„То пријатељство је, у највећој мери, његова заслуга. Он је можда одмах знао каква је симбологија тог пријатељства, а ја сам то, некако, захваљујући њему, сазнавао касније“, наводи песник Матија Бећковић.

Дубоко и лично, кроз писма, разговоре и тишине Бећковић је описао пријатељство са Милованом Ђиласом.

„Говорио је да није никада имао пријатеља неистомишљеника. Имао је велике политичке другове, сараднике и говорио да су та политичка пријатељства ватрена и дубока, али да се распадају на конгресима, конференцијама, на партијским састанцима. Ово је било пријатељство неистомишљеника које никакве разлике нису могле разорити“, објашњава Бећковић.

Књига Мој друг Ђидо је сведочанство верности и људскости и вечитом питању како пронаћи човека у другом, чак и када нам га историја додели као непријатеља.

Друга премијера била је музичка. Шеф оркестра Војислав Живић извео је посебан сплет мелодија које повезује заједничка тема љубави.

Концерту су присуствовали и чланови италијанске менаџмент групације који доносе могућност културне сарадње између Италије и Србије.

Директор КУД-а Димитрије Котуровић Саша Бајић истакао је да се радује будућој културној сарадњи са Италијом кроз сличне пројекте.

„Друштву је изузетна част и задовољство што ће суделовати у пројекту прекограничне сарадње две земље, коју подржава и Европска унија, кроз област културне размене. Биће то прилика да се на један креативан начин кроз игру, песму и музику приближе два града, две земље, два народа и представе две изузетно богате традиције и културе“, рекао је Бајић.

КУД „Димитрије Котуровић“, основан је 12. новембра 1967. године као наставак раније основаних КУД-ова на територији Раковице (Радоје Дакић и 21. мај), а такође и као фузија културно-уметничких група и секција по радним организацијама и школама.

Након бројних наступа у земљи, постигавши висок ниво интерпретације и обогативши свој репертоар, ансамбл је био на турнејама у Италији, Немачкој, Француској, Либији, Аустрији, Грчкој, Швајцарској и многим другим земљама.

Овог момента, први ансамбл на репертоару има двадесет једну кореографију.

Датум замишљеног „будућег“ света такође није изабран случајно: према Global Gender Gap Report-у, 2148. је година у којој би родна равноправност напокон могла бити достигнута.

„Наш оптимизам говори нам да је могућа будућност без патријархата“, каже Катија Сканавини, косекретарка организације "Action Aid Italia", додајући: „Јер знамо да је родна неједнакост извор насиља над женама.“

Виоланте Плачидо: Патријархат постоји и данас

Мадрина (кума) изложбе је италијанска глумица и певачица Виоланте Плачидо, ћерка славног глумца и редитеља Микелеа Плачида, која истиче снагу концепта: „Свиђа ми се то што нас музеј поставља у будућност да бисмо боље разумели садашњост. То је вежба коју често радим и у свом послу: замислим крај представе, па се вратим на почетак и размишљам како да то урадим боље.“

Додаје да данас није реткост негирати постојање патријархата: „Чујем водитеље и јавне личности које се смеју на помен патријархата. Али људи који тврде да патријархат не постоји заиста би требало да дођу овамо и виде како изгледа и шта све производи.“

Медијски сексизам под лупом

Посебан део изложбе посвећен је улози медија. У рамовима се налазе новински наслови у којима се изостављају имена жена заслужних за професионални успех, као и примери сексистичких коментара политичара. Изложени су и случајеви ТВ емисија у којима се о темама попут абортуса расправљало искључиво међу мушкарцима – феномен добро познат и регионалној публици.

Шта говоре подаци: нормализација насиља и стереотипа

"Action Aid" је, у сарадњи са Посматрачким центром из Павије и организацијом "2B Research", спровела истраживање „Да се не понови“, које доноси забрињавајуће налазе:

Сваки трећи мушкарац оправдава економско насиље над партнерком; сваки четврти оправдава вербално или психолошко насиље; скоро двоје од десет сматра да је и физичко насиље „понекад оправдано“. И даље 74 одсто жена носи главни терет кућних послова; осећај несигурности у јавном простору широко је распрострањен; а стереотипи и сексизам опстају у дигиталном простору и култури.

„Подаци нису бољи ни међу млађима“, каже Сканавинијева. „То значи да политика превенције не даје резултате.“

Организација зато тражи од италијанске владе да најмање 40 одсто средстава из националног плана против насиља буде усмерено на превенцију, уз развој родно осетљивих политика у здравству, школству, саобраћају и урбанизму. „Осветљене улице, безбеднији простори, сексуално-афективно образовање – све је то део решења“, саопштавају из организације.

Музеј отворен до 25. новембра, уз богат програм

Музеј патријархата ће бити отворен од 20. до 25. новембра. Програм обухвата разговоре, радионице, перформансе и сарадњу с феминистичким мрежама из целе Италије. Улаз је бесплатан, а изложба је у потпуности приступачна особама са физичким, сензорним и когнитивним потешкоћама, што представља стандард који се ретко среће у регионалним културним институцијама.

„Желимо да МУПА буде простор за заједничку акцију и замишљање света у коме родна равноправност више није циљ, већ стварност“, закључује Сканавинијева.

Меморијално такмичење за најбоље младе композиторе „Андрија Чикић“ чува успомену на његов таленат и љубав према музици, али је и простор у којем музика његових вршњака добија прилику да се чује, вреднује и препозна.

Такмичење организује Коларчева задужбина, уз подршку Министарства културе Републике Србије и Радио Телевизије Србије.

Ове године организује се треће по реду меморијално такмичење за децу и младе узраста од 10 до 19 година, у две старосне категорије: од 10 до 14, и од 14 до 19 година. Пријаве су биле отворене до 1. октобра, а композиције у нотном и аудио формату кандидати су могли послати до 1. новембра.

Другог децембра биће одржано финално такмичење.

Финалисти у првој категорији од 10 до 14 година су: Марија Живковић, Марко Живковић и Павле Ћоровић. У другој категорији, од 14 до 19 година, у финале су се пласирали: Есма Грбић, Виктор Ковач и Коста Угризовић.

За све аранжмане задужен је композитор, члан жирија и професор Иван Бркљачић.

„Другог децембра ћемо имати прилику да славимо младост, лепоту, таленат и да дамо шансу младим људима“, истакао је Пековић.

Такмичење „Андрија Чикић“ је само једна у низу делатности Коларчеве задужбине којима се промовише дечје стваралаштво, попут Малог Коларца, Како се слуша концерт, Коларчевих променада…

Младим талентима овакве манифестације носе велики значај.

