Енес Халиловић је први добитник књижевне награде „Живојин Павловић“ за роман Бекос.

„Мислим да је Живојин Павловић један од уметника који је обележио европску уметност. Не само кинематографију. Такође, он је један веома значајан писац, феноменалне бритке реченице, која постоји као ожиљак у историји књижевности“, истиче књижевник Енес Халиловић, добитник награде „Живојин Павловић“.

Богату уметничку заоставштину баштини и најбоље разуме, породица Живојина Павловића.

„Та успомена на људске судбине и њихове особине које су биле типичне за Живојинову књижевност, огледају се и у Енесовом књижевном језику и носе једну заједничку црту“, сматра глумица Милена Павловић, ћерка Живојина Павловића.

Позориште „Зоран Радмиловић“ преузело је мисију да од заборава отргне имена и стваралаштво људи који су оставили огроман траг у српској, југословенској и европској култури, а били су везани за Источну Србију.

„Сматрао је овај крај јединим својим правим завичајем. На овај начин исправљамо неправду према човеку који је громада. На његов рођендан додељујемо награду која носи његово име за најбоље друштвено ангажовани роман издат у Србији у предходној години“, наглашава Владимир Ђурић, директор Позоришта „Зоран Радмиловић“ у Зајечару.

Осим књижевне награде „Живојин Павловић“, под покровитељством Града Зајечара, у плану је спомен соба и стручни скупови, који ће чувати уметничку заоставштину Живојина Павловића.

„Ја заиста волим посао који радим. Волим колеге са којима радим. Тако да ово признање не доживљавам само као потврду личног рада, већ и као допринос доброј атмосфери и позитивној енергији која влада у редакцији Културног дневника“, истакао је Владимир Петровић.

„Пошто је радио звук, онда је квалитет онога што се каже важан колико и та укупна звучна слика која долази до слушалаца, јер наша обавеза, као јавног сервиса, између осталог је и образовање слушалаца, а то се постиже и говорном културом“, поручује Мирослав Војводић.

Посебно признање за дугогодишњи допринос неговању лепоте говорног израза уручено је књижевнику и интерпретатору поезије Ратомиру Ралету Дамјановићу, који је својим шармом и оригиналношћу током деценија обележио програм Радио Београда.

„Ја је примам као један тихи знак поштовања за оно што сам радио свих ових година у Радио Београду, на поетској и позоришној сцени. То је било заиста изазовно путовање кроз језик, глас, тишину кроз култивисан говор који има свој смисао и свој садржај“, рекао је Дамјановић.

Награда за лепоту говора носи име Радмиле Видак, прве лекторке Радио-телевизије Београд која се у програмској свакодневици борила за стилску лепоту изговорене речи.

Пикасо је насликао слику Tête de Femme (Глава жене) 1941. године. Онлајн платформа за продају тикета наводи да ће број срећки бити ограничен на 120.000, што значи да би могло да се прикупи 12 милиона евра ако се све продају.

Од прихода, милион евра биће исплаћено Галерији Опера, међународној уметничкој фирми која је власник слике. Оваква акција допринеће раду Фондације за истраживање Алцхајмерове болести, са седиштем у једној од водећих париских јавних болница.

Организатори кажу да су две претходне „Пикасо лутрије“ прикупиле више од 10 милиона евра за културни рад у Либану и програме за воду и хигијену у Африци.

Прва таква уметничка игра на срећу у којој је нуђен „1 Пикасо за 100 евра“, одржана је 2013. године, а радник на ватрогасном распршивачу у Пенсилванији освојио је дело Man in the Opera Hat, које је шпански мајстор насликао 1914. године током свог периода кубизма.

Друга Пикасова слика, уље на платну Мртва природа (Nature Morte) била је награда 2020. године и отишла је рачуновођи у Италији чији је син купио срећку мајци као божићни поклон.

Та мртва природа, насликана 1921. године, обезбеђена је за потребе хуманитарне лутрије куповином од милијардера колекционара уметнина Дејвида Намада, који је у интервјуу тврдио да би Пикасо одобрио лутријску продају његових дела. Пикасо је умро 1973. године.

„Пикасо је био веома великодушан. Поклањао је слике свом возачу, свом кројачу“, истакао је Намад. „Желео је да његову уметност сакупљају све врсте људи, не само супербогати.“

Tête de Femme биће изложена у аукцијској кући Кристи у Паризу од данас, а извлачење добитног листића одржаће се на истом месту у уторак у 18 часова по локалном времену.

„Он је утемељивач уметничке соло песме. Оно што је Франц Шуберт за аустријску музику, то је Јосиф Маринковић за српску музику. Маринковић има дивну хорску музику. Он има инструменталне композиције. Његова кола сматрају се својеврсном претходницом Мокрањчевих руковети“, наглашава музиколог др Соња Маринковић.

У средини у којој нема музичара и не постоји начин да се музика изведе, Јосиф Маринковић се окреће вокалној музици и певачким друштвима. Пре свега у Београдском певачком друштву, затим хору Обилић. Циљ је био да народну српску музику подигне на уметнички ниво. И световну и црквену. Соло песме писао је инпирисан романтичарском поезијом, духовна дела – наменски, за хорове које је предводио.

„Он је више појединачне композиције писао. Од њих се сасвим лепо чини једна цела литургија. Тако да ми имамо сведочанство о Маринковићевој посвећености духовној музици“, додаје др Соња Маринковић.

Литургија је штампана према рукописима откривеним после смрти Јосифа Маринковића. Није пронађена у интегралној верзији, већ су одломци спојени у целину. Готово ништа из његових рукописа није промењено.

