„Од нашег основног псеудохришћанског осећања голуба мира, ако се вратимо у корене европске цивилизације наћи ћемо причу како се зачиње грчка религија и како се развија моћна слика на којој почива ова цивилизација. То је достигнуће овог романа“, додао је Јерков.

Према његовим речима, жири је утврдио да компоненте ведрог хумора, сарказма, цинизма и однос према наслеђу 90-их, који је такође драгоцен, проширује палету и одудара од мрачног таласа у којем је било неколико истакнутих романа, а који су тему обрађивали у домену одурног, гротескно ружног и неугодног.

„У историји светске књижевности постоји једна нит која се развија од антике па до наших дана и која припада једном специфичном облику – комичних романа. Дела из тог жанра, премда их је било код Јована Стерије Поповића, било је врло мало у српској књижевности и на прсте се могу избројати романи који имају такву врсту комичне диспозиције према обликовању, а који су оставили печат и траг у нашој књижевној историји“, истакао је Јерков.

Роман године НГДЛ у издању Нишког културног центра нашао се у конкуренцији још три дела – Дуж оштрог ножа лети птица („Лагуна“), Тање Ступар Трифуновић, Лутам сад мртав светом („Ренде букс“, Београд), Боривоја Герзића и Лимени лијес за Заимовић Зејну („Космос“, Београд) Мухарема Баздуља.

Жири који је изабрао победника био је у саставу: Александар Јерков (председник), Адријана Марчетић, Тамара Митровић, Владимир Гвозден и Младен Весковић.

1918. Елмор Џејмс је амерички блуз гитариста, певач и текстописац. Његов начин свирања гитаре донео му је надимак ”Краљ слајд гитаре”. Примљен је у Кућу славних рокенрола 1992. године.

1944. Ник Мејсон је бубњар групе Пинк Флојд. Он је једини стални члан групе од самог почетка. Иако је после разлаза са Роџером Вотерсом био у конфликту због власништва над именом „Пинк Флојд“, њих двојица су сад у добрим односима. У јулу 2005. на Live 8 концерту Мејсон, Гилмор, Рајт и Вотерс су свирали заједно на сцени први пут после 24 године.

1968. Мајк Патон је амерички певач, текстописац, продуцент и вокал бенда Faith No More. У петнаест година постојања и издавања шест студијских албума, укључујући најпродаваније плоче ”The Real Thing” (1989.) и ”Angel Dust” (1992.), група Faith No More се распала 1998. године.

1968. Adrian Nicholas Matthews Thaws, познатији под уметничким именом Трики је британски репер и продуцент. Најпознатији је по раду са групом Massive Attack.

Рођени на данашњи дан 1930. Bobby Bland, 1951. Brian Downey (Thin Lizzy), 1953. Janick Robert Gers (Iron Maiden) и 1972. Mark Owen (Take That)

Догодило се 27. јануара

1956. Песма Heartbreak Hotel од Елвиса Преслија је продата у 300 000 примерака у првој недељи након објављивања. Биће продата у више од милион примерака поставши тако прва Елвисова златна плоча.

1970. Џон Ленон је написао, снимио и миксао свој нови сингл Instant Karma све у једном дану. Сматра се једном од најбрже издатих песама јер се у продавницама нашла након десет дана.

1973. Стиви Вондер је на првом месту у САД са песмом Superstition. Џеф Бек је смислио оригиналну линију бубњева док је био у студију.

1979. Ian Dury and the Blockheads су били на првом месту у Британији са песмом Hit Me With Your Rhythm Stick.​

1998. Из рубрике Греота да се баци, бележимо ситуацију у којој се нашао Џемс Браун код кога је полиција пронашла марихуану. На суду је Др. Браун изјавио да му марихуана помаже да боље види.

Рођени 28. Јануара

1923. Иво Робић је популарни југословенски и хрватски певач поп мелодија, пионир поп музике и први који је започео велику међународну каријеру. Његова песма Morgen, 1958. године продата је у два милиона примерака, па је због тога добио надимак Мистер Морген. Каријеру је завршио као један од најуспјешнијих хрватских певача забавне музике свих времена. Умро је 2000.

1927. Рони Скот је британски џез тенор саксофониста и оснивач првог модерног џез клуба у Великој Британији. Суоснивач je Ronnie Scott's Jazz клуба у Лондону, који је један од најпопуларнијих џез клубова у свету од 1959. године. У клубу су наступали великани џеза као Dexter Gordon, Roland Kirk, Stan Getz, Sonny Stitt, Ben Webster и Sonny Rollins. Умро је 1996. године.

1945. Robert Wyatt је енглески бубњар и музичар. Суоснивач је бендова Soft Machine и Matching Mole. Објавио је осам соло албума.

Рођени на данашњи дан: 1941. King Tubby, 1968. Sarah MacLachlan, 1968. DJ Muggs (Cypress Hill), 1977. Joey Fatone (*NSYNC), 1980. Nick Carter (Backstreet Boys) и 1985. J Cole

Догодило се 28. јануара

1956. Елвис Пресли (са Скотијем Муром и Билом Блеком) се први пут појавио на државној телевизији у емисији "Stage Show”. Након успеха у првом наступу, Елвис се појавио још пет пута.

1985. Снимљена је песма We Are The World у Холивуду. Песму су отпевале многе музичке звезде укључујући Стиви Вондера, Реј Чарлса, Тину Тарнер, Бруса Спрингстина, Боба Дилана, Диану Рос и друге.

Рођени 29. јануара

1944. Ендру Луг Олдем је енглески продуцент и менаџер познат по раду са Ролингстонсима. Након Елвисовог менаџера Пуковника Паркера, у шездесетим годинама се појавила нова генерација музичких менаџера. Један од њих је Ендру Лог Олдем који је након разлаза са Стонсима 1967. године основао своју издавачку кућу за коју су потписали Small Faces, John Mayall & the Bluesbreakers, Rod Stewart, the Nice, Jimmy Page, Nico, Jeff Beck, Eric Clapton, Humble Pie и Duncan Browne. И даље открива нове таленте иако је у поодмаклим годинама.

1947. Дејвид Бајрон је британски певач групе Uriah Heep. Бајрон je поседовао снажан оперни глас и врхунски сценски наступ. Објавио је три соло албума. Умро је 1985.

1952. Томи Рамон је мађарско-амерички бубњар. Свирао је у групи Рамонси у периоду од 1974 до 1978. Умро је 2024.

Рођени на данашњи дан: 1950. Max Carl (Grand Funk Railroad) и 1954. Rob Manzoli (Right Said Fred)

Догодило се 29. јануара

1961. Бобу Дилану се остварио сан да се упозна са својим идолом Вуди Гатријем приликом посете болници у којој се налазио певач. Дилен је своје дивљење изразио речима Био сам твој џубокс. Гатри је Дилану поклонио разгледницу са посветом Још нисам мртав.

1969. Група Флитвуд Мек је први пут стигла на прво место у Британији са инструменталом Албатрос који је компоновао гитариста Питер Грин. Музичка чаролија.

1972. Троструки албум ”The Concert For Bangladesh” је на првом месту у Британији. На албуму су учествоавали Боб Дилан, Ринго Стар, Ерик Клептон и Џорџ Харисон, који је цео концерт и организовао.

2006. Група Арктик Манкиз је са својим деби албумом 'Whatever People Say I Am That's What I'm Not' на првом месту листе албума. У првих недељу дана продаје, продато је 360.000 примерака што га чини најбрже продаваним првим албумом у Британији.

Рођени 30. јануара

1942. Марти Балин је амерички певач, композитор и члан група Џеферсон ерплејн и Џеферсон старшип. Џефесон ерплејн је америчка рок група из Сан Франциска, пионир психоделичног рока. Наступ групе на фестивалу Вудсток за многе је један од незаборавних тренутака у целокупној историји рокенрола. Група Џеферсон ерплејн примљена је у Рокенрол кућу славних 1996. Умро је 2018.

1947. Стив Мариот је енглески гитариста, певач, композитор и глумац. Суоснивач је група Small Faces и Humble Pie. У Кућу славних рокенрола је примљен 2012. Умро је 1991.

1951. Фил Колинс је енглески композитор, бубњар и певач познат као члан групе Џенезис. Њему је кренуло када се Питер Габријел повукао из групе и кренуо у соло воде. На аудицији за новог певача групе Џенезис јавило се двестотињак кандидата. На крају је избор завршио на Филу, који се у новој улози одлично сналази, као певач и бубњар. Паралелно развијајући рад у групи и соло каријеру у осамдесетим годинама прошлог века компонује серију хитова. Дискографија Фила Колинса обухвата осам студијских албума који су продати у 150 милиона примерака широм света, што га чини једним од најпродаванијих уметника свих времена. Добитник је осам Греми награда, а 2003. године, заједно са групом Џенезис, примљен је у Кућу славних рокенрола.

1954. Хусеин „Хус“ Хасанефендић је југословенски и хрватски музичар, композитор, текстописац, гитариста, и члан група 220. и Парни ваљак. У педесет година дугој каријери бавио се и продукцијом радећи са групама Азра, Аниматори, Хаустор, Патрола и Плави оркестар. Из тако богате каријере издвајају се песме Неда, Ухвати ритам, Јесен у мени, Моја је пјесма лагана, Све још мирише на њу и друге.