„Изузетно им много значи. Чују своју композицију коју свира оркестар у професионалном аранжману са диригентом што је изузетна част. Само ћу рећи да су од наших претходних финалиста и победника две девојке уписале Музичку академију у Београду, а једна у Бечу“, наводи Пековић.

1941. Donald “Duck” Dunn је амерички басиста, познат по раду у групи Booker T. & the M.G.'s и као басиста у дискографској кући Stax Records. Умро је 2012.

1941. Пит Бест је енглески музичар и текстописац, познат по томе што је био првобитни бубњар Битлса. Добио је отказ 1962. године по захтеву Џорџа Мартина, пре него што су Битлси снимили свој први сингл. Вероватно једна од тужнијих прича из рокенрола.

Рођени на данашњи дан: 1941. Wayne Jackson (Mar-Keys, Memphis Horns), 1948. Tony Bourge (Budgie), 1950. Bob Burns (Lynyrd Skynyrd), 1955. Clem Burke (Blondie), 1957. Chris Hayes (Huey Lewis and the News), 1964. John Squire (Stone Roses) и 1970. Chad Taylor (Live)

Догодило се 24. новембра

1968. Дијана Рос и Сјупримс су са песмом Love Child на првом месту америчке листе синглова.

1972. Објављена је песма Walk on the Wild Side од Лу Рида. Песма се налази на албуму ”Transformer” (1972).

1973. Ринго Стар је са песмом Photograph на првом месту америчке листе. Песму су написали Џорџ Харисон и Ринго.

1983. Распала се група Undertones. Певач Feargal Sharkey је наставио са успешном соло каријером.

1991. Умро је Фреди Мерјури, певач групе Квин.

1992. Одржан је први концерт музичког фестивал Брзи Бендови Србије. Фестивал је трајао три године: ББС - прва деоница (24.-27. новембар 1992. године), ББС - друга деоница (1993. године) и ББС - трећа деоница (1994. године). Наступиле су групе: Дарвуд даб, Казна за уши, ДЛМ, Бјесови, Гоблини, Новембар и други.

1997. Natalie Imbruglia је објавила деби албум ”Left of the Middle”. Са албума су се издвојиле песме: Torn, Big Mistake, Wishing I Was There и Smoke.

1998. Објављен је постхумни албум ”Greatest Hits” од Тупак Шакура.

1998. Metallica је објавила компилацијски албум ”Garage Inc”. Садржи синглове: Turn the Page, Whisky in the Jar и Die, Die My Darling.

2008. Kanye West је објавио албум ”808s & Heartbreak”. Издвојиле су се песме Love Lockdown, Heartless, Amazing и Paranoid.

2017. Бјорк је објавила албум ”Utopia”.

2017. High Flying Birds су објавили албум ”Who Built the Moon?”. Садржи синглове Holy Mountain, It’s a Beautiful World, She Taught Me How to Fly и If Love Is the Law.

Рођени 25. новембра

1940. Перси Слеџ је амерички соул и госпел певач. Славу је стекао са песмом When a Man Loves a Woman из 1966. године. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 2005. Умро је 2015.

Рођени на данашњи дан: 1960. Amy Grant, 1964. Mark Lanegan и 1967. Rodney Sheppard (Sugar Ray)

Догодило се 25. новембра

1958. Lord Rockinghams XI је на првом месту британске листе синглова са песмом Hoot's Mon.

1965. Група Seekers је са песмом The Carnival Is Over на првом месту у Великој Британији.

1966. Џими Хендрикс је имао деби у Британији, наступивши у лондонском клубу Bag O’Nails. У публици су присутни Ерик Клептон, Мик Џегер, Брајан Џонс, Битлси, Џеф Бек, Џими Пејџ и други.

1976. Група Бенд је имала последњи наступ на концерту у Сан Франциску. Као гости су наступили Џони Мичел, Ерик Клептон, Нил Јанг и други. Снимљен је и филм који је режирао Мартин Скорцесе.

1977. Ерик Клептон је објавио свој пети соло студијски албум ”Slowhand”. Садржи синглове Lay Down Sally, Wonderful Tonight и Cocaine.

1978. Објављен је истоимени албум групе Yellow Magic Orchestra.

1984. У студију S.A.R.M., у Лондону се окупила екипа у склопу пројекта Лајв Ејд за снимање песме Do They Know It's Christmas? Песму су написали Боб Гелдоф и Миџ Јур. Сингл ће бити продат у 3 милиона примерака, што га чини најпродаванијим синглом у Британији.

1985. Објављен је албум ”Spleen and Ideal” од групе Dead Can Dance.

1996. Фреди Меркјури је добио своју статуу у Монтереју, Швајцарска.

2001. Роби Вилијамс је са својим албумом ”Swing When You're Winning” стигао до првог места у Британији.

2016. Викнд је објавио свој трећи студијски албум ”Starboy”. Издвојиле су се песме Starboy, False Alarm, I Feel It Coming, Party Monster, Reminder, Rockin, Die for You и Secrets.

Рођени 26. новембра

1939. Тина Тарнер је америчка певачица. Позната као „Краљица Рокенрола”, истакла се као чланица дуа Ike & Tina Turner Revue пре него што је започела успешну каријеру као соло извођач. Продавши преко 100 милиона плоча широм света, један је од најпродаванијих извођача свих времена. Добила је 12 награда Греми, од којих осам класичних награда, три награде Греми Куће славних и награду Греми за животно дело. Била је прва афроамеричка певачица и прва жена која се нашла на насловној страни часописа Rolling Stone, који ју је потом уврстио међу 100 најбољих извођача свих времена и 100 најбољих певача свих времена. Има звезду на Холивудској стази славних. Двапут је уврштена у ”Дворану славних рокенрола”, први пут 1991. са Ајком Тарнером, а 2021. као соло извођач. Умрла је 2023.

1944. Jean Terrell је америчка певачица, најпознатија по раду у групи Сјупримс где је заменила Дајану Рос.

1945. John McVie је британски басиста, најпознатији по раду у групама John Mayall & the Bluesbreakers од 1964. до 1967. и Fleetwood Mac од 1967. до данас.

1990. Рита Ора је британска певачица и текстописац пореклом са Косова и Метохије. До сада је објавила три албума.

Рођени на данашњи дан. 1964. Adam Gaynor (Matchbox Twenty), 1967. John Stirratt (Wilco), 1970. Ron Jones (The Flaming Lips) и 1981. Natasha Bedingfield

Догодило се 26. новембра

1958. Џони Кеш је дебитовао на америчкој кантри листи са песмом Cry! Cry! Cry која ће стићи до 14. места.

1962. Битлси су сними песму Please Please Me.

1968. Група Крим је одсвирала свој опроштајни концерт у Лондону.