Духовна музика Јосифа Маринковића афирмисана је постхумно. Данас је значајни део богослужења и концерних репертоара.

Слика Писац јеванђеља се може видети до 19. априла.

„Када говоримо о самој тематици ове слике, треба истаћи да је у питању религиозна тема, а Ђорђе Крстић се таквим темама веома често окретао пред крај свог живота, дајући и неко своје виђење религије и вере. Како ова слика настаје 1907. године, што су негде и последњи месеци његовог живота, значајна нам је у том контексту што на основу ње можемо да сазнамо доста тога о самом начину како је он припремао сликарско платно и како је приступао промишљању и изради једне слике", изјавила је кустоскиња Народног музеја Доротеа Ашћерић.

Ова продукција, инспирисана чувеним делом Дантеа Алигијерија, доноси савремено читање класика кроз снажан визуелни и наративни језик, преиспитујући универзалне теме идентитета, морала и друштва. Касторфова режија помера границе традиционалног театра, нудећи публици јединствено и интензивно сценско искуство.

У представи играју: Марко Гверо, Милена Васић, Александар Радојичић, Дуња Стојановић, Јана Милосављевић, Александар Јовановић, Наташа Марковић, Милан Зарић и Бојана Стојковић.

Представа БДП-а Крамер против Крамера, у режији Слободана Скерлића, биће одиграна у суботу 18.4. на малој сцени санктпетербуршког театра. Представа Крамер против Крамера без поделе на добро и зло прати стварне људе у покушају да ускладе личне амбиције и односе са блискима, у минималистичком, интимном сценском изразу.

Кроз редуковану форму и глумачку игру, истражује колико су теме којима се бавио Ејвори Корман и данас актуелне. У представи играју: Андрија Кузмановић, Нада Мацанковић и Марија Пикић.

Гостовање у Санкт Петербургу представља важан корак у даљем развоју сарадње између два театра и потврђује значај континуираног уметничког дијалога између српске и руске позоришне сцене.

Подсећамо да је БДТ из Санкт Петербурга гостовало у Београдском драмском позоришту од 7. до 10. фебруара 2026. године, када је београдској публици представило две значајне продукције са свог репертоара: Када поново постанем мали (7. и 8. фебруар), дирљиву и поетичну луткарску представу инспирисану животом и делом Јањуша Корчака и Моцарт и Салијери (10. фебруар), експериментални сценски дијалог заснован на тексту Александра Пушкина.

Београдско драмско позориште овим гостовањем наставља да афирмише своје уметничке капацитете на међународној сцени, представљајући савремену српску продукцију публици једног од најзначајнијих културних центара Европе.

Игра је узета као мотив који повезује, инспирише и ствара нове везе за будућност.

Програм отварају млади дизајнери у оквиру Београдског фешн вика,16.и 17.априла Фестивалом другачије моде, пратећом изложбом у Силосима, радионицама "Nuova academia di belle arti", али и стипендијама намењеним младим талентима у области модног дизајна фокусираним на одрживу моду.

Игра са звуком, доводи из Торина у Београд конзерваторијум Ђузепе Верди који ће у два дана за 220 полазника понудити радионицу електронског звука.

Игра за спорт, биће омаж  стогодишњици култног италијанског мотоцикла Дуцати. Пратиће га изложба о историјату једног од највећих италијанских брендова, али и тркачка сесија са Дуцати професионалцима у НАВАК-у од 22.до 24.априла.

Игра и технологија окупиће на иновативном форуму водеће италијанске и српске иноваторе и старт ап-ове, а у хакатону ће бити и наши истраживачи из Петнице "Impact huba" и многи други.

И за крај,Игра са храном заузеће простор Сава парка где ће бити постављен Italian food vilage.
У радионици на отвореном, заинтереовани ће савладати уметност прављења оригиналне италијанске пице уз концерте уживо и биоскоп на отвореном.

Београд је проглашен „Престоницом италијанске креативности у свету 2026", од стране Министарства спољних послова и међународне сарадње Републике Италије.

Свечаност је протекла у знаку Капорове идеје да уметност оставља траг тих, али постојан и да добра књига наставља да говори и када се све утиша.

Добитница Сања Савић Милосављевић, у свом обраћању, је подсетила да књижевност остаје тамо где пролазност покушава да затвори круг и да се речи, једном написане, одупиру тишини.

„Ако бих морала да нађем писању неки смисао, сигурно је да бих се задржала на томе да је писање и умјетност уопште чин одупирања смрти. Читајући изнова Капорову Хронику изгубљеног града, освједочила сам се да ријечи бивају живе чак и када онај који их је написао физички више није са нама. Можда баш зато – што и његове ране бивају живе. Момо Капор је на једном мјесту контемплирао о томе како је важно све написати, без задршке и без скривања. Писати – исповиједати се. И баш тако.

Скитао је и писао, сликао распетљавајући чворишта из дјетињства, можда тек налазећи најбољи угао из кога ће сагледати сопствену душу. Сва та скитања остала су забиљежена у његовим књигама и на платнима, која и данас плијене снагом истине. Нека његова Задужбина живи као што живи његово дјело. Утицај ће бити незамјенљив уколико буде барем упола интензиван, какав је био инспиришући моју читалачку генерацију", поручила је Сања Савић Милосављевић.

Одлуку о лауреаткињи једногласно је донео жири у саставу: Мухарем Баздуљ (председник), Радмила Станковић и Вуле Журић. У образложењу одлуке, жири је истакао уметничку веродостојност и самосвојност ауторкиног приповедања, као и способност да кроз више гласова, интимно и прецизно, исприча причу о „малим људима“ чија се људскост памти.

