У прве три године представа Иванов изведена је 45 пута. Жеља Иванова Николаја Алексејевича је да се видимо на стотом извођењу.

„Иванов је сваки човек који мисли, који осећа, који се пита зашто је овде, шта све има смисла. Педесет играња Чехова, Иванова, одједном човек постане свестан шта заправо пише у тексту. Свако ново извођење доноси неке мале истине које нам промакну у првих десет извођења или на премијери“, истиче Никола Ристановски.

Без здраве границе у љубави Ана Петровна допустила је да буде одбачена од човека кога воли, од родитеља чију је јеврејску кућу напустила и упркос доброти, доживи трагедију. Током осам година играња овог комада Нада Шаргин је у Ану уткала нови тон топлине.

„Љубавнија ми је, меканија. Више је волим и ја, изгледа и више је разумем. То ми прија, некако је природнија реплика, више верујем. Некако више знам шта је иза тих реплика и шта све стоји. Када дуго играте онда тек на неким извођењима откријете шта све може да стоји иза једне речи“, наводи Нада Шаргин.

„Наша представа је заправо један обред. Заједнички обред са публиком. То је обред у којем је душа у првом плану. Душа је нешто што баш не можемо да дефинишемо, али лако осетимо, а то је оно што је најтеже у позоришту“, напомиње редитељка Татјана Мандић Ригонат.

Иванов је емоционално мисаоно ткање које је донело многе награде и признања, узбуђења и радост, али и тугу.

Предраг Ејдус као Гроф Шабељски, затим Бранко Цвејић, Данијела Угреновић као Зинаида, вечно су напустили ову Чеховљеву интимну причу.

„Упамћен је као изванредно необичан човек. Он је остао потпуно веран себи и тој једној мрачној, готово мистификаторској поетици која је препуна хуманизма, препуна душе какав је и био као човек“, истиче проф. емеритус Ирина Суботић, историчарка уметности.

Повод за изложбу је капитална монографија посвећена Урошу Тошковића. Аутор је Бојан Крљић уз близу 400 цртежа, представљени су каталози изложби и фотографије из Тошковићевог живота.

„Покушао је да реконструише читав његов живот који је био турбулентан, немиран и кретао се од Црне Горе – од Херцег Новог, Цетиња, преко Београда до Париза, путовао је у Њујорк, Лос Анђелес. Имао је заиста немиран живот и на свим тим тачкама се налазе његови цртежи“, наводи Љиљана Ћинкул. 

Носећи немир одрастања за време Другог светског рата, ширину духа, фантастични и бруталистички израз који је био одлика његове епохе, Урош Тошковић је остао, према речима уметничке критике, један од најбољих светских цртача друге половине двадесетог века.

„Особама са аутизмом и генерално породицама са аутизмом је јако битно то разумевања и прихватање, зато што нас срећете свуда, у граду и у продавници и имамо та нека необична понашања некад. Просто треба имати разумевање да је неко другачији и да се прихвати такав, какав је“, каже Јелена Васић из Удружења „Корак по корак“.

„Представа је врло дирљива, али заиста подстиче на размишљање. Читава прича о инклузији је на нама, а не на њима. Ми смо ти који треба да прихватимо различитости“, наводи ауторка представе „Дар“, Милена Ђорђевић.

Град Пирот је обезбедио пратиоце за децу са аутизмом и изградио дневни боравак за децу са сметњама у развоју. Родитељима је важно и да деца имају где након завршене школе да раде и буду корисна.

„Наш следећи корак је отварање радно-окупационог центра. Њиховим отварањем омогућили би свим особама са сметњама у развоју да разбију предрасуде сами о себи и да покажу другима да неће бити на терет заједнице, већ да су њени активни и корисни чланови“, објашњава Маја Стаменовић из Удружења „Корак по корак“.

„Деца су код нас обухваћена од предшколског узраста, основно школски и средњошколски узраст, али самим тим кад деца изађу из система образовања, она потпуно нестају у систему. Нису корисни ни себи, а ни друштву. Због тога је ово једна јако лепа активност, која ће сутра отворити врата за неке друге активности, где деца могу да буду део шире друштвене заједнице, да буду корисни и људима око себе, а и самим себи корисни“, истиче дефектолог школе „Младост“, Бојана Ђорђевић.

Највећи број деце која похађају школу „Младост“ у Пироту су деца са неким обликом аутизма. Школа им омогућава да стекну знање и вештине, али њихово прихватање је обавеза свих.

Осветљава односе, имања и немања, обрасце понашања и грешке које се преносе из генерације у генерацију. Сликајући њихове боли и туге, и ма колико да су јој јунаци блиски, не сакрива им слабости и мане.

„У суштини, то су неке судбине које не би биле забележене јер нема их на новинским ступцима, нема их у књигама, а јунаци, нажалост или на срећу, заслужују да се и о њима понешто каже. У најбољем броју прича, макар понека реченица је истинита. И она је служила као шлагворт за расплетање прича“, каже Негослва Станојевић.

Још од прве књиге на заплањском говору читаоци су заволели и њене приче и наравоученија којима се обично завршавају. И нова збирка подстиче, како каже, на размишљање о томе где смо били, где смо сада и куда идемо.

„Многе ствари смо ми сазнавали од наших бака, од предака није важно од којих рођака, а сада нам неки стручњаци или назови стручњаци за велике паре продају то као некакву нову истину. А то је негде нама и у генима остало од наших предака“, наводи Станојевићева.

У причама од исечака из живота, које, каже, можда памти од детињства, па их сада домаштава, оживела је старе, заборављене речи и уградила их у садашњост.

„Негослава Станојевић је збирком Бомбе и бидермајер из регионалне књижевности прешла у модерну књижевност. Њена јунакиња Баба Грозда из дијалекта је имала јако много фанова. Ја се надам да ће овај богати раскошни, прецизни језик са фантастичним стилским освртом закораком дати могућност и широј читалачкој публици да се заинтересује за њу и да ово буде књижевност за будућност“, истиче блогерка Александра Николић Матић.

И у причама из даље прошлости и у онима ближим нашем времену, попут насловне Бомбе и бидермајер о НАТО агресији, Негослава Станојевић позива на људскост. Каже, и када пише о добром и када је тема зло, жели да подстакне на оно добро које постоји у сваком човеку.

У Музеју науке и технике сачувани су ентеријери који су настали у периоду између два светска рата. Будући да се у области архитектуре ентеријери најбрже мењају, просто мењајући и власнике, фотографије из збирке Музеја науке и технике стога врло често постају извори првог реда.

„На основу тих фотографија знамо како су аутентично изгледали ентеријери јавних и приватних простора. Врло често су и сами архитекти пројектовали ентеријере, што је подразумевало да су често израђивали и оригинални намештај, а то је изискивало сарадњу са уметничко-занатским радионицама и задругама, тако да су заправо настајала оригинална уметничка дела“, истакла је др Снежана Тошева, музејска саветница Музеја науке и технике.

Избором књига за библиотеку, слика за зидове и предмета за излагање у витринама, грађани су стварали простор према свом укусу, односно, ентеријер који ће одражавати њихове афинитите, образовање, укус, статус породице у друштву.

Поред уметничких дела и сувенира са путовања, београдске домове красили су најразличитији предмети који су били оличење њихове припадности грађанском друштву. Као европски конструкт, Оријент је доживљаван као имагинарни, романтични, идеализовани простор. Мода оријентализације из Европе, стигла је и у Краљевину Југославију.

„То се чешће дешавало код имућнијих грађана, који су доста путовали по Европи и свету и упознавали се са различитим концептима становања и приватног живота у другим земљама, те захваљујући тим путовањима, али и захваљујући образовању, они добијају жељу да макар једну просторију у свом стану посвете Оријенту, односно нечем што би било егзотично, што опет можемо да објаснимо као неку врсту бекства од стварности, неког ескапизма, с једне стране, а с друге стране опет фасцинацијом“,  објашњава др Владана Путник Прица, научна саветница Филозофског факултета у Београду.

