„Кад видите једну слику, не можете толико ни примјетити да су то радила двојица умјетника. На неки начин, оне се преплићу и само као да је другачији третман једног умјетника, јер смо се на неки начин прилагођавали и гледали да та слика испадне негдје што боља. Имате смјену. Знате, добро је кад вас неко мало одмјени. Ја сам пред штафелајем, па одна, 'ајде сад мало ти, да мало нодопуниш'. Тако смо се мијењали, а у ствари причали, дружили. Умјесто да смо сједили у кафани и зезали се, тако смо исто за штафелајем на неки начин. Јако креативно“, објашњава Марко Кусмук.

„Марко и ја смо одредили партије које ћемо радити на самој слици, тако да је из тог разлога јасније 'ко је ко' на тој слици, и јасно се виде партије које је Марко радио и оне које сам ја. Међутим, за слику Златно јутро која је касније настала, ту смо радили буквално упоредо, један и други, тако да смо чак више прилагодили неком мом рукопису његово сликарство, где је он смањио фигуру, то јест свој израз, и прилагодио га информацијама које сам ја поставио“, наводи Вељко Ваљаревић.

Поред заједничких радова Златно јутро и Дијалог изложена су и самостална дела младих уметника на различитим форматима платна, који већ годинама привлаче пажњу, не само српске, већ и регионалне и светске критике и јавности.

„Остале слике су опет на неки начин сличне, јер сам ја тражио нешто што по мом сензибилитету и одговара његовом раду, тако да заправо тај назив 'Ко је ко?' има своју симболику и код осталих радова. На неки начин, обојица се бавимо емоцијом човјека. Дакле, кроз фигурацију ми покушавамо да пренесемо тако што ћемо, у мом случају, одређене дијелове тјела или фигуре, или портрета, декомпоновати, деконструисати. Вељко ту емоцију преноси својим колором“, напомиње Марко Кусмук.

„Што се мене тиче, овде су све нови радови настали од почетка 2025. до саме изложбе, тако да је то можда прилика да се види нека моја лична промена. Промена у колору, пошто се за мене већ јако дуго везује зелена боја и тај зелени пејзаж који заправо симболизује ноћ и свитање. Тако да овде се десила нека промена и базирање на појам зиме“, истиче Вељко Ваљаревић.

Марко Кусмук излаже од 2007. године од када је имао 28 самосталних изложби у Србији и иностранству. Докторске студије завршио је у класи професора Милоша Шобајића. Добитник је бројних награда и признања међу којима Прве награде за цртеж фондације Владимир Величковић и Златни лав у Венецији и награде „Момо Капор" за ликовну уметност.

Вељко Ваљаревић је током седам година излагао на више од 30 групних и 20 самосталних изложби, а његова дела су заступљена и у неколико књига и есеја о цртежу. Добитник је награде на Првом бијеналу фантастике у Београду за најбољег младог сликara 2021. godine. Тренутно је на докторским студијама на Факултету примењених уметности у Београду.

„Идеја је нешто потпуно ново јер ја не доживљавам слику само као објекат већ је доживљавам потпуно као једну ауру, као једно биће. То јесте један део бића које је унутар мог бића и који изражавам на дводимензионалној површини“, објашњава Марија Шавија, ликовна уметница

Мотив палете у самом називу поставке упућује на уметникову повезаност са бојама којима ствара. Палета представља извор боје као променљиве материје коју уметник додаје, одузима, наноси у слојевима, са којом експериментише и истражује.

„Желим да осликам душу саме слике која је потпуно променљива у односу на самог посматрача и само светло, на основу чак и емотивног доживљаја самог посматрача“, истакла је Шавија.

Тринаест уља на платну, носи називе градова, па тако бојом и интензитетом светла упућују на вибрантност Лисабона, Прага, Москве, Дубаија, Лондона или Фиренце. Поставка је у Галерији 73 отворена до 8. априла.

„У сваком селу где је наша екипа одлазила и преузимала ове предмете најосновније питање је било, а то се бележило све у свесци, име и презиме власника, из којег је места, из којег је села и назив предмета“, наводи Гојко Миливојевић, директор Центра за културу „Сава Дечанац“ у Лепосавићу. 

Драгоцени сведоци прошлости изложени су у више сегмената од земљаног и дрвеног посуђа, до израде тканина и народне ношње. Представљено је како је изгледала девојачка соба, стамбени простор са огњиштем, као симболом опстанка на Косову и Метохији.

„Чиме су се наши преци хранили, шта су облачили у одређеним периодима живљења и тако даље и све да сачувамо генерацијама које долазе да они то виде и мислим да то заиста има једну велику вредност“, објашњава Миливојевић.

Најстарији предмет у збирци је јелек који је мајка Јелица направила ћерки Стани 1802. године за сабор у селу Кијевчиће.

„Чувањем ових предмета чувамо једну традицију, долази све више деце, све више људи са стране које обиђу нашу општину долази овде, погледају. За нас је то заиста велико јер немају више где да виде ове предмете“, нагласио је директор Центра за културу „Сава Дечанац“.

Колекција етно експоната уз чување историје и традиције, подсећа на обичаје и вредности које су обликовале прошлост на Косову и Метохији.

„Има две вредности. Једна је да нам прикаже на овој изложби шта је оно што је актуелно у архитектури у Србији и шта је оно што је у смислу квалитета нешто што желимо да промовишемо. С друге стране представља једну јако добру архиву која ће бити значајна када причамо негде 20 година од данашњег тренутка“, објашњава Слободан Јовић, архитекта и кустос изложбе.

Овогодишњe 47. издање Салона носи назив Под притиском, указујући на бројне изазове и притиске које је архитектура претрпела у последњих годину дана, али и околностима у којима је неопходна промена професионалног деловања.

