Постоје представе којима простор није сценографија већ партнер. Галерије Зајечарског позоришта на археолошком локалитету Феликс Ромулијана престаје да буде само прича о римском императору и постаје сусрет позоришта са местом које је Галерије оставио за собом.

Нема прецизнијег простора за ову представу од остатака царске палате коју је Галерије подигао у свом родном крају и посветио мајци Ромули. Феликс Ромулијана, палата подигнута крајем трећег и почетком четвртог века, данас је археолошки споменик и део светске културне баштине Унеска. Овде, са позориштем, амбијент није само доказ прошлости већ импресивна сценографија.

Управо ту почиње занимљивији део Брадићевог редитељског поступка. Представа Галерије нема намеру да буде само музејска реконструкција Римског царства. Намера је да историјски материјал претвори у уметнички догађај.

Галерије овде није само римски цар са занимљивом биографијом, његова личност представљена је кроз опсесију моћи, смрћу и бесмртности. Галерије је човек који је од пастира стигао до врха империјалне хијерархије; човек који је желео да надживи властиту смрт и да се апотеозом уздигне међу богове. Његова палата зато није само архитектонски споменик већ и симбол његове политичке и личне амбиције.

Павле Пекић у насловној улози има тежак задатак – да императора не претвори у статуу. Његов Галерије је истовремено владар огромне моћи и човек који ту моћ више не може да одвоји од сопственог страха, таштине и потребе за вечним трајањем. У томе је и савремена нит ове античке приче: Колико човек који једном освоји власт заправо може да поднесе помисао да ће једног дана нестати?

Око њега је вредан ансамбл Зајечарског позоришта: Наташа Петровић као Ромула, Зоран Карајић као Диоклецијан, Милош Танасковић, Ана Бретшнајдер, Габријел Бећаревић, Теодора Стојковић, Сања Недељковић и Бранислав Мијатовић, уз учешће деце.

Посебно је важан лик Ромуле, Галеријеве мајке и паганске пророчице. Она припада свету веровања, ритуала и слутње, док њен син припада свету империјалне рационализације моћи. Између њих постоји више од породичног односа: њихов однос је судар два веровања — веровања у богове и веровања у властиту историјску величину.

Зидови, бедеми и остаци палате Феликс Ромулијана у овој случају нису само илустрација догађаја о којима глумци говоре већ сведочанство да је Галерије настојао да од себе направи историју.

Представа „Галерије“ у овом амбијенту је драма о човеку и времену. О томе шта остаје када нестане човек, када од некадашње моћи остане само камен, мозаик, натпис — и прича. Позориште тој причи даје на овом месту оно што археологија не може: глас.

На Феликс Ромулијани тај глас припада Галерију, али и месту самом. Представа Зајечарског позоришта тако, када изађе из затворене позоришне сале и стане пред остатке палате свог јунака, добија потпуну димензију. Тада се брише граница између историје и театра. Оно што је некада било Галеријево царство постаје сцена, а оно што је остало од његовог царства постаје публика која сведочи о пролазности сваке моћи.

Галерије је желео да постане бог. Феликс Ромулијана је требало да буде његово место вечности. Данас је то место у којем глумци поново дају живот његовој причи.

И можда је то једна од апотеоза коју је Галерије добио: не међу боговима, али у позоришту.

Публика је простор испред и око сцене испунила до последњег места и дугим аплаузом поздравила овај несвакидашњи догађај.

Осим на Ромулијани, „Галерије“ ће бити извођен и на другим археолошким налазиштима у Србији, као недавно на „Виминацијум фесту“, на истоименом античком локалитету.

1952. Горица Поповић је српска филмска и телевизијск аглумица. Била је члан вокално-инструменталног састава Сунцокрет. Њихов деби албум ”Моје бубе” је издат 1977. На албуму су биле песме Кара Мустафа, Мој ђердане, Моје туге, Вук и крава, Оглас, Успаванка, Ни сам не знам када и Први снег. Песму Први снег је написао Душан Михајловић Спира. 

1958. Фергал Шарки је ирски певач, најпознатији као певач и фронтмен групе Undertones. Након распада групе покреће соло каријеру и објављује три албума. Најпознатија његова песма је A Good Heart из 1985.

1968. Златан Стипишић Џибони је хрватски музичар, певач и текстописац. Каријеру је почео као певач сплитског хард-рок бенда Осми путник након чијег распада и кратке каријере у Дивљим јагодама сарађује са Дином Дворником и Оливером Драгојевићем. У том раздобљу пише и компонује неке од својих највећих хитова. Објавио је 19. албума.

Рођени на данашњи дан: 1951. Dan Fogelberg, 1984. Diamond Blue Smith (Pretty Ricky) и 1984. James Morrison

Догодило са 13. аугуста 

1964. Супримс су снимиле песму Baby Love, која ће у наредном периоду постати велики хит са обе стране Атлантика.

1964. Група Манфред ман је са песмом Do Wah Diddy Diddy на првом месту у Британији.

1965. Џеферсон Ерплејн су дебитовали уживо у клубу Матрикс у Сан Франциску. 

1966. Lovin Spoonful су на броју један америчке листе синглова са песмом Summer In The City.

1967. Флитвуд Мек су дебитовали уживо на фестивалу у Виндзору. Поред њих на фестивалу су наступили и Смол Фејсис, Пинк Флојд, Донован и Џеф Бек.

1971. Џон Ленон је одлетео из Лондона за Њујорк. То је било последњи пут да је био у Великој Британији.

1979. Cheap Trick је постигао свој највећи хит са живом верзијом песме I Want You to Want Me.

1982. Дон Хенли је објавио свој дебитантски соло албум “I Can’t Stand Still”. На њему се налази песма Dirty Laundry.

1991.Cypress Hill је објавио свој истоимени дебитантски албум. На њему се налази песма How I Could Just Kill a Man.

1994. Вудсток 94 је одржан у околини Њујорка. Било је присутно 350.000 посетилаца, а наступили су Green Day, Nine Inch Nails, Aerosmith и Red Hot Chili Peppers. Карте су коштале 135 долара.

1994. Чланови група Оејзис и Верв су ухапшени након што су демолирали бар у хотелу, а у потрази за алкохолом су провалили у цркву где су украли вино. Све се дешава на фестивалу у Шведској.

1996.Eels су објавили свој дебитантски студијски албум “Beautiful Freak”. Издвојила се песма Novocaine for the Soul.

1996.Low су објавили свој трећи студијски албум “The Curtain Hits the Cast”. Садржи песме Over the Ocean, The Plan, Lust и Do You Know How to Waltz?.

1996.Reel Big Fishсу објавили свој други студијски албум ”Turn the Radio Off”. На њему се налази песма Sell Out.

1996.Aaliyah је објавила свој други студијски албум ”One in a Million”. На њему се налази песма If Your Girl Only Knew.

2002.Bright Eyes су објавили свој четврти студијски албум “Lifted or The Story Is in the Soil, Keep Your Ear to the Ground”. На њему се налазе песме „The Big Picture“, „Method Acting“ и „Lover I Don't Have to Love“.

2013. Валери Џун је објавила свој албум “Pushin' Against a Stone“, који је добио позитивне критике. Албум се показао као пробој за Џун и нашао се на листама најбољих албума године. Албум садржи песме You Can’t Be Told, Workin' Woman’s Blues и Twined & Twisted.

2014. СинглRude канадског бенда Меџик је на првом месту америчке листе синглова. 

2021 - Кантауторка Ненси Грифитје преминула у 68. години.

2021. Бенд The Killers је објавио свој седми студијски албум ”Pressure Machine”. На њему се налазе песме Quiet Town и Runaway Horses.

Рођени 14. авугуста

1941. Дејвид Крозби је амерички музичар, певач и композитор. Био је један од оснивача група Бирдс и Крозби, Стилс и Неш. Најпре је стекао славу као члан групе Бирдс, којима је помогао у развоју жанрова фолк рока и психоделије средином 1960-их, а касније као део супергрупе Кросби, Стилс и Неш, која је помогла популаризацији калифорнијског звука 1970-их. Поред музике, Крозби је био познат по својој отвореној личности, политици и личним невољама. Умро је 2023.

1951. Slim Dunlap је амерички кантаитор и гитариста познат по раду у групи Replacements. Група је основана 1979 и сматра се пиониром алтернативног рока. Група је издала седам албума. Објавио је и два соло албума.

1966. Tanya Donelly је америчка певачица, текстописац и суосновачица бендова Throwing Muses, Breeders и Belly. 

1974. Ana Matronic је америчка певачица у поп-рок бенду Scissor Sisters. Са групом је објавила четири албума.

Рођени на данашњи дан: 1961. Sarah Brightman, 1964. Keith Howland (Chicago) и 1977. Ed Harcourt

Догодило са 14. аугуста

1962. Незадовољни улогом бубњара Пита Беста у Битлсима, менаџер бенда Брајан Епштајн и остала тројица чланова су одлучили да га отпусте. Бест је одржао свој последњи концерт следеће вечери у клубу Каверн у Ливерпулу.

1965. Sonny & Cher су на првом месту америчке листе синглова са песмомI Got You Babe, где ће остати пет недеља.

1967. Све британске пиратске радио станице су затворене када је ступио на снагу нови закон који је прогласила британска влада.

1968. ПесмаFire од групе Crazy World of Arthur Brown је на првом месту британске листе синглова.

1971. Група Ху је објавила свој пети студијски албум ”Who’s Next” који се сматра њиховим најбољим албумом.

1976. За 400 фунти Ник Лав је снимио своју прву песму So It Goes.

1984. Група The Fixx је објавила албум ” ”Phantoms”. Са албума су се издвојиле песме Are We Ourselves? и Sunshine in the Shade.

1985. Мајкл Џексон је победио Јоко Оно и Пола Макартнија на тендеру за каталог издавачке куће ATV Music Publishing. За 47,5 милиона долара, Џексон је добио права на више од 250 песама које су написали Ленон и Макартни.

1994. Боб Дилан, који је одбио позив на оригинални фестивал из 1969. године, наступа последњег дана Вудстока '94, певајући песмеIt Ain't Me Babe, It’s All Over Now, Baby Blue, Masters Of War, Just Like A Woman и Highway 61 Revisitedна главној северној бини. На јужној бини, фронтмен групе Грин Деј, Били Џо Армстронг, гађа фанове шакама блата и изазива тучу блатом. Басисти Мајку Дирнту обезбеђење избија предње зубе у хаосу.

1999. Ronan Keating је број један у Великој Британији са песмом When You Say Nothing At All.

2001.Максвел је објавио свој трећи студијски албум ”Now“. На њему се налази песма This Woman’s Work, обрада класика Кејт Буш.

2001.Мишел Бранч је објавила свој други студијски албум ”The Spirit Room“. Издвојила се песма Everywhere.

2001. Папир умрљан пицама, потписан од стране тројице од четворице Битлса, продат је за 48.000 долара анонимном колекционару на аукцији у Мелбурну. Џон Ленон, Пол Макартни и Џорџ Харисон су потписали папир током своје турнеје по Аустралији 1964. године. Бубњар Ринго Стар је имао ларингитис и није био на турнеји.

2005. Faith Hill је на првом месту америчке кантри листе албума са својим шестим албумом ”Fireflies”.

2017. Пантоне је најавио нову боју: љубичаста нијанса у част Принса.

Рођени 15. аугуста

1896. Лав Теремин, проналазач електронског инструмента који носи његово име, рођен је у Санкт Петербургу, у Русији. Умро је 1999.

1933. BillPinkey је амерички певач и оригинални члан групе Drifters. Група је имала велики утуцај на многе генерације музичара. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1988. године. Умро је 2007.

1946.Џими Веб је амерички текстописац, композитор и певач. Током своје каријере се етаблирао као један од најуспешнијих текстописаца и композитора. Једини је уметник који је добио награде Греми за музику, текст и оркестрацију.

1948. Том Џонстон је амерички гитариста, певач, текстописац и оснивач групе Doobie Brothers. У “Кућу славних рокенрола” је примљен 2020.

Рођени на данашњи дан: 1950. Tommy Aldrige (Whitesnake), 1972. Mike Graham (Boyzone), 1978. Tim Foreman (Switchfoot), 1984. Ted Dwane (Mumford & Sons), 1985. Nipsey Hussle и 1989. Joe Jonas (Jonas Brothers)

Догодило са 15. аугуста 

1955. Елвис Пресли је потписао уговор са пуковником Паркером.

1962. Џон Ленон и Пол Макартни су отишли до Ринга Стара да га убеде да им се придружи у Битлсима.

1965. Битлси су свирали чувени концерт на стадиону Шеј у Њујорку. Било је присутно 55.600 обожавалаца, чиме је оборeн рекорд по посећености неком концерту. У публици су били Мик Џегер и Кит Ричардс.

1966.Група Џеферсон Ерплејн је објавила деби албум ”Takes Off”.

1969. Одржан је фестивал Вудсток у близини Њујорка. Тродневном догађају је присуствовало 400.000 људи. Наступили су: Jimi Hendrix, Crosby Stills Nash & Young, Santana, The Who, Creedence Clearwater Revival, Grateful Dead, Janis Joplin, The Band, Canned Heat, Joan Baez, Melanie, Ten Years After, Johnny Winter, Jefferson Airplane, Ravi Shanker, Country Joe and the Fish, Blood Sweat, Tears, Arlo Guthrie и Joe Cocker. 

1975. Род Стјуарт је објавио свој шести соло албум ”Atlantic Crossing”. На њему се налазе велики хитовиSailing и I Don't Want to Talk About It.

1976. Група ABBA је са песмом Dancing Queen на врху листа у десет земаља.

1979. Лед Цепелин је објавио свој осми и последњи студијски албум ”In Through The Out Door“. То је последњи албум који је бенд објавио док је бубњар Џон Бонам још био жив.

1980. Џорџ Харисон је објавио полуаутобиографску књигу ”I, Me, Mine“. Настала на основу разговора које је Харисон водио са биографом Битлса Дереком Тејлором, књига је добила наслов по Харисоновој песми истог имена која се појавила на албуму Битлса “Let It Be“, последњој песми коју су Битлси снимили пре распада.

1991. Група Нирвана је на концерту у Лос Анђелесу позвала публику да дође на снимање спота два дана касније за песму Smells Like Teen Spirit. Стотине обожаватеља се одазвало позиву.

1991. Пол Сајмон је одржао бесплатни концерт у њујоршком Централ парку пред 500.000 људи.

1992. INXS су са њиховим албумом ”Welcome to Wherever You Are” на првом месту британске листе албума. Са албума су се издвојиле песмеHeaven Sent, Baby Don't Cryи Beautiful Girl.

1995. Шпански поп дуо Лос дел Рио објављује сингл Macarena у САД.

1995.Chemical Brothersсу објавили свој дебитантски студијски албум ”Exit Planet Dust”, у САД. Садржи песме Leave Home и Life Is Sweet.

1995. Blind Melon су објавили свој други студијски албум ”Soup”. Издвојила се песма Galaxie.

1995. Група Garbage је објавила свој истоимени дебитантски албум, додајући преко потребан женски глас (Ширли Менсон) алтернативној рок сцени. Са албума су се издвојиле песме Queer, Stupid Girl и Only Happy When It Rains. Албум је добио високе оцене критичара и продат је у више од 4. милиона примерака широм света.

2005.Слај Стоун излази из дуге изолације да би посетио Knitting Factory у Лос Анђелесу, где његова млађа сестра Вет наступа као главна звезда са најновијом верзијом Family Stone-а.

2009. Група Ју ту је свирала на стадиону Вембли пред 88.000 људи.

Рођени 16. аугуста

1953. Џемс Тејлор је амерички певач групе Kool & the Gang. Са групом је снимио неке незаборавне песме: Ladies' Night, Celebration, Get Down on It, Joanna, Misled иCherish.

1958. Мадона јеамеричка певачица, текстописац и глумица. Позната је по ексцентричним музичким спотовима и наступима. Сматра се за најуспешнију забављачицу (певачицу, глумицу и комерцијалну личност) икада. Добитница је многобројних награда кроз своју каријеру и носилац многих рекорда у музичком свету, међу којима је титула најпродаванијег женског музичког уметника свих времена, са процењених 350 милиона продатих албума, синглова и видео-снимака. Гостовала је у Београду 2009.

Рођени на данашњи дан: 1942. Robert “Squirrel” Lester (The Chi-Lites), 1957. Tim Farriss (INXS), 1964. Matt Lukin (Mudhoney), 1972. Emily Robison (The Chicks), 1980. Vanessa Carlton (singer-songwriter) и 1991. Young Thug

Догодило са 16. аугуста

1938. Блуз легенда Роберт Џонсон је умро након што га је отровао љубоморни човек. Као и многи познати музичари који су умрли млади, имао је 27 година када је преминуо.

1958. Елвис Пресли је стигао у Немачку на одслужење војног рока.

1962. Брајан Епстајн је отпустио бубњара Пита Беста из Битлса.