Роман Мартин удио препознат је као дело које из личног искуства отвара шири, заједнички простор сећања и наде.

Сања Савић Милосављевић једна је од најзначајнијих ауторки своје генерације, а њен рад подједнако припада књижевности и савременом приповедању за филм и телевизију.

Заједничким радом Задужбине „Момчило Момо Капор“ и Ерсте Банке, награда остаје жива веза између наслеђа и савременог стваралаштва, подсетник на Капорову радозналост и подршка онима који данас пишу, сликају и сведоче о времену у коме живимо.

Награда која годинама афирмише аутентичност

Говорећи о значају подршке савременом књижевном стваралаштву, Александра Косановић Стрижак, директорка сектора Маркетинга и комуникација Ерсте Банке, поручила је: „Уметници и писци који данас стварају заслужују много већи простор, подршку и подстрек. Њихов рад обогаћује свакодневицу, чува нашу традицију и отвара нова места за дијалог и разумевање. Зато је за нас у Ерсте Банци посебно важно да будемо уз награду Момо Капор, која већ годинама афирмише храброст, аутентичност и стваралачки дух наших аутора. Овогодишња награда за књижевност одлази у руке Сање Савић Мило­савље­вић, и искрено смо узбуђени што имамо прилику да подржимо ауторку чије дело надахњује, покреће и снажно обогаћује културни идентитет нашег друштва".

Добитник Посебног признања „Радмила Видак“ за дугогодишњи допринос неговању лепоте говорног израза је Ратомир Рале Дамјановић, дугогодишњи уредник и водитељ на програмима Радио Београда, књижевник и интерпретатор поезије.

Мирослав Војводић почео је као новинар у омладинским емисијама Студија Б, радио је на Трећем каналу Телевизије Београд, Радио Београду 202 и у Научном програму Телевизије Београд.

У спикерску редакцију Радио Београда дошао је 1991, где постаје препознатљив глас. Убрзо почиње да ради и послове уредника и водитеља „Јутарњег програма“, „Јутарњег деска“, „Вести у 9“, „Новости дана“, „Дневника у 22“ и магазинских емисија. Од 2017. године уређује и води „Новости дана“, најслушанију емисију Радио Београда.

Осим што је препознатљив по лепој и пријатној боји гласа, издваја се међу колегама и по инсистирању на прецизном и тачном говору и сталном изучавању језика. Ово су били и чврсти ставови легендарног Боре Којчића, код којег је „учио занат“.

Касније и сам почиње да ради са младим спикерима и водитељима. Добитник је награда и признања: 2005. Годишњу награду РТС-а за очување угледа и подизање рејтинга, 2011. Награду „Бранислав Мане Шакић“ за неговање културе говора у електронским медијима, 2022. Златни микрофон Радио Београда, највеће и најзначајније признање које Радио Београд додељује за вишегодишњи рад, врхунски професионализам и изузетан допринос стваралаштву и слушаности програма.

Владимир Петровић је пут спикера, водитеља, новинара и уредника, почео на начин на који се, једино правично, долазило у престижне медијске куће, преко аудиција. Средином деведесетих година на аудицији између 150 кандидата одабран за водитеља Радио Индекса, а затим је и на конкурсу за нова лица РТС-а издвојен међу више од 500 кандидата.

Чланови комисије су, између осталих, били Радмила Видак и Небојша Ђукелић. После припреме у центру за обуку кадрова РТС-а, Петровић ради у „Србији данас“, као водитељ, репортер, а затим и као уредник. Био је спикер и водитељ емисија „Вести“ и „Дневник“ у Информативном програму до 2019, када почиње да ради у Редакцији за културу и уметност Културно-уметничког програма РТС-а, као новинар, уредник и водитељ „Културног дневника“.

Својом појавом и гласом, од 1995. до 2019. обележио је ударне емисије Информативног програма. Припада генерацији која је учила од најбољих водитеља и спикера РТС-а. Радећи са њима наставио је добру праксу неговања лепоте говора. Владимир Петровић је препознатљив, сталожен и непретенциозан презентер па је због тога ангажован и као спикер за синхронизацију бројних емисија страног документарног програма.

Красе га правилна дикција и одмерена интерпретација које одају истинског посвећеника српског језика. Владимир Петровић, данас ментор младим колегама, филигрански приступа послу у време иритантне брзине и површности у медијима.

Ратомир Рале Дамјановић у Радио Београд примљен је 1980. Прошао је све фазе радијског ангажмана: био је репортер, водитељ уредник, коментатор, заменик главног уредника и уредник Културне редакције и Редакције Документарног програма на Програму 202 и у Радио Београду 2.

Пезионисан је 2010. као новинар Радио Београда. Објавио је низ стручних и теоријских текстова у часопису Радио ТВ теорија и пракса.

Написао је књигу о радију Извештај о водостању – записи о радију. За остварења у новинарству добио је Октобарску награду Београда и Злади микрофон Радио Београда за целокупни рад. Угледни је књижевник и познати интерпретатор поезије.

Награда „Радмила Видак“

Жири за доделу Награде „Радмила Видак“ радио је у саставу: проф. др Александар Милановић, председник Савета за српски језик (председник жирија), др Соња Миловановић, уредник у Редакцији за културу и уметност Радио Београда 2 и Сања Милић, заменик главног и одговорног уредника Културно-уметничког програма Телевизије Србије.