„Крвна слика Салона архитектуре говори о томе каква нам је архитектура. Ми читамо у новинама и знамо да никад више градилишта нема, а Салон са никад мање радова. Нема великих бироа, нема ни великих имена. И знамо да су неке велике реконструкције завршене, па чак ни то немамо. Говори о томе да су неки људи из неког разлога одлучили да не дођу на Салон“, истакла је Снежана Ристић, архитекта. 

Салон архитектуре трајаће до краја месеца, а пред сам крај биће проглашени добитници награда за најбоље реализовано дело архитектуре и награда, признања и похвала за нереализиване пројекте, конкурсне радове, истраживања и друге архитектонске радове.

„Ја сам знао да се спрема Монографија зато што је то обавеза када се добија награда „Павле Вуисић“. Постоје нека средства и за документарни филм. Ја сам покушао да некако то мимоиђем. Питао сам, рекли су да нема смисла… Морам да признам да сам јако мало учествовао у томе, и да сам добио готов производ. Хвала на томе“, изјавио је Штимац пред промоцију Монографије.

Аутор и редитељ документарног филма Славко Штимац – самотњак, је Срђа Пенезић.

Аутори филма и Монографије кажу да су инспирацију пронашли у несвакидашњем начину глуме Штимца, и његовој ненаметљивости. Име представе је Да кренемо испочетка, а главну улогу тумачи – Славко Штимац.

Свет османске и савремене Турске, блиставе метрополе која се огледа у црном огледалу величанственог Босфора и далеке унутрашњости, чаршије, прастаре равнице и мочваре историје, прах пепела, Блиски исток и Европа, богати и сиромашни, хришћани, сунити, алавити, Турци, Kурди, Јермени...

Безимени учесници историје, уџбенички ликови овде добијају имена

Њихови литерарни животи у вештим су рукама великог писца.

Бурхан Сонмез има оно што се углавном рођењем добија, несвакидашњи дар приповедања, такође све што се стиче образовањем, ширину знања, изузетан стил, умеће да опише и стилски уобличи, осмисли метафоре које достижу врх и увек на време стају на правој међи која је небројене писце заувек однела у патетику.

Животни пртљаг Сонмезових јунака је тежак.

У њему је увек бар каменчић судбине, традиције, дуго наслеђиваних и наметаних правила, траг крви, пут борбе посут сузама и надом.

Све се улива у причу главног јунака, мајстора Авда. Он их прикупља, налази када су изгубљене, оживљава када још у њима има даха, уједињује, чини вечним. И све то живећи близу истанбулског гробља где почива његова једина љубав Елиф.

Kрајем тридесетих година прошлог века у Месопотамијској равници дечак мршавог лица певао је на улици у Мардину, а његов глас с “духом светог анђела“; био је звонкији од чекића казанџија.

Био је то Авдо

Приметио га је путујући фрулаш, открио да је сироче и упознао га са Жосефом, каменоресцем. Одредио је његов живот. Ту стиче кров над главом и занат.

Авдо даје заклетву да ће и ако направи кућу бити крај гробља. „Kао што ни градитељи кућа не праве гробље, иначе ће их стићи клетва“, објаснио је мајстор Жозеф.

Kад је постао мајстор Авдо, заљубљује се у Елиф, девојку обећану другом.

Покушај заједничког бекства је осуђен на пропаст, а Авдо у источњачкој трилер причи постаје убица, робијаш, спаситељ, уметник, вечни житељ дервишког манастира на истанбулском гробљу где је сахрањена његова љубав, Елиф.

Елифина сестра Перихан Султанија посебан је лик романа. Пева арабеске у клубу Париз, али, гле чуда, назив клуба је по имену села из којег потичу јунаци.

“Живот Перихан Султаније је личио на песме с плоча које су је прославиле и у којима је певала о чежњи за срећом и оплакивала тужну судбину. У њеним песмама је срећа била кратка, несрећа дуга, а туга бескрајна.“

Kао да описује судбину свих јунака, мада они живе на различите начине. Њен супруг Сејрани је криминалац, али то није препрепрека да буде њена чежња и љубав.

Она му говори: „Ти си снажан, издржљив, ако стиснеш камен, изаћи ће вода. А ја? Ја сам без тебе нико, ако неколико дана не свратиш у клуб, ако ти не видим лице између столова, мислим да ће смак света. Не другима, већ да се ближи смак само мог света. Сви ће преживети, светла ће сијати, биће смеха, само ће мој свет да се смрачи и нестане.“

Kроз читав роман провлачи се дервишко веровање мелвелијског реда

„Постојање је круг, а круг се окреће око центра. Истина је и у кругу и у центру, односно она је и у мноштву и у једном. Човек се полако кружећи приближава творцу и постаје с њим једно. Спајају се центар и круг.“

Спајају се на свој начин Авдо и Елиф, Перихан Султанија и њена ћерка Рејхан коју Авдо скрива од полиције јер је као студенткиња учествовала у протестима. Постаје његова ћерка. Следи њихов узбудљив заједнички живот.

Проза високе вредности, толико снажна да доноси победу љубави, нежности, достојанства, чак и у бруталним околностима

Зато за крај чувам лик с почетка. Човека који је одвео малог Авда каменоресцу Жозефу. Он је човек са седам имена.

Право није знао, јер је изгубио памћење у борби са Kурдима. Преузимао је имена из различитих религија како би му то вратило памћење.

Рупу у његовом памћењу Авдо је претворио у рупу у камену на споменику који му је направио.

Историја ратова, војног удара, мржњи, сукоба, неразумевања, тешко стеченог сагласја има само један сигурни амалгам – љубав.

Проза високог квалитета.

Вредна хвале струке и уживања читалаца.