1967. Након поноћног концерта у Тропикани у Лас Вегасу, Луис Армстронг одлази у United Recording Studios, где снима песму What a Wonderful World током сесије која се завршава око 6 ујутру.

1968. Џексон Фајв су имали деби као предгрупа Дајани Рос.

1975. Питер Гебријел је напустио групу Џенезис. Након аудиције са више од 400 певача, група се одлучила да нови певач буде Фил Колинс.

1977.Умро је краљ рокенрола Елвис Пресли.

1983. Венчали су се Пол Сајмон и Кери Фишер.

1985. Мадона се удала за Шон Пена.

1985. Ред Хот Чили Пеперс су oбјавили албум ”Freaky Styley” који је продуцирао Џорџ Клинтон. Са албума су се издвојиле песме Higher Ground, Knock Me Down и Taste the Pain.

1989.Ред Хот Чили Пеперс су објавили свој четврти студијски албум “Mother’s Milk“. На њему се налазе песме Higher Ground, Knock Me Down и Taste the Pain.

1994. Принс објављује свој 15. студијски албум ”Come” . 

1994. Barenaked Ladies објављује свој други студијски албум ”Maybe You Should Drive”.

1994. Organized Konfusion су објавили албум ” Stress: The Extinction Agenda”.

1994. Као посвету Курту Кобејну, Нил Јанг је објавио албум ”Sleeps with Angels”. 

1997. Вил Смит је на првом месту британске листе синглова са песмом Men In Black из истоименог филма.

2015. One Direction су на првом месту британске листе синглова са песмомDrag Me Down.

2018. Умрла је Арета Френклин у 76 години живота у Детроиту.

2019. Френк Тарнер је објавио свој осми студијски албум, „No Man’s Land“. На њему се налази песма „Sister Rosetta“.

2019. Бенд The Hold Steady је објавио свој седми студијски албум “Thrashing Thru the Passion“.

2019. Sleater-Kinney је објавио свој девети студијски албум “The Center Won’t Hold“.

Рођени 17. аугуста

1953. Кевин Ровланд је британски певач и фронтмен групе Dexys Midnight Runners. Група је објавила шест албума.

1957. Ален Исламовић је босанскохерцеговачки певач, познат по раду у групама Дивље јагоде и Бијело дугме.

1958. Белинда Карлајл је америчка певачица која је стекла светску славу као чланица женске рок групе Go-Go's. Ова група је један од најуспешнијих женских бендова свих времена. Група је продала више од 7. милиона албума за само три године колико су постојале. Објавила је и десет соло албума.

1964. Зоран Костић, познатији као Цане је српски певач и фронтмен групе Партибрејкерс. Почео је у бендовима Урбана герила и Радничка контрола. Са колегом Антоном је обележио последње четири деценије радом у групи Партибрејкерси. До сада су објавили осам студијских албума. Од 2014 је члан групе Шкртице. 

Рођени на данашњи дан: 1962. Gilby Clarke (Guns N’ Roses), 1966. Jill Cunniff (Luscious Jackson),1969. Donnie Wahlberg (New Kids on the Block), 1969. Kelvin Mercer (De La Soul) и 2003. The Kid Laroi

Догодило са 17. аугуста

1959. Мајлс Дејвис је објавио ремек дело плочу ”Kind of Blue”. Ако бих морао негде да носим само једну плочу онда је то свакако овај албум.

1955. Елвис Пресли је објавио свој први хит број 1, I Forgot to Remember to Forget / Mystery Train. Неколико месеци касније, доспео је на врх кантри топ-листа и остао тамо пет недеља.

1960. Битлси су имали првиконцерт у Хамбургу у клубу Индра. 

1964. Градска скупштина Глазгова је објавила да сви дечаци који имају фризуре у стилу Битлса морају да носе капе на глави.

1965.Чланови групе Бирдс су били присиљени да откажу концерт у Портсмуту у склопу своје британске турнеје због лоше продаје карата.

1968. Rascals су на првом месту америчке листе синглова са песмом People Got To Be Free.

1974. Ерик Клептон је са својим албумом ”461 Ocean Boulevard” на првом месту америчке листе албума, где ће остати четири недеље.

1979.Новине Њујорк Пост су објавиле текст оАнити Пеленбург у коме се она повезује са вештицама. 

1979. XTC је објавио свој трећи студијски албум “Drums and Wires”. Садржи песме Making Plans for Nigel и Ten Feet Tall.

1987. Том Вејтс је објавио свој девети албум ”Franks Wild Years”.

1987.New Order је објавио компилацију “Substance”. Садржи песму True Faith и све синглове бенда до тада.

1991.Нирвана је снимила спот за песму Smells Like Teen Spirit у студију у Калвер Ситију, Калифорнија, по цени мањој од 50.000 долара. У споту се појављују прави фанови Нирване као публика. 

1992. Група Take That је објавила свој дебитантски студијски албум “Take That & Party”.

1995.Мајкрософт је купио права на хит групе Ролингстонс из 1981. године, Start Me Up, како би га користио као тему за своје издање Windows 95.

1998.Карлос Сантанаје добио звезду на Холивудској стази славних.

1999.Мери Џеј Блајџ је објавила свој четврти студијски албум ”Mary”. На њему се налазе песме All That I Can Say, Deep Inside и Give Me You.

2019. Група Toolје са песмом Fear Inoculum ушла на Билбордову листу као најдужа песма икада у трајању од 10:22 минута.

Рођени 18. аугуста

1969.Erik Schrody је амерички репер, певач и фронтмен хип-хоп групе House of Pain. Објавио је до сада осам студијских албума, а памтимо га по песми What It's Like за коју је добио Греми награду.

1971.Richard James познат у јавности као Aphex Twin је британски музичар, познат по раду у различитим стиловима музике као техно, амбијент и џангл. Бројни музички критичари га сматрају једним од најважнијих ликова у електронској музици.

1977. Rйgine Chassagne је канадска певачица, музичар и члан групе Arcade Fire. Са групом је објавила шест студијских албума.

1983. Мика је либански певач и музичар. Пошто је снимио свој први ЕП, Dodgy Holiday, проглашен је највећим музичким изненађењем за 2007. годину. Највећи успех постигао је хитом Грејс Кели из 2007. године са првог албума ”Life in Cartoon Motion”. Први албум је продат у више од 6 милиона примерака широм света.

1998. Клаиро је америчка певачица и композитор, позната по песми Pretty Girl из 2017. До сада је објавила три албума.

Рођени на данашњи дан: 1950. Dennis Elliot (Foreigner), 1951. John Rees (Met At Work), 1953. Marvin Isley (The Isley Brothers) и 1967. Dan Peters (Mudhoney)

Догодило са 18. аугуста 

1962. Ринго Стар је дебитовао са Битлсима на концерту у Биркенхеду у Енглеској.

1964. Битлси су се нашли у небраном грожђу када их је 9000 обожаватеља сачекало у Сан Франциску где је требала да почне америчка турнеја бенда. Фанови су провалили заштитну ограду која је замало пала на чланове бенда који су у последњем тренутку успели да побегну.

1966. Чланови групе Дорс су потписали уговор са издавачком кућом Електра. 

1969. Мик Џегер је случајно упуцан у руку у току снимања филма Нед Кели у Аустралији. 

1977. Полис су као тројка дебитовали на концерту у Бирмингему.

1979. Група Шик је са песмом Good Times стигла до првог места америчке листе синглова.

1984. Џорџ Мајкл је са песмом Careless Whisper на првом месту британске листе синглова. Песма је била број један у 25 земаља и продата је у 6. милиона примерака.

1986. Група Бон Џови је објавила свој трећи студијски албум ”Slippery When We” са кога су се издвојиле песме You Give Love A Bad Name и Livin’ On A Prayer. Албум је у међувремену продат у 28, милиона примерака.

1991. Рик Грифин је погинуо након што га је комби избацио са пута док је покушавао да претекне на свом мотору. Једна од његових најпознатијих корица албума била је за ЛП ”Aoxomoa“ групе Грејтфул Дед, као и легендарни постер ”Flying Eyeball“ који је дизајнирао за серију концерата у Сан Франциску на којима су учествовали Џими Хендрикс Експириенс, Алберт Кинг и Џон Мејл.

1992. Курт Кобејн је постао отац мале Френсис Бин Кобејн.

1992.Луна је објавила свој дебитантски албум ”Lunapark”.

1998. Death Cab for Cutie је објавио свој дебитантски студијски албум “Something About Airplanes”. На њему се налази песма Bend to Squares

1998. Кид Рок је објавио свој четврти студијски албум ”Devil Without a Cause”. На њему се налазе песме Cowboy и Bawitdaba.

1998.Корн је објавио свој трећи студијски албум ”Follow the Leader”. На њему се налази песмаFreak on a Leash.

2008. Дејвид Бирн и Брајан Иносу објавили свој други заједнички албум ”Everything That Happens Will Happen Today“. Издвојила се  насловнапесма и Strange Overtones.

2008.Stereolab је објавио свој девети студијски албум ”Chemical Chords“. Садржи песму Three Women.

2014. Ед Ширан је са албумом ”Икс” осам недеља на првом месту британске листе албума, чиме је оборио рекорд за мушке соло извођаче.

Рођени 19. аугуста

1939. Џинџер Бејкер  је британски музичар и текстописац, најпознатији као један од оснивача и бубњар рок групе Крим, која је постојала од 1966. до 1968. године. Заједно са осталим члановима бенда Крим, Џеком Брусом и Ериком Клептоном, примљен је у ”Рокенрол кућу славних”1993. године. Умро је 2019.

1940. Џони Неш је амерички певач, познат по хитуI Can See Clearly Now из 1972. Он је први певач који је снимао на Јамајци. Умро је 2020.

1945. Јан Гилан је енглески рок певач најпознатији као фронтмен групе Дип Парпл. Током каријере, годину дана је био главни вокал групе Блек Сабат, а такође је глумио Исуса Христа у рок опериЕндруа Лојда Вебера, Исус Христ суперстар. Био је члан група Episode six, Gillan и Ian Gillan bend са којим је гостовао 1979 у Београду, у хали Пинки. Био сам на концерту. Велики певач.

1951. Џон Дикон је енглески музичар, познат као басиста групе Квин. За групу је написао многе хитове као што су: You're My Best Friend, Another One Bites the Dust, and I Want to Break Free; co-wrote Under Pressure, Friends Will Be Friends иOne Vision.

Рођени на данашњи дан: 1969. Nate Dogg и 1989. Lil Romeo

Догодило са 19. аугуста

1967. Битлси су са песмом All You Need Is Love на првом месту америчке листе синглова.

1971. Лед Цепелин су започели северноамеричку турнеју у Ванкуверу. Бенд је свирао пред 17.000 фанова, док је три хиљаде обожаватеља који нису успели да уђу на концерт започело шорку са полицијом у покушају да уђу у дворану.

1973. Рита Кулиџ и Крис Кристоферсон су се венчали у Калифорнији.

1974. Омиљена група краља Чарлса, Three Degrees су на првом месту британске листе синглова са песмом When Will I See You Again.

1978. Група Комодорс је са песмомThree Times A Ladyна првом месту британске листе синглова. Песму је написао Лајонел Ричи.

1980. године, песма The Breaks од Куртиса Блова постаје први реп сингл са златним сертификатом. Песма је објављена као сингл у јуну 1980. године и продата је у више од пола милиона примерака.

1988. Песме Crazy од Петси Клајн и Hound Dog од Елвиса Преслија су најслушаније песме у стогодишњој историји џубокса. Џубокс постоји од 1906, али ранији модели су виђени први пут 1889.

2003.Kings of Leonсу објавили свој дебитантски албум ”Youth & Young Manhood“, у Сједињеним Државама. (У Великој Британији је објављен 7. јула.) На њему се налазе песме Molly's Chambers, Wasted Time и California Waiting.

2005.Фил Лајнот, оснивач, текстописац, вокал и басиста бенда Thin Lizzy, је добио почаст када му је откривена статуа у улици Графтон у Даблину, граду у којем је Лајнот одрастао.

2008.Лејди Гагаје објавила свој дебитантски студијски албум ”The Fame“. На њему се налазе песме Poker Face, Just Dance и Paparazzi.

Диско музика

Те 1976. године, у сарадњи са Музејом ликовних уметности Балтимора и владом Сједињених Америчких Држава, у Београду је представљена изложба „200 година америчког сликарства“.Пуштена је у редован саобраћај железничка пруга Београд - Бар, која је, с прекидима, грађена 24 године. Те године се код нас играло Европско првенство у фудбалу, где је у финалу у Београду победила Чехословачка. На Фесту су били гости: Питер Јустинов, Сергеј Бондарчук, Микеланђело Антониони, Едвард Фокс, Роберт де Ниро и Ђанкарло Ђанини. Редитеље Кристофера Мајлса и Ива Боасеа, који су посећивали диско клубове, протокол је често водио на погрешна места у погрешно време. Иако сам љубитељ чвршћег звука, волео сам диско музику. Волим је и данас. Једна од мојих омољених диско песама јеRing My Bellод Anite Ward.

Диско (фр.disque, енгл.disco) је правацпоп музике који се половином 70-их година 20. века одвојио као засебан музички правац. Текстови, мелодија, а често и песма, у диско музици су потиснути у позадину. У првом плану су игра, плес, микс и ритам (енгл.beat са фреквенцијом од 120-130 у минути) са специфичним ритмичким променама (енгл.groove). Врхунац, диско музика доживљава између 1976. и 1979., када има велики утицај на моду, „дух времена“ као и на тадашњи стил живота.

Неки од познатих диско уметника су Дона Самер, Глорија Гејнор, Би Џиз, Шик, Кеј Си и Саншајн бенд, Телма Хјустон, Систер Слеџ, Ди Трампс, Вилиџ Пипл и Мајкл Џексон.Док су извођачи и певачи привукли пажњу јавности, продуценти дискографских кућа који раде иза кулиса играли су важну улогу у развоју жанра. 

Филмови попут Saturday Night Fever (1977) и Thank God It's Friday (1978) су допринели популарности диско музике.

Појам диско, као скраћеница од дискотека, потиче из француског (фр.discothèque) и први пут се појављује 1941. године. Дискотеком се означавао ноћни клуб, у коме је музика долазила из грамофона уместо да је извођена уживо. 

Магазин Ролин Стоун је саставио своју листу најбољих диско песама. Претстављамо вам шрвих десет.

1. Bee Gees ‘Stayin’ Alive’

Филм Грозница суботње вечери је главни симбол диско покрета, а Stayin' Alive Бее Џиса је највећи хит грознице суботње вечери. Најпознатији хит бенда је заувек повезан са највећим културним моментом дискотеке, и вероватно је то једна од првих песама која пада на памет када неко помисли на диско уопште.

2. Gloria Gaynor ‘I Will Survive’

Хит Глорије Гејнор, из 1979. године, једна је од најтрајнијих поп песама. Звук можда има корене у диско музици из врхунског доба, али њен осећај о самопоуздању и тријумфу над недаћама је увек актуелан. Заиста, покушајте само да замислите колико пута се ова песма пева у караоке бару у било којој недељи. Запањујуће!

3. Donna Summer ‘I Feel Love’

Донин хит I Feel Love којаје доживела велики успех, један је од највизионарскијих поп хитова свих времена. Његов минимални електронски звук наговестио је све врсте електронског попа и поставио темеље за хаус музику.

4. Donna Summer ‘Last Dance’

Најпознатије песме Доне Самер са продуцентом Ђорђом Мородером скренуле су са курса типичних диско звукова и текстура, али њихов хит из 1978. Last Dance је чиста диско блаженство, са славним хај-хетовима и оркестрацијом која је узела звук тог времена и погурала га даље ка савршенству.

5. The Rolling Stones ‘Miss You’

Ролингстонси су прихватили диско на албуму “Some Girls“ из 1978. године. Miss You, највећи хит албума, убраја се међу највећа дела бенда, беспрекорно спајајући елегантни грув диско покрета са елементима сировог блуза и рока који су одувек били заштитни знак групе.

6. The Trammps ‘Disco Inferno’

Би Џиз нису били једини извођачи који су добили огроман подстицај од филма „Грозница суботње вечери“. Група „Трампс“ је објавила албум ”Disco Inferno“ са скромним успехом 1976. године, али је постао хит након што се појавио на саундтреку филма годину дана касније.

7. Bee Gees ‘You Should Be Dancing’

Прва велика диско песма групе Би Џиз,You Should Be Dancing, означава први пут да је Бери Гиб показао свој чувени фалсет. Био је то инспиративан потез и успео је да фанки, забавну мелодију подигне далеко, претерано високо.

8. Thelma Houston ‘Don’t Leave Me This Way’

Телмина изведба песме Don't Leave Me This Wayје била велики међународни хит. Постигла је успех као самостални сингл, али је постала још популарнија када је уврштена на саундтрек филма „Looking for Mr. Goodbar“.

9. Bee Gees ‘Night Fever’

Night Fever, трећи од пет хит синглова групе Bee Gees са саундтрека за филм „Saturday Night Fever“, наглашава луксузне текстуре класичне диско ере, са бујним аранжманом и хармонијама које су у оштрој супротности са њеним витким ритмом.