1956. Дарко Рундек је југословенски и хрватски музичар, глумац, текстописац и певач. Имао сам среће да гледам уживо концерт групе Хаустор у оквиру рокенрол акције Боље вас нашли, поздрав Загреба-Београду 1981. године. Песма Девојке у летњим хаљинама волим је била разлог због кога сам то вече био у Дому омладине. А онда је у међувремену са групом Хаустор снимио пет албума. Након распада бенда креће у нову авантуру са Карго оркестром са којим снима седам албума. Од бројних хитова који се и данас слушају издвајају се Радио, Шал од свиле, „Ена, Шејн и Необичан дан.

2000. Stella Rose Bennett познатија као Benee је новозеландска певачица. Са песмом Supalonely из 2019. је стекла међународну популарност. До сада је објавила албум ”Hey U X”.

Рођени на данашњи дан: 1928. Ruth Brown и 1961. Jody Watley

Догодило се 30. јануара

1961. Америчка девојачка група Shirelles је на првом месту америчке листе са песмом Will You Love Me Tomorrow.

1964. Група Searchers је на првом месту у Британији са песмом Needles And Pins.

1969. Битлси су свирали на крову зграде у којој се налазила њихова компанија Епл. Испоставило се да је концерт који је трајао 40 минута њихов последњи наступ пред публиком. Свирали су песме Get Back, Don’t Let Me Dow, I’ve Got A Feeling, The One After 909 и Dig A Pon. На крају коцерта Џон Ленон се захвалио присутнима речима: Хвала у име групе и надам се да смо прошли аудицију.

Рођени 31. јануара

1947. Фил Манзанера је енглески текстописац, гитариста и продуцент. У богатој каријери свирао је у групама Рокси Мјузик, 801 и Quiet Sun. Објавио је десет самосталних албума.

1956. Џони Ротен је енглески музичар и певач групе Секс Пистолс. Пистолси су у три године постојања донели револуцију у рокенрол, вратиши га тамо где и припада у формат песама од 3 минута, одбацивши корпоративну природу мејнстрим рок музике. а и публика је могла да плеше и пева до миле воље. Вивијан Вествуд се бринула о изгледу док је Малком Мекларен бринуо о буци коју су изазивали у медијима и парама. А Џони Ротен је све то изнео на својим плећима док је трајало. После је основао групу Public Image Ltd (PiL) са којом је радио до 1983. године.

1981. Џастин Тимберлејк је амерички певач, текстописац, продуцент, плесач и глумац. Објавио је шест албума. Освојио је шест Греми награда.

Рођени на данашњи дан: 1932. Rick Hall, 1946. Terry Kath (Chicago), 1951. Harry “K.C.” Wayne Casey (KC and the Sunshine Band), 1964. Jeff Hanneman (Slayer) и 1987. Marcus Mumford (Mumford & Sons)

Догодило се 31. јануара

1967. Битлси су завршили снимање промотивног спота за песму Strawberry Fields Forever. Филм је снимљен у боји због америчког тржишта јер у Британији у том тренутку нису имали телевизоре у боји.

1976. АББА је са песмом Mamma Mia стигла до првог места у Великој Британији.

1985. Hüsker Dü су објавили трећи студијски албум “New Day Rising”.

1994. Тори Амос је објавила албум ”Under the Pink”. Са албума су се издвојиле песме Cornflake Girl, God, Pretty Good Year и Past the Mission.

1999. Амерички продуцент Armand Van Helden заузео је прво место британске листе синглова са песмом You Don't Know Me.

2000. Primal Scream су објавили шести студијски албум ”XTRMNTR”.

2014. Young Fathers су објавили деби албум ”Dead”.

2020. Polica су објавили пети студијски албум ”When We Stay Alive”.

Рођени 1. фебруара

1994. Хари Стајлс је енглески певач, текстописац и глумац, познат као члан некадашњег бој бенда Ван Дирекшон. Са бендом издаје пет албума, а група се сматра најбољим бој бендом свих времена. Од 2017. започиње соло каријеру, а у годинама које следе испоручује прегршт хитова као што су песме As It Was, Watermelon Sugar, чаробна Sign of the Times, Late Night Talking и друге.

Рођени на данашњи дан: 1937. Don Everly (Everly Brothers), 1948. Rick James, 1968. Lisa Marie Presley, 1969. Patrick Wilson (Weezer) и 1975. Big Boi (Outkast)

Догодило се 1. фебруара

1949. RCA Records је издао први сингл од 45 обртаја у минути, што ће касније омогућити појаву џубокса.

1965. Џемс Браун је снимио песму Papa's Got A Brand New Bag, која ће у међувремену освојити награду Греми за најбољу Р&Б песму.

2013. Песма Clocks групе Колдплеј је на првом месту по гласовима слушалаца радија БиБиСи као најбоља песма од 2000. године. На другом је група Артик Манкиз са песмом I Bet You Look Good On, док је на трећем месту група Елбов са песмом One Day Like This.

Рођени 2. фебруара

1942. Грахам Неш је енглеско-амерички музичр, текстописац и певач. Предивни тенор који је дао свој допринос у групама Hollies и Crosby, Stills & Nash. Неш је фотограф и велики колекционар фотографија.

1960. Нено Белан је југословенски и хрватски гитариста, композитор и певач најпознатији по раду у групи Ђаволи. Шетајући Сплитом 1986. године налетео сам на пар графита на којима је писало Ђаволи. Пар месеци касније у сали СКЦа десио ми се јадан од најромантичнијих концерата у животу где је публика са отвореним кишобранима све време певала и плесала до краја концерта. Од великог броја добрих песама издвојићу: Причај ми о љубави, Стојин на кантуну, Јагоде и чоколада, Ђири ђири, Бамбина, Дуго топло лето и мени најдража Сунчан дан.

1977. Шакира је колумбијска певачица и текстописац. Својим петим албумом ”Laundry Service” из 2001., постиже успех у САД продавши 13 милиона примерака. Песме Whenever, Wherever и Underneath Your Clothes, су јој донеле репутацију водеће звезде латино музике у том тренутку.

Рођени на данашњи дан: 1948. Alan Mckay (Earth, Wind & Fire), 1949. Ross Valory (Journey), 1963. Eva Cassidy, 1969. John Spence (No Doubt) и 1971. Ben Mize (Counting Crows)

Догодило се 2. фебруара

1962. Битлси су свирали своју прву организовану свирку ван Лондона у клубу Оејзис у Манчестеру. Концерт су отворили са песмом Hippy Hippy Shake.

1979. Сид Вишуз басиста групе Секс Пистолс је пронађен мртав на забави која је приређена поводом његовог пуштања из затвора.

1985. Foreigner су на првом месту америчке листе синглова са песмом I Want To Know What Love Is.

1999. Built to Spill су објавили четврти албум ”Keep It Like a Secret”. Са албума су се издвојиле песме Center of the Universe и Carry the Zero.

2003. Руски девојачки дуо Тату је на првом месту у Британији са песмом All The Things She Said. Песма је била хит у Русији три године раније. Тату су први руски бенд који доспео на прво место у Великој Британији.

2004. Scissor Sisters су објавили истоимени деби албум, са кога су се издвојиле песме Laura, Take Your Mama и Comfortably Numb.

2005. Bloc Party су објавили истоимени деби албум. Са албума су се оздвојиле песме Banquet, Helicopter, So Here We Are и Blue Light.

2010. Lil Wayne је објавио седми студијски албум ”Rebirth”.

2010. Nick Jonas & the Administration су објавили дебитантски албум ”Who I Am”.

2011. Група White Stripes је престала да постоји.

„Осмислили смо низ изложби и догађаја поводом јубилеја Бруклинског музеја. На овој изложби представљени су радови из сталне збирке, али и различите уметничке форме у домену моде и накита, како бисмо показали да је и древна уметност, иако део давне прошлости, присустна у нашим животима и данас“, наводи Метју Јокобоски, кустос у Одељењу за моду и материјалну културу Бруклинског музеја.

Изложба у Њујорку је посвећена металу који је надахнуо небројено много дела из уметности, моде, филма, музике и дизајна, а као материјал и боја током целе историје симболизује лепоту, част, радост, ритуал, духовност, успех и богатство.

„У ово време у свету сви желимо више радости, а злато по свом квалитету то може да донесе. У многим културама повезано је са богатсвом, неким видовима одавања поштовања. Дуго времена злато је сматрано елитистичким, али у данашње време волим да нагласим да паметни телефони и ајфони не би могли да раде да немају у себи злато. То значи да је технологија демократизовала злато“, напомиње Метју Јокобоски.

Злато је до сада попримило многобројне форме, од приказивања идеалног света, од пре једног миленијума, преко делова олтара у Италији у 13.и 14. веку, све до сложених екрана јапанске производње и савремених уметничких дела. 

„Постоји део изложбе где су експонати од златних круна египатских краљица до хип-хоп краљева. Веома сам заинтересован за однос хип-хоп културе и древних култура. Постоје делови ове поставке где је то очигледно", наглашава кустос Метју Јокобоски.

Несвакидашњом нарацијом, уверљивом глумом и костимима, духовитим опаскама и аудиовизуелном подршком – одговор је који је публика добила на крају представе. Одговор који је наградила овацијама.

О добро познатим, али и оним мање знаним догађајима из живота Светог Саве и немањићке Србије с краја 12. и 13. века, причали су Свети Сава (Милош Пантић), његова мајка Ана (Горица Динуловић), Стефан Првовенчани (Владимир Јовановић) и краљица Јелена Анжујска (Светлана Миленковић).

Редитељ Миодраг Динуловић каже да велики број деце и младих не знају много о Светом Сави, сем свима добро знаних чињеница да је био први српски архиепископ и просветитељ, да се прославља као школска слава.

