Управо је то и назив изложбе у Француском институту на којој су истакнути радови најпознатих представника овог правца.

„Међу уметницима су јако блиски сарадници Андре Бретона. Као што су били Макс Ернст, Андре Масон, Роберто Мата. То су јако познати уметници који чине тзв. 'историјски надреализам' – надреализам који се развијао између два светска рата“, напомиње саветник у Француском институту, проф. др Небојша Вукадиновић. 

Поред слика уметника попут Салвадора Далија и многих латиноамеричких и француских сликара, на изложби су радови и српских надреалиста.

„Желели смо да прикажемо везе између Француске, региона и Србије. И управо због тога смо се удружили са Музејом савремене уметности у Београду који нам је за ову прилику позајмио изузетна дела Ванеа Бора. У оквиру изложбе има још уметника и уметница попут Драгојле Вукадиновић и других који су били мост између Француске и Србије током дугог низа година“, додаје проф. Вукадиновић. 

„Тада је била изузетно снажна и велика надреалистичка мрежа која је обухватала апсолутно целу Европу и у том контексту српски надреализам је био један од најјачих", напомиње директор Француског института Амос Рајхман. 

Разочарани дешавањима у Првом светском рату, надреалисти су сматрали да се истина не може наћи у разуму већ у сновима, машти и несвесном.

Тако је настао један од најпознатијих уметничких праваца. Изложба „Око у дивљем стању" у Француском институту до 10. јула.

"Истражујући хомерски језик, ми можемо недвојбено закључити да су и Илијада и Одисеја настајале у једном јако дугом периоду и на једном веома широком простору. Ако нам хомерски језик недвојбено сведочи о томе да је то артифицијални језик који у себе уграђује различите елементе хеленских дијалеката, ми онда сасвим сигурно морамо закључити да ти епови нису могли настати у једном тренутку, да их није могао створити један човек", истакла је проф. др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

До значајног помака у тумачењу одговора на хомерско питање дошло се и помоћу истраживања српскохрватске народне књижевности у 20. веку. У том контексту значајна су имена двојице научника.

"То су Милман Пари и Алберт Лорд. Милман Пари је, да би поткрепио своја истраживања потражио живу усмену епику. Жива усмена епика је у том тренутку у Европи заправо једино постојала на територији тадашње Краљевине Југославије и то управо у неким деловима Херцеговине. И он и његов асистент тадашњи Алберт Лорд су детаљно изучавали управо начине на који су тада још увек активни гуслари састављали оно што је нама добро познато а то је епска народна поезија и открили су много сличности са структуром Хомерових епове", рекла је професорка.

Илијада и Одисеја су два епа која се налазе у темељима античке књижевности, али и читаве будуће европске културе. Одговор на питање која ауторска инстанца је ове епове начинила може донекле одговорити и на питање о основним поетичким разликама између два епа.

"Илијада и Одисеја заправо трасирају два сасвим различита пута. Такозвани један велики пут, пут узвишене, можемо рећи до и патетичне књижевности, а са друге стране Одисеја трасира књижевност друге врсте која припада домену нечега што је условно речено посвећено малом, простом и обичном", истакла је професорка др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

Хомерско питање остаје трајно отворено, међутим, бројна истраживања, која се спроводе и данас, донела су многе одговоре о два хеленска епа.

Међу његовим најпознатијим делима су A Bigger Splash и Моји родитељи („My Parents“). Хокнијеве изложбе увек су привлачиле велико интересовање јавности.

У Музеју савремене уметности у Београду имао је самосталну изложбу давне 1970, а прошле године Музеј је организовао веома посећену изложбу слика британског уметника.

„Прослављени британски уметник Дејвид Хокни, једна од најважнијих личности савремене уметности 20. и 21. века, преминуо је мирно у свом дому 11. јуна 2026. године, месец дана пре свог 89. рођендана“, наводи се у саопштењу.

Хокни је рођен у Бредфорду, а прве кораке у уметности направио је тако што је улицама града гурао дечја колица пуна сликарског материјала и сликао на отвореном.

Након школовања на Уметничкој школи у Бредфорду, студије је наставио на Краљевском колеџу уметности, где је дипломирао са златном медаљом.

По пресељењу у Лос Анђелес 1964. године, његов препознатљив стил обележила је серија слика посвећених базенима, која му је донела светску славу.

Међу његовим најпознатијим делима је и портрет Господин и госпођа Кларк и Перси („Mr and Mrs Clark and Percy“) из 1971. године, на којем су приказани модни дизајнер Ози Кларк и дизајнерка текстила Селија Бертвел.

Године 2024. подржао је национални пројекат цртања поводом тога што је Бредфорд понео титулу Града културе Уједињеног Краљевства за 2025. годину.

„Паритутра која је изузетно стилски разноврсна, врло еклектична. И ту има свега, од фолклора грчког, од фолклора са Крита до оштрих хармонија које налазимо у делима композитора 20. века. То је музика која јако непосредно комуницира са људима, и музика која на прву лопту хвата публику и на коју публика одмах реагује“, рекао је Александар Којић, диригент.

Прича о судбинском сусрету Грка Зорбе, неуморног пустолова и рудара, кога на сцену нашег националног театра доноси Лав Семенов, и интелектуалца Ника, који на оствро Пиреј долази са жељом да промени свој живот, у кореографији Костјукова, била је посебно изазовна за ансамбал.

„Изазован је зато што има посебно свој стил, своју кореографију. Не спада ни у класичне ни у савремене ни у модерне, потпуно свој стил. Ово је потпуно нешто мешано са фолклором, на прстима класике, али јако суптилно урађено и измешано“, истакао је Константин Костјуков,кореограф и редитељ.

Своју популарност код нас балет је стекао на сцени СНП-а у кореографији и режији Крунисалава Симића са Константином Костјуковим у главној улози, а данас га на сцену доносе младе снаге нашег националног театра.

1934. Џејмс „Пуки“ Хадсон је амерички певач и члан групе  Spaniel . Група је постала популарна са песмом  Goodnite, Sweetheart, Goodniteиз 1953. Hudson је први певач који је имао свој микрофон док су на другом певали остали чланови групе. Умро је 2007.

1961.Robert Birch је енглески музичар и певач познат по раду у групи  Stereo MC's  која је међународну популарност стекла синглом  Connectedиз 1992. Објавили су 7. студијских албума. 

1969. Steven Drozd је амерички композитор, музичар и текстописац, познат по раду у групама Flaming Lips и Electric Würms. The Flaming Lips је психоделични рок бенд основан 1983. у Оклахоми. До сада су објавили 16. студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1946. John Lawton (Uriah Heep), 1947. Richard Palmer-Jones (Supertramp, King Crimson), 1949. Frank Beard (ZZ Top), 1951. Lynsey De Paul, 1952. Donnie Van Zant (38 Special), 1964. Penny Ford (Snap!) и 1997. Kodak Black

Догодило се 11. јуна

1949. Хенк Вилијамс је дебитовао на концерту у Нешвилу, где је добио шест бисева, што је вероватно рекордан број бисева за први концерт у каријери.

1966.Џенис Џоплин се први пут придружила групи Big Brother & The Holding Company на сцени на концерту у Сан Франциску.

1967. У Мелоди Мејкеру је изашао оглас Марка Болана у коме се тражи откачени гитариста, басиста и бубњар за нову групу. 

1977. KC and the Sunshine Band  су са песмом I'm Your Boogie Man на првом месту америчке листе синглова.

1988. Славећи 70. рођендан Нелсона Менделе на стадиону Вембли у Лондону окупила се озбиљна екипа уметника на концерту приређеном њему у част. Наступили су: Whitney Houston, Phil Collins, Dire Straits, Stevie Wonder, Tracy Chapman, George Michael, Eric Clapton, UB40, The Eurythmics и Simple Minds. Догађај је преношен у 40 земаља и процене су да га је видело милијарду људи.

1990. Teenage Fanclub је објавио свој дебитантски албум ”A Catholic Education“, за издавачку кућу Paperhouse Records у Великој Британији

1991. Skid Row  су објавили свој други студијски албум ” Slave to the Grind ”.  На њему се налазе песме  Monkey Business, Slave to the Grind, Wasted Time, In a Darkened Room  и  Quicksand Jesus.

2000. Aaliyah  је са песмом  Try Again је на првом месту америчке листе синглова.

2002. Дејвид Боуви је објавио албум ”Heathen”.

2002. Група Korn је објавила пети студијски албум ”Untouchables”.

2005. Оснивач и гитариста групе Лед Цепелин, Џими Пејџ , је добио Орден Британске империје  (OBE)  на листи почасти поводом рођендана енглеске краљице, а оснивач и гитариста групе Queen,  Брајан Меј, је добио Орден Британске империје (CBE).

2015. Реј Девис из групе Кинкс је добио награду London Legend Award за уметнички допринос. 

