„Најзанимљивије ми је било и то што се кроз позориште рефлектује све што се дешава у држави, у граду. Друштвено, политички, идеолошки, и буквално се као кроз калеидоскоп прелама кроз позориште“, наводи Мирјана Савић, ауторка монографије „75 година Краљевачког позоришта.

Сведоче то новински чланци, позоришне критике, каст листе. Али најдетаљније људи који су своје, и судбине својих породица, везали за Краљевачко позориште.

„Памтим и 1965. годину кад сам дошао први пут у позориште. Позориште је био мој други живот, моја друга кућа. Али сам поносан зато што је остало то и данас дан и све је у мени“, наглашава Миле Цвијовић Нецо, глумац Краљевачког позоришта.

Монографија је омаж ствараоцима и љубитељима позоришне уметности. Од оних који су обележили првих седам година професионалног рада, преко 45 година борбе људи на и око аматерске сцене да се у граду на Ибру задржи пламен богиње Талије, до највећих успеха и награда. Само у послењих пет, у Краљево је стигла 21 награда, међу којима и Стеријина.

„Ужасно је велико задовољство кад се човек нађе у ситуацији да слави 75 година постојања било чега у Србији. А поготово када је то позориште. Када је то позориште које је прошло дуг пут, које је оставило и оставља траг у српском театру“, сматра Алекснадар Милосављевић, позоришни критичар и театролог.

„Позориште је одредило кроз читаве деценије дух, културни дух овога града. Срећа је да имамо позориште, а на нама је колико ћемо бити паметни да га сачувамо па да славимо и 150 година“, напомиње писац Дејан Алексић.

Узвраћена љубав – кажу слављеници. Јер је верност публике најважнији састојак у рецепту дуговечности.

„Јер ако у позориште, као што смо били сведоци у корони, не уђе гледалац и не може да види живог глумца, џабе сва техника, сви зумови, сви јутјубови. Ми тражимо живе контакте с људима. Позориште ће живети. Краљево се изборило за то те 1956, 17. новембра, да никада не умре Талијин пламен у Краљеву. Честитам Краљевчанима на томе што су очували своје позориште и што га воле“, каже Миодраг Динуловић, директор Краљевачког позоришта.

И док слави, један од најмањих професионалних ансамбла у земљи нада се да ће неки нови јубилеј дочекати у обновљеном позоришту са растерећенијим колективом.

Листу ствари које обе воле свакодневно допуњују, све до немилог догађаја у школи цртања који прекида њихово дружење.

„Идеја ми је била у ствари да приближим тај свет тишине деци која иду у редовне школе и да им прикажем које су то и предности и мане. И кроз пријатељство две девојчице да покажем како долазе неспоразуми, неке нежељене ситуације и како се то разрешава“, каже ауторка књиге, Јасминка Петровић.

Деца и наставници Основне школе за оштећене слухом - наглуве „Стефан Дечански“ помогли су јој да упозна свакодневни живот особа које не чују.

„Највећи изазов ми је био док сам писала и то сам стално проверавала и са наставницима у школи за глуве и наглуве и са децом да не направим неку грешку, да их некако верно опишем и да их прикажем са свих страна – нити да их прикажем кроз сажаљење, нити да им дам превелику снагу него да заиста то буде реално како изгледа њихов свет“, истиче ауторка.

Маштовитим и духовитим илустрацијама Лука Тилингер оживео је текст и цртежима приказао саджај књиге. Представљање знаковног језика и прстне азбуке био је захтевнији део за рад.

„Због тога што су ти покрети руку веома мали у односу на целу фигуру и онда није претерано згодно да се много илустрација везује за знаковно писмо, односно знаковни језик. Такође је и проблем неки од тих покрета дочарати илустрацијом и када сам гледао примере како се који покрет изводи углавном су то неке стрелице и објашњења на коју страну руке путују, гестикулација итд. Тако да је оно што је било највише везано за ту прстну азбуку, што смо направили пример за свако слово по један покрет и онда смо направили по једну илустрацију за свако ту слово“, објашњава илустратор књиге, Лука Тилингер.

Књига Онај догађај од А до Ш говори о искушењима кроз која пролази пријатељство, али и поучава читаоце како да их превазиђу. И децу и одрасле позива на учење знаковног језика како би препознали лепоту у различитости. Истовремено, подстиче на размишљање о сопственој срећи, ћутању, самоћи и усамљености које делимо сви, живели у свету тишине или не.

„Када снимамо филм или када стварамо серију, кажу они, морамо бити беспрекорни, морамо бити људи који ће се ботити апсолутно за своју идеју, морамо бити велики професионалци с једне стране, а с друге стране морамо бити изузетно провокативни. Провокација и снага редитеља, у ствари, на прави начин, чини ми се, да може да избегне ово једно време у коме су редитељи и посао, професија редитеља минимализирани и у којем сви мислимо да можемо да режирамо“, објашњава Дарко Бајић, аутор филма и књиге Филм давне будућности.

Из страница књиге избијају емоције, а како и сам Бајић наглашава, без емоција и страсти према теми – нема филма. Кроз приче врхунских редитеља, читаоци откривају да добар филм никада „не излази из моде“.

„Пружа им ту шансу да лагано читајући ову причу о четворици великих, легендарних редитеља, у ствари, дођу до тог амалгама како режирати филм. Па морате то да осетите, мора да постоји страст према томе. У тих 200 година њиховог искуства се, у ствари, крије тајна страсти према режији“,    

Књига се, на неколико места, бави и значајем биоскопа и промоцијом филма у том амбијенту. Филм давне будућности поцртава да је филм створен да у биоскопу креира атмосферу која се памти, као и да богатство тог искуства, дигитално доба у којем живимо, не може да замени.

Године 1952. је постао члан Удружења ликовних уметника Црне Горе. Био је и члан Матице црногорске и црногорског Пен центра.