10. Chic ‘Le Freak’

Chic, један од највећих диско бендова, достигао је врхунац са песмом Le Freak, 1978. године. Као и све њихове најбоље мелодије, елегантна је, бујна и фанки, утемељена богатим, дубоким бас грувом Бернарда Едвардса.

Диско музика у Европи

Термин „евро-диско“ је коришћен средином 1970-их да би се описала диско продукција и уметници ван Велике Британије, као што су D.D. Sound, западнонемачке групе Arabesque,Boney M.,Dschinghis Khan и Silver Convention, минхенски продукцијски трио Ђорђо Мородер, Дона Самер и Пит Белот, италијански певач Ђино Сочо, француски уметници Аманда Лир, Далида, Cerrone, Hot Blood, Banzai (сингл „Viva America“) и Ottawan, холандске групе Luv' и победници такмичења за песму Евровизије Teach-In. У Шпанији, је диско добио популарност након смрти Франциска Франка 1975. године, са дуом Baccara. Шведска група ABBA је постигла велики хит са песмомDancing Queen. Евро-диско 1970-их убрзо је имао спин-офове и варијације. Најзначајнији спин-оф је свемирски диско. Још једна популарна варијација, без конкретног имена, појавила се крајем 1970-их: и може се чути код италијанскихиизвођача као Raffaella Carrà, La Bionda (D. D. Sound), Easy Going и француском бенду Gibson Brothers.

Диско музика код нас

Диско је постао глобални музички и плесни феномен након филма
Грозница суботње вечери (1977) са Џоном Траволтом у главној улози и музиком којом доминирају Бе Џиз са хитовима Stayin’ Alive, Night Fever i You Should Be Dancing. Развоју диско музике допринела су и два Југословена. Суботичанин, Силвестер Левај, композитор и музичар, који је компоновао светски хит Fly Robin Fly у извођењу Silver Convention.Други је Беган Чекић, који је у Њујпрк стигао почетком седамдесетих и који је покренуо дискографску кућу BC records са којом је покорио Њујорк и свет сјајним ремиксима већ познатих песама.

За Југославију се везује и једна велика диско романса, било је то венчање Бобија Фарела из Бони М. и осамнаестогодишње македонске Ромкиње Јасмине Шабан, одржано 1981. године у Скопљу.

Дискотеке се код нас појављују крајем шездесетих година. Дана 4. априла 1967. године, у Београду је отворена прва дискотека. Колоквијално се звала „Код Лазе Шећера“ и налазила се у подруму данашњег музеја Дом Јеврема Грујића, у Светогорској 17.Прва дискотека у Новом Саду је отворена у Католичкој порти средином 1967. године, на месту данашње сцене Културног центра.Та дискотека се звала „Piping Tomb“. Прва дискотека у Суботици почиње са радом 1969. године у Загребачкој улици где је отворен диско клуб ”Ларго”. 1972. године је отворена прва дискотека у Нишу, чувена „Дискотека 13“. У свету је свакако најпознатија дискотека био Студио 54. у Њујорку.

Између 1976. и 1980. године, имајући у виду хитове и имиџ Здравка Чолића, као и турнеју „Путујући земљотрес” која је завршена 5. септембра 1978. године на Београдској Маракани пред 70.000 људи, Чолић је сигурно највећа звезда диско музике код нас. 

У музичком и концептуалном смислу диско-фанк-буги ремек дело је албум “Жур” Бобана Петровића (1981). Група Здраво је диско/фанк бенд из Београда, који је 1976. године основао Бобан Петровић. Име бенда инспирисано је омладинским часописом "Здраво", који је тада почео да излази. Главни хит бенда је песма Викенд фобија, која је наишла на добар пријем код публике, али не и код критике.

Најнеобичније откриће је био македонски Албанац из Скопља, Аријан Керлију, који је у Њујорку, упијао звук, снимио четири песме и 1981. издао веома солидан мини-албум за ПГП РТБ са фантастичном песмом Луташ великим градом.

Та ера је донела и инстант чудо, Мирзино јато, које су медији окарактерисали као кичасту евро диско групу на коју су очигледно утицали Бони М. Стил Мирзиног јата укључивао је дубок, дрхтави глас сабвуфера певача Мирзе Алијагића и три упечатљива пратећа вокала под називом "Јато". Музику је написао и продуцирао гитариста Дивљих јагода Сеад Липовача, док је аутор већине текстова била Марина Туцаковић, која се касније прославила писањем текстова за друге музичке стилове. Колико је био популаран Мирза Алијагић говори и податак да је добијао и по хиљаду писама дневно од обожаватељица.

Једна од најпознатијих плесних песама из тог периода је била и песма Флојд из филма Национална класа (1979), у којој је Драган Николић играо фанатичног ауто-тркача Флојда.

Диско музику су у Југославији практиковали и неки од највећих озбиљних музичара, џезера и композитора, од Корнелија Ковача, Зорана Симјановића, до Алфија Кабиља.

"Керамика можда није довољно приказана у нашем уметничком свету, али је врло интересантна и врло версатилна. Њом се може преставити мноштво различитих форми, текстура, на различите начине се њом може манипулисати да се добију различити ефекти", рекла је Милица Савовић,уметница.

Полазна тачка за заједничке радове су били игра и експеримент кроз које више људи ствара једно дело. Контраст различитих сензибилитета и поетика се употпуњује и гради нову целину.

"Радови су настали као инспирација на надреалисте код којих један од уметника започне рад, док се остали надовезују на то. Тако да мислим да на нашим примерима не постоји грешка и мислим да су компатибилни заједно једни са другима. У сваком заједничком раду се настоји да се пронађе свако од нас троје", рекао је Стефан Тодоровић,уметник.

Индивидуални радови успостављају дијалог и визуелни склад.

"С обзиром да радимо заједно у атељеу било је природно да се допуњавамо, надовезујемо и сарађујемо. Као што можете приметити, сви смо инспирисани другачијим стварима, од геометрије до органских облика и просто било је потребно да некако смислимо како супротне ствари могу да коегзистирају и како могу да се надограђују", рекла је Тијана Јокић, уметница.

Изложба "Присутност између одсуства" се може видети до 28. августа.

Срешће и жене у колонијалној одећи, а како организатори најављују, задивиће их и панорама Хаване.

„Доживећете калдрму Тринидада у једно поспано недељено јутро, чућете уличног свирача и видети живе боје фасада приземних кућа овог града из колонијаланог периода“, наводе организатори.

Заинтересоване ће развесеити игра делфина, док ће их са стране, са чувеног црвеног плаката, буде посматрао Че Гевара. 

Отварање изложбе је 17. августа у 19:30 часова.

Отварање ће увеличати Његова екселенција, амбасадор Кубе, Павел Оренцио Диаз Хернандез. 

Рад се наставља па ће бити обновљене и преостале фреске на основу делова који су пронађени.

Експерти из Археолошког парка су користили специијалну конструкцију да би спојили обновљене делове таванице, попут слагалице, што омогућава додавање нових делова како се рестаурација наставља.

„Овде можете видети оно што је обновљено, од почетка ископавања 2023.године, на овом месту.То је била величанствена таваница, стајала је изнад собе за пријеме, неке врсте лође са прозорима који гледају на атријум, двориште и фоаје куће који је обновљен. Настављамо да откривамо нове делове таванице и нове елементе", објашњава директор парка Габријел Цутригел.

На фрескама на таваници фокус је на грчким митовима, пре свега о Дионису и Аријадни и њиховом спајању што је један од највећих грчких митова, ту су и други детаљни митолошки прикази.

„Рестаурација је увек и време за истраживање, учење а оно до чега дођемо можемо да представимо јавности. И даље се сећам како су ови делови таванице стајали на великом столу, у сенци у близини места ископавања, сада су у Палестри где смо могли да представимо најновија открића па и те фреске, нове рестаурације, открића, истраживања у Археолошком парку Помпеја", додаје Цутригел.

Помпеја је после ерупције Везува 79 године нове ере претворена од просперитетног римског града у место прекривено пепелом.

Иако су различитих генерација, техника и уметничког израза, све ове ауторе повезује једно питање – шта је оно лично што уметник оставља иза себе?

Управо тај траг, односно „отисак", тема је изложбе која окупља ауторе из различитих области.

„Одабрали смо у ужем селекционом жирираном делу 184 аутора. Али поред њих имамо и уметнике по позиву којих има преко 20, и имамо сегмент изложбе који се зове Сећање на уметника где ћемо представити радове колега које нажалост више нису са нама – Борислава Нановића и Пјера Грујичића", наводи ауторка изложбе Ана Мариновић.

Изложба обухвата различите форме – од сликарства и цртежа до фотографије, скулптуре, инсталација и других савремених пракси.

„Моји радови су урађени у техници монотипије у комбинацији са пастелима. Рађени су на подлози плетеног папира. То је ручно плетени папир, уникатни који је спреман за сваки рад посебно и то је нека врста мог самог отиска где се види да ја то спремам за сваки рад“, објашњава графичка уметница и дизајнерка Јасмина Мишељић.

„Оно што је битно у данашње време када је реч о фотографији као медјуму који је толико распрострањен и достпупан, јесте баш та оригиналност. Као и на овој фотографији можете да видите једну младу лепу жену која је природне лепоте и фотографија је настала спонтано“, напомиње фотограф Тијана Јанковић Јеврић.

Изложба у павиљону на Калмегдану је отворена до 15. августа.

„Више од пола века Тања Бошковић својим даром, радом потврђује да велика глума није само умеће, већ начин да време учиниш племенитијим, а публику богатијом. Зато је њено име један од заштитних знакова домаће кинематографије“, наводи се у образложењу.

Говорећи о њеном посебном односу са публиком, чланови жирија закључују: „Постоје глумци којима се дивимо. Постоје глумци које волимо. Тања Бошковић припада оним реткима које осећамо као део сопственог живота.“ Управо зато, како се наводи у образложењу, овогодишња награда „Павле Вуисић“ представља признање глумици која „чини младост домаће кинематографије вечном“.

Под слоганом „Више од игре“ овогодишњи Филмски фестивал у Нишу одржаће се од 29. августа до 3. септембра 2026. Током шест фестивалских дана још једном ће се потврдити статус Фестивала у Нишу као јединственог догађаја који већ шест деценија слави домаћи филм и глумачку уметност, а ове године Фестивал ће бити самостално организован од стране Удружења филмских глумаца Србије (УФГС).

Публику очекује велики број филмова у оквиру главног такмичарског програма, са светским и домаћим премијерама, програмом ван конкуренције, као и другим пратећим садржајима који подразумевају панеле, изложбе и мастеркласове.

"Марко Челебоновић је цео свој опус чистио од сувишног садржаја, до сувишне форме и дошао је до једног нивоа који у ствари представља један искорак ка духу, ка духовности", истакао је Дејан Дамњановић,власник и оснивач колекције „Дамњановић”

Рођен је у Београду, школовао се у Швајцарској, Енглеској и Француској, где се посветио сликарству и највећи део живота провео у Сен Тропеу. Као учесник француског Покрета отпора током Другог светског рата, а касније професор Академије ликовних уметности у Београду, Челебоновић је у свом опусу спојио искуства Француске и Србије медитеранску светлост, француски модернизам и домаће мотиве.

"Био је потпуно свестан свих друштвених дешавања и активно је учествовао у њима, али у свом раду је остао аутентичан. Није подлегао нити трендовима нити неким стварима које су биле наметнуте као нека врста отпора према оним страшним стварима из Другог светског рата, напротив у свом раду доноси аутентични оптимизам", рекла је Мира Одић, потпредседница Управног одбора УЛУС-а.

Челебоновић је показивао да уметност не мора да буде компликована да би била дубока. Био је чан и Српске академије наука и уметности и добитник је великог броја међународних и домаћих признања и награда.

Споменик последњем цару Русије, Николају Другом Романову налази се у Улици краља Милана, на месту на коме се некада налазила амбасада Царевине Русије.

На изложби „Руско културно наслеђе у Београду", поред споменика представљена су и меморијална места, сакрални објекти, знамените личности и локалитети који сведоче о вишевековним историјским и културним везама Србије и Русије.

„Имамо споменик Краснову који је генерално пројектовао највећи број здања у Републици Србији. Затим имао Руску Цркву поред Цркве Светог Марка, поред које људи често прођу а можда и не знају да је руска и да је ту сахрањен један од генерала, Врангел. Читаво једно спомен обележје на Новом гробљу у Београду где је сахрањено хиљаде и хиљаде руских војника који су бранили Београд током ослободилачке борбе“, објашњава Љиљана Михајловић из Центра Руског географског друштва у Србији.

Чувени руски архитекта Николај Краснов између осталог направио је фонтану у Соби шапата или Ружичастом салону у Двору на Дедињу. Жубор воде из фонтане стварао је звучну завесу, па тако нико није могао да чује шта краљ Александар прича.

Изложба је део пројекта „Идентификација, проучавање и очување руског историјског и културног наслеђа у Београду", који реализује Центар Руског географског друштва у Србији уз подршку Фонда „Руски свет“.

„Млади треба да знају шта је некада било да би знали како и у ком смеру да наставе. Саставни део те изложбе, осим прелепих фотографија, укључује и кју-ар кодове управо због те млађе пополације која је све више у дигиталном свету и којима је потребно да нешто виде дигитално, како би обратили пажњу да се то у реалном простору налази“, додаје Михајловићева.

Центар Руског географског друштва у Србији основан је 2015. и до сада је организовао више од 100 изложби фотографија, бројне промоције, филмске пројекције и друге културне програме у Србији и региону.

Прво издање Лекскона руског културног наслеђа на српском и руском језику добило је престижну награду „Златни витез" од председника Владимира Путина.

Изложба „Руско културно наслеђе у Београду" отворена је до 30. августа у Библиотеци града Београда.

„Увек су ме интересовале и ишле ми занатске ствари. Хтео сам да пробам несто ново. Конкрето, сада правим кандило“, каже Лука.

Уметничким и мајсторским вештинама филигранске технике полазнике учи Ивана Станковић ликовна уметница и филигранисткиња.

„Ово нам је осма радионица у Манакој кући на којој полазници уче тајне филигрански занат. Постоји нека медитативна мало моћ, јер када радиш филигран не размишљаш ни о чему. Друго, видели сте када сте ушли колико су сви били концентрсани, обузети радом. Самим тим што радимо у овим околностима, напољу је 40 степена, овде радимо са бренерима, нико се не жали, то значи да се свима свиђа“, наглашава Ивана Станковић.

Уметнички занат и технике филиграна познавали су и користили током векова многи народи још од најстаријих времена.

„Некада су се ови занати учили и преносила знања у породицама, мајсторским радионицама и тога нестаје појавом масовне потрошње. Ту улогу преносиоца знања, очувања све више преузимају музеји. Тако смо и ми овде организовали велики број радионица. А зашто баш ми? Јер овде имамо највреднију етнографску спомен збирку у оквиру Манакове куће, од Христифора Црниловића који се управо и бавио истраживањем заната, архитектуре и одевања“, објашњава Милена Ђурица, виши кустос Етнографског музеја.

Школа је део редовног програма једне од радионица у Манаковој кући. Непрекидно траје од 2019. године и ретка је стална програмска обука традиционалног уметничког заната филиграна у Србији.

Историчар Питер Хедер је рођен 1960. у Северној Ирској. Студирао је и 1987 докторирао на Оксфорду са тезом „Готи и Балкан“. У наставку је изградио дугу и успешну академску каријеру на универзитетима у Лондону, Ворчестеру, Оксфорду и Јејлу. Последње две деценије предаје историју Средњег века на Краљевском колеџу у Лондону.

Централно место одакле полазе сва његова истраживања је контекст касне антике, пропасти Западног Римског царства, готских освајања и раног средњег века. У том специфичном сегменту Хедер је данас глобално најутицајнији ауторитет, иако не без контроверзи.

Аутор је бројних дела, између осталог Ускрсли Рим (Rome Resurgent: War and Empire in the Age of Justinian, 2018) Варварске папе и империјални узурпатори (The Restoration of Rome: Barbarian Popes and Imperial Pretenders, 2014), Империје и варвари (Empires and Barbarians: Migration, Development and the Birth of Europe, 2009), Пад Римског царства (The Fall of the Roman Empire: a New History of Rome and the Barbarians, 2005), Готи (The Goths, 1996).

Критике које се упућују Хедеру, премда дуге и увијене, своде се на то да он Готе који су срушили стари Рим, не мрзи довољно – а требало би. А ко не мрзи Готе од некад, тај воли Немце од сада, вероватно би гласао и за АфД да није Енглез. Површно гледано контроверзе не излазе из уских академских кругова медиавелиста, али имају много више везе са данашњицом него што се на први поглед чини.

Проблем је у следећем, при чему се овде не сажимају аргументи разних страна, него логика, смер и последице закључивања. Хедерова оксфордска група полази од тога да су Готи, који су по етногенези Немци, срушили Рим, али до данас сачували његове традиције у Европи нација/Европској унији. Слично се учи историја средњег века на Бечком универзитету. Не знам како је сада, али слично се предавала историја тог доба и у београдским гимназијама седамдесетих и осамдесетих година.