2021. Garbage су објавили албум ”No Gods No Masters”.

Рођени 12. јуна

1941. Рег Присли  је енглески текстописац и певач, најпознатији по раду у групи  Troggs . Група се прославила са песмама  Wild Thing  и  With a Girl Like You из 1966. Умро је 2013.

1941. Рој Харпер је енглески фолк певач, текстописац и гитариста. Са каријером почиње 1966. и до сада је објавио 22. студијска албума.

1941. Чик Ко рија је амерички  џез пијаниста и композитор. Половином 1960-их година започиње каријеру, а у врх га лансира сарадња са Мајлсом Дејвисом из периода 1968-1970. година, када Дејвисов бенд, у коме свира и Корија, поставља темење џез-фјужн правца, тј. комбинације џеза и рока. Умро је 2021.

Рођени на данашњи дан: 1951. Bun E. Carlos (Cheap Trick), 1951. Brad Delp (Boston), 1959. John Linnell (They Might Be Giants) и 1979. Robyn

Догодило се 12. јуна

1965. Битлси  су стављени на листу краљичиних почасти како би добили титулу „Чланова британске империје“. Протести су пратили доделу, а политичар Хектор Дупис је све назвао  Британска краљевска власт је на истом нивоу као вулгарни глупани.

1972. Џон Ленон  и  Јоко Оно су објавили политички оријентисан двоструки албум ”Some Time In New York City“.

1982. Брус Спрингстин ,  Џејмс Тејлор ,  Џексон Браун , Линда Ронштат  и  Гери Бондс наступали су пред више од 450.000 фанова на скупу за нуклеарно разоружање у Централ парку у Њујорку.

1985. Мегадет је објавио свој дебитантски албум “Killing Is My Business... and Business Is Good!“ у САД.

1989. Отворен је музеј Елвиса Преслија у Грејсленду. Поред разних експоната из Елвисовог живота пажњу посетитеља су привукли и аутомобили као славни Pink Cadillac, мотор Harley-Davidson и други.

1999. Група Sigur R ó s  је објавила свој други албум ”Ág æ tis byrjun ” .

2000. Денди Ворхолс  су објавили свој трећи албум  ” Thirteen Tales from Urban Bohemia ” . На њему се налази песма  Bohemian Like You.

2008. Еми Вајнхаус је добила милон фунти за концерт у московској галерији Гаража, која је у власништву Романа Абрамовића.

2015.Дејв Грол пада са бине и ломи ногу током концерта Фу Фајтерса у Гетеборгу, у Шведској. Добија медицинску помоћ, али се враћа да заврши концерт, ослоњен док му неко држи ногу. Остатак њихове европске турнеје је отказан док је оперисан, али турнеја се наставља 4. јула у Вашингтону, где Грол наступа са посебно направљеног гитарског трона.

2015.Ђорђо Мородер објављује свој 14. студијски албум “Déjà Vu”.

Рођени 13. јуна

1950. Радомир Михаиловић Точак  је српски  рок гитариста и легенда рокенрола на овим просторима. Један је од оснивача и дугогодишњи члан групе Смак. Група је основана 1971. у Крагујевцу и у првом периоду је радила до 1981. За то бреме су снимили седам албума и стекли популарност у бившој држави, промовишући Точка у једног од најбољих гитариста.  На Калемегдану у Рокотеци држе опроштајни концерт на коме сам био пред 8.000 обожавалаца, и на истоме изводе део програма са тек снимљеног албума "Зашто не волим снег”. Снимио је неколико соло  синглова и издао један соло албум („Р. М. Точак” -  РТВ Љубљана 1976 ). Компоновао је музику за филм „ Византијско плаво".

1970. Риверс Куомо је амерички музичар и главни вокал, гитариста и текстописац рок бенда Weezer. Са групом је објавио двадесет алнума.

1979. Робин  је  шведска поп звезда, текстописац, музички продуцент и ди-џеј. Постала је глобална сензација са раним издањима попут  Robyn Is Here  и критички хваљеног  ” Body Talk ”, објављеног 2010. године,  који је укључивао  песме  попут Dancing on My Own, која се сматра најбољом песмом деценије према часопису Rolling Stone.

Рођени на данашњи дан: 1940. Bobby Freeman. 1949. Dennis Locorriere (Dr. Hook), 1968. David Gray, 1969. Sшren Rasted (Aqua), 1976. Jason Brown (Five) и 1981. Kym Marsh (Hear’Say)

Догодило се 13. јуна

1958. Френк Запа је завршио средњу школу Антелоп Вали у Ланкастеру, Калифорнија. Занимљивост: један од Запиних школских другова је био Капетан Бифхарт.

1964. Ролингстонси су имали свој први већи телевизијски наступ у САД у емисији Холивуд Палас на АБЦ-ју. Водитељ емисије Дин Мартин је исмевао Стонсе због њихове дуге косе и очигледне делинквенције.

1969. Ролингстонси су имали фото-сешн са новим гитаристом Миком Тејлором у Хајд парку. На истом месту месец дана касније имаће бесплатни концерт.

1983. Stevie Ray Vaughan and Double Trouble  су  објавили свој дебитантски албум  ” Texas Flood ”, који је снимљен за само три дана. Албум,  који је достигао  64. место на Билбордовој листи албума 200,  касније је  имао  двоструки платинасти тираж .  Садржи песме  Love Struck Baby  и  Pride and Joy.

1992. Billy Ray Cyrus  је на првом месту америчке листе албума са  'Some Gave All'.  Са албума се издвојила песма  Achy Breaky Heart која је постала његов највећи хит.

1994.Lush  су објавили други албум ” Split”  са кога су као синглови скинуте песме Hypocrite  и  Desire Lines.

1995. Björk  је објавила албум ”Post”. Са албума су се издвојиле песме  Army of Me, Isobel, It’s Oh So Quiet  и  Hyperballad.

2000. Би Би Кинг  и  Ерик Клептон су објавили заједнички албум ”Riding With the King“.

2003. Артик Манкис су дебитовали на концерту у Шефилду, за који су плаћени 27. фунти.

2006. Sonic Youth је објавио свој 14. студијски албум ”Rather Ripped”.

2014.Лана Дел Реј  је објавила свој трећи студијски албум  “ Ultraviolence ” . На албуму се налазе песме : West Coast, Shades of Cool,  насловна  песма  и  Brooklyn Baby.

2018. Умро је легендарни бубњар Елвиса Прислија, Ди-Џеј Фонтана.

Рођени 14. јуна

1945. Род Арџент је енглески музичар. У каријери дугој више од 60 година, Арџент је дошао до изражаја средином 1960-их као клавијатуриста, оснивач и вођа рок бенда Zombies. Са групом је објавио осам албума.

1954. Ђана Нанини  је италијанска певачица и композитор . Највећи хит јој је песма  Bello e impossibile iz 1986. године. До сада је објавила 25 албума.

1959. Маркус Милер је амерички музичар, текстописац и музички продуцент. Сарађивао је са трубачем Мајлсом Дејвисом, пијанистом Хербијем Ханкоком, певачем Лутером Вандросом и саксофонистима Вејном Шортером и Дејвидом Санборном, између осталих.Био је главни текстописац и продуцент на три Дејвисова албума: “Tutu” (1986), “Music from Siesta” (1987) и “Amandla” (1989).Године 2012, Милер је именован за УНЕСКО-вог уметника за мир, подржавајући и промовишући УНЕСКО-в пројекат Пут робова.У децембру 2021. године, часопис Bass Player доделио је Милеру награду за животно дело.

1961. Душан Којић Која је српски певач, басиста, текстописац и један од хероја рокенрола на овим просторима. Свирао је у групама  Шарло акробата и Дисциплина кичме.  Дисциплина кичме је  рок група коју је Која основао крајем 1981. године. Несвакидашња постава и необична музика су врло тешко налазиле пут до издавача. Деби албум „Свиђа ми се да ти не буде пријатно “  је објављен почетком 1983. године. До сада су објавили 11. студијских албума.

1961. Бој Џорџ  је енглески певач и композитор. Током осамдесетих година 20. века, Бој Џорџ је био певач поп бенда Калчер клаб . Током целе каријере има посебан стил облачења, један је од највећих ексцентрика светске музичке сцене и поп икона осамдесетих.

1963. Антоније Пушић познатији под  псеудонимом  Рамбо Амадеус , је певач, гитариста, композитор и текстописац. Познат је као кум назива „турбо-фолк “ , што је његов својеврстан допринос домаћој поп-култури. Представљао је Црну Гору на Песми Евровизије 2012. са песмом  Еуро Неуро у Азербејџану. До сада је објавио 15. студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1931. Junior Walker, 1949. Jim Lea (Slade), 1949. Alan White (Yes), 1963. Chris DeGarmo (Queensrяche), 1983. Siobhan Donaghy (Sugababes) и 1990. Gunna

Догодило се 14. јуна

1965. Заједно са гудачким квартетом Пол Макартни  је снимио песму  Yesterday.