Радио-телевизија Србије установила је пре тринаест година награду за лепоту говора која носи име Радмиле Видак, првог лектора Радио-телевизије Београд и велике језичке просветитељке, која се деловањем у програмској свакодневици телевизије и радија истрајно борила за коректност прозодијског интерпретирања и стилску лепоту изговорене речи.

Награду додељују Радио Београд 2 и Културно-уметнички програм Телевизије Србије. Наградe ће бити урученe у уторак, 14. априла 2026, на дан рођења Радмиле Видак, у 12 часова, на свечаности у Каменој сали Радио Београда.

„Ја никада нисам прочитао ништа сличније, барем не код Шекспира, и разумем зашто је овај Ричард Други ретко рађен, а типичан је, има неку чудну структуру као неку анатомију пада", рекао је Милан Марић, који тумачи лик Ричарда Другог.

„Постоји тај проблем изгнанства из своје земље, растанак са оцем који је емотиван и та жеља за осветом и за правдом и друго мало је и халапљив, жели да дође до те круне по сваку цену", додаје Војин Ћетковић, који је у представи у улози Хенрија Болинбрука.

Војводу од Гонта тумачи гост из Словеније Игор Самобор.

У подели су и Сања Марковић, Александар Ђурица, Анђелика Симић, Алексеј Бјелогрлић и Данило Миловановић.

Комад су адаптирали Борис Лијешевић и Федор Шили који се са Весном Радовановић потписује и као драматург.

„Шекспир заиста, имам осећај, да је описао у свом делу сва времена, све владавине, све владаре и само треба изабрати прави Шекспиров комад", рекао је редитељ Борис Лијешевић.

Од петнаест драма Вилијема Шекспира које су игране у Југословенском драмском позоришту, највише је постављан Хамлет. Ричард Други, први пут, добио је своју шансу.

Зашто се данас Вајлдер ретко игра у европским позориштима, није питање квалитета његовог дела, већ дубоке туге која одатле избија. Историја књижевности је наравно пуна трагедија, али се нађе мало такве храбре и усправне туге као оне која влада у Вајлдеровим причама.     

Бечки Бург је сада први пут извео „За длаку“. Изврсно у свему, осим збуњености у темпу, која не долази од глумачког ансамбла. Сценографија Олалфа Алтмана је глатка као лед, течна као вода. У њу су бешавно интегрисане видео-апокалипсе Морица Гревенига и преисторијска ватра Томаса Баутенбахера.

Тамо где сценски моментум падне, узрок је неодлучност редитеља Бахмана да Вајлдеров комад постави или као савремену црну комедију, или као егзистенцијални очај људске врсте, суочене са реалним ратовима и масовним убијањем.

Алегорија или тврда реалност, то је дилема. Абсурд или дневне вести.   

Најбоље строфе су катастрофе

Време и место нису искуствене чињенице код Вајлдера. Док човек живи као врста, то је исто као и да живи као јединка. Множина и једнина се претапају у истом људском лицу.   

Реченице које то поткрепљују су расуте кроз читав опус овог аутора. "Постоји само једна историја. Она је почела са стварањем човека и биће завршена кад угасне последњи трачак људске свести. Сваки други почетак и крај су произвољне конвенције“, каже Вајлдер у епилогу „Осмог дана“.

Комад „За длаку“ операционализује управо такву интерпретацију вечности.

У центру радње стоје чланови породице Антробус, од старогрчког антхропос/човек: Џорџ и Меги, њихова деца Хенри и Гледис, кућна помоћница Сабина. Кад их гледаоци виде први пут, Антробуси и Сабина живе у Њу Џерсију, близу Атлантик Ситија. Живе и онда и сада и у Земљином леденом добу ране антропоцене, заједно са мамутима и диносаурусима.   

Сви су они библијски или још ранији архаични ликови. Тата Антробус је Јов, Адам и Ноа. Мама Антробус је Ева. Хенри је Каин који је убио брата Авеља, па се из дијалога сазнаје да су Антробуси некад имали троје деце.

Сабина је Лилит, експлозивни коктел митова од настанка света, сумерски демон, Адамова прва жена и једна од Сабињанки које су Римљани отимали да оснују град.

Гледис је глупи андјео који свему томе треба да подари легитимитет, а родитељима утеху за убијеног Авеља.

Антробуси пролазе кроз три позоришна чина и три апокалипсе. Најпре ледено доба, онда библијски потоп, на крају седмогодишњи рат. По Вајлдеру, рат је настрашнији.

Ентузијазам породице Антробус је неуништив кроз прве две апокалипсе. Увек се надају бољем, увек преживе „за длаку“, заједно са гостима који су се код њих склонили од елемената, Мојсијем, Хомером, музама и сибилама.

Тата Антробус је врло запослен и апсолутно одбија да се покори катаклизмама. Он је вредан проналазач који открива полугу, точак, алфабет, таблицу множења и још много других корисних ствари, увек испочетка. Људска цивилизација заборави точак, он га открије. Људи забораве да су били на Месецу, он пошаље нови тим астронаута на Месец.

Због заслуга за човечанство, тата Антробус постаје почасни председник „Витешког реда сисара“, на церемонији уз океан, минут пре него што променаду Атлантик Ситија прогута цунами.        

Са ратом као трећом апокалипсом ствари не иду тако глатко. Породица и ту преживи „за длаку“, али су ментално уништени. Рат је једина пропаст која није изазвана деловањем виших и природних сила, већ је евидентно људско дело. За рат не постоји релативизација. То сазнање им извуче сву животну енергију.

