– Да то је био велики изазов, за мене као некога ко није из прве руке везан за ту врсту поетике, и за мене је била једна врста проучавања његовог рада и инспиративног сазнања везаног за његов рад.

Са друге стране, такође ми је значило и познанство са колекционаром Ненадом Радовићем, који је заиста истински колекционар, у оном најбољем смислу те речи. Дакле, не у смислу тржишном, већ је неко ко је заљубљен у Тошковићев рад.

И с једне стране када смо размишљали о томе каква изложба треба да буде у Галерији РТС-а, а везана је за Тошковића, било нам је важно да прикажемо, једну колекцију, једно виђење Уроша Тошковића, али опет по избору колекционара, који има специјалан афинитет за његов рад и који је потпуно предан истраживању о његовом раду, што је реткост, када гледамо данашње колекционаре, који брину само о тржишту, профиту и тако даље. Већ је овде прича заиста о искреној љубави.

Тако с једне стране афирмишемо право колекционарство, с друге стране још једна изложба о Тошковићу која је специфична и из једног другог угла сагледана. Тако да мислим да ће то бити врло занимљиво за овај наше посетиоце.

И Ви као млад уметник бавили сте се човеком. Човек је негде централна тема Уроша Тошковића. Колико вам је близак по том неком егзистенцијалистичком темату?

– По егзистенцијалистичком смислу врло је близак. По самом ликовном изразу не, али по питању онога што представља његов његов цртеж, његов осврт на свет, његово размишљање о постојању у свету, о истини човека у свету, то је једна врста аутентичног израза, за коју ја сматрам, како га све више и више проучавам, заиста сматрам да је он један, рекао бих чак и филозоф, који се кроз естетику изражава у односу на савременост, савремену стварност.

Какав је његов цртеж? На чему настаје, каква је његова линија?

– Прво, имамо ту експресију у односу на свет, имамо експресију у односу на на рано његово детињство на Пелевом бријегу код Подгорице које је обликовало његову поетику у смислу тог првог доживљаја, прве експресије. Затим све оно што му се дешавало кроз живот, та уметничка фасцинација и његова емоционална структура која је реаговала на све, и добре и лоше стране живота, које које је проводио. Врло често су ту биле и неке породичне трагедије и све оно што је обликовало њега као његов емотивни однос, и у односу на све то његова реакција у односу на свет.

И онда имамо врло занимљиве неке његове виралне изјаве које би на први поглед биле баналне, али када их мало боље сагледате шта је хтео да каже, као и кроз његов цртеж, он у ствари осликава трагедију нашег времена, осликава сав тај грабеж, сву ту похлепу, све то што чини ову цивилизацију овом цивилизацијом, као једна врста одбијања да учествује у таквом злочину цивилизације којој припада.

Као такав бунтовник он и одлази са овог света. Дакле, он не дозвољава да има компромис када је у питању и стваралаштво, али и његов живот. Његов живот се поклапа са његовим стваралаштвом. Као ретко који уметник је у томе истрајан и управо зато и после његове смрти његова уметност живи истим интензитетом, ако не и јачим него док је он био са нама.

Ово није само сцена из филма Жетва који се приказује у биоскопима широм земље, већ истинити догађај, након којег је, како је рекао за Радио Београд, писац Веселин Џелетовић добио инспирацију да напише поему Српско срце Јоханово, из које је касније произишао истоимени роман.

Човек је дошао на Косово и Метохију и рекао да носи срце нашег Јована

Немац, којег је писац у роману назвао Јохан, долазио је на Косово и Метохију у више наврата, вођен потребом коју ни сам није умео да објасни – да помогне породици човека чије срце носи.

„Човек је дошао и рекао да носи срце нашег Јована“, сећа се Џелетовић и додаје да је након тог догађаја почео разговор са, тада, непознатим човеком, који је трајао три године. Један сусрет променио га је заувек.

„Јохан је стигао до куће опасане бодљикавом жицом, под стражом. Наслонио је дланове на жицу, не примећујући да му се бодље усецају у кожу. Из дворишта му је пришао дечак. Када му се приближио на метар и погледао га у очи, Јохан је осетио снажан бол у грудима. То срце је хтело да искочи напоље. Да ли је препознало сина свога или је то била аутосугестија – то никада нећемо сазнати“, говори Џелетовић.

Тај призор је, каже Џелетовић, из њега „излетео“ у стихове. У том тренутку није био свестан да пише о трговини органима. Писао је о човеку, о болу и о необјашњивој вези.

Тек касније, када су се у јавности појавили међународни извештаји о трговини органима на Косову и Метохији, схватио је, како каже, размере приче о којој је заправо писао и која је данас преточена у филм.

Редитељ Пол Камф је послао своје људе на Косово и Метохију да провере истинитост романа

Годинама су стизале понуде да се по роману сними филм. Аутор их је одбијао, плашећи се да се прича не претвори у пропаганду. Преломни тренутак догодио се када је продуцент Драган Ивановић предложио да пројекат раде страни аутори.

Редитељ Паул Кампф прочитао је књигу током лета авионом и одмах пожелео да је екранизује. Ипак, пре него што је потписао уговор, послао је своје сараднике на Косово и Метохију са задатком да провере да ли су наводи из романа истинити.

„Тек када се уверио да је све тачно, пристао је да потпише уговор“, каже Џелетовић.

Током рада на филму Жетва, према речима аутора, редитељ је примио више од хиљаду претећих порука. Поједини глумци су напустили снимање упркос уговорним обавезама.

„Рекли су – овде није у питању наша каријера, већ наш живот,“ говори Џелетовић.

Прича као помен страдалима

Роман и филм, истиче Џелетовић, нису настали да би оптуживали, већ да би сачували сећање на страдале „у доба мира, пред очима света“.

„Истина је као вода. Нађе свој пут и шириће се полако“, сматра Џелетовић.

Прича о Јохану, дечаку и једном срцу које куца далеко од свог завичаја, за аутора је начин да се кроз личну судбину говори о онима чија имена, како каже, не смеју да буду заборављена.

Срби на Косову и Метохији не живе, они тамо трају од једне невоље до друге

Говорећи о свакодневици Срба који су остали, писац наводи примере који, како каже, најбоље осликавају њихову упорност.

У селу Бело Поље код Пећи, упознао је човека који четврти пут зида кућу, јер су му је три пута рушили. Упознао је и старицу која сама живи у непријатељском окружењу. „Нисам сама, са мном је Бог“, рекла му је.

„Срби на Косову и Метохији не живе, они тамо трају од једне невоље до друге. Али трају и трајаће. Тамо је све српско и тај народ тамо зна зашто неће да напусти те просторе. Не можете против таквих људи и о њима желим да пишем”, поручује Џелетовић.

Најболније је, каже, то што породице несталих и даље чекају. „Они још верују да су њихови најмилији живи и да ће се вратити.“

– Да, додала бих још да су и очекивања наше публике са којом смо расли свих ових година такође веома висока и у том смислу Фестивал, верујем да се увек померао у напред. Вечерас представа Акрама Кана и штутгардске трупе „Готије денса“. Већ у недељу компанија Јасмин Вардимон из Лондона и кореографкиња коју смо, сад могу да кажем, поносно открили пре 16 година и поставили тада њену представу на сцену Центра Сава.

Овог пута компанија ће наступити на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду и доносе нам заиста један комад који обећава и који је већ обишао веома важне позорнице и фестивале.

Бројке којима располажемо су 15 трупа, компанија, 11 земаља, 20 представа, али у неком крешенду покрет нам представљате од акробатике до савременог плеса, до перформанса. Шта се све дешава са савременим плесом данас? Какве он све облике поприма?

