Пред такмичарима се појављују наизглед сасвим обични људи, али свако од њих крије изузетан, неочекиван или потпуно невероватан таленат. У свакој емисији учествују два тима са по два такмичара од којих је један позната личност. Задатак такмичара је да на основу првог утиска, интуиције и пажљиво пласираних трагова погоде ко шта уме.

Водитељка овог шоу програма биће добро познато лице – модел и ТВ водитељка Данијела Димитровска.

„Заиста сам се обрадовала када сам добила позив да будем водитељка талент шоуа Погоди шта умем. Иако заправо имам искуства у раду на телевизији, овакав формат до сада нисам имала прилику да испробам, па су узбуђење и радозналост били праћени и малом тремом”, каже Данијела.

„Међутим, како су почела снимања и како сам упознала целу екипу, моје узбуђење је само расло. Радимо са заиста фантастичном продукцијом, атмосфера је сјајна, а сам формат је нешто потпуно другачије од онога што је публика до сада имала прилике да гледа. Управо зато ми је посебно драго што сам добила прилику да будем део једне овакве, потпуно нове телевизијске приче. Једва чекам да је публика упозна и заједно са нама открије све оно што наши учесници умеју", додаје Данијела Димитровска.

У пројекту учествује чак 120 талената из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Словеније, Хрватске и ширег региона, чиме Погоди шта умем постаје својеврсна позорница најнеобичнијих способности, вештина и извођача са простора региона.

Иза реализације овог шоу програма стоји продукциони тим од више од 100 људи, видећемо на десетине потпуно различитих дисциплина, а сваки наступ посебно је осмишљен и режиран.

Од музике, плеса и акробатике до екстремних дисциплина, необичних вештина, илузије, снаге, прецизности и талената које је тешко сврстати у било коју постојећу категорију – циљ је да сваки излазак на сцену донесе ново изненађење.

Публика у емисији игра заједно са такмичарима, тражи трагове, доноси закључке и чека исти тренутак – када се светла промене, музика почне и особа коју смо неколико секунди раније покушавали да „прочитамо“ покаже шта заиста уме.

Филм Излет је базиран на истоименом роману чувеног сликара, филмског редитеља и књижевника Миће Поповића из 1957. године. Ауторска намера филма јесте да филмским језиком евоцира кључне епохе српске уметности – књижевни Зенитизам, ликовну Медијалу и Црни талас у домаћем филму, као и ствараоце који су их обележили: Мићу Поповића и Живојина Павловића.

Јединствен ауторски и лични допринос дају и њихови синови: сценариста Јован Поповић и редитељ Ненад Павловић. После трилера Траг дивљачи (2022), ово је Ненаду Павловићу други дугометражни пројекат.

У Излету млади уметник по имену Тома полази на авантуристичко путовање низ реку, бежећи од тоталитарног друштва и личне трагедије која је погодила његову породицу. Током те мистичне одисеје, Тома се суочава са бројним тешкоћама и изазовима које мора да превазиђе.

Глумачку поделу филма чине Стефан Вукић, Јово Максић, Ненад Хераковић, Радослав Рале Миленковић, Денис Мурић, Радоје Чупић, Милена Павловић, Милена Радуловић, Милица Трифуновић, Марија Опсеница, Елизабета Ђоревска, Антонио Скарпа, Драган Бјелогрлић и Предраг Мики Манојловић. Занимљиво је и да је након 20-годишње паузе ово једна од првих филмских улога Саше Алија.

Док је филм Бункер потврдио статус Пенелопе Круз и Хавијера Бардема као једног од најмоћнијих глумачких парова данашњице, драма Компани (Company) редитеља Кејсија Афлека постала је главна тема разговора због ретког појављивања ветерана Ника Нолтија.

Бункер: Љубав и страх у свету милијардера

Премијера филма Бункер француског редитеља и драматурга Флоријана Зелера остаће упамћена као један од најсветлијих тренутака фестивала. Након пројекције, публика је глумце и ауторску екипу наградила невероватним, петнаест и по минута дугим стојећим овацијама, током којих глумица Пенелопе Круз није могла да сакрије сузе.

Филм, снимљен на енглеском и шпанском језику, прати прослављеног архитекту, чији лик тумачи Хавијер Барем, који добија понуду да дизајнира луксузни бункер за преживљавање за технолошког милијардера (кога глуми Пол Дејно) на Хавајима. Његова супруга, коју тумачи Пенелопе Круз, новинарка, доводи у питање моралност таквог пројекта, што покреће кризу у њиховом браку и отвара Пандорину кутију страхова савременог света.

Зелер, чији је претходни филм Отац донео Оскара Ентонију Хопкинсу, изјавио је да је сценарио писао управо за Крузову и Бардема. „Мислим да су они међу највећим глумцима који данас раде."

„Бункер се дотиче неколико савремених тема – страха од будућности, еколошких претњи, растуће друштвене неједнакости и необузданог индивидуализма – али то чини кроз дубоко личну призму: пар који се бори једно с другим. Желео сам да истражим љубав, верност и праштање, стављајући публику у позицију намерне двосмислености", рекао је Зелер на конференцији за медије.

Пенелопе Круз је изразила посебно задовољство што филм аутентично приказује двојезично домаћинство, где се у кући у Лондону, иако се живи у енглеском говорном подручју, међу члановима породице говори шпански.

„Невероватно је колико се то променило", истакла је глумица. Према њеним речима, публика је одувек била спремна за такве приказе, али је донедавно било тешко убедити финансијере и продуценте да подрже такве пројекте. Поред водећег пара, у филму играју и Стивен Грејем и Патрик Шварценегер, а очекује се да ће Бункер бити један од главних кандидата за награде предстојеће сезоне.

Компани: Афлекова породична прича и повратак Ника Нолтија

Истог дана када је приказан Бункер, публика је имала прилику да погледа и филм Компани, који је Кејси Афлек режирао и за који је писао сценарио. Ово остварење, описано као медитација о тузи и саосећању са готским елементима, привукло је огромну пажњу због повратка глумачке легенде Ника Нолтија на црвени тепих.