1973. New York Dolls су дебитoвали уживо у Великој Британији свирајући у клубу Рејнбов у Лондону.

1976. Секс Пистолси су објавили сингл Anarchy In The UK.

1988. Руски космонаути су однели у свемир копију касете албума ”Delicate Sound Of Thunder” од групе Пинк Флојд и пустили га у орбити.

2002. Група The Roots је објавила свој пети студијски албум ”Phrenology”. Садржи синглове Break You Off и The Seed (2.0).

2010. Рубрика ”Греота да се баци” бележи ситуацију у којој се нашао Вили Нелсон који је ухапшен због поседовања марихуане.

2016. Панк сувенири за које се каже да вреде 6 милиона долара запаљени су усред реке Темзе у Лондону, Енглеска. Џо Коре, син менаџера Секс Пистолса, Малколма Мекларена и модне дизајнерке Вивијен Вествуд, спалио је предмете на 40. годишњицу дебитантског сингла Секс Пистолса. Четрдесетосмогодишњак је рекао публици да ”панк никада није био намењен носталгији“.

Рођени 27. новембра

1959. Charlie Burchill је шкотски музичар и композитор. Најпознатији је као оснивач и гитариста групе Симпл Мајндс. Са групом је објавио 21 студијски албум.

1942. Џими Хендрикс је амерички музичар, певач, текстописац, гитариста, иноватор и културна икона. Сматра се једним од најутицајнијих и најталентованијих гитариста у историји рок музике. Био је оснивач и фронтмен рок бенда Jimi Hendrix Experience, основаног 1966. Светску славу је стекао 1967. наступом на Монтереј Поп Фестивалу, (Наступ је забележен на документарном филму Д. А. Пенебејкера Jimi Plays Monterey). На Вудстоку 1969. Хендрикс је био главна атракција (наступ је забележен на документарном филму Мајкла Водлија Woodstock). На ранг листи часописа Ролинг Стоун "100 највећих гитариста свих времена”, Хендрикс се нашао на првом месту. Умро је 1970.

1978. Мајк Скинер је енглески репер, певач, продуцент, најпознатији по раду у групи Streets.

Рођени на данашњи дан: 1935. Al Jackson, Jr. (Booker T. & The M.G.’s), 1941. Eddie Rabbitt, 1945. Randy Brecker (Blood, Sweat & Tears), 1962. Charlie Benante (Anthrax), 1962. Mike Bordin (Faith No More)

Догодило се 27. новембра

1964. Мик Џегер је кажњен са 16 фунти због саобраћајних прекршаја. Џегеров адвокат је рекао суду: „Војвода од Марлбороа је имао дужу косу од мог клијента и добио је неке познате битке. Коса му је била напудерисана, мислим због бува. Мој клијент нема буве.“

1969. Ролингстонси су снимили песму Get Yer Ya-Ya's Out! у Медисон сквер гардену у Њујорку. У публици је био Џими Хендрикс, који је славио свој 27. (и последњи) рођендан.

1970. Џорџ Харисон је објавио албум ”All Things Must Pass”. Са албума су се издвојиле песме My Sweet Lord и What Is Life.

1978. Глорија Гејнор је објавила свој шести студијски албум ”Love Tracks”. На њему се налази песма I Will Survive.

1981. Soft Cell је објавио свој дебитантски студијски албум ”Non-Stop Erotic Cabaret”. На њему се налази велики хит Tainted Love.

1999. Бенд Pavement је објавио да престају са радом. Током свог наступа у лондонској Академији Брикстон, члан бенда Стивен Малкмус рекао је публици да ће тај наступ бити последњи за бенд.

2014. Тејлор Свифт је на првом месту америчке листе албума са својим петим албумом ”1989”. Албум се у међувремену продао у 9 милиона примерака.

2020. Smashing Pumpkins су објавили свој 11. студијски албум ”Cyr”.

Рођени 28. новембра

1929. Berry Gordy је амерички продуцент, текстописац, најпознатији као оснивач дискографске куће Мотовн.

1943. Ренди Њумен је амерички кантаутор, аранжер, композитор и пијаниста. Компоновао је музику за филмове: Maverick, Toy Story, Cars и други.

Рођени на данашњи дан: 1962. Matt Cameron (Soundgarden, Pearl Jam), 1979. Chamillionaire, 1983. Rostam Batmanglij (Vampire Weekend) и 1984. Trey Songz

Догодило се 28. новембра

1960. Елвис Пресли је са песмом Are You Lonesome Tonight на првом месту америчке листе, где ће остати шест недеља.

1964. Shangri-Las су са песмом Leader Of The Pack на првом месту америчке листе синглова.

1970. Дејв Едмундс је са песмом I Hear You Knocking на првом месту у Великој Британији.

1976. Tom Robinson Band је дебитовао уживо у Лондону. Најпознатији су по песми '2-4-6-8 Motorway из 1977.

1978. Браћа Блуз објавили су свој дебитантски албум ”Briefcase Full of Blues”. Садржи синглове Rubber Biscuit, Soul Man и Hey Bartender.

1983. Објављен је албум ”Натраг на воз”, трећи студијски албум београдске групе Зана. Албум садржи 9. песама од којих су се издвојиле песме Јабуке и вино и Младићу мој,

1992. Витни Хјустон је са песмом I Will Always Love You на првом месту у САД.

2000. Дејвид Боуви је крунисан за музичара међу музичарима. Боуви је победио Битлсе и алтернативни рок бенд Рејдиохед у анкети часописа NME (New Musical Express), у којој су стотине врхунских рок и поп звезда биле замољене да наведу свој највећи музички утицај.

2005. Шакира је објавила свој седми студијски албум ”Oral Fixation, Vol. 2”. На њему се налази песма Hips Don't Lie.

2008. Група Канда, Коџа и Небојша је снимила спот за песму Све је стало ( р’н’р).

2008. Бритни Спирс је објавила свој шести студијски албум ”Circus”. Садржи синглове Womanizer, Circus, If U Seek Amy и Radar.

Рођени 29. новембра

1933. Џон Мејл је енглески блуз и рок гитариста, текстописац и продуцент. Оснивач је групе John Mayall & the Bluesbreakers која је имала велики утицај на тадашњу сцену у Британији. Мејл се сматра ”Кумом британског блуза”. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 2024. Умро је 2024.

1979. Game је амерички репер. До сада је објавио десет албума.

Рођени на данашњи дан: 1917. Merle Travis, 1941. Denny Doherty (The Mamas & the Papas), 1943. Tim Davis (Steve Miller Band), 1951. Barry Gondreau (Boston), 1968. Jonathan Knight (New Kids on the Block) и 1974. Apl.De.Ap (Black Eyed Peas)

Догодило се 29. новембра

1963. Песма I Want to Hold Your Hand од Битлса је објављена у Великој Британији.