Друга група, у којој су Гај Холсол са Универзитета у Јорку, или Мајкл Куликовски са Универзитета у Торонту сматра да је Рим срушио сам себе, док су Визиготи, Остроготи, Бургунди, Вандали, Алани, Хуни, Франци и Лангобарди само били при руци. Та школа се јежи већ на помен „етногенезе“ јер у њој препознаје национализме деветнаестог века и каснију кулминацију у нацизму. Нејасно је међутим да ли се од варварских племена очекивало културније понашање, или само постоји аверзија према готском канцелару Мерцу и франачком председнику Макрону.

Укратко, у Хедеровој школи мишљења би били десничарски суверенисти, у оној од Холсола левичарски интернационалисти. Први би били против данашњих масовних миграција, други за отворене границе и прихватање миграције у сваком обиму.

Интересантно је да нико од њих експлицитно не спомиње данашњицу, већ пишу о томе како су пре хиљаду и двеста година Алкуин од Јорка и Теодулф од Орлеана организовали скрипториј на двору Карла Великог. Толика је моћ данашње идеолошке поларизације у развијеном свету, да сваки камен из осмог века аутоматски постаје непроходна планина у двадесет и првом.

Колико хришћана је неопходно за хришћанство?

Хедер не почиње причу о хришћанства после Исусовог распећа, односно неког драматичног догађаја који је, уместо да реформише јеврејску веру, створио нову. Њега не занима рађање хришћанства, које је до краја 3. века ионако било само један блискоисточни култ малог броја следбеника у слабо повезаним заједницама.

Унутар грчко-римске композитне религије поштовала су се многа божанства, па је увек било места за још једно ново. Рим је био религиозно толерантно царство, условно, јер би примена савременог појма толеранције на то доба била анахронизам.

Хедер има сасвим конкретно истраживачко питање. Занима га како се један бројчано уски култ, који се од почетка одрицао од света и свих земаљских послова, трансформисао у масовну религију која је ујединила европски континент преко његових граница и постала активни део материјалног света ког се изворно одрицала?

То је једно питање, на чији одговор одлази 600 страница књиге, плус густо напаковани део са фуснотама и литературом. Друго питање Хедер не поставља, али се оно само појављује, у епилогу као мишљено, а неизречено, у коментарима и рецензијама немачких медија експлицитно.

Ако је до 13. века хришћанство стигло до врхунца своје конфесионалне и политичке моћи, зашто је данас у таквом стању да постаје ирелевантно? Шта се догодило да је његова снага да држи срца људи и остане културна матрица европских друштава, тако ослабила? Осим наравно реформације, шизми, крвавих епизода, секуларизације и просветитељства, ништа што само по себи у историјским димензијама не руши статус једне религије.

Хедер може да постави то друго питање, а да га не изговори директно, зато што његова књига то наративно постиже. Она завршава са судбоносним Четвртим латеранским сабором 1215. Читав континент, осим делова Балтика је уједињен под Римском црквом. Римски папа је духовно и политички свемоћан, иако не увек ефикасан, што не зависи од њега, већ од слабе инфраструктуре на огромном простору. Целибат и Пургаториј/Чистилиште су легално фиксирани.

Лаичка религиозност се остварује кроз седам сакрамената, који више немају симболички смисао, већ представљају реално божје присуство у човеку. Уведена је Инквизиција, тог момента још само средство за кажњавање симоније међу свештенством, али ће је пракса у неколико деценија претворити у полугу против обичних људи.

Са декретом Ad extirpanda из 1252. (Искорењујем/Уништавам) папа Иноћентије IV је дозволио мучење до признања. Доминиканци су се нашли у свом елементу. Укратко, то је друштво са непосредним последицама које Умберто Еко описује у свом роману Име руже.

Са Источном црквом је постигнута унија, најпре 1276, онда 1323, последњи пут 1439. Сваки пут би пропала, углавном зато што источни императори не би успели да осигурају пристанак својих епископа и нижег клера, то се може тумачити као демократска црта, али и као одсуство дисциплине. Поента је, радило се на уједињавању Цркве. Постојала је свест да је то једна црква, упркос свега.

Први део: Вера војних победника

Хришћанство се развијало у три велике револуције, каже Хедер. Прва почиње са Константином Великим, завршава са падом Западног Римског царства.

Аутор се разрачунава са представом да је Константинова вера била „млака“, да је пристао уз њу јер му је нови бог осигурао победу над ривалом (и шурјаком) Максенцијем 312.

Константинов прелазак из соларног монотеизма на хришћанство је заиста историјски отворен и кад све друго не помогне решава се аналитички, шта је било логично резоновање за човека моћи тог времена.

Опортунизам да, али из сведочанстава Константинових биографа Лактанција и Јевсевија јасно је да је он пробао да се погађа и са неким боговима грчко-римског пантеона, само што они нису помогли, док хришћански бог јесте.

Константин је био прави и искрени верник, тврди Хедер. То да је царство тек 324. службено прогласио хришћанским, има везе са политичком традицијом тог доба. Само је апсолутна војна победа на бојном пољу чинила религиозни избор сигурним.

Кад се војно осетио безбедним, Константин се јавно декларисао. Морао је да буде војно успешан, да би био верски успешан. У последици су сви остали који су служили цара – Сенат, администрација, империјални скупљачи пореза, земљовласничка аристократија – морали да постану хришћани. Са Константиновим наследницима је то правило само бивало строже.

Таква симбиоза се показала одлучујућом за ширење хришћанства. Она је омогућила његову трансформацију од уског фанатичног култа непријатељски настројеног према телу, материји и свакој земаљској власти, до широког покрета институционално ношеног царским концилима/саборима. Са Константином је успостављен модел који је остао на делу све до доба секуларизма, а и данас се повремено враћа кроз источни појам synfonie.

Али победа хришћанства каквог су га упознале генерације, није била аутоматизам. Оно није напросто расло, оно се тукло и требило унутар себе. Хедер се обрачунава са представом „једног“ хришћанства. Не у смислу поделе на Источну и Западну цркву, јер она службено није спроведена све до осамнаестог века, а и од тада су неке ране залечене.

Мисли се на спор о природи Христа, шта је правоверно, шта је јерес. Европски народи су добили један тип христолошке догме, а мало је фалило да добију сасвим други. Да је превагнула аријанска варијанта homoios = као, у значењу „Исус је као Бог“; уместо Константинове и Теодосијеве формуле homoousios = једнак, у значењу „Отац и Син су од исте супстанце“, развој европских друштава би текао алтернативним путем. „Као“ или „једнак“, две мале речи од којих је зависило тако много.

Да франачки краљ Кловис од Меровинга није 507. прешао на никејанско хришћанство (из услуге византијском цару); да Јустинијанов војсковођа Велизар није срушио државе аријанских Вандала у афричкој Картагини (532.) и Острогота у Равени (554.); да се Визиготи у Шпанији (589.) и Лангобарди у Милану (653.) нису службено одрекли аријанства, Европљани би данас живели алтернативну стварност. Укључујући и ону да никад нису примили хришћанство, или да га као аријанци брже напуштају, него што им је било могуће као никејанцима.

Постојала су дуга три века, од Константиновог сина Констанцијуса II (homoios/аријанац) до Лангобардске краљевине средином седмог века, кад се хришћанство носило с проблемом идентитета. Разлика је битна, јер заједнице које верују да је Исус био само човек и оне које га виде у хипостатској унији човека и бога(Hypostase = форма у којој се јавља једно божанство), стварају различите политичке традиције, резонира Хедер.

Други део: Вера политичких победника

С падом Западног Римског царства, хришћанство пролази кроз другу револуцију. „Револуција“ је условна, више нови корак у ширењу уверавањем, дипломатијом, унутрашњим просветљењем, а кад аргументи затаје, копљем, мачем и крви.

Мимо тога, хришћанство се, након што је од 4. века уведено у просторе суверене политичке моћи, није понашало револуционарно. Прихватало је племенске и варварске вође кад би се понудили, преузимало постојеће институције и прилагођавало их себи.

Иако се често преноси прича о природном антагонизму измедју нове вере и Римске империје, Хедер ставља ствари на право место. Хришћанство је неизмерно профитирало од империјалних институционалних структура и културних традиција.

У доба кад је Свети Августин као један од главних „непријатеља“ Рима писао Божју државу (426.) аргумент му је био да једина уређена држава сме и може да буде она на небу, док је доле хаос нормално стање. Али против саме институционалне мреже он се није бунио. Град Рим је тада био ништа, сиротиња и рушевине усред мочваре, док је император Хонорије седео у Константинопољу, а његова сестра Гала владала на западу из Равене, обоје никејанци.

Носиоци промена које Хедер обрађује у другом делу су Јустинијан, који накратко уједињује обе половине царства, и Карл, краљ Франака, чије крунисање на Божић 800 за цара на западу цементира дефинитивну политичку поделу Константинове и Теодосијеве империје.

Аутор примерима показује, иако увек оставља читаоцу да сам изведе коначни закључак, које су способности хришћанство учиниле погодним за дугу, светску владавину.

Прилагођавање. Или толеранција, само не према другима, већ према себи. На пример, парусија/други силазак Христа на земљу је изворна хрићанска догма. Повратак Божјег сина се очекивао сваког тренутка, па стога није било смисла поштовати земаљске власти, угађати телу, бавити се неком професијом, женити се и рађати децу. Но кад се парусија одужила на векове и миленијуме, без приговора савести се прешло на реглементирање земаљских послова.

Прихватање различитих културних традиција. Хришћанство је, код ширења, другачије наступало на Истоку (империјално), у Италији (вештином), на славенском Балкану (дипломатском трговином), другачије преко Алпа, где је стизало на врху мача.

Најбруталније конверзије су биле међу саксонским племенима, касније у балтичком простору. Проповеди су се прилагођавале за Саксонце, па је Исус тако путовао кроз шуму, јер они нису знали шта је пустиња, са својих дванаест витезова, јер они нису знали шта су апостоли.

Исланд је постао хришћански кад је његовим становницима обећано да и даље смеју да једу коњско месо и нежељену децу остављају у снегу да се смрзну.

Има и правих хумористичких епизода, за разлику од бруталне исландске. Англоскасонски мисионар из 8. века Бонифас се пожалио папи Гргур II на баварског попа који је масовно покрштавао људе „у име домовине и ћерке“ (in nomine patria et filia, уместо in nomine patris et filii). Папин коментар је био: „Прави се да ниси чуо, крштења су свеједно важећа“.

Неке ситуације су се претварале у вежбу из дисциплине и концентрације. Бискуп Цезарије (8. век) из франачког, данас француског Арла, сачекао би да му људи уђу у цркву недељом, онда би закључао врата да му не побегну пре краја службе.

Најважнија порука која се из другог дела преноси у трећи, која остаје главна одредница западног хришћанства, јесте његова неуморна способност догматске интроспекције. И пре него што је Карло Велики код себе скупио и купио најученије главе из читаве Европе, философи и теолози, у то доба синоним, претресали су свако питање догме до крајњих консеквенци.

Ко је ко и на који начин у Светом Тројству? Која је тачно пост мортем судбина душе? Од чега је сачињена Маријина безгрешност? Како раде сакраменти? Како и од ког момента тачно је Бог присутан у хлебу и вину?

Преко питања и одговора, теолошка кућа западног хришћанства је расла на очи. Кућа источног хришћанства није волела доктринарна питања, систематизовану теологију, посебно не питања која почињу са „кад и како тачно“.

Кад је отишао папи Лаву III да га крунише, Карло Велики је признао ауторитет папе. Е па није, тврди Хедер. Папе су имале престиж, не власт. Успон праве папске моћи почиње са немачким Лавом IX (папа 1048 –1054.). Питања која је он ставио на дневни ред – целибат, папски Рим као врхунска црквена и политичка власт на истоку и западу, северу и југу – нису силазила одатле све до Реформације пола века касније.

Сам Карло Велики није држао до римског бискупа. „По Карловом мишљењу, папа је био задужен за апсолутно ништа“, каже Хедер (с. 378). Било му је само до церемонијала и помпе, што се добро показало кад је годину пре смрти власторучно крунисао сина Луја Побожног за ко-императора. Луј се одужио тако што је после Карлове смрти 814. рекао да му је отац оставио двор пун курви.

Трећи део: Рим императора постаје Рим папа

Векови теку у Хедеровој књизи. Битне промене не долазе као догађаји, већ као процеси.

У последњем делу који покрива прва три века другог миленијума, Хедер прати успон папског Рима. Цар и краљеви постоје, али више немају као Константина или Јустинијан директну везу с божјим ауторитетом. У простор између неба и земље убациле су се папе као посредници за властити рачун. По Хедеру трећа револуција у развоју хришћанства као владавине.

Ако се векови погледају као године, године као месеци, а то је управо оно што Хедер ради, јасно се показује какрактеристика западног хришћанства да се понаша као колективни ум, да учи у ходу.

Наравно да развој папског суверенизма није био органски. Папе су фалсификовале документа радо и често, потврђује Хедер (оно што сви знају). Константинов Донатио, на пример, документ којим је император наводно овластио рисмког бискупа Силвестра да преузме контролу над западним делом царства. Фалсификат је настао око 750. у папској курији у Риму.

Други докуменат тог типа су Recognitiones, са наводним писмом папа Клемента (први век), где он сведочи како је први римски бискуп, Свети Петар, свој статус „Принца апостола“ пренео на све наследнике.

Средином 9. века је „мала група франачких црквених људи“ та два фалсификата укључила у делимични трећи, у Псеудо-Исидор. Докуменат је настао више од два века после смрти именодавца, севиљског бискупа Исидора (560-633).

У Псеудо-Исидору је било свега, аутентичног и измишљеног: од каролиншке легислативе, ретроактивних црквених пресуда и папских декрета, до фалсификованих сведочанства. Франачки теолози га нису склопили с циљем да оснаже папе, него да ослабе домаће световне власти, али у крајњем ефекту су профитирале папе. Дијалектика на делу.

Следећи докуменат који је извршио огромни утицај на даљи развој континента био је Јустинијанов Дигест/Кодекс Римског права. Дигест је оригинални документ из Јустинијановог 6. века, пронађен у 11. Уз проналазак иде и легенда, с тим да она не мења аутентичност Дигеста. Пиза је заједно с царем из немачке династије Салијеваца напала бивши Јустинијанов центар Амалфи, покрала га до кости, укључујући и градску архиву. Кад су Пизанци код куће прегледали плен, имали су шта да виде: Јустинијанов кодекс у 50 томова, једина преживела копија.

На трендове настављене из прошлог периода, надовезали су се нови.

Рођен је правни поглед унатраг. Римско право је консеквентно примењено на црквени канон. Световно право се развијало из црквених канона и враћало му се. Оба права су почивала на Јустинијановом Дигесту. Стари Рим је ускрснуо као црквено-правни конгломерат под папским приматом.

Рођена је институција универзитета. Обрада Дигеста је захтевала такав труд генерација, да се из и око интерпретација садржаја развио систем универзитета, прво Оксфорд (1214.), Париз (1215.), Болоња (1219.), онда сви остали. Бечки правни факултет, Београдски правни факултет, само следе трасу коју су зацртали Париз и Болоња.

Статус политичке власти је унапређен. Звучи као контрадикција с обзиром на растућу папску власт, али друштвене промене се често остварују као контрадикције. Биограф Карла Великог преноси да је царева омиљена књига била Аугустинова Божја држава, „а ако је то тачно, Карл је пропустио да схвати њену централну поруку“, каже Хедер. Аугустин је говорио да је савршена држава могућа само након Последњег суда на крају времена, и само на небу.

„Али може бити да Карло није толико лоше схватио Аугустинове речи, него их је разумео као изазов. Изградња неба на земљи је био циљ императорових интелектуалалца, а главни од њих, Алкуин од Јорка, је био превише добар у латинском да не би разумео Аугустинову поенту“ (с. 412).

Епилог

Неко предзнање је неопходно за ово дело, али оно може да се стиче и на лицу места, уз познавање енглеског или немачког, ако се за ову књигу не пронађе преводилац. Српска читалачка јавност је генерално више заинтересована за књижевност, мање за нон-фикшн, с тим да као мотивација овде помаже национална страст за историју, поготово у комбинацији с етногенезом.

Хедерови закључци су вишеструки, некад само описни, ређе изговорени, често препуштени логичким преференцама читалаца.

– Да би хришћанство наставило да у духовности и политици игра релевантну улогу у повезивању разуђених простора различитих култура и нација, потребна је нека врста централног ауторитета. Уз то и оно што свима пада тешко да изговоре у доба дигиталне слободе, нека врста законске присиле. Не инквизиција, не поновило се, али у сваком случају повратак неког морања на велика врата. Морам-мораш-морамо је изгледа основица сваке заједнице са минимумом амбиција у кохерентности.