Његово појављивање у Венецији било је прво после више од четири године и представљало је редак излазак у јавност за овог глумца.

Радња филма смештена је у зиму 1975. године и почиње када мистериозна жена прекине празнично окупљање, причајући причу о остарелом пустињаку (Нолти) који спасава глумицу у невољи.

„Ово није експлицитно политички филм", напомиње Афлек. „Али ја нисам имун на свет око себе, тако да сам делимично реаговао на све горуће сукобе у свету, али и на ствари унутар себе."  Филм за редитеља има и дубоко личну ноту, а у њему глуме и његова деца, Атикус и Индијана Афлек.

„Ниједно од њих заправо није желело да буде део ове продукције", признао је Афлек. „Били су невероватни и то је ово искуство учинило далеко најбољим професионалним искуством у мом животу. Волео бих да то могу да понављам изнова и изнова."

Афлек је филм посветио својим родитељима, који су обоје преминули ове године и који се такође појављују у филму, али нису стигли да га погледају.

Као и Бункер, и Компани се такмичи у главној селекцији за награду Златни лав, о којој ће одлучивати жири којим председава глумица и редитељка Меги Џиленхол. Док Венецијански фестивал улази у своју завршницу, ова два филма остају у центру пажње, не само због својих уметничких квалитета, већ и због снажних људских прича које стоје иза њиховог стварања, подсећајући публику на моћ филма да истовремено преиспитује свет и слави живот.

У једном забаченом селу, откриће криогенски замрзнуте жене изазива страх и неповерење, због чега млади ратник и мистериозна придошлица крећу у опасну потрагу за изгубљеним градом, тражећи одговоре који би могли да обнове човечанство.

Режију потписује Филип Ковачевић, познат по акционом трилеру Инкарнација из 2016. године. Филм је настао у продукцији кућа "Void Pictures" и "TS Media", продукцијског огранка компаније Телеком Србија.

Поред Нине Кири, глумачку поставу чине и холандски глумац Џонас Смалдерс, познат по филмовима Лука и Paradise Drifters, и домаћи глумац Дарко Перић, који је стекао светску славу улогом у серији Кућа од папира.

Светску продају води компанија "Sublimity“, која је већ осигурала неколико међународних уговора.

Свежа визија постапокалиптичног света

Редитељ Филип Ковачевић описао је Sanctuary као покушај да се понуди „свеж приступ дистопијској научној фантастици, са оригиналном причом која се одвија у специфичној 'полудалекој будућности'".

„Време је довољно близу да су догађаји који су довели до колапса цивилизације и даље релевантни, али и довољно далеко да су обавијени велом мистерије и мита", објашњава редитељ. „Намера је била да направимо забаван жанровски филм који истражује цикличну природу историје и улогу појединца у њој."

Овај приступ омогућава да се филм бави универзалним темама док истовремено гради јединствен и препознатљив свет, што је кључно за привлачење глобалне публике. Кроз путовање главних јунака, филм поставља питања о прошлости, вери и будућности човечанства.

Глобалне амбиције српске продукције

Продуцент Ђорђе Станковић из београдске куће "Void Pictures" истакао је да су аутори „кренули да направе амбициозан научнофантастични филм из Србије који би могао да комуницира са међународном публиком, а да притом не изгуби сопствени идентитет".

Ово остварење је доказ да се жанровски филмови великих размера могу успешно реализовати и у овом делу Европе.

Вукота Антуновић, из продукције "Void Pictures", додао је да је пројекат од самог почетка вођен заједничком вером у причу. „Окупљање међународне и домаће глумачке екипе и изванредног српског тима омогућило нам је да створимо нешто што делује укорењено овде, а истовремено истински глобално."

Пројекат Sanctuary представља велики искорак и за "TS Media", продукцијски огранак Телекома Србија. У саопштењу достављеном магазину Варајети, компанија је навела да филм „представља значајну промену у обиму и амбицијама за српску продукцију".

Овај пројекат је део шире стратегије да се домаћа играна продукција позиционира на међународном тржишту, не само као локација за снимање, већ и као извор оригиналних идеја, креативних талената и пројеката конкурентних на глобалном нивоу.

Са искусним међународним глумцима, сценаријем на енглеском језику и већ обезбеђеном дистрибуцијом у САД, Sanctuary поставља пример како продукцијске куће са мањих европских тржишта могу од почетка приступити међународној жанровској кинематографији.

За Херцога, можда последњег великог ексцентрика европске кинематографије, то није само наслов, већ поглед на свет.

Током више од 60 година каријере снимао је филмове на падинама активних вулкана, усред Сахаре, у прашумама и северно од Арктичког круга. Његови јунаци углавном живе на границама људских могућности, а често је и сам редитељ током снимања стизао до сопствених граница.

Ни са 84 године Херцог не показује намеру да успори. На овогодишњем Филмском фестивалу у Венецији је представио нови играни филм Bucking Fastard, свој први играни наслов после седам година.

Две сестре које функционишу као једна особа

Филм прати Џин и Џоун Холбрук, две сестре које говоре, мисле и крећу се готово потпуно усклађено. Чак деле исте снове и заљубљене су у истог мушкарца, којем, по свему судећи, нису много важне.

Сестре играју холивудске звезде и рођене сестре Кејт и Руни Мара.

Прича је делимично инспирисана стварним близнакињама Фредом и Гретом Чаплин, које су осамдесетих година биле медијска сензација у Британији.

У Херцоговој верзији, након љубавног разочарања, јунакиње одлазе у дивљину Ирске и почињу да копају тунел кроз пећину, уверене да тако могу стићи до Оркнејских острва, митског места где је права љубав могућа.

Опседнутост немогућим

Такве јунакиње савршено се уклапају у Херцогов филмски свет. И сам редитељ види везу са својим ранијим остварењима.

„У Фицкаралду постоји велики сан о опери усред џунгле, због којег главни јунак пребацује велики брод преко планине“, подсећа Херцог у разговору за Дојче веле.

У том филму из 1982. редитељ је заиста натерао екипу да пребаци 320 тона тежак пароброд преко брда у перуанској прашуми.