За дописног члана Црногорске Академије наука и уметности бирају га 1977,  а за редовног 1985.

Године 1955, почиње активно да слика, и већ 1956. излаже прве портрете и пејзаже у београдским галеријама.

На његов рад је утицао пут у Париз 1958. године када се упознаје са наслеђем надреалиста, као и боравак у Риму 1973. и 1974. године, где ће на свој начин доживети метафизичке слике Де Кирика.

Завршивши споменик Јовану Томашевићу почетком шездесетих година прошлог века, Станић престаје да се бави вајарством.

Међу његовим запаженијим наступима је онај на Бијеналу у Венецији 1997. Осим у Београду, Подгорици, Цетињу, Сомбору, Загребу и Новом Саду, самостално је излагао и у Ослу, Риму, Мотувану, Болцану, Берлину...

Станић је добитних бројних признања и награда. Његова дела део су сталне поставке Уметничког музеја Црне Горе на Цетињу.

„Ово је заправо критика савременог друштва и неке бриталности које савремено друштво носи, као и критика конзумеризма и разних других ствари које нас у савременом свету притискају“, објашњава редитељка Дина Радоман.

Сценографију поред редитељке потписује и Романа Бошковић, костимографију Ана Трошић Трајковић, док је за музику био задужен „Ел-Пе дуо“.

Тројицу пријатеља који су се обрели у свету бруталних, сензационалистичких наслова, воајеристичке културе тумаче Арсеније Арсић, Братислав Здравковић и Риста Милутиновић.

„Видимо три различите мушке особе које се на три различита начина прилагођавају или не прилагођавају датим околностима. Сва тројица су високо образовани људи, с тим што су двојица, да кажем, филозофи. Један се потпуно бори и не жели никако да пристане на те новонастале околности. Мој лик је потпуно пристао и имамо трећег којег не бих да откривам, позвао бих публику да дође па да види“, каже глумац Братислав Здравковић.

Плес у води прва је од седам драма које ће на малој сцени БДП-а бити изведене током Фестивала који се одржава под слоганом О чему сањаш – између дијалога и монолога у савременој европској драми.

У оквиру Фестивала европске драме биће одржано и шест јавних читања драма најистакнутијих и високонаграђиваних савремених европских драмских писаца.

Је ли он жртва политике или породице?

Да је Шекспир дао јасан одговор, комад се не би играо четири века. Улога Лира је завршни глумачки тест – ко је добар, иде равно у позоришни олимп.

„Мартин Рајнке игра Лира као некога ко путује из ничега у ништа преко кратке станице у лудилу. Наравно да ту постоји чврста прича о моћном владару који преноси власт наследницима, али само ако и даље раде тачно оно што он хоће. Фасцинација текстом надилази наратив, вероватно зато јер се човечанство није макло даље од шеснаестог века“, наводи редитељ Рафаел Санчез.

„Шекспир је паметан, духовит, лукав и модеран. За Лира је узео старије средњевековне легенде, и од тог створио заплет једнако реалан у ренесанси и данас. Оригинални срећан крај је пребацио у трагичан да покаже како је страшно када моћ не зна шта ће са собом. Лир остаје велика инспирација. Ко је гледао награђивану телевизијску серију Наследници о породичном патријарху и медијском могулу Роју - то је краљ Лир“, истиче драматург Јерон Ферстеле.

Поред глумачког ансамбла, представа осваја сценским дизајном. Тамна, геометријска и експресивна, са панелима полираним на мермерни ебру-папир, ова продукција на моменте изгледа као да је изашла из црно-белих немих филмова пре једног века.

„Експресионистичка атмосфера је била намеравана. Али, идеја није дошла из филмова, већ из сликарства, из Гојиних цртежа. Директна инспирација за сценску естетику је Гојина слика из мадридског Прада, пас који тоне у земљу и муљ, али се ипак не да. Гоја је тако снажан, он је Шекспир у сликарству. Погледате његова платна и помислите како су насликана прошлог месеца“, објашњава редитељ.

Као у Магбету, похлепа за моћи и у овој Шекспировој драми носи причу. Али доминацију брзо преузимају емоције, туга и несмиреност одбачених родитеља. Краљевства и царства, нека други брину о томе – овде станују само људи којима је отета и последња утеха.

„То је једно једино место у Србији тако чврсто везано за нашу заједничку историју и наш заједнички хероизам. Стално долазе људи у ходочашће. Чим завршимо са радовима већ смо се договорили како ће бити стављена на туристичке мапе Србије“, каже Јевгениј Баранов, управник Руског дома.

„Ова велика обнова би свакако послужила и томе да се спроведе и једна врста, хајде да кажемо, обнове у нашем памћењу онога шта то место за Србију значи, шта значи за српско-руске односе. Да тадашње Руско царство није објавило рат Отоманској империји тај Први српско-турски рат би се, по нашу земљу и по наше претке, завршио на веома кобан начин“, истакао је Никола Селаковић, министар културе Србије.

Део занимљиве историје бележи и предање да је жеља пуковника Рајевског била да га, ако погине, сахране у Русији, а срце заувек оставе у Србији. Што се и догодило. 

„Кад је његова мајка стигла овде и тражила његово тело да одвезе кући, постоји ти документи, лекар који је радио ексхумацију извукао је срце, и срце је сахрањено овде. Ти папире постоје, што се тиче његовог аманета, стварно не знам, мислим да је то лепа и сјајна легенда“, нагласио је управник Баранов.

У мастастиру Свети Роман, где му срце почива, у част 185 година од рођења, пуковнику Рајевском, јунаку који је Србију неизмерно волео и за њу живот дао, одржан је помен.