1967.Група Дорс је свирала у Њујорку. У публици је био и Џими Хендрикс.

1970.Нови бенд Ерика Клептона, Derek and the Dominos је имао премијеру у Лондону. 

1970. БендГрејтфул Дед је  објавио свој четврти албум  ” Workingman ’ s Dead“. Са компактнијим песмама попут  Uncle John's Band  и  Casey Jones, албум допире до шире публике него њихови претходни албуми.

1974.Дејвид Боувијева турнеја „Diamond Dogs“ почиње у Монтреалу. Као део разрађеног сценског наступа, отвара се џиновски дијамант откривајући Боувија.

1976.Чикаго  је објавио свој осми студијски албум  ” Chicago X“. На њему се налазе песме  Another Rainy Day in New York City, If You Leave Me Now  и  You Are on My Mind.

1980. Питер Гебријел је са својим трећим албумом на првом месту у Великој Британији. Афрички ритмови са овог албума су ме подстакли на акцију скупљањаоригиналне музике по афричким амбасадама у Београду.

1984. Бој Џорџ је добио своју фигуру у музеју Мадам Тисо у Лондону.

1987. Мадона је започела светску турнеју Who's That Girl у Осаки, Јапан. Турнеја је на крају остварила највећу зараду са 20. милиона долара прихода.

1993. Jamiroquai је  објави о  деби албум ”Emergency on Planet Earth”. Са албума су се издвојиле песме  When You Gonna Learn, Too Young to Die  и  Blow Your Mind.

1994. Познати филмски композитор Хенри Манчини је умро у 70. години. Током своје дуге каријере, Манчини је написао музику за више од 100 филмова, написавши незаборавне композиције као што су ”Тема из Ромеа и Јулије“, ”Месечева река“ (Доручак код Тифанија) и „”Тема из филма Пинк Пантера“.

1995. Ирски блуз рокер Рори Галагер је умро у 47. години.

1996. Краљица Елизабета II прогласила је витеза продуцента Битлса Џорџа Мартина.

1997. Puff Daddy  и  Faith Evans  су са песмом I'll Be Missing You на првом месту америчке листе синглова. Песма је посвећена преминулом Ноториус Бигу.

2002. Мик Џегер је напокон добио титулу Сер.

2003.Bring Me To Life је дебитантски сингл групе  Evanescence са којим ће стићи до првог места у Великој Британији.

2004. Бисти Бојси су објавили свој шести студијски албум ”To the 5 Boroughs“.

2005.Фу Фајтерс  су објавили свој пети студијски албум  ” In Your Honor“. На њему се налази песма  Best of You.

2006. Руфус Вејнрајт је одржао концерт у Карнеги Холу у част Џуди Гарланд изводећи њен легендарни концерт из 1961.

2010.ДуоChemical Brothers је објавио свој седми студијски албум ”Furthe”.

2019. Noah Kahan је објавио дебитантски албум ”Busyhead”.

2020. БТС је привукао око 750.000 гледалаца (у 107 земаља) на свој концерт уживо на фестивалу Bang Bang Con, зарадивши око 20 милиона долара од продаје карата, што је далеко више него што би традиционални концерт могао да заради. То доказује да емисије уживо, које су се углавном ослањале на донације, могу бити изузетно профитабилне као догађаји са улазницама.

Рођени 15. јуна

1941. Хари Нилсон  је амерички кантаутор који је достигао врхунац свог успеха почетком 1970-их. Његов рад карактеришу пионирски вокални експерименти, повратак великој америчкој песмари и фузије карипских звукова. Нилсон је био један од ретких великих извођача поп-рока који је постигао значајан комерцијални успех без великих јавних концерата или редовних турнеја. Његов комерцијално најуспешнији албум, ” Nilsson Schmilsson ” (1971), произвео је синглове  Without You и  Coconut . Познат је и по песми  Everybody's Talkin. Умро је 1994.

1943. Џони Холидеј је француски певач, музичар и глумац. Певач, кога су називали француским Елвисом Преслијем је током каријере дуге 55 година продао више од 110. милиона албума. За Француску и земље француског говорног подручја, Холидеј је био звезда митских размера, човек који је и својом музиком и својим изгледом на неки начин отелотворио све што је привлачило Европљане америчкој култури: сексипил, способност трансформације, љубав према брзини, слобода и опасност. Умро је 2017.

ћ

1947. Демис Русос је грчки певач који је током 1970-их стекао светску славу као члан групе  Aphrodite's Child . Током каријере продао је преко 60. милиона албума. Умро је 2015.

1951. Стив Волш  је амерички певач, музичар и текстописац, најпознатији по свом раду као дугогодишњи члан прогресивне рок групе Канзас. Повукао се из бенда 2014. године. Он пева на четири најпознатија хита Канзаса:  Carry On Wayward Son ,  Dust in the Wind ,  Point of Know Return  и  All I Wanted .

1969.О’Шиа Џексон, професионално познат као Ајс Кјуб, је амерички репер, текстописац, глумац и филмски продуцент. Његов рад на албуму групе N.W.A из 1989. године “Straight Outta Compton”, допринео је популарности гангстерског репа, а његови соло албуми са политичким репом “AmeriKKKa's Most Wanted” (1990), “Death Certificate” (1991) и “The Predator” (1992) су били критички и комерцијално успешни. Примљен је у ”Кућу славних рокенрола” као члан N.W.A 2016. године.

1976. Гери Лајтбоди је северноирски музичар. Најпознатији је као певач и ритам гитариста алтернативног рок бенда Snow Patrol. Такође је основао музичке групе Reindeer Section и Tired Pony.

Рођени на данашњи дан: 1937. Waylon Jennings, 194. Leo Nocentelli (The Meters), 1946. Noddy Holder (Slade), 1949. Russell Hitchcock (Air Supply), 1981. Billy Martin (Good Charlotte) и 1985. Nadine Coyle (Girls Aloud)

Догодило се 15. јуна

1958. године, прва тинејџерска ТВ емисија, посвећена искључиво музици, „О, бој!“, је емитована први пут у Великој Британији. Сваке недеље, „О, бој!“ је представљао резидентне уметнике плус избор специјалних гостију. Међу резидентима су били Кадли Дадли, који је певао у 21 емисији, Клиф Ричард (20 емисија), Дрифтерси (касније постали Шедоуси) (17 емисија) и Марти Вајлд (17 емисија). Међу гостима су били Били Фјури, Тони Шеридан, Ширли Беси и Лони Донеган; уз повремене америчке звезде, као што су The Inkspots, Conway Twitty и Бренда Ли.

1963. Kyu Sakamoto  је са песмом  Sukiyaki на првом месту америчке листе синглова, поставши тако први јапански музичар коме је то пошло за руком.

1966. Сматрајући „месарски омот“ лошим укусом, издавачка кућа „Capitol Records“ повлачи нови албум Битлса”Yesterday and Today“, чије је објављивање заказано за 15. јун. Слика групе у месарским униформама усред распарчаних делова лутака, сирове свињетине и кобасица требало би да покаже како их је растргла њихова слава. Око 60.000 примерака је унапред већ послато продавницама и медијима, када почиње негативна реакција и постаје јасно да продавци неће ставити албум на полице. Године 2016, примерак албума са оригиналним омотом је продат за 125.000 долара.

1973. Марвин Геј је са песмом  Let's Get It On на првом месту америчке листе синглова. Песма је постала најуспешнији сингл за издавачку кућу Мотовн.

1974. Кроз писање ове рубрике, присетио сам се многих догађаја из живота везаних за рокенрол. Од првог постера на зиду групе Битлси из 72, који је изашао у Политикином забавнику, купљених синглова и плоча, концерата… Један од тих синглова је N ight Chicago Died  од групе  Paper Lace. Песма је стигла до првог места Билбордове листе.

1974. Други албум групе ABBA (али прво издање у Великој Британији), ”Waterloo“, се први пут нашао на британској листи, достигавши 28. место. 

1976. Секс Пистолси су снимили своје прве демо снимке у студију Маџестик у Клапаму.

1977. Бивши чланови групе 5th Dimension, Мерилин Меку и Били Дејвис млађи, воде летњу ТВ серију на CBS-у. Они су први афроамерички брачни пар који је водио телевизијску серију на некој ТВ мрежи.

1978. Боб Дилан  је објавио свој  18. студијски албум “ Street-Legal ”.  На њему се налази песма  Baby, Stop Crying.

1979.Група Џој Дивижн је објавила дебитантски албум ”Unknown Pleasures” који се сматра једним од кључних албума пост-панк ере.

1981. Дјуран Дјуран  су објавили истоимени дебитантски албум који је стигао до броја три у Великој Британији, а до 10. места у САД. Са албума су се издвојиле песме  Planet Earth  и  Girls on Film .