Bucking Fastard је, каже он, слична прича: „То је сан о идеалној земљи која заправо не постоји.“

Границе између живота и филма

У Херцоговом свету граница између стварности и фикције готово да не постоји. Током снимања филма Агире, гнев Божји из 1972. године, екипа је, према бројним сведочењима, готово полудела под притиском рада у амазонској џунгли, укључујући и звезду филма Клауса Кинског.

У документарцу о Кинском Мој најбољи непријатељ из 1999. године, Херцог описује како је глумац током снимања у џунгли претио да ће напустити филм. Редитељ тврди да му је тада рекао да ће га, ако оде, сустићи и убити.

Људи који живе на ивици

Вернер Херцог је можда још познатији као документариста него као аутор играних филмова. Његови јунаци из стварног живота једнако су необични као и измишљени ликови.

У филму Човек гризли (2005) прати судбину Тимотија Тредвела, активисте који је годинама живео међу медведима на Аљасци, све док га један од њих није усмртио.

У документарцу Мали Дитер треба да лети (1997) говори о немачко-америчком пилоту Дитеру Денглеру, који је побегао из заробљеничког логора у Лаосу.

За филм La Soufrière (1977) снимао је у напуштеном граду на Гваделупу, поред вулкана који је сваког часа могао да еруптира, како би разговарао са јединим становником који је одбио да се евакуише.

Филмови као заједнички снови

Херцог не прави велику разлику између документарног и играног филма. Признаје да је за документарце понекад измишљао сцене, а да је у игране филмове уносио стварне догађаје.

За филм Спас у зору (2006), играну верзију Денглерове приче, натерао је Кристијана Бејла да пред камером једе живе ларве и рве се са правом змијом.

„Филм нема толико везе са стварношћу колико са нашим колективним сновима“, каже Херцог.

За себе радије каже да је песник него редитељ.

„Само изађите и урадите то“

У својим често мрачним причама о човековој борби с природом, Херцог трага за, како каже, „екстатичном истином“, нечим што превазилази пуку реалност.

Његов циљ није да екстремне подвиге представи као бизарност. Напротив. Жели да надахне људе да покушају нешто велико.

„Сваки одрасли мушкарац требало би да пренесе брод преко планине. Свака одрасла жена требало би да ископа тунел кроз планински масив“, каже он за Дојче веле.

„Порука је једноставна: изађите и урадите то.“

Подељене реакције на нови филм

Публика у Венецији срдачно је дочекала Bucking Fastard – али су критичари били прилично подељени. Неки су филм прихватили као још један пример Херцогове ексцентричне маште. Други су оценили да је конфузан и бесмислен.

Сам Херцог не делује превише забринуто. Подсећа да хумора има у свим његовим филмовима.

„Понекад је то црни хумор. Понекад веома баварски хумор, који ни Немци не разумеју“, каже.

Зашто је Херцог и даље важан

Без обзира на критике, Вернер Херцог данас је популаран као ретко када раније. Прошле године отворио је налог на Инстаграму (иако и даље нема паметни телефон). Профил је постао хит међу генерацијом Зед.

„Мој млађи син га води. Каже ми да је 85 одсто публике старо између 15 и 20 година“, каже Херцог.

Руни Мара сматра да је његова привлачност једноставна: „Он је јединствена особа коју заиста није брига шта други мисле. Људи то воле, јер би сви желели да живе на тај начин.“

Следећа станица: свемир?

Херцог већ ради на новом филму и фото-монографији за издавачку кућу „Ташен“. А није одустао ни од свог можда најлуђег сна. Жели да снима филм у свемиру.

„Разговарао сам са Насом, али ме нису повели. Један јапански милијардер који планира лет око Месеца такође ме је одбио“, каже.

„Али Илон Маск ми је обећао да ћу, ако једног дана крене на Марс, бити у летелици .“

Радили сте на музици за бројне култне телевизијске серије попут Чиста хемија, Окружен мртвима. На који музички избор сте посебно поносни?

– Један од пројеката који највише волим не зна много људи, зове се Халт анд Цатцх фире, то је серија телевизијске мреже АМЦ, радња је пратила причу неколико предузетниика из света технологије који нису били суперзвезде. Нису били победници. Били су они други, људи који су покушавали, али нису успели да буду на самом врху. Могао сам да креирам музичку атмосферу и карактер сваког лика на јасно дефинисан начин. Као платно на којем можете да сликате.

Да ли млади филмски ствараоци истински схватају значај музике у фиилмским и телевизијским пројектима?

– Музика не мора да буде у центру пажње. Аутори попут Квентина Тарантина, користе музику на промишљен и упечатљив начин. Мислим да је то допринело томе да људи више обраћају пажњу на неку музику. Ја волим да будем мало суптилнији, на неки начин надам се да музика неће бити превише примећена. Она само треба да промени искуство публиике.

Како препознајете тренутак када је нека песма идеалан избор за одређену сцену?

– Део тога је практичне природе. Рецимо, имамо сцену у којој ви и ја разговарамо, размишљао бих - да ли желимо музику у позадини? Да ли ће одвлачити пажњу или помоћи сцени? Да ли постоји неки подтекст у нашем односу који могу да изразим кроз музику? Да ли желим да све буде веома реалистично? Да ли желим да музика буде ненаметљива? Постоји много фактора. Зато увек размишљам о свакој сцени из свих углова - Из угла сваког лика, редитеља и публике.

Серија нас поново води у осамдесете године прошлог века, оживљавајући судске процесе који су потресали тадашњу јавност, а емитоваће се у новом термину, четвртком од 21 час.

Ауторка серије, Јелена Светличић, истиче да Бранилац остаје доследан својој суштини – приказу судбина обичних људи који у једном тренутку поклекну и почине злочин. Према њеним речима, кључ успеха серије лежи управо у тој идентификацији, јер се бави људима који нису рођени криминалци.

Кад обичан човек постане злочинац

Оно што издваја Браниоца јесте фокус на психологији ликова и околностима које доводе до трагедије. Уместо професионалних криминалаца, у центру прича су људи из нашег окружења, они за које бисмо на први поглед рекли да су узорни чланови друштва.