– Ако се европски народи одричу не само религиозног, већ и културног и политичког идентитета које им је хришћанство оставило, мораће да нађу нешто друго што ће их држати заједно у сродним политичким заједницама. Остати у угашеној вери, у ситуацији када у великим бројевима долазе припадници друге, врло живе вере, није оптимална ситуација. Хедеров савет је, неизговорен, али присутан: Хришћани културе и традиције, мораћете поново да постанете хришћански верници, ако желите да сачувате наслеђе секуларизма и атеизма.

То је још једна контрадикција, али и тачан опис стања, јер историјске дилеме никад нису између религиозности и секуларизма, већ између религије и религије. Ко неће своју, заврши у туђој. Бар на неколико векова, пре него што се опет дође до питања има ли бога или не.

Завршни логички суд: Неопходно је више хришћанских верника да би се у данашњој Европи сачували простори секуларизма, агностицизма и атеизма. Хегел и Маркс би уживали у том примеру дијалектике.

Читалац сигурно ужива.

Музеј подсећа на буран живот овог свестраног ствараоца. Школован у Темишвару, Пешти, Бечу и Минхену, Јакшић се дивио великанима попут Рембранта и Рубенса, а за собом је оставио опус од око двеста слика.

Истовремено, његов живот био је испуњен борбом и боемским духом. Био је добровољац у револуцији 1848. године, учитељ, драмски писац и приповедач. Стварао је вођен уверењем да „уметност није само лепота, већ и лични став, емоција и борба".

Управо тај спој визуелног и поетског, личног и универзалног, чини основу програма посвећеног његовом наслеђу.

Четкица и перо у дијалогу

Централни део прославе чине две радионице осмишљене да истраже везу између Јакшићевог ликовног и књижевног стваралаштва. Прва, намењена одраслој публици, јесте радионица писања поезије под називом „Дијалог слике и текста, лик и стих", која ће бити одржана 6. августа у 18 часова.

Циљ ове радионице је да подстакне учеснике да, инспирисани Јакшићевим делима, и сами истраже преплитање речи и слике.

Два дана касније, 8. августа у 13 часова, организује се и радионица за најмлађе. Под симболичним називом „Четкица и перо Ђуре Јакшића", овај програм је намењен деци узраста од седам до десет година.

Пријаве за дечју радионицу су обавезне и врше се путем имејл адресе Музеја.

Радионице посвећене Ђури Јакшићу представљају савршен пример како се наслеђе истакнуте личности српског романтизма може учинити релевантним и инспиративним за нове генерације. Кроз спој едукације и креативности, Музеј омогућава посетиоцима да не буду само пасивни посматрачи, већ и активни учесници у оживљавању духа једног од највећих српских уметника.

1929. Енди Ворхол је амерички сликар, режисер, публициста, продуцент и највећа фигура поп-арта. Током 1960-их Ворхол је од илустратора постао један од најпознатијих уметника Америке. Током ове деценије Ворхол је почео да слика познате америчке производе, као Кока Кола, познате популарне иконе, као Мерлин Монро, и Елизабет Тејлор. Године 1963, основао је атеље Фектори и око себе је окупио сликаре, писце, музичаре и познате андерграунд личности. Био је спонзор и продуцент првог албума групе Велвет Андерграунд. Умро је 1987.

1969. Елиот Смит је амерички композитор и певач. Објавио је пет студијских албума. Умро је 2003.

Рођени на данашњи дан: 1939. Sonny Sanders (Satintones), 1946. Allan Holdsworth и 1958. Randy DeBarge (DeBarge)

Догодило са 6. аугуста

1960. Чаби Чекер се појавио у ТВ емисији American Bandstand и извео песму Twist. То је једина песма која је два пута била на првом месту топ листа.

1964. Род Стјуарт је дебитовао на БиБиСију као члан групе Hoochie Coochie Men.

1965. Група Small Faces је објавила дебитантски сингл Whatcha Gonna Do About It који је стигао до 14. места на листама. Годинама касније менаџер Дон Арден је признао да је потрошио 12.000 фунти да подмаже кога треба да песма стигне на листу синглова и постане хит.

1965. Битлси су објавили пети студијски албум ”Help” са кога су се издвојиле песме he Night Before, You’ve Got to Hide Your Love Away, You’re Going to Lose That Girl, Ticket to Ride и Yesterday.

1970. Steppenwolf, Janis Joplin, Paul Simon, Poco и Johnny Winter су се појавили на концерту за мир на стадиону Шеј у Њујорку.

1974. ABBA је постигла свој први хит међу 10 најбољих у САД када је песма Waterloo стигла до 6. места. Успон на топ-листи догодио се док су били на својој првој америчкој турнеји.

1981. Стиви Никс је објавила свој први соло албум ”Bella Donna” са кога су се издвојиле песме: Stop Draggin’ My Heart Around, Leather and Lace, Edge of Seventeen и After the Glitter Fades.

1988. Yazz and the Plastic Population су са песмом The Only Way Is Up на првом месту британске листе синглова, где ће остати пет недеља.

1994. Lisa Loeb је са песмом Stay (I Missed You) на првом месту америчке листе синглова.

2001. N.E.R.D. Су објавили свој дебитантски албум ”In Search of…“. На њему се налази песма Rock Star.

2001. Након критичког и комерцијалног успеха свог албума из 1998., ”My Love Is Your Love“, Витни Хјустон је постала једна од најплаћенијих музичарки на свету након што је потписала нови уговор са издавачком кућом „Arista Records“, за који се каже да је вредан више од 100 милиона долара.

2013. Група The Polyphonic Spree је објавила јсвој четврти студијски албум "Yes, It’s True”. На њему се налази песма You Don’t Know Me.

2014. FKA Twigs је објавила свој дебитантски студијски албум ”LP1”. На њему се налазе песме Two Weeks и Pendulum.

2019. Чланови група Korn, Tool, Judas Priest и Linkin Park су потписали писмо подршке групи Лед Цепелин у случају ауторских права око песме Stairway To Heaven. Тужбу је поднео Ренди Калифорнија тврдећи да је од његове песме Taurus позајмљен део песме.

Рођени 7. аугуста

1942. BJ Thomas је амерички певач познат по својим хитовима Hooked on a Feeling (1968.), Raindrops Keep Fallin' on My Head (1969.), (Hey Won't You Play) Another Somebody Done Somebody Wrong Song (1975.), Don't Worry Baby" (1977.) и Whatever Happened to Old-Fashioned Love (1983.). Умро је 2021.

1958. Брус Дикинсон је енглески певач групе Ајрон Мејден. Познат је по свом вокалу и енергичном сценском наступу. Бенд је 1975. године основао басиста и главни текстописац Стив Харис. Од свога оснивања, бенд је издао тридесет четири албума. Током највећег дела каријере бенд прати њихова маскота Еди.

1966. Kristin Hersh је америчка певачица, текстописац и готаристкиња. У својој каријери је свирала у групама Throwing Muses и 50FootWave. Објавила је једанаест соло албума.

Рођени на данашњи дан: 1925. Felice Bryant, 1920: Herb Reed (The Platters) и 1950. Rodney Crowelll

Догодило са 7. аугуста

1954. Елвис Пресли је наступио у Мемфису, на првом од 12 концерата. Оглас у локалним новинама је гласио: Погледајте и чујте како Елвис пева That’s All Right и The Blue Moon of Kentucky.

1965. Група Herman's Hermits је са песмом I'm Henry VIII I Am на првом месту америчке листе синглова.

1967. Френк Запа је објавио дебитантски соло албум ”Lumwing Gravy”.

1973. Премијерно је приказана филмска адаптација истоимене рок опере Исус Христ Суперстар. Исус је био тенор.

1980. Џон Ленон је почео снимање свог последњег албума ”Double Fantasy”.

1981. Објављен је анимирани научнофантастични филм „Хеви метал“. Иако дели име са хард рок жанром, филм нема икакве везе са музиком, већ је антологија разних прича из стрип часописа „Хеви метал“.

1982. Dexy's Midnight Runners су на првом месту британске листе синглова са песмом Come On Eileen. Песма је била најпродаванији сингл 1982. године у Великој Британији.

1990. Extreme је објавио свој други студијски албум “Extreme II: Pornograffitti”. Садржи песме More Than Words и Hole Hearted.

1997. Garth Brooks је свирао пред сто хиљада људи у Њујоршком централ парку.

2001. Usher је објавио свој трећи албум ”8701” са кога су се издвојиле песме U Remind Me и U Got It Bad.

2008. Елвис Преслијев комбинезон је продат на аукцији за 300.000 долара, што га чини најскупљим комадом Елвисових успомена икада продатим на аукцији. Бели костим са дубоким V-изрезом и високом крагном имао је плаво-златни дизајн пауна, ручно извезен на предњој и задњој страни и дуж ногавица.

2015. Френк Тарнер је објавио свој шести студијски албум ”Positive Songs for Negative People“. На њему се налазе песме The Next Storm, Glorious You и Josephine.

2015. Др. Дре је објавио свој трећи студијски албум ”Compton”. На њему су учествовали Кендрик Ламар, Андерсон Пак и Ајс Кјуб.

2017. Праисторијски крокодил је преименован у част покојног фронтмена групе Моторхед Лемија Килмистера. Створење, које се раније звало "Steneosaurus obtusidens”, сада је познато као ”Lemmysuchus obtusidens”. Студија објављена у Zoological Journal of the Linnean Society, дала је нови поглед на фосилни скелет и дала му нову класификацију и научно име.

2020. Glass Animals су објавили свој трећи студијски албум “Dreamland”. Са албума се издвојила песма I Don't Wanna Talk (I Just Wanna Dance).

Рођени 8. аугуста

1961. Ејџ је ирско-британски музичар, текстописац и гитариста. Као члан групе Ју ту је од њеног оснивања и са групом је снимио 15. студијских албума. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 47 место листе најбољих гитариста.

1973. Scott Stapp је амерички музичар, текстописац и певач група Creed и Art of Anarchy. Објавио је и 4 соло албума.

1979. Марко Настић је српски ди-џеј. Током деведесетих Настић је постао саставни део свих важних техно догађаја у Београду и Србији. Већ до своје 25. године је свирао са ди-џејевима познатим у светским размерама као што су Карл Кокс, Ричи Хотин, Марко Карола, Кевин Саундерсон, Грин Велвет и други.

Рођени на данашњи дан: 1950. Liberty DeVitto, 1958. Christopher Foreman (Madness), 1959. Rikki Rockett (Posion), 1976. JC Chasez (*NSYNC), 1981. Bradley McIntosh (S Club 7) и 1998. Shawn Mendes

Догодило са 8. аугуста

1963. Searchers су на првом месту британске листе синглова са песмом Sweets For My Sweet.

1964. Сингл групе Young World Singers под називом Ringo For President је објављен у САД.

1969. Фотографисање за насловну страну албума ”Abbey Road” групе Битлси се одржало на пешачком прелазу у близини студија. Фотограф Iain McMillan је урадио шест снимака бенда како прелазе улицу. Група се вратила у студијо и наставила са снимањем песама The End, I Want You (She's So Heavy) и Oh! Darling.

1980. Градско веће Лондона забранило је групи Plasmatics да на свом планираном коцерту дигну у ваздух аутомобил на сцени.

1987. Ју ту су са песмом I Still Haven't Found What I'm Looking For на првом месту америчке листе синглова.

1994. Notorious B.I.G. је објавио свој дебитантски сингл Juicy.

1995. Луна је објавила свој трећи студијски албум ”Penthouse”. Садржи песму 23 Minutes in Brussels.

2007. M.I.A. је објавила свој други студијски албум ”Kala”. На њему се налази песма Paper Planes.

2014. Група Gaslight Anthem је објавила свој пети студијски албум ”Get Hurt”. Са албума су се издвојиле песме Rollin' and Tumblin и Stay Vicious.

2020. Тејлор Свифт је дебитовала са својим албумом ”Folklore” и песмом Cardigan на првом месту америчке листе албума и листе песама.

2022. Оливија Њутн-Џон је преминула у 73. години живота.

2023. Умро је енглески визуелни уметник Џејми Рид у 76 години. Познат је по раду са групом Секс Пистолс. Магазин Кју је омот за албум ”Never Mind The Bollocks, Here's the Sex Pistols” прогласио најбољим омотом свох времена.

Рођени 9. аугуста

1963. Витни Хјустон је америчка певачица, глумица, манекенка и продуцент. Према подацима из Гинисове књиге рекорда, Хјустонова је била женски извођач са највише награда. На списку њених награда налази се 415 признања, укључујући 2 награде Еми, 6 Гремија, 30 награда Билборд мјузик и 22 награде Американ мјузик. Хјустонова је такође била једна од најтиражнијих певачица, продавши преко 200. милиона албума и синглова широм света. Умрла је 2012.

2000. Arlo Parks је енглеска певачица која је са својим дебитантским албумом ”Collapsed in Sunbeams” из 2021. стигла до броја три у Великој Британији.

Рођени наданашњи дан: 1943. Wanda Young (the Marvelettes), 1954. Pete Thomas (Elvis Costello & The Attractions), 1972. Arion Salazar (Third Eye Blind) и 1987. Noonie Bao

Догодило са 9. аугуста

1958. Клиф Ричард је потписао уговор са дискографском кућом EMI Records.

1964. Ролингстонси су на концерту у Манчестеру пред три хиљаде тинејџера у трансу одржали концерт. Два полицајца су се онесвестила и завршила у болници у покушају да контролишу публику.

1964. Боб Дилан и Џоан Без су по први пут наступили заједно на Њупорт фолк фестивалу. Извели су песму With God On Our Side.

1967. Група Small Faces је објавила песму Itchycoo Park са којом ће стићи до трећег места у Британији.

1967. Scott McKenzie је са песмом San Francisco (Be Sure To Wear Some Flowers In Your Hair) на првом месту британске листе синглова.

1969. Sly and the Family Stone су објавили сингл Hot Fun In The Summertime.

1975. Typically Tropical су са песмом Barbados на првом месту британске листе синглова.

1975. Би Џиз су започели двонедељни низ на првом месту америчке листе синглова са песмом Jive Talkin.

1978. Мади Вотерс је свирао у Белој кући на позив предеседника Картера.

1980. Шведска група ABBA је са песмом The Winner Takes It All на врху британске листе синглова.

1986. Квин је одсвирао свој последњи концерт уживо са Фредијем Меркјуријем на фестивалу у парку Кнебворт у Енглеској. Публика од 120.000 људи их је чула како завршавају концерт песмама We Will Rock You/We Are The Champions и God Save The Queen.

1994. Током концерта у Њукаслу гитариста Ноел Галагер из бенда Оејзис је ударио у главу мушкарца који је истрчао на стејџ. Група је прекинула концерт, а на одласку их је сачекала руља од 300 људи и напала бус у којем су били чланови бенда.

1995. Џери Гарсија легендарни гитариста и певач групе Грејфул Дед је умро у Сан Франциску.

1996. Група Рамонси је престала да постоји.

2005. Nickelback је објавио синг Photograph који се налази на албуму ”All The Right Reasons”.

2007. Градоначелница Балтимора Шила Диксон је прогласила данашњи дан, службено даном Френка Запе.

2019. Bon Iver су објавили албум ”i,i”.

2023. Умро је Роби Робертсон у 80. години.

Рођени 10. аугуста

1909. Лео Фендер је амерички изумитељ и оснивач корпорације Фендер музички инструменти. Фендер је дизајнирао познате гитаре: Фендер Телекастер, Фендер Стротокастер и Фендер Пресижн бас. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1992. Умро је 1991.

1929. Еди Фишер је амерички глумац и певач. Током 50их година је продао милионе плоча. Водио је и властиту ТВ емисију, Еди Фишер Шоу. Умро је 2010.

1940. Robert Lee Hatfield је амерички певач, познат као половина дуа Righteous Brothers. Светску славу су постигли са песмом Unchained Melody. Умро је 2003.

1947. Јан Андерсон је британски музичар, познат као певач, флаутиста и композитор групе Џетро Тал. Група се пробила на светску сцену албумом ”Stand Up” из 1969. године, а касније потврдила славу са албумима ”Aqualung”, ”Thick as a Brick” и ”A Passion Play”.

1947. Рони Спектор је америчка певачица и суоснивач женске групе Ронетс. Често је сматрана ”лошом девојком рокенрола”. Објавила је и четири соло албума. Умрла је 2022.

Рођени на данашњи дан: 1928. Jimmy Dean , 1961. Jon Farriss (INXS) и 1968. Michael Bivins (New Edition, Bell Biv DeVoe)

Догодило са 10. аугуста

1959. Чланови групе Плетерс су ухапшени након концерта у Синсинатију када је полиција упала у бекстејџ и затекла групу у друштву разголићених девојака. Многе радио станице су одбиле да пуштају групу због скандала.

1961. Хелен Шапиро је на првом месту британске листе синглова са песмом You Don't Know. Са 14 година, Шапиро је постала најмлађи извођач који је стигао до првог места.

1963. Истоветни успех постигао је 13 годишњи Стиви Вондер са песмом Fingertips part II, поставши најмлађи извођач који је стигао на прво место америчке листе синглова.