Постоје различити примери – од уношења елемената са далеког Истока, попут „јапанског салона” у дому политичара Милана Стојадиновића, до оживљавања „босанских соба”, као у примеру Бранислава Нушића који је  пренео комплетан намештај из Сарајева у своју кућу у Београду.

На пољу просторне организације ентеријера модернизам је донео извесне новине, као што су брига о функционалности простора и задовољење хигијенских услова. С продором модернистичких идеја смањује се број декоративних предмета у ентеријеру.

У Музеју науке и технике, у оквиру заоставштине архитекте Бранислава Којића, чувају се прелепе фотографије ентеријера које је израдила његова супруга, такође архитекта, Даница Којић. Они су у међуратном периоду имали приватан архитектонски биро и у почетку су заједно пројектовали разне грађевине, учествовали на конкурсима, а временом се Даница Којић специјализовала за пројектовање ентеријера.

„У највећем броју случајева стил њених ентеријера је био у складу са екстеријерима пројеката које је пројектовао њен супруг Бранислав Којић. Тако је она пројектовала ентеријере у најразличитијим стиловима – у академском духу, затим ентеријере инспирисане народним градитељством, као и ентеријере у модерном духу. Употребљавала је различите материјале, а посебну склоност је имала ка дрвету, које је осим за израду намештаја употребљавала као оплату на зидовима или као греде на таваницама, што је давало у ствари посебну топлину тим просторима. Поред тога, нене ентеријере карактеришу префињеност и елеганција”, истиче др Снежана Тошева.

У часописима су такође постојале рубрике са саветима за уређење стана, али и упутствима за израду комадног намештаја. У међуратном периоду веома је било значајно формирање слике савршеног животног простора.

"Довољно је јужно да се избегну претерано ниске температуре, има довољне резерве слатке воде, налази се у демократској држави и не настањују је грабљивице којима је плен човек. Није превише мала, али је острво, дакле лакше се брани, зато што ће људи, верујте ми, морати да се бране."

То је препорука уваженог научника Новелија, једног од живописних јунака књиге.

Метафора склоништа

Заједничко свим протагонистима дела је да траже своју Тасманију.

Она све време лебди над страницама књиге јер је метафора склоништа, решења личних и глобалних криза насталих због лоших породичних односа, глобалног загревања, пандемија, тероризма, тровања резерви воде, побуне вештачке интелигенције, ауторитарних влада, ратова и једне која је "изашла из моде, добре старе нуклеарне зиме". Криза у свим облицима је, можемо слободно да кажемо, главна тема романа.

Главни лик је Паоло, четрдесетогодишњи физичар који се бави новинарством и жели да постане писац. Све то је и аутор. До те границе реч је о аутофикцији.

Паолова мала лична катастрофа 2015. године подударила се са оном која је потресла свет, терористичким нападом у париској концертној дворани Батаклан. Супруга Лоренца једне ноћи саопштила му је да "више не намерава…“ заправо - да не жели више да покушавају да постану родитељи.

Ми смо били систем консолидованих навика

"Ми нисмо били само љубавна прича у кризи, ми смо били и бесконачан број других нераздвојивих аспеката: систем консолидованих навика, мрежа друштвених односа, бирократски апарат. Морали смо да наставимо да радимо. И веома нас је мало коштало да наставимо да радимо.“

Иако му је тих дана лична бол била важнија од "оне планетарне, од гомилања гасова стаклене баште у атмосфери, повлачења ледника и подизања нивоа океана" решио је да се бави баш тиме. Одлази на новинарски задатак у француску престоницу на конференцију о клими.

Један од мени најзанимљивије обрађених феномена у роману је то утапање сопственог бола у глобалне бриге. Сетићете се како на обично питање: "Како си?" људи уместо једноставног одговора, крећу с оном чувеном "Видиш ли ти како нас трују, запрашују, вакцинишу, глобално загревају..."

У Паризу, а потом у градовима широм света, све до Токија, боравиће на сличним скуповима тражећи инспирацију за своју књигу о нуклеарној бомби. Тако прича о садашњости која угрожава будућност, о нама који угрожавамо природу и како нам она узвраћа.

Паралелно теку два пута, на једном, у тропима Паоло покушава да оживи брак, на другом да нађе инспирацију за књигу. На оба нас упознаје са низом ликова, бахатим богаташма у луксузним летовалиштима и посвећеним или помало чудним научницима.

Тасманија није простор већ тренутак

Када пише о атомској бомби неизбежно је подсећање на Хирошиму и Нагасаки. То је списатељски успон књиге. Без сувишних речи, са сведочанствима преживелих, чињеницама из прошлости, суочава нас с једном од највећих претњи човечанству - тако актуелном ових дана.

Мале атомске бомбе титрају у сваком јунаку књиге. Карол је нашао Бога тамо где га није тражио, Ђулио, Паолов друг са студија, остао је одан путу физичара, постао успешан али не зна да разговара са рођеним сином. Новели ће многим читаоцима бити омиљени лик. Тако предано проучава облике облака. Нема клишеа. Сви јунаци су аутентични, Ђорданови. Он је писац наших дана и заслужено лауреат престижне италијанске награде "Стрега".

Шта је најважније у овом делу? Нико не одустаје, нико се не предаје на путу ка некој својој Тасманији.

Волим да прочитам коментаре читалаца о књизи на друштвеним мрежама. Занимљиво је да их овај роман подстиче углавном на потрагу за решењима великих питања света.

Несумњиво: кренућете и ви у потрагу за својим сигурним острвом после ове књиге. Ја сам схватила да Тасманија није простор већ тренутак. Сваки у којем сте се пронашли. Неће свет сложити све коцкице. То можемо само ми, свако од нас, упркос свему, не тежећи апсолутној срећи.

„Ја нисам превише осетљив на награде, неколико сам их добио у животу. Али ово је прва из Војводине. Ја сам један војвођански Србин, рођен у Београду, пун поноса на своју равницу и све ми се привиђају сенке мојих дедова, 350 година у дужину, тако да сам се обрадовао на себи неуобичајен начин", рекао је професор Јерков.

Отворена је за јавност 1838. године, а идеја о оснивању настала је 12 година раније отварањем Матице српске у Пешти. Њено језгро је Летопис Матице, покренут 1824. године, чији је циљ био ширење књижевности међу народом, али и штампање српских рукописа.

Након скоро 200 година, данас има фонд од четири милиона књига и публикација, на српском и на више од стотину различитих језика.

„На једној страни је једна класична библиотека, класично књигохранилиште у којем се осећа укус и мирис књига, а на другој страни једна модерна институција културе која иде у корак са новим комуникационо-информационим технологијама", каже Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске.

Уз то што је најстарија српска национална, она је и прва јавна научна библиотека у Срба, има највећу збирку на свету старих и ретких српских књига, а сарађује са 320 институција у свету.

Прва је бибилотека код нас која има више од милион записа у електронском каталогу.

Неме инсценације Херберта Фрича, као што је ова, поседују други квалитет – оне су флаширане људске емоције.

„Театар је за мене превасходно музика. У таквом оквиру онда настају простори трансцендентног. Али то стање не може једноставно да се наручи. Позориште некад успева да се отвори у трансцендентно, некад не. Ја то радим преко ритуала и ритуализованих проба. Као кад се отвори вино, и пусти да „ради“ на ваздуху како би развило пуни укус“, каже Херберт Фрич.

Пре тачно 150 година су комуналне власти Беча наредиле затварање и прекопавање градских гробаља и отварање једног великог, Централног, тада ван градских граница. Скоро да није избила револуција.