„Ми смо некако бирали случајеве где људи нису по опредељењу криминалци, него обичан човек. То су људи које срећете свакодневно, за које бисте рекли дивни породични људи, нормални људи, и тако даље. Они посрну, падну, сломе се“, објашњава Светличићева. Окидачи за злочин су, како каже, вечне људске слабости: љубомора, новац, посесивност, похлепа, али и болест. Посебно је нагласила проблем менталних болести, које су и данас табу тема.

„Човеку је лакше да призна да има неку тешку физичку болест, али кад треба да каже да има психичку болест, онда се некако тога стиде људи. Они то потискују, негирају, његова околина то негира и онда ти проблеми ескалирају до најстрашнијих ствари“, истакла је ауторка. Управо те унутрашње борбе, које се дешавају много пре самог злочина, чине срж сваке епизоде.

Деценије пролазе, проблеми остају

Иако нас радња враћа тридесет или четрдесет година у прошлост, теме којима се серија бави су изненађујуће актуелне. Проблеми попут насиља над женама или последица недостатка родитељске љубави, нажалост, нису нестали протоком времена. Како каже Јелена Светличић, мењају се околности, али људска природа остаје иста.

„Пролазе деценије, а исти проблеми остају. Можда се све то некако мало помера, мало више радимо на томе, али суштински, сведоци смо да су и данас то исте људске слабости“, наводи она. Управо та универзалност чини да Бранилац није само пука реконструкција прошлости, већ и серија која подстиче на дубоко преиспитивање садашњости и сопствених поступака. Гледаоци се често јављају, истражују стварне случајеве и улазе још дубље у приче, што потврђује да серија оставља снажан утисак.

Од прашњавих предмета до малих екрана

Процес стварања серије је мукотрпан и захтева огромно истраживање. Све је почело од књига познатих адвоката, али је тим убрзо заронио директно у архиве адвокатских канцеларија, долазећи до оригиналних судских предмета. Ти документи, који укључују и преписке адвоката са клијентима, дају јединствен увид у личне драме актера.

Светличићева наглашава огромну одговорност коју осећа цео тим, јер се ради о стварним људским судбинама. „Ово није сад ’смислили смо причу, па ћемо да је испричамо’. Ово је заиста велика одговорност, јер се ово заиста некоме десило, ово је заиста неко преживео“, истакла је она. Због поштовања према жртвама и њиховим породицама, имена и локације догађаја су измењени.

Продукцијски, свака епизода је мали филм за себе, са новим глумцима, локацијама и сценографијом, а снима се за само четири дана. Четврта сезона снимана је широм Србије, на локацијама попут Београда, Ваљева, Лајковца, Таре и Златара, што додатно доприноси аутентичности приказа осамдесетих.

Голубић је заслужан за музички идентитет неких од најгледанијих најутицајнијих телевизијских остварења у последње две деценије: Breaking Bad, Better Call Saul, Silo, Poker Face, The Walking Dead, Six Feet Under, Halt and Catch Fire и многих других. Пети пут номинован је за престижну награду Еми за драмску серију Плурибус – најгледанију до сада на стриминг платформи Епл ТВ.

Голубић ће окупљенима у Ложионици говорити о сарадњи са редитељима и сценаристима, стварању музичког идентитета једне серије, како се проналази песма која ће најбоље испричати причу, колико је важна психологија ликова при томе и како музика може променити значење и емоцију сцене.

„Посао музичког супервизора није да пронађе најбољу музику, већ ону која ће најверније испричати причу", наводи Голубић увек истичући да музика није илустрација слике, већ њен равноправни наративни партнер.

„Веома се радујем својој краткој посети Београду овог септембра. Прилика да инспиришем и едукујем нову генерацију српских филмских стваралаца за мене представља велико задовољство. Једва чекам да поделим своје искуство и знање са публиком у Ложионици", поручио је Голубић, позивајући све заинтересоване да се пријаве и придруже семинару.

Учешће на мастеркласу је бесплатно, али је број места ограничен.

Сви заинтересовани треба да се пријаве на мејл info@lozionica.rs Мастерклас ће бити на енглеском језику, а организује га Ложионица у сарадњи са ARC-ом (American Resource Center).

Њихов заједнички ауторски језик настао је у Берлину где су се упознали током студија режије. Рад на кратким филмовима прерастао је у дугометражни првенац.

Искуство миграције у њиховим филмовима није само тема, оно одређује начин на који размишљају о дому, породици, идентитету, границама и могућности да човек поново дефинише самог себе. У средишту веома личног филма Садим своју руку у врт је питање породице.

Миграција - могућност обликовања

„Оно што је занимљиво код миграције јесте што имате могућност да себе поново обликујете. Дођете на неко место где немате никакве корене, немате никакву прошлост везану за то место и на неки начин можете да се запитате – како сада желим да будем? Можете да кренете из почетка“, каже Борис Хаџија.

„Ми смо се кроз миграцију пронашли у Берлину. Када мигрирате, увек недостаје породица, па постоји додатна потреба да ту породицу изградите. А ако припаде ‘квир‘ заједници, то носи додатну тежину јер се не уклапате у хетеронормативни стандард. Пронашли смо се на тој заједничкој основи. Можда смо обоје желели да имамо породицу, али нас није занимала у традиционалном смислу“, истиче Хода Тахери.

У филму играју и чланови њихових породица. О томе како су задобили њихово поверење и где су повукли границу између филмског материјала и породичне интиме, Хаџија каже:

„Процес рада са њима био је врло једноставан, без неке велике припреме и без икаквих проба. Ми смо написали сценарио. Иако ми играмо у филму у њему има врло мало импровизације и врло мало експериментисања. Филм је имао сценарио у класичном смислу. Ми смо написали сценарио и проследили њима. Оне су научиле реченице и репродуковале их на сету. Често се постављало питање да ли је ово документарни или играни филм. Ја бих га назвао играним филмом који је више аутобиографски. А фикција је важна и зато што представља неку врсту штита.“

„Мислим да је лако стећи поверење сопствене мајке. Не мораш много да се трудиш око тога. Тако да је у том смислу, био веома лак процес. Ствари се у стварном животу дешавају на одређени начин и не уклапају се нужно у причу коју желите да испричате за 85 минута. Тако да је за нас била важна ствар слобода коју вам даје фикција“, истиче Тахеријева.