Осим Каина, коме се рат допао, Антробуси су психички сломљени. Шта даље, како даље, и уопште зашто даље, пита се Бургов првак Николас Офцарек/„Џорџ Антробус“ у дугом монологу на крају комада и рата.  

Цивилизације књиге

Кад дођу до краја, Вајлдер и Бахман се у абдуктивном скоку врате на почетак, да би открили ко су уствари гости Антробусових. Хомер, Мојсије, музе, сибиле, питије и остали пророци и пророчице нису особе, већ књиге. Свако од њих је књига у библиотеци. Свако од њих проговара као књига.

Библиотека која говори је збирна меморија цивилизације на умору. Људи сетите сте ко сте, каже та метафора. Устаните и крените даље. Никад више рата.

У том моменту Бургова инсценација поклекне. „Књиге“ говоре предуго. Свака тражи дужну пажњу. Свака се у монологу обраћа посрнулој људској раси, али комуникација запиње. На стрпљивост „књига“ које стоје около и чекају свој ред, долази нестрпљење гледалаца.  

Позоришне критике немачког говорног подручја користе неколико изговора за пад емоционалне тензије у епилогу. Бахман је могао мало боље да уштима ток и затегне радњу, то није спорно. Али онда долази поразни моменат који нема ништа са Бургом, већ са епохом: Знање људи данас другачије је од оног из 1942.   

Културолошке референце, још живе у Вајлдерово доба, нису преживеле у хабитусу дигиталних генерација. Данашњи људи су заборавили много тога, измедју осталог и оно што никако нису смели, на пример поруку „никад више рата“, која им је послана из Другог светског рата.

Исправна интерпретација представе би гласила: Никад није било више ратова које нико не разуме.

За даље ћемо да видимо

Вајлдер је исте те године кад је драма „За длаку“ први пут играна у Њу Хејвну и Њујорку, добио Пулицера.  

После два претходна за „Мост Светог краља Луја“ и „Наш град“, Валдер је освојио свог трећег Пулицера за комад који у суштини поручује човеку „бежи одатле“, „иди негде другде ако хоћеш да преживиш“, „помери се, ту ће ударити гром“. То медјутим помаже кад ударе природа и богови. Кад удари човек на човека, онда нема помоћи.

Питање да ли је Торнтон Вајлдер био религиозан увек је остало отворено. Он сам је одбио да се изјасни. Са његовим делима је већ нешто друго. Хришћанске религиозне референце су расуте кроз читав опус, у коме старозаветни и новозаветни цитати творе алегоријску окосницу радње.

Ако се „Краљ Луј“ чита без познавања ауторове биографије, спонтани закључак би био да је новелу писао дубоко понизан католик. Грешка, Торнтон је долазио из калвинистичког породичног окружења. Тамо где се у његовим текстовима чита мирење са судбином, у позадини стоји предестинација из учења протестантских пуританаца. Торнтон је напустио пуританце, али они њега нису.   

Без обзира на питања Вајлдерове приватне религиозности, његов опус га и без тога сврстава у хуманизам и спиритуалност хришћанске вере.  

На пример, „За длаку“. Из српског превода наслова се нажалост потпуно губи библијска конотација. Оригинални наслов је „The Skin of Our Teeth“, што је цитат из старозаветне књиге о мученику Јову, у слободном преводу: „Кости ми пробијају кроз кожу и месо, држи ме само опна мојих зуба“.

Ни немачки превод не поштује религиозан тон из наслова оригинала. На немачким сценама се драма зове „Извукли смо се још једном“/ “Wir sind noch einmal davon gekommen“, што је врло близу српског „утекли смо за длаку“.

Да ли је тај „непознати Вајлдеров комад у коме играју глумачке звезде“, како каже „Сабина“/Стефи Рајншпергер у метатеатарском обраћању публици, сада поново актуелан?

Ако се претпостави да следећа апокалипса чека иза угла, врло актуелан. Добра вест је да нема те апокалипсе са којом искусно човечанство неће изаћи на крај.

Лоша вест, то се не односи на апокалипсе изазване људским деловањем, као што су ратови. Апокалипсе тог типа уништавају менталну способност цивилизације да се сети ко је, усправи и крене даље.

И патер фамилиас Антробус се једва сабрао после рата из четрдесетих година прошлог века, а и то само зато што су му писац и редитељ наредили.  

Време је да и српска позоришта играју Антробусе.  

Скоро 400 културних делатника потписало је отворено писмо позивајући мексичку владу да детаљније објасни шта споразум значи за ремек-дела, посебно за дела Фриде Кало, која је мексичка држава прогласила „уметничким спомеником“.

„То је веома озбиљно питање“, рекао је Франсиско Берзунза, историчар и један од осам особа које су објавиле отворено писмо. „Фрида Кало је најважнија уметница у историји наше земље и лакше је видети њен рад ван земље него у самом Мексику.“

У питању је 160 дела из Колекције Гелман, преименоване у Гелман Сантандер колекцију. Првобитно у власништву колекционара Жака и Наташе Гелман, слике, скице и фотографије је купила мексичка породица Замбрано 2023. године.

Осим дела Фриде Кало и Дијега Ривере, колекција садржи радове Руфина Тамаја, Хосеа Клементеа Ороска, Марије Искјердо и Давида Алфара Сикеироса, као и избор мексичких фотографија.

Према споразуму са Банком Сантандер, колекција, која је тренутно изложена у Мексику први пут после скоро 20 година, вратиће се у Шпанију овог лета где ће постати темељ новог културног центра банке, Фаро Сантандер.