Фрич сада захвата у бечку традицију "pompfineberer", речи коју је локални дијалект преузео из француског, а означава ливрејисане предводнике погребних церемонија.

Фричови Помпфинеберер су у првом делу представе гробари, у другом мртви који се ноћу диве светлима града у даљини, а у трећем – збуњени живи у бојама барбика и жвакаћих гума.

„Код Херберта никад не сме да буде превише мрачно и безадежно. Он увек и у најтежим темама успе да пронађе боје, да извуче комику, што онда шири спектар сценских уметности. Њега код људи пре свега занима покушај и неуспех, тражи грешке, слабости и дефиците. А како смо ми људи, и нама се на сцени догадјају све те ствари, што се аутоматски уграђује у представу“, наводи професорка књижевности Сабине Хаупт.

Шта је режисер хтео да покаже, да је смрт грешка?

„Не, никако грешка. Рекао бих смрт је интересантна, кад је то не би унизило. Ми потцењујемо властита сећања на некога кога више нема: На који начин мења квалитет живота то што мислимо на некога ко више није, наводно није, али на неки начин ипак јесте, јер остаје стваран за нас“, истиче Фрич.

Да ли је смрт катарзични моменат сваке људске културе? На индивидуалном плану, да ли је утеха? На друштвеном, да ли је смрт велики нивелатор који брише све разлике? Снажна Фричова режија која поставља суштинска питања чији су одговори – под земљом.

1899. Дјук Елингтон је амерички џез музичар, пијаниста и композитор. Био је водећа личност у историји џез музике. Његова музичка каријера трајала је више од пола века, а за то време компоновао је хиљаде популарних песама, као и музику за позориште и филм. Створио је један од најкарактеристичнијих звукова ансамбла западне музике и наставио је да свира оно што је назвао „америчком музиком” готово до краја живота, Умро је 1974.

1931. Лони Донеган је био британски скифл певач, текстописац и музичар, који се назива "Краљем скифла", правца који је утицао на британске поп и рок музичаре из 1960-их. Донеган је имао 30. хит синглова у Великој Британији. Био је први британски певач са два топ 10. хита у САД. Умро је 2002.

1933. Вили Нелсон је амерички композитор, гитариста, певач кантри музике, филмски и ТВ глумац. Добитник је 12. Греми награда, укључујући за Музичку легенду (1990) и Животно дело (2000). Уврштен у Кућу славних кантри музике (1993). Поред музичке каријере, глумио је у бројним филмовима и серијама, а најпознатији је по филму Барбароса (1982) и филму Лопов (1981).

1942. Клаус Ворман је немачки уметник, музичар и продуцент. Свирао је бас у групи Манфред Ман од 1966-1969., и учествовао је на снимању многих албума бивших чланова Битлса. Као продуцент је радио са бендом Трио на њиховом великом хиту Да Да Да.

1981. Том Смит је енглески музичар, најпознатији као певач, композитор, клавијатуриста и гитариста инди рок бенда Едиторс. Наводно има распон гласа од 4.75 октаве.

Рођени на данашњи дан: 1933. Rod McKuen, 1934. Otis Rush, 1945. Tammi Terrell, 1947. Tommy James (Tommy James & The Shondells), 1953. Bill Drummond (KLF) и 1968. Carnie Wilson (Wilson Phillips)

Догодило се 29. априла

1963. Ролингстонси су потписали уговор са Ендру Олдемом, након његове куповине првих снимака за 90. фунти. Његова је идеја да се клавијатуриста Јан Стјуарт не појављује на фотографијама бенда.

1977. Група Џем је објавила свој први сингл In The City, који је стигао до 40. места у Великој Британији.

2007. Арктик Манкис су са својим другим албумом ”Favorit Worder Nightmare” на првом месту у Британији.

Рођени 30. априла

1948. Вејн Крамер је амерички гитариста, певач, текстописац, продуцент и оснивач рок састава MC5. Група је постала позната по својим наступима и политичким ангажманом. Магазин Ролинг Стоун га је сврстао у 100. највећих гитариста свих времена. Умро је 2024.

1951. Марко Брецељ је југословенски и словеначки певач и кантаутор. Широј јавности је познат као фронтмен групе Булдожер. Након одласка из групе снимио је три студијска албума. Умро је 2022.

1973. Сајмон Ратклиф је енглески музичар познат по раду у групи Basement Jaxx. Електро дуо први успех постижу деведесетих година на андерграунд хаус сцени у Лондону, да би у наредним годинама постали популарни у целом свету са песмама Red Alert, Rendez-Vu, Romeo и Where's Your Head At.

Рођени на данашњи дан: 1943. Bobby Vee, 1953. Merrill Osmond (The Osmonds), 1957. Wonder Mike (The Sugarhill Gang), 1962. Robert Reynolds (The Mavericks), 1969. Paulo ‘Destructor’ Jr (Sepultura), 1971. Darren Emerson (Underworld), 1981. Justin Vernon (Bon Iver), 1982. Lloyd Banks (G-Unit) и 1992. Travis Scott

Догодило се 30. априла

1957. Елвис Присли је снимио песму Jailhouse Rock која се појављује у његовом трећем филму. Песма ће касније стићи до првог места у Британији, поставши тако његова прва песма на броју један.

1968. БиБиСи је покренуо Cilla Black Show, учинивши тако певачицу Силу Блек првим женским извођачем која је имала властиту ТВ емисију.

1983. Америчка блуз легенда Мади Вотерс је умро у својој кући у доби од 68. година. Његова музика је имала велики утицај на многе музичаре, укључујући Ерика Клептона, Ролинстонсе, Лед Цепелин и друге.

1983. Група Спандау Белет је са песмом True на првом месту британске листе синглова. Песма ће бити њихов једини број један.

1988. S'Express је на првом месту у Великој Британији са песмом Theme From S’Express, једном од првих песама музичког правца есид хаус.

Рођени 1. маја

1945. Рита Кулиџ је америчка певачица, текстописац и композитор. Током 70их и 80их година прошлог века владала је листама поп, кантри и џез музике. Освојила је две Греми награде. Песме по којима је позната су (Your Love Keeps Lifting Me) Higher and Higher, We're All Alone, I'd Rather Leave While I'm in Love и по песми за филм Octopussy из серијала о Џемсу Бонду.

Рођени на данашњи дан: 1930. Little Walter, 1939. Judy Collins, 1953. Glen Ballard, 1954. Ray Parker Jr., 1966. Johnny Colt (The Black Crowes, Lynyrd Skynyrd), 1967. Tim McGraw и 1968. D’arcy Wretsky (Smashing Pumpkins)

Догодило се 1. маја

1956. Џони Кеш је објавио свој класик, песму I Walk the Line, која је стигла на прво место кантри листе и продата је у 2. милиона примерака.

1965. Herman's Hermits су са песмом Mrs Brown You've Got A Lovely Daughter на првом месту америчке листе синглова.

1967. Елвис Присли се оженио са Присилом након осмогодишње везе у Лас Вегасу. Девет месеци касније, Присила je родила ћерку, Лису Мери, њихово једино дете.

1987. Основан је српски рок бенд Џа или Бу. Основали су га гитариста Небојша Симеуновић, басиста Душко Милојевић, бубњар Дејан Милојевић и гитариста и вокалиста Стојан Радићевић. До сада су снимили осам албума.

1993. ”Неко нас посматра” је последњи студијски албум српске рок групе Екатарина Велика (ЕКВ). Албум садржи обраду песме Истина машина рок групе Тајм, и једини је албум бенда на којем се налази обрађена песма. Албум је продуцирао Милан Младеновић, а на албуму су гостовали Тања Јовићевић и Жика Тодоровић.