Због тога је уз предану помоћ ансамбла, костимографа и сценографа, припремао представу коју је ликовно импресивна, али која пре свега сведочи поруку и истину о томе да је Свети Сава био човек, свечовек, о чијем делу се мора говорити и наредних 850 година. Човек који је, наглашава Динуловић, променио личну карту Србије и уткао се у њен генотип.

"Ова представа је пре свега намењена је деци и младима, публици од девет до 99 година. Јер и одрасли упадну у шаблон. Не знају како је изгледало једно његово путовање у Јерусалим, 3.650 километара у 13. веку. Публика може да види и костим Стефана Савковића који је радио и костим за РТС-ову серију 'Немањићи'. Видеће Светог Саву и Стефана Првовенчаног онакве како су заиста изгледали", каже Динуловић.

Благост и мудрост Светог Саве на сцену је донео Милош Пантић. Каже, олакшало му је то што дели светоназор и  морална начела која је Сава проповедао.

"То је његова потреба да шири љубав, правду и једнакост коју сви треба да имамо. Са законима које је уводио, да сви буду једнаки и нико једнакији од других", објашњава Пантић.

На крају преставе, запослени у Краљевачком позоришту развили су транспарент на коме је писало "Аплауз за студенте и ђаке", што је публика поздравила аплаузом.

„Имамо пример у свету како нестају језици. Ту бих навео пример апуако из Мексика, где имамо свега два говорника, они међусобно не причају. Стварно не бих волео да ми дођемо у такву ситуацију, и да се на тај начин изгуби језик“, додаје Репеџић.

Такође, влашки језик је јако угрожен, а највећим делом узрок су разни политичко-економски фактори. Миграције из ових крајева од шездесетих, седамдесетих година ка земљама западне Европе довеле су до тога да млађе генерације или уче, или не уче језик, или га уче погрешно и језик се мења.

„Пре неких двадесетак година, када сам кренуо да се бавим истраживањима још као студент, може се видети како се разликовао влашки језик тада и сада. Друга ствар, у школама се данас учи влашки језик, али некада и сами наставници уче погрешно јер не постоји катедра за влашки језик“, напомиње гост Јутарњег програма.

Лужнички говор, на пример, људи у Бабушници се труде да очувају свој говор, да забележе што више речи, а Драгољуб Златковић у Пироту је забележио и направио пиротски речник.

„У 21. веку се брже живи него раније. Затим, ту је присуство медија, интернета, телевизије, све нам је то доступно, тако да је више фактора који утичу на мењање и олако прихватање туђица и страних обичаја“, наводи антрополог.

Изазови глобализације и очување традиције

Традиција у Србији се суочава са изазовима глобализма, али уколико негујемо нашу традицију, уколико на прави начин презентујемо саму традицију без сензационализма, кроз обичаје, неговање културе могуће је заштити се од тих утицаја. Саме локалне заједнице морају бити свесне колико је сама традиција битна и зашто је важно да се уписом у регистар нађе на листи нематеријално-културног наслеђа, што је начин да се обезбеди неговање културе, обичаја и традиције, наглашава гост Јутарњег програма.

Дигитализација је начин очувања културног наслеђа, али њено спровођење варира од институције до институције које се баве дигитализацијом.

„Многе институције, нажалост, нису започеле дигитализацију, иако је то програм још од 2013. године. Дигитализација може да допринесе очувању народне традиције. Такође, доступно је доста тога и на друштвеним мрежама, Јутјуб каналима, где могу да се виде обичаји, да се људи упознају са самом традицијом“, наглашава Александар Репеџић.

Директорка наводи да је „Лувр у забрињавајућем стању“, те да генерално, „статус кво више није одржив".

Проблеми са санитаријама, температуром…

Некадашња краљевска палата, која од 1793. служи као музеј, простире се на 73.000 квадратних метара. Многе просторије су запуштене, зидови стари, као и техника, изолација и дихтунг лоши, има влаге и поплава. Промене температуре представљају проблем за непроцењива уметничка дела.

Посетиоцима обилазак постаје „физички изазов“: нема довољно места за одмор, гастрономска понуда и санитарни чворови су „далеко испод међународних стандарда“, истакла је де Кар.

Најпосећенија музејска просторија на свету у којој се налази Мона Лиза Леонарда да Винчија, реновирана је пре неколико година како би се одговорило на масовни прилив посетилаца, али, према речима де Кар, потребно је ново промишљање простора.

Чак ни стаклена пирамида, улаз у Лувр, која је пре 40 година изграђена на иницијативу тадашњег председника Франсоа Митерана, више не може да издржи оптерећење - планирана је за четири милиона посетилаца годишње, а сада их је дупло више. Током великих врућина боравак тамо постаје неподношљив и за посетиоце и за запослене, а ситуацију додатно погоршава стална бука.

Директорка Лувра предложила је поправке, укључујући отварање другог улаза из улице Риволи - како би се смањило оптерећење на улаз испод пирамиде.

Годишње девет милиона посетилаца, улазнице 22 евра

Лувр није само највећи већ и најпосећенији музеј на свету. Упркос високој цени улазнице од 22 евра за одрасле, интересовање људи из целог света је огромно, нарочито у делу где је изложена Мона Лиза.

Прошле година Лувр је посетило скоро девет милиона људи, од којих су 70 одсто били странци. Пре пандемије короне број посетилаца је чак доспео до десет милиона, али је Лоран де Кар, која је 2021. постала прва жена на челу Лувра, увела дневни лимит од 30.000 посетилаца. Али та мера очигледно није била довољна.

Иако директорка Лувра није прецизирала колико је новца потребно уложити, њена упозорења звуче драматично, само нешто више од месец дана након што је након петогодишњих рестаураторских радова, уз велику помпу поново отворена катедрала Нотр Дам.

Како финансирати реновирање?

Лувр је у власништву државе. Француска влада тренутно мучно преговара о буџету за текућу годину, земља је високо задужена.

Председник Емануел Макрон придаје велики значај симболима Париза. Свој изборни тријумф у мају 2017. спектакуларно је прославио испред стаклене пирамиде. Макрон ће се ускоро позабавити овим проблемом, уверио је један од његових саветника лист Ле Паризијен. А за министарку Рашиду Дати се зна да жели да се кандидује за градоначелницу Париза на следећим локалним изборима, па се очекује да ће се посебно ангажовати.

Музеј се финансира од продаје улазница, од донација мецена, државних субвенција и партнерстава, посебно са Уједињеним Арапским Емиратима.

Француски архитекта Жан Нувел пројектовао је 2017. Лувр Абу Даби, који добија позајмице из Француске и организује повремене изложбе.

Међутим, споразум који је предвиђао укупно милијарду евра за француске музеје у року од 30 година, од чега 400 милиона евра само за Лувр, често је био оштро критикован у Француској, не само због моралних дилема: Француски ревизорски суд је 2019. утврдио неправилности, јер, према њиховим налазима, Уједињени Арапски Емирати нису испунили одредбе уговора.

– Ја сам, дакле, бирала из тог корпуса песника који су наступали у циклусу Поезија уживо. С обзиром на то да смо се определили за један генерацијски распоред, мој задатак је био да песнике представим на што репрезентативнији начин.

Некада се догађало, у зависности од њихових песничких опуса, да то буду песме из потпуно различитих периода њихових стварања. Дакле, некад нека песма с почетка, средине и са краја. Код оних песника код којих ми се чинило да им је једна збирка најрепрезентативнија, догађало се да су све три песме из само једне песничке књиге.

Трудила сам се да у томе се увиди својеврсни стилски диверзитет код неких, а код неких потпуна поетичка хомогеност што је такође био случај код неких значајних.

У најави ове антологије каже се да ово није само књига за читање, већ и за слушање. Прате кју-ар кодови сваког песника, па можете ли нам мало рећи нешто и о томе?

– Пре свега, то је била идеја Небојше Грујичића, директора РТС Издаваштва, која се мени одмах учинила одличном, зато што је то ексклузивна и посебна прилика у нашем издаваштву, да поред тога што имамо прилике да читамо неки текст, ми можемо и да слушамо тај текст, али не посредно гласом неког глумца, интерпретатора, већ песника самог.

Чини ми се да сам текст у томе добија, ако ни на чему, оно на некој лепој уметничкој романтичности. Дакле, читамо текст и слушамо га гласом песника. Не можемо да замислимо боље.

Песници и њихове песме су поређани, да тако кажем, од најстаријег Љубомира Симовића до најмлађег Шимона Цуботе. Па шта можемо да читамо ако тако читамо ову књигу?

– Можемо да читамо да је век за нама, а ова антологија готово обухвата читав један песнички век, заправо век најразличитијих стилских диверзитета, особености, језички у песничком смислу доста сложен.

Дакле, то су песници потпуно различитих поетика, стилских опредељења и кроз ову антологију ја бих волела да читаоци стекну увид у то колико је песнички век за нама био динамичан јер се ни теоретичари књижевности данас не слажу сасвим око тога која је нека кључна стилска поетичка црта песничког века за нама.

У том смислу ово је антологија састављена од потпуно различитих стваралаца, која показује и сложеност, и ту динамику о којој сам нешто говорила, али пре свега једну лепоту песничке речи која је красила ових претходних, рекли бисмо, 100 година, ако је први песник Љубомир Симовић.

Врата прошлости отворила је сећањем када је као петогодишња девојчица водила један озбиљан разговор са оцем у Кенији.

„Питала сам зашто смо у Африци, а 'он је рекао никад више нећемо да идемо тамо, треба да учиш језике, не смеш да идеш тамо, не треба ти српски. Ми смо све изгубили, немамо више ни пасош, ни дом'“, рекла је књегиња Јелисавета Карађорђевић.