Од бриге за дела од националног значаја до негодовања дела јавности

Приликом објављивања споразума у ​​јануару, представници банке навели су да ће банка бити „одговорна за конзервацију, истраживање и излагање“ колекције. Међутим, двосмисленост објаве, у којој није наведено колико дуго ће дела остати у Шпанији, изазвала је бригу уметника и љубитеља уметности.

Забринутост се претворила у негодовање када је директор центра Фаро Сантандер, Данијел Вега Перез де Арлусеа, рекао за Ел Паис да је закон који регулише дела „флексибилан“ и да ће колекција имати „стално присуство“ у новом културном центру.

Чланови мексичке културне заједнице страхују да споразум подразумева да се дела можда никада неће вратити у Мексико и кажу да је закон недвосмислен када је у питању ово национално благо.

Габријела Москеда, кустос и један од првих потписника писма, наводи је да је важећи закон веома заштитнички настројен према делима поменуте колекције, посебно према онима која су означена као национални споменици уметности. „Закон их види као дела од значајне вредности за мексички идентитет и историју мексичке уметности“, нагласила је кустоскиња Москеда.

Спор се посебно односи на дела Фриде Кало, која су добила статус „споменика уметности“ 1984. године. Тада је Председничким декретом јасно наведено да њено дело може напустити Мексико само привремено и да је Национални институт за ликовне уметности и књижевност (Inbal) одговоран за „репатријацију“ свих дела која се налазе у приватним колекцијама у иностранству.

Уметници, кустоси и други на мексичкој културној сцени кажу да је Inbal, који поседује само четири од око 150 Фридиних дела, споразумом са Банком Сантандер урадио управо супротно.

„Овај декрет је био посебно усмерен на то да закључа приватне колекције. Да би се осигурало да дела неће напустити земљу или бити расута. Зато га тако снажно бранимо“, објашњава Франсиско Берзунза.

Као одговор на негодовање дела јавности, председница Мексика, Клаудија Шејнбаум, рекла је: „Наша жеља је да (колекција) остане у Мексику“. Министарка културе, Клаудија Куријел де Иказа нагласила је да је колекција мексичка, да није продата већ да само привремено одлази. Министарка је прецизирала да ће се уметничка дела вратити у Мексико 2028. године.

Банка Сантандер је издала саопштење у којем наглашава да споразум „ни под којим околностима не подразумева ни аквизицију колекције нити њено трајно уклањање из Мексика“ и да ће се дела „вратити у Мексико на крају периода привременог извоза“.

Уговор о условима под којим колекција напушта Мексико – двосмислен?

Али припадници културне заједнице у Мексику и даље су негодују. Кажу да је споразум потписан између Националног института за ликовне уметности и књижевност и Банке Сантандер двосмислен и превише иде у корист шпанској банци.

Уговор између две институције, у који је британски Гардијан имао увид, наводи да ће, иако је извоз „привремен“, центар Фаро Сантандер бити задужен за колекцију „у било ком тренутку“ између јуна 2026. и 30. септембра 2030. године, што је „рок који се може продужити обостраним споразумом кроз продужење садашњег уговора“.

Берзунза каже да би, у случају да дела не буду враћена у земљу, фундаментални део опуса ове уметнице, и њене историје, био изгубљен.

„Фрида Кало је, на крају крајева, најважнија мексичка уметница у историји. Ова дела су фундаментална за причање њене приче и фундаментална су за разумевање нашег идентитета као Мексиканаца“, поручио је историчар Франсиско Берзунза.

Комад, искључиво написан у стиху, прати последње године владавине Ричарда Другог који, под утицајем војводе Џона од Гонта, постаје самовољни владар, ставља се изнад закона и тако, у најближем окружењу, ствара смртне непријатеље.

Улогу Ричарда Другог тумачи Милан Марић, војводу од Гонта гост из Словеније Игор Самобор, док војводу Хенрија Болинбрука, прво следбеника, а затим љутог непријатеља који га свргава са трона – Војин Ћетковић.

„Разумем зашто је Ричард Други ретко рађен, а типичан је. Има неку чудну структуру као анатомију пада и психолошку и филозофску анализу. Неки есеј филозофски о тој промени, како се лако дође до грешке када имаш апсолутну моћ“, наводи Милан Марић, тумач насловне улоге.
„Постоји тај проблем изгнанства из своје земље, растанак са оцем који је емотиван и та жеља за осветом и правдом. И друго, мало је и халапљив, жели да дође до круне по сваку цену“, каже Војин Ћетковић-

Комад су адаптирали Борис Лијешевић и Федор Шили који се са Весном Радовановић потписује и као драматург.

Идеја је била да се пронађе комад који комуницира са данашњим временом и да се споје неки од ликова којих је више од тридесет код Шекспира.

„Шекспир се увек узима да би се говорило о времену у ком се налазимо. Шекспир је описао у свом делу сва времена, све владавине, све владаре и само треба изабрати прави Шекспиров комад и у њему потражити одговоре где смо данас, шта нам се дешава, ко су ти људи око нас, ко смо ми сами и како ће се све ово завршити“, истиче редитељ представе.
У представи о моћи, завери, политичким сплеткама и шта остаје од краља када му се одузме круна, играју и Александар Ђурица, Сања Марковић, Анђелика Симић, Алексеј Бјелогрлић и Данило Миловановић.

Награђени су Теодор Винчић за улогу Хористе и Адријана Синглтона и Весна Чипчић за Хористкињу и Лејди Нарборо у представи Слика Доријана Греја, као и Ана Крстајић за музику и Биљана Гргур за костимографију и посебан уметнички допринос.