Рођени 2. маја

1929. Линк Вреј је амерички гитариста, текстописац и певач који је стекао популарност 50их година прошлог века. Његов сингл Rumble из 1958. је стигао до 20. места на америчкој листи. У песми се први пут чују дисторзија и тремоло. Магазин Ролинг Стоун је Вреја ставио на 45. место своје листе 100. највећих гитариста. Умро је 2005. године.

1936. Engelbert Humperdinck је британски поп певач који је описан као један од најбољих певача балада. Међународни успех је постигао са песмом Release Me из 1967. године.

1950. Лу Грам је амерички текстописац и певач, познат као главни вокал рок групе Форинер. До сада су продали 80. милиона албума широм света. Највећи хитови ове групе су I Want to Know What Love Is и Waiting for a Girl Like You.

1985. Лили Ален је енглеска певачица. Светску славу је постигла са својим првим албумом ”Alright, Still” из 2005. Бавила се музиком све до 2010, од када је у стваралачкој паузи. Од фебруара 2009. године има своју ТВ емисију на ББЦ-у звану Lily Allen and Friends.

Рођени на данашњи дан: 1946. Lesley Gore и 1987. Justin Hayward-Young (The Vaccines)

Догодило се 2. маја

1969. Група Ху је представила своју рок оперу ”Томи” у Лондону. Године 1998. албум је уврштен у Гремијеву дворану славних због историјске, уметничке и утицајне вредности. До сада је продато више од 20. милиона примерака широм света.

1978. Кејт Буш је са својим дебитантским албум ”The Kick Inside” на првом месту британске листе албума.

1989. Енглески рок састав Стоун Роузис је објавио истоимени дебитантски албум. Магазин Кју га је прогласио петим најбољим британским албумом.

2007. У пољском граду Вроцлаву се окупило 1876. гитариста да би одсвирали песму Хеј Џо од Џимија Хендрикса. Организатори се хвале да је то био највећи гитарски бенд на свету.

Рођени 3. маја

1903. Бинг Крозби је амерички певач и глумац. Популарност је стекао улогама у филмовима ”Царски валцер” и ”Највећи певач Америке”. Са песмом White Christmas из 1954. срушио је све рекорде у продаји плоча. Умро је 1977.

1919. Пит Сигер је амерички фолк музичар и политички активиста, познат по томе што је низом популарних песама као што су Where Have All the Flowers Gone?, If I Had a Hammer (The Hammer Song), Kisses Sweeter Than Wine и Turn! Turn! Turn! почетком 1960-их потстакао велики препород фолк музике. Умро је 2017.

1933. Џејмс Браун је амерички певач, забављач и композитор. Признат је као једна од најутицајнијих личности у популарној музици 20. века и стекао је реноме пре свега својим певањем и „грозничавим“ плесом. Познат је као „кум соула“, а у другим приликама и као „највреднији радник у шоу бизнису“. Био је једна од кључних покретачких снага госпела, ритам и блуза, блуза, соул и фанк музике. Оставио је велики траг и у другим музичким жанровима укључујући рок, џез, реге, диско и денс. Музичку каријеру започиње 1953. године, успут снимивши брдо добрих песама као Please, Please, Please, Papa’s Got a Brand New Bag, I Got You (I Feel Good), Get Up (I Feel Like Being a) Sex Machine и друге. Умро је 2006.

Рођени на данашњи дан: 1934. Frankie Valli, 1951. Christopher Cross, 1953. Bruce Hall (REO Speedwagon), 1959. Dave Ball (Soft Cell), 1971. John Driskell Hopkins (Zac Brown Band) и 1977. Eric Church

Догодило се 3. маја

1952. Kitty Wells је снимила песму It Wasn't God Who Made Honky Tonk Angels са којом је стигла до првог места кантри листе. За то је добила хонорар од 125. долара.

1966. Џубокс је био југословенски музички часопис који је са прекидима излазио 20 година: од 1966. до 1986. Био је први и вероватно најзначајнији лист у СФРЈ који се бавио рок музиком и сродним темама, а такође и први источноевропски рокенрол магазин. Историја Џубокса могла би да се подели на два дела: први и краћи је период друге половине 60-их прошлог века када га је објављивала београдска издавачка кућа Дуга, а други је време од средине 70-их до средине 80-их када је издавач било предузеће Дечје новине из Горњег Милановца. У оба случаја редакција се налазила у Београду. Оснивач и први уредник Џубокса био је Никола Караклајић, међународни шаховски мајстор, те водитељ и уредник на Радио Београду. Први број је штампан у 100.000 примерака, и продат је у року од три дана.

1968. Џими Хендрикс је снимио песму Voodoo Chile која је објављена на албуму ”Electric Ladyland”. Хендриксов соло из песме је проглашен 11. најбољим солом свих времена.

1980. Dexy's Midnight Runners су са песмом Geno на врху британске листе синглова.

1986. Роберт Палмер је са песмом Addicted To Love на првом месту америчке листе синглова. Песму је снимио као дует са Чака Кан, али је због проблема у уговору њен глас уклоњен.

1997. Notorious B.I.G. је на првом месту у Америци са песмом Hypnotize.

1997. Katrina And The Waves су победили у Даблину на Песми Евровизије са песмом Love Shine A Light.

2019. Факултет Вејн из Детроита је доделио Џеку Вајту диплому почасног доктора хуманих књижевности за његов допринос уметности.

Рођени 4. маја

1937. Дик Дејл је амерички рок гитариста. Био је пионир сурф рока, називан и Краљем сурф гитаре. Експериментисао је и са ревербом. Умро је 2019.

1978. Лук Смит је енглески продуцент, композитор, гитариста и вокал групе Clor. Бенд је био краткотрајни петочлани бенд из Брикстона који је објавио истоимени албум 2005. Магазин НМЕ је албум ставио на прво место 100. најбољих албума које никада нисте чули.

Рођени на данашњи дан: 1942. Nicholas Ashford (Ashford & Simpson), 1951. Mick Mars (Mцtley Crьe), 1951. Jackie Jackson (Jackson Five), 1959. Randy Travis, 1970. Gregg Alexander (New Radicals), 1972. Mike Dirnt (Green Day) и 1979. Lance Bass (*NSYNC)

Догодило се 4. маја

1956. Џин Винсет је снимио класик рокенрола, песму Be Bop-A-Lula са којом је стигао до броја један са обе стране Атлантика.

1967. Young Rascals су са песмом Groovin на врху америчке листе синглова. Шефови издавачке куће прво нису хтели да је објаве сингл али су се предомислили на наговор ди-џеј Мареја.

1973. Лед Цепелин су започели своју северноамеричку турнеју која је проглашена најпрофитабилнијом рокенрол турнејом у историји Сједињених Држава. Профит је на крају износио више од 4. милиона долара.

1974. Grand Funk Railroad су са песмом The Loco-Motion на првом месту америчке листе синглова.

1996. Аланис Морисет је са албумом ”Jagged Little Pill” на првом месту у Великој Британији. Са албума су се издвојиле песме You Oughta Know, Ironic, You Learn, Hand in My Pocket и Head over Feet.

Рођени 5. маја

1937. Џони Тејлор је амерички продуцент и композитор, познат по песмама Who's Making Love (1968), Jody's Got Your Girl and Gone (1971) и I Believe in You (You Believe in Me) (1973). Тејлор је примљен у Кућу славних блуза 2022. Умро је 2000.

1959. Ian McCulloch је енглески музичар, познат као фронтмен групе Echo & the Bunnymen. Њихов дебитантски албум ”Crocodiles” из 1980. је скрено пажњу јавности да би са својим другим албумом ”Heaven Gore” постали популарни и стекли култни статус.

1981. Крејг Дејвид је британски текстописац и певач који је славу стекао сингловима Re-Rewind и Artiful Dodger из 1999. До сада је објавио шест албума. Освојио је две Греми награде.