– Некако је невероватна та савремена игра и уопште уметничка игра данас. Можда је најбољи доказ њене популарности у данашњем савременом свету то што су у великим метрополама заправо многа позоришта, многи драмски театри променили своју намену и постали позоришта искључиво за тај невербални театар, односно за савремену игру.

Тако да мислим да је ту и негде популарност нашег фестивала и та нека отвореност према различитим формама. Значи, заиста од нечега, могло би се рећи балетска естетика и игра у шпиц патикама, па све до тих најновијих форми, и уличне игре, и хип-хопа, и савременог циркуса, али ове године и игре на висини од 15 метара, коју нам доноси француска трупа „Грат сиел“ на отворене базене Ташмајдан.

Ко нам се све осим Јасмин враћа, ако га гледамо премијерно?

– Да, мислим да је и то једна од специфичности Београдског фестивала игре, што смо увек имали слуха за нове гласове који тек долазе и некако смо покушавали да их ставимо у тај рам са веома познатим, цењеним и важним кореографима који су се већ и те како афирмисали.

Тако да и ове године мислим да је та негде подела равноправна између Јасмин Вардимон, Акрама Кана, шпанског кореографа Маркоса Мораоа, а са друге стране сасвим неких нових аутора као што су Кјара Бартл из Аустрије или Саша Рива и Симон Репел који су одушевили планету са креацијом својом за церемонију отварања Олимпијских игара у Кортини.

О чему све проговарају представе које ћемо видети?

– Мислим да је савремена игра јако брза и да управо на те све друштвене прилике и феномене и ситуације одговори веома брзо. Тако да ми на Фестивалу видимо један широк дијапазон тема и све на неки начин су теме које нас и те како дотичу, које су и те како актуелне – од ратова, од страдања, од миграција, од фемицида, па све до неких тема које се баве екологијом, које третирају права жена, деце, мањина итд.

Тако да мислим да заиста јесу теме актуелне, неке су једноставније, неке су теже, али језиком игре заправо никога не обавезујемо да схвати баш оно што је можда кореограф хтео да каже, него да има једну апсолутну слободу у разумевању покрета и у разумевању једног уметничког дела.

„Ово је представа интимног, исповедног карактера у комуникацији са публиком, упакована у кабаретски жанр. У наслову је Мрки, јер смо Миша и ја звали тако један другог, онако из милоште, То је представа са смејањем, певањем и плакањем", рекао је Јанкетић.

Рад на представи је за Марка изазов и глумачки и лични, процес који је врло захтеван: „Изазовно је причати у своје лично име, али то може да буде и лековито. Ја сам позориште читавог живота доживљавао и као својеврстну терапију, моју терапију. То су нека наша креативна избеглиштва, када се склониш у позориште, говорим о моме еснафу, о глумцима, редитељима. Овде је сада нешто што је инспирисано мојом личном потребом да се обрачунам са неким догађајима из мог личног живота".

Представа у фокус ставља однос оца и сина, али на начин на који се на Балкану о том односу ретко говори, кроз огољеност и рањивост.

„Постоје ти наши балкански стереотипи, о којима ја говорим у представи. Нас овде на Балкану обично уче да није мушки плакати, да треба да задржавамо емоције итд. Ја мислим да то није тачно. Мислим да је лековито исплакати се, брате, и мушки је плакати нормално. Када бисмо мало више плакали, показивали емоције, можда би се мање разбољевали. Ето, и та реченица исто постоји у представи. Мислим да је важно да проговоримо и о тој теми, о томе се не прича много.

У извесном смислу, мој однос са мојим оцем је личио на неке стереотипне, али у извесном смислу и није. Тако да ја и о томе говорим. Мени мој отац недостаје и ово јесте једна врста мог обрачуна са самим собом, да видим докле сам стигао за ових седам година, откад њега нема, шта сам ја то научио од њега и како се борим са тим губитком.

Моја је жеља да се људи препознају у томе, у тим мојим емоцијама, да препознају себе у односу са мајком, оцем, братом, не мора то да буде нужно отац, да преиспитају себе и некако да се подсетимо да је важно да искористимо време које имамо са онима које волимо. Мислимо да се љубав подразумева, а не подразумева се. И ја исто упаднем у ту замку, а заправо има она песма од групе Леб и Сол у којој су стихови: Правих се речи увек касно сетим, одговар знам кад останем сам. А ја бих волео да што више посла урадимо и што више љубави пружимо и примимо док смо још ту заједно", испричао је Јанкетић за Радио 202.

Кад речи постану недовољне, причу преузима музика. На сцени ће све време са Марком бити, Курина трио, музичари који су наступали са великим уметницима: са групом Џипси Кингс, Здравком Чолићем, Батом Ковачем, Бајагом, Робертом Лакатошем, Лајком Феликсом и добитником Гремија Силвестером Левајем.

Они ће у својим аранжманима изводите нумере које су важне Марку, попут песме Све је лако кад си млад Прљавог казалишта, Кад ме погледаш групе Галија, Само једну љубав имам Владе Дивљана.

„Курина трио су заиста виртуози, чаробњаци са инструментима и они свирају тзв. ромски џез. Њихови аранжмани су чудесни, ту је тај јако необичан инструмент који се зове цимбал, који даје једну посебну атмосферу. Рецимо песму Све је лако кад си млад сам волео да чујем онда када ми је било тешко у младим данима и свака од нумера има посебно место у мом животу", каже глумац.

Марко Јанкетић ће певати све песме у представи. Текст и Маркове личне приче драматуршки је обликовао писац и сценариста Дејан Стојиљковић, док режију потписује Анђелка Стевић Жугић у сарадњи са Николом Завишићем.

Због великог интересовања публике отворен је још један термин – 28. март у МТС дворани. Након Београда своје премијере представе Мрки – нисам ти испричао чекају и други градови у Србији.

– Ја бих рекао да је Матица српска једно саборно место српске културе. Ако сте рекли да су је основали првенствено трговци. уз једног који је био и председник и правник, писац Грђанског законика и песник, књижевник, и тако даље – то је Јован Хаџић – саборно место због тога што окупља све људе којима је стало до српске културе и који у српској култури препознају ону шансу по којој ми можемо бити видљиви и сами себи, а с друге стране и другим народима у европском контексту у којем живимо.

Тако да, то је формула која је до дана данашњег остала. Окупити све људе. Неко уме да произведе материјално добро и да омогући онда да буде објављена нека књига или да се створи неко уметничко дело. Неко уме да ствара ова културна добра, а само та заједница омогућује да установа добро функционише и да помоћ увек долази с неке стране.

Централна прослава заказана је за 16. фебруар, на дан када је Матица основана у Пешти. Како је прослава замишљена и који су програми већ одржани у склопу обележавања јубилеја?

– Ми смо целу ову годину замислили тако да стално имамо неке атрактивне програме који нас подсећају истовремено на историју и на садашњи тренутак, али и на будућност Матице српске.

И то је нека наша основна формула, да стално размишљамо, бар у ове три основне димензије. Свечана академија која треба да се одржи 16. фебруара и припреме су сасвим у току, при крају су, све иде отприлике како треба. Замишљено је пре свега да имамо један уводни део где ће поздравне речи изговорити патријарх српски Порфирије, председник републике Србије и председник Матице српске, а потом следи један драмско-музички програм који треба да нас подсети и на историју Матице српске и на садашњи тренутак, а кажем и на будућност установе коју очекујемо и на чему активно радимо и у овом тренутку.

Матицу српску везујемо за издаваштво, за књижевни часопис, Летопис Матице српске, који сте поменули, за изучавање нашег наслеђа и окружења, и заправо очување веза између наше и страних култура. Да ли је то и будући курс Матице српске?