„На сцени сам са играчима. Има нас 11 укупно. Поставља се питање зашто играмо заједно. У томе лежи одговор, у могућности да идемо ван оквира нашег тела и да преиспитујемо савршености и њене обрасце. Балет тражи савршеност, али не и да будемо робови те савршености“, каже кореографкиња Силвија Грибауди.

За кореографкињу је велики скок више од техничког савршенства – доказ постојања и нови почетак. Она поставља питање колико напора изискује полетање ка непознатом и какве авантуре може донети слетање.

„То је једна заокружена представа, која је изузетно занимљива публици, и то на различитим нивоима – у погледу ироније, али и доскока након сваког скока, односно корака, нешто као метафора живота. Сматрам да је у овом животном тренутку то јако важно“, истакао је Енрико Морели, резиденцијални кореограф ММ компаније савремене игре.

Представа је премијерно изведена 2023. године на Бијеналу игре у Лиону. Публика Београдског фестивала игре моћи ће да је погледа и вечерас на истом месту.

Као разлог истичу се Лучићеве бројне уметничке обавезе и међународни ангажмана у најугледнијим светским оперским кућама.

„Сарадња са господином Лучићем се, међутим, наставља у домену уметничке сарадње, на обострано задовољство. Захвални смо Жељку Лучићу што је део свог непроцењивог искуства и знања, стеченог на најпрестижнијим светским сценама, поделио са нашим ансамблом, подижући квалитет рада и примену високих професионалних стандарда“, поручили су из позоришта.

Лучић је за уметничког директора Опере Народног позоришта у Београду именован 25. јануара.

Више од две и по деценије гради веома успешну каријеру у иностранству. Његови многобројни ангажмани у Метрополитен опери обухватају извођења насловних рола у Магбету, Набуку и Риголету, као и улоге Алфија у опери Кавалерија рустикана, Амонасра у Аиди, Жоржа Жермона у Травијати, Грофа Луне у Трубадуру, Енрика у Лучији од Ламермура, Јована у Саломи и Скарпије у Тоски.

Студије соло певања завршио је на Музичкој академији у Новом Саду у класи професорке Бисерке Цвејић.

Зато су заједно, у периоду од две године, обилазили атељее и бирали дела. Током тог процеса наметнуо се и назив изложбе, а то је и идеја поставке.

„Назив IRL скраћено, #IRL односно #SerbiaInRealLife, заправо представља једну жељу да се приближимо и млађим генерацијама које у убрзаном ритму живота и друштвених мрежа често користе ту скраћеницу да објасне да је нешто у реалном животу, а не у метаверзуму. Обрађују реалне теме које су актуелне не само у Србији него у читавом свету као што је заштита животне средине, питање веровања или религије“, објашњава Марија Милошевић, кустос изложбе.

Истраживање личних, друштвених и универзалних тема исказано је кроз слике, скулптуре, дигиталне радове и инсталације. Сваки рад је сведочанство о интимном проживљавању и доприносу аутора свету у коме живе и стварају.

„Неколико хиљада људи који су изузетно добро реаговали и морам да кажем да сам љубитељ и велики фан групних изложби јер тако се полако изграђује лице онога што би једног дана могли да назовемо српска савремена уметност у контексту како нас види свет. Каталог је званично регистрован и изложен у Библиотеци Конгреса“, истакао је ликовни уметник Никола Коља Божовић. 

Изложбе у Музеју америчког универзитета од посетиоца очекују активну улогу. Циљ ове, отворене до 18. маја, јесте размишљање о савременој српској сцени, која повезује старе вредности и модеран дух.

„Ми смо за седам година овде регистровали преко 200 локалитета. Од тога већина њих није била позната. Знате, то је количина споменичке грађе која може да се ради деценијма", рекла је др Емина Зечевић, музејска саветница Народног музеја у Београду.

„Бројни археолошки артефакти који су пронађени, међу којима је керамичко, стаклено посуђе, алати, оружје, свакако сведоче о једном бурном историјату ове светиње, али свакако о његовој богатој историји“, објаснио је Милан Савић, археолог.

Грађа која је прикупљена приликом истраживања биће преточена у археолошку топографију овог подручја на основу кога се могу вршити даља истраживања.

Последњих деценија интензивно се радило на обнови манастира Светог Николе. Урађен је зид, а у плану је изградња конака.

„Мислим да је приоритет радити сада и на другој Немањиној цркви- Богородица има мање елемената за само зидање и реконструкцију, али зато има много више потенцијала за археолошка истраживања", истиче Зечевићева.

„Сама црква је озидана на темељима ранохришћанског храма, тачније византијског, из петог до 15. века, и неки елементи тог старог храма су сачувани и уграђени у ту цркву", рекао је Драган Поповић, виши кустос историчар уметности.

Манастир Пресвете Богородице, Стефан Немања је саградио за супругу Ану, која се овде замонашила.

Претпоставља се да се средином 15. века о овом манастиру старала Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа. Након година пропадања, у плану је обнова и ове духовне светиње.

„Наша трупа Зебра је већ долазила на београдски фестивал игре са две продукције. Био је то комад Роса и Грације. Сада наступају две компаније, то су Зебра и ММ компанија Савремене игре. Јако је ретко у Италији да се удруже две трупе, то је велики изазов, али мислим да смо направили одличну представу", изјавила је кореографкиња Силвија Грибауди.

„Када сам добио прилику да радим са Силвијом Грибауди био сам неизмерно срећан јер она даје играчима могућност да експериментишу кроз свој рад. У представи Гранд Жете трупа се сусреће са другачијим начином представљања. Доминантни су импровизација и посебан однос са публиком", каже Енрико Морели, резиденцијални кореограф ММ компаније.

Публика је упознала уметнике из Сиднеја, награђиваног аустралијског редитеља и кореографа Шона Паркера и међународно признатог бугарског текстописца и вокалног солисте Ива Димчева, који су у средиште пажње ставили мушкарца.