Годишња награда је припала Виту Тауферу за режију представе Народни посланик, а за улоге у тој представи награде су добили Драган Мићановић као Јеврем Прокић и Наташа Нинковић за улогу Спиринице.

За улогу Срете у Народном посланику Срђану Тимарову су припале Годишња награда и Награда за лепоту говора „Др Бранивој Ђорђевић“.

Награда „Небојша Глоговац“, коју су 2021. године установили ЈДП и Град Београд за изузетну уметничку креацију младог глумца, додељена је Марти Богосављевић за улогу Данице у Народном посланику.

На свечаности су додељене и Годишње награде за изузетан допринос високим стандардима пословања куће, које су добили мајстор позорнице Бојан Симић, реквизитерка Снежана Марковић, дизајнер светла Драган Арсенић, гардероберка Снежана Мирковић, као и Тамара Ђуровић и Бранислава Радовановић за креацију сценске маске.

Кад су га преузели Римљани, Ерос је постао Амор, па Купидо, син Венере и Марса. Други су расли, Ерос се смањивао и свеједно остао владалац света, не само у књижевности. Amor vincit omnia, констатовао је Вергилије пре два миленијума, љубав све побеђује.

„Љубав је одувек била повезана са другим снажним емоцијама као што су мржња, љубомора, или завист. Такви компликовани осећаји срећу се у културној историји увек у сличним констелацијама. На све то, љубав је увек била социјално интегрисана и друштвено контролисана, више прича о браку, потомству и наслеђивању, него о универзалној емоцији“, напомиње Бернхард Фец, директор Музеја књижевности.

Разне су љубави, али једна увек привлачи пажњу савременика више од других: романтична љубав. Ша би били књижевност, сликараство или филм без романтичне љубави, која уз то мора да буде трагична да би била примећена. Срећне љубави су уметности досадне, то најбоље зна Холивуд.

„Било је једноставно пронаћи трагичне љубави. Класичан пример су Ромео и Јулија. Или Данте, који је своју недостижну Беатриче претворио у књижевну фигуру. Има и истинитих прича, као она о Абелару и Елоизи, филозофу који се заљубио у ученицу. Елоиза је затруднела, Абелар кастриран; онда су писали љубавна писма, на крају и сахрањени заједно. То се рачуна у срећан крај“, наводи Катарина Каска, директорка Збирке старих рукописа.

„Романтична љубав је проналазак с краја 18. века. У тадашњој литаратури све је пуно врелине, сви пате и говоре о срцу. Када Гете пише писмо пријатељу, шаље пољупце и загрљаје, што је био стил времена, не аутоматски пример геј-љубави. Антика такође познаје романтичну љубав, али обично у контексту као рат или самоубиство“, додаје Фец.

Поред оног љубавног, у историју је ушао још један Вергилијев цитат, Labor vincit omnia – Рад све побеђује. Нико међутим није оставио цитат Bellum vincit omnia – Рат све побеђује, а то се управо догађа. Имерзивне изложбе о рату теку на све стране, тим пре треба ценити ове о љубави.

Четрдесетосми Салон архитектуре преиспитује архитектонску праксу у контексту глобалних процеса попут климатских промена и миграција, али и локалних друштвених околности.

„У односу на можда претходне године, уочене су неке нове теме, неке актуелне теме и на глобалном и на европском плану, као што су рецимо тема рециклаже или reuse. Ове године више радова је посвећено управо томе како постојећи грађевински фонд обновити, како га искористити у складу са принципима одрживости и заштите наслеђа, и уопште неког неговање културне и архитектонске баштине као такве“, наводи архитекта др Небојша Аантешевић, кустос Салона архитектуре и МПУ.

На јавни конкурс за учешће пристигло је укупно 275 радова, од којих је жири одабрао 114 за излагање. Селекција обухвата реализоване пројекте, идејна решења, истраживања, студентске радове, публикације, као и радове из области архитектонске фотографије и различитих акција и догађаја.

„Наш задатак је био тежак. Покушали смо да прикажемо оно што је најрепрезентативније. Тако да смо се потрудили да изаберемо оно што можемо да кажемо да осликава архитектонску продукцију и архитектонске изазове у нашем граду и у нашој земљи. Архитекте имају један јако тежак задатак, а то је да учине живот квалитетнијим и бољим за своје грађане. Врло често у јако тешким условима и са врло скромним буџетом“, напомиње архитекта Татјана Јоксимовић, члан Жирија.

Салон архитектуре осликава улогу архитектуре у друштву, уз критички осврт на савремену продукцију и биће отворен до 5. маја.

Најављен је и богат пратећи програм који обухвата радионице за децу, панел-дискусије, јавна вођења кроз изложбу, као и свечану доделу награда и признања 16. априла.

Покренуо је и уређивао антологију Десет векова српске књижевности, Критичко издање дела Иве Андрића и Приступне беседе српских академика.

Његову библиографију чини око 2.500 јединица, а богатим стваралачким радом оставио је аутентичан траг у српској књижевности.

„Писци се обично памте по ономе што ново унесу у књижевност свога језика, ономе што је у њима најаутентичније. Мира Вуксановића ћемо памтити по целим новим жанровима које је створио, по причама о речима и по романима о речима”, Академик Јован Делић, историчар књижевности.

Романи Семољ гора и Семољ земља донели су му сва значајна књижевна признања код нас. Сабрана дела у 27 књига заокружена су пре две године поводом пишчевог 80. рођендана и пола века рада.

„Сваки свој креативни налог, а било их је у изобиљу, сваки професионални подухват, а било их је мноштво и сваку своју друштвену обавезу, а било их је за три човека, Миро Вуксановић у свом плодном животу – и опослио и окончао”, каже Михајло Пантић, писац и универзитетски професор.