– Свакако, на томе морамо радити. Ми бар до сада нисмо успели да утврдимо наш културолошки идентитет, да та представа буде распрострањена не само у кругу специјалиста, него заправо код свих припадника српског народа – ко смо, шта смо, одакле долазимо и куда онда одатле треба да кренемо.

Многи немају јасну представу ни о тим личностима о којима се говори веома често, Светом Сави, на пример. Узмимо само чињеницу рецимо да неки делови његовог укупног дела и нису доступни тако често јавности и савремени читаоци немају довољно изграђен однос према самим текстуалним чињеницама.

Тако да, ето, кад кренемо само од тих темеља, ми имамо ту много посла, а да не говоримо о свему ономе што је у знаку развоја и књижевности и језичке самосвести и науке, филозофије, религијског искуства и културе у најширем смислу речи која свакако укључује ову димензију коју помињете с разлогом, а то је однос према другим културама, првенствено у европском простору, али и знатно шире, у светском простору.

Матица српска позната је и по библиотеци и галерији са изузетно богатим збиркама. Импресивна су и имена почасних чланова, међу којима су и Петер Хандке, Никита Михалков, Емир Кустурица, Новак Ђоковић, Боб Дилан. Да ли поводом јубилеја имате у плану и нека нова имена?

– Имамо, јер то што смо помињали подразумева управо непрестано истицање свих оних људи који су допринали знатно да се свест о вредностима српске културе шири широм света, а с друге стране увек су нам занимљива она имена која стварају велика културна добра, а имају несумњиво поштовање за српску културу.

Мислим да је свима њима место у Матици српској с надом да онда то буде подстицај за ближу даљу сарадњу која би требало да уследи. Све је то повезано са овом димензијом међународног контекста који је за Матицу српску од несумњивог значаја, јер само тако треба видети српску културу као једну од важних чињеница унутар светског културолошког контекста.

– Када наступаш у новом граду и на новом месту то је увек узбудљиво, мало сам и нервозан јер то је ипак нова публика за мене, али сам сигуран да ће бити сјајно искуство. Ипак, Русија и Србија имају дугу историју.

О Србији највише знам од Кустурице. Сећам се када сам био студент, његови филмови су били јако популарни, и даље су, али сећам се да смо их гледали на академији, и осетио сам из његових филмова да су људи овде отворени, топли и љубазни.

Ваша извођења често описују као мирна, чиста, технички перфектна. Како бисте ви описали свој уметнички стил?

– Тешко је описати стил, боље да о томе говори публика, боље да говорим о приступу. Сматрам да је најважније у мојој професији искреност, јер мораш да будеш искрен према публици, композитору и првенствено према себи. Мислим да је најважније пронаћи пут до идеја композитора. То је и најбољи пут до публике.

Како припремате програм за овакве концерте?

На Коларцу свирам две различите епохе, Барок и 20. век. Бах, наравно, увек Бах и Мануел де Фаљо, шпанске мелодије, то је увек публици интересантно. Свираћу и чувени руски балет Прокофјева Ромео и Јулија.

Како бисте волели да ваш наступ остане упамћен?

– Желим да публика осети нешто. То могу бити различите емоције, некада је то нешто светло, некада тамно, али најважније је да не буду равнодушни. Желим да у њима изазовем емоцију.

– То звучи. Пет деценија, пола века. Мало је страшно. Имао сам доста проблема јер нисам водио уредну евиденцију. Онда, жао ми је што неки људи ми нису изашли у сусрет да изложим неке слике, а неке су слике у Берлину и тешко ми је било за транспорт. А онда сам копао по неким својим блоковима и оно што сам прибележио, па сам отприлике скупио оно што сам могао, али мислим да ће бити у реду.

Нашао сам и први цртеж из 1970. године, у ствари нека скица за аутопортрет. Нисам га видео 40 и кусур година, па ће и то бити изложено. Није ми било лако. Морао сам да идем на разна места. Рецимо, Зоранов портрет је у Зајечарском позоришту.

Отприлике сам одабрао неке радове по годинама. Нисам бирао по стилу, него онако. Можда има разлике пар година између неких слика, можда пет највише.

Годинама сте радили као сликар у Атељеу 212, отуда портрети које помињете чувених глумци и редитеља, Зорана Радмиловића, Муција Драшкића и Петра Краља. Ту су и плакати. Како се сећате тог периода?

– То је мени овако матором, да кажем, изгледало врло романтично. Било је потпуно другачије. У то време позориште је било као једна велика породица. Имали смо „велику маму“, госпођу Миру Траиловић, која је водила рачуна о свима нама. Она је заиста била мајстор да одабере људе и тачно је знала колико ко може и шта да уради.

И дружили смо се. Имали смо много више времена, вероватно зато што нисмо имали Гугл или чувени телефон. Све се одвијало у позоришту. Једна од креативнијих просторија у тој згради је био бифе. Ми смо то звали „Бифеље 212“. Ту се све дешавало, и неке нове идеје, и да не кажем свађе, хајде, рећи ћу, креативне свађе.

Заиста је било једно потпуно другачије време. Било је пуно разних идеја. Ту су седели у том бифеу, некад смо седели до пет ујутру. Брана Црнчевић је био редован, Михиз је био стални, њега смо звали Деда. Борислав Пекић је навраћао често, Боба Селенић, Душко Ковачевић као млади писац.

Ту су биле неке невероватне приче. Ја сам само ћутао и слушао јер сам био много млађи и те приче нисам могао нигде ни да чујем, нити да прочитам. Било је јако забавно. Радило се пуно. Понекад помислим да сам могао више слика да направим, али не, то позориште ми је заправо помогло да гледам неке ствари из другог угла.

Мењали сте начин рада, технике, теме. Једино од чега никада нисте одустајали, то је фигурација. Како бисте назвали свој стил?

– Може да се каже да је неки поетски реализам углавном, али имам и неке слике које мало, што кажу, миришу на метафизику. Са том фигурацијом сам раскрстио још у средњој школи. Шездесетих година је био у моди енформел. Сви моји другари из разреда и школе су се бавили енформелом, како је то нешто ново, како се ту раскрстило са неким класичним сликарством итд.

Ја сам кришом у кући сваког викенда, пошто једино суботом поподне и недељом нисмо били у школи, пробао да правим тај енформел и мени то није било никако, некако није ми, нисам се примио.

Често на вашим радовима користите препознатљиве цитате из историје уметности, најчешће Вермера, Мондријана, Паола Учела. Како то уклапате у неке своје визије које имате?

– То су нека моја размишљања, конкретно она Вермерова слика која се зове Алегорија сликарства, ја мислим. А прочитао сам негде да је Пит Мондријан написао да он жели да наслика ништа. И ја мислим да је успео у томе. То су неки квадрати у разним бојама, овичени црном бордуром. Нисам био бесан, него сам размишљао о томе. Та слика се у ствари зове Крај слике да ли је завршена слика или је крај слике као слике. Просто сам морао то да на сликама.

А био сам опседнут Вермером још као средњошколац, јер мени је то врхунац тог сликарског заната и уметности праве. И успео сам тек из трећег пута да је видим у Бечу, у галерији. Два пута сам ишао, није била у музеју. Толико сам био срећан трећи пут кад сам је видео уживо, што би се рекло.

Као и сваки уметник, вероватно већ размишљате о вашем новом циклусу, па какав ће он бити?

– Не знам, ја слушам себе и трудим се да максимално будем прво поштен према себи шта ћу тога насликам, па шта год то било, да ли пејзаж, да ли нека фигура, да ли нека моја машта или неки мој доживљај који преточим у неку слику и неку причу.