Од тада повратак кући, у Србију постаје опсесивна жеља Јелисавете Карађорђевић и главни циљ у њеном животу.

„Мислим да није било фер, имала сам пет година и нисам била криминалац, да не могу да одем кући и да видим моју мачку, пса. Није ми било логично зашто морам тамо да будем, да се играм са Африканцима на плажи, или да идем у школу у Паризу, нисам знала француски. Све је било врло незгодно и све је била опсесија да морам да се вратим, да нађем начин и на крају сам то нашла и успела сам“, рекла је књегиња.

У томе јој је помогао трећи супруг, који је био премијер Перуа.

„Он је био политичар и питао је да ли у посету може да доведе супругу, рекли су да. У конзулату у Будимпешти људи су били у паници“, рекла је књегиња.

Авантура је каже кнегиња њен цео живот у коме се често осећала као луталица јер се селила девет пута. Кроз сећања на туговање кнеза Павла за домовином, његову смрт и тежак живот у егзилу, она у аутобиографији осликава бол и чежњу породице лишене корена. Истовремено, истражује личне успоне и падове, љубави, бракове, односе са децом и пријатељства са славним личностима. Увек је водила потреба да брани истину и чува достојанство своје породице.

„Прошла сам кроз црне периоде, што је нормално, али живим где сам хтела, радим оно што хоћу, цртам, а имала сам и дивну изложбу у овом музеју пре неколико година“, рекла је кнегиња Јелисавета Карађорђевић, ауторка књиге "Тамо далеко".

На основу те изложбе објављена је књига "Јелисавета Карађорђевић, преци и потомци" коју је приредила Душица Бојић, директорка Историјског музеја Србије.

„Јелисавета Карађорђевић има веома буран живот који може да стане у једну серију. Књига је изузетно занимљива и атрактивна“, рекла је Душица Бојић, директорка Историјског музеја Србије.

А све приче у аутобиографији кнегиња Јелисавета Карађорђевић је записала јер је сматрала да ће на тај начин да избори своју и битку свога оца и Карађорђевиће ослободи етикете издајника сопственог народа.

„Програм укључује много различитих елемената, попут плеса, поезије, пекиншке опере, или соло-тачке за традиционални инструмент ерху, под називом Коњске трке. Биће изведена и верзија песме Тамо далеко, припремљена специјално за српску публику.

Такође представљамо типичне карактеристике наше провинције, Ђилин, која се налази на крајњем североистоку земље, попут јанге плеса, проистеклог из ритуала и обредних молитви везаних за пољопривреду, тачније жетву. Ту је и програм Ерженџуан, где двоје извођача који глуме млади пар певају радосне, живахне мелодије североисточне Кине", каже Ша Бин из Центра за културне размене у покрајини Ђилин.

Црвена боја, за коју се верује да тера зле духове и призива добру срећу, преовлађивала је простором Коларчеве задужбине, на чијој бини је изведен богат програм од 11 извођачких сегмената.

„Локални фолклорни плес са певањем, који је од 2006. уврштен на списак нематеријалног културног наслеђа под окриљем Унеска, за мене је најлепша тачка вечерашњег програма, чиме бих, уједно, свим гостима на Коларцу пожелела срећну Нову годину.

Истакла бих и плес Округла лепеза који спаја елементе традиционалне културе – њену грациозну и древну свечану ноту, с модерним, флексибилнијим плесним техникама. Ту је и интерактивни аспект ове тачке, јер ће свилена, округла лепеза бити бачена у публику током извођења", рекла је Џанг Фан из Фолклорне трупе позоришта из покрајине Ђилин.

Кинеска Нова година у ствари нам долази следеће среде, 29. јануара када је почетак новог лунарног месеца, а празничне светковине у Кини трају читавих 16 дана, док се прва недеља не ради, у духу обнављања енергије, и окренутости породици.

„Најтеже је себи признати колико си зао или колико си добар, до кад треба да идеш и кад треба да станеш. Дон Жуан као и сваки лик из класика вероватно описује људе онако како су они били некада, и нажалост како су и сада“, рекао је глумац Дејан Лилић.

„Проблем није у тексту, проблем је у нама, зато што никако не успевамо да учимо из сопствених историјских грешака и због тога је текст актуелан“, истакао је редитељ Васил Василев.

Дон Жуанова жена није баш нека срећна позиција за жену, али је за глумицу велики изазов, у овом комаду постоје и већи изазови.

„Комад који је написао Молијер у ствари је о својеврсном лицемерству свих људи, не само Дон Жуана, јер ја мислим да је он ту најбезазленији и као карактер и као лик, зато што он отворено и јасно говори ко је, а ко смо ми око њега који упиремо прстом у њега, е, то је питање“, наводи глумица Маја Вукојевић Цветковић.

Од оснивања 1887. године, на сцени нишког Народног позоришта Молијерова дела су једна од најизвођенијих, осим Дон Жуана који је први пут на репертоару.

У књизи Родослов пријатеља, ауторка описује и прву вожњу у Исидорином новом џипу.

„Одмах је звала нас и ставила нас у џип да нас провоза. И у Таковској се њој џип запалио. Нешто није урадила како треба, и све време је говорила: 'Јао, јао, ја сам крива. Ја ћу бити она која је убила Милорада Павића'“, наводи Јасмина Михајловић.

Родослов пријатеља је споменар-албум у коме су уз фотографије из приватне архиве, описане анегдоте, цртице и ситнице, како каже Јасмина Михајловић. Једна таква је и прича о Силвији Монрос књижевници из Аргентине и супи.

„Још деведесетих, тек је почела таблоидна штампа, она је нашла у једном листу, више се и не сећам коме, да сам ја заводила Милорада Павића тако што сам на Копаонику пролазила поред стола, где је он седео са својом првом супругом, и бацала тањир са супом. И на овај промоцији, она је поново донела супу. Значи, имам читаву колекцију супа од Силвије Монрос“, додаје ауторка.

Сва сећања су лепа, каже ауторка, па ипак пишући о другима и себи она откривају и друштвену атмосферу не само у Србији већ и у свету.

„Хтела сам и да оставим траг како један љубавно-књижевни пар, као што смо били Милорад Павић и ја, како је у дослуху са другим уметничким паровима, или са неким сасвим другачијим занимањима, али да су опет парови са којима смо се највише виђали и дружили. И наравно, ни говора да су то били књижевни салони, то јест, било је ту разговора о уметности, али пре свега је то дружење истих душа, истих крвних група. И то је једноставно пријатна ствар“ истиче Јасмина Михајловић.

А поред Исидоре Бјелице и њеног Небојше Пајкића, брачни пар Јасмина Михајловић и Милорад Павић највише се дружио са Момом Капором и његовом супругом Љиљаном, и Милошем и Лотком Шобајић. Наравно и са многим редитељима, писцима, музичарима, балетским играчима и сликарима. Они су главне личности у књизи Родослов пријатеља, интимној историји српске уметничке сцене у последњих неколико деценија.

Кад је одрасла схватила је да има моћ да једну страшну причу о младој, жртвованој жени, како би се подигао град, заврши другачије и подари јој нови облик. Тако је из песме Зидање Скадра никао роман Узидана.

„Ми из саме народне песме о младој Гојковици не сазнајемо превише, знамо да је она једна млада мајка, знамо да је једна покорна жена, да поштује своју породицу, свог мужа, међутим она нема свој глас. Народни приповедач њој не даје глас тако да сам ја одлучила да учиним управо то, да она проговори, да она донесе неке одлуке сама уместо да само слуша друге“, објашњава Ивана Нешић.

Свако ко се прихвати преобликовања познате приче из нашег фолклорног наслеђа мора водити рачуна да не извргне традицију руглу и да не дође у искушење да користи језик који нама данас делује старински, наглашава Ивана Нешић.

„Ако би се у томе у потпуности успело та књига онда не би била пријемчива читаоцима. Нико не би разумео шта ту пише, а ако се у томе не би успело онда то буде на неки начин смешно. Онда сам ја свесно изабрала да уопште не покушавам то да радим, него да пишем својим језиком, онако како ја говорим и онда да се читаоци смеју са мном и са мојом књигом, а не мени и њој.“

И док у народној песми живот жене најмлађег Мрњавчевића завршава у темељима града Скадра, у кратком роману Иване Нешић то није крај младе Гојковице. Ауторка изводи невероватан преокрет. Врло маштовито мрак претвара у светлост, користећи врло специфичан, топао хумор препознатљив из њених дела за децу.

„Мислим да је важно рећи да је у питању један крајње модеран роман који се обраћа младим савременим читаоцима и који нуди један врло савремен сензибилитет, савремен хумор, често анахронични и који истовремено на један одређен суптилни дискретан начин проговара о одређеним проблемима савременог друштва“, наглашава др Тијана Тропин са Институт за књижевност и уметност.

Ивана Нешић писала је књигу за себе, али ју је наменила и свима који су читали Зидање Скадра и желели да судбина младе жене буде другачија. А таквих читалаца је много, од тинејџерског узраста па навише.

Играће се предсатве Атељеа 212, Народног позоришта из Ниша, Зајечара и Новог Сада, а у оквиру фестивала биће организвана и два сценска читања нових савремених драмских текстова.

„Он у самој идеји, у настанку, имао је један чврст концепт, а то је да се бирају представе из позоришта у којима је Муци Драшкић оставио свој траг, где је режирао јако успешне представе. Из позоришта који су пријатељи и копродуценти, и уопште пријатељи из региона, Атељеа 212. И представе које су режирали досадашњи добитници награде 'Љубомир Муци Драшкић', што је награда 'глумци свом редитељу'“, наводи Гордана Гонцић, в.д. директора Атељеа 212.