1982. Steve Miller Band је објавио албум ”Abracadabra”.

1985. Група Дајер Стрејтс је на првом месту америчке листе албума са албумом ”Brothers In Arms”. Албум ће постати седми најпродаванији албум у Великој Британији и освојиће две Греми награде.

1985. ЈУ рок мисија је састав од извођача некадашње  СФРЈ, који су снимивши песму  За милион година , упутили подршку Бобу Гелдофу, у акцији за помоћ гладнима у Африци, а чија је акција кулминирала концертом „Лајв Еј д“  13. јула 1985.  Поред песме  Do They Know It's Christmas ?,  коју су снимили извођачи из Велике Британије, и многих пројеката извођача из САД, многе државе су се такође придружиле Гелдофовој кампањи, укључујући Канаду, Немачку, Аустрију, Норвешку и многе друге.

1993. Нил Јанг је објавио албум ”Unplugged”.

1996. Умрла је џез певачица Ела Фицџералд.

1999. The White Stripes  су објавили истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме  The Big Three Killed My Baby  и  One More Cup of Coffee.

1999.Након седам година паузе Карлос Сантана  је објавио албум ” Supernatural ” са кога су се издвојиле песме Smooth ,  Maria Maria  и Put Your Lights On .

2005. Колдплеј су са албумом ”X&Y” дошли директно на прво место америчке листе албума. Албум је био на првом месту у 30. земаља.

2010. Дрејк је објавио свој дебитантски студијски албум ”Thank Me Later”.

2022. Ретки предмети из кућне колекције радијског водитеља Џона Пила  су продати на аукцији за 465.784 фунти у Лондону. Највећу цену је постигао сингл  Anarchy In The UK/I Wanna Be Me од групе Секс Пистолс који је продат за 20.400 фунти.

Рођени 16. јуна

1792. Франсис Џонсонје афроамерички музичар и композитор из доба пре Грађанског рата. Џонсон је постао први црни уметник који је објавио нотне записе (преко 200 објављених дела) и први црни вођа бенда из САД који је повео бенд у Европу.

1958. Зоран Предин је словеначки певач и текстописац. Осамдесетих година прошлог века био је вођа групе Лачни Франц. Лачни Франц  је  словеначки рок бенд из Марибора који је био активан од 1979. до 1997. Писао је и музику за филм, телевизију и позориште . Објавио је 17. соло албума.

1971. Тупак Амару Шакур , познат је и под сценским именима Тупак (стилизовано:  2Pac ), Макавели и Пак, је амерички репер, песник и глумац.Био је извођач са највише продатих албума у историји ове врсте музике. Сматра се да је, укључујући и пиратска издања, продао преко 200. милиона албума на глобалном нивоу. Већина његових песама као централну тему има одрастање у насиљу и сиромаштву гета, затим расизам, као и обрачунавање са другим реперима. Умро је 1996.

1990. Џон Њуман је енглески певач, текстописац, музичар, ди-џеј и музички продуцент. До марта 2025. године, Њуман је продао преко 6 милиона плоча само у Великој Британији.

Рођени на данашњи дан: 1941. Lamont Dozier, 1942. Edward Levert (The O’Jays), 1950. James Smith (The Stylistics) и 1958. Partick Waite (Musical Youth)

Догодило се 16. јуна

1965. Боб Дилан  је снимио своју класик песму  Like A Rolling Stone у студију Колумбија у Њујорку. На снимању су учествовали Мајк Бломфилд и Ал Купер који је свирао клавијатуре које су обележиле песму.

1967. Почео је тродневни Монтереј Поп Фестивал на коме је промовисано ”Лето љубави” . Наступили су Who, Jimi Hendrix, Janis Joplin, The Byrds, Grateful Dead, Otis Redding, The Steve Miller Band, Canned Heat, The Mamas & the Papas, Jefferson Airplane, Buffalo Springfield и The Electric Flag.

1969. Капетан Бифхарт је објавио албум ”Trout Mask Replica” који се сматра једном од најнеобичнијих албума у историји рокенрола.

1970. Група Манго Џери  је са њиховим највећим хитом песмом  In The Summertime на првом месту британске листе синглова где ће остати седам недеља. 

1972. Група Рокси Мјузик  је објавила први студијски албум истоименог назива. Савршена комбинација Феријевих текстова и звука синтисајзера које је свирао Брајан Ино. Један од омиљених албума из тог времена.  

1972. Дејвид Боуви  је објавио свој пети албум ” The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars ”. Рођен је Боувијев алтер его Зиги Стардаст. Са албума се издвајају песме  Suffragette City , Ziggy Stardust  и  Starman. 

 1973. Један од раније наведених постера са мог рокенрол зида је припадао и  Сузи Кватро.  Сингл  Can The Can је на првом месту британске листе синглова.

1975. War  је објавио свој седми студијски албум  ” Why Can't We Be Friends?.  Издвојила се  песма  Low Rider .

1975. Певач Адам Вејд постаје први афроамерички водитељ квиз емисије када се емисија „Musical Chairs“ појављује на CBS-у. Краткотрајну серију креирао је познати музички продуцент Дон Киршнер, а у њој се појављује мноштво музичких гостију, укључујући The Tokens, The Spinners и Sister Sledge.

1979. Група Electric Light Orchestra  је са албумом ” Discovery ” на првом месту британске листе албума. Издвајају се песме  Shine A Little Love и  Don't Bring Me Down.

1978. Филмска екранизација бродвејског хита ”Бриљантин”  у којој главне улоге тумаче Оливија Њутн Џон и Џон Траволта је премијерно приказана у америчким биоскопима. Филм ће постати велики хит, а са саундтрека за филм издвојиле су се песме Hopelessly Devoted To You ,  You ’ re The One That I Want ,  Sandy  и  Grease .

1980. Филм ”Блуз Брадерс” са Џоном Белушијем и Деном Ејкродом је премијерно приказан у Чикагу. У филму се појављују Арета Френклин, Џемс Браун, Реј Чарлс, Џон Ли Хукер између осталих.

1984. Frankie Goes To Hollywood  су са песмом  Two Tribes на првом месту британске листе синглова и тамо ће остати девет недеља.

1986.Група Смитс  је објавила свој трећи студијски албум ” The Queen Is Dead “ .  На њему се налазе песме  The Boy with the Thorn in His Side, Bigmouth Strikes Again и There Is a Light That Never Goes Out .

1989. Почео је тродневни Гластонбери фестивал на којем су наступили Van Morrison, Elvis Costello, Throwing Muses, Pixies, All About Eve, Hot House Flowers, The Waterboys, Suzanne Vega и Fairground Attraction. Улазнице коштају 28. фунти.

1990. Дуо Роксет  је са песмом  It Must Have Been Loveна првом месту америчке листе синглова.

1993.Америчка пошта је објавила серију поштанских маркица са ликовима Бил Хејлија, Бади Холија, Отиса Рединга  и  Елвиса Прислија.

1997. Spiritualized  су објавили свој трећи студијски албум ” Ladies and Gentlemen We Are Floating in Space ”.  На њему се налазе песме  Electricity, I Think I'm in Love  и  Come Together.

2002.Холандски Ди-Џеј Junkie XL  је на првом месту британске лиасте синглова са ремиксом Елвисове песме  A Little Less Conversation.

2010. Metallica, Megadeth, Slayer  и  Anthrax су на заједничкој турнеји названој "Big Four”.

  2013. Група  Блек Сабат је поставила рекорд британске листе албума за најдужи размак између два албума која су се нашла на првом месту, када је њихово издање ”13” дебитовало на првом месту 42. године након што је њихов други албум ”Paranoid” био на првом месту.

2017. Lorde је објавила албум ”Melodrama”. 

2017. Fleet Foxes су објавили албум ”Crack-Up”.

2018.Пројекат Carters  од Бијонс и Џеј Зија је са синглом  Apes — t је на првом месту америчке листе синглова.

Рођени 17. јуна

1946. Бери Манилоу је амерички текстописац и певач са каријером дугом шест деценија. Песме по којима је познат су:  Could It Be Magic ,  Looks Like We Made It , Mandy,  I Write the Songs , Can’ t Smile Without You ,  Weekend in New England и  Copacabana. Манилоу је продао више од 85 милиона плоча као соло уметник широм света, што га чини једним од најпродаванијих уметника на свету.

1958. Џело Бијафра је амерички певач и политички активиста. Познат је као текстописац и певач панк бенда Dead Kennedys. Група је објавила четири студијска албума.

1987. Кендрик Ламар  је амерички репер и текстописац. Рођен и одгајан у Комптону, започео је своју музичку каријеру као тинејџер под уметничким именом К-Дот.  Његов деби албум, ” good kid, m.A.A.d city ”, је именован у "100 најбољих деби албума свих времена" од стране магазина Ролинг Стоун .  Албум ” To Pimp a Butterfly ” је рангиран од многих као најбољи албум 2015. године, а исте године, Билборд је ставио Ламара у листу "10 најбољих репера свих времена”. Ламар је освојио седам Греми награда.