1988. Адел је британска певачица и текстосписац. Она је један је од најпродаванијих извођача на свету, са продајом од преко 120. милиона плоча. Свој деби албум ”19.” објавила је 2008, а са њега су се издвојиле песме Chasing Pavements и Make You Feel My Love. Адел је освојила награду Брит за звезду у успону и награду Греми за најбољег новог извођача. Године 2011. Адел је објавила свој други студијски албум, ”21.”. Постао је најпродаванији албум на свету 21. века, са продајом од преко 31. милиона примерака. Албум је добио рекордних шест награда Греми, укључујући награду за албум године, као и награду Брит за британски албум године. Успех албума донео јој је бројна помињања у Гинисовој књизи рекорда. Све у свему Велика звезда.

Рођени на данашњи дан: 1942. Tammy Wynette, 1948. Bill Ward (Black Sabbath), 1955. Roddy Radiation (The Specials) и 1959. Steve Stevens

Догодило се 5. маја

1962. Музика за филм West Side Story је на првом месту америчке листе албума.

1967. Група Кинкс је објавила песму Waterloo Sunset као сингл који је стигао до другог места у Британији.

1969. Песма Get Back од групе Битлси је објављена у Америци. Џон Ленон је 1980. године тврдио да је Пол Макартни сваки пут када је певао песму гледао у правцу Јоко Оно.

1983. Песма Golden Brown групе Стренглерс је проглашена најемитованијом песмом 1982. године у Великој Британији на додели награда Ivor Novello.

 1984. Певач Џим Кер се оженио са колегиницом Криси Хајнд у Њујорку.

1984. Дјуран Дјуран су на врху британске листе сиглова са песмом Reflex.

1992. Рејдиохед су објавили свој ЕП ”The Drill EP”. У току снимања бенд се звао On a Friday, да би следећег месеца променили име у Рејдиохед.

1996. Rage Against The Machine су са албумом ”Evil Empire” на првом месту америчке листе албума. Албум је освојио и Греми награду за најбољи метал албум године.

2016. Ролингстонси су забранили Доналду Трампу да пушта њихову музику током председничке кампање. Њихова песма You Can't Always Get What You Want је посебно била популарна међу присталицама.

Тачно две стотине песама сабрано је у Цветник Ао, данче, ала си ми бео. Настајале су различитим поводима – 50 година од објављивања Радичевићеве поеме Ђачки растанак, век од песниковог рођења, али и као песничко-поетичке посвете његовом делу.

„Он је песник који је у ствари у српском језику створио чисту револуцију јер је на народном језику писао изванредне песме које нису биле оптерећене старословенским натрунима у поезији коју су писали песници везани за јаке институције тога времена, као што је Матица српска и слично. Он је заправо у сарадњи са Вуком Караџићем постигао много и донео оне вредности које дотад нису виђене.“, наглашава Ненад Грујичић, приређивач књиге.

Мада је рођен у Славонском Броду, ђак Карловачке гимназије, Стражилово је одабрао за место свог починка.Тако и Цветник започиње Бранковом жељом Јована Јовановића Змаја. Стихове су му посветили Његош, Лаза Костић, Алекса Шантић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Милош Црњански…

О првом модерном српском лиричару певали су и Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Борислав Михајловић Михиз, Стеван Раичковић, Бранко Миљковић, Мирослав Антић, Милосав Тешић... Најмлађи аутор у Цветнику је Растко Лончар.

„Дакле, та антологија, односно овај Цветник показује линију раста свести о Бранку Радичевићу у поезији и она говори о томе да ћемо на тристоту годишњицу обележити или неке генерације после нас такође са обиљем нових песника и нових песама које ће настати у наредном веку“, наводи Ненад Грујичић.

Данас постоји близу стотину композиција на Бранкове стихове као и више награда названих по Бранку. А један од живих споменика Радичевићу је и песничка манифестација „Бранково коло“.

Поводом пола века њеног трајања, а у знаку 200 година од рођења Бранка Радичевића објављена је и књига Коло, коло, наоколо. Садржи записе и сећања Ненада Грујичића о песницима и уметницима који су били гости манифестације у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду.

Рад на зборнику почео је академијин одбор за изворе српског права 1938. године, настављен је после Другог светског рата, а прва књига објављена је 1975. године.

Учествовале су генерације правника, историчара и лингвиста.

„Издавање Законика цара Душана донетог на саборима 1349. те и 1354. године за нашу науку и уопште за нашу јавност догађај од изузетне важности јер је Душанов законик један од најзначајнијих правних споменика за проучавање законодавства и уопште живота српске средњовековне државе”, изјавила је академик Мирјана Живојиновић.

Закон је усвојен како би се српско царство уредило прописима за све поданике.

Прописана су права и обавезе сталежа и односи међу њима.

На тај начин уводио се ред у држави.

Иако је настао по узору на Византијско право, Душанов законик по много чему је оригинално дело.

„Оригинално је утолико што су многе његове одредбе у ствари потичу из обичајног права, и први пут су практично Душановим законом записани. Ту нема никакве сумње и оригинално је на крају крајева и утолико што у време када је донет, сви законици тадашње Европе су били писани на латинском језику, дакле то је једини законски зборник тога времена који је писан на народном језику”, каже проф. др Ђорђе Бубало, један од уредника Зборника.

„Али не разговорним језиком, него језиком државне канцеларије, Душанов законик је и богат извор српске средњовековне лексике. Ми се ту упознајемо са неким интересантним појмовима за које иначе и овако знамо, појам рецимо себар, или рецимо баштина, или прћија, кефалија и тако даље”, додаје проф. др Виктор Савић.

Оригинални рукопис Законика није сачуван, а преписи се чувају у Народној библиотеци Србије, Универзитетској и Патријаршијској библиотеци, Музеју православне цркве, Библиотеци Матице српске и Народном музеју у Вршцу.

Осим у Србији, постоје преписи и у Русији, Чешкој, Бугарској, Хрватској и Грчкој.

„Ово је просто празник културе данас управо овде када смо потписиањем три уговора са Задужбином Илије Коларца, градом Пожаревцем и градом Лесковцем озваничили јучерашњу одлуку Владе Републике Србије да издвоји из кредитне линије Банке Савета Европе 6.100.000 евра за реконструкцију и адаптацију и изградњу нових објеката посвећених култури", рекла је Маја Гојковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе.

После 62 године очекује се адаптација Велике концертне дворане Коларчеве задужбине. Познато је да је једна од најакустичнијих у Европи, а реновирањем ће добити изглед какав заслужује. О значају реновирања говори и податак да су врата Коларца отворена за публику 365 дана.

„Коларац и његова концертна дворана исписују странице историје културе Србије од 1932. године. То је за задужбину која се самофинаннсира изузетно важан догађај. Ова задужбина има 147 година, ми се ближимо веку постојања и ова зграда има 92 године и наш основни циљ је да је учинио виталном и за наредни век", каже Александар Пековић, управник Задужбине „Илија М. Коларац".

Потписан је уговор и за пренамену Дома Војске у Лесковцу у Музичку школу и Градску концертну дворану. Реконструкција и доградња Галерије Милене Павловић Барили у Пожаревцу у коју спада изградња нове Галерије у дворишту Фондације, галеријски простор и обнова породичне куће чувене уметнице као споменика културе.

Скоро 900 слика коначно ће добити изложбени простор.

„Давне 1961. године Миленина мајка је оставила ту Задужбину града и тада је срушен део куће и направљен привремени галеријски простор и ето, ми смо тај приверемни простор имали до овог тренутка", рекао је Саша Павловић, градоначелник Града Пожаревца.

Радови почињу одмах. Из Министарства кутлуре истичу да су дозволе за иградњу издате.

Доба афирмације у струци доживљава после првог таласа убрзане обнове и изградње Београда, крајем педесетих и шездесетих година, када је постао експерт у пројектовању аеродромских објеката.