Био је у уметничком већу Бемуса, програмској комисији Мокрањчевих дана у Неготину, један од оснивача Мокрањчеве задужбине. Као секретар Одљења за ликовну и музичку уметност САНУ, организовао је концерте у Галерији САНУ

„Све је на том плодном и истрајном животном и професионалном путу било у хармонији, и мудрост и господство и достојанство и суптилни лирски сензибилитет и мера за интензитет драмског набоја, као и спремност и храброст да уђе у дијалог са дамарима доба Тешко је рећи да ли је као композитор или као теоретичар или као педагог више задужио српску музику, једно је сигурно - велики поштовалац имена и дела Стевана Стојановића Мокрањца, академик Дејан Деспић већ дуго је под сводом пантеона наше националне културне историје“, наглашава др Катарина Томашевић, директор Музиколошког института САНУ.

Завршио је композицију у класи Марка Тајчевића и дириговање у класи Михаила Вукдраговића на Музичкој академији у Београду, где је скоро три деценије био професор теоријских предмета.

Аутор је једног од најплодоноснијих и најизвођенијих опуса у историји српске музике, са преко 200 дела различитих жанрова. Његове композиције су извођене у 17 земаља Европе, у Јужној и Северној Америци и Азији. Међу његовим најпознатијим делима издвајају се Симфонија у Де-молу, Дубровачки дивертименто за симфонијски оркестар, Концерт за Наташу, за клавир и оркестар, Ноктурно, оп. 5, Хумористичне етиде, Вињете, Музички речник и Дубровачки канцонијер, циклус за женски глас и чембало или клавир.

„Композитор Дејан Деспић је био заиста један веома вредан човек и оставио је иза себе велики број дела, како солистичке музике, тако камерне, симфонијске, и на крају, крунисао је цео свој рад једном опером, а то је Поп Ћира и поп Спира“ наводи академик Иван Јевтић.

„Био је веома изнијансиран човек. Оставио је велики траг и његово дело ће тек да живи. Не постоји жанр, не постоји простор у коме његова музика и његова мисао, и његова жеља није ушла, није се реалиовала и није написала дело. Такав лик је веома редак и припада бародвима једног времена које више овај тренутак у којем ми јесмо не познаје“, сматра академик Светислав Божић.

Својим оригиналним научним студијама о теорији тоналитета и универзитетским и средњошколским уџбеницима за хармонију и хармонску анализу, науку о музичким инструментима и основе науке о музици, дао је немерљив допринос теорији музике. Добитник је бројних признања међу којима се издвајају Орден рада са црвеном заставом, Вукова награда, Мокрањчева награда и Златни беочуг.

Својим богатим стваралачким опусом, теоријским радовима и педагошком делатношћу оставио је неизбрисив траг у историји српске музике, наводи се у саопштењу и додаје да је његов одлазак велики губитак за САНУ и свеукупно српско друштво и културу.

Александро Спараћино, у улози мученог Дон Ђесуалдо, пружио је маестралну интерпретацију, преносећи снажне емоције са изванредном музичком пратњом Рикарда Гербина.

За титлове на српском језику биле су задужене Ђурђина Благојевић и Ивана Симић-Ћорлука. Учешће студената италијанског језика додатно је обогатило догађај, пружајући осврте на дело, док су многи српски гледаоци препознали снажне сличности између приче главног јунака и својих искустава.

Овај успех представља прославу италијанске културе у иностранству, историјски тренутак у којем се таленат и професионалност спајају како би створили универзални уметнички језик. Представа је реализована уз драгоцену подршку Италијанског института за културу у Београду, на чијем челу је директор Роберто Ћинкота. Он је добио награду "Verga 100 Europa", престижно европско признање које је раније додељено великим уметницима попут Пласида Доминга и Рената Брусона.

Овај пројекат потврђује да уметност може бити снажан мост између култура, повезујући народе и приче лепотом нарације кроз позоришни израз.

„Извели смо велика дела вокалне хорске литературе, а за крај године остало су нам још два концерта. Први је а капела концерт Максимилијана Шајнберга, Страсна седмица, којим ће дириговати млади колега Јаков Милутиновић“, наводи Бисерчић.

Специјални гости ће бити Дечји хор „Колибри“ који ће овог пута наступити у нешто другачијој улози. „Колибри“ ће имати прилику да изведу четири химне из Страсне седмице које су написане на српски напев.

„Имали смо жељу да направимо извесну компарацију између руске традиције на којој је заснована Штајмбергова партитура и српске традиције у контексту Страсне седмице које ће извести Хор 'Колибри'. Морам да кажем и у својо лично име, и у име певача да се сви заиста радујемо прилици да премијерно у Србији изведемо ову значајну партитуру и још једном осведочимо ту едукативну улогу Музичке продукције и Јавног сервиса“, истиче диригент Хаџи Јаков Милутиновић.

До карата за овј концерт заинтересовани могу доћи преко званичног профила Музичке продукције РТС-а на Инстаграму. Сви који се пријаве учествоваће у извлаћењу, а 30 срећних ће имати прилику да добије по две улазнице за овај концерт.

1936. Hank Ballard је амерички композитор и певач. Био је један од првих рокенрол музичара у 50-им годинама. Прославио се са песмама Work with Me, Annie, Annie Had a Baby и Annie's Aunt Fannie. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1990. Умро је 2003.

1960. Ким Вајлд је енглеска певачица, ди-џеј и телевизијска водитељка. Прославила се својим деби синглом Kids in America из 1981. године, а касније је имала још неколико хитова међу којима су Cambodia, You Came као и обрада песме You Keep Me Hangin' On групе The Supremes. Написала је и две књиге о баштованству.

1962. Kirk Hammett је амерички гитариста хеви метал бенда Металика. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 23 место најбољих гитариста.