Наслов филма "Садим своју руку у врт" потиче из стиха песме иранске песникиње Форуг Фарохзад. Имајући у виду да су и претходна четири кратка филма овог ауторског тандема инспирисана стиховима исте песме, мораће да сниме још много филмова док сви стихови не пронађу своје место на великом платну.

„У првој епизоди настављамо иза тога, бавимо се почетком Првог светског рата, ултиматумом који је Аустро-Угарска послала Србији, првим борбама и улазимо у 1915. годину. Прве три епизоде заокружују Велики рат“, каже Милош Јанковић, уредник Образовно-научног програма.

„Наш циљ је да публику РТС-а упознамо са овим континуитетом и да покажемо да српски филм постоји више од века, али да он има и своје стилске одлике, има своје падове и узмахе. Он има своје класике, он има све што има и француски и британски филм, дакле, српски филм припада европској култури као део једне нације“, наводи сценариста оба серијала, проф. др Божидар Зечевић.

Златиборски фестивал има и свој интернационални део.

„Ми се трудимо да ово претворимо у тај један национални фестивал који ће исто имати госте из иностранства, зато да представимо нас њима, а и да они имају шансу да се представе овде. Ове године су нам Руси, прошле године били Мађари, Кинези ће бити идуће године“, додаје Предраг Гага Антонијевић, идејни творац фестивала.

Црвеним тепихом уз звезде домаће филмске и телевизијске продукције, као и све оне који учествују у стварању, а обично се не виде, прошетала је и глумица Настасја Кински.

Пројекције су, осим на Златибору, биле и у салама у Чајетини, Новој Вароши и Прибоју.

Антонијевић већ више од три деценије живи и ради на релацији Србија–Калифорнија. На недавно одржаном Националном фестивалу филма и телевизије на Златибору угостио је и Настасију Кински, са којом је пре три деценије сарађивао на филму Спаситељ.

„Управо је 30 година како смо снимали Спаситеља заједно. Ја сам је позвао том приликом да дође на Златибор, да буде део овог нашег фестивала. И она је то прихватила, што ми је јако драго“, рекао је Антонијевић.

Од Мале до Холивуда

Говорећи о одласку у Сједињене Америчке Државе, Антонијевић је рекао да га је водила радозналост. После филма Мала, америчка дистрибутерска кућа „Семјуел Голдвин“ показала је интересовање за то остварење и позвала га у Лос Анђелес.

„Један је живот. Сматрам себе неким планинаром. На Авалу сам се пео, овде, на Златибор сам се пео, али имају и тамо неки филмски Хималаји, зову се Холивуд. Рекох да одем, да кренем, па докле стигнем. Ако посрнем на пола пута, шта ћу, али бар сам пробао“, рекао је Антонијевић.

Управо му је Мала, каже, отворила пут ка Спаситељу. Пре тог пројекта добио је понуду за други филм о рату у Босни, али је сценарио одбио.

„Оливер Стоун, страшни, нуди ми пројекат. Ја не спавам целу ноћ, шетам се и одлучим ујутру да кажем да нећу“, навео је Антонијевић.

Недуго затим добио је сценарио из којег је настао Спаситељ, филм који му је отворио врата за наредне пројекте у Америци.

Главну улогу добио је Денис Квејд, који га је, како се присетио Антонијевић, сам позвао након што је прочитао сценарио.

„Каже: ‘Овде Денис Квејд, је л’ можемо да причамо? Ја сам прочитао сценарио, мени се то свиђа, ја бих то да играм.’ Рекох: ‘Не могу сад да причам, сад сам с пијаце, дај само да одложим’“, испричао је Антонијевић.

„Холивуд лечи его“

Више од три деценије живота и рада у САД описује као искуство које га је променило. Пре одласка већ је имао статус редитеља у Србији, али је у Америци морао да почне готово испочетка.

„Одеш у Америку, не зна те нико. Не можеш да добијеш сто у кафани. Али опет, с друге стране, то је било јако корисно искуство, јер сам онда почео да радим на себи и да лечим себе од тога што се зове его“, рекао је Антонијевић.

У Америци, како каже, није ушао у велики студијски систем, већ је углавном снимао независне филмове. Ипак, неколико његових остварења добило је биоскопску дистрибуцију.

„Нисам суштински никад добацио у студио систем да радим велике филмове за студио. Али сам радио мање филмове. Сад кажем мање, то су ипак и даље пристојни буџети у односу на овде“, навео је.

Америчка нарација у српској серији

По повратку у Србију, Антонијевић је радио на серијама Убице мог оца и Државни службеник. Сматра да су Убице мог оца донеле промену у домаћу телевизијску продукцију.

„Увеле су модернију, агресивнију слику, увеле су једну, да кажем, америчку нарацију – ко је убица, шта се дешава“, рекао је Антонијевић.

Искуство америчког система, заснованог на прецизном планирању времена и трошкова снимања, применио је и у домаћој продукцији.

Говорећи о филму као индустрији, Антонијевић истиче да његов значај превазилази уметност и забаву.

„Филм јесте уметност, али и бизнис. У Америци је пре свега бизнис. Он путује светом и заиста је присутан свуда и на сваком месту. Код Американаца је, уз музику, био један од инструмената меке моћи“, рекао је редитељ.

О политичким ставовима и поделама

Антонијевић је, осврћући се на друштвено-политичка дешавања у Србији, рекао да подржава политику председника Србије Александра Вучића, али и нагласио да политичка опредељења не би требало да одређују професионалну сарадњу.

„Нико ником не треба да узима право да другачије мисли политички и да врши било какве активности политичке као сваки други грађанин који узме себи то за право“, рекао је Антонијевић.

Говорећи о политичким поделама, оценио је да би требало направити разлику између страначких интереса и интереса државе.