Од 1962. године, када је за пристанишну зграду Аеродрома „Београд“ у Сурчину, са групом аутора награђен Седмојулском наградом, у следећих десет година реализовани су његови пројекти за аеродроме у Титограду, Дубровнику, на Крку и Контролни торањ у Вршцу.

„Владислав Ивковић је професор на факултету, један вредан аутор, не само аеродрома, радио је он и друге значајне објекте као што су хотели, библиотеке, као што је Машински факултет у Новом Саду. Он је систематичним радом доказао се не само у нашој земљи него и ван ње“, наводи Инок Симеон, аутор изложбе.

Аутор је и пројеката за аеродроме у Алжиру, Јордану, Русији и Пољској.

„Његови пројекти су карактеристични по функционалности. Давао је значај добром коришћењу свих тих објеката и његов функционализам, оно што смо ми научили од неких архитеката ван Србије који су били носиоци и светионици архитектуре као што је Корбизије, Фрак Рајт, Гропијус Владислав је био ученик, а после тога и многе научио блиставом раду“, објашњава Инок Симеон.

Владислав Ивковић је и поред свих професионалних обавеза увек имао времена за породицу и пријатеље. Рецепт за успех налази се у љубави, јер кад се нешто воли ништа није тешко, каже његова унука, глумица Миона Марковић.

„Приватно је био велики господин благе нарави који је био у свом свету, обожавао је свој посао. То смо и ми као деца могли да видимо да ће да нас части кад добијемо кеца или тројку, а не петицу – то је безвезе. Био је зафркант благе нарави, волели су га пријатељи, волеле су га колеге“, каже Марковићева.

Циклус спомен изложби Великани српске архитектуре: Архитектура и живот – да мртве живим сачувамо, покренуо је Инок Симеон, замонашени архитекта Слободан Драговић, у жељи да сачува од заборава дела познатих преминулих српских колега, који су стварали средином и крајем 20. века.

„Мислим да је то ратни трофеј, а они су били врло чести и врло важни, почев од застава које нису сачуване, штитова, опрема, наоружања. Претпостављам да их је носила нека витешка дружина, пошто је више оклопа, хришћанске војске која се борила за Голубац у другој половини 15. века”, рекла је Марина Бунарџић, археолог саветник.

Током археолошких ископавања у Голубачкој тврђави пронађено је чак 2.000 плочица сегментног оклопа што у оквирима средњовековне археологије овај налаз чини веома значајним.

„Ми ћемо и даље бити присутни на тврђави, али оно што је најзначајније, то је сада завршено, презентовано, доступно публици и сачувано за будуће генерације”, рекла је проф. Дубравка Ђукановић, директорка Републичког Завода за заштиту споменика културе.

Представљање прати изложба „Свети ратници” Галерије фресака Народног музеја Србије. Оне приказују промену у средњовековном сликарству почетком 14. века, када мученици и чудотворци добијају прави ратнички изглед. То је почетак и наративног стила где су након мирног 13. века први пут приказани у покрету.

„Најпознатији је Свети Ђорђе који је светац у целом хришћанству и који је узор за све друге свете ратнике. Познат је, поготово у источном делу хришћанства, Свети Димитрије, који не само да је заштитник Солуна, већ и династија Палеолога и Мрњавчевића. Ту су и Свети Теодори, који су израсли из истог корена”, наводи Бојан Поповић, аутор изложбе и руководилац Галерије фресака.

Део сталне поставке сада ће бити и реплика оклопа за коњаника коју је израдио архитекта Стеван Стевановић на основу историјских података.

Ђукић Дејановић је подсетила да је Министарство просвете установило ово признање од школске 2020/21 године и да је то још једно значајно признање поред Светосавске награде које се додељује за допринос у просвети.

Према њеним речима, ове године пристигле су 52 пријаве за Доситејеву повељу, а Комисија је изабрала 14 добитника. Министарка је навела да је Доситеј увек истицао да су просвета и наука основ напретка.

„Његов рад и идеје и даље инспиришу многе. Сматрам да је потребно да се делу Доситеја и његовим порукама чешће враћамо. Управо због значаја његовог дела за младе генерације Министарство просвете одлучило је да се у школама додатна пажња посвети његовом раду и порукама“, рекла је Ђукић Дејановић.

Она је истакла да у промовисању личности и дела Доситеја Обрадовића велики значај има и Задужбина која носи његов назив, а која ове године прославља 20 година рада.

„Сваке године од 10. до 30. априла ова установа обележава „Доситејеве дане“ посвећене овом великану писмености, образовања, знања, верске толеранције, моралности, доброчинства. Још једном честитам добитницима, као и Задужбини „Доситеј Обрадовић“ на преданом раду и промовисању личности и дела овог великана“, рекла је министарка.

Свечана академија „Учитељ Доситеј“ организовала је Задужбина „Доситеј Обрадовић“, под покровитељством Министарства просвете поводом обележавања 240 година од објављивања Доситејевог дела „Совјети здраваго разума“ и 220 година од објављивања песме „Востани Сербие“.

На свечаности су наступили су, између осталих, Академски хор Колегијум музикум и Прво певачко друштво 1905 из Шапца.

Добитници повеља „Доситеј Обрадовић“ су: Предшколска установа „Радост” из Нових Бановаца; Основна школа „Вук Караџић” из Књажевца; Основна школа „Братство јединство” из Куцуре; Основна школа „Илија Гарашанин” из Аранђеловца; Иван Марковић, самостални

педагошки саветник, наставник музичке културе у Основној школи „Мића Станојловић” из Коцељеве; мр Дејан Бошковић, виши педагошки саветник, наставник биологије у Основној школи „Иво Андрић” из Београда; Марија Бастић, педагошки саветник, наставник разредне наставе у Основној школи „Јанко Веселиновић” из Београда; Миланка Берковић, педагошки саветник, наставник разредне наставе у Основној школи „Филип Вишњић” из Београда; Биљана Ајдачић, педагошки саветник, наставник српског језика и књижевности у Гимназији Ивањица; др Урош Дојчиновић, редовни професор на Факултету савремених уметности у Београду и наставник у Музичкој школи „Јосип Славенски” из Београда; Јованка Андрић, директор Предшколске установе „Плави чуперак” из Титела; Лука Родић, ученик 7. разреда Основне школе „Љуба Нешић” из Зајечара; Милица Цвијовић, ученик генерације Ужичке гимназије, сада студент Електротехничког факултета Универзитета у Београду; Факултет Педагошких наука Јагодина, Универзитет у Крагујевцу.

„Без обзира што је ново време, време виртуелног живота, књига је потребна људима, потребно је читање и сусрети са писцима. То видим сваки пут кад негде отпутујем. Једино што би можда требало јаче и снажније је то преко медија пласирати, да дође до читалаца“, каже књижевница Весна Капор.

„Живимо у времену које ће тек донети велика искушења у сваком смислу. Књига је излаз у два смисла – један је да одржимо своје духовне снаге које су данас највише на удару, а други је да покушамо да нађемо разлоге и објашњења зашто се по ко зна који пут циркуларно свет налази у оваквој дилеми“, наводи писац Миомир Петровић

Бостијан Бастаћ истиче да док читамо књиге можемо да научимо неке нове ствари: „Упознали смо писце, питали их одакле им инспирација да пишу књиге, романе. У сваком случају било нам је лепо овде“.

Ђаци али и студенти Групе за скандинавистику Филолошког факултета упознаће норвешку списатељицу и илустраторку Кристин Рушифте.

„Важно је да научимо како да читамо. Књиге имају већу моћ када их имамо у рукама. Дајте шансу књигама. Можемо да се фокусирамо на оно што је у њима, а да нас не ометају обавештења која нам 'искачу' по екранима“, објашњава Кристин Рушифте.

