Аја Јунг: Београдски фестивал игре увек се помера напред, а очекивања публике су све већа

Једна специјална представа на отварању, а очекује нас још много сензационалних представа. Изградили сте један фестивал високог реномеа и то на интернационалној сцени, када је у питању савремена игра. Високи су критеријуми, храбар је слоган, каква је селекција 23. издања?

– Да, додала бих још да су и очекивања наше публике са којом смо расли свих ових година такође веома висока и у том смислу Фестивал, верујем да се увек померао у напред. Вечерас представа Акрама Кана и штутгардске трупе „Готије денса“. Већ у недељу компанија Јасмин Вардимон из Лондона и кореографкиња коју смо, сад могу да кажем, поносно открили пре 16 година и поставили тада њену представу на сцену Центра Сава.

Овог пута компанија ће наступити на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду и доносе нам заиста један комад који обећава и који је већ обишао веома важне позорнице и фестивале.

Бројке којима располажемо су 15 трупа, компанија, 11 земаља, 20 представа, али у неком крешенду покрет нам представљате од акробатике до савременог плеса, до перформанса. Шта се све дешава са савременим плесом данас? Какве он све облике поприма?

– Некако је невероватна та савремена игра и уопште уметничка игра данас. Можда је најбољи доказ њене популарности у данашњем савременом свету то што су у великим метрополама заправо многа позоришта, многи драмски театри променили своју намену и постали позоришта искључиво за тај невербални театар, односно за савремену игру.

Тако да мислим да је ту и негде популарност нашег фестивала и та нека отвореност према различитим формама. Значи, заиста од нечега, могло би се рећи балетска естетика и игра у шпиц патикама, па све до тих најновијих форми, и уличне игре, и хип-хопа, и савременог циркуса, али ове године и игре на висини од 15 метара, коју нам доноси француска трупа „Грат сиел“ на отворене базене Ташмајдан.

Ко нам се све осим Јасмин враћа, ако га гледамо премијерно?

– Да, мислим да је и то једна од специфичности Београдског фестивала игре, што смо увек имали слуха за нове гласове који тек долазе и некако смо покушавали да их ставимо у тај рам са веома познатим, цењеним и важним кореографима који су се већ и те како афирмисали.

Тако да и ове године мислим да је та негде подела равноправна између Јасмин Вардимон, Акрама Кана, шпанског кореографа Маркоса Мораоа, а са друге стране сасвим неких нових аутора као што су Кјара Бартл из Аустрије или Саша Рива и Симон Репел који су одушевили планету са креацијом својом за церемонију отварања Олимпијских игара у Кортини.

О чему све проговарају представе које ћемо видети?

– Мислим да је савремена игра јако брза и да управо на те све друштвене прилике и феномене и ситуације одговори веома брзо. Тако да ми на Фестивалу видимо један широк дијапазон тема и све на неки начин су теме које нас и те како дотичу, које су и те како актуелне – од ратова, од страдања, од миграција, од фемицида, па све до неких тема које се баве екологијом, које третирају права жена, деце, мањина итд.

Тако да мислим да заиста јесу теме актуелне, неке су једноставније, неке су теже, али језиком игре заправо никога не обавезујемо да схвати баш оно што је можда кореограф хтео да каже, него да има једну апсолутну слободу у разумевању покрета и у разумевању једног уметничког дела.