„Где престаје твој политички интерес, а где почиње држава и мајка Србија. Кад бисмо се ми око тога могли договорити, овако политички нек се свађају колико хоће“, рекао је Антонијевић.

Сретење, Јаничар и 12 витезова

Антонијевић је потврдио да је завршио рад на филму Сретење, који се бави двема различитим политичким и државотворним концепцијама.

„Не проглашавајући једну или другу опцију бољом или гором, то је само доказ да се може“, рекао је редитељ.

Није одустао ни од Јаничара, а говорио је и о пројекту 12 витезова, заснованом на причи о групи витезова који се договарају да уђу у турски табор и убију султана.

„Ако Бог да, али човек снује, Бог одлучује, видећемо“, рекао је Антонијевић о будућим пројектима.

Дара из Јасеновца и домаћа кинематографија

Осврћући се на реакције на Дару из Јасеновца, Антонијевић је оценио да критике нису биле усмерене само на филм или њега као аутора, већ и на сам избор теме.

„Оспоравали су филм, али није то било само због филма, а тек поготово није због тога што сам га ја радио. Основно је било то да се као тема и не сними“, рекао је Антонијевић.

Према његовом мишљењу, српска кинематографија је током претходне деценије доживела велику експанзију, пре свега захваљујући улагањима телевизија, кабловских оператера и Филмског центра Србије.

Током разговора, Антонијевић није одвајао свој холивудски период од рада у Србији. Напротив, искуство рада у америчкој индустрији користи као објашњење свог размишљања о филму, продукцији и домаћој кинематографији.

„Холивуд свакога на крају стави на своје место“, каже редитељ који више од три деценије живи и ради између Србије и Калифорније.

Разговор са редитељем Гагом Антонијевићем у емисији "За столом са Апостолом" можете погледати у видеу на почетку текста

Мина Спасојевић свој новинарски пут започела је у дневној штампи, а потом га наставила пред камерама комерцијалне телевизије, где је радила као презентерка и новинарка.

„Са искуством у новинарству и раду на телевизији у нови ангажман улазим са жељом да досадашње знање и искуство даље развијам управо на РТС-у, посебно у области информативе”, каже Мина Спасојевић.

За Милицу Булат рад пред камерама РТС-а представља први корак у телевизијском новинарству.

„Претходно искуство стицала сам радећи у извршној продукцији, а спорт је важан део мог живота од најранијег детињства. Таеквондом се бавим од треће године, а током спортске каријере остварила сам запажене резултате на бројним такмичењима у земљи и Европи”, истиче Милица Булат.

Долазак на РТС кроз Јавни позив за нова ТВ лица за Мину и Милицу представља нови професионални корак и прилику да искуства која су до сада стекле надограде кроз рад у једном од најзахтевнијих телевизијских формата – Јутарњем програму.

Владе Радуловић већ је познат гледаоцима Јутарњег програма, будући да се већ нашао у улози водитеља овог формата на РТС-у. Осим тога, као војни аналитичар учествовао је у бројним телевизијским и радио емисијама у земљи и региону.

Први трејлер за филм Fortitude (Тврђава) већ је узбуркао јавност, не само због звездане глумачке поставе, већ и због омажа култној франшизи о агенту 007. У једној од сцена, Кејџ као Попов наручује пиће речима које су постале синоним за Бонда: „Вотка-мартини, промућкан, не промешан." Овај детаљ, заједно са сценама које га приказују као харизматичног заводника, јасно ставља до знања да филм истражује корене мита о најпознатијем шпијуну.

Операција Тврђава: Највећа обмана у историји ратовања

Иако је прича о Попову и Бонду примамљива, суштина филма лежи у историјским догађајима који су обликовали исход рата. Филм је заснован на истинитој причи о операцији "Fortitude", једној од најкомплекснијих и најуспешнијих обавештајних обмана у историји.

Циљ ове тајне мисије био је да се нацистичко вођство убеди да ће се савезничко искрцавање, познато као Дан Д, одиграти у Па де Калеу, најужем делу Ламанша, а не у Нормандији. Да би превара успела, савезници су створили читав арсенал илузија: тенкове на надувавање, лажне авионе од платна и шперплоче, и измишљене радио-поруке које су емитоване како би створиле привид огромне армије која се спрема за инвазију.

Мозгови операције били су британски обавештајци Дадли Кларк (у филму га игра Ед Скрејн) и Томас Аргил „Тар" Робертсон (Метју Гуд). Они су, уз подршку Винстона Черчила (непрепознатљиви Мајкл Шин) и самог Ијана Флеминга (Арт Малик), окупили невероватну мрежу двоструких агената.

Међу њима је био и Душко Попов, чија је улога била да Немцима доставља пажљиво скројене дезинформације. Поред њега, кључну улогу је одиграо и Хуан Пујол (Ђорди Мола), шпански фармер који је самоиницијативно постао лажни немачки агент, измисливши читаву мрежу од двадесет седам непостојећих доушника, и на крају био одликован и од стране савезника и од нациста.

„Узбуђени смо што смо окупили овако изванредан ансамбл", изјавио је продуцент Сајмон Афрам. „Њихова хемија и дубина, упарене са Вестовом режијом, уздижу ову причу у нешто заиста узбудљиво и незаборавно."

Од есторилског казина до агента 007

Душко Попов, рођен у богатој српској породици, био је адвокат, плејбој и авантуриста који се савршено кретао у високим европским круговима. Његов животни стил, склоност ка луксузу, брзим аутомобилима и лепим женама, послужио је као директан модел за лик Џејмса Бонда.

Током рата, радио је као двоструки агент за британску службу МИ6 под кодним именом „Трицикл". Ијан Флеминг, који је тада радио за морнаричку обавештајну службу, имао је прилику да лично упозна Попова. Један догађај се посебно издваја као пресудан.

У казину у португалском летовалишту Есторил, Флеминг је посматрао Попова како ноншалантно ставља на коцкарски сто 50.000 долара (огромна сума за то време) само да би заплашио противника. Тај потез хладнокрвног блефирања Флеминг је касније преточио у чувену сцену у свом првом роману, Казино Ројал.