На позив Института Гете и Аустријског културног форума гошћа Београда је и списатељица Барби Марковић, добитница награде за белетристику Сајма књига у Лајпцигу.

„Заправо не мислим превише о читаоцима кад пишем књиге. Пишем књигу коју бих волела да читам, заправо пишем књигу за коју имам утисак да би било добро да постоји а још не постоји“, рекла је Марковићева.

Поводом празника књиге, широм Србије су разноврсни књижевни програми и већи попусти за куповину књига и учлањење у библиотеке.

Први корак у преласку из јавне у приватну зону био је улазни хол. Хол представља први репрезентативни простор, поред пружања слике о квалитету становања требало је да остави и снажан утисак на госта. Стога су архитекти посебну пажњу посвећивали пројектовању ходника, избору материјала и дизајну детаља.

На пољу просторне организације ентеријера модернизам је донео извесне новине, као што су брига о функционалности простора и задовољење хигијенских услова. У међуратном периоду настаје концепт „београдског“ стана.

„У међуратном периоду просторна организација стана у великој мери је типизирана, чак 70 до 80 процената станава пројектовано је по истом принципу, такозваног 'београдског' или 'салонског' стана. Он је подразумевао најчешће постојање два улаза – један за власнике, односно станаре, други за послугу, будући да је послуга била саставни део већине породица средње класе и имућнијих грађана“, наводи др Владана Путник Прица, научни сарадник Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Приметна је дихотомија која дефинише „београдски салонски” стан. Са уличне стране налазиле су се репрезентативне просторије – салон, спаваћа соба, кабинет, будоар, у зависности од величине стана и финансијских могућности власника, док су са друге стране биле помоћне просторије намењене послузи – кухиња, соба за послугу, остава и евентуално друге помоћне просторије које је повезивала трпезарија као централна просторија.

У односу на период пре Првог светског рата, купатило и тоалет су готово обавезни. До тада то није био случај, али увођењем канализације и адекватне инфраструктуре, електрификације, па чак и телефона, што је постало углавном стандардно у међуратном периоду, видимо настајање једне типичне просторне организације, додаје Путник Прица.

Комплексност репрезентативних простора који су се делили према различитим функцијама свакодневног, богатог друштвеног живота европске аристоркратије, пренет је у одређеној мери на вишу, па чак и средњу класу. У Београду је у међуратном периоду за добро пројектован животни простор сматрана могућност његове трансформације за потребе прослава и свечаности с већим бројем гостију. Тако се на основу бројне документације може уочити јасна разлика у уређењу такозваних примаћих соба и сасвим приватних простора.

„Јавни простори унутар стана су, пре свега, трпезарија и салон, репрезентативни простори резервисани за госте, за пријеме, који треба да представе интелектуални профил станара, њихов материјални статус, укус, образовање, једноставно да их дефинишу као личности и позиционирају у тадашњем јавном, културном животу Београда. Насупрот томе постоје приватни простори – спаваћа соба, помоћне просторије, кухиња – који нису резервисани за госте, већ искључиво за породицу“, напомиње Путник Прица.

Мушки и женски простор

У међуратном периоду у становима је постојала и родна подела на мушке и женске просторе, која води порекло из времена владавине Османског царства, када су турске куће имале традиционалну поделу на селамлук и харемлук. Између два светска рата женским просторијама су сматрани будоар, спаваћа соба и салон одређен за примање гостију домаћице. У случају да нису поседовале своје просторе приватности, жене су често седеле уз прозоре. Мушке собе биле су традиционално просторије у којима су мушкарци обављали своје свакодневне активности – кабинет и библиотека.

„Када је у питању београдска стамбена архитектура имамо одређене примере, нарочито код имућнијих грађана, где је радна соба, соба за господу или соба за пушење, такозвани ‘херен цимер’, резервисана углавном за домаћина и његове мушке госте, док је евентуално будоар или неки од салона, у случају да их је породица имала више, био резервисан за домаћицу и њене госте. Постоји извесна дихотомија у ком простору бораве мушкарци, а у ком жене. По сведочењима, неки мушкарци уопште нису залазили у помоћне просторије и кухињу, чак нису ни знали како им изгледа кухиња. За домаћицу то свакако није важило, без обзира што је имала послугу, кухиња је, опет, била традиционално њена зона“, истиче научна сарадница.

Колико год приватни простор био нека врста заклона од спољашњег света, ентеријер представља управо однос станара према свету.

„С једне стране, кад разговарам с људима, неко је прочитао неку књигу, па је неко за неку нову чуо па препоручује и тако даље, и мислим да је то један део друштва. А други део друштва, млади људи, предавао сам, знате, и једноставно имају проблем, ја то зовем проблем кондиције, да прочитају велике књиге“, напомиње гост Јутарњег програма.

Зато је те људе потребно навићи, додаје Пиштало, као и на било шта друго, односно на један добар однос према себи, да пусте књиге у свој живот. Због тога ови дани, као што је данашњи Дан књиге, охрабрују младе људе да то учине.

„Право да вам кажем, сећам се много људи који нису много читали ни у време кад сам ја био у средњој школи. Људи крећу да, како је говорио Андрејић, 'све боље било што је раније било, а најбоље што није никад било'. Тако да људи мало идеализују то како је било раније, није свако читао ни раније. Али рекавши то чини ми се да се мање чита због познатих ствари, због улоге електронских медија, због улоге слике. Ја не мислим да се читање може изгубити, али заиста, из срца не мислим“, напомиње управник Народне библиотеке Србије.

Као што радио није нестао када је дошла телевизија, неће ни књига нестати, али сигурно ће бити неких промена у начину читања, додаје Пиштало.

„Видите да нема краја инвентивности што се тиче нових медија. Значи, читање неће нестати. Књиге су као буба швабе, то знамо. Не може ни атомски рат да их уништи јер ми смо саздани од прича. А једноставно, не можемо се одрећи себе.“

Владимир Пиштало додаје да му није толико важно шта се чита. Волео би да се чита добра литература, да се чита поезија јер нас она учи шта све речи могу да ураде. Али са друге стране, када би се нашао на пустом острву, ако не би имао добру литературу, читао би и лошу.

„Али оно што је најважније, молим вас запамтите, сви људи су читали авантуристичке књиге у средњој школи, па су касније тражили свој пут према Балзаку, Мопасану, Достојевском и тако даље. Мени је важно да људи читају и један велики број људи ипак чита“, напомиње Пиштало.

Награда „Владан Десница“

Народна библиотека Србије додељује награду „Владан Десница“. То је једина књижна награда коју писци оцењују рад својих колега писаца. Осим што је ово један од начина да се сећамо великог писца, Народна библиотека ће ускоро отворити и резиденцију „Владан Десница“.

„Позваћемо људе из других култура, преводиоце, људе који преводе и афирмишу нашу литературу, јер ми то радимо у Центру књиге у Народној библиотеци и то ће се такође звати Владан Десница. Поред тога имате ову награду коју писци дају писцима. Обично људи који нису писци оцењују писце, а то је помало као питати оне које не знају о ономе што не знају. Писци сигурно, јер једна је ствар имати идеју, а друга је ствар знати изразити се у речима“, наглашава Пиштало.

Ове године ће трећи пут бити додељена ова награда која подразумева и релативно висок новчани износ с обзиром на то да су писци међу најмање награђиваним уметницима.

„Ако упоредите са радом глумаца, ако упоредите са радом музичара, писци су заиста у једном граничном положају и немојте се плашити да ћемо их прехвалити и да ћемо их пренаградити“, напомиње гост Јутарњег програма.

Књижевне награде

Иначе, Владимир Пиштало је за своју последњу књигу, Песма о три света, добио бројна признања – награду „Бескрајни плави круг“, награду „Матијевић“, награду „Миша Анастасијевић“ и била је у најужем избору за Нинову и награду Београдски победник.