Ипак, у комаду Краљ, осим развоја мушког идентитата донели су и хумор и нежност, на сцену која је делом била коктел салон и џунгла.

„Друштво је било веома сурово, дечацима није било дозвољено да плачу, мораш да вежбаш, да будеш скоро па насилан, нека од тих очекивања била су веома штетна за дечаке, тај осећај да морате да постанете неки тип мушкарца. Такође питање је шта је краљ у модерном времену", додаје кореограф Шон Паркер.

Јапански уметници, познати публици светских балетских кућа заиграли су пред публиком у Југословенском драмском позоришту представом Адађо.

Наступ Бљештавило Пјерђођа Милана распродат је, а између осталих, 14. априла у Новом Саду изводиће се Балет грчке националне опере. Дан касније у Београду – Поспаност и Театар игре Вупертал.

Изложбу и калиграфску радионицу, организовало је Друштво за кинеску културу.

Бројна публика могла је да види радове са најпознатијим калиграфским изрекама и приказе кинеске литературе.

„Калиграфија је древни начин писања који изражава кинеску културу и који описује тренутна, прошла и будућа стања културе и цивилизације. Она је део свеобухватности и не можемо је посматрати одвојено од вештине таи чи чуана. Оба долазе из срца и представљају баланс између принципа јина и јанга, на чему је заснована читава кинеска филозофија“, речи су монаха Танг Ли Лонга, који је први пут дошао у Србију са свете планине Ву Данг.

То је била прилика и да се публика упозна са старом вештином таи чи чуан.

„Покушавамо да укажемо на сличности две наизглед потпуно различите културе и традиције. Калиграфија у Кини није само пуко записивање, нити се може посматрати као засебна дисциплина у односу на целокупну кинеску традицију и филозофију. Покушавамо да подстакнемо неговање српске калиграфије, како се то ради и у Кини“, рекао је Зоран Живановић, из Друштва за кинеску културу.

Он је Румљанин који у Лондону живи скоро три деценије, где се професионално бави традиционалном кинеском медицином и таи чи чуаном.

Сада, путем овог друштва ради на томе да у свом завичају представи кинеску традицију. Један је од заслужних што је акупунктура уведена у званични енглески здравствени систем, а жеља му је да исто покуша и у Србији.

Изложби су присуствовали и представници кинеске компаније CRBC, који граде Фрушкогорски коридор.

1935. Херб Алперт је амерички музичар, композитор, продуцент и суоснивач дискографске куће A&M Records. Музички успех постиже 60-их година, а памтимо га и по хиту Rise из 1979. године.

1934.  John D. Loudermilk је амерички композитор и певач. Музички свет је задужио својим песмама Tobacco Road и Indian Reservation. Умро је 2016.

1955. Ангус Јанг је један је од најутицајнијих гитариста данашњег доба. Човек који је направио фузију свирања, скакања и летења по сцени. Синоним рокенрола. 1973. године је са својим братом Малколмом Јангом основао групу AC/DC. Група је до сада продала преко 200 милиона албума широм света што је сврстава у ред најуспешнијих рок група. Албум ”Back in Black” из 1980. године продат је у преко 42. милиона примерака и други је најпродаванији албум, те најбоље продавани албум неке рок групе. Свирали су незабораван концерт у Београду 2009. године.

Рођени на данашњи дан: 1944. Mick Ralphs (Mott The Hoople, Bad Company), 1946. Al Nichol (The Turtles), 1947.Jon Poulos (The Buckinghams) и 1984. Jack Antonoff (Bleachers)

Догодило се 31. марта

1958. Чак Бери је објавио рокенрол класик, песму Johnny B. Goode.

1967. Џими Хендрикс је запалио своју гитару на концерту у дворани Асторија у Лондону. Стротокастер који је Хендрикс запалио је продат на аукцији 2008. године за 280.000 фунти.

1976. The Brotherhood Of Man су на првом месту британске листе синглова са песмом Save Your Kisses For Me.

1976. Група Лед Цепелин је објавила албум ”Presence”.

1982. Група Тото је објавила њихову најпознатију песму Rosanna са албума ”Toto IV”. Песма је освојила и Греми награду.

1990. Немачко-италијански продуцентски тим Снеп су на првом месту у Британији са песмом The Power.

1992.Група Деф Лепард је објавила свој пети студијски албум ”Adrenalize”, први након смрти гитаристе Стива Кларка 1991. године.

1992. Брус Спрингстин је баш био вредан те је објавио два албума ”Human Touch” и ”Lucky Town” у истом дану.

2003. Група Рејдиохед је објавила свој албум ”Hail to the Thief”. На интернету се албум појавио три месеца раније што је убрзало излазак албума.

2010. Jónsi су објавили деби албум ”Go”.

2010. Earl Sweatshirt је објавио други микстејп ”Earl”.

2015. Sufjan Stevens су објавили седми студијски албум ”Carrie & Lowell”.

2015.Death Cab for Cutieсу објавили албум ”Kintsugi”.

Рођени 1. априла

1939. Rudolph Isley је амерички певач, текстописац и један од оснивача групе The Isley Brothers. Са каријером која се протеже преко седам деценија, група је уживала у једној од најдужих, најутицајнијих и најразноврснијих каријера у пантеону популарне музике. Група је примљена у ”Дворану славних рокенрола” 1992.

1946. Рони Лејн је енглески музичар, текстописац, басиста и суоснивач група Small Faces (1965–69) и Faces (1969–73). Његове песме описују мале тренутке у животу, приче испричане нежним гласом и подржане широким спектром акустичних инструмената. У ”Дворану славних рокенрола” је примљен 2012. Умро је 1997.

1959. Маргита Маги Стефановић је српска музичарка, најпознатија као клавијатуристкињ абеоградске рок групе Екатарина Велика. Екатарина Велика (скраћено ЕКВ) је била рок група из Београда и једна од популарних група на простору бивше Југославије. Са групом је издала седам албума. Умрла је 2002.