Рођени на данашњи дан: 1936. Don Cherry, 1949. Herman Rarebell (Scorpions) и 1950. Rudy Sarzo (Whitesnake)

Догодило се 18. новембра

1956. Фетс Домино је гостовао код Ед Саливена, где је извео песму Blueberry Hill.

1970. Албум ”Led Zeppelin III” је на првом месту са обе стране Атлантика.

1972. Кет Стивенс је са албумом ”Catch Bull At Four” на првом месту америчке листе албума, где ће остати три недеље.

1974. Џенезис су објавили двоструки концептуални албум ”The Lamb Lies Down on Broadway”, њихов шести студијски албум и последњи на коме је певао Питер Гебријел.

1978. Били Џоел је са својим шестим албумом ”52nd Street” на првом месту у САД. Албум је по први пут издат на компакт диску. Касније је освојио и Греми награду за албум.

1983. Група R.E.M. је гостовала у телевизијској емисији Channel 4 UK TUBE. Следећег дана су имали први концерт ван Америке у клубу Дингволс у Лондону.

1993. Група Нирвана је снимила свој анплагд концерт за телевизију МТВ. Албум је касније добио Греми награду.

2002. Роби Вилијамс је на првом месту британске листе албума са својим петим албумом ”Escapology”. Са албума се издвојила песма Feel.

Рођени 19. новембра

1942. Fred Lipsius је амерички саксофониста џез-рок групе Blood, Sweat & Tears у периоду од 1967. до 1971. године. Са групом је добио три Греми награде.

1960. Милан Делчић Делча је српски музичар, драматург и телевизијски водитељ, најпознатији као певач и фронтмен групе У шкрипцу. Група је основана 1980. године и Делчић је са групом снимио пет албума: ” Године љубави” (1982), ” О је” (1983), ” Нове године” (1983), ” Будимо заједно” (1985) и ” Изгледа да ми смо сами” (1990). Након тога је наставио самосталну музичку каријеру и објавио албуме: ”Делча и склекови” (1994), ”С језиком у уста” (1997), ”Кренуо сам давно, не сећам се где” (2003). Умро је 2011.

1965. Jason Pierce је енглески музичар и фронтмен групе Spiritualized.

Рођени на данашњи дан: 1927. Joe Hunter (the Funk Brothers), 1960. Matt Sorum (The Cult, Guns N’ Roses) и 1971 Justin Chancellor (Tool)

Догодило се 19. новембра

1964. Сјупримс су прва женска група која је стигла до првог места британске листе синглова са песмом Baby Love.

1976. Магазин Sounds је ставио песму Anarchy In The UK од групе Секс Пистолс на прво место своје листе синглова.

1988. Робин Бек је са песмом First Time на првом месту у Великој Британији.

2016. Писмо Џона Ленона свом некадашњем колеги Полу Макартнију у коме се жали на понашање Пола и Линде према њему и Јоко је продато за 30.000 долара на аукцији у Даласу.

2024. Изложба Горана Косановића ”Рокенрол календар” у галерији клуба РТС. Моја 21. самостална изложба. На изложби ће бити представљено 10 радова, девет слика и тродимензијални рад ”Година љубави”. Изложба траје до 30. новембра 2024.

Рођени 20. новембра

1941. Др. Џон је амерички композитор, музичар и певач. Његова музика је комбинација блуза, џеза, соула и рокенрола. Са каријером сешн музичара почиње касних 50-их. Објавио је тридесет албума. Умро је 2019.

1946. Duane Allman је амерички рок-блуз гитариста и оснивач групе Allman Brothers Band. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 1995. Умро је 1971.

1947. Joe Walsh је амерички текстописац, гитариста и певач групе Eaglesa. У богатој каријери сарађивао је у групама James Gang, Ringo Starr и New Zealand's Herbs. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 54. место на листи најбољих гитариста.

Рођени на данашњи дан: 1965. Mike D (Beastie Boys). 1983. Future, 1986. Jared Followill (Kings of Leon) и 1995. Michael Clifford (5 Seconds to Summer)

Догодило се 20. новембра

1955. Песма Rock Around the Clock од Bill Haley & His Comets је на првом месту британске листе синглова.

1961. Боб Дилан је почео са снимањем свог дебитанстског албума у студију Колумбија у Њујорку.

1967. Група Strawberry Alarm Clock је са песмом Incense And Peppermints на првом месту у САД.

1991. Група Ролингстонс је потписала уговор са дискографском кућом Вирџин за три албума. Добили су 20 милиона фунти.

2005. Роби Вилијамс је оборио Гинисов светски рекорд продавши 1,6 милиона карата у једном дану за своју предстојећу турнеју.

2015. Џастин Бибер је са песмом Sorry на првом месту у Британији.

Рођени 21. новембра

1948. Лони Џордан је амерички композитор и музичар. Џордан је оснивач фанк бенда Вор. Група је позната по песмама: Spill the Wine, The World Is a Ghetto, The Cisco Kid, Why Can't We Be Friends?, Low Rider, Summer и Tobacco Road.

1963. Горан Трајковски је македонски музичар, певач и новинар. Познат је по раду у групама Сарацени, Падот на Византија, Мизар и Анастазија. Радио је музику за филм ” Пре кише” режисера Милча Манчевског. Једна од мојих омиљених група из 80-их је група Мизар, која је основана 1980. године у Скопљу и сматрају се пионирима дарк звука на овим просторима.

1965. Бјорк је исландска певачица, текстописац, музичка продуценткиња, композиторка и глумица. Њен еклектични музички стил је достигао велику популарност и свеопште прихватање музичких стручњака. Престижну Полар музичку награду, додељену од стране Краљевске шведске музичке академије освојила је 2010. уз италијанског композитора Ениа Мориконеа. На листи ”100 најбољих певача” часописа Ролинг Стоун, се налази на 60. месту.