„Чини ми част и задовољство да кажем да таквог библиотекара и управника, ваљда од оних старих, древних имена којима данас награђујемо друге људе, нисмо имали. Волео је Миро ову земљу, посветио јој је себе, а највећи израз те љубави, као што је то више него лепо истакнуто данас, је то осећање бивства у језику коме је припадао”, каже проф. др Александар Јерков, управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић''.

Академик Миро Вуксановић је преминуо 6. фебруара, у 82. години, а сахрањен је у родној Крњој Јели, у Црној Гори.

„Станковић је бунтовник и као писац и као човек, то мање по својој одлуци, него по својој природи и таленту. Он је аутохтон, својеглав, кождер, ибиза, који не личи ни на једног другог писца“, каже Роберт Ходел, немачки слависта и аутор књиге Рањав и жељан.

Бора је у свом малом граду нашао инспирацију, ликове, писао је срцем и говорио о души, његове речи постале су судбина, а судбине књижевност.

„Родни крај није само место, то је наш идентитет, наша прошлост и наш језик, а све то Бора је сачувао у својим делима и на томе смо му неизмерно захвални“, наводи градоначелник Врања Слободан Миленковић.

Свечана академија је од националног значаја, и под покровитељством председника Александара Вучића. Његову поруку је пренео саветник за културу Дејан Савић.

„Уметник писане речи који је на најлепши начин, аутентично, на локалном дијалекту, описивао људе и обичаје југа Србије уткане у ванвременске теме љубави, зависти и издаје, живота и смрти. У своме опусу никада није напустио свој завичај оставивши о њему најинтересантнија и најважнија сведочанства исписана врхунским књижевним језиком и уметношћу која одавно прелази границе Србије“, саветник за културу председника Републике Србије, Дејан Савић.

У малој сали позоришта изложена су прва издања већине књига Борисава Станковића, рукописни оригинали, фотографије, сведочења. Аутор изложбе „Трагом људске душе“ је Томислав Р. Симоновић.

„'Трагом људске душе' није изложба само да се представи његово књижевно дело, већ његов унутрашњи немир. Немир који је носио целог живота од рођења“, каже Симоновић.

Вечерас почиње и 60. Борина недеља у организацији Књижевне заједнице, а кроз бројне програме током године Врањанци ће чувати успомену на писца чије дело и данас дише у сваком делу града.

Две године касније, 1901, Коштана ће после добрих критика Јована Скерлића доживети велики успех и до данас остати један од најчешће играних комада у српским позориштима.

На изложби у Библиотеци града Београда представљени су рукописи приповедака, прва издања књига и најважнији детаљи бурног животног и књижевног пута Боре Станковића.

„Нажалост, кратко је живео, само 51 годину, али да је написао само Коштану и Нечисту крв остао би велико име записано у историји српске књижевности. Стварао је у доба позног реализма, на почетку модерне, али није припадао књижевним модама. Писао је по своме, био је јединствен, непоновљив – Бора Станковић'', наглашава ауторка изложбе Олга Красић Марјановић.

У Врању се вечерас одржава свечана академија, а 60. Борина недеља од 1. до 6. априла угостиће двадесетак писаца и теоретичара књижевности који ће представити нова тумачења његовог дела.

„Оно што је куриозитет ове године и ове манифестације, ове јубиларне годишњице Борине недеље је округли сто. Ми смо одлучили да ове године на тему Борине недеље и на овом округлом столу о Борином стваралаштву говоре жене. Да видимо из тог једног женског сензибилитета како се доживљава Бора“, наводи Мирослав Цера Михаиловић, уредник Књижевне заједнице „Борисав Станковић“.

У Културном центру „Силоси“ у Луци Београд изложба је посвећена Бори Станковићу – „Ћилим око света“ чија је коауторка уметница Милица Живадиновић, праунука великог писца.

„Публику увек занима шта је то иза кулиса, и то ће управо моћи да сазна у овој представи. Лик који ја играм је изузетно занимљив, бар мени. Он у тексту носи назив Икс или Невидљиви. Дакле, он је тај који води конце ове игре“, наводи глумац Душан Симић.

На сцени, у улози глумице и интригантна Нађа Ристић, у приватном животу, трећа генерација глумица у породици, и гост из Требња, талентовани Митар Милићевић, који се лако трансформише у четири лика

„Ја имам овде много улога заправо, али сви врше исту функцију, а то је редитељ, и заправо гледамо како тај редитељ уптребљава глумицу у позоришне сврхе“, објашњава глумац Митар Милићевић.

„Мислим да је овај посао, колико леп, толико тежак, јер свакакве људе можемо упознати и свакакве односе можемо створити. Од неких који су дивни, који су пуни елана, пуни инспирације који нам помажу даље у животу, што приватном, што професионалном, до оних који су непријатни, поготово за глумице и младе жене, али исто и за старије“, напомиње глумица Нађа Ристић.

Свака представа сцене „Маска“ бави се позоришним, животним постулатима и питањима морала, често у сарадњи са ствараоцима из региона.

„Ја лично ово схватам као неку мисију, не само ширења позоришта као уметности људима који не долазе често у позориште, него и са друге стране, давање прилике младима који су завршили академије“, наглашава Иван Томашевић, редитељ и оснивач Сцрне „Маска“. 

Дуги аплауз одабране публике, најбоља је препорука за „читање“ овог позоришног упутства, представе у представи, које је стварано са пуно љубави, због које блистају и глумци и сцена.