Рођени на данашњи дан: 1952. Billy Currie (Ultravox), 1954. Jeff Porcaro (Toto), 1961. Susan Boyle, 1965. Peter O’Toole (Hothouse Flowers), 1971. Method Man (Wu-Tang Clan) и 1986. Hillary Scott (Lady A)

Догодило се 1. априла

1965. Група Ху је прво имала наступ у емисији Top Of The Pops, да би касније свирали концерт на коме су наступили Донован и Род Стјуарт.

1975. Група Journey је објавила истоимени деби албум.

1976.Група Buzzcocks је имала дебитантски наступ у Институту за технолигију у Болтону. Струја је искључена након треће песме.

1984. Марвина Геја је убио рођени отац у породичној кући у Лос Анђелесу.

2000. Сантана је на првом месту британске листе албума са албумом “Supernatural”.

2014. Cloud Nothings су објавили албум ”Here and Nowhere Else”.

Рођени 2. aприла

1928. Серж Гензбур је главна фигура послератног француског попа, позната по својим бујним продукцијама, баритонском гласу и провокативном материјалу. Озлоглашен по свом халапљивом апетиту за алкохолом, цигаретама и женама, његова скандалозна продукција која разбија табуе учинила га је легендом у Европи, али само култном фигуром у Америци. Умро је 1991.

1939. Марвин Геј је амерички певач, текстописац и музички продуцент. Помагао је у обликовању звука Мотaун рекордса шездесетих година, прво као свирач, а касније и као соло певач уз низ хитова, добивши надимке ”Принц Мотауна” и ”Принц Соула”. Умро је 1984.

1947. Емили Харис је америчка певачица, текстописац, музичар и активисткиња. Високо цењена фигура у савременој музици, позната је по томе што има доследан уметнички правац. Њена је музика ујединила кантри и рок публику што говори и податак о 15. милиона продатих плоча широм света. У ”Дворану славних кантри музике” је примљена 2008.

Рођени на данашњи дан: 1941. Leon Russell, 1963. Keren Woodward (Bananarama), 1967. Greg Camp (Smash Mouth), 1979. Jesse Carmichael (Maroon 5), 1983. Yung Joc и 1991. Quavo (Migos)

Догодило се 2.априла

1964. Битлси су четврти пут на првом месту синглова у Британији са песмом Can't Buy Me Love. Са поручених 2. милиона примерака песма држи рекорд највеће наруџбе.

1971. Џенис Џоплин је на првом месту у САД са албумом ”Pearl”.

1987. Један од највећих џез бубњара свих времена Бади Рич је умро у 69. години живота.

1991. ”Adventures Beyond the Ultraworld” је назив дебитантског албума електронске групе ОРБ.

2006. Чарлс Баркли је започео девет недеља на врху британске листе синглова са песмом Crazy.

Рођени 3. априла

1924. Дорис Деј је америчка глумица, певачица и активисткиња за права животиња. Музичку каријеру је започела 1939. као чланица великог бенда, а њена популарност је почела да расте са првим хит синглом Sentimental Journey из 1945. године. У периоду између 1947. и 1967, снимила је преко 650 песама и тиме постала једна од најпопуларнијих певачица 20. века. Умрла је 2019.

1938.Jeff Barry је амерички текстописац, певач и продуцент. Из богате каријере се издвајају песма Do Wah Diddy Diddy, Da Doo Ron Ron, Then He Kissed Me, Be My Baby, Chapel of Love и River Deep - Mountain High. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 2010.

1975. Спилер је италијански ди-џеј и продуцент. Имао је велики хит 2000. године са песмом Groovejet (If This Ain't Love). Гледао сам га уживо у Пирану 2002. године и памтим да је било весело.

Рођени на данашњи дан: 1928. Don Gibson, 1941. Jan Berry (Jan and Dean), 1944. Tony Orlando (Dawn), 1949. Richard Thompson, 1962. Mike Ness (Social Distortion), 1962. Simon Raymonde (Cocteau Twins), 1968. Sebastian Bach (Skid Row) и 1985. Leona Lewis

Догодило се 3. априла

1968. Дуо Simon & Garfunkel је објавио четврти албум ”Bookends”.

1969. Џим Морисон се предао полисији у Лос Анђелесу због оптужбе за непристојно понашање на концерту у Мајамију исте године. Пре тридесет година сам у Будимпешти упознао Џона који је био на концерту и који ми је потврдио да Морисон није ништа ружно урадио. Касније је Морисон пуштен да се брани са слободе.

1971. Темптејшнс су на првом месту америчке листе синглова са песмом Just My Imagination (Running Away With Me).

1976. Непознати Секс Пистолси су били предгрупа групи The 101ers на концерту у Лондону.

1983. U2 су након завршене британске турнеје гостовали у емисији Top Of The Pops изводећи песму Two Hearts Beat As One.

2000. Doves су објавили деби албум ”Lost Souls”. Са албума су се издвојиле песме: The Cedar Room,Catch the Sun и The Man Who Told Everything.

2001. Роби Вилијамс је трећу годину заредом најемитиранији музичар на радио станицама у Великој Британији због чега је добио награду у Лондону.

2007. Кит Ричардс је демантовао гласине да је шмркао очев пепео.

2009. Група Bat for Lashes је објавила албум ”Two Suns”.

2020. Yves Tumor су објавили албум ”Heaven to a Tortured Mind”.

2020.Thundercat су објавили четврти албум ”It Is What It Is”.

2022. На 64. додели Греми награда у категорији рокенрол, победници су група Foo Fighters за песму Making a Fire, и њихов албум ”Medicine at Midnight”.