Позивамо се љубитеље уметности да дођу у среду у 19.00 у Галерију РТС-а и уживају у вашим сликама.

Са свега 17 година била је најмлађи финалиста и добитник специјалне награде на „Шопеновом конкурсу".

„Сваки музичар има свој пут. Не кажем да су такмичења неопходна неопходна, али мени су много помогла. Представила сам се на великим сценама, многи људи знају за мене управо захваљујући такмичењима, посебно са 'Шопеновог конкурса'. Такмичења су ми помогла много да порастем као музичар и да научим нови репертоар”, рекла је Ева.

Са Београдском филхармонијом и диригентом Сестом Квартинијем, извела је Григов Концерт за клавир и оркестар.

„Не волим да форсирам одређене стилове. Важно ми је да будем своја док свирам и да будем слободна на сцени, да осећам музику коју свирам. Волим романтизам, доста свирам Шопена, Грига, Рахмањинова. То је музика коју најбоље осећам”, додала је Ева.

Поред редовних наступа широм света, жеља јој је да се усаврши и у дириговању.

Тушевљаковић је између осталих, и добитник Андрићеве награде и Европске награде за књижевност. Недавно му је додељено и признање Бескрајни плави круг, Матице српске.  Говорећи о томе шта за њега значи то што је сада са НИН-овом наградом – на списку где су и Андрић, и Црњански, и Пекић, Тушевљаковић истиче да је још „мало збуњен“ али почаствован:„Свима нама је потребно некако тапшање по леђима, зато што пишемо за себе, али пишемо и са том свешћу да ће то неко читати и онда са друге стране желите да добијете некакав фидбек, информацију о томе како се то примило“.

Задар је град Тушевљаковићевог детињства и младости, и у том смислу, на неки начин је могао да се идентификује са главним јунаком романа.

„Мени то није једноставно и некако никад не успевам, нити се нешто посебно ни трудим да лично искуство директно пренесем у текст, у штиво. Увек више волим да тај материјал одстоји у мени, па ево за овај материјал је било потребно 30 година практично да одстоји у мени, да бих се њиме позабавио тако што ћу заправо осмислити неку причу која ће садржати аутобиографске елементе, али ће ипак бити прича. Увек волим да будем сигуран и да видим да је моја прича плод маште, а не директно преношење личног искуства на папир“, рекао је добитник НИН-ове награде.

Тушевљаковић објашњава да је дошао до закључка да у писању често креће од места дешавања и да оно – као да постаје додатни лик у причама које прича.

„На неки начин се враћате на неке старе стазе које су у вашем сећању другачије од оних стаза којима заправо сада крочите. И добијете неку комбинацију града који је ни тамо ни овамо. Он испада некакав град у лимбу. У неколико наврата, размишљајући баш о томе, сам схватио да је некако најсличнији Задру из сна. Јер он садржи елементе стварног града. А с друге стране, не можете побећи и од оних успомена које носите у себи, чији трагови постоје у вама, али питање је да ли постоје у реалном простору. Тако да, управо је то град који највише можда описујем у роману“, каже гост Око Магазина.

Једно од кључних манифестација романа јесте постављање питања и потенцијално давање одговора на њих. Ту је и Сфинга која се налази на уласку у град.

„Мислим да нису сва питања одговорена у овој књизи, и то је добрим делом и свестан поступак био. На неки начин, посао књиге и јесте да више поставља питања, него да дефинитивно одговара на њих. Мислим да књига поставља разна питања, махом су то питања које поставља себи и другима сам протагониста у тој својој потрази за изгубљеним елементима своје прошлости.

А питање које поставља Сфинга је везано и за однос између протагониста и управо насловног лика романа Кароте, његовог друга из детињства, пошто између њих постоји нека прича која представља вероватно и највећу мистерију романа, тако да мотив Сфинге на неки начин симболизује управо тај чвор у роману“, открива аутор.

Симулација ратних дешавања?

Дружина из једног насеља у Задру су главни јунаци романа. Они су различитих националности. Почиње рат. Проводе време у играма које имају елементе одређене агресивности на које се можда може гледати и као на симулацију ратних дешавања.

„Рат кад почне, макар тај рат који сам ја на неки начин доживео, не само ја, рат почне прво у свету одраслих. Деца тај рат не морају нужно да осете у истом тренутку кад и одрасли, и у мом роману се тако то и дешава.

Деца настављају да се играју својих игара до одређеног тренутка, до тренутка када се проблеми из света одраслих нужно прелију и на њих. Е сад, питање грубости дечјих игара је можда и друга врста питања. А то је питање тога што деца увек имитирају на неки начин одрасле и преносе то у свој свет“ , каже Тушевљаковић, и додаје да, када се исте те ствари дешавају у свету одраслих – то добија сасвим другу димензију, уз опаску да је питање и да ли су то две потпуно другачије ствари.

„Оно што јесте у роману чињеница је да ће мање зла да нанесе то дечје, међусобно кошкање, него када у њега се унесе елемент који долази директно из света одраслих, а то је управо кошкање на националној основи“, истиче аутор.

Ожиљак као симбол (не)способности разрачунавања са прошлошћу

Постоји такође један мотив који се провлачи кроз роман – мотив ожиљка који приповедач по имену Давор има на глави. 

„Намера ми је била да заправо оно што протагониста, што Давор носи у себи, на неки начин се испољава на његовој спољашњости. Тај ожиљак је нешто што га тишти. То је рецидив из тог првог живота, како он сам то назива, који он носи у свом другом животу. И практично, то јесте дугме које када притиснете он се, хтео, не хтео, враћа на неке успомене од којих би можда и да побегне, или који би на неки начин желео сам са собом да реши. Тако да то јесте симбол његове неспособности на неки начин да се разрачуна или помири са елементима и сопствене прошлости“, истиче писац.

Приповедача и главног јунака романа највише боли када поново касније оде у Задар и прошета познатим улицама. Из свог угла, одлазак у тај град, коментарисао је и сам аутор.

„Волео бих да сам више пута био и надам се да хоћу. Сад, не могу да кажем да ме нешто посебно боли. Можда ми је најтеже баш кад се нађем у кварту у ком сам живео. Зато што је он истовремено некако остао исти и променио се. Тако да видите и ту промену и схватите да се та промена кроз године дешавала мимо вас и без вас. Са друге стране, препознајете гомилу тога и истог тренутка навиру неке слике којих можда и нисте свесни док се не нађете на том месту. А мислим, град је увек био леп и остао је леп, тако да проћи њиме и прошетати, то је увек лепо искуство“, испричао је Тушевљаковић.

Окрет ка унутрашњој потрази

Главни јунак романа иначе, у Задар одлази са својом партнерком где са „трагања споља“ у једном тренутку прелазе на „унутрашњу потрагу“.

„Колико год тога можемо добити пратиће спољне знакове, мислим да враћајући се у прошлост, разрачунавајући се с њом на неки начин, морамо продрети и унутар себе.Тако да увођење тог, да кажем, магијско-реалистичног елемента има везе са управо унутрашњом потребом коју је на крају морао да предузме не би ли отворио сва врата која жели да отвори“, истиче Тушевљаковић.

Као неко ко је и сам често мењао место становања (Зеница, Задар, Београд), Тушевљаковић коментарише колико су и како различити животни простори имали утицај за његово касније књижевно дело.