1965. Гувернер државе Колорадо Џон Лав је прогласио дан Ролингстонса у целој држави, када се група појавила на концерту у Денверу.

1969. Битлси су са песмом Come Together / Something на првом месту америчке листе.

1975. Песма Bohemian Rhapsody групе Queen је започела деветнедељно задржавање на првом месту британске листе синглова. У време објављивања песма је добила помешане критике, али је касније постала један од најславнијих синглова у историји популарне музике.

1977. Група Kansas је добила свој други платинасти албум за ”Point of Know Return” који је садржао песму Dust in the Wind и продат је у четири милиона примерака у САД.

1980. Група АББА је на првом месту британске листе синглова са песмом Super Trouper.

1997. Песма Perfect Day од Лу Рида, коју изводе разни извођачи је на првом месту у Великој Британији.

2001. Умро је Џорџ Харисон у Лос Анђелесу.

2002. Три слике од Пола Макартнија су продате за 35. фунти у Лондону.

Рођени 30. новембра

1929. Дик Кларк је амерички радијски и ТВ водитељ, познат као водитељ емисије American Bandstand од 1956. до 1989. године. У емисија су гостовали Supremes, Ike & Tina Turner, Smokey Robinson and the Miracles, Stevie Wonder, Simon & Garfunkel, Iggy Pop, Prince, Talking Heads и Madonna. Умро је 2012.

1945. Роџер Гловер је велшки басиста, текстописац и продуцент. Био је члан група Дип Парпл и Рејнбов. Као члан групе Дип Парпл је примљен у ”Рокенрол кућу славних” 2016. године.

1955. Били Ајдол је енглески рок музичар и певач. Постао је популаран у лондонском панк бенду Generation X, док је славу стекао 80их серијом хитова као: Hot in the City, Eyes Without a Face, Flesh for Fantasy, Mony Mony, White Wedding и Rebel Yell. Његови спотови су доживели велики успех, начинивши га МТВ звездом. Објавио је осам албума.

1968. Des’ree је енглеска поп-соул певачица. Памтимо је по песмама Feel So High, You Gotta Be и Life.

Рођени на данашњи дан: 1953. June Pointer (Pointer Sisters), 1957. John Ashton (The Psychedelic Furs) и 1978. Clay Aiken

Догодило се 30. новембра

1963. Албум ”With The Beatles” од групе Битлси је постао први албум који је продат у тиражу већем од милион примерака неке групе у Великој Британији.

1968. Glen Campbell је са албумом ”Wichita Lineman” на првом месту у САД, где ће остати пет недеља.

1971. Sly And The Family Stone су на првом месту америчке листе синглова са Family Affair. Магазин Ролинг Стоун је песму ставио на 138. место листе ”500 најбољих песама свих времена”.

1979. Објављен је албум ”Another Brick in the Wall" од групе Пинк Флојд.

1982. Објављен је албум ”Трилер” од Мајкла Џексона. Албум је најпродаванији албум свих времена са тиражем од 66. милиона продатих примерака.

1988. Група Guns N' Roses објавила је свој други студијски албум ”G N' R Lies”. Са њега је скинут сингл Patience.

1989. Happy Mondays и Stone Roses су дебитовали у музичкој емисији Top Of The Pops.

1991. Мајкл Џексон је са албумом ”Dangerous” по четврти пут на врху британске листе албума.

1999. Објављено је да је певач групе Оасис, Лијам Галагер, нестао након што је три дана раније напустио своју кућу.

2004. Грин Деј објављује песму Boulevard of Broken Dreams. Наслов потиче од слике Готфрида Хелнвајна која приказује Џејмса Дина, Мерилин Монро, Хамфрија Богарта и Елвиса Прислија у бару на углу.

2012. Ријана је на првом месту у Великој Британији са албумом ”Unapologetic”. Са албума се издвојила песма Diamonds.

2023. Умро је Shane MacGowan у Даблину.

„Ја хоћу да ме сахраните под ону цркву на Ловћену. То је моја потоња жеља коју од вас иштем да је испуните и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинити, мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам на душу”, оставио је народу у аманет.

Завет је ратном силом раскинут, да би се потом два пута испоштовала воља великог владике и његове кости враћале на Ловћен, а онда у мирнодопско доба узето је право на мир мртвом Његошу.

Његош је умро 31. октобра 1851. године и сахрањен у Цетињском манастиру, како би се гроб сачувао од турског скрнављења. Четири године касније, посмртни остаци пренети су у цркву-капелу на Ловћену, посвећену Његошевом стрицу, Светом Петру Цетињском, подигнуту по Његошевој замисли, и за коју је сам поставио камен темељац и одредио себи за вечни конак.

Замислио ју је као „највисочији олтар на којем се служи небеска литургија”. У Првом светском рату, Аустроугари су капелу бомбардовали, а по капитулацији Црне Горе, Његош је ексхумиран и пренет поново у Цетињски манастир.

Црквица на Ловћену је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика аустријском освајању Ловћена „бастиону српства” како је окупатор сматрао.

Ослобођење је било брже, споменик није ни започет а већ 1920. Архијерејски сабор доноси одлуку о обнови капеле на Ловћену.

Упућен је позив краљу Александру Карађорђевићу и стигао је одговор: „То треба да буде један видни споменик захвалности данашњег поколења песнику слободе, Владики Раду. Ја се од срца одазивам и ја ћу од срца да сносим све трошкове”, саопштио је краљ уз жељу да се употреби и мермер са Венчаца крај Тополе као симбол уједињења две династије.

Изградњом је руководио чувени руски архитекта Николај Краснов, чувајући првобитни изглед и величину капеле и уградњом половине камена из старе цркве. На врх куполе постављен је крст од мермера са Венчаца. Под је поплочан мермером са Брача а иконе је израдио Урош Предић.

Радови на обнови капеле почели су у лето 1924. и завршени за годину дана 20.септембра 1925. на Цетиње стижу краљ и краљица.Сутрадан у рану зору, архијерејском службом почиње свечаност повратка Његошевих земних остатака у капелу под небеским сводом Ловћена.

Говор држи епископ Николај Велимировић, а затим поворка креће кроз варош. Ковчег је положен у саркофаг покривен мермером с круном такође мермерном и Његошевим ликом у мозаику.

У камену донетом из Његуша,златним словима израђени су цитати који су већ нашли место у народном предању: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити” и  „Вјечна зубља, вјечне помрчине, нит догори, нити свјетлост губи”.

У саркофаг, краљ Александар спустио је свој мач и Албанску споменицу коју је скинуо са груди. Тако је свој мир по други пут нашао вољени Владика Раде. Неће то дуго потрајати. Почиње Други светски рат, нова разарања, стижу и до  Ловћена, али то није ништа наспрам онога што ће у миру дочекати „највисочији небески олтар“.