Рођени на данашњи дан: 1947. Gregg Rolie (Santana, Journey), 1957. Philip Chevron (The Pogues) и 1969. Kevin Thornton (Color Me Badd)

Догодило се 17. јуна

1955. Пуковник Том Паркер је организовао састанак са менаџером Елвиса Преслија, Бобом Нилом, што је резултирало споразумом којим је пуковник од тада па надаље водио Преслијеве наступе и каријерну стратегију.

1965.Групе Кинкс  и  Моди Блуз су имале свој деби на америчком тржишту свирајући на Музичкој академији у Њујорку.

1971. Керол Кинг  је са албумом ”Tapestry” на првом месту америчке листе албума, где ће остати следећеих 15 недеља. Са албума се издвајају песме  It's Too Late ,  I Feel the Earth Move ,  Will You Love Me Tomorrow  и You've Got a Friend.

1972. Don McLean  је са песмом  Vincentна првом месту британске листе синглова. Песма је посвећена сликару Винсенту Ван Гогу. Песма се свакодневно пушта у његовом музеју у Амстердаму.

1973. Доли Партон  је снимила песму I Will Always Love You у студију Б компаније RCA у Нешвилу. Написана је као опроштај за свог некадашњег партнера и ментора, Портера Вагонера, док је Партон прекидала њихово креативно партнерство како би се сама пробијала као соло музичарка. Песма је два пута достигла прво место - први пут када је објављена 1974. године, а затим поново када ју је поново снимила као део филма „Најбоља мала јавна кућа у Тексасу“ 1982. године. Али песма је направила легендарни успех када је Витни Хјустон снимила своју верзију за филм „Телохранитељ“ из 1992. године. Њена верзија песме је провела 14 недеља на првом месту листе „Billboard Hot 100“, што је чини једним од најпродаванијих синглова свих времена.

1977. Након што се Џими Хелмс повукао са концерта у колеџу Шордич, чланови друштвеног одбора одлучили су да посете познатог мештанина, Елтона Џона, који је живео уз улицу, и питају га да ли би наступио. Елтон је одржао концерт за две боце вина.

1983. Група The Police  је објавила свој пети и последњи албум ” Synchronicity ”. Са албума су се издвојиле песме  Every Breath You Take ,  King of Pain  и  Wrapped Around Your Finger.

1985. Стинг  је објавио свој дебитантски соло албум ” The Dream of the Blue Turtles ”. На њему се налазе песме  If You Love Somebody Set Them Free ,  Fortress Around Your Heart ,  Russians ,  Moon Over Bourbon Street  и  Love Is the Seventh Wave.

1995. Род Стјуарт је поставио рекорд посећености на стадиону Вембли у Лондону када је 83.000 фанова присуствовало његовом концерту. Рекорд је држао до 2009. године, када је U2 привукао 88.000 људи на својој турнеји „360“.

1996. Placebo су објавили истоимени деби албум.

1997. Група Blink-182  је објавила свој други студијски албум ” Dude Ranch ”. Са албума су се издвојиле песме  Dammit  и  Josie.

2003. Mogwai је објавио свој четврти студијски албум ”Happy Songs for Happy People“.

2003.Animal Collective је објавио свој дебитантски албум ”Here Comes the Indian“.

2007. Traveling Wilburys су на првом месту британске листе албума са својим албумом ”Collection”. 

2008. Кејти Пери је објавила студијски албум “One of the Boys“.

2012. Брус Спрингстин је одсвирао свој најдужи концерт на стадиону Сантијаго Бернабеу у Мадриду. Концерт је трајао три сата и 48. минута.

2014. Сем Смит је објавио свој дебитантски албум ”In the Lonely Hour“ у САД.

2016. Након пет година паузе група Red Hot Chili Peppers  је објавила албум  ”The Getaway”.

„Све сам радио из све снаге. Што год сам јер ја сам такав. Пут на који сам стао тражио је од мене да се доказујем, из посла у посао. И тако ме је живот терао“, прича сликар и илустратор Божидар Боле Милорадовић.

Шта све може човек златних руку за живота? Аутор је многобројних плаката за домаће и иностране филмове. Потписује илустрације за ремек-дела Ко се боји Вирџиније Вулф, Одавде до вечности.

„Он је 1970. године имао у Музеју примењене уметности 100 плаката Болета Милорадовића. То је доказ да се плакат у то време неговао и да је постојао као посебна графичка дисциплина“, истакао је карикатуриста из Крагујевца Милета Милорадовић.

Посвећено и зналачки, бавио се лепотом књиге. „Друговао“ са Светим Савом, српским владарима, Вуком Караџићем. Краснописом и вињетама богатио благо Србије. Филмске плакате поклонио је Југословенској кинотеци, личну библиотеку, свом Крагујевцу.

„Негде око 6.000 библотечких јединица и много тога што нису само књиге, та такозвана некњижна грађа, Болетови радови, графике илустрације“, нагласила је Анђела Огњановић, директорка Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу.

„Толико се радујем да могу да поклоним, више него онај што је добио поклон. Можете мислити, а стварно је то тако и то ме је одржало у животу 93 године, а биће их још, надам се“, каже Боле Милорадовић.

И тек планира да уради калиграфско издање Песме над песмама и Типик Светог Саве. У свему што је радио, Милорадовић каже, водила га је љубав, иако је она, како је записао Вук Караџић, пуна и меда и једа.

Удружење Срба „Косово и Метохија“ из норвешке покрајине Инландет показало је са „Станицом Србија“ колико је лепа наша домовина.

Старински ћилими, ручно везени пешкири и девојачка спрема, међу лицидерским срцима, привлачили су знатижељне посетиоце како из Норвешке тако и из целог света.

Из павиљона за културу орио се „Моравац“ и „Чачак“ те су кроз интерактивну радионицу фолклорне секције удружења посетиоци учили како се игра коло.

Млада фолклорна секција Удружења „Косово и Метохија“ наступила је премијерно првог дана фестивала и освојила публику која их је наградила дугим аплаузом.

Штанд са храном је био богат специјалитетима домаће кухиње. Ту су се нашле гибанице, старински домаћи колачи и незаобилазни српски роштиљ.

Домаће кобасице и пљескавице су биле тешке за изговор странцима, али су се баш ове српске речи најчешће чуле на фестивалу.

Председник Удружења Срба „Косово и Метохија“ Зоран Шешлија је са поносом истакао да је презадовољан интересовањем посетилаца фестивала за нашу културу и баштину.

„Овакве манифестације су веома значајне за промоцију наше земље и културе, али су уједно и место саборности нашег народа. Тим 'Станица Србија' је дао све од себе, заједно са многобројним волонтерима из наше српске заједнице, да се чује и види све оно лепо што долази из Србије. На Видовдан се навршава 20 година постојања Удружења те нам је успех на овом највећем норвешком фестивалу за децу и младе уједно и најдражи рођендански поклон. Са великим ентузијазмом и радошћу настављамо са промоцијом наше културе и традиције”, рекао је Шешлија.

За Фрању сиромаштво је лишавање сувишног, радост је слобода од присвајања, телесност прихватање ограничења. Зато поставка није ритуално давање почасти, већ чињеница да Фрања наставља да буде културно генеративна фигура способна да дотакне религиозну и грађанску имагинацију, етичку и еколошку рефлексију.

Теме драге савременим уметницима. Сиромаштво Алберта Бурија није фолклор убогих, већ материјал изложен до сржи, одбацивање сувишног. Микеланђело Пистолето затрпавањем Венере отпадом показује идолопоклонство поседовању, контрадикцију између химне стварања и културе отпада. Марина Абрамовић нуди круцијалну димензију фрањевачке кроткости. Тело као место тестирања, излагања границама, тело као поље истине.

„Изложена дела, као и поруке Светог Фрање у овој актуелној, изузетно турбулентној и проблематичној епохи, наводе посетиоце на размишљање. Теме су екологија, људскост, повезаност, потрага за идентитетом, суштином постојања, саосећање. Уметност је управо тај инструмент који својом снагом и другачијим виђењем може да нас подстакне и усмери у тражењу правих одговора на бројна отворена питања“, каже Марија Кристина де Анђелис, директорка Фондације Перуђа арте.

Поставка Фрању не представља као свеца, завршну фигуру, већ као активну енергију, отворени лексикон, критичко средство у потрази за аутентичношћу кроз коју тумачимо наш однос са последњима у друштву, са болом, са потрошњом, са природом, са крхкошћу, са светом.

Фрања не престаје да нас позива да напустимо вишак, да се одрекнемо поседовања, окренемо стварању не као ресурсу који треба користити, већ као мрежи односа којима припадамо.

У последњих осам векова једна од константи је човекова потреба за аутентичном димензијом постојања.

Чини се да никада пре човек није био више удаљен од тог циља да би се истовремено у савременом моментуму суочио са свом крхкошћу сопственог постојања.