„Чини ми се да су можда и пресудни. Мислим да одатле вучем највише искуства које на разне начине онда претачам у причу, и оно што сам већ поменуо, заправо добар део прича које причам крећу од самог места дешавања, па онда некако на тој локацији, на тој подлози крену да се развијају ликови, заплети и све остало. Тако да, иако промена тих локација није увек била у најсрећнијим околностима, некад јесте, некад није, свакако сам захвалан заправо том путу кроз који сам прошао – и ја и породица, зато што мислим да ми је више донео него што ми је нашкодио“, закључио је Дарко Тушевљаковић, добитник НИН-ове награде.

– У време кад се говори да је време поезије прошло и да су песници отпевали своје, одједном се појављује једна публика, љубитељи, читаоци поезије који долазе да слушају само речи свога матерњег језика. И сваки пут некога тим новцем, најчистијим који постоји на свету, који дају љубитељи поезије, помогнемо нешто и некога који је у некој невољи.

Овог пута ћемо дати за цркву на гробљу у Колашину. Да не причам ко је све тамо на том гробљу, али тамо ће да се подигне црква на ливади коју је опет неко дао за своју душу. Да се ту подигне црква за душе које тамо леже.

Недавно су објављене две Ваше нове књиге и представљене су у Матици Српској у Новом Саду. Да кажемо прво нешто више о песничкој збирци Нигде никог немамо куд у којој су песме, како је критика рекла, на неки начин и сведочанство и опомена.

– То је нека најкраћа дефиниција нашега данашњега положаја. Не само нашег, него целога света. Тако да је довољно да се загледамо у тај наслов па да знамо све о чему је реч. Оптимизам је обавезан. Рачунају многи да ћемо нестати, али ако буду рачунали као што су до сад рачунали, нећемо нестати никада.

Још једна књига је промовисана те вечери. То је књига Мој друг Ђидо. Ви сте заправо написали меморско штиво посвећено Миловану Ђиласу. Дружили сте се готово 30 година, упркос идеолошким и политичким разликама.

– Јесам. Тридесет година смо се дружили, а 30 година после његове смрти ја сам написао књигу Мој друг Ђидо. То је можда први пут да је неко са ове друге поражене стране назвао другом некога са оне победничке.

Довољно се опет загледати у тај наслов па видети да је реч о помирењу и да је реч о једном човеку који је назван херојском личношћу, кога је савест натерала да се побуни против тиранина. То је јединствена појава у нашој модерној историји, а он је мене изабрао за свога пријатеља и друга.

И мада је он имао 60, а ја 30 година, ми смо били сабраћа и он је знао зашто је мене потражио још онда. Ја сам тога постао свестан много касније. То је била његова замисао и он је био тај који је рачунао да ћу једног дана написати ту књигу чије мото, Јејтсови стихови: Мржња ума, гора је од сваке друге, од странчарења се клони као од куге.

Да се присетимо ваше чувене поеме Кад будем још млађи. Ближи се Нова година, шта бисте нам саветовали? Како да ми у следећој години будемо сви још млађи?

– То више није никакав проблем и то нико више не сматра неком досетком или хумором, него свако може да сам одлучи да ли ће бити стар или млад. Било је некада нешто свето и нешто профано, а сада триумфује профано и свакодневно.

Али, поезија остаје прва жеђа српског народа, како је рекао Винавер, или оно што је рекао Његош: Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете, или оно шта је ово друго до општега оца поезија. И вера у поезију не престаје и ниједна реч не пропада и ниједан стих прави и велики није умро, и ниједна реч није рођена залуду и не може умрети. Иако привремено умре, увек ће се родити неко који ће поново оживети.

Калиопи и данас пева о љубави, а њена песма са новог албума Добро посвећена је свим женама које трагају за срећом. Први пут има двојезични албум – на српском и македонском.

На њему се налази 10 песама, од којих су две већ познате публици. Прошле године издање су најавиле дуетска песма Знам, са Жељком Самарџићем, и песма Кад осване које су у међувремену освојиле срца публике. Сада представља нумеру и спот Добро вече и лаку ноћ.

Када неко има хитове које цео регион зна и пева већ деценијама, одабрати нове песме није нимало лак посао.

„Песму Знам, коју сам отпевала са Жељком Самарџићем, пустила сам својој мами да чује. Још није било ни дорађено и моја мама је онако стала и рекла: 'Ово ће бити попут Бато, толико је моћна песма'. Ја сам рекла да то није могуће, али како време тече, схватам да имамо стварно химну љубави, животну химну и то ме јако радује. Иста прича догодила се са Црно и бело, 2012. на Евровизији“, прича Калиопи.

Према њеним речима, постоје песме које не могу да се пореде, али свака на свој начин носи неку своју дубину.

За своје песме каже да су, пре свега, емотивне, дубоке, да носе своју поруку, али да је у њима некада и она лично: „Нису то само љубавне песме, има ту доста и социјалних тематика, има песама које, на пример, говоре о животу, о животним стандардима, бригама и свему ономе што живот носи, али верујем да песме бирам по принципу колико ја песми верујем, колико ме она дотакне дубоко, колико сматрам да ћу је изнети на прави начин, да би то дошло баш право у срце онога која је слуша. И није ми битно колики је број њих који ће то волети, хтети да слуша“.

Калиопи истиче да неки љубитељи њених песама имају истанчан укус и да воле да пронађу нешто више од музике, да пронађу комад уметности у томе што ради.

Концерт у Београду најављује за следећу годину.

„Имала сам већ три акустична концерта у Македонској филхармонији – 100% Live Kaliopi. Било би јако интересантно исти тај концепт, у сасвим другачијим руху, направити у регији“, открива певачица.

„Позориште је мислим, чак и много озбиљније од филма, ту већ имаш публику испред себе, имаш реакцију одмах, и знаш на чему си. Ово је можда мој најтежи и најозбиљнији задатак, пошто имаш клинце као најозбиљнију публику“, рекао је музичар.

Додаје да је срећан јер су, како каже, од саме сликовнице и цртаног филма, од чега је све то кренуло, Лола и Мила расле, и стигло се до представе.

Са осмехом је наставио да прича о ћеркама Лоли и Мили које су му о овом ангажману, између осталог рекле: „Бриши тата, немој да нас бламираш тата, то је све кринџ…“

Говорећи о музици коју је радио за представу, Ћетковић каже да је „све у пакету једна озбиљна прича“: „Одличан је текст Душана Булића и Дуње Петровић, Николе Завишића и Јована Стаматовића Карића Карића који је коредитељ, екипа из позоришта… Александар Бузаџић и ја радимо музику. Музиком сам најпоноснији, то је један мали Бродвеј“.

„Деца треба да верују у магију, у неке лепе и добре ствари. Ово је једна поучна прича о генералу Каријесу који жели да поквари све зубе, јер не жели да деца добијају играчке. Жели да сви зуби буду кварни, јер он као мали није добијао играчке и онда протест свега тога се дешава кроз његов план да зароби Зубић Вилу…“, заинтригирао је гост гледаоце Београдске хронике заплетом.

„Сматрам да ћемо погодити праву жицу. У питању је озбиљна авантура“ рекао је Ћетковић, и додао да је премијера представе Лола, Мила и Зубић Вила 12. децембра, и да ће представа после бити на редовном репертоару.

Матић објашњава да је овогодишњи предложени концепт био снажно друштвено критички, са фокусом на системско насиље, сексуално и полицијско, уз избор међународних представа и радове младих домаћих аутора. Наводи да Одбор није разматрао уметничке вредности, већ се усредсредио на личност европског редитеља Мила Рауa, чија је представа Процес Пелико била централни део програма. Управо због присуства Рауa, каже Матић, Одбор је одбио комплетан програм.

Лолић истиче да је Одбор поступао као „тело за подобност“, игноришући концепт и квалитет предложених остварења. Одлука да се обустави долазак једног од најзначајнијих европских редитеља у Београд, по његовим речима, била је шокантна и супротна духу Битефа.