Звездана екипа и филмска драма иза кулиса

Поред Кејџа, Гуда и Скрејна, глумачку екипу чине и Бен Кингсли, Алис Ив, Лукас Хас и Пол Андерсон. Филм је, међутим, привукао пажњу и због драме која се одвијала ван сета.

Продукцијска кућа Симона Афрама поднела је тужбу против Нетфликса, тражећи одштету од 105 милиона долара. У тужби се наводи да је из канцеларија стриминг гиганта украден хард-диск са некриптованом мастер копијом филма, док је Нетфликс разматрао могућност откупа права за дистрибуцију.

Продуценти тврде да је овим компромитована вредност филма и да ће га сада бити знатно теже продати. Нетфликс је оспорио тврдње, наводећи да „не сноси ризик за губитак филма који је достављен без одговарајућих индустријских стандарда заштите".

Док се правна битка наставља, судбина филма Fortitude остаје неизвесна. Датум премијере још увек није објављен, што додатно подгрева знатижељу публике, остављајући ироничан траг у причи о једној великој обмани која сада има и сопствену мистерију.

Иначе, на фестивалу је приказано 19 филмова у такмичарском делу и два филма у ревијалном, од тога четири премијерно.

Овогодишња селекција потврђује идеју филма као изузетног средства за разумевање света у којем живимо.

Међутим, од 21 филма који се такмичи за Златног лава само један је режирала жена, а председница овогодишњег жирија Меги Џиленхол ту неравнотежу назвала је доказом системског проблема.

„Мислим да је женама много теже да осигурају финансирање за филмове. Такође, да ли је могуће да се теме о којима жене, због свог другачијег искуства живота желе да снимају филмове, не сматрају увек високом уметношћу? Ко одлучује шта је добро, ко одлучује шта је вредно? Долазим овде са питањем зашто је тако мало жена међу редитељима у главној конкуренцији“, упитала је председница жирија.

Фестивал је отворио биографски филм Мастило Британца Денија Бојла, који прати успон медијског тајкуна Руперта Мардока и његову куповину британског листа Сан 1969. године.

Приповеда о томе како је лист трансформисан у популистички таблоид и како је борба за тираж почела да мења британско новинарство.

„Новинарство је један од кључних стубова сваке цивилизације. То је сасвим очигледно, јер међу тим људима - а ту има много различитих појединаца - постоје они који говоре истину у лице. А опасност која долази од технолошких гиганата и њихове вештачке интелигенције јесте у томе што би они могли да замене новинарство. Могли би да имају новинара са вештачком интелигенцијом који је много ефикаснији, знатно јефтинији и тако даље. Али, хоће ли тај новинар – вештачка интелигенција говорити истину оној сили која га је створила?“, каже британски редитељ.

Уз филмове неких од најзначајнијих светских редитеља данашњице, међу којима су Мартин Мекдона, Флориан Зелер, Вернер Херцог и Нани Морети, Кореда Хироказу, у Венецији ће бити приказани и филмови наших филмских стваралаца.

Јелена Максимовић је прва редитељка из Србије која ће, након Соје Јовановић и њеног филма Орлови рано лете, после 60 година представити дугометражни играни филм на Мостри, у програму Хоризонти.

Реч је о остварењу До краја дана. Дебитантско остварење Бориса Хаџије и Ходе Тахери Садим своју руку у врт имаће светску премијеру у такмичарском програму Дани аутора, а ту је и мањинска српска копродукција Балканика италијанског редитеља Николе Сорчинелија.

„Када вам кажу да ћете добити награду за животно дело, две ствари вам падну на памет", нашалио се Клуни. „Прва је: 'Каква је ово невероватна част'. А друга је: 'Да ли они знају нешто што ја не знам? Да нисте разговарали са мојим лекарима?'"

У емотивном делу говора, Клуни се захвалио супрузи Амал, истакнутој адвокатици за људска права. „Захвалан сам на пријатељствима која сам стекао током живота. Немам речи којима бих описао колико волим своју супругу и колико сам поносан на њу", рекао је глумац, а затим кроз шалу додао да је поносан и на „барем једно од" њихово двоје деце.

Џорџ и Амал, који су се венчали у Италији 2014. године, имају деветогодишње близанце Елу и Александра. „Успут, моје двоје деце су једине две особе које су мислиле да сам био добар у Бетмену", рекао је Клуни, изазвавши смех публике.

Приче су опасне за оне који тргују страхом

Након ведријег увода, глумац је прешао на озбиљније теме, истичући улогу уметности као коректива друштва. Његов говор био је директна критика ауторитарних тенденција и оних који користе страх као средство контроле. Према извештајима медија, Клуни је упозорио на опасност која прети слободном друштву.

„Живимо у времену у којем нам људи на власти, људи са највише новца, говоре да се плашимо једни других", рекао је Клуни са позорнице. „Али ми знамо боље од тога, зар не? Јер нас историја учи лекцијама. Први људи које ауторитарци покушавају да ућуткају нису политичари. То су новинари који постављају питања. То су уметници који одбијају једноставне одговоре; филмски ствараоци, писци, глумци и музичари који инсистирају да је неко кога никада нисте упознали вредан ваше емпатије."

Клуни је нагласио да је приповедање моћно оружје против тираније. „Приче су увек опасне за људе који тргују страхом, људи који се плаше књига, музике и прича никада нису хероји у историји. И да, филмови не заустављају ратове, не смањују инфлацију, не поправљају изборе, али раде нешто изванредно. Подсећају нас да странац никада није само странац и да је он можда херој у нечијој туђој причи."

Борба за правду ван филмског платна

Клунијеве речи нису само реторика, већ одражавају његов дугогодишњи активизам. Заједно са супругом Амал, основао је 2016. године „Фондацију Клуни за правду" (Clooney Foundation for Justice - CFJ), која пружа бесплатну правну помоћ новинарима, женама, припадницима маргинализованих заједница и жртвама кршења људских права широм света.