Фестивал је отворен монодрамом Прима фацие, у извођењу Маше Дакић, у режији Ање Суше. Представа се бави бави темом сексуалног злостављања и указује на мањкавости правног система.

У оквиру фестивала биће обележен и јубилеј – 15 година од премијере представе Чекаоница у режији Бориса Лијешевића, за коју је добио награду „Љубомир Муци Драшкић“.

„Говори о том процесу кад један стари систем срушен, а други се још није успоставио, о том неком међусистему, међупростору. Е, сад, да ли то што представа живи већ 15 година, да ли то значи да се тај процес још није завршио, да се нови систем још није успоставио, да смо још у некој врсти тумарања, тражења, транзиције, како се год то звало?“, каже редитељ Борис Лијешевић.

У склопу фестивала отворена је и изложба „Уникатни позоришни плакати Атељеа 212“, аутора Љубисава Милуновића, дугогодишњег сликара тог позоришта.

„Oно све што их обједињује, то је управо та прича о рату, избеглиштву, о изгубљеном завичају, о сеобама. То су иначе велике теме наше књижевности“, истиче проф. др Предраг Петровић, председник жирија. што их све обједињује….

Сценаристкиња, редитељка, романописац и драмски писац, Сања Савић Милосављевић, до сада је објавила неколико збирки приповедака, три драме и три романа, од који је Теферич на Славији пре две године био у узжем избору такође за ово признање. Награда „Београдски победник“ важна јој је пре свега због приче коју је својим романом испричала.

„Некако се надам да ће награда значити више причи и људима који су можда на маргини, можда мало запостављени, који носе неке своје приче које никада нису испричане, него мени“, наводи Сања Савић Милосављевић, добитница награде „Београдски победник“.

Српски роман и српска књижевност уопште и у овом, новом веку и даље дубоко остаје везана за трауматично искуство краја прошлог века. Занимљиво је да су аутори неколико одличних књига које тематизују деведесете и рат књижевнице.

„Чини се да та тема постепено сазрева. Да је ове године један од врхунаца управо та фокусираност на рат, али ове године је врло специфично да о томе проговарају баш ауторке, које доносе ипак један специфичан и лирски, и емотивни сензибилитет у тој причи“, напомиње професор Петровић.

Роман Мартин удио чине и приче из Сањиног живота, које су, како каже, чекле 36 година да сазру да их формулише у уметничком облику.

„То је вјероватно неки психолошки механизам коме просто треба доста година да сазри, да би могао да буде сагледан мало детаљније, из више углова. Иначе, до тренутка док не сазри то је фрагментарно, а у тренутку кад сазри, некак се одвоји од нас“, додаје награђена ауторка.

Свечано уручење награде „Београдски победник“ биће уприличеном током фебруара.

Оно што Инсбруку међутим даје доживљај изолованости и компактности у привиду малог града је географија. Она је та која га је тесно сместила у долину између два алпска ланца, Карвендла са севера и масива Туx са југа.

И у градском имену се крије подсећање на оштру природу около: “Inns-Bruck“, на старобаварском „Мост преко реке Ин“. Етимолошки, Инсбрук није град, него мост преко вода и планинских превоја.

Треба прећи Алпе и прегазити реке да се дође до Инсбрука. Данас се то решава једноставно, брзом пругом, ауто-путем или авионом, но у градској меморији је и даље сачуван осећај дугих мрачних зима и света за себе. Прво што посетилац види кад се нађе у центру, на почетку Улице Марије Терезије, је Северни ланац Карвендла док лебди изнад града.

Кад су људи у питању, свако има своје фаворите. Остатку Аустрије ће прво пасти на памет Максимилијан Први, ренесансни цар Светог римског царства немачке нације. Локалпатриоте ће помислити на Андреаса Хофера (1767–1810), борца за аустријски идентитет Тирола, вођу побуне против баварског притиска са севера и италијанског с југа. Успут, то се некад заборави, није се Хофер у наполеонским ратовима борио само против Бавараца и Француза, већ и против вакцинације од малих богиња. Био је толико назадан да је постао напредан.

Људи на подручју бивше Југославије ће се прво сетити Диане Будисављевић, предане хуманитарке која је спашавала српску децу из усташких логора.

Тешко да ће ико помислити на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Кад се спомене његово име, прва асоцијација је Сарајево, Инсбрук вероватно последња. Иако његова веза с Инсбруком није директна као код до сада споменутих личности, она постоји. И није достојанствена, већ пуна историјске ироније и црног хумора.

„Царица Диана“ се враћа из рата

О Диани Будисављевић се доста зна у Србији, Хрватској и осталим просторима бивше Југославије који се још боре са демонима братоубилачког рата, умотаног у Други светски рат. Оно што је у томе необично је да се тек однедавно зна. Јер од 1945, па све до неке три деценије после смрти (1978) Диана је нестала из јавне перцепције српске и хрватске јавности.

У Аустрији или самом Инсбруку никада није ни имала јавну препознатљивост. Све Дианине заслуге за човечанство и хуманизам су стечене на другој страни, у Југославији. Ако југословенски народи нису ширили вести о Дианином ратном ангажману за спасавање српске деце од смрти у усташким логорима, тешко се могло очекивати да аустријски истраживачи попуне ту празнину.

А онда, пре двадесетак година, медијски рефлектори су се одједном усмерили на тихо, жилаво, свакодневно херојство жене која није могла да гледа толико смрти око себе. Чинила је све што је могла. Српски националисти ће је после критиковати јер није учинила и оно што није могла, зауставила рат, променила карактер усташке власти и слично. Комунисти су јој одмах после рата замерили да је уопште нешто чинила, јер за то није била овлашћена од партијских комитета.

За националисте је била религиозно страно тело, „Швабица“. За комунисте је била класни непријатељ, неко ко је свој хуманитарни ангажман водио ИЗ нацистичког система, не ван њега.

За Инсбрук је била Фрида Олга Диана Обеxер, приучена медицинска сестра која се удала за царског и краљевског хирурга Јулија Будисављевића, младог перспективног доктора на инсбрушкој Универзитетској клиници. Онда је 1919. с мужем отишла за Загреб и ту јој се, што се родног Инсбрука тиче, губи траг.

Из немогуће егзистенције пуне директног или индиректног шиканирања, брачни пар Будисављевић се 1972. одселио из Загреба за Инсбрук, где је прво умрла Диана, 1978, три године касније и професор Будисављевић.

Диана је сахрањена на Западном гробљу у Инсбруку, карта показује место породичне гробнице Обеxер у аркадама. Јулије је после смрти пребачен у Загреб и сахрањен на Мирогоју, али не у породичној гробници угледних личких Будисављевића поред православне Капеле Петра и Павла, већ у посебном гробу код главног мирогојског улаза.

Тек се почетком новог века мења јавна перцепција о Диани Будисављевић, паралелно са свих страна – у Србији и Хрватској, у Инсбруку и Аустрији. Постхумне части сустижу једна другу. Године 2011. Орден заслуга од градске скупштине Инсбрука, 2014. дечји вртић добија њено име, пре четири године је на прочеље њене родне куће у центру Инсбрука монтирана спомен-плоча. У архиве главног бечког Документационог центра за отпор нацизму проминентно се уписује Дианино име.

Године 2012. јој Република Србија додељује Медаљу Милоша Обилића „за доказану храброст и лично херојство“, а Српска православна црква Орден Царице Милице. Медијски је Диана протекле деценије била присутна у српско-хрватско-аустријском простору као никад раније – играни и документарни филмови, издавачка делатност, награде за уметничку продукцију.

Тако изгледа људска правда. Често је потребно време које надилази распон индивидуалног живота. Зато су ту родни градови да памте.

Од Максимилијанове освете Инсбруку до освете Инсбрука Максимилијану

Максимилијан, надвојвода хабсбуршки је рођен 1459 у Винер Нојштату поред Беча. Умро је 1519. у Велсу као цар Светог римског царства. Иако није била изненадна, смрт га је затекла на путу, док се љут на Инсбрук и све у њему, враћао за родни град да тамо дочека последњи час.

Ако се стиче утисак да се овде превише разговора о смрти, шта да се ради кад је реч о владару од пре пола миленијума. Друго и важније, Максимилијан је највеће заслуге оставио у уметности, на пољу династичке меморије. Све европске куће су неговале култ краљевске смрти, али унутар тог општег тренда су шпанске и аустријске гране Хабсбурговаца свеједно биле недостижне у монументално инсценираној некрофилији.

Максимилијанова гробница, односно кенотаф/празни гроб, заузима читав главни брод Дворске цркве у Инсбруку. Историјско-уметнички гледано, то је највреднији посед тиролских музеја. Цар је замислио 40 натприродно великих бронзаних фигура поређаних у два шпалира док између њих пролази мермерни саркофаг с царевим телом.

Дизајн је поверен најистакнутијим уметницима тог времена. Три фигуре је радио Албрехт Дирер: митског краља Артура, готског краља Теодерика и хабсбуршког грофа Алберта, крсташа који је умро у Ашкелону, Света земља. Дизајн, обликовање и изливање су текли одвојено, што се и данас препознаје у квалитету фигура. Највредније је оно што је долазило из Нирнберга, од Дирера и мајсторских радионица Wischer и Stoss.

После ране смрти прве жене, принцезе Марије Бургундске, Максимилијан је припремао церемонијал и сцену за своје последње почивалиште. Није био из Инсбрука, али је био отац, Фридрих III, чију гробницу познају сви туристи који су посетили бечку Катедралу Светог Стефана.