Рођени на данашњи дан: 1941. Andrew Love (Memphis Horns), 1968. Alex James (Blur), 1985. Carly Rae Jepsen и 1988. Drew McFarlane (Glass Animals)

Догодило се 21. новембра

1955. RCA Records је купио уговор Елвиса Преслија са Sun Records за тада невиђени износ од 35.000 долара.

1960. Maurice Williams and The Zodiacs су на првом месту америчке листе синглова са песмом Stay. Песма је трајала један минут и 37. секунди и била је најкраћа песма на првом месту.

1970. The Partridge Family су на првом месту америчке листе синглова са песмом I Think I Love You.

1970. Два месеца након његове смрти, Џими Хендрикс је са песмом Voodoo Child на првом месту у Великој Британији. Хендриксов соло из песме је проглашен 11. најбољим гитарским соло моментом у рокенролу.

1976. Стренглерси су били предгрупа групи Челзи у Лондону. Били Ајдол је последњи пут наступио као фронтмен групе Челзи.

1981. Дејвид Боуви и група Квин су са песмом Under Pressure на првом месту у Великој Британији.

1987. Били Ајдол је са песмом Mony Mony на првом месту у САД.

1990. Мик Џегер се оженио са Џери Хол.

1994. Након петогодишње паузе, група Stone Roses је објавила сингл Love Spreads.

2013. Објављена је песма Happy од Фарела Вилијамса.

Рођени 22. новембра

1946. Aston Barrett Fams је јамајчански музичар, најпознатији као вођа пратећег бенда Боба Марлија. Умро је 2024.

1950. “Little Steven” Van Zandt је амерички музичар и глумац. Он је члан Брус Спрингстиновог E- street бенда. Глумио је у серији Сопранос.

1978. Karen O је севернокорејска певачица и глумца. Она је позната по раду у инди рок бенду Yeah Yeah Yeahs.

Рођени на данашњи дан: 1950. Tina Weymouth (Talking Heads), 1968. Rasa Don (Arrested Development) и 1970. Chris Fryar (Zac Brown Band)

Догодило се 22. новембра

1957. Пол Сајмон и Арт Гарфанкл су се појавили као Том и Џери на телевизији ABC.

1965. Боб Дилан се оженио са Саром Лаундс у Њујорку.

1968. Битлси су објавили ”Бели албум”. Са албума су се издвојиле песме Ob-La-Di, Ob-La-Da, Dear Prudence, Helter Skelter, Blackbird, Back In The USSR, While My Guitar Gently Weeps.

1975. KC and the Sunshine Band су на првом месту америчке листе синглова са песмом That's The Way (I Like It).

1980. АББА је са својим шестим албумом ”Super Trouper” на првом месту у Британији. Са албума се издвојила песме The Winner Takes It All' и 'Super Trouper, која ће у међувремену постаити најпродаванији сингл у Великој Британији те године.

1994. Група Pearl Jam је објавила трећи студијски албум ”Vitalogy”.

Рођени 23. новембра

1939. Betty Everett је америчка соул певачица и пијаниста, позната по њеном великом хиту, песми Shoop Shoop Song (It's In His Kiss). Умрла је 2001.

1978. Alison Mosshart је америчка певачица, композитор, уметнца, најпознатија по раду у групама The Kills и The Dead Weather.

1992. Мајли Сајрус је америчка певачица, текстописац и глумица. Обухвата широк дијапазон различитих музичких стилова и жанрова, као што су поп, кантри, рок, хип хоп и експериментална музика. До сада је објавила осам албума.

Рођени наданашњи дан: 1925. Johnny Mandel, 1949. Maria Griffiths, 1954. Bruce Hornsby и 1988. Ed Irwin-Singer (Glass Animals)

Догодило се 23. новембра

1956. Радник Луис Балинт је ухапшен пошто је ударио Елвиса у хотелу у Толеду. Балинт је тврдио да се његов брак распао због Елвиса, кога је његова бивша супруга обожавала.

1974. Billy Swan је са песмом I Can Help на првом месту америчке листе синглова.

1974. Ролингстонси су на првом месту америчке листе синглова са песмом It's Only Rock 'N Roll. Класик.

 1976. Само десет сати након што је ухапшен, Џери Ли Луис је поново ухапшен. Овај пут испред куће Елвиса Преслија кога је тражио да види. Све би можда било и у реду, да није имао пиштољ у руци.

1991. Џенезис су са албумом ”We Can't Dance” на првом месту у Британији.

2008. Leona Lewis је на првом месту британске листе албума са својим дебитантским албумом ”Spirit”. Албум се продао у више од седам милиона примерака.

Рођени 24. новембра

1941. Donald “Duck” Dunn је амерички басиста, познат по раду у групи Booker T. & the M.G.'s и као басиста у дискографској кући Stax Records. Умро је 2012.

1941. Питер Бест је енглески музичар и текстописац, познат по томе што је био првобитни бубњар Битлса. Добио је отказ 1962. године по захтеву Џорџа Мартина, пре него што су Битлси снимили свој први сингл. Вероватно једна од тужнијих прича из рокенрола.

Рођени на данашњи дан: 1941. Wayne Jackson (Mar-Keys, Memphis Horns), 1948. Tony Bourge (Budgie), 1950. Bob Burns (Lynyrd Skynyrd), 1955. Clem Burke (Blondie), 1957. Chris Hayes (Huey Lewis and the News), 1964. John Squire (Stone Roses) и 1970. Chad Taylor (Live)

Догодило се 24. новембра

1968. Дијана Рос и Сјупримс су са песмом Love Child на првом месту америчке листе синглова.

1972. Објављена је песма Walk on the Wild Side од Лу Рида. Песма се налази на албуму ”Transformer” (1972).

1973. Ринго Стар је са песмом Photograph на првом месту америчке листе. Песму су написали Џорџ Харисон и Ринго.