„То је његов нови живот, односно његов преображени живот, што би било значење заправо, овога нови, преображени живот управо захваљујући љубавном искуству и управо захваљујући поезији коју је он успео да изнађе, начину песниковања који је успео да изнађе“, каже др Снежана Милинковић, књижевни историчар и преводилац.

Важно место у књижевној аутобиографији заузима и критика фирентинског друштвеног живота. У Гозби, насталој током изгнанства, Данте на народном италијанском језику песничко и филозофско знање приближава широј публици, али и аристократском друштву у које убраја и жене. Усавршавање у врлини и потрага за правим речима били су срж трубадурске поетике.

„То право знање је оно које се тиче етике, оно које се тиче етичких начела и да је првенствено знање то, стицање дакле знања које нас води на пут спознаје, а пут спознаје је увек пут спознаје добра“, објашњава др Милинковић.

Уз Нови живот и Гозбу, први пут објављена поезија Дантеа Алигијерија на српском језику део је приче о настанку једног од највећих песника у историји светске књижевности.

Од изузетног значаја је и Павићев истраживачки рад који је осветлио епохе барока, класицизма и предромантизма, учинивши историју српске књижевности саставним делом европске културе.

Књиге о историји књижевности је писао подједнако узбудљиво као и романе.

„Ово, пошто је ипак историја српске књижевности, он је значајан у не само у српском, него у једном славистичко-србистичком контексту, где год се бави историјом српске књижевности из простог разлога што је он заиста имао тај откривалачки нерв. Открио је многе нове старе ствари које класична књижевна историја од Скерлића до Деретића није ни примећивала“, истиче проф. емеритус др Сава Дамјанов, приређивач издања.

Павић је открио Гаврила Стефановића Венцловића, заборављеног песника и беседника из епохе барока и заслужено га поставио у сам врх српске књижевне баштине. Две књиге је посветио Војиславу Илићу, о коме је писао у контексту европског песништва друге половине 19. века.

„Он је био и писац и професор, и есејиста и тумач, и човек који је успео да обједини и историју културе и историју књижевности. Тако да је његово утемељивање појмова као што су барок и истраживање наше старије књижевности готово једнако вредно, као и његово широм света познато дело“, наглашава проф. др Александар Јерков.

Поред књижевноисторијских студија, Милорад Павић је оставио есеје и аутопоетичке записе у којима је читаоцима пружио увид у сопствени књижевни свет.

„Мој сусрет са Ешером је био када сам имао само 17 година и сећам се да сам га пронашао у математичким књигама. А онда сам у исто време видео његове отиске на насловницама мојих омиљених бендова. И идеја да уметника воле и математичари и хипици била ми је веома чудна. А био сам млади хипик, па сам почео да мислим да је тај уметник мој уметник. Тако сам почео да сакупљам, у почетку само постере и књиге. Касније сам тражио и оригиналне отиске и постао сам колекционар“, објашњава кустос изложбе Федерико Ђудичиандреа.

Морис Ешер био је уметник који је развио јединствен, али често имитиран стил. Инспирисао је друге, а његов утицај се може видети и на филму, телевизији и у музици.

„Мислим да је Ешер један од оних уметника чије је дело познато чак и ако му не знате име, јер су његове оптичке илузије готово легендарне и сви их знају или су их видели у дечјим књигама док су одрастали. Он је особа која има толико утицаја на поп културу да то некако превазилази свет уметности“, истакао је Табиш Кан, ликовни критичар.

Ова имерзивна изложба, захваљујући комбинацији технологије и уметности, увлачи посетиоце у Ешеров запањујући универзум. Поставка ће бити отворена до 6. септембра у престижном здању „Сомерсет“.

„Управо све те архетипске ситуације које се тичу мајке као некога ко је врло овоземаљски стуб, а заправо је та вертикала која нас повзује са космосом, са васионом, са нечим што је духовно“, каже редитељ Душан Матејић.

Јасминка Хоџић, која игра Маму, истиче да једна реченица из представе објашњава све: „Мама сваки дан иде по хлеб и млеко, мама је ту за све, мама решава све, мама је лавица, ја сам лавица и сеците ме овде ако моја деца сутра остану без хране“.

Поред искусних глумаца нишког ансамбла, прилику да заиграју у овој представи добилу су млади глумци, међу њима двоје пореклом из Ниша – Уна Ракић и Миодраг Јовановић у улози Зеке који је приказан као ванземаљац.

„Циљ је да проба да зближи ту породицу, да проба да рашири свест о томе колико су и неке материјалне стране суштински небитне ако нема неке породичне слоге“, наводи Миодраг Јовановић.

„Јако лепа прилика. Не дешава се често да се да поверење младим људима. Мени је неизмерно драго због тога и захвална сам јер, у суштини, ја сам се у глуму и заљубила кроз ово позориште“, рекла је глумица Уна Ракић.

Представа Мамина кућа доноси свежину и репертоару и публици, уз поруку да реализам не може да испрати реалност данашњице и да зато свет вапи за фарсом, апсурдом и надреалним.

„Сасвим случајно смо наишли на причу о Милеви Марић за коју ми у Шпанији никада нисмо чули. Одмах сам помислила да је то прави траг, да је то начин на који желим да говорим о физици на сцени, тако да у исто време говоримо и о компромисима, патњи, болу и о томе шта све доживљава жена која жели да постане мајка, али у исто време да се оствари на професионалном плану“, објашњава редитељка Ванеса Мартинез.

Представа даје глас Милеви Марић, жени која је дуго остала у сенци свог супруга и отвара и данас актуелна питања о равноправности и личним одрицањима.

„Оно што ми је било занимљиво у овој причи јесте управо то што Милева није причала о себи, својим жељама и каријери. До краја живота је остала верна том животном стилу да се не истиче, да не говори ни о чему што се тиче ње“, каже глумац Густаво Галиндо.

У фокусу програма 53. издања фестивала ове године су човек, његове границе, страхови, љубави и наде.

Осим главне селекције у оквиру које ће бити изведено пет представа, међу којима и балет Негде изнад планета Српског народног позоришта и комад После милион година истог театра, фестивал доноси и низ пратећих садржаја, међу којима и представе Шовинистичка фарса, Богојављење и Идиот – Скидање с крста.

На самом почетку присутнима се обратио проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Николај Бурљајев, председник Међународног словенског форума уметности "Златни витез", великан филмске уметности, писац, редитељ, члан Одбора за културу Руске Думе, члан Патријаршијског савета за културу Руске православне цркве, као и покретач и руководилац Културног фронта Русије, уручио је признања српским добитницима.

Велико књижевно признање, Пушкинова медаља за 2024. годину, коју Међународни словенски форум "Златни витез" додељује најзначајнијим писцима са словенског језичког подручја за животно дело, припало је српском академику Матији Бећковићу.

Награду "Златни витез" за публицистику добио је господин Владимир Кршљанин, дипломата, песник, политичар и научни радник.

Награда му је припала за књигу "Нови свет", коју је на руском језику објавила издавачка кућа "Балкански дипломат". У име лауреата награду је примио господин Душан Опачић.

Статуета "Златног витеза" за изузетан допринос медијској афирмацији Форума "Златни витез" припала је новинарки Мили Милосављевић.

За посебан допринос културној сарадњи међу словенским народима "Златну диплому" Форума "Златни витез" добио је Радисав Јеврић, редитељ и писац из Црне Горе.

Прослављена глумица Ивана Жигон, потпредседница Међународног форума "Златни витез", на руском језику прочитала је песму "Вера Павладољска",академика Матије Бећковића, уз клавирску пратњу Марије Андрејеве. Програм је водила др Милена Кулић.

„То је наша класика, једина и права, како би то рекао Васко Попа или то је први песник човечанства. Несумњиво да је веома важна. Вук је рекао да управо наше народне песме чувају негдашње битије и име Српско“, истиче др Бошко Сувајџић професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Народни певач није био само извођач, већ и стваралац. Свако извођење могло је бити другачије, прилагођено публици и тренутку.

„Можемо говорити несумљиво о песничким индивидуалностима. Али те се индивидуалности остварују у оквиру колективног схватања народне поезије као уметности која у ствари комуницира са колективом и у том смислу не можемо говорити о ауторским. Феномен ауторства је веома значајан, али је другачији него када је реч о такозваној писаној књижевности. Али несумљиво да су то снажне песничке и певачке индивидуалности као што су Тешан Подруговић, Филип Вишињић, Старац Милија, као што је Слепа из Гргуреваца, Слепа Живана и слично“, додаје професор.

Међу тим снажним песничким индивидуалностима посебно се издваја Филип Вишњић.