Након раскида уговора са Одбором, уметнички тим покреће независни Битеф. Лолић каже да ће програм бити реализован без институционалне подршке, уз помоћ бројних уметника и позоришних кућа из Србије и иностранства, који су се сами јавили са понудама подршке и гостовања. Најава најважнијег догађаја је долазак Мила Рауa у Београд у децембру и извођење представе која је, како истиче, „замало била цензурисана“.

Наглашавају да „независни Битеф“ није само програмска алтернатива већ став према слободи уметности и критичком промишљању стварности – што, како кажу, институционални фестивал ове године није успео да обезбеди. Матић додаје да ни ФЕСТ ни Битеф, два водећа београдска међународна фестивала, неће моћи да се одрже у надлежности градског Секретаријата за културу, који, по његовој оцени, не испуњава своју основну функцију.

Саговорници истичу да се независно издање Битефа очекује средином децембра и да ће управо оно бити једино издање фестивала ове године, уз подршку домаће и међународне културне сцене.

Гостовање Милоша Лолића и Борисава Матића у Културном дневнику у целости погледајте у видео-снимку на почетку текста.

–  Заиста са намером и са једном великом вољом и добром вољом да се неке ствари покрену, помере, да се на неки можда бољи начин сагледају и колико је уопште могуће у овом периоду који је врло изазован и тежак не само за културу, већ за целу земљу уопште, да се неке ствари примакну решењу.

Ако причамо о проблемима, па проблема је много. Оно чему ја сведочим дуги низ година уназад то су свакако проблеми са УЛУС-ом, проблеми са Цвијетом Зузорић, проблеми са уметницима који дуги низ година уназад немају адекватне просторе за рад.

Од ове године имамо и веће проблеме са буџетом, сви смо сведоци тога. Са друге стране, негде је и неозбиљно очекивати у години у којој смо готово били блокирани да буџет буде на нивоу онога какав је био раније, у годинама у којима смо сви били отворени и у којима се живот и рад одвијао нормално.

Тако да много је тога што треба решити, а с друге стране, испред Секретаријата, мојих колега, различитих тимова и одбора који раде, свакако постоји добра воља да се ова година превазиђе да уђемо у неко стабилније време када ћемо моћи и да у потпуности планирамо своје програме.

Средства за културу града још увек нису додељена и будући да је крај године, јавност се пита где одлазе средства из буџета која су намењена култури?

– Морам да кажем да су средства преполовљена. Ево, ја сам до пре неколико дана била у музеју који се суочавао са истом ситуацијом. Не можемо, као што сам и рекла, у години у којој се заиста дешавало све што се дешавало, ми знамо како се култура финансира и да је негде неопходна стабилнија привредна ситуација да би буџет био стабилан.

Оно што опет морам да кажем јесте да стваралаштво некада и у оваквим ситуацијама, историја уметности нас учи управо томе, да из најтежих ситуација, превирања и свега, заиста се и долази до постигнућа и до помака и у стваралаштву и у култури уопште.

Али за организацију добру, за стабилан добар рад институција и установа, заиста један стабилан буџет је и неопходан и за то је потребно решење свега овога што нас је ове године сустигло.

Неке од наших најзначајнијих, и не само наших манифестација ове године нису одржане у свом редовном, у обичајеном термину. Пре свега говорим о Битефу и о Фесту. Каква је судбина тих манифестација, будући да је континуитет изузетно важан, а ово је требало да буде и припремна година за Октобарски салон?

– Морам да кажем да до пре неколико дана ја сам то пратила из медија као неко ко се бави уметношћу и културом, а сада сам се ближе упознала. Што се одбора Феста тиче, то је један изузетно конструктиван тим који је тражио решење за тај изузетно умањени буџет за општу ситуацију, па на крају и за тај, неадекватан термин у децембру који не би омогућио онакав Фест какав знамо, оне госте који заиста у време божићних празника не верујем да би били гости београдског Феста.

Зато смо на прагу одлуке да се Фест одржи у свом редовном термину, да се тиме превазиђе и тај проблем са финансирањем и буџетом, јер ово ће бити припремна година за одржавање Феста и ми га очекујемо у свом редовном термину.

Када говоримо о БИТЕФ-у, било је речи да ће се одржати на неки симболичан начин, дакле једном представом?

– Нажалост, БИТЕФ у овом тренутку нема правни оквир за одржавање, јер за разлику од Феста који у пуном саставу ради и проналази начине да превазиђе ситуацију, која је проблематична са више нивоа, Битеф је у оставци Одбора и у немогућности да у правном оквиру обезбеди и закључи програм, потпише уговор и уђе у реализацију. При измаку године имамо отказивање гостију из иностранства, тако да у том смислу нисам оптимиста.

Уметничка удружења која су до сада добијала средства из буџета се такође жале да та средства изостају. Имате ли њима нешто посебно да поручите?

– За конкурс који није реализован, заиста више нема времена. Искрено се надам да ћемо покренути све механизме решења, не само једног конкурса и једног конкурсног финансирања које заиста није довољно да би једна сцена функционисала и неометано радила.

Ја се надам да ћемо покренути питање и простора за рад, питање Цвијете Зузорић, које знате колико година није решено и да ћемо ући у једну годину у којој ће се отворити нека питања и пронаћи коначно решења за наше визуалне уметнике којима је неопходан простор за стварање, којима су неопходни одређени услови да би ушли у један континуитет, у једну стабилну продукцију, па самим тим наравно ојачали и сцену у коју ја дубоко верујем.

Покренули сте многе пројекте у Музеју града, добили сте у Риму награду за изузетност. Ко долази на Ваше место и шта су сада активности музеја?

– Долази мој колега из Музеја који је кустос, који је годинама радио на свим пројектима. Ја остајем у свом тиму музејском на најважнијем пројекту, а то је завршетак зграде музеја у Ресавској на коме смо толико дуго радили и изузетно се радујем другој фази израде интерпретативног плана, израде презентације наслеђа града Београда.

Мислим да ће то бити нешто што заиста остаје за будућност и за наше поколење и да ће, између осталог, и таква једна институција постављена на здраве ноге у једном простору адекватном допринети и подизању стандарда и рада свих других институција заштите, па онда и програмских институција и свих осталих. 

Песник каже да Фамагуста није град духова који су присвојили медији и политичари, већ је град визија и свих песника, и због тога је она „царујућа“.

„Волео бих да читаоце одведем до најудаљенијих тачака Универзума. Ја можда јесам написао збирку поезије која је посвећена једном граду, али она суштински у себи садржи и промишљања о томе шта је постојање, шта је бит сама по себи“, објашњава Кирјакос Хараламбидис.

Говори о Кипру као простору на којем историја и ране непрестано трају. Било да је реч о поезији, прози или друштвеном деловању осећање губитка и носталгије је свеприсутно јер острво је непрестано суочено са питањима идентитета и прошлошћу.

„Веома је опасно бавити се темама које са собом носе трауматично искуство јер оне подсећају на оштар нож који, ако само мало погрешно користимо, наноси озбиљну рану. Тако да се са те стране поставља велико питање, да ли се бавити, како се бавити, али суштински је немогуће не бавити се таквим темама“, додаје песник.

Кирјакос Хараламбидис сматра да нам је потребна књижевност хуманизма и човечности, али да не смемо да дозволимо да се отуђимо од проблема савременог доба.

„У књизи која ће ускоро бити објављена прву песму посвећујем вештачкој интелигенцији о томе какву она има улогу у нашим животима јер је не смемо занемарити. Морамо схватити на који начин заправо она утиче на наше животе. Свака епоха има своје тежње, своје проблеме и своју потрошачку вредност. Важно је да увидимо у нашем времену и прошла времена, али и она будућа која ће тек доћи“, наглашава Хараламбидис.