1983. Распала се група Undertones. Певач Feargal Sharkey је наставио са успешном соло каријером.

1991. Умро је Фреди Мерјури, певач групе Квин.

1992. Одржан је први концерт музичког фестивал Брзи Бендови Србије. Фестивал је трајао три године: ББС - прва деоница (24.-27. новембар 1992. године), ББС - друга деоница (1993. године) и ББС - трећа деоница (1994. године). Наступиле су групе: Дарвуд даб, Казна за уши, ДЛМ, Бјесови, Гоблини, Новембар и други.

2017. Бјорк је објавила албум ”Utopia”.

„Мојој тој слушкињи се допало да игра Елизабет Бенет. И у њеном и мом виђењу Елизабет Бенет јесте неко ко се бори за жену, за поштовање женских емоција, да жена има право да мисли, да хоће да неће, и да воли”, каже глумица Сузана Лукић.

„Играм мајку која је Амазонка, ратница итд... Ја мислим да више нема, дај боже да више нема таквих мајки. Мислим да не бежимо, када су чистачице у питању, далеко од ликова које играмо, само имамо варијације на тему”, додаје глумица Љубинка Кларић.

Лепота и драж овог комада који је позориште у позоришту, јесте разбијање а затим поново стварање магичне илузије театра.

Пресвлачењем у служавке и различите мушке и женске ликове у хитрим фантастичним глумачким трансформацијама, на сцени пред публиком седморо глумаца тумачи двадесет и три лика овог култног класика.

„Ово је изузетно забаван комад са пуно комичних обрта, мелодраме, љубавна прича, све оно што Џејн Остин носи са собом. Али и даље нисмо досегли све оно што би требало, а то је да пре свега свако од нас има право на слободу мишљења, на образовање, та нека оштра и критичка мисао чини те човеком”, каже глумица Бојана Стефановић.

„Ми смо то посрбљавали или побалканизовали, али смо гледали да нађемо шта су ти ликови, шта су ти односи данас код нас и јако смо се добро забављали”, рекао је редитељ Иван Вуковић.

Сонгови Драшка Аџића на стихове љубавне поезије Десанке, Шантића, Дучића, Лазе Костића, уткани у причу насталу пре два века, додатно су оплеменили овај изврсни театарски чин обојен, такође ванредном глумом Милене Живановић, Борјанке Љумовић, Тамаре Алексић и Горана Јевтића.

Цане такође прича о данима кад је одрастао у Новом Београду, окружен „хардкором“ традиционалне музике као што су Мехо Пузић, Сафет Исовић и Тозовац, а истовремено уводи публику у сцену тадашњег Београда. Присећа се златног периода београдских клубова, када је млади Ђогани дошао као „европски шампион у брзим рукама“ и представио нове плесне покрете у новобеоградској дискотеци.

„Панк је дошао као неко ослобођење,“ каже Цане, описујући како су он и његова генерација кроз панк пронашли своје место у свету. Сећа се како је слушао прве плоче, попут „Electric Ladyland“ Џимија Хендрикса, које су, како каже, „отвориле врата тајанственог.“

Говори о својој музичкој едукацији кроз старе бројеве „Џубокса“ и утицају људи попут Џима Морисона и Хендрикса на његову лирику.

„Нисам певао због риба, увек сам имао фазу да нешто кажем некоме,“ наглашава Цане, истичући колико му је важно да публика осети његову поруку.

У разовору, он дели приче о томе како су први концерти Партибрејкерса у клубовима и на улицама Београда привукли младе, а посебно о легендарном наступу у Дадову, који је означио почетак њихове каријере. „Музика, поезија, све то је пут у себе, да нађеш светло у свом мраку,“ каже Цане, наглашавајући колико је важно остати аутентичан у свету који често брише индивидуалност.

Почeвши као асистeнт рeдитeља и млађи драматург, вeзан и за библиотeку и архиву тeатра, Ћирилов јe као врло млад, свршeни студeнт филозофијe, полиглота, свeстрано образован и широких интeрeсовања, одмах и цeловито упознао живот позоришнe кућe коју ћe доцнијe водити са огромним успeхом.

Од 1963, у нарeднe три годинe, бићe умeтнички дирeктор и у зајeдници са тадашњим управником, вeликим рeдитeљeм Мирославом Бeловићeм, бићe одговоран за смeлe рeпeртоарскe потeзe из српскe позоришнe баштинe, попут првих извођeња драма Растка Пeтровића или Војислава Јовановића Марамба, прeко eксклузивних догађаја какви су били свeтска прeмијeра Мрожeковог Танга или долазак Жан Пол Сартра на прeмијeру њeгових Заточeника из Алтонe.

У ЈДП ћe сe Јован Ћирилов вратити 1985. годинe и водити га до 1999. У тих чeтрнаeст сeзона, он јe нe само обновио дугогодишњом кризом измучeни тeатар, како рeпeртоарски, тако и  кадровски и eстeтски, нeго јe поставио основу на којој су и многe другe рeгионалнe позоришнe институцијe моглe да градe своју будућност.

Увeк заинтeрeсован за ново, спрeман на умeтнички ризик, а у исти мах бeзрeзeрвно одан традицији, утeмeљeњу у баштини, стваралачком дијалогу са наслeђeм, иако нe формално, Јован Ћирилов увeо јe Југословeнско драмско позориштe у XXI вeк. Краткотрајна пауза и кризe којe су услeдилe, нису моглe да наруше оно што јe снага и дeјство њeговог трајног наслeђа – показало сe да јe позоришна визија Јована Ћирилова јача, да прeдставља тeмeљ на којeм јe могућe и, штавишe, пожeљно, даљe изграђивати истинску оставштину за будућност.