„Што се тиче ауторства певача ту је можда најзначајнији Филип Вишњић јер је најмања дистанца између онога о чему пева Вишњић. Он учествује у Првом српском устанку, учествује у тим догађајима, он пева у Лозници док траје битка, он храбри устанике и без обзира што нема те дистанце. Песме као што су Почетак буне против Дахија, као што је Бој на Мишару, Бој на Чокешини, На салашу, ипак улазе у поетику усменог спевавања“, напомиње проф. др Сувајџић.

Велику улогу у разумевању народне књижевности имао је реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић, који је систематизовао и класификовао народне песме.

„Вук је, то је прва подела, песме поделио на основу њихове тематике, али и на основу тога ко их и како изводи. Касније је мушке песме назвао јуначким песмама. У Малој простонародној пјеснарици из 1814. године он је издвојио песме које се, како он каже, познатим мужеским, сербским гласом уз гусле певају и у себи се као неке повијести одржавају. Оне се певају ради свог разговора. Не само ко их изводи, да ли мушкарци или жене, него и њихова тематика, на који начин се изводе и у ком контексту се изводе и на крају која им је функција“, објашњава професор.

Иако су настајале друге класификације, Вукова подела остала је темељ проучавања народне књижевности. Почетком 19. века обилазио је крајеве и записивао песме које су до тада живеле само у усменој традицији.

„За нас је веома важна теорија формуле Алберта Лорда, односно Пери и Лордова теорија формуле, Лордова књига Певач прича у којој се управо акценат ставља на начин како настаје песма, на процес настајања а не на готову творевину. Дакле, превентивна цензура средине, о којој говоре Јакопсон и Богатиријов, то је тај ментални процес, та комуникација, та радост препознавања између извођача и публике. Јер публика неће прихватити нешто што није у њеном хоризонту очекивања и неће је даље традирати“, напомиње проф. др Бошко Сувајџић.

Захваљујући Вуковом раду и народним певачима, усмена традиција постала је део књижевног наслеђа које и данас проучавамо.

„За мене је посебно искуство пошто сам ја навикао да будем са друге стране. Сад сам у улози редитеља стицајем околности, мада сам имао велику подршку самих актера који су уложили огромну енергију“, истакао је глумац и редитељ Предраг Пепи Смиљковић.

Власотиначке глумце краси таленат, а квалитет су доказали на недавној смотри аматерских позоришта одржаној у Лебану.

„Рад у позоришту за мене представља релакс јер ја сам здравствени радник – инструментарка, а одмалена, још као студент волим позориште“, истакла је Марија Илић, глумица власотиначког Културно-уметничког друштва „Синиша Јанић“.

„Релаксација, бег у неки нови свет, опуштање дружење са људима, лепо смо се дружили било је опуштајуће“, оцењује Далибор Коцић, глумац истог друштва из Власотинца.

Дух Власотинчана у ликовима Синише и Љиљане Павић

Како су Синиша и Љиљана Павић препознали Предрага Смиљковића и легендарног Богољуба Митића (публици најпознатији као ликови Тика Шпиц и Ђоша из серије Породично благо), тако је сада Смиљковић као редитељ дао шансу младом Страхињи Костићу, који се први пут појавио на сцени.

„Видео је да сам нервозан. Прокић је нервозан па не морам нешто много да глумим“, каже Страхиња Костић, глумац КУД „Синиша Јанић“ из Власотинца.

Својим незаборавним сценаријима од Врућег ветра преко Породичног блага до Беле лађе, Синиша и Љиљана Павић овековечили су Власотинце. Њихов најбољи сарадник и породични пријатељ жели да им се одужи оснивањем позоришне сцене која ће носити њихова имена.

„Неки мали допринос да и ми дамо, да ова сцена носи њихова имена и да ми радимо представе, сатире и комедије“, поручио је Предраг Смиљковић.

Власотинце ускоро добија сцену која ће сигурно оплеменити и освежити позоришну понуду на југу Србије. Судећи по потенцијалу који глумци поседују, ко зна, можда ова варош добије и професионално позориште. Синиша и Љиљана Павић сигурно би били поносни.

Три дана касније, 10. јуна, старац умире у болници за сиротињу „Санта Креу“. Тек тада градом одјекује вест: Барселона је изгубила свог највећег генија – Антонија Гаудија. Сахрањен је неколико дана пред 74. рођендан, у крипти Саграде фамилије, у самом срцу свог животног дела. Испратила га је цела Барселона чије је лице трајно обликовао.

Његова дела, у којима се спајају природа, симболика и дубока вера, и данас фасцинирају милионе.

Визионар и ексцентрични чудак

Антони Гауди, рођен 25. јуна 1852. године у Реусу на југу Каталоније у Шпанији, рано је развио архитектонски израз који је далеко иза себе оставио историјске узоре.

Његова стваралачка енергија била је огромна: истовремено је радио на стамбеним зградама, сакралним објектима и урбанистичким пројектима. Стварао је просторе у којима статика, орнаментика и симболика чине јединство. Његов стил се сврстава у каталонски модернизам, варијанту сецесије која занатство, уметност и симболичко обликовање стапа у свеобухватно уметничко дело.

Фасаде које се извијају попут таласа, стубови који се гранају као шумско дрвеће и кровови који подсећају на змајева леђа – Гауди је у свему тражио законе природе, верујући да они пружају најбоља решења за статику и естетику.

Као млади архитекта, Гауди је у Барселони био познат као прави денди. Уживао је у луксузу, носио скупоцена одела кројена по мери, неговао браду са посебном пажњом, јео у најбољим ресторанима и кретао се у високим круговима.

Гуељ – пријатељ и мецена

У то време 1878. случајно је упознао Еусебија Гуеља индустријалца са истанчаним осећајем за уметност. Било је то једно од најплодоноснијих пријатељстава и покровитељстава у историји. Из овог односа између наручиоца и архитекте развило се дубоко узајамно дивљење и Гаудију омогућило да развије свој пуни уметнички потенцијал.

Радикална трансформација и окретање дубокој вери, скромности и изолацији наступили су тек касније, првенствено подстакнути трагедијама – смрћу његове мајке, брата и сестре, и пријатеља Гуеља – али и потпуном опчињеношћу послом на Сагради фамилији.

Јавност је још за његова живота била оштро подељена. За једне је био визионарски иноватор, за друге ексцентрични чудак. Његов пустињачки живот, игнорисање друштвених норми и радикално нови визуелни језик доносили су му критике и подсмех.

Савремене карикатуре су његове куће понекад приказивале као гротескне грађевине или кулисе из бајки.

Упркос свему, овај вечити нежења остао је непоколебљив, проналазећи ослонац у својој вери. Данас је чак седам његових грађевина уврштено на Унескову листу светске баштине.

Саграда фамилија: „Библија у камену“

Ниједна грађевина не представља оличење Гаудијеве визије као славна базилика Саграда фамилија, његово последње и најзначајније дело.

Гауди је цркву замислио као „Библију у камену“. Њени торњеви, портали и скулптуре говоре о Христовом рођењу, страдању и васкрсењу. Од 18 планираних торњева, до скоро је била завршена тек половина, а од 2016. силуета Барселоне почела је убрзано да се мења подизањем великих торњева посвећених Богородици, еванђелистима и Исусу Христу.

Управо ове, 2026. године, историја исписује нове странице. Главни торањ Исуса Христа (Torre de Jesucristo) биће свечано отворен тачно на стогодишњицу архитектине смрти, 10. јуна. Са укупном висином од 172,5 метара – укључујући и 17 метара висок крст на врху у који се може ући – овај торањ је од сада највиши црквени торањ на свету, свргнувши са трона катедралу у немачком Улму (162 метра).

Папа Лав XIV ће 10. јуна свечано благословити торањ, а планирано је да крст тежак око 100 тона, израђен у Немачкој, увече по први пут засветли изнад Каталоније. Занимљиво је да овај торањ, по изричитој жељи самог Гаудија, намерно не надвисује оближње брдо Монжуик (173 метра). Архитекта је сматрао да људско дело никада не сме да „надмаши природна дела која је створио Бог“.

Импозантна грађевина данас расте у јединственој мешавини новокаталонске неоготике, сецесије и модерне, а њени делови су од 2005. на листи Унеска. Папа Бенедикт XVI освештао је објекат 2010. А потпуни завршетак целокупног храма планиран је за тридесете године овог века, вероватно када се наврши 200 година од почетка градње.

Буџет од око 25 милиона евра годишње данас се у потпуности покрива од улазница око четири милиона посетилаца који сваке године дођу да сведоче овом чуду.

Каса Батљо: Анатомија мита и органска естетика

Да Гаудијев стил измиче свакој уобичајеној класификацији, најбоље показује Каса Батљо у срцу Барселоне. Таласаста фасада, светлуцави керамички мозаици и кров налик змају одликују овај архитектонски драгуљ.

У унутрашњости зграде, органска линија се наставља без иједног равног зида. Таванице, прозори и степенице се претапају једни у друге, стварајући утисак да се крећете кроз живо тело рибе или змаја. У поткровљу овај принцип постаје посебно очигледан: параболични лукови носе кров, а често се пореде са кичмом или рибљом кости.