Рођени 4. априла

1913. Мади Вотерс је амерички блуз гитариста и певач, назван и ”оцем блуза“. Вотерс 1943. одлази у Чикаго где ће у матрицу руралног блуза увести електричну гитару стварајући нови жанр, назван урбани блуз. Умро је 1983.

1952. Гари Мур је британски музичар, најпознатији као блуз/рок гитариста и певач. Био је члан група Скид Роу и Тин Лизи у три наврата. Мур је објавио 17. студијских албума, са којих се издвајају песме: Still Got The Blues, Parisienne Walkways, Blues For Narada, Ball and Chain и друге. Умро је 2011.

1958.David Roback је амерички гитариста, композитор, продуцент и оснивач бенда Mazzy Star. Група је настала из остатака групе Опал, чији сам први и једини албум ”Happy Nightmare Baby” увек волео да чујем. У каријери их је прославила песма Fade into You.

Рођени на данапњи дан: 1939. Hugh Masekela, 1948. Berry Oakley (The Allman Brothers Band), 1962. Craig Adams (The Mission), 1972. Jill Scott и 1975. Phil A. Jimenez (Wheatus)

Догодило се 4. априла

1953. Stargazer су на првом месту британске листе синглова са песмом Broken Wings. То је била прва песма британске групе која је стигла до првог места.

1970. Crosby Stills Nash & Young су на првом месту у САД са албумом ”Deja Vu”.

1973. Концерт Елвиса Преслија ”Aloha From Hawaii” је емитован на телевизији NBC. Гледаност је била огромна, претпоставља се да је трећина гледалаца која је имала телевизор видела концерт.

1981. Bucks Fizz је победио на песми Евровизије са песмом Making Your Mind Up.

1981. Група Styx је на првом месту америчке листе албума са својим концептуалним албумом ”Paradise Theater”.

1995. Sugar Rayс у објавили деби албум ”Lemonade and Brownies”.

2000. Лу Рид је објавио албум ”Ecstasy”.

2000. Пинк је објавила деби албум ”Can’t Take Me Home”.

2003. Ролингстонси су по први пут свирали у Индија, у граду Бангалору.

2003. 50 Cent је постао најпродаванији извођач у САД са четири милиона продатих примерака албума ”Get Rich or Die Tryin”.

2006. Пинк је објавила четврти студијски албум ”I’m Not Dead”.

2008. Бијонсe и Џеј-Зи су се венчали у Њујорку. Како то већ бива пробрана екипа је била на слављу.

2009. У “Кућу славних рокенрола” су примљени: Металика, Џеф Бек и други.

2015. Кендрик Ламар је на првом месту америчке листе албума са ”To Pimp A Butterfly flies”.

Рођени 5. априла

1942. Алан Кларк је енглески певач и оснивач групе Холис. Група је била део британске инвазије, а популарност су стекли са песмама: On a Carousel, Carrie Anne, Jennifer Eccles и Long Cool Woman in a Black Dress. У “Кућу славних рокенрола" је примљен 2010.

1950. Агнета Фелтског је шведска певачица, текстописац и чланица поп групе АББА. Група је важила за комерцијално најуспешнију поп групу на свету. Доминирали су на топ-листама од средине седамдесетих до почетка осамдесетих. Процене продаје албума групе у свету варирају од 370 до 500 милиона, што би их могло учинити другим најуспешнијим бендом на свету после Битлса.

1973. Фарел Вилијамс амерички је репер, певач, текстописац, музички и филмски продуцент. Заједно са Чедом Хугом чини продуцентски дуо The Neptunes. Главни је вокал и бубњар групе N*E*R*D. Први студијски соло албум ”In My Mind” издао је 2006. Други албум ”Girl” издао је 2014., а сингл са тог албум Happy био је велики хит и најпродаванија песма те године, са преко 13. милиона продатих примерака. Освојио је 10. Гремија. Наступио је на Егзит фестивалу 2008.

Рођени на данашњи дан: 1929. Joe Meek, 1941. Dave Swarbrick (Fairport Convention), 1944. Nicholas Caldwell (The Whispers), 1954. Stan Ridgeway (Wall of Voodoo), 1961. Jacob Slichter (Semisonic) и 1965. Mike McCready (Pearl Jam)

Догодило се 5. априла

1968. Дан након атентата на Мартина Лутера Кинга, Џејмс Браун је ипак одржао концерт у Бостону. Концерт је преносила телевизија.

1975. Певачица Minnie Riperton је са песмом Loving You на првом месту америчке листе синглова. Стиви Вондер је био продуцент.

1981. ”5 април 1981” је живи албум групе Бијело дугме снимљен на концерту у Кулушићу у издању дискографске куће Југотон. Плоча је штампана у ограниченом тиражу од 20.000 примерака.

1985. 5000 радио станица широм света је у 15 и 50 сати емитовало песму We Are The World.

1988. Трејси Чепмен је објавила истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме:Fast Car иTalkin’ Bout a Revolution.

1994. Курт Кобејн је извршио самоубиство у својоj кући у Сијетлу.

1998. Spice Girls су одржале свој први концерт уживо пред 9000 људи у Глазгову.

2005. Група Architecture in Helsinki је објавила други студијски албум ”In Case We Die”.

2005.Okkervil River су објавили трећи албум ”Black Sheep Boy”.

2013. Paramore су објавили истоимени деби албум.

Рођени 6. априла

1965. Блек Франсис је амерички певач, текстописац и гитариста. Он је оснивач и фронтмен групе Пиксис. Група се често сматра непосредним претходником експлозије алтернативног рока 1990-их, мада су се њени чланови разишли пре него што су имали прилику да уживају у потенцијалној користи од тога.Један од највећих поклоника ове бостонске четворке био је Курт Кобејн. Песме које вреди послушати су: Where Is My Mind, Debaser, Velouria, Here Comes Your Man I и друге. Орджали су сјајан концерт у Београду 2022.