Прeимeновањe сцeнe Студио у Студио Ћирилов, а на дeсeтогодишњицу њeговe смрти, тeк јe спољни, видљиви бeочуг у чврстом ланцу којим јe у овдашњу позоришну срeдину причвршћeно њeгово и нашe, српско, бeоградско, рeгионално и eвропско – Југословeнско драмско позориштe.

Прва прeдстава која је одиграна 16. новeмбра на старој сцeни са новим имeном јe прeдстава Мој муж.

Након што је импресионирала публику на престижним манифестацијама широм света, укључујући PhotoVille фестивал у Њујорку и специјалну поставку у Европском парламенту у Бриселу, ова снажна визуелна прича о миграцијама први пут долази пред београдску публику. 

Свечано отварање изложбе и фестивала је у среду, 20. новембра у 18 часова у Музеју примењене уметности (Вука Караџића 18). 

Отварању ће присуствовати аутор Николò Филипо Росо, директор Италијанског института Роберто Чинкота и амбасадор Мисије ОЕБС-а у Србији, Јан Брату. 

О изложби 

Изложба "Exodus" доноси потресну хронику миграционих рута кроз Латинску Америку. Фотографије приказују борбе, губитке и наде људи принуђених да напусте своје домове у потрази за бољим животом. Од 2018. године, Росо документује путовања миграната од Венецуеле, преко Колумбије и Централне Америке, до границе са Сједињеним Америчким Државама. Његове фотографије су сведочанство о нади и опстанку, али и о насиљу, корупцији и економским кризама које разарају друштва широм континента. 

Током 2023. године, Росо се придружио групама миграната у њиховим масовним кретањима ка северу. Путовао је са њима кроз сурову пустињу Чивава, пентрао се на кровове озлоглашеног теретног воза La Bestia и документовао доласке на границу САД-а. 

Фотографије из серијала Exodus, објављиване у водећим светским медијима као што су The New York Times и National Geographic, откривају универзалну борбу за достојанствен живот, подстичући дијалог о кључним питањима нашег времена. 

Пројекат Exodus награђен је World Press Photo наградом 2020. године. Том приликом, Николo Филипо Росо је изјавио: „Фотографије подстичу акцију и промене, и ја фотографишем са том намером.“ 

О аутору 

Николò Филипо Росо је добитник бројних награда, укључујући престижну W. Eugene Smith Memorial Award за хуманистичку фотографију, The Alexia награду за 2024. годину, International Photography Award и World Understanding Award. Његови радови су објављивани у најугледнијим светским медијима попут The New York Times-а, National Geographic-а и TIME-а. 

Росо активно сарађује и са Агенцијом Уједињених нација за избеглице (UNHCR). 

Гостовање италијанског фотографа и изложба реализовани су уз подршку Италијанског института за културу. 

Улаз на изложбу је слободан. 

О фестивалу 

Међународни фестивал фотографије ВИЗУАЛИЗАТОР одржава се од 20. новембра до 9. децембра под слоганом „РЕ-КРЕАЦИЈА ВИДА: Да погледамо фотографију новим очима“. 

Детаљан програм доступан је на сајту Vizualizator.rs и на Инстаграм страници @festival_vizualizator. 

Фестивал су подржали ОЕБС, British Council, амбасаде Италије, Холандије, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Краљевине Норвешке и Португала, NS Плакат, AlmaQuattro, Radisson RED, Туристичка организација Београда. 

„То су углавном пројекти који су подржани Сокојевог фонда за културна давања. То су мали камерни ансамбли, има и солистичке музике и заиста разноврстан и занимљив програм до краја следеће сезоне нас очекује“, додаје Лазаревићева.

Овог месеца, 28. новембра, као и сваког последњег четвртка у месецу, наступаће међународни ансамбл "Circle" који чине Катарина Алексић виолина, Марина Поповић виола, Ивана Дакић обоа и Томаш Покшвењенски на виолончелу.

„На програму су дела наших аутора, бит ће и неких премјерних извођења и то је само један део програма који се иначе одвијају у Легату Славенски. Углавном уторком и четвртком у том лепом малом интимном простору камерне сале на тргу Николе Пашиће број 1, на петом спрату се налази меморијална соба Јосипа Славенског и ту се углавном одржавају програми оних уметних који на репертуару имају домаћу музику“, објашњава гошћа Јутарњег програма.

Ови програми се одвијају уживо, а директан пренос је на Другом програму Радио Београда.

Напротив, задржаћете се на сваком реду јер овде је све што Љоса јесте, мајстор романсијерске структуре, обновитељ стилских и наративних могућности хиспаноамеричке прозе, есејиста, сјајан познавалац друштва и политичке сцене чији је активни учесник.

"Писати роман", говорио је, "чин је побуне против стварне стварности, њено замењивање фиктивном стварношћу коју ствара романописац."

Какву музику су свирале Инке?

Занимљиво питање поставља писац и претпоставља одговор: "Биће да су то биле војничка музика и игра, како би народ научио на послушност: ратнички, колективни израз, а не естетски."

Током три века колонијално друштво Перуа било је дубоко подељено. Музика је била његов одраз. Буржоазија и аристократија слушале су шпанску музику и уз њу плесале, Индијанци своју тужну, такође подељену, на планинску и приобалну.

На међи XIX и XX века, "музички оци нације" све су променили. Њима је Љоса посветио ове странице.

С јаким разлогом. Креолска музика рођена у забаченим улицама најсиромашнијих делова Лиме ујединила је све Перуанце.

Њен највећи познавалац и колекционар је Тоњо Аспилкуета, "сеизмограф што мери вибрације националне душе".

Пренемагање је перуанизам

Уместо поштовања интелектуалних кругова престонице добија само место на страницама петпарачких часописа. Љоса исправља неправду и сада је на страницама књиге.