За књигу Царујућа Фамагуста коју је на српски превела Александра Милановић, Кирјакос Хараламбидис добио је Државну награду за поезију Републике Кипар. Носилац је више академских и међународних признања за песнички опус и изузетан допринос књижевности.

„У октобру, новембру и децембру имаћемо прилике да у репризним издањима погледамо читав наш репертоар, почевши од четвртка, када поново гледамо Више од игре по чувеној серији направљену адаптацију за позориште по тексту Слободана Стојановића, легенде и ваше (РТС) куће, а и наше куће у режији Ивана Вуковића, и тако све до 28. децембра када завршавамо нашу, календарски гледано, позоришну годину”, рекао је Радивојевић гостујући у Београдској хроници.

„Очекује нас премијера 23. децембра, дуго очекивана премијера, праизведба комада Дејана Дуковског, Црно злато. У времену ћемо имати популарни фестивал Рута – Регионалну унију театра од 1. до 7. децембра”, најавио је директор Београдског драмског позоришта.

На Рути гостују позоришта из региона чије представе тада има прилике да види и београдска публика.

На отварању шесте Руте првог децембра – премијера комада Живот провинцијских плејбоја после Другог светског рата, или, како Радивојевић наводи поднаслов – Туђе хоћемо своје не дамо.

„То је једна представа у којој играју глумци регионалних театара, свако на свом језику и то је једна фантастична комедија, једна од првих комада Душана Јовановића, који је пре пет година преминуо, а био је наравно један од најзначајнијих југословенских писаца. То ће бити, надам се, као што је већ било за публику у Будви, на Брионима, на Охриду, и ускоро и у Скопљу, један велики позоришни догађај”, каже Радивојевић.

Претходна недеља у БДП-у била је посвећена Јагошу Марковићу. Представе које је режирао нашле су се на репертоару, и није било празног места.

„Када сам дошао на место директора, први редитељ кога сам позвао био је Јагош Марковић, који је пре шест година направио Сумрак богова, представу која је обележила један период нашег театра. Након тога и Дивље месо Горана Стефановског“, рекао је гост Београдске хронике.

Говорећи о Марковићу, Радивојевић додаје да је био омиљен редитељ – пре свега код публике, а онда и код свих колега, код свих управа, код свих људи којима је театар био важан: „Јагош је оставио, кад кажемо, дубок неизбрисив траг. То је заиста тако. Две године није са нама, али ми покушавамо да његово дело траје. На сву срећу, пуно је представа остало које могу да се репризирају. А ми ћемо Јагошеву недељу, коју смо ове године одржали у тој недељи када је он, нажалост, преминуо. Надам се да ће постати традиционална и да ћемо сваке године у то време окупљати његове представе из региона, играти и код нас, а ми играти Сумрак богова и Дивље месо њему у част”.

„Заиста, није било једног слободног места у Јагошевој недељи и било је емотивно. Имали смо један округли сто, који је био посвећен, наравно, сећању на њега и јако недостаје, јако недостаје, али ево, покушавамо да ту рану залечимо колико је то могуће”, рекао је Радивојевић.

Сарадници Јагоша Марковића, међу њима и Олга Одаловић која је о Јагошу говорила у Београдској хроници, говоре да је његов поступак у раду са глумцима био јединствен, и да они који су имали среће да раде са њим, знају колико су постали бољи и колико су сазревали уз ту сарадњу.

Повратак Фантому из опере

Како је и сам редитељ, Радивојевић је говорио и паузи коју је направио.

„Моја редитељска пауза траје четири године. Ево сада се враћам после пуне четири године Фантому из опере, кога обнављам у Позоришту Теразијама, тако да је то једно лагано загревање. Надам се за следећу годину, да ћу почети да режирам, не баш у оном темпу као раније, али ћу морати да се вратим свом базичном позиву. Негде крајем новембра ћемо Фантома из опере поново имати у Позоришту на Теразијама, на велико је задовољство, верујем, свих оних који су га годинама назад гледали”, најавио је Југ Радивојевић.

„Ради се о адаптацији, дакле, они који су читали књигу не треба да очекују 'копи-пејст' верзију романа јер је фактички немогуће књигу од 300 страна развући на 10 сати филма", напомиње писац.

То да ли ће серија пробудити исту емоцију као и књига, Стојиљковић каже, да зависи од гледалаца.

„Серија је доста експлицитна када је хорор у питању, што је нормално пошто је режира Дејан Зечевић. У књизи је доста тога скривено и намерно недоречено. Тако да ће сваки гледалац имати свој утисак."

Како каже, прилагођавање Константиновог раскршћа за потребе снимања био је доста дуг процес, али мисли да су сценаристи урадили прилично добар посао.

Радња романа смештена је у период тридесетих и четрдесетих година прошлог века. Питали смо писца колико ће серија моћи да врати гледаоце у тај период.

„Мислим да с тим неће бити проблема јер је сценографија фантастична и директор фотографије је исти као за Сенке над Балканом. Све је рађено са доста детаља. Од кулиса старог Ниша, лагума, до костима и реквизите", наводи Стојиљковић.

Милан Марић као да је изашао из књиге

Стојиљковић каже да је као и свако снимање историјских серија и филмова и ово било напорно.

„Глумци су се одлично снашли, нарочито Милан Марић и Аница Добра. Милан је буквално постао Немања Лукић. Као да је изашао из књиге и ушао у кадар", напомиње писац.

На питање како младима приближити ову серију Стојиљковић сматра да нема потребе за тим. „Ово је серија која је управо за младу публику. Моји читаоци су такође припадници млађих генерација."

Свако има свој „кључ"

За крај нас је занимало да ли има савет како најбоље ући у тај период и разумети књигу.

„Нема. Читање књиге је интимна ствар и свако има свој 'кључ' како да уђе у свет који је осмислио писац", сматра Дејан Стојиљковић.

„Мој стил писања је пре свега комуникативан. Сматрам да је поента уметности уопште у комуникацији. Пишеш за друге људе, о другим људима или о себи. Не сме да буде досадно. Не сме да буде преамбициозно, не сме да буде банално. У ствари, читавог живота пишем књиге какве бих сам волео да читам. Тако да логично мој стил највише 'трпи' од писаца као што су Иво Андрић, Борислав Пекић, Црњански... Од страних писаца на мој стил су највише утицали Стивен Кинг, Нил Гејмен, Ијан Мекјуан, Џозеф Конрад, Маргерит Јурсенар... Поменуо бих и неке песнике попут Миљковића, Попе, Миодрага Павловића..."

Серију ишчекујемо на малим екранима, датум, време и место премијере још увек није познато.

-Морам да кажем да је ово била јако узбудљива сезона, дешавали су се неки јако лепи концерти. Издвојила бих сјајан концерт у Кадоган холу у Лондону, диван концерт у дворани „Ватрослав Лисински" у Загреб,у као и концерт у Токију са Кихиром Каном и јако се радујем што ћу у Београду имати концерт у Сава Центру. Да на један диван начин завршимо ову годину.

Ове године имате наступе на три континента, шта је још обележило ову сезону?

-Такође ме сада у септембру очекује наступ у Њујорку, занимљив догађај, за председнике разних земаља. То је догађај, као Оскар за политичаре. То су људи који су направили допринос на глобалној сцени. Такође ме очекују концерти, тј.отварање новог тржишта, то је Турска.Концерти у Истанбулу и Анкари.