Максимилијан је волео Инсбрук, подигао неколико архитектонских ансамбала који и данас важе за симбол града.

Цар међутим није волео да плаћа услуге које је добијао у Инсбруку. Као и већина Хабсбурга, као и тата Фридрих, био је хронично банкрот. Максимилијан је имао велику свиту, која је јела и банчила по Инсбруку, али двор није имао обичај да плаћа рачуне. Суочен са одлучном акцијом локалних гастронома, који су у јануару 1519. године захтевали плаћање дугова, цар се љут покупио, рекао „У Инсбрук ни мртав“, и кренуо у Винер Нојштат да умре. Стигао је до Велса.

Максимилијан је тестаментарно обавезао наследнике да све фигуре, а до тог тренутка је било готово само 12, пребаце у Капелу Светог Ђорђа у Винер Нојштату.

То се испоставило нереалним. Капела у Винер Нојштату је на горњем спрату дворца, не би издржала такав статички изазов ни пет минута.

Максимилијанов унук Фердинанд I (млађи брат Карла V) је наставио са израдом бронзаних фигура. На крају их је било 28, не планираних 40. Али је онда унук учинио још нешто. Подигао је цркву у склопу царског комплекса у Инсбруку, четири деценије после Максимилијанове смрти, искључиво као сакрални изложбени простор за „црне људе“, како су се у народу звале те фигуре.

После 1580. године је тиролски кнез Фердинанд II, Максимилијанов праунук, довршио и мермерни саркофаг у димензијама царске кочије, а на врх посадио цареву бронзану фигуру. Скоро сто година је отишло у планирање и извођење тог монументалног кенотафа у простору популарно названом „Црква црних људи“.

С доста закашњења али ипак, цар је стари дуг локалним гастрономима отплатио и преплатио кроз савремену туристичку понуду Инсбрука. Град је победио цара.

Дворац Амбрас: Сто година за лифт

За крај прича како је Франц Фердинанд правио електрични лифт у Дворцу Амбрас поред Инсбрука, али силом прилика био прекинут у том послу.

Амбрас је нешто мало с руке, око пет километара од градског центра. Иако је језгро старије, златно доба Амбраса почиње око 1550, када га је већ споменути Фердинанд II, Максимилијанов праунук, преузео, проширио и превео у стилски вокабулар Ренесансе. Требао му је као скровиште, касније и поклон за своју морганатску супругу Филипину Велзер, наводно жену натприродне лепоте.

Брачни пар је у Амбрасу живео у тајности. То јест, цар Фердинанд I дуго није знао да му се син оженио испод ранга, са градском цуром из Аугсбурга. Град и село су наравно знали. Син је годинама могао да води причу о момачком животу, о новорођенчади коју би чудесно затицао на свом прагу, зато јер је био само локални тиролски кнез у граду скривеном иза високих планина и дубоких река. Никад није био предвиђен за нешто друго.

Најлепше, најинтимније просторије у Амбрасу, дуге енфиладе дрветом обложених зидова, каскадне баште ароматичног биља, приватне капеле испод прозора спаваће собе, све је то било само за Филипину. Између осталог, кнез јој је направио купатило, заправо тип римских терми грејаних системом хипокауста, из подова и зидова.

Триста педесет година касније је управо у тим приватним термама Филипине Велзер хабсбуршки престолонаследник Франц Фердинанд намерио да инсталира први електрични лифт у Аустрији. Шахт је требало да креће из „бојлера“, просторије са великом каљавом пећи.

Како се надвојвода нашао у приватним одајама Филипине Велзер? Хабсбурзи су у принципу чували наслеђени ренесансни штих Амбраса, али Франц Фердинанд је показивао изразиту склоност за модернизацију, како тврде историјски извори. Наговорио је цара Фрању Јосипа да му дозволи да у купатилу Филипине Велзер инсталира електрични лифт.

У зиму 1913. планови су били готови. У лето 1914. требало је да почну радови. Онда је Франц Фердинанд кратко скокнуо до Сарајева. Затим је у августу почео рат са Србијом, иза њега Први светски рат. Онда се Аустроугарска распала. Око 1920. се градска каса распала. Онда су дошли нацисти, па Други светски рат, па поратно сиромаштво, па заборав.

Сваки пут кад би неко кретао да заврши тај пројекат, виша или нижа сила би се испречила. За град је то било фрустрирајуће стање.

Лифт је коначно завршен тек пре шест месеци, у лето 2024, приватним донацијама и средствима бечког Историјско-уметничког музеја, који је и управитељ Дворца Амбрас. Између је протекло 111 година.

На све оне оптужбе које западна историографија ставља на терет Србима – убили престолонаследника, провоцирали рат с Бечом, изазвали светски рат, уништили аустроугарску царевину, треба додати још једну. Зауставили су лифт.

Модерније би се рекло блокирали су лифт.

Фестивал позоришне игре „Муцијеви дани” нема такмичарски каректер.

1899. Ледбели је амерички блуз певач и гитариста. Познат је по свом снажном вокалу и виртуозном свирању гитаре. Познате песме овога уметника су: In the Pines, Goodnight, Irene, Midnight Special, Cotton Fields и Boll Weevil. Певач Курт Кобејн је био његов велики фан и промовисао је уметност Ледбелија свирајући песму Where Did You Sleep Last Night на концерту за телевизију МТВ.

1952. Пол Стенли је амерички музичар, гитариста и вокал хард рок бенда Кис од оснивања бенда 1973. до њиховог распада 2023. Био је писац или коаутор многих популарних песама групе. Стенли је одабрао лик ”Starchild” за своју личност у бенду. Стенли је примљен у Рокенрол кућу славних 2014.

Рођени на данашњи дан: 1924. Slim Whitman, 1945. Eric Stewart (Mindbenders, 10cc), 1949. Ian Hill (Judas Priest), 1971. Gary Barlow (Take That), 1979. Rob Bourdon (Linkin Park), 1980. Matthew Tuck (Bullet for My Valentine) и 1981. Nathan Connolly (Snow Patrol).

Догодило се 20. јануара

1964. Битлси су дебитовали у САД са албумом ”Meet The Beatles”.

1965. Амерички ди-џеј Алан Фрид је умро у 42. години живота. Фрид се сматра кумом рокенрола.

1972. У Брајтону је почела турнеја групе Пинк Флојд на којој је група представила свој нови албум ”The Dark Side Of The Moon”.

1975. Боб Дилан је објавио албум ”Blood on the Tracks”. Са албумама су се издвојиле песме Tangled Up In Blue, Idiot Wind, Simple Twist of Fate.

1983. Деф Лепард су објавили свој трећи студијски албум ”Pyromania” који је постао њихов најуспешнији албум до сада.

1988. Бич Бојси, Битлси, Боб Дилан и Сјупримс су примљени у Кућу славних рокенрола.

1994. Смешинг Пампкинс су са албумом ”Siamese Dream” стигли до 20 места Билбордове листе. Албум је продат у 4 милиона примерака.

2003. Филм ”8 Mile”, са Еминемом у главној улози је на врху листа гледаности.

2009. Andrew Bird је објавио пети студијски албум ”Noble Beast”.

2012. Умрла је Ета Џејмс.

2015. Sleater-Kinney су објавили албум ”No Cities to Love”. Са албума се издвојила песма Bury Our Friends.

2015. Бјорк је објавила осми албум ”Vulnicura”. Са албума су се издвојиле песме: Stonemilker, Lionsong и Black Lake.

Рођени 21. јануара

1941. Richard Havens је амерички композитор и гитариста. Он је отворио Вудсток фестивал. Умро је 2013.

1950. Били Оушн је британско-тринидадски композитор и певач. Популарност је стекао у периоду 1976-1988. Песме по којима је познат су: When the Going Gets Tough, the Tough Gets Going, Red Light Spells Danger, Love Really Hurts Without You, Suddenly, Caribbean Queen (No More Love on the Run) и друге.

1951. Петар Луковић је српски новинар, новински уредник и рок критичар. Писао је за многе југословенске новине и часописе, као што су Џубокс, Младост, Полет, Недеља, Недељна Далмација, Време, Ослобођење, Вјесник, Рок 82, Рок, ”Време Забаве и др. Умро је 2024.

1965. Џејсон Вилијам Мизел, познатији под уметничким именом Jam Master Jay је амерички музичар и ди-џеј. Био је члан познате хип хоп групе Ран-ДМЦ. Група се сматра једном од најутицајнијих група у историји хип хоп културе. Умро је 2002. године.

1972. Charlyn Marie "Chan" Marshall познатија као Cat Power је америчка певачица. До сада је објавила једанаест албума.

Рођени на данашњи дан: 1938. Wolfman Jack (DJ), 1942. Edwin Starr, 1973. Chris Kilmore (Incubus), 1976. Emma Bunton (The Spice Girls) и 1980. Benjamin Moody (Evanescence)

Догодило се 21. јануара

1965. Више од 3000 бучних обожаватеља је дочекало Ролингстонсе и Роја Орбисона на аеродрому у Сиднеју када су стигли на турнеју која је трајала 16. дана по Аустралији и Новом Зеланду.

1966. Фестивал Трипс је почео у Сан Франциску. Фестивал Трипс је био трансформативни догађај који је помогао да се обележи почетак хипи контракултурног покрета у Сан Франциску. Догађај је окупио разнолику градску андерграунд уметничку сцену, укључујући рок групе, експерименталне позоришне извођаче и плесне групе. Као што је Том Волф рекао: Хејт Ешбури ера је почела. Свет више никад неће бити исти.