Године 1952. Централни комитет Комунистичке партије и Влада Црне Горе, почињу разговор око рушења Његошеве заветне цркве и изградње маузолеја на њеном месту, по идејном решењу Ивана Мештровића.

Наум је остварен тек 1974. године. Камен капеле је посложен на ветрометину Иванових корита подно Ловћена, а Његош је по по четврти пут сахрањен, сада у крипти маузолеја по туђој вољи и замисли.

Сто година је прошло од прве обнове Његошевог завета сазданог од камена части вере и поштења. Педесет три године је прошло од последњег рушења. Тачно толико траје борба да се владика врати у своју цркву „како не би био једини владика на свету на чијем се гробу не врши опело”, како је ту борбу сажео песник Матија Бећковић.

Све су даље од те замисли Његошеви земни остаци, док у миру римокатоличке цркве у свом родном месту почива Иван Мештровић. Све што вам се чини нелогичним, објасниће вам поново Владика Раде.

Отворите опет Горски вијенац или Лучу микрокозму. Чекају вас тамо одговори на сва питања које постављамо и себи и другима тумарајући овоземаљским животом.

Изложбу аутора мр Душана Бабца, члана Крунског већа, о стогодишњици обнове Његошеве капеле на Ловћену, можете до краја новембра видети у Белом двору у Београду. Поред фотографија, Изложбу, захваљујући Југословенској кинотеци, прати и недавно рестауриран филм снимљен током обнове капеле и пута краља Александра и краљице Марије по Црној Гори и Јадрану.

„Стилским и жанровским јединством, на клацкалици комичког и трагичког, драмског и мелодрамског, глумци уједначеном игром стварају ову представу чији апсурд публика препознаје као свој“, навела је редитељка Бранислава Стефановић, председница жирија.

Са првог учешћа на Југословенском позоришном фестивалу Никшићани се враћају са још пет „Ардалиона“ – за најбољу женску улогу Биљана Кескеновић, за најбољу сценографију Весна Сушић, за најбољег младог глумца Стеван Вуковић, за драмски монолог Владан Гајовић и за најбољу режију Милан Нешковић

„Хтео сам у ствари да направим једну топлу људску комедију о људима који страдају под утицајем неког феномена, а окупљени око тог огњишта које је данас постало у ствари телевизор“, напомиње добитник „Ардалиона“ за режију.

„То су ти људи које ми не примећујемо, неприметни је л‘? И коначно она у свом животу, у својих 60 година добије тих пет минута славе и изгуби их...то се све поквари“, наводи добитница „Ардалиона“ за најбољу женску улогу, Биљана Кескеновић.

Најбољу мушку улогу остварио је Небојша Илић у представи Моје позориште Атељеа 212. Емотиван, искрен и надахнут, увек примерен лику и комаду, највећа је подршка аутору Борису Лијешевићу, који говори своју интимну причу.

„Мени је битно да ова прича личи на мене, да је ово моје позориште, да  ми не радимо Борисово позориште него да ми радимо наше позориште и да је Борисов позив да правимо Моје позориште, његово позориште, позив и да та представа личи на нас који у њој учествујемо“, објашњава Илић.

„Ардалионом“ су награђени и Адиса Ватреш Селимовић за најбољу костимографију представе Љубавнице сарајевског Камерног театра 55 и Војин Ћетковић за најбољу епизодну улогу у представи Моје позориште, по оцени публике најбољој представи Фестивала одржаног под слоганом „Гледај ме у очи“.

Још непосредније, 85 одсто сматра да ће њихов будући приход бити негативно погођен ВИ, а 39 одсто тврди да су већ претрпели финансијску штету.

Трејси Шевалије, ауторка бестселера Девојка са бисерном минђушом и Острво стакла, дели ту забринутост.

„Бринем да ће индустрија књига, вођена углавном профитом, бити у искушењу да све више користи ВИ за писање књига“, рекла је у одговору на упитник.
„Ако је јефтиније производити романе помоћу ВИ (без хонорара и ауторских накнада, бржа производња, задржавање ауторских права), издавачи ће готово неизбежно бирати да их објављују.
А ако су јефтинији од књига које су ‘људски’ писане, читаоци ће вероватно куповати њих, баш као што купујемо машински плетене џемпере уместо скупљих ручно плетених“, истакла је Шевалије.

Зашто су писци толико забринути

Центар за технологију и демократију Универзитета Кембриџ испитао је 258 објављених романописаца и 74 стручњака из издавачке индустрије о томе како се ВИ посматра и користи у свету британске прозе.

Поред егзистенцијалног страха од потпуне заменe романа, многи аутори су пријавили губитак прихода због ВИ, што приписују „конкуренцији ВИ-генерисаних књига и губитку послова који обезбеђују додатне приходе, као што је копирајтинг“.

Неки испитаници су навели да су пронашли „јефтине ВИ-генерисане имитације“ својих књига, као и књиге „написане под њиховим именом, а које они нису написали“.

Прошле године, Ауторска гилда упозорила је да „све већи приступ ВИ узрокује нови талас нискоквалитетних лажних ‘књига’ на Амазону“, што је навело платформу „Kindle Direct Publishing“ да ограничи број дневних објава како би сузбила прилив ВИ генерисаних наслова.

Медијални приход романописаца тренутно је 7.000 фунти годишње у Британији, а многи спајају крај с крајем радећи сродне послове као што су нарација аудиокњига или копирајтинг.

Аутори страхују да ВИ већ потискује ове послове, иако је за то достављено мало доказа, који се нису могли независно проверити. Ауторска права су такође велики извор бриге: 59 одсто романописаца каже да зна да је њихов рад коришћен за обучавање ВИ модела.

Од њих, 99 одсто наводи да није дало дозволу, а нико за ту употребу није добило никакву накнаду.

Раније ове године, ВИ компанија „Антропик“ пристала је да плати ауторима 1,5 милијарди долара како би решила тужбу у којој се тврдило да је фирма украла њихова дела.

Судија у том случају је утврдио да је „Антропик“ преузео више од седам милиона дигиталних копија књига за које је „знао да су пиратске“ и наложио фирми да ауторима исплати одштету.

Међутим, по питању ауторских права судија се сврстао на страну „Антропика“, рекавши да ВИ модел функционише на начин сличан човеку који чита књигу како би га инспирисала за нови рад, а не тако да једноставно копира садржај.