1968. Том Џонс је са песмом Delilah не првом месту британске листе синглова.

1972. Пол Макартни је ухапшен због поседовања дроге у Шведској.

1974. Роберта Флек је на првом месту америчке листе синглова са песмом Feel Like Makin' Love, њеним трећим бројем један.

1976. Елтон Џон започиње историјски рекордни низ од десет концерата у Медисон сквер гардену у Њујорку.

1979. Мајкл Џексон је објавио свој пети студијски албум ”Off the Wall”.

 1984. Група Ред Хот Чили Пеперс је објавила свој истоимени деби албум који је продуцирао Енди Гил.

1985. Брајан Адамс је по први пут на врху америчке листе синглова са песмом Reckless.

2005. Мараја Кери је са песмом We Belong Together на првом месту америчке листе синглова.

2008. Умро је амерички текстописац и певач Isaac Hayes у својој кући у Мефису.

2008. Кети Пери је са песмом I Kissed A Girl на првом месту у Великој Британији. Песма је била светски хит и била је на врху листа у 20 земаља.

2021. Били Ајлиш је на првом месту британске листе албума са својим другим албумом ”Happier Than Ever”.

Рођени 11. аугуста

1942. Mike Hugg је британски музичар и суоснивач групе Манфред Мен. Група је позната по песмама Do Wah Diddy Diddy, Pretty Flamingo, Mighty Quinn и 5-4-3-2-1.

1943. Dennis Payton је енглески саксофониста и члан групе Dave Clark Five. Бенд је једно време био конкуренција Битлсима, а оставили су нам песме Glad All Over, Bits And Pieces, Over and Over и Since. Умро је 2006.

1954. Џое Џексон је енглески текстописац, музичар и певач. Прославио се својим хитом Is She Really Going Out with Him из 1979 године. До сада је објавио 20 студијских албума.

1970. Никола Врањковић је српски кантаутор, музичар, певач, гитариста, текстописац и продуцент. Водио је алтернативни музички састав Блок аут од 1991. до 2013. године. Издао је соло албум ”Заовдеилизапонети” 2001. године. Уз компакт диск са овим албумом ишла је и истоимена књига Врањковићевих песама, као и песама Блок аута.

Рођени на данашњи дан: 1943. Kenneth Gamble, 1949. Eric Carmen и 1976. Ben Gibbard (Death Cab for Cutie)

Догодило са 11. аугуста

1956. Елвис Пресли је са синглом на коме су песме Don't Be Cruel / Hound Dog на првом месту америчке листе синглова где ће остати 11 недеља.

1962. Нил Седака је са песмом Breaking Up Is Hard To Do по први пут на врху америчке листе синглова.

1966. На новинарској конференцији у хотелу Астор у Чикагу, Џон Ленон се извинуо због изјаве да су Битлси популарнији од Христа.

1967. Small Faces, The Move, Marmalade, Paul Jones, Pink Floyd, Amen Corner, Donovan, Zoot Money, Cream, Jeff Beck, John Mayall, Peter Green's Fleetwood Mac и The Crazy World Of Arthur Brown су наступили на тродневном Рединг фестивалу. Карта је коштала 2 фунте.

1973. Први велики препород старих хитова озбиљно је почео приказивањем новог филма Џорџа Лукаса, „Амерички графити“, у биоскопима. Смештен у 1962. годину, филм ствара талас носталгије за песмама из 50-их и раних 60-их.

1978. Chic је објавио свој други студијски албум “C’est Chic“. На њему се налази песма Le Freak.

1984. Ray Parker jr. је са песмом Ghostbusters из истоименог филма на првом месту америчке листе синглова.

1992. Babes in Toyland су објавили свој други студијски албум ”Fontanelle”. На њему се налази песма Bruise Violet.

1992. Flaming Lips су објавили свој пети студијски албум ”Hit to Death in the Future Head”.

1999. Група Кис је добила своју звезду у Холивуду. Бенд је објавио преко 30 албума и продао 80 милиона плоча широм света.

2014. 5 Seconds of Summer су са истоименим дебитантским албумом на броју један америчке листе албума. Постали су први аустралијски бенд који је са дебитантским албумом стигао на прво место америчке листе.

2017. Били Ајлиш је објавила свој дебитантски ЕП, ”Don’t Smile at Me“. Садржи песме Ocean Eyes и Idontwannabeyouanymore.

2022. Дејвид Боуви је проглашен најутицајнијим британским уметником у протеклих педесет година на листи ТВ Скај.

Рођени 12. аугуста

1949. Марк Нофлер је британски гитариста, композитор, певач и члан рок групе Dire Straits. Dire Straits је британски рок бенд који су 1977. године основали Марк Нофлер, гитара и вокал, његов брат Дејвид Нофлер (гитара), Џон Илсли бас гитара и Пик Видерс бубњеви. Били су активни у периоду од 1977. до 1988. године, и од 1991. до 1995. године. Sа бројком од преко 100 милиона продатих плоча, једна су од група која је продала највише албума на свету. Бенд је имао велики број хитова међу којима су најпознатији: Sultans of Swing, Romeo and Juliet, Private Investigations, Twisting by the Pool, Money for Nothing и Walk of Life. Примљени су у ”Кућу славних рокенрола” 2018. године.

1953. Jerry Speiser је аустралијски бубњар групе Men at Work, која је популарност стекла са песмама Who Can It Be Now? и Down Under.

1954. Пет Метини је амерички џез гитариста и композитор. Са 24 године оснива групу Пет Метини груп и са њом издаје већи број албума током година. Метини је као солиста и са групом добио 17 музичких награда Греми у различитим категоријама.

1977. Владан Аксентијевић познатији као Ајс Нигрутин или Ајзак је српски хип-хоп музичар. Члан је групе Бед копи. Каријеру је започео као Ајс Нига Дез, и под тим именом је 1996. са Мики Бојем снимио први албум ”Орбод мебеј”. Са групом Бед Копи је објавио четири албума, а као соло извођач шест студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1927. Porter Wagoner, 1929. Buck Owens, 1961. Roy Hay (Culture Club) и 1963. Sir Mix-A-Lot

Догодило са 12. аугуста

1960. Пит Бест је постао бубњар групе Битлси.

1963. Merseybeat Band Searchers су на првом месту британске листе синглова са песмом Sweets for My Sweet.

1964. године, први филм Битлса, „A Hard Day's Night“, је приказан у 500 америчких биоскопа. Снимљен у стилу cinéma vérité, филм приказује неколико дана из живота групе. Након премијера у Великој Британији и САД, „A Hard Day's Night“ се показао као финансијски и критички успех. Часопис Тајм га је сврстао међу 100 највећих филмова свих времена.

1968. Џими Пејџ, Роберт Плант, Џон Пол Џонс и Џон Бонам су имали прву заједничку пробу у Лондону. Свирали су The Train Kept A-Rollin, Smokestack Lightning и Dazed And Confused.

1970. На Универзитету Харвард, Џенис Џоплин је одржала концерт који ће бити њен последњи. Џоплин ће ући у историју као једна од највећих женских рок звезда свих времена, не само због свог неограниченог музичког талента већ и због свог дивљег и бурног начина живота.

1970. Меморијални концерт Вудија Гатрија одржан је у Холивуд Боулу. На њему су наступили његов син, Арло, заједно са Бобом Диланом и Џоан Баез.

1972. Алис Купер је на првом месту у Великој Британији са песмом School's Out.

1977. Моторхед је објавио свој истоимени дебитантски студијски албум. На њему се налази истоимени сингл.

1978. Група Комодорс је на првом месту америчке листе синглова са песмом Three Times A Lady коју је компоновао Лајонел Ричи.

1980. Пол Сајмон је објавио свој пети соло студијски албум ”One Trick Pony”. Садржи песму Late In the Evening.

1981. Боб Дилан је објавио свој 21. студијски албум ”Shot of Love”. Издвојила се песма Every Grain of Sand.

1981. Luther Vandross је објавио свој дебитантски студијски албум ”Never Too Much”. Издвојиле су се насловна песма и A House Is Not a Home.

1984. На затварању Олимпијских Игара у Лос Анђелесу наступио је Лајонел Ричи са песмом All Night Long.

1989. Дводневни московски концерт мира је одржан на стадиону Лењин у Москви. Наступили су Motley Crue, Ozzy Osbourne, Bon Jovi, Skid Row и Scorpions.

1991. Металика је објавила свој пети студијски албум, истоимену колекцију која се често назива ”Црни албум“. Садржи песме Enter Sandman, The Unforgiven, Nothing Else Matters, Wherever I May Roam и Sad but True.

1994. Вудсток 2, званично „Вудсток '94“ је почео у Согертису, Њујорк, уз наступе Шерил Кроу, Тода Рандгрена и групу Violent Femmes. Фестивал је био успешан, привукавши око 350.000 гледалаца.

1997. Calexico је објавио свој дебитантски студијски албум ”Spoke”.

2012. Олимпијске игре у Лондону су завршиле спектакуларном церемонијом затварања. Наступили су: Spice Girls, George Michael, Who, Take That, Muse, Jessie J, Emeli Sande, Elbow, Ludings, Pet Shop Boys, One Smjer, Ray Davies и Liam Gallagher.

2021. Из рубрике Греота да се баци бележимо ситуацију у којој се нашао британски репер Nines код кога је полиција пронашла 28 килограма канабиса.

ПАНК

Те 1978 године у Београду је одржан Фест на коме су се појавили Марчело Мастројани, Роберт де Ниро, Жан Жак Аноа и Сиси Спејсик. На светском првенству у боксу у Београду, наша репрезентација је освојила шест златних и једну сребрну медаљу. На Ташмајдану је одржан Аутобол, догађај у медијима познат и као Фудбал фићама, што је била прва аутобол утакмица у Европи. Те године је отворен и један од првих приватних кафића Златни Папагај. А ја сам открио панк. Захваљујући Рилету који је тога лета дошао из Америке и који ми је продао две плоче. Први истоимени албум групе Клеш и албум “No More Heroes” од групе Стренглерс. Касније су стигли Секс Пистолси, Рамонси и други. Скупљао сам плоче, које сам мога да нађем, слушао Слобу Коњовића, читао Џубокс и ишао на концете. Са панком сам се ”опростио” на концерту Пекиншке Патке на Калемегдану.

Ове године славимо педесет година од појаве панка. Панк (енгл. punk) је агресивни облик рок музике који се сјединио у међународни (мада претежно англоамерички) покрет између 1975. и 1980. године. Често политизован и пун виталне енергије испод саркастичне, непријатељске фасаде, панк се проширио као идеологија и естетски приступ, постајући архетип тинејџерске побуне и отуђења. Панк поседује сопствену препознатљиву музику, идеологију, стил облачења, визуелни идентитет, игру, књижевност и филм.

С обзиром да је начињен од скупа више мањих, различитих супкултура (хардкор, Ои!, ска панк, анархо панк, поп панк, сурф панк, скејт панк, фан панк, хришћански панк, хорор панк и друге), панк култура се изражава на различите начине.

Панк музика је била ’агресивна’, са текстовима који су нападали било какав ауторитет (Секс пистолси - God Save The Queen) и потпуно другачија од остале музике. Док су у Енглеској Секс пистолси (енгл. Sex Pistols) правили бум, у САД је панк ширио бенд Рамонси (енгл. Ramones), иако је, додуше, у Америци панк био слабије прихваћен. До 1980. године су се појавили разноразни панк бендови од којих су најпознатији Клеш, Демнед, Базкокси, Ратси, Шем 69, Џенерејшн екс, Стренглерси, Крас, Мисфитс итд. Сваки од ових бендова је свирао панк музику, али на скоро сасвим другачији начин тако да је панк који је свирао Крас (енгл. Crass) назван анархопанком; панк који свирају Мисфитс, хорор панком; Демнед, готик панком, односно готик роком; Експлојтед, хардкор панком, Шем 69, Кокни Риџектс и Анџелик Апстартс, Ои! панком или стрит панком и Грин деј, поп панком.

Магазин Ролинг Стоун је саставио своју листу 100 најбољих панк албума свих времена. Представљамо вам првих двадесет.

1. Ramones, ”Ramones”, (1976)

Када су Рамонси снимили свој деби албум за 6.400 долара у фебруару 1976. године, план је био једноставан: „Елиминишите непотребно и фокусирајте се на суштину“, како је Томи рекао 1999. године. Али бриљантност најутицајнијег и најтрајнијег панк албума, поставља питање: како су четири различита отпадника из америчког адолесцентског мејнстрима направила тако оригиналан, ускогруди бес, и даље је тешко дефинисати.

2. X-Ray Spex, ‘Germfree Adolescents”, (1978)

“Germfree Adolescents“ је дебитантски албум енглеског панк рок бенда X-Ray Spex из 1978. године. Садржавао је британске хитове The Day the World Turned Dayglo, Identity и Germ Free Adolescents који је достигао 18. место у новембру 1978. године.

3. The Minutemen, ‘Double Nickels on the Dime”, (1984)

Minutemen су дошли из Сан Педра, калифорнијског лучког града у којем живе углавном радници. Три заводника, који су разбили сваки клише о томе колико се може рећи у панк рок песми, музички и политички.

4. The Clash, ‘The Clash”, (1977)

Деби бенда Клеш, истоимени албум са бацачем пламена, крхка салва политизованог беса и вокалних реплика уличног хора, трансформисао је британски панк од бучног адолесцентског превирања до динамичног друштвеног оружја у песмама попут White Riot, London's Burning и I'm So Bored With the U.S.A.

5. Sleater-Kinney, ‘Dig Me Out”, 1997

6. Wire, ‘Pink Flag”, (1977)

7. The Sex Pistols, ‘Never Mind the Bollocks Here’s the Sex Pistols”, (1977)

Секс Пистолси су изазвали национални скандал када су се појавили са својим озлоглашеним синглом Anarchy in the U.K. и God Save the Queen. Њихов менаџер, Малколм Мекларен, искористио је бес који је бенд изазвао да би промовисао изглед и став панка широм света.

8. The Stooges, ‘Fun House”, (1970)

9. Nirvana, ‘Nevermind”, (1991)

10. The Clash, ‘London Calling”, (1980)

11. Black Flag, ‘Damaged”, (1981)

12. Patti Smith, ‘Horses”, (1975)

13. Hüsker Dü, ‘Zen Arcade”, (1984)

14. X, ‘Los Angeles”, (1980)

15. New York Dolls, ‘New York Dolls”, (1973)

16. Gang of Four, ‘Entertainment!”, (1980)

17. Bad Brains, ‘Bad Brains”, (1982)

18. Buzzcocks, ‘Singles Going Steady”, (1979)

19. Bikini Kill, ‘Reject All American”, (1996)

20. Green Day, ‘Dookie”, (1994)

Француски панк

Панк рок се развио у Француској средином 1970-их, под снажним утицајем сцена у Сједињеним Државама и Уједињеном Краљевству. Стинки Тојс је био француски панк рок бенд из Париза, основан 1976. године, а чинили су га Ели Медеирос, Денис Килијар, Бруно Кароне), Албин Деријат и Ерве Зенуда. Први европски панк рок фестивал је одржан у Мон де Марсану 21. августа 1976. године, а наступили су француски бендови Bijou, Il Biaritz и Shakin' Street, као и Damned. У суседној Белгији Пластик Бертран, је најпознатији по међународном хиту Ça plane pour moi из 1977. године.

Немачки панк обухвата музички корпус и субкултуру који су се развили откако је панк рок постао популаран у Немачкој 1970-их. Унутар субкултуре панка у Немачкој, развијен је музички стил назван дојчпанк; овај музички стил се развио одвојено од хардкор панка и укључује текстове на немачком језику, као и брзи темпо. У првом таласу немачких бендова су били Big Balls and the Great White Idiot, Male (из Диселдорфа, Tollwut (из Минхена, PVC, Fred Banana Combo, Clox и Pack.Нина Хаген је немачка певачица, текстописац и глумица. Позната је по свом позоришном вокалу и стекла је успех током панк и покрета „Neue Deutsche Welle“ крајем 1970-их и почетком 1980-их. Позната је као „Кума немачког панка“.

Четири најбоља јужноафричка панк бенда, The Safari Suits, Housewives Choice, Wild Youth и National Wake, су се појавили на првој независно организованој панк турнеји у земљи, Rock Riot у децембру 1979. године, а последња два су снимала музику у рангу са најзначајнијим панк плочама објављеним на било ком континенту. Бриљантни албум „Wot About Me?“ дурбанског трија Wild Youth у стилу Stooges-а сада може достићи цену и до 1.000 долара на eBay-у,

Јапан је неизбежно прихватио панк од самог почетка, када је група обожавалаца глам рока/Дејвида Боувија отворила место под називом Схињуку-Лофт усред токијске четврти црвених светла 1976. године. Лофт, како је локално познат, у почетку је промовисао бендове у глам стилу, али је од 1978. почео да угошћује читаву нову врсту домаћих бендова под утицајем Рамонса, Секс Пистолса и Клеша. Андерграунд места као што је С-Кен Студио су отворена, док су две компилацијске плоче ”Токио Њу вејв ’79” и ”Токио Рокерс”, представиле живахне локалне извођаче као што су The Star Club, Sex, Pain, Friction, Mirrors и Bolshie, који су сви били редовни на сцени Лофта.