1978. Албум са музиком из филма ”Грозница суботње вечери” је стигао на прво место америчке листе албума где ће остати 24 недеље. Албум је један од најпродаванијих са тиражом од продатих 40 милиона примера у свету.

1984. Група Јес је по први пут на првом месту Билбордове листе са песмом Owner of a Lonely Heart.

1985. Run-D.M.C. су објавили други албум ”King of Rock”. Са албума су се издвојиле песме You Talk Too Much и Can You Rock It Like This.

1990. Squeeze су одсвирали први анплaгд МТВ концерт.

2012. Адел је на првом месту америчке листе албума са својим другим албумом ”21”. Албум је донео пет хитова и до сада је продато 31. милиона примерака.

Рођени 22. јануара

1931. Сем Кук је амерички певач и текстописац. Сматра се једним од најутицајнијих соул уметника свих времена. Називали су га ”краљем соула” због његовог предивног гласа, доприноса жанру и значаја у популарној музици. Први је црни уметник који је основао сопствену дискографску кућу. Убијен је под неразјашњеним околностима 1964. године. Сем Кук је био међу првих десет примљених у новоосновану Кућу славних рокенрола 1986. године. Песме по којима га памтимо су A Change is Gonna Come, Bring it on home, Shake, Chain Gang и друге.

1960. Мајкл Хачинс је аустралијски певач, текстописац, глумац и члан рок групе INXS од 1977. до своје смрти 1997. године. Свет их је заволео 1987. године када су објавили албум „Kick”, а и данас се памте хитови Devil Inside, Suicide Blonde, Disappear, Never Tear us Apart и By My Side. Бенд је продао више од 50 милиона плоча.

1983. Марко Шелић, познатији као Марчело је српски репер и писац. Марчела сам упознао 2005. године када смо радили интервју за музички магазин Тиме Оут и већ тада је било јасно да смо добили талентованог песника што ће Марчело у наредним годинама потврдити својим стиховима. Тих је дана доминирала песма Откуцаји коју је урадио са Скај Виклером и одличан спот који је пратио песму. Песме које се још издвајају су Свети бес, Пегла и Један. До сада је објавио шест албума. Издао је и пет књига.

Рођени на данашњи дан 1940. Addie Harris (The Shirelles), 1949. Steve Perry (Journey), 1965. Steven Adler (Guns N’ Roses), 1965. DJ Jazzy Jeff и 1990. Logic

Догодило се 22. јануара

1959. Бади Холи је у апартману у Њујорку снимио своје последње снимке, укључујући и песме Peggy Sue Got Married, Crying, Waiting, Hoping, That’s What They Say, What To Do, Learning The Game и That Makes It Tough.

1967. Група Манкиз је дебитовала уживо на концерту у Сан Франциску.

1977. Група Вингс је са албумом ”Wings Over America” на првом месту америчке листе албума.

1987. Steve 'Silk' Hurley је са песмом Jack Your Body на првом месту у Великој Британији.

1989. Металика је објавила први музички видео за песму One.

Рођени 23. јануар

1910. Ђанго Раинхарт је белгијски џез гитариста и композитор. Раинхарт, који је био ромског порекла, путовао је кроз Француску и Белгију као дечак и младић учећи да свира виолину, гитару и бенџо. Губитак употребе два прста његове леве руке након пожара у каравану 1928. није умањио његове изузетне способности за свирање гитаре. Године 1934. постао је сарадник, са виолинистом Стефаном Грапелијем, у Quintette du Hot Club de France. Памтимо га по песмама Are You in the Mood, Crepuscule, Limehouse Blues, Minor Swing, My Serenade и Nuages. Умро је 1953. године.

1956. Лаза Ристовски је српски клавијатуриста познат по раду у групама Смак и Бијело дугме. Сарађивао је сa Џез-оркестром РТБ-а, а радио је на соло каријери у електронској музици. Снимио је један сингл - Тражиш опроштај (1982), и три албума: "Merge" (1983), "2/3" (1983) и "Roses for General" (1984). Умро је 2007. године.

Рођени на данашњи дан 1948. Anita Pointer (The Pointer Sisters), 1953. Robin Zander (Cheap Trick), 1959. Earl Falconer (UB40), 1975. Nick Harmer (Death Cab For Cutie) и 1998. XXXTentacion

Догодило се 23. јануара

1956. Обожаватељима рокенрола у Кливленду млађима од 18 година забрањено је да плешу у јавности (осим ако нису у пратњи одрасле особе), након што је полиција Охаја увела закон из 1931. године.

1965. Песма Downtown је учинила Петјулу Кларк првом британском певачицом која је заузела прво место на америчкој листи синглова од Вере Лин из 1952. На песми је свирао и Џими Пејџ.

1967. Одржана је Друга београдска гитаријада на којој је победила група Црни Бисери. О свему што се догађало тих година разговарамо са Владом Џетом, легендарним басистом и радијским водитељем.

Интервју

Како је изгледала рокенрол сцена шездесетих година код нас?

1964. године долази до експлозије рокенрола или бит музике како се то тада звало, jer je већ у то време реч рокенрол била пасе зато што су Битлси били та нова прича. У то време је владо култ групе Шедовс која је била популарна међу музичарима код нас, сетимо се групе Силуете, а Зорана Мишчевића су звали Клиф. У то време бендови су углавном свирали кавере, главна активност су биле игранке. Имали смо добар репертоар који је био састављен од песама које су биле актуелни хитови.

На другој гитаријади сте победили као члан групе Црни Бисери. Која су сећања на тај догађај данас шездесет година касније?

За другу гитаријаду је продато преко 40000 карата, сала прима 15-20000 посетилаца али су бендови долазили са свих страна углавном из Србије али и из других делова Југославије и доводили су своје навијаче. По наређењу ”одозго” требали су да победе Делфини из Сплита. Гитаријада је почела у 9 сати ујутро, свирали смо две туре по шест песама, прво у 16 сати, а око 22 сата смо свирали други пут. На нашу срећу чланови Делфина су пред финале кренули са вином што се одразило на њихов наступ који је испао испод сваке критике, а жири је након два сата већања донео одлуку да смо ми победници. Трећи су били Студенти, група у којој је певао Слоба Коњовић, касније музички уредник на радију Студио Б. Занимљиво је да су чланови Делфина тражили реванш који се и десио на лето те године где смо се поред концерта такмичили и у пинг понгу, квизу. Ја сам изгубио у пинг понгу иако сам се сматрао добрим стонотенисером.

Поменуо си трећу гитаријаду о којој се мало зна. Шта се то дешавало 1968?

То је био логичан наставак нечега што је кренуло као гитаријада. Била је планирана серија концерата тада познатих бендова у башти Симонида у коме се данас налази Звездара театар. Све је организовао Никола Караклајић који је имао и радио емисију у којој је популарисао рекенрол музику. Као и остали бендови ми смо одсвирали концерт и отишли на море где смо имали уговорене свирке. Пар месеци после концерта мој гитариста Горан ми је донео диплому за победу на фестивалу. Треба поменути да је мој кум Роберт Немечек први пут свирао са бендом Гужва.

1971. Dawn су са песмом Knock Three Times стигли до првог места у САД.

1976. Дејвид Боуви је објавио свој десети студијски албум ”Station to Station” у коме је представљен као танки бели Војвода. Албум је снимљен након што је завршио снимање филма ”Човек који је пао на Земљу” режисера Николаса Роега.

1986. Одржана је прва церемонија пријема у Кућу славних рокенрола. Примљени су: Елвис Пресли, Чак Бери, Фетс Домино и Реј Чарлс.

1991. Радио станица KLSK FM из Новог Мексика је пуштала песму Stairway To Heaven од Лед Цепелина 24 сата без прекида

2000. Сантана је са албумом ”Supernatural” на првом месту америчке листе. Албум ће освојити осам Греми награда.

Рођени 24. јануара

1941. Нил Дајмонд је амерички певач и текстописац. Продао је више од 130 милиона плоча у свету што га чини једним од најпродаванијих музичара. У богатој каријери која је почела 60их година написао је десетине песама како за себе тако и за друге извођаче. Песме по којима се памти су Cracklin' Rosie, Long Sung Blue, Love on the Rocks, Амеricа и друге.

1957. Влатко Стефановски је југословенски и македонски гитариста и певач најпознатији по раду у групи Леб и сол. Групу Леб и сол сам заволео од њиховог првог албума јер су донели једну преко потребну боју тадашњој југословенској музици. Гледао сам их уживо неколико пута и сваки пут одлазио са концерта срећан јер Влатково свирање гитаре никога не може да остави равнодушним. Из тако богате каријере издвајам песме Нисам твој , Таласна дужина, Како ти драго, Скакавац и Скопље.

Рођени на данашњи дан 1941. Aaron Neville (The Neville Brothers), 1941. Michael Chapman, 194. Warren Zevon, 1955. Jools Holland и 1968. Michael Kiske (Helloween)

Догодило се 24. јануара

1958. Quarrymen су наступили једини пут у клубу Каверн.

1962. Брајан Епштајн је потписао менаџерски уговор са Битлсима по којем је требао да добије 25% од зараде, а не уобичајених 10%.

1969. Група Дорс је свирала у Медисон Сквер Гардену у Њујорку. Хонорар је био 50.000 долара.

1976. Боб Дилан је са албумом ”Desire” на првом месту америчке листе.

1979. Група Клеш је објавила први сингл за америчко тржиште. Реч је о песми I Fought The Law.

1989. Skid Row су објавили истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме Youth Gone Wild, 18 and Life и I Remember You.”