Једне вечери Тоњо креће да слуша Лала Молфина, новог гитаристу на сцени. Одмах препознаје сјајан музички таленат. У свом тексту предвиђа му блиставу каријеру, али убрзо сазнаје да звезда виртуоза није засијала, напротив, умро је у анонимности у једној болници.

Ту неправду исправља Аспилкуета. Креће на пут у срце земље подстакнут питањем: Како је могуће да је такав великан остао непознат широкој јавности?

Пише Лалову биографију, причу о његовом животу истовремено пишући о животу Перуа, о његовој култури и креолској музици, критички приказ једног друштва. Открива ђубриште на којем почиње Лалов живот, беду која је пратила "генија акорда".

Ово је прича и о звездама перуанске музичке сцене, о љубави али и о језику. Ако вам је појам "пренемагање" увек звучао погрдно ево занимљивог момента у осврту на шпански језик који се говори у Љосиној земљи.

"Huachaferia или "пренемагање" је перуанизам. То је поглед на свет, истовремено једна естетика, начин осећања, мишљења, уживања, изражавања и суђења о другима. Перуанска варијанта кича."

И кич може да добије другачије значење.

"Једна особа је кичаста када опонаша нешто што не успева да досегне и прави карикатуру од естетских узора." Huachaferia не изобличава никакав узор јер је то по себи, објашњава Љоса. Не деформише естетске моделе него их успоставља. У добром народном валцеру се подразумева.

Бар мала доза неопходна је за музичко уживање, објашњава аутор. Ове странице Љосине посвете личне тишине права су доза литерарног уживања. 

„То су речи које у себи носе неку нежност и топлину. То је реч сномиље коју је један момак описао као тај неки леп осећај који има када одлази да спава у периоду живота када је заљубљен. Онда тихољубље – када некога волите ко није у близини. После духоклонућа као некакву веру у боље сутра“, рекла је Јелена Братић, уредница такмичења „Најбоља нова српска реч".

Заблуђен, доброчанствен, супамет, нежељица – само су неке од 661 речи предложених ове године.

„Избори за речи године, уопште, па тако и у нашој средини су језичко друштвено културне манифестације које имају за циљ да нас усмере на то како говоримо, како настају, зашто се јављају нове речи, како се оне понашају у лексикону”, изјавила је Јована Јовановић из Института за српски језик САНУ.

Колико се користе у говору – зависи којој генерацији припадамо.

„Већина студената је прихватила нове речи као нешто занимљиво и као нешто о чему бисмо могли да размишљамо. Занимљиво је да су неке од речи за које нисмо очекивале, заживеле међу студентима на пример реч сусрамље – оно што се преузело из енглеског језика као кринџ. Стварање нових речи је увек добро зато што се друштво развија, а језик то неминовно прати”, рекла је Лидија Мирков, ванредни професор на ФПН-у.

„Моји ђаци су рецимо усвојили реч духоклонуће, и врло је радо употребе када имају српски шести или седми час. Па онда ме замоле да не буде нака тешка лекција кажу – Професорка ми смо тако духоклонули данас, ако можемо нешто лакше"...додаје Братићева.

Баш као што стоји у Завештању Стефана Немање – освојена реч је попут освојеног града, зато не треба превише „овертинковати", већ језик треба чувати.

Небојша Лапчевић, председник Књижевног клуба Багдала, напомиње да је ово признање додељено 35. пут.

„Жири у саставу, Љубиша Ђидић, Верољуб Вукашиновић и Милан Вучићевић , донео је праву одлуку, с обзиром на то да је Владимир Пиштало наш значајан и веома превађен писац у земљи и у иностранству“, додаје Лапчевић.

Владимир Пиштало је у изјави по пријему значајног признања истакао да је прстен друга врста награде него што је повлеља, „јер повеља није део вас, а прстен јесте“.

„Деспот Стефан у ствари наставља ту причу која је изгледало као да је готова са Кнезом Лазаром и у ствари васкрсава Србију својим изузетним даром дипломате. У ствари, највећи дипломати у српској историји су вероватно Свети Сава и Деспот Стефан. И тај човек је комбиновао толико Добрих особина у себи. И то је оно што симболиша, ја мислим, ова награда. Ако хоћете да замислите како би изгледао неки добар будући Србин, који би био то прототип, то би био деспот Стефан. И поред тога је волео књиге, оно што је нама најважније. Залагао се да се неки преводи поново ураде, да би били бољи. И, наравно, написао је Слово љубве“, наглашава Пиштало.

Међу добитницима овог признања су и Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Дејан Медаковић, Милић од Мачве, Патријарх Павле, Драгослав Михаиловић, Драган Јовановић Данилов, Михајло Пантић, Матија Бећковић, а прошлогодишњи добитник је био Гојко Ђого.

„Уколико постмодернизам схватамо само као неки стил, односно скуп стилова који се појавио тамо крајем седамдесетих, почетком осамдесетих година, и ако говоримо о уметности само, онда уметност сигурно више није постмодерна у том смислу, али ако погледамо време у коме живимо, сви филозофи и већина социолога говори да ми и даље живимо у неком добу које је веома слично или идентично постмодернизму“, каже Ивона Фрегл, историчарка уметности.

Деветнаест уметника представљено је претежно са три рада из три различите временске и стваралачке фазе њиховог рада у циљу визуелног приказа њиховог уметничког промишљања током различитих периода. 

„Сви се мењају, само је питање оквира у коме су промене. Идеја је у ствари била да прикажемо ток неког уметничког промишљања од бројних, јер наравно ниједан уметник није једносмеран, увек има више различитих мисли и токова које следи“, објашњава Ивона Фрегл.

Пристуство реконтекстуализације, стрит арта и феномена интимизма у уметности, заједно са темама глобализације, конзумеристичког друштва, културних различитости указује на то да савремена уметност још увек показује карактеристике постмодернизма.