И у следећој сезони, сада су већ увелико преговори за Аустралију, за враћање у Њујорк, повратак у Карнеги Хол и концерт са Минхенским Симфонијским оркестром у оквиру фестивала са сјајним тенором Џонатаном Тетелманом који је наступао у Србији пре неколико година.

Постоји ли тренутак за који кажете да је био прекретница у музичкој каријери?

-Пуно се неких финих тренутака дешавало, поготово сада ових последњих година, видим да је то тачно резултат континуираног рада последњих 15 година, колико се заиста предано бавим овом професијом. То је само показатељ да ти преломни тренуци када се дешавају, ви их не осетите, јер је то део тог пута који је природан процес.

Ништа не иде преко ноћи и ова каријера нема тај моменат, ето, сад одједном неке велике славе, него просто континуитет, преданошћу и увек тај осећај да сам на земљи и да знам да је ово једна школа за цели живот и да су највећи оперски певачи говорили да су сваког дана радили на свом гласу у којем год стадијуму своје каријере били.

Осим публике уживо, јако вас воли и цени публика на друштвеним мрежама, посебно млади људи. Колико вам значи тај дигитални контакт који имате са публиком?

-Јако сам захвална свим младим људима који ме прате и који ме подржавају. То нама уметницима значи све и јако ме радује то што ми делује да сам отворила врата класичне музике, и тог споја класичне музике кросовер који ја исто јако волим, и те филмске музике и ворлд музике. Комбиновања свима познатих мелодија са Симфонијским оркестром и хором, и то је нешто што јесте моја мисија.

Увек истичете да је захтевно бирати репертоар за концерт, хоће ли бити нешто посебно и за Новогодишњи концерт у Сава Центру?

-Ја се јако трудим да репертоар увек посложим на тај начин да вокално може да ми одговара у смислу да увек крећем са тим загрејавањем гласа, па да онда идем на онај најјачи део репертоара који је у ствари најзахтевнији и да онда мало балансирам са тим лакшим тоновима, који ми дају могућност да се вратим тим најизазовнијим тоновима.

Тако да то је исто једна врста уметности како то фино направити, тако да гласу прија и, наравно, уз велике припреме и вежбе дођем до тога да се на сцени осећам у складу са репертоаром.

– Милановац је карактеристичан и по Обреновићима и по Карађорђевићима. И некако смо, ако могу тако да кажем, наша средина је помирила на неки начин две династије. Милановац носи име по Милану Обреновићу, а кнез Александар Карађорђевић је 1853. основао град. И обојици је постављен споменик у центру Милановца и те камене громаде сам ја, сад не могу тачно ни да се сетим које године, исклесао. Између њих је ауторитативни Војвода Мишић.

Споменик који ми је најдражи у мом крају, то је кнегиња Љубица која је у једном контрапосту ослоњена о стуб куће и чека да се однекле њен Милош врати.

Познати сте и по рељефној орнаментици Храма Светог Саве. Њу сте радили по цртежима Александра Дерока. Радили сте чак 18 година. Како се сада сећате тог периода?

– Требало је да дођем, на препоруку својих пријатеља и сарадника из области камена, да неких три месеца проведем на Храму, а ето, остао сам 18 година. И било је заиста јако обавезујуће кад прочитате коментаре чудесног Александра Дерока који је истраживао нашу средњовековну уметност и од тих малених рељефа, од тих минијатурних ремек-дела средњовековног стваралаштва, он је то све транспоновао у димензију једног великог храма.

Али оно што је јако значајно то је да Храм није велики димензијом. Храм је велики својим значајем и велики је својом лепотом. Било је неколико узора чувеног Грасија који је био професор мог професора, и ја сам се трудио да то Грасијево разумевање Дерока применим и на сопственом делу.

Оснивач сте две важне манифестације у Горњем Милановцу. То је Бијенале минијатуре и Ликовна колонија 'Мина Вукомановић-Караџић'. Колико су те манифестације важне за ваш град?

– Ја сам увек говорио да је мисија културе од велике важности. Кад сам се по завршетку Академије вратио у Милановац, где сам себи направио услове у којима могу да радим, а јасно вам је да за вајара нису подесна никаква поткровља и неки импровизовани простори, поготово кад је камен у питању, говорио сам увек да је значајно правити ту мисију културе. Некако скренути пажњу на значај онога што ми радимо.

Били смо гладни догађаја у малој средини, онда смо се у маленом атељеу мог пријатеља, сликара Милана Милетића, нас двојица смо се договорили. Тај атеље више не постоји, он је давно срушен и био је заиста минијатуран, али смо у њему договорили један велики пројекат. То је тада било нешто по узору на једну сличну канадску манифестацију на којој смо учествовали. То је онда била југословенска изложба, а од треће је кренула да буде међународна.

Шта следеће припремате?

– Увек постоје нове скулптуре, оне су наравно на темељима неких претходних, то је логично да уметник има неки континуитет. У сваком случају то је то – камен. Ја сам у свету камена и то је један специфичан атеље у којем ја читав дан радим. Тренутно би требало да буде једно значајно попрсје у Сирогојну, онда то су неке амбијенталне скулптуре у неким фирмама и наравно, стално присуство на изложбама, то су те галеријске скулптуре погодне за наступе.

– За књигу морамо увек да имамо времена. Наравно да модерне технологије одузимају пажњу, али то је нека врста читања постова, не знам, електронских књига. Међутим, мислим да забрињава то што се млади људи и уопште људи удаљавају од уметничке литературе, нарочито од класика, који су некако омрзнути и склоњени са листе, као нешто што је неважно и потпуно небитно.

А мислим да мало и преувеличавамо, негде митологизирамо у ствари идеју да се некад много читало, а да се сад не чита, зато што мислим да је то увек била једна вештина која је захтевала позорност, значи тишину, пажњу, концентрацију и мотивацију.

Да ли су брзе форме на дигиталним медијима промениле средњошколце, младе људе, да више немају концентрацију за књигу и како то вратити негде на средину?

– Ако брзо трчите, не можете стално брзо да трчите. Негде морате да се мало зауставите и да узмете ваздух. Тако да мислим да ће бити увек оног 'квасца читалачког' који ће посегнути за књигом. Е сад зависи од тога како их мотивишемо, на који начин ћемо им књигу приближити.

Сигурно да је било какво читање, добра пецаљка за увод у књигу и у читање, али је врло важно да тај простор буде отворен и да разним примерима покажемо да постоје и неки други писци, осим те терапеутске литературе које је очигледно у моди, за којом посежу сви и одрасли и млади, као нека врста самопомоћи. А морамо да размислимо и о томе зашто и образовани људи мало читају, и да је то у ствари једна вештина очигледно коју мањина упражњава.

Утисак је да свака нова генерација мање заинтересована за писану реч, а нека истраживања говоре да данас најмање младих чита?

– Нисам сигурна да је у 19. веку, на пример, у доба књаза Милоша, или Милана, или Михајла, да се толико читало у Србији. Имам утисак да се сада више чита, да су људи ближи књизи. Нама се само чини због тих помагала које су стално у рукама младих људи да је то негде преузело важност, али очигледно да увек има један број оних који воле књигу и који читају.

Ви сада пишете књигу, реците нам пар детаља о чему ће бити.

– Ја сад пишем једну књигу у којој врло уживам. Зваће се Голи обучени, значи писци и мода. Како писци облаче своје јунаке и зашто баш тако, што ће бити прилика, можда за оне који посегну за мојом књигом, да прочитају поново нека велика и значајна дела, као што сам их ја поново читала, и да обрате пажњу на то како писци граде карактере својих ликова, не само кроз поступке, унутрашње монологе, разговоре, него и преко одеће.