Панк код нас

Један од водећих југословенских рок критичара, Дарко Главан, у својој књизи о панку је написао да је то „најзначајнији, а уједно и једини значајан догађај у року током седамдесетих година” двадесетог века. Панк је донео много промена у рок музици, поново је ставио младе људе у први план и поједноставио музички израз омогућивши да свако, без обзира на музички таленат, на сцени искаже оно шта осећа.

Први панк бендови у земљи су били Панкрти из Љубљане и Параф из Ријеке, оба настала око 1977. године. У међувремену, у Новом Саду се појавио бенд Пекиншка патка. Остали значајни бендови су били: Булдоги, Берлински Зид, Група 92, Проблеми, Термити и други. Панк, онај оригинални, некако је заобишао Београд. Рекао бих да је најистакнутији представник био рани Електрични Оргазам. Међу овом генерацијом бендова било је и рано Прљаво казалиште. Бендови из касних седамдесетих и раних осамдесетих из Београда су били: Дефектно Ефектни, Урбана Герила, Радост Европе и Радничка Контрола. На компилацији Артистичка радна акција познатој и као АРА могу да се чују бендови који су обележили то време. Документарац Необавезно, Зорана Поповића о панк музици у Београду и младим панкерима из подрума, заједничких просторија и локалних заједница верно приказује то време.

Осамдесетих година се појавио стритпанк и Ои!, а касније су уследили: хардкор панк и други поджанрови. Бендови који су се издвојили су Психомодо Поп, КУД Идијоти, Солунски фронт, Невоља, Некрофилија, Мргуди, КБО!, Наде из Инкубатора, Ђусепе Карабино, Марсељеза, Процес, Инцест и Напред у прошлост. Касније се појављуху бендови Гоблини, Збогом Брус Ли, Атхеист Рап, Пек, Ритам Нереда, Шахт, Гаврило Принцип и Звонцекова Биљежница.

Први фанзини у Југославији су били: Загребачки Трубач (Загреб), Пунк (Рума / Београд), Урбана Герила, Без Наслова, Алтернатива, У Огњу Страсти (сви из Београда), Култ (Ријека), Пунк Проблеми, Фанзине (оба из Љубљане), Панкзија (Марибор), Бесплатна Диплома и Его (обојица из Сарајева). Већина их је изашла једном или два пута.

Филм „Сав тај панк“, у оквиру Документарног програма РТС-а, прати развој панк сцене у бившој Југославији, а радња се истовремено одвија у четири града: Београду, Новом Саду, Ријеци и Љубљани. Вреди поменути и филмове: Дечко који обећава ( на чијем сам снимаљу био у СКЦу), Нешто између и Сретно Дјете.

Као и његов старији брат у Енглеској, панк је имао ограничен рок трајања, изазивао је интересовање љубитеља музике и одређених владиних служби, згрaжавање оних којима је било стало до судбине социјалистичке омладине, и на крају је изгубио битку са естаблишментом, а сами актери су се окренули другим сферама интересовања и уметничког ангажмана.

ИНТЕРВЈУ: Чонта

Како си упао у панк причу?

Чонта: Ја сам слушао Радио Луксембург још од основне школе, значи негде од своје 13 године. Имао сам згодно место у мојој кујни, где се чуло најбоље, почевши од око 21 час па све до ситних сати, односно 3 ујутру када се програм завршавао. Често сам остајао до краја, посебно лети када нисам морао рано да устајем. Ту сам се и упознао са првим панк групама из Енглеске, као што су Стренглерс, Клеш и, наравно, Секс Пистолс, онда када је све то почињало, значи негде крајем 1976. и почетком 1977. Наше радио станице су тада потпуно игнорисале панк рок, тако да сам био један од ретких у нашем друштву који је слушао и био одушевљен том новом музиком и енергијом која је избијала из сваке ствари. Од чланова прве поставе ПП, само смо басиста Жура и ја слушали панк од почетка.

Заједно са „Панкртима“, ви сте зачетници панк и њу вејв револуције у бившој Југославији. Како видиш улогу Пекиншке патке у стварању панк сцене?

Чонта: Тачно је да у бившој Југи први са панк роком почињу Панкрти из Љубљане, али на подручју са српскохрватским језиком су група Параф из Ријеке и ми из Новог Сада. Ја сам још онда изјавио да је ПП била прва православна панк група на свету, на очигледан одијум од владајућих комунистичких структура. У време нашег почетка, па чак и годину дана касније, вође каснијих изузетно популарних новоталасних група су редовно свирали у хард рок или џез рок групама. Тако је Гиле из Оргазма у групи Хипнотисано пиле, Милан из Шарла је у групи Лимуново дрво, док је Влада Дивљан из Идола у групи Звук улице. Питање је шта би се десило са панк или новоталасном сценом да нисмо први пробили баријеру наступима на телевизији, који су дефинитивно највише допринели популаризацији панка у Југи. Исто тако, наш сингл првенац Бела Шљива/Бути ружан, паметан и млад је отишао у невероватних 40.000 примерака и тиме отворио врата неколико диско кућа за многе нове клинце који улазе у панк причу. А што се тиче започињања Новог таласа у Југи, допринос и прве и друге поставе Патке је огроман и несумљив. То почиње са песмом Гледај, ја сам свој са деби албума, а затим и цео наш други албум ”Страх од монотоније”. То је почетак свега што ће се ускоро десити и као цунами запљуснути целу бившу државу, почев од група из Београда, као што су Електрични Оргазам и Шарло Акробата, па до загребачких попут Азре, Филма, Хаустора итд.

Какви су били почеци групе Пекинска патка?

Чонта: Наши први покушаји су били чисто зезање и убијање досаде, па је група основана на моју иницијативу крајем маја 1978. године, тада још увек без имена. Наиме, док сам се једне мајске вечери туширао, покушавао сам да отпевам рефрен неке панк ствари које сам чуо прошле вечери у Луксу и никако да погодим праву арију. Али тако се родила Бела Шљива, наша прва панк ствар. Такође сам у истом купатилу успео да обрадим велики хит из 1977. године, песму Хомбург, групе Прокол Харум. То и дан данас остаје једна од мени најмилијих песама koje сам урадио. Наоружан са ове две ствари, одлазим у Кафе Булевар, познато место окупљања студентске омладине из тог доба и предлажем мом колеги sa ФТНa Стрелету да оснујемо панк групу, ето чисто да убијемо монотонију и досаду. На моје велико изненађење, он се одмах сложио са мном и тако даље почиње прича о ПП. У том тренутку, барем ја нисам сањао о некој плочи или наступима на фестивалима и ТВ-у или некој широј популарности. Идеја је била да се ми пре свега добро проведемо, а ако то буде још неко прихватио, тим боље. Моја почетна очекивања су била наступи пред највише 50, 60 људи. О, како сам се срећом преварио. Пет дана касније, Среле доводи на упознавање бубњара Цилу, који је у то време свирао у хард рок бенду Печат, али је прихватио да буде бубњар и у панк бенду. Ускоро стиже веома кул младић звани Жура да преузме улогу басисте. Пробе започињемо у малој просторији на чувеном Машинцу, данас је све ФТН, и вредно вежбамо оне две ствари, плус смо додали још две Кратковидог магарца (моја) и Шта је зближило нас (Среле и ја). Тада смо још сви носили дуге косе, а Цила је носио перику, па је имао надимак Дупли Скалп, из популарног стрипа Умах Па. Име јиш нисмо имали, и тако безимени заказујемо наш први мини наступ на Машинцу где долазе чак 4 наша друга. Долазе пре свега да се смеју, а онда да причају у Кафеу, како је све то спрдња. Али, после нашег фуриозног наступа од максимално 10 минута, ишли смо из ствари у ствар, њихова лица су била потпуно скамењена. Па ја онда питам једног од њих, зар је било толико лоше. Он ми сав ознојен одговара, не Чонто, ово је тако добро и ја сам потпуно шокиран. И у том сам моменту схватио да ћемо вероватно нешто урадити.

Са ове временске дистанце, како ти данас изгледа цела панк прича?

Чонта: Пекиншла Патка је трајaла само три године, пре свега због мог одласка у ЈНА јула 1981. И тада је завршена прича о групи, ја сам се касније посветио ИТ каријери, а затим поново професури. Наравно, све до тријумфалног повратка на Егзит фестивал 2008. године, када смо наступали испред такође васкрслих Секс Пистолса. На опште одушевљење и старијих и млађих фанова. Сигурно оне 1981. године нисам ни сањао да ће се музика ПП и данас слушати и бити тражена. Исто тако нисам ни у лудилу предвидео колики ће утацај имати ПП на потоње групе из Новог Сада и шире. Да ће се практично створити аутентична Новосадска панк сцена. И не заборавимо да је панк усмерење које смо ми гајили тј. Мелодични панк је опсатао и постао чак и веома комерцијалан на светском нивоу. Групе као Green Day и Offspring су најбољи доказ за ову тврдњу. Питао бих уважене Ју критичаре из онога доба, да их не именујем, који су ПП оцртавали као пародију на панк. Да ли господо још увек мислите тако или вам је најбољи судија “време”, кориговао диоптрију?

У зависности од ситуације сви људи бирају неку од ових позиција. Инспирисана темом изложбе, донела је фотографију свог сина.

„Желела сам да откријем нешто што ми је постало јасно кроз родитељство, а то је да у процесу одрастања прелазимо у свет моћи, а удаљавамо се од наших исконских знања и правог система веровања. Кад посматрам сина са мачком, или било које друго дете, како долази у контакт са стварним светом, мислим да ту има много ствари са којима се ми као одрасли не повезујемо на правилан начин. Губимо инстикт за доброту, емпатију, повезаност. Док посматрам свог сина размишљам о томе како је он сведок и истовремено учесник, јер усваја веома важно и дубоко знање из односа према другом бићу, са којим заправо не може да комуницира“, објашњава Мелиса Потер.

Сведок и истовремено учесник је и Зорица Обрадовић Лончар када је ова изложба у питању.

„Ја сам помогла око израде каталога и око израде самих прозора, односно ових принтова који су на пени. Ту сам, надам се, доста помогла и Души и осталим учесницама, да наша изложба која има много разноликих уметница, истовремено буде тако складно постављена. Што се саме слике тиче, она је нека врста преиспитивања које се дешава са човеком самим, када се гледа у стаклу, у огледалу и када долази до неких својих и мрачних и светлих страна“, наводи уметница Зорица Обрадовић Лончар.

Прича Војни лекар, коју је написала ауторка изложбе Душа Вуковић, била је почетна инспирација уметницима да кроз своје радове представе унутрашња стања попут страха, емпатије, негирања, радозналости и начине на које се она претачу у деловање или тишину.

„Питање за уметнике је било, да ли могу да замисле шта се дешава иза једног од прозора, јер тај трг је окружен неким прозорима зграде, куће… Шта се то дешава иза тог једног прозора? Које су емоције, која су дешавања? Прозор представља неку страницу између јавног, онога што се дешава у свету око нас, и оног интимног, приватног што се дешава у нашем дому. Тринаест уметница је дало одговоре кроз ликовне радове у најразличитијим техникама. Имамо и слику, цртеж, графику, фотографију, чак и вештачку интелигенцију, колаж...“ истиче ауторка изложбе, Душа Вуковић.

Сваки рад прати и одређен текст уметника о задатој теми. Изложбу прати радио драма Ане Париповић, која представља наратив приче Војни лекар. Циљ изложбе јесте да инспирише посетиоце у проналажењу одговора на питања, где се налази и која је њихова позиција.

„Обратили су ми се и предложили да помогнем у решавању проблема које имају београдска позоришта. Атеље 212 је важно место које заслужује да се сви њиме позабавимо“, рекао је Ристић.

Његов повратак долази у години када Атеље 212 обележава седам деценија постојања. За човека који је режирао више од пола века, основао КПГТ и учествовао у стварању бројних позоришних фестивала широм некадашње Југославије, ово представља још једно поглавље у дугој и често контроверзној каријери.

„Не долазим да дисциплинујем позориште“

На питање шта заправо жели да промени у институцији која иза себе има успешну сезону и бројне награде, Ристић одговара да проблем не види у уметничким резултатима, већ у положају јавних културних установа.

Према његовим речима, позоришта, као и факултети, данас се налазе пред озбиљним изазовима, а држава мора да сачува институције које је основала и финансира. „Не могу се правити приватна позоришта за државне паре“, додао је Ристић.

Зато, како каже, његов задатак није да „дисциплинује“ запослене.

„Ма какви. Дошао сам да дисциплинујем власт“, одговорио је редитељ на питање да ли је његов долазак покушај да уведе ред у Атеље.

Током разговора више пута је нагласио да нема личне амбиције да остане на руководећим функцијама.

„Немам потребу да будем на било каквом челу. Све што сам желео у каријери одавно сам остварио. Ако могу да помогнем – помоћи ћу. Ако не могу, склонићу се.“

Позориште није политичка говорница

Иако га деценијама сматрају једним од зачетника политичког театра на овим просторима, он тврди да постоји велика разлика између тога да политика буде тема представе и да позориште постане средство политичког активизма.

„Политика може да буде тема позоришта, али није његов циљ. Позориште није место где се праве револуције.“

Посебно се осврнуо на праксу да глумци након представа јавно исказују политичке ставове, оцењујући да публика долази због уметности, а не да би јој неко наметао сопствена политичка уверења.

„Позориште постоји због публике. Не због глумаца, редитеља или писаца. Људи долазе у позориште да буду заједно, а представа је повод њиховог окупљања.“

Сећање на КПГТ и године међународног успеха

Говорећи о својој каријери, Ристић се присетио оснивања КПГТ-а, културног покрета који је крајем седамдесетих окупио уметнике из свих република тадашње Југославије.

Како каже, циљ није био да се води политика на сцени, већ да се покаже да је заједнички рад могућ упркос растућим друштвеним поделама.

Подсетио је да су њихове представе игране стотинама пута широм Европе, Америке и Аустралије, као и да су се бавиле породицом, историјом и људским судбинама, чак и када су обрађивале политички осетљиве теме попут Голог отока или Другог светског рата.

„Наше представе никада нису биле политички памфлети. Политика је била тема, али су у центру увек били људи и њихове судбине.“

Критика данашње атмосфере

Ристић сматра да је данашње друштво оптерећено дубоким политичким поделама које се, како оцењује, преливају и на културне институције.

По његовом мишљењу, уметници имају право на личне политичке ставове, али јавне установе не би смеле да постану простор у којем једна група намеће своје погледе другој.

Говорио је и о искуствима из деведесетих година, подсећајући на међународне културне санкције због којих су бројне представе остајале без гостовања, али и на, како тврди, покушаје да се културне манифестације зауставе из политичких разлога.

„Представа мора да се игра. Нема разлога због којег позориште сме да стане.“

Нови почетак или још једна полемика?

Ристић није желео да одговара на критике појединих глумаца Атељеа 212 поводом његовог именовања, наводећи да их разуме и да многи од њих не познају његов досадашњи рад.

Уместо тога, поручио је да га занимају искључиво будућност позоришта и очување његовог угледа.

Књига доноси четири драмска текста савремених српских аутора – Наход Симеон Милене Марковић, Радничка хроника Петра Михајловића, Јами дистрик Милене Богавац и Најусамљенији кит на свету Тијане Грумић. Реч је о драмама које су већ потврдиле уметничку вредност на српским сценама и на Стеријином позорју, а сада први пут постају доступне читаоцима и позоришним ствараоцима на румунском језику.

Избор који није антологија

У предговору Слободан Савић одмах разјашњава да књигу не треба посматрати као антологију савремене српске драме.

„Ово свакако није антологија... Издавачи су из познатих разлога определили простор за четири савремена драмска текста. Тежак задатак и тешко искушење за аутора избора“, наводи Савић.

Подсећа да је сваки избор истовремено резултат професионалних критеријума и личног суда приређивача, због чега не постоје потпуно свеобухватне антологије. Управо зато, уместо покушаја да представи целокупну савремену српску драмску продукцију, определио се за четири текста који припадају различитим генерацијама, различитим поетикама и тематским круговима.

Истовремено, предговор представља и сажет преглед развоја српске драмске књижевности. Савић подсећа на место које у њој имају Јован Стерија Поповић и Бранислав Нушић, али и на драмске писце који су обележили другу половину 20. века – Александра Поповића, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића, Виду Огњеновић, Слободана Селенића, Синишу Ковачевића, Небојшу Ромчевића и друге.

Посебну пажњу посвећује генерацијама које су ступиле на сцену крајем 20. и почетком 21. века, истичући да се њихови текстови све више баве личним, породичним, друштвеним и политичким темама, као и савременим кризама идентитета и усамљености.