1998. Група Оејзис је са песмом All Around The World на првом месту у Британији.

1999. Офспринг су са песмом Pretty Fly, For A White Guy заузели прво место британске листе синглова. Песма је са њиховог петог студијског албума ”Americana”.

2005. LCD Soundsystem је објавио истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме Daft Punk Is Playing at My House, Movement, Disco Infiltrator и Tribulations.

2005. Група Mercury Rev је објавила шести студијски албум ”The Secret Migration.”

2005. Lou Barlow је објавио албум ”Emoh”

2019. Weezer су објавили албум ”The Teal Album”. Са албума су се издвојиле песме Take On Me, No Scrubs и Billie Jean.

Рођени 25. јануара

1938. Ета Џејмс је америчка певачица која је била пионир у развоју музике тако што је премостила јаз између различитих жанрова као што су џез, Р&Б, соул, рокенрол, госпел и блуз. За свој допринос музици сведочи више од тридесет награда као што су Rock and Roll Hall of Fame, Rhythm and Blues Foundation и Rockabilly Hall of Fame. Умрла 2012. године.

1981. Aлиша Киз је америчка пијанисткиња, текстописац и певачица. Већ са првим албумом ”Songs in A Minor” и синглом Fallin, било је јасно да смо добили нову звезду. Скупивши пет Греми награда за први албум, у наредним годинама нам је испоручила хрпу предивних песама као што су You Don't Know My Name и мој лични фаворит песма No One.За серијал о Џемсу Бонду и филм ”Quantum of Solace” урадила је са Џеком Вајтом песму Another Way to Die.

Рођени на данашњи дан: 1931. Stig Anderson 1950. Michael Cotten (The Tubes), 1954. Robert Finch (KC and the Sunshine Band), 1956. Andy Cox (The Beat, Fine Young Cannibals) и 1996. Calum Hood (5 Seconds of Summer)

Догодило се 25. јануара

1964. Битлси су са песмом I Want to Hold Your Hand стигли до првог места америчке листе. Сингл је продат у 12 милиона примерака.

1978. Група Џој Дивижн је имала први концерт у Манчестеру.

1985. Фил Колинс је објавио трећи студијски албум ”No Jacket Required”.

1986. Норвешка група А-Ха је стигла на врх топ листе у Британији са песмом The Sun Always Shines On TV, поставши тако први норвешки бенд који је стигао на прво место.

1994. Meat Puppets су објавили албум ”Too High to Die”.

1994. Alice In Chains су издали ЕП ”Jar of Flies”. Стигли су директно на прво место Билбордове листе. Са ЕП су се издвојиле песме No Excuses, I Stay Away и Don't Follow.

2005. Low су објавили албум ”The Great Destroyer”.

2005. Bright Eyes су објавили шести и седми албум у истом дану. Реч је о албумима ”I’m Wide Awake, It's Morning” и ”Digital Ash in a Digital Urn”.

2020. Шкотски певач Lewis Capaldi је на првом месту британске листе са деби албумом ”Divinely Uninspired to a Hellish Extent”. Са албума се издвојила песма Someone You Loved.

Рођени 26. јануара

1950. Ратислав-Раша Ђелмаш је српски бубњар познат као члан група Поп нашина, Ју група и Зебра. 1972. године, заједно са басистом Робертом Немечеком и гитаристима Зораном Божиновићем и Савом Бојићем, оснива групу Поп машина, која је, као нова београдска група са сопственим репертоаром, брзо постала запажена и незаобилазна на београдској музичкој сцени 70-их година, а прва група на чијем сам концерту био. Прелази у Ју групу коју су чинила браћа Жика и Драги Јелић. Ђелмаш је тих година важио за најбољег младог београдског бубњара, а са Ју групом је доживео велику популарност широм бивше Југославије. Умро је 2021.године.

1953. Lucinda Williams je америчка кантауторица и гитаристкиња. До сада је објавила 16 албума и освојила је три Греми награде.

1955. Еди Ван Хален је амерички гитариста и текстописац рок групе Ван Хален. Био је познат по популаризацији технике тап-гитаре и многих других начина свирања, а часопис Ролинг Стоун га је ставио на четврто место најбољих гитариста свих времена. У богатој каријери оставио је много познатих песама снимивши 12. албума. Памте се: Eruption, Runnin With the Devil, Jump, Beat It, Somebody Get Me a Doctor и друге.

Рођени на данашњи дан: 1943. Thomas Bell (Delfonics, The Spinners), 1951. Andy Hummel (Big Star), 1958. Anita Baker и 1963. Andrew Ridgeley (Wham!)

Догодило се 26. јануара

1956. Бади Холи је снимио оно што ће постати његово прво издање,Love Me и Blue Days, Black Nights. Обе песме су касније представљене на трећем албуму ”That’ll Be The Day”.

1970. Дуо Simon & Garfunkel је објавио албум ”Bridge Over Troubled Water”.

1973. Елтон Џон је објавио шести студијски албум ”Don’t Shoot Me, I'm Only The Piano Player” у САД. Са албума су се издвојиле песме Crocodile Rock и Daniel.

1973. Група Свит је стигла први пут на прво место британске листе синглова са песмом Blockbuster.

1991. Квин су са песмом Innuendo стигли по други пут на прво место у Британији. Са 6 минута и 30 секунди нашла се на четвртом месту по дужини трајања. На првом месту по дужини трајања песме која је била на првом месту је група Оејзис са песмом All Around The World. Друго место припада Битлсима са песмом Hey Jude док је на трећем месту група Симпл Маиндс са песмом Belfast Child.

2008. Алиша Киз је са својим трећим албумом ”As I Am” на првом месту америчке листе.

2020. Били Ајлиш је победила на додели Гремија 2020., освојивши пет награда, укључујући за најбољег новог извођача и песму године, поставши прва особа која је постигла тај подвиг од Кристофера Кроса 1981. Заменила је Тејлор Свифт као најмлађа особа која је икада освојила награду.

Стил који је изградила и по коме је остала упамћена има посебно место у српској и европској модерној уметности. Израз интимног, унутрашњег света преплиће се са универзалним и митолошким на њеним сликама.

„Кроз само сликарство врло је очигледно да је Милена позната по својим женским ликовима. Већином су то аутопортрети који се, с друге стране, кад се посматрају, могу сагледати као удвојени ликови. То је опет та дуалност, тог првог лика, говора у првом лицу њеног аутопортрета и неког другог лика који је готово идентичан као она“, наводи Мишела Блануша ауторка изложбе.

Поред сликарства бавила се и поезијом, писала је на неколико језика, а страст према моди постаће јој и основно занимање последњих година живота у Сједињеним Америчким Државама. Илустрације Милене Павловић Барили красиле су странице највећих модних магазина.

„Оно што је интересантно је да је она 1939. године, када је отишла за Америку, у августу је стигла, а већ је у децембру радила за Вог. А да не причам о томе да је следеће године урадила насловну страну Вога. То је била њена плава венчаница'', истиче Виолета Томић, музејска саветница Фондације „Миленин дом“.

Космополитски дух и стваралачка визија водили су је кроз главне светске уметничке токове бурног времена, у коме се одиграо кратки и узбудљиви живот Милене Павловић Барили.

„Најчешће, у ствари, то је нешто што је реферирало од споља ка унутра, што је оставило те неке дубоке трагове на њима. Пошто, као што видимо данас, та нова нормалност некад је била ванредна ситуација. Сада је ванредна ситуација, нова нормалност, и код њих се на различите начине препознаје колико данас тај генерисани страх утиче и на њихово стваралаштво и на живот уопште“, наводи Гордана Станишић, ауторка изложбе.

Сања Латиновић, Немања Николић, Милица Ружичић и Иван Шулетић у свој рад уплићу страх као саставни део живота или његову негацију. Када инспирише, а где је граница на којој страх потпуно паралише стварање?

„Да је он неопходан за уметнички чин, једино је уметник принуђен да научи да живи са страхом и да ради упркос страху. А мој допринос овој изложби у ствари се бави исцељењем, не страхом самим по себи и то на основу једног древног обичаја или ритуала који се зове саливање страве“, објашњава ликовни уметник Селман Тртовац.

„Напредак кроз технику – тако да сам се везао за те неке познате мотиве, а тај слоган ми је био онако инспиративан“, каже Никола Марковић.

На отварању изложбе група уметника прочитала је сопштење „Уметници за културу, култура за друштво“ и изразила подршку студентима.

Нова излагачка сезона Галерије Артгет почела је изложбом фотографија Марије Јанковић „Старо сајмиште“. Тридесетједан кадар филма инспирисан је истинитим догађајима од пре осамдесет година, о којима говоре непосредни учесници. Њихова болна сведочанства ауторка је преузела из архива и књига.

Изложба у Галерији Подрум, „Туђе коже“ Иване Ранисављевић, обухвата фотографије и видео-радове телесних гестова од којих гради амбијенталну инсталацију.

Јединствену  ликовну опрему је урадила Мојца Сенегачник, уредница збирке је Сара Шпелец, а књигу је про боно одштампала Подоба, Матије Квесића.

Збирка  објављена  у октобру прошле године у Кунстхаус збирци Људског музеја у Рогашкој Слатини, имала је своју премијеру на Међународном сајму књига у Београду и на Словеначком сајму књига у Љубљани.

У недељу ће блиски сусрет с публиком имати у 18 часова, у оквиру вечери поезије „Вазда било" које приређује култна београдска Квака 22.

Улаз је слободан и сви су добродошли, напомиње организатор,велики пријатељ београдске културне сцене, власник Људског музеја у Рогашкој Слатини, Нани Пољанец.