Ипак, Каса Батљо није само естетска фантазија; она је и тријумф инжењеринга. Систем вентилације био је необично модеран за то време – циркулација ваздуха и регулација температуре биле су прецизно планиране како би просторије биле функционално оптималне.

Поглед у будућност и Светски конгрес

Ова година у Барселони је проглашена за Гаудијеву годину. Поред стогодишњице смрти и отварања монументалног торња, град крајем месеца постаје и епицентар светске архитектуре. Од 28. јуна до 2. јула одржаће се Светски конгрес архитеката (UIA), који ће окупити преко 10.000 стручњака, урбаниста и више од 250 светских предавача.

Кроз стотине панела и радионица, они ће расправљати о одрживој градњи, климатским променама и решавању стамбених криза – темама које би и самог Гаудија, који је у природи видео одрживо решење за све проблеме, сигурно дубоко занимале.

Век након што је тихо отишао, Антони Гауди – за кога од 2000. године тече и процес беатификације (проглашења за блаженог) – живљи је него икада. Његова вера, преточена у камен, и даље стоји као вечни мост између природе, људске маште и Божије криве линије.

Њено извештавање не своди се на бележење догађаја. Оно доноси контекст, разумевање и континуитет, чувајући културу у јавном простору у времену у коме јој је та подршка посебно потребна.

Наташа Гвозденовић је препозната као радо виђена и поуздана колегиница на важним културним догађајима у региону, али и као новинарка која са истом пажњом прати и велике сцене и мање видљиве уметничке праксе.

Додељујући јој награду „Нико Гароне”, позориште ПАТОС одаје признање новинарки која својим радом потврђује да су медији један од најважнијих савезника културе.

Биографија добитнице награде „Нико Гароне“

Наташа Гвозденовић је новинарка, позоришна критичарка и театролошкиња из Новог Сада. Завршила је студије српске и упоредне књижевности, а професионално је ангажована у редакцији културе Радија Новог Сада, у оквиру Радио-телевизије Војводине.

Више деценија посвећено прати позоришни и културни живот Србије и региона. Њени текстови, критике, разговори и прилози објављивани су у бројним медијима и публикацијама, међу којима су Радио-телевизија Војводине, Ал Јазеера Балканс, Време, НИН, Политика, сарајевско Ослобођење, часопис Сцена и други.

Добитница је и награде „Марко Ковачевић”, коју додељује Дирекција Интернационалног театарског фестивала МЕСС у Сарајеву.

Чланица је Међународног удружења позоришних критичара и дугогодишња сарадница пројекта „Критичарски караван”, који је покренуло Удружење позоришних критичара и театролога Србије. Својим радом Наташа Гвозденовић континуирано доприноси видљивости позоришне уметности, развоју критичког мишљења и очувању културе у јавном простору.

Комисију чине сви досадашњи добитници ове награде, који уједно и предлажу кандидате.

О награди

Награда „Нико Гароне“, која се додељује за посебно ангажовање новинара, новинских редакција и медијских кућа у области културе, установљена је од стране позоришта ПАТОС из Смедерева 2014. године.

Комисију за избор добитника за ову годину чинили су досадашњи носиоци овог признања: Културни дневник РТС-а; SEEcult.org, портал за културу југоисточне Европе; Драган Павловић, новинар смедеревских медија; Културни додатак листа Политика; Ана Тасић, театролошкиња и позоришна критичарка дневног листа Политика; Соња Ћирић, новинарка недељника Време; Мишка Кнежевић, новинарка и уредница Другог програма Радио Београда; Зорица Димитријевић, новинарка портала SEEcult.org, Позоришне новине Лудус; Александра Гловацки, уредница у Редакцији културе Радио Београда 2; Радмила Станковић, новинарка и уредница бројних културних редакција и Игор Бурић, новинар културне рубрике новосадског листа Дневник и позоришни критичар.

Нико Гароне

Нико Гароне, чијим је именом названа ова награда, био је новинар и позоришни критичар италијанског листа Република, који је посвећено пратио и афирмисао савремену италијанску и европску позоришну и плесну сцену, а од 2005. године, кроз активности омладинског позоришта ПАТОС и њиховог фестивала Patosoffiranje, и независну културу у Србији и региону.

Аутор је публикације Нова лица Србије и документарног филма о инклузивном позоришном пројекту Номад сцена. Његов син је данас светски признати редитељ Матео Гароне. Нико Гароне је преминуо у Риму 2009. године.

„Мислим  да је супер прича, сви смо ликови на крузеру где се дешавају разне ствари. Некако смо доста истраживали о томе и видимо те парове, свако је затворен својој кабини, ту на крузеру", каже глумац Амар Ћоровић.

„То су све парови који очекују дете или желе дете, те и разни односи према том детету, према тој жељи, према настојању да се добије дете, да се остави пород иза себе", наводи глумац Иван Томић.

Инспирисан сопственим животом, редитељ брише границу између личне исповести и позоришне фикције.

„Мислим да је неупоредиво какав ефекат на публику има нешто што је толико лично и важно, интимно важно уметнику да се то свакако прелива на публику. Вважна једна мудрост коју ја као уметник истражујем већ годинама, а то је како нешто што је лично и интимно постаје нешто што се тиче већег броја људи", истакао је Патрик Лазић, редитељ и сценариста.

 Током летње сезоне, представа Наши родитељи имаће још девет извођења, од којих је последње 28. јуна.

Рођена је на северу Ирана, 1969. Одрасла у Техерану, школовала се у Европи. Најпре у Аустрији, а потом у Француској. У Персеполису, чији наслов асоцира и на велику традицију и културу древног царства и тако појачава контраст у односу на догађаје из друге половине XX века у Ирану, Сатрапи описује своје одрастање у Техерану, критикујући теократску власт која је успостављена у Ирану после револуције 1979. године, али њене духовите критике није поштеђена ни Европа.

Са Маржан Сатрапи снимили смо за Око магазин један кратак интервју у јануару 2010. године. Она је тада већ била позната, мало пре тога анимирани филм Персеполис освојио је Награду жирија на Канском фестивалу, номинован је и за Оскара у категорији анимираног филма.

Роман-стрип Персеполис, објављен 2000. године. Тада још није био преведен на српски језик (српско издање објавила је „Фабрика књига“ неколико година касније). Колега Зоран Станојевић донео је са неког путовања само један примерак, који је у редакцији кружио из руке у руку; сви смо га читали и доживљавали као деца сликовницу која духовито и информативно приказује прилике у Ирану за време, али и пре Иранске револуције.

Тог јануара 2010. имали смо само петнаестак, можда двадесет, минута за снимање интервуја. На аеродрому, када се са фестивала Кустендорф враћала кући, у Француску. У земљу у коју се доселила у последњој деценији XX века, да би 2006. добила и држављанство.

Сећам се да, када сам је питала како се правилно изговара њено име (и данас, на весто о њеној смрти, можемо да прочитамо све варијанте које су „у оптицају“ још откако је чталачка јавност открила њено дело па је тако и МарЂан и МарЖан и МарДЖан) и на њено „Маржан“ приметила да то „звучи француски“, одгворила је са осмехом уз констатацију да заиста звучи тако, али да га није прилагођавала својој новој домовини, него је тако изговарала одувек.

Зато је и било обавезно питање о Ирану и о Француској.

„Ја увек говорим, кад хоћу сликовито да упоредим, да је Иран као мајка, а Француска је као супруга. Моја мајка може да буде луда, да ме уцењује, може да чини шта год жели – али она је моја мајка увек и ја је волим јер имам само једну мајку. А супруга, знате – она се бира, али зато може и да се промени. Веза коју имамо са својом земљом, са местом где смо одрасли, то је ваш матерњи језик, географија на коју сте навикли – много је тога што вам значи и зато није важно где одете“, рекла је тада Сатрапи.

За свој Персеполис рекла је да је писан врло субјективно: „Трудила сам се да будем искрена што је више могуће. Револуција која се десила у мојој земљи, касније је названа исламска револуција. Али реалност је била да је избила због диктатуре и људи, као нпр. моји родитељи, подгли су револуцију јер су веровали у више правде, демократије итд. Али, није све кренуло како треба, ствари су се промениле, не можете од револуције да добијете увек оно што желите.“

Иако, како је тада рекла, у Ирану није била од почетка XXI века, своју слободу није открила у Француској, него као девојчица, у Ирану. Одрасла је у породици интелектуалаца, а чак је прадеда њене мајке био ирански шах. И о том „аристократском“ пореклу је духовито говорила, као уосталом и у Персеполису – краљеви у то време (XIX век) имали су доста деце, па је сада, сигурно, много и принчева.

О томе шта значи вео и покривање у исламу, како је Маржан Сатрапи говорила о религији, о слободи, путовањима, али и о Србији – погледајте видео.