Намера – да драме стигну до румунских сцена

Према Савићевим речима, циљ избора није био само представљање српске драме читаоцима, већ и подстицај за њено будуће сценско извођење.

„Изазов сам прихватио... јер је ово прилика да макар четири писца различитих генерација, различитих сензибилитета, различитих поетика, естетика и тематских интересовања приближим позоришним професионалцима у Румунији и, надам се, публици која би могла у будућности да гледа представе по овим текстовима“, напомиње Савић.

Додаје да драме одабране за ову књигу до сада нису превођене на румунски језик нити су постављане на румунским сценама, за разлику од дела Душана Ковачевића и Биљане Србљановић, која су румунској публици већ позната.

Четири драме, четири различита погледа на савремени свет

У предговору се подробно образлажу разлози због којих су изабране управо ове драме.

За драму Наход Симеон Милене Марковић, Савић наводи да представља једно од најоригиналнијих дела савремене српске драмске књижевности. Инспирисана Стеријином драмом, српском средњовековном традицијом и античким митом о напуштеном детету, она кроз особен песнички језик говори о одрастању, трагању за идентитетом и месту појединца у свету.

Радничка хроника Петра Михајловића доноси причу о распаду породице и обесправљеној радничкој класи у друштву које је, како Савић оцењује, остало без основних људских права, пре свега права на достојанствен живот и рад. Комад, додаје, користи поступке социјалне драме, мелодраме, фарсе и документарног театра.

У драми Јами дистрик Милене Богавац, кроз црни хумор и сатиру, преиспитују се национални митови, политичке манипулације и савремени облици корпоративног друштва. Радња смештена на тромеђу Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, прераста у универзалну причу о национализму и злоупотреби историје.

Најмлађа ауторка у избору, Тијана Грумић, представљена је драмом Најусамљенији кит на свету, лирском причом о породици, усамљености и потреби за блискошћу. Наслов је инспирисан стварним китом који се оглашава на фреквенцији од 52 херца, коју други китови не чују, што постаје метафора савременог човека који, упркос непрестаној повезаности, све теже успева да буде истински схваћен.

Универзалне теме изнад националних граница

Савић сматра да је управо универзалност тема била један од кључних разлога за избор ових текстова.

„Све четири драме су одлично написане, носе универзална значења, тематизују општа питања људске егзистенције и човекове изгубљености... Отуда верујем да ће подједнако бити разумљиве и гледаоцима у Румунији, као и у ширем региону.“

Поред тематске сродности, драме повезује и савремени драмски израз – од поетског језика Милене Марковић и Тијане Грумић, до ироничног и саркастичног приступа Петра Михајловића и Милене Богавац, као и ослањање на савремене драматуршке поступке и постдрамски дискурс.

Положај савремене драме у Србији

Предговор не остаје само на представљању изабраних текстова. Савић се осврће и на положај савременог драмског стваралаштва у Србији, указујући на значај Стеријиног позорја као институције која већ деценијама подстиче настанак и афирмацију домаћег драмског текста.

Истовремено, указује да драме млађих аутора и даље релативно ретко долазе на репертоаре позоришта и да се њихов сценски живот често завршава после праизведбе. Као један од механизама подршке издваја конкурс Стеријиног позорја за савремени домаћи драмски текст, захваљујући којем су многи награђени комади добили своја прва сценска извођења.

Објављивањем књиге Савремена српска драма на румунском језику, четири савремена драмска текста добијају прилику да пронађу нову публику и нова сценска читања изван Србије. Управо у томе Савић види и основни смисао овог издања.

„Препуштам изабране драме редитељима, позоришним управама и свим заинтересованим читаоцима у нади да ће неки од ових текстова угледати светлост позорнице на некој сцени у Румунији“, закључује Слободан Савић.

На овогодишњој изложби „Београд, град у коме стварам". представио је челичну скулптуру.

„Зове се Рекристализација и на неки начин она може да се посматра двојако. Као склоп неких елемената, модула, који су мало смакнути, а суштински представљају тежњу да се форма када се деформише, врати у неко своје стање, али то никада не буде идентично, него увек остане неки траг тог смицања“, објашњава вајар Дарко Кузмановић.

Лидија Јевремовић у Београду ствара фотографије. Бележи све његове мотиве. За ову на којој је Храм Светог Саве каже да је настала јер је она била на правом месту у правом тренутку.

„Настала је прошле године и представља, по мени, и неку унутрашњу снагу Храма која исијава више него спољашња“, напомиње фотографкиња Лидија Јевремовић.

Београд је за Драгану Васиљевић албум успомена, на основу којих ствара своју керамику. У ташници овековечила је сећање на прабаку и епоху тридесетих година прошлог века када је она била млада.

„Склоп сакрвених тајни, успомена, емоција и свега лепог што ме веже за њу, јер сам баш имала диван однос са њом“, истиче керамичар Драгана Васиљевић.

Више од десет година пројекат „Београд, град у коме стварам" окупља велики број уметника који кроз различите уметничке изразе представљају свој однос према граду, не само као простору у којем живе, већ као месту које обликује њихово стваралаштво, сећања и уметнички идентитет.

Ове године учествује 130 аутора и први пут се изложба отвара у Конаку кнегиње Љубице.

„Београд је у ствари место повезивања свих нас који стварамо. Сада, ова изложба која постоји од 2014. године, порасла је после толико година, у смислу да су нам се прикључили уметници који уопште не живе у Београду. Направљен је један искорак, спонтано потпуно, и имамо госте из Русије, из Босне и Херцеговине и из Хрватске. Имамо уметника Василија Ковачева који има светски реноме као костимограф, и дошао је са својом сликом из Мајамија. Значи, повезује нас нека потреба да стварамо. Што би рекао велики Достојевски: 'Лепота ће спасити овај свет‘“, истиче ауторка пројекта, Марина Моне.

Међу учесницима су афирмисани уметници, професори уметничких факултета и млади аутори, којима ова манифестација често представља први значајан корак ка професионалном представљању.

Изложба је отворена до 17. августа.

Много раније, у једном од првих приказа Одисеје, Аристотел хвали Хомеров дар и „лепоту приказивања“.

После ових речи неких од највећих интелектуалаца XX и старог века, шта још навести као аргументе за читање Одисеје, ако су уопште потребни?

Одисеја може да се чита и као авантуристички роман, помало и као научна фантастика (ако се имају на уму сва чудеса којима Одисеј и његови пријатељи присуствују), може и као љубавна прича, затим и као прича о верности и чекању, о снази жене (не само мушкарца), као прича о путовању, најпре – о повратку кући и себи – после свих и авантура и непогода, па и као „човек пева после рата“.

Нису дела из антике увек једноставна; неком је можда тешко да прати Хомеров хексаметар (врста стиха којим су испевани антички епови), неком генеалошка стабла, родбинске везе богова и људи... Али, Одисеја заслужује и време и труд – намерно кажем труд, а не напор – јер је за читање много приступачнија него Илијада.

Иако се радња одвија после оног што је описано у Илијади – сви знамо (мање или више) шта је касније било, мит и легенде, тако да може наравно одвојено да се чита, као самостално дело. И рећи ћу једну јеретичку мисао – уверена сам да је Кристофер Нолан прочитао „с разумевањем“ оба спева, јер да није – не би успео да све тако добро прилагоди и својим редитељским намерама и рецепцији (или бар оном што он мисли да занима већи део даншње биоскопске публике).

Човек изван граница човековог света

- Учинићу све што могу.

- То није довољно. Хајде да учинимо више.

Када сам се при пут сусрела са Хомеровим еповима, сетила сам се ове, једне од мојих омиљених реплика из српске књижевности. У роману Дервиш и смрт Меше Селимовића тај позив да се учини више изговара пријатељ главног јунака Ахмеда Нурудина Хасан, свакако један од најинтригантнијих ликова домаће књижевности. Хасан је тај који се заволи „на прво читање”, карактер који прелази границе свакодневног и просечног и тежи вишем, изван граница људских могућности.

И то је оно што га приближава античким јунацима. У том хтењу је његов хибрис, како се то каже у старогрчкој митологији, а што бисмо могли профано превести као „прећи меру”, јер иако су Грци своје богове сликали блиским људима, ипак људима није било дозвољено исто што и боговима и ако би људи (па макар били и хероји) постали охоли да тако нешто помисле, били би кажњени.

Као што је кажњен Ахил. Онај који од свих грчких јунака можда највише божанског има у себи. Онај који је одбио дуг, али беславан живот. Који је изабрао кратак, али славан. Онај чијом срџбом почиње Илијада. Онај, којег нам Хомер, бар кратко, враћа у Одисеји.

А тог његовог јављања „с оне стране”, из света сенки, у Одисеји Кристофера Нолана нема.

„Немој ме тешити зато што умрех, Одисеју дични,

ја бих радије био и надничар служећи другом,

који голема нема имања те живи од мраке,

неголи владати мртвима свим што не виде сунца.”

Ове речи изговара Ахилова сенка у XI певању Одисеје, у сусрету Одисеја са светом мртвих. То је једна од, бар мени, најдирљивијих сцена Одисеје, та његова жудња за животом, истинским, за његовом пуноћом... Хомеровски јунаци су ипак (па чак и кад су богови или божанског порекла) – јунаци од овога света.

И то је већ довољан разлог да они који до сада нису читали Одисеју, а јесу гледали филм, прочитају и спев. И не само то, има још разлога.

Хероине Хомерове Одисеје

Гледајући филм сетила сам се предавања из античке књижевности и лекције да никада не сме, ни у једном тренутку, да се заборави да богињица која спасава Одисеја од гнева бога Посејдона тако што му даје плашт којим он постаје невдљив – зове се Леукотеја. Ње у филму нема.

И није Нолан „заборавио“ само њу. Из филма је изоставио плејаду занимљивих ликова. Алкиноја, феачког краља, на чијем двору Одисеј и прича своју причу (ону коју у филму прича Шарлиз Терон, односно Калипсо – то је јо једна од интервениција у сценарију у односу на оригинал).

Али, у филму нема ни још једне очаравајуће јунакиње – ћерке краља Алкиноја, Наусикаје. Још једне снажне жене у књижевности која је, иако готово девојчица, спремна на велика дела и по цену сопствене патње.

И због тих двеју јунакиња треба читати Одисеју, јер својом снагом превазилазе статус епизодних ликова у спеву и једнако су „филмичне“ као и Пенелопа и Калипсо и Кирка.

И коначно, кад говоримо о ликовима, Одисеју треба читати и због насловног јунака. Оног у чијих 40 дана стаје и деценија лутања. Оног чије нам је путешествије у свакодневном говору после многих векова оставило фразеологизме попут „између Сциле и Харибде“, „зов сирена“... па и „одисеју“ као метафору дугог и неизвесног путовања. Оног који ипак жели да се врати и на своју Итаку и својој Пенелопи. Оног који је после Тројанског рата постао званични наследник Ахилов (потписници ових редова је и даље жао што тај наследник није Ајант, али то је већ тема за неки други текст и за Софокла, наравно).

Одисеј није јунак ахиловског типа, он није онај који се држи гесла „свагда најбољи бити и одличан између других“ (ово је стих из Илијаде). Одисеј је старогрчки искорак ка демократизацији, како се често могло чути на предавањима у Сали 11 Филолошког факултета. Прелазак од доба физичке снаге ка добу умне снаге. Одисеј је лукав, његова превејаност а не храброст створила је Тројанског коња. Његова, грубо речено, превара одлучила је рат. Он је елоквентан, разборит; данас бисмо можда рекли и да се понаша у складу са максимом „стрпљен-спасен“...

Све те особине приближавају га савременом човеку, али и човеку сваког доба током протеклих готово 30 векова. Кристофер Нолан воли Хомеровог Одисеја, иако може да збуни да ли га види више као мудрог и храброг ратника или пак као антиратног активисту. (Напомена: Не треба заборавити да је и Хомер био противник ратовања, ту се треба сетити и речи старца Нестора из Илијаде, тако да суштински филм ту није много побегао од изворне поетике.)

Кад се све има на уму – јасно је да и Хомер и Нолан играју по танкој жици између мита и историје, сваки на свој начин и сходно духу свог времена. Овај други је направио филм који је после првог викенда приказивања финасијски оправдао своје постојање и који је допринео да издавачка кућа која је у Србији 2025. објавила Одисеју ових дана доштампава нови тираж.

Истина, дело овог првог траје готово три хиљаде година и инспирише друге ствараоце: сетите се само Џојсовог Уликса или нашег Милоша Црњанског и то не само његове Лирике Итаке него и Сеоба и целог живота пишчевог... ако бисмо даље набрајали – било би се (као код Лазе Костића) тешко „разабрати у плетиву/ међу јавом и мед сном“ и међу свим делима инспирисаним Одисејом.

Има ли Одисеја недостатке? Има. И баш и због њих је треба читати. Како је то Аристотел пре готово два и по миленијума објаснио – Хомер је другим песницима показао и како треба говорити неистину и како сликати „безразложне призоре“ који се „не би могли поднети кад би их испевао необдарен песник“, а код Хомера су заслађени лепотом приказивања.

Почетком педесетих посветио се превођењу дела најзначајнијих француских и руских песника. Био је стручни сарадник на Филолошком факултету у Београду (Катедра за француски језик и књижевност), помоћник управника Музеја савремене уметности у Београду и дугогодишњи уредник у издавачким предузећима БИГЗ (где је био и главни уредник) и Нолит.

Био је председник Удружења књижевних преводилаца Србије. Награду „Милош Н. Ђурић“ за најбољи поетски превод године у Србији добио је двапут, оба пута за превод поезије Виктора Игоа: 1973. за превод књиге песама Црна сунца, а 2010. за превод поеме Бог.

Добитник је Награде за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије; награде Златна франкороманистика из Фонда Маргарите Арнаутовић; Нолитове награде 1991. за студију Феномен Рембо која је 2004. објављена и у Паризу у измењеном и допуњеном издању, под насловом Рембо и објективна поезија.

Аутор је и знатног броја есеја о француској, српској и руској књижевности. 2007. године додељено му је признање за изузетне заслуге за културу Републике Србије. Године 2010, на Филолошком факултету у Београду додељена му је, „као врсном и изузетно заслужном франкороманисти“, награда „Златна франкороманистика“. Објавио је књиге есеја Гласници незнаног и Питања о Црњанском

Преводилац светова и пријатељ великана

У емисији ТВ фељтон, Ненада Милошевића, снимљеној 2013. године, Никола Бертолино је исцртао мапу свог живота, од рођења у Буенос Ајресу, преко детињства у Далмацији, до кључне улоге коју је одиграо у књижевном животу Београда и Југославије.

Рођен у Аргентини, са шпанским и италијанским као матерњим језицима, Бертолино је у Југославију донео осећај за свет. Та мултинационална и мултилингвална подлога дефинисала је његов животни позив – превођење.

Ипак, он је том занату прилазио са филозофском скепсом, тврдећи да је поезија, у својој суштини, непреводива. Упркос томе, његови преводи Шарла Бодлера и Артура Рембоа сматрају се канонским.

Његов рад као уредника у славним издавачким кућама БИГЗ и Нолит ставио га је у средиште књижевних дешавања. Међутим, Бертолино није био само уредник писцима попут Данила Киша, Борислава Пекића и Оскара Давича – био им је пријатељ, саговорник и саборац.

Одласком Николе Бертолина српска култура изгубила је више од преводиоца и писца. Изгубила је сведока који је памтио, човека који је разумео и интелектуалца који је повезивао. Његове аутобиографске књиге Завичаји и Нови завичаји остају трајни споменик једном животу и једном времену.

Тако је омогућено да се чувени војсковођа и један од најмоћнијих и најутицајнијих државника у историји сагледа кроз сопствене речи, а не само на основу сећања његових противника или присталица.

Захваљујући темељном архивском и теренском раду Ендру Робертс стекао је детаљнији увид у Наполеонова размишљања и начин на који је доносио одлуке.

„Цела књига је заснована на 33.000 сачуваних Наполеонових писама. Онда можете да замислите колико је заиста Наполеон написао писама.Човек је осим тога посетио 53 ратишта од 60 на којима је Наполеон био своје битке“, напомиње Срђан Крстић, уредник књиге у „Лагуни“

Британски историчар и биограф показује да је Наполеон био војни геније, изванредан организатор државе, човек огромне енергије дисциплинованог и бритког ума, изузетно културан и образован, али и веома склон непотизму и неумерено амбициозан што га је на крају и уништило.

Скреће пажњу на Наполеонову активност у мирнодопско време и на крају књиге објашњава зашто га је назвао Великим.

„Велики је не само због својих победа, а и чувених пораза. Велики је због тога што је оставио иза себе промене у друштвеном, културном, правном систему Француске, али и земаља које је освајао. Оставио је нешто што је остало у аманет до дана данашњег. Његов кодекс је у срцу права многих држава Европе и читавог света“, додаје Крстић.

Књига Наполеон Велики коју читамо у преводу Ксеније Влатковић намењена је широком кругу читалаца – љубитељима европске историје, студентима и истраживачима прошлости, али и заинтересованима за политику, дипломатију и војну стратегију.