Рођени на данашњи дан: 1937. Merle Haggard, 1944. John Stax (Pretty Things), 1947. Tony Conner (Hot Chocolate). 1951. Ralph Cooper (Air Supply), 1953. Christopher Franke (Tangerine Dream), 1978. RobertGlasper и 1978. Myleene Klass (Hear’Say)

Догодило се 6. априла

1956. Елвис Пресли је потписао седмогодишњи уговор са Paramount Pictures.

1968. Simon and Garfunkel су на првом месту америчке листе албума са ”The Graduate”.

1968. Група Пинк Флојд је објавила да је оснивач Сид Барет званично напустио групу. Барет је патио од психијатријских поремећаја које је погоршала употреба дрога.

1971. Група Ролингстонси је представила истоимену компанију. Представљен је и лого фирме, чувени испалжени језик који је дизајнирао John Pasche.

1971. Албум ”4 Way Street” од четворке Crosby, Stills, Nash & Young је објављен.

1974. Фестивал California Jam 1 је одржан, а наступили су Eagles, Black Sabbath, Deep Purple, Earth, Wind & Fire, ELP, Black Oak Arkansas и Seals & Croft. Било је присутно 200.000 посетилаца.

1979. Род Стјуарт се оженио са глумицом Aланом Хамилтон у Беверли Хилсу у Калифорнији.

1995. Група The Dandy Warhols је објавила деби албум ”Dandys Rule OK”. Са албума су се издвојиле песме: Ride,The Dandy Warhols T.V. Theme Song иNothin' to Do.

1998. Умрла је Wendy O. Williams.

1999. Fountains of Wayne су објавили други студијски албум ”Utopia Parkway”. Са албума су се издвојиле песме:Denise,Red Dragon Tattoo иTroubled Times.

2004. Група Of Montreal је објавила шести студијски албум ”Satanic Panic in the Attic”.

2010.Sharon Jones & the Dap-Kings су објавили албум ”I Learned the Hard Way”.

2010. Dr. Dog су објавили албум ”Shame, Shame”. Са албума су се издвојиле песме: Shadow People иJackie Wants a Black Eye.

2015. Young Fathers су објавили други албум ”White Men Are Black Men Too”.

„Из Јовановићевих мемоара ћемо први пут видети да ли је заправо званично потписана капитулација Краљевине Југославије, јер ту је постојао велики спор. Јовановић тврди да та капитулација није била правно валидна“, наглашава историчар Владимир Петровић, уредник књиге.

Јовановић даје развитак догађаја 27. марта, почетак Симовићеве владе, али сведочи и о њеном паду, чему је по његовим речима допринео сам Симовић. Уводи нас у Каирску аферу, која је била један од првих преломних тренутака емигрантске владе.

„Део војника краљевине Југославије који је успео да се извуче из Југославије стварајући Југословенску краљевску војску ван отаџбине, дошао је у сукоб. Заправо, ту је било неколико струја. Та афера ће се врло негативно завршити, тако што ће огроман број југословенских војника који се налазио у емиграцији, ступити у редове британске војске. Тако ће још више ослабити положај емигрантске Владе и њену снагу“, додаје Петровић.

Ови записи драгоцени су јер дају увид у рад емигрантских влада и проблеме са којима су се суочавале, у врло компликоване односа са Черчиловим камбинетом, у расплитање судбине Драже Михајловића у Лондону. Такође Јовановић даје и своје личне импресије о људима који су га окруживали.

„То је првенствено краљ Петар Други Карађорђевић и заправо даје врло занимљиву слику како су се политички догађаји преплитали са приватним“, наводи историчар.

Не случајно, „Академска књига“ у истом тренутку са Јовановићевим записима објавила је мемоаре Владка Мачека. Тако да смо у прилици да о истом периоду и догађајима, видимо две визуре свакако важних личности. Али, ту престају све сличности.

„Да ли је то у питању награда 'Милан Ракић', Бранкова награда, змајева, награда 'Мирко Петровић' која се додељује у Неготину, значајна награда, 'Жичка Хрисовуља’, све су то наши чланови добили“, каже председник Књижевног клуба „Бранко Миљковић“, Небојша Ђорђевић.

Клуб приређује поетски конкурс „Раде Томић“, има свој сајт „Култим“ и организује едукативне радионице за најмлађе.

„Радимо на томе како се пише поезија, како се пишу романи, есеји, оно што је основно за ту децу која ће ванинституционално, значи код нас, да науче и могу да примене касније, у даљем животу, кроз школовање“, наводи Ђорђевић.

Посебан програм Јавна библиотека осмислили су за подстицање читатељских навика код одраслих.

„Овде је смештено, у овој просторији, више од 5.000 књига. То је лично власништво чланова клуба. Сваки грађанин може да донесе своју књигу, а да узме неку другу на читање“, додаје Ђорђевић.

У издању књижевног клуба публиковано је више од 100 наслова. Један од најактивнијих стваралаца је председник клуба са више од двадесетак објављених књига. Осим поезије и књижевне критике занима га и графички дизајн.

„Кад радим припреме књига неком нашем члану, ја му радим корице. Од тих ствари сам урадио изложбу својих идејних решења корица књига“, истиче председник Књижевног клуба „Бранко Миљковић“.

Почетком ове године књижевни клуб је добио нове просторије. Кажу да ће имати боље услове за своје активности, чак и за приређивање књижевних вечери или промоције нових књига којих ће, према најавама, бити већ током априла.

Наравно да то не угрожава Бројгелов статус у историји уметности. Али овде и сада, зна се ко је звезда: Арчимболдо, сликар глава од јабука, прућа и купуса. Тако осетљиво наслеђе, да се Музеј боји да упали светло у сали.