„Овде имамо Девојку са лепезом, за коју је кустос изложбе закључио да је реч о веома савременом делу, тако да је међу тих 37 дела, свакако морала да се нађе и слика Милене Барили, управо због њеног савременог духа који је уочен као суштински елемент за присуство међу неколицином уметника који су одабрани за ову изложбу посвећену Квадријеналу из 1935”, изјавила је Асунта Порчиани, директорка Архива и Библиотеке Квадријенала.

Током свог живота Милена је имала 12 самосталних и 18 групних изложби у Србији и у свету. Када је у питању Италија, са данашње тачке гледишта, можемо да кажемо да су то најрепрезентативније смотре које постоје и данас. Попут Бијенала у Венецији 1936. године, које и данас важи за сусрет најеминентнијих савремених уметника, као и Квадријенале националне уметности 1935. у Palazzo delle Espozicioni које је отворено од 1883. године.

Уз помоћ Амбасаде Србије у Италији, на изложби је екипа РТС-а упознала и Леонеа Барилија, балетана у пензији и Милениног рођака који сматра да, иако је породица Барили дала више генерација успешних сликара, Милена достигла веће домете чак и од деде Чекропеа који је осликао и Уставни суд у Риму.

„Милена је свакако она која је имала најзначајнију међународну каријеру, много признања на међународном нивоу. Тако да свакако представља стуб наше породице када је реч о уметности, баш колико и њен отац”, изјавио је Леоне Барили.

Делегација Галерије, 80 година од смрти Милене Барили и 60 година од смрти њене мајке Данице, поново је посетила гроб на ком почивају са Милениним оцем Бруном Барилијем на Некатоличком гробљу за странце у Риму и посула мало земље из Милениног дворишта.

„Надамо се да смо барем једним делом испоштовали и тестаментну жељу Миленине мајке Данице, а то је да саградимо Галерију достојну њене ћерке. По свим информацијама које имам изградња Галерије би требало да крене врло брзо, чак почетком следеће године тако да смо задовољни да барем ту једну жељу испунимо Даници”, рекла је Љиљана Дабић, директорка Галерије „Милена Павловић Барили”.

Миленине слике тренутно су изложене и у Диселдорфу, у Музеју Северне Рајне. А ове године гостујуће изложбе одржане су у Требињу и у Словенији.

„Идеја је настала из дугогодишњег јавног дискурса, по коме су сви Јевреји белци, што их аутоматски чини привилегованим. На то се од октобра 2003. раширило уверење да је Израел бела европска колонијална држава. Жеља нам је била да спојимо те две тврдокорне представе и покажемо какав су третман добијале кроз историју, а какав данас. Полазно питање је било – која се боја приписује владаоцима? Већ вековима људи живе у расно структурисаном поретку“, рекао је Том Јункер, кустос.

Амерички уметник Џејсон Бард је „Супермен“; из доба Романтизма долазе алегорије о Оријенту и Окциденту; плакат Американке Хане Провисор је ироничан водич кроз јеврејске физиономије. Инсталације Сиријке Леноре Кохен повезују римско протеривање Јевреја из Јудеје пре 19 векова са друштвеним конструктом расе и Шекспировом метафором о ружи. Како заиста изгледају Јевреји?

„То је питање на које ми овде покушавамо да нађемо одговор! Како Јевреји дефинишу сами себе, и како их виде други. Једноставан одговор не постоји, јер Јевреји по изгледу надилазе све шематике расе и физиса“, рекла је Ванеса Шпанбауер, кустоскиња.

„Антисемитизам није нестао после 1945, како се погрешно претпоставља. Данас долази и с десна и слева. Код деснице владају велики наративи о размени становништва, о људима тамне коже, међу њима и Јеврејима. Код левице је друго. Њен постколонијални дискурс је фокусиран на Израел, који се тумачи као бела, колонизаторска и освајачка држава. Антисемитизам није пробуђен, он никад није нестао“, рекао је Том Јункер, кустос.

Једна нација је проглашена белом да би могло да се каже како уништава другу која није бела. Да, код белих има и црних, а код оних који нису бели има чисто белих, али црних никако...Само подиже хаос. Како су уопште савремена европска друштва дошла до тога да прилике на Блиском истоку доживљавају кроз лоше камуфлиране биолошке категорије? Ово је изложба о томе.

У поподневним сатима стигао је допис из маркетинга – честитка свима и најава доделе годишњих награда и награде „Раша Плаовић“' за 20. јануар.

Врата Народног позоришта су од 3. октобра затворена за публику, данас и за нашу екипу, па смо саговорнике који су се одазвали позиву, снимили испред позоришта.

„Ми из три ансамбла ћемо се свакако овде окупити сутра испред позоришта, имаћемо наш дан љубави према овој кући. Сутра се исто догађа нешто много веће и важније у овом тренутку у овом граду те ћемо се прикључити и том догађају после обележавања рођендана наше куће“, најављује глумац Дарко Томовић, председник СИНГЛУС-а.

„Али је индикативно да је ово, ја не знам који пут у историји, не рачунајући ратове, нисам сигуран да је икада било затворено позориште за Дан наше куће, осим у ратовима и када се ова зграда реновирала осамдесетих година“, напомиње Томовић.

„Значи, то говори о некомпетентности, најгоре говори о овој управи у овом тренутку у овој кући. Ми са упровом размењујемо дописе, то се у позоришту никада није догађало, јер управа и уметници и запослени су увек имали непосредни контакт који није чак морао ни да буде добронамеран, али је био непосредан, очи у очи.“

„Ми остајемо при својим захтевима, сада више него у тренутку када смо их испостављали, због протока времена и због сведочења томе да се по том питању ништа не ради, да управа делује као да их не занима ништа што имамо да кажемо. Дакле, ово је сада доведено до краја, ово Министарство културе, ова управа ове куће, раде против ове куће и то је нешто што не желимо да дозволимо и идемо до краја шта год то значило“, наводи Дарко Томовић.

Поједине просторије доступне су ансамблу Балета који припрема премијеру „Дон Кихота“.

„Балет је радио максимално. Премијера је била заказана за 7. новембар. Ми смо се вратили у зграду. Прво ми смо радили након затварања зграде у другим институцијама по граду, сељакали се, имали пробе овамо онамо, што је врло заморно за балет, радити у таквим условима, али наша посвећеност послу и целом том пројекту је нама била на првом месту“, објашњава балерина Ивана Савић Јаћић.

„На крају нам је саопштено да премијере 7. неће бити у самој завршници. Добили смо други термин, у питању је био 12. децембар и ево ми данас чекамо званично саопштење. Међутим, како смо начули, ово је још увек незванично, да уствари неће бити ни у децембру“, каже Савић Јаћић.

Ансамбли Народног позоришта гостују на сценама у Београду и Србији. Када ће се вратити на матичну сцену, још увек не знају.