„Много је пажње указано тој књизи. Ми увек кажемо како је књизи потребна награда. Јесте, али је и награди потребна књига, јер је било толико награда које су додељене неким књигама којих се не сећамо, нажалост. Али када се деси то нешто необично, када нешто кликне, Хазарски речник рецимо. Павић је за себе говорио да је најнечитанији писац био пред те награде, и онда је она постала наша најпревођенија књига свих времена, јер је добро одабрана. Тај спој књиге и награде којима се сви надамо је оно што је права ствар“, наглашава Владимир Пиштало.

Прочитати књигу до краја

Владимир Пиштало је предавао 30 година на универзитету у Америци и ако би требало да повуче паралелу где се више чита, наводи да му се чини да се у Америци мање чита него код нас.

Посебна специфичност у Америци је да је литература сврстана у категорије и раздвојена у жанрове, што признаје њему није имало много смисла.

„Али сам имао утисак да моји студенти имају и веће проблеме, а то је да од прве до задње странице, да не користе пушкице, да не користе неке интерпретације, да прочитају и да заврше књигу. Мислио сам да је то можда и још већи проблем. Ово о чему данас говоримо, на Светски дан књиге, то је глобални феномен. Само да знате, да то није феномен српског друштва, то није феномен америчког друштва, то је нешто за шта се боримо заједно свуда у свету“, наглашава Пиштало.

Како заштитити ауторска права писаца

Пошто је 23. април и Дан ауторских права, Владимир Пиштало каже да је писцима тренутно преостала једино молитва како би заштитили своје дело.

„То је једна племенита идеја и један од највећих бораца за њу је био Роберт Андервуд Џонсон, Теслин близак пријатељ и песник и уредник магазина Сенчури. Он је био један од тих праотаца међународних права и међународног копирајта и борио се за то осамдесетих и деведесетих година. И случајно смо, управо том Теслином пријатељу, захвални што је то поље мање-више регулисано“, наводи на крају гостовања у Јутарњем програму, Владимир Пиштало, управник Народне библиотеке Србије.

Дон Кихоте на видео-играма

Уместо витешким романима, популарним у његово време, мотивисале би га можда видео игре, рецимо Final Fantasy VII о херојима који се боре против корпоративне моћи. Већ га замишљам с транспарентима у Давосу. Прошли су векови, стигли смо до вештачке интелигенције, а нешто је остало исто.

Постоје Дон Кихоти и Санча Пансе, мудрост и ученост насупрот практичном уму, постоје борци за идеале, алтруисти с једне стране и себичњаци с друге...

Витез рођен у барокном свету XVII века прерастао је улогу књижевног јунака и постао симбол. „донкихотовска борба" ушла је у језичку свакодневицу читавог света.

Подсетимо: витез и његов пратилац лутајући Шпанијом трагају за авантурама, а пут бира Росинанате, први коњ с карактером у књижевној историји.

Истовремено пратимо пут од раскоши до банкрота идеала, од витезове вере до духовне празнине. Садржај је углавном познат и онима који нису читали роман, али вечни живот дела намеће задатак да сагледамо сва његова лица и значај за књижевност.

Многи теоретичари Сервантеса бележе као првог  прозног писца који је схватио да се пажња и поверење читалаца стичу стилом.

Он је пре свега мајстор дијалога. Када поново узмете у руке роман обратите пажњу како Дон Кихоте реагује на сваку нову ситуацију и тумачи је с безграничном маштом.

Изгубљене илузије

А онда ступа на сцену неизбежни Санчов коментар или неког другог из галерије ликова. Битке губи када узме мач у руке али добија сваку када изговори реч. Ширина духа, начитаност и раскошна машта кључ су његовог успеха. Писац упорно тражи снагу и интелектуално оруђе да одбрани људску потребу за вером. Дон Кихоте умире када изгуби илузију.

Важна одлика дела је и уверљивост. Сви његови ликови су јасно исцртани својим размишљањем и делањем. Зато су Кихоте, Санчо, Дулсинеја и други преживели векове на страницама преведеним у читавом свету.

Може се рећи сасвим једноставно: витез је луд, залуђен. Али он је уствари неприлагођен јер на свој начин види слободу.

 Сервантесов допринос филозофији пореде с Монтењовим и Декартовим јер је покренуо ланчану реакцију сумње. Задужио је и енглески роман. Дела Филдинга, Скота, Дикенса његова су „деца".

Колико је дуг и тежак посао преводиоца толико је снажна радост када пронађе одговарајућу реч, када спозна да је погодио саму срж, дух оригиналног и сопственог језика али пре свега да пренесе поруку писца, не одузме главне црте јунака.

Предано је то учинила Александра Манчић, зато не пропустите ниједан ред њених објашњења на почетку.  

"Написан пером сумње на хартији убеђења"

El ingenioso hidalgo don Quixote de la Mancha i Segunda parte del ingenioso cavallero don Quixote de la Mancha, наслов у оригиналу, преводи као Маштоглави идалго дон Кихоте од Манче, односно Други део маштоглавог витеза Дон Кихотеа од Манче.

„Да бих превела реч ingenioso из наслова романа, нисам смела изгубити из вида ону основну ствар: место на којем треба тражити сва могућа значења те речи у наслову јесте пре свих Сервантесов роман, и Сервантесов јунак, Дон Кихоте. Машта је основа његовог живота, ствар је само у томе да та димензија његовог лика дође у први план. У част Дон Кихоту, у част Сервантесу и његовој уметности живота  који се осваја маштом, реч маштоглави дошла ми је, усмено, с другог места, од другог ја, од извесног српског писца", истиче преводитељка.

Живот јунака који ће вековима освајати свет витештвом, љубављу, маштом, идеалима слободе, започео је током Сервантесовог боравка у затвору.

Сам је рекао да је пишући дело „дао одушка својој сети и незадовољству". Зато је роман више од пародије на витешке романе, зато је много писца у јунаку. 

Један источњачки критичар је рекао да је Дон Кихоте „написан пером сумње на хартији убеђења, дубоко људска књига ... са нарочитом особеношћу да у духу свакога ко је чита онако како треба читати ову књигу, рађа мисли и нагони на размишљање".

Пошто се може тумачити на бесконачно начина, као митови, каже, „могло би се рећи да ју је аутор написао са својим читаоцима".

Да ли је могао да замисли да ће се чинити да ју је писао и са читаоцима долазећих столећа?

Сигурно није ни размишљао о томе али је показао како се у књижевности осваја вечност. Онако како рече Мишел Уелбек: „Док имамо књигу, добро је, спасени смо!“, права препорука на данашњи дан.

У образложењу се истиче да је филм маестрална, зналачка, надахнута разрада идеје да се осветли позадина мистериозне појаве нове авангардне блуз и рок звезде Ненада Марића и његовог брата Марка. По свему виђеном – несумњиво вансеријских музичара и личности. Дело је микс занатске супериорности и поетског, метафизичког талента аутора, праћено мајсторском монтажом Ивана Васића, суптилног специјалисте за документарни жанр...

Због свега тога, жири је направио преседан и проширио списак награђених. Одаје признање главном актеру Ненаду Марићу, доделом специјалног трофеја – истовремено за допринос квалитету филма и за допринос значајном обогаћењу наше музичке сцене.

Такође, медаљоном фестивала, жири специјално награђује сниматеља филма Милана Илића, за изузетну визуелизацију и Милорада Конрада, продуцента, за организационо и продукционо покровитељство.

У осталим категоријама и жанровима, награђени су и остали аутори из РТС-а: Бранко Станковић, Невена Милић, Иван Пецикоза, Новица Савић, Тамара Дрезгић, Слађан Стојановић, Милица Поповић и Васко Васовић.

Свечана додела признања у Великој Плани заказана је за петак, 26. априла 2024. у 20 часова.