„Арчимболдо је дуго био заборављен. У јавност га је вратила изложба 'Ефето Арчимболдо' крајем осамдесетих у Венецији. У његовим сликама срећу се радозналост људи и тајне природе“, објашњава Франческа дел Торе, кустоскиња изложбе.

Заједнички именитељ ове изложбе су презентације природе. Варијације далеко надилазе питања стила и индикативне су за промене у човековом схватању природе и науке у различитим епохама.

„У Средњем веку су свака животиња и цвет били религиозни симболи. Слике су се читале као књиге. Ренесанса је донела један реалнији поглед на природу, а 16. век мноштво таквих погледа. Вештина да се апстрактне идеје представе као персонификације била је на врхунцу“, наводи Џонатан Фајн, директор Уметничко-историјског музеја.

Узвишено и карикатурално су такође одувек у уметностима. Маниризам је само заоштрио поделу између херојског и трезвеног, између претећег и смешног.

„Такве инвенције су црвена нит која се вуче кроз људску историју. Карикатурални портрети од склопљених елемената налазе се и у 18, па и 19. веку. Наравно да је Арчимболдо модеран – зато што су слобода стварања, виц и радост увек модерни“, додаје кустоскиња Франческа Дел Торе.

Три аутора, али једна реакција која стиже из јавности: Коначно ћемо добити више Арчимболда. То се каже као кад би се рекло: Коначно више поштовања за плодове земље. Коначно ћемо јести више воћа и поврћа. Коначно цветни аранжмани који личе на људе и људи који личе на  корпе с воћем. Или коначно пролеће.

„Та његова експлозија, та експресија кроз експлозију, његова суштина и личност јесте била вођена прогоном, односно његовим рођењем, што је на неки начин обележило његово стваралаштво с обзиром на то да је рођен у Славонији у Хрватској у време када су падале бомбе, у белилу, снегу, током зиме. Тако се у његовим сликама често види крв, види се заиста живот, али и мучење, патња, прогон“, истакла је Маја Искјердо, супруга Милоша Шобајића.

Проблемско тежиште његових дела је човек. Раскорак у којем покушава да пронађе најитнимније делове себе. На сликама доминирају екстремитети, а детаљи као што су ноге или руке осликани Шобајићевим идејама, никога не остављају без утиска.

„Шобајића људи јако воле. Препознатљив је именом својим, гестом, великим форматима, једнако добро је баратао и сликом и скулптуром. Његове скулптуре су у ствари тродимензионалне слике, просто једна слика која је освојила простор и људи то знају, знају овај колорит“, наводи Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда.

„Иако је као млад београдски уметник добио атеље у кући у којој је стварао Пикасо и направио завидну каријеру у Француској, Милош се вратио коренима. Серијом слика Кораци, од којих неке можемо видети овде, заправо се враћа у Београд, који је за њега био више од града у којем је живео – то је место стварања, али и припадања. На Топличином венцу, у оквиру Музеја града Београда, желео је да буде његов жив легат, место сусрета уметности и људи“, објашњава Маја Искјердо.  

Моћан сликар геста који публику не оставља равнодушном. Последњих 20 година његовог стваралаштва доминирају бела, плава и црвена боја, што може да се поистовети са нашом заставом, и љубављу коју је имао према нашој земљи.

„Али шта је то између чега се тај живот дешавао? Тај неки цунами апсолутног зла који се сручио на све нас је мене довео у ситуацију где сам била сведок како су појединци у том општем злу успевали да остану људи. Много је теже и много је опасније бити супротност тога зла“, објашњава списатељица и драматург Весна Станишић. 

Згуснути мемоарски роман Укус сунца иако подастрт горким талогом искуства, утолико више наглашава све мале бљескове људскости, у ситуацијама оскудице и скученог маневарског простора за све слојеве егзистенције.

„Ради се о томе да смо сви ми под једним сунцем и да колико год ми одлазили из своје матичне земље, на крају смо ипак део једне приче и тог једног сунца. Ми само треба да се препознамо у непознатом и у сваком непознатом простору и у свакој непознатој ситуацији има много тога 'нас' мада тога ми нисмо свесни“, истакла је ауторка књиге Укус сунца. 

Иако је ово „лако могла бити књига о патњи и понижењу“ она то није него је дело „о малим победама са великим утицајем на људске животе“, како у предговору истиче редитељка Ана Суша.

„Доста њих је мртво, у правом животу наравно, али сам их ставио у књигу да буду вечно живи. Мислим да душу неком граду, а сад причамо о Београду, дају ти неприметни људи. Нас неприметних је више. Од скоро два милиона становника, ја мислим да је 1.999.900 неприметних. Ово остало су неки људи који су у јавности, али сви ми остали неприметни правимо ове градове. Дишемо“, додаје гост Београдске хронике.

Напомиње да је по његовом мишљењу Београд специфичан град. Не само зато што је највише пута у историји бомбардован и нападан, већ је једноставно другачији од било ког другог главног града.

„Ја сам одређивао да су ови људи, ови јунаци, од којих већину познајем и изменио сам им имена, губитници. Али не у оном ружном смислу, него у оном неамбициозном смислу. Дакле, никакву амбицију немају у животу и не желе да се експонирају“, објашњав Бјелица.

И корице књиге на којима је споменик Победника сликан с леђа, по мишљењу писца има значајну симболику. „Ми губитници гледамо Победнику леђа, а он гледа тамо негде.“

Признаје да би волео да што више људи прочита његову књигу, не да би се он обогатио, већ да би се читаоци одморили од проблема свакодневице.

Жао му је што млади данас мало читају и да више немају „покрете за листање, већ покрете за палчеве и читају само са малог екрана“.

„Али мислим да нам деца нису глупа, то је битно. Они читају неке друге ствари“, каже Бранислав Бјелица на крају гостовања у Београдској хроници.