„У претходних, рецимо двадесетак дана, немојте ме држати за реч, месец дана, нисмо имали никакве званичне информације од управе. Али оно што можемо да приметимо јесте да се обављају одређене активности на противпожарној заштити унутар Народног позоришта. Пошто сам ја члан хора Опере Народног позоришта, добили смо информацију да се планира наставак сезоне од 1. децембра што би указивало на то да ће се очигледно ова ситуација врло брзо и решти“, наводи Борис Постовник, председник Синдиката музичких уметника.

И Синдикат музичких уметника, позвао је чланство да у суботу у 13 часова, испред зграде, обележи Дан Народног позоришта у Београду.

 На промоцији монографије говориће Небојша Грујичић (РТС), Уна Поповић (МСУ), Предраг Поповић (Попбоокс), Срђан Шапер (Галерија Новембар) и Борис Миљковић (аутор филма).

Након представљања књиге уследиће специјална претпремијерна пројекција целовечерњег документарног филма „Горанка“, урађеног у продукцији РТС-а. Филм „Горанка“ редитеља Бориса Миљковића даје интимни приказ живота и рада Горанке Матић, откривајући кроз разговоре с њом личне приче које стоје иза њених култних фотографија.

 Горанка Матић (13.8.1949 – 5.1.2025)

Горанка Матић је на уметничкој и фотографској сцени била присутна више од четири деценије. Не постоји фотограф са тематски ширим опусом од њеног – од иконичних слика Новог таласа и рокенрол сцене бивше Југославије, преко портрета протагониста београдског ликовног, књижевног, филмског, позоришног и политичког живота последњих деценија 20. века и прве деценије 21. века века, до призора политичких и уличних догађаја деведесетих година, а уз све то и ауторских циклуса.

Отуд је књига „Горанка“ која сумира њен рад више од фото-монографије – она је истовремено и артефакт и сведочанство о једној епохи и људима који су је стварали.

Горанка Матић је преминула у јануару ове године, не дочекавши нажалост монографију чијем се објављивању радовала и на којој је прошле године започела рад заједно с приређивачима.

„Мало људи зна да је простор некада био заправо празан плац који је кнез Михајло доделио за просвету и науку, иза кога се налазила Лутеранска црква и џамија. А простор је онда у потпуности преуредила Палата Српске академије наука која је подигнута у периоду 1914. и 1924. године. Палата је подигнута у стилу модерне текстуре француског бозара, сецесије и академизма и представља једну од највећих и најраскошнијих палата у Београду", изјавио је др Просен.

До Другог светског рата била је и стамбено пословна зграда у којој су се налазили станови за издавање, пасаж са тржним центром, кафана Академија, Бераза и друге институције.

После Другог светског рата зграда је преуређена у седиште САНУ према пројекту архитекте Григорија Самојлова.

„Њени ентеријер након што је преуређен 1952. године добио је просторе који су удешани у стилу народне уметности, такође изузетне витраже, велики број скулптуре и слика које су радили наши најзначајнији уметници", додаје др Просен.

У свом делу Ар Деко у српској архитектури које је радио готово двадесет година, кроз фотографије, аутор је приказао бројне грађевине изградјене у овом стилу. Зграда Радио Београда је једна од њих.

„Радио Београд је једна од многих зграда у стилу ар деко, који је био доминантан 20. и 30. година у нашој архитектури и та монографија коју сам написао је прва монографија која се овим стилом заправо бави. Илустрована су преко 500 илустрација, тако да ће вам омогућити читаоцима да се упознају са овим стилом", објашњава саговорник РТС-а.

Најављујући скори излазак обимне монографије о чувеном архитекти Григорију Самојлову, наш саговорник с осмехом истиче да је историчар уметности истовремено и истраживач, онај који „копа по прашини и тражи одсјај блага, које, кад пронађе, осим што заволи, жели да покаже свима".

„Надам се да ће моје фотографије покренути некога, дати идеју како то можемо да променимо и наравно да освестимо сами себе колективно и да наша земља буде лепа, не само на речима, него и на делима, онако како би требало да буде чиста и уредна”, каже Марко Димић, победник EU4Green фото-конкурса из Србије.

Љубитељима природе и фотографије све је теже да пронађу нетакнуту природу па све више бележе еколошке изазове са којима се регион суочава.

„Ова изложба је више од збирке лепих фотографија. То је подсетник да промена почиње од човека. Свака прича из ових фотографија приказује посвећеност, креативност и храброст да се заштити природа и побољша околина у којој живимо", каже Пламена Халачева, заменица шефа Делегације ЕУ у Србији.

Награда је студијска посета Агенцији за животну средину Аустрије.

„Заштита животне средине није само приоритет политике, већ такође заједничка одогворност која захтева координисану акцију широм региона. Еколошки изазови не познају границе и једино заједничким снагама можемо постићи напредак”, рекла је стефани Мулер, заменица амбасадора Аустрије у Србији.

Најинспиративније зелене приче региона представљене су у Подгорици, Тирани, Приштини и Скопљу, а после Београда, изложба која промовише одрживи развој кроз уметност, регионалну турнеју завршава у Сарајеву.

„Идеја је била да кроз медиј цртежа, по којем Цуца Сокић није била толико позната, она је широј јавности пре свега позната као сликарка, представимо мање познати део њеног опуса. Наиме, ови радови чувају се у две институције, у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду и Народној библиотеци у Београду“, наводи Горана Стевановић, ауторка изложбе.

Посебан циклус под називом Шаљиви цртежи показује прве склоности уметнице ка концептуалном и ликовном експериментисању. На обичним хартијама Цуца Сокић развијала је свој имагинарни свет, у актовима, портретима и фигурама. Уметница их није схватала превише озбиљно, те их је назвала шаљивим.

„Она ту открива уметничке поетике које су потпуно другачије од сликарства које је стварала у исто време. Знамо да је тада била оријентисана у сликарству према асоцијативној апстракцији, док на примеру из циклуса шаљивих цртежа видимо врло интересантна решења која су у духу неонадреализма, нове фигурације која открива да је Цуца и у овом правцу откривала дух времена и пратила актуелне токове који су се дешавали и у Европи, а и на београдској културној сцени“, напомиње Милана Квас, ауторка изложбе

„Цртеж сматрам једним од најравноправнијих елемената у грађењу слике и код мене он учествује у истој мери колико и боја“, говорила је Љубица Цуца Сокић.

„У трећем делу филма највише су заступљени мушки мундири. Што се тиче хаљина, то је права симфонија креација. Већина оригиналних је унуштена. Оне сачуване налазе се у Кремљу. Највише смо података открили на сликама, портретима и записима из тог времена. Користили смо наше и стране изворе да бисмо што верније пренели њихов некадашњи изглед“ објашњава ауторка костима, Јекатерина Шапкајц.

У складу са епохом, дизајнерка је користила природне материјале: свилу, сомот, батист и брокат. Вез је рађен ручно, сребрним и златним нитима, а детаљи од чипке доприносе аутентичном изгледу.

Од десет филмских костима посебну пажњу привлачи свечана хаљина прве руске царице, жене Петра Великог. Снежно бела хаљина од броката украшена је златовезом. На основу одабраних тканина, боја и модела, откривају се карактер и навике оних које су ту одећу носиле.

„Највише је сачувано хаљина Катарине Друге. Њих смо користили као предлошке за избор кројева и боја. Сама их је осмишљавала. Чаробне су јер показују раскош и дух времена“, додаје Шапкајцева.

У оквиру изложбе, која ће трајати до краја јануара у Руском дому, приређују се и радионице за израду декоративних елемената, које води ауторка ових костима, носилац звања заслужног уметника Руске Федерације.

Матић објашњава да је овогодишњи предложени концепт био снажно друштвено критички, са фокусом на системско насиље, сексуално и полицијско, уз избор међународних представа и радове младих домаћих аутора. Наводи да Одбор није разматрао уметничке вредности, већ се усредсредио на личност европског редитеља Мила Рауa, чија је представа Процес Пелико била централни део програма. Управо због присуства Рауa, каже Матић, Одбор је одбио комплетан програм.

Лолић истиче да је Одбор поступао као „тело за подобност“, игноришући концепт и квалитет предложених остварења. Одлука да се обустави долазак једног од најзначајнијих европских редитеља у Београд, по његовим речима, била је шокантна и супротна духу Битефа.

Након раскида уговора са Одбором, уметнички тим покреће независни Битеф. Лолић каже да ће програм бити реализован без институционалне подршке, уз помоћ бројних уметника и позоришних кућа из Србије и иностранства, који су се сами јавили са понудама подршке и гостовања. Најава најважнијег догађаја је долазак Мила Рауa у Београд у децембру и извођење представе која је, како истиче, „замало била цензурисана“.

Наглашавају да „независни Битеф“ није само програмска алтернатива већ став према слободи уметности и критичком промишљању стварности – што, како кажу, институционални фестивал ове године није успео да обезбеди. Матић додаје да ни ФЕСТ ни Битеф, два водећа београдска међународна фестивала, неће моћи да се одрже у надлежности градског Секретаријата за културу, који, по његовој оцени, не испуњава своју основну функцију.

Саговорници истичу да се независно издање Битефа очекује средином децембра и да ће управо оно бити једино издање фестивала ове године, уз подршку домаће и међународне културне сцене.

Гостовање Милоша Лолића и Борисава Матића у Културном дневнику у целости погледајте у видео-снимку на почетку текста.

„Циљ овог пројекта је мотивисање савременог стваралаштва у области народне игре и афирмација српске компоноване народне музике која се поред традиционалних изводи и на фабричким инструментима-хармоници, виолини, кларинету, а који већ више од једног века јесу носиоци музичке праксе у Србији“, каже в. д. директора Националног ансамбла „Коло“, Здравко Ранисављевић.

Српска свита, каже ресорни министар, подсећа да традиција није прошлост, већ чврсто упоришете савременог стваралаштва које надахњује нове генерације.

„Ја бих желео да Српска свита постане једна од личних карти наше културе ван граница наше земље и где год будемо позвани да се представимо, не само са традицијом, него да покажемо колико традиција може да ствара нашу културу у будућности, да то чинимо, између осталог, Српском свитом“, истакао је министар културе Србије, Никола Селаковић.

Чувари српске традиције Ансамбла „Коло“ игром и песмом, културу и традицију Србије, представили су народима свих меридијана. Домаћа публика поново ће уживати у најлепшим нотама и лаким корацима врхунских уметника, у среду, 26. новембра, у Сава Центру.

„После усхођења душе, а то значи промене статуса песничког, и стања душе у стање духа, дакле, померање ка стању логоса, ми се налазимо у ситуацији да видимо, заједно са песником, небеско позорје. Ту се појављује Бог у разговору са архангелима где се откривају две ствари. Једно је како је свет настао, Божја верзија, а друго је мотиви Сатанине побуне“, наводи проф. др Мило Ломпар, историчар књижевности.

Сатана је представљен као побуњеник у тренутку пада, када доводи у питање легитимитет Божје промисли. У том контексту и појам палог анђела и само зло добијају космички корен.

„У песничком смислу, као један тип песничке религиозности, то је могуће да под открићем снаге Сатанине побуне, Бог и сам открива сопствено померање од једног Бога гнева и јарости, ка једном Богу милосрђа и доброте у којем се Христ појављује као један нови стадијум Божје дефиниције“, додаје професор Ломпар.

Луча микрокозма завршава се визионарски. Последњих 20 стихова Његош посвећује Христу. Представља га као Сатанин пораз. Христос у васиону уноси доброту којом обесмишљава Сатанине заблуде.

„Говори о томе какво је било његово детињство, његово одрастање, какав је његов однос са родитељима. Како се он заљубљује. Како касније после рата истрпи све то“, наводи глумац Марко Радојевић.

„Много ми је драго што сам дошла на аудицију и добила ову улогу. Све после тога је било велико позитивно изненађење, од тога како ме је прихватио ансамбл, до теме коју смо обрађивали“, истиче Катарина Јовановић, глумица из Скопља.

Много сам срећна што сам дошла на аудицију и добила улогу, све после тога било је велико позитивно изненађење - од тога како ме је прихватио ансамбл до теме коју смо обрађивали.

Све се променило само „Кербер“ свира исто – носталгично, али са дозом горчине изговарају јунаци представе Небо је мало за све.

„Подједнако је и о граду Нишу и о том времену, јер они јесу најбољи амбасадори тог времена који захваљујући својој доследности могу и данас младима да дају пример“, сматра Милош Петковић, аутор биографије групе „Кербер“.

„Верујем да ће, пре свега они који су из Ниша, имати прилику да се подсете неких времена и да направимо мало и паралелу са неким данашњим Нишем. Где смо ми то отишли корак напред, где смо отишли корак или два назад“, напомиње Александар Михаиловић, аутор текста.

„С носталгијом гледам то време у коме сам одрастао. С носталгијом гледам у тај систем вредности, културолошки образац и једу велику и дивну земљу пуну различитих људи која ми је и тада била мала. Сада је то некако потпуно другачије“, каже редитељ мјузикла Александар Маринковић.

Нишлије ће волети ову представу јасно је већ на премијери, ова представа доказује да мјузикл иако комплексан жанр за реализацију, проналази фино уточиште у репертоару нишког народног позоришта.