Рад фондације директно се супротставља појавама о којима је глумац говорио у Венецији, борећи се против цензуре и злоупотребе моћи.

Церемонију доделе награде увеличали су и Клунијеви пријатељи и колеге. Награду му је уручила глумица Лора Дерн, његова партнерка из филма Џеј Кели, а прочитана је и порука Бреда Пита. Звезда франшизе Оушенових једанаест нашалила се на рачун свог пријатеља, назвавши га „заиста лошим плесачем".

На конференцији за новинаре пре доделе, Клуни је изјавио да ће се у будућности више фокусирати на глуму него на режију, а открио је и да ће поновити своју улогу Денија Оушена у филму Оушенових 14, чије снимање почиње ове године.

Свој снажан говор завршио је поруком наде и отпора. „Захвалан сам свима вама што ме подсећате да, иако нико од нас неће из овога изаћи жив, са одлучношћу, љубављу и поштовањем као друштво, можда некако ипак изађемо нетакнути."

„Жељко Димић, био и остао“, рекао је на питање да ли више воли да га зову Жељко или Џек, додајући да је у свим документима Жељко Димић, док је Џек Димић име под којим га публика гледа на великом и малом екрану.

За главну улогу Мајкла Мелона у филму Похота, како је испричао, захвалан је продуценту Николи Буровцу и продуцентској кући Film Plus Pictures, која је урадила филм.

Мајкл Мелон је, према Димићевим речима, веома комплексан лик, подвојена личност која болује од агорафобије. Он не сме да изађе напоље и стално је у затвореном простору. Димић је због улоге два и по месеца провео у Београду радећи са своjим ликом, такође у затвореном простору.

„Први пут радим такав лик, који има такве околности око себе.Филм Похота је психолошки трилер који говори о животу професора са Колумбија универзитета у Њујорку, који долази у Београд као гостујући професор на Филолошком факултету“, рекао је Димић.

Како је навео, филм је мешавина трилера, акционе драме и љубавне мелодраме, јер је његов лик Мајкл заљубљен у жену по имену Марија. Остале детаље приче није желео да открива публици.

Према информацијама које је добио од продуцента, премијера филма требало би да буде крајем октобра у Београду, али у тренутку разговора још нису били утаначени тачан датум и место премијере.

Димић се, иначе, у Београд враћа често. Како је рекао, од почетка године ово му је био шести долазак.

„Ја волим овај град, ја сам живео овде шест година. Отишао кад је почео онај несрећни рат, дошао у Америку, имам неку глумачку каријеру тамо“, рекао је глумац.

Ипак, додао је да се увек радо враћа Београду, овом поднебљу и овој земљи.

„Увек тврдим да никад нисам ни отишао, како се осећам кад дођем", навео је глумац.

Његов пут до Америке водио је преко Чешке и Шведске. У Америци је градио глумачку каријеру, а посебан део тог пута било је савладавање енглеског језика и уклањање снажног балканског акцента.

Димић је рекао да је имао прилику да буде примљен на Лист развојни институт и да тамо заврши четворогодишње школовање. Ипак, нагласио је да без професора који су са њим вредно радили не би било ни тог резултата.

Посебно је истакао рад на енглеском језику

На почетку је, како је описао, његов енглески имао „тешки балкански акценат“. Због тога је уследило дугогодишње вежбање, односно оно што је назвао „пеглањем“ енглеског језика.

Како је испричао, једну реч је понављао по 800, 900 или 1.000 пута дневно. После 14 година таквог рада, 2012. године добио је улогу Рендија Торпа, човека који је рођен и одрастао у Њу Џерзију.

Та улога била је важна и због тога што је, како је рекао, успео да скине етикету да Џек Димић може да игра само ликове са Балкана или из Русије.

„И ево, већ 14 пута сам то одрадио, и чека ме 15. улога сад“, рекао је глумац.

На питање да ли је његов пут остварење америчког сна, Димић није желео да своју причу назове на тај начин, већ је истакао да је „Американ дрим" (амерички сан), како га зову тамо, нешто што не бих волео тако да назове.

Свој живот, како је објаснио, пре види као наставак сна дечака који је са 12 година маштао да буде глумац.

"Лудаци из кутије" – како је глумчева мајка називала глумце

Његова мајка је глумце називала „лудацима из кутије“, док је његов отац желео да постане пилот. Димић каже да се и данас често враћа том дечаку, односно себи, и да га свакодневно мотивише.

„Тај мали дечак, кад стане и кад помисли да је нешто урадио, или се попео на неки врх брда, како би рекла колегиница Џејн Фонда, онда следећа станица је низбрдо, а ја не желим да се то њему деси“, истакао је глумац.

Зато, како је додао, тај сан постоји док ради на њему.

„Ја можда живим тај неки сан тог дечака, међутим, он постоји док радим на њему и док не одем са ове планете“, рекао је Димић.

Иако је публика Димића гледала у филмовима и серијама, за њега позориште и даље има посебно место. На питање да ли је позориште и даље његова највећа љубав, одговорио је да оно није само љубав већ темељ глумачког посла.

Прве две године на Лист развојном институту, како је испричао, као студент се бавио само сценом. Тек су касније, на трећој години, дошли часови за камеру, телевизију и филм.

„Позориште је моја љубав, то је она права истина за сваког глумца који живи сваки тренутак. Ми смо скулптори у леду на сцени“, рекао је глумац.

Своје разумевање позоришта описао је и кроз речи професора Мајкла Марготе, који га је примио у класу.

Димић је објаснио да глумац на сцени прави скулптуру лика све док се она не истопи, а то се дешава када падне завеса.

Посебно је говорио о позоришту у времену у којем се све више говори о вештачкој интелигенцији и могућности да она замени глумце на великом и малом екрану.

Према његовим речима, иако се говори о томе да би технологија могла да преузме њихов изглед и да прави нове глумце и ликове, једно остаје ван тог процеса.

„Остаје та сцена коју нам никад не могу узети, тај диван контакт са живом публиком", навео је глумац.

На питање шта би поручио младима који желе да оду у Америку и покушају да изграде каријеру, Димић је рекао да нема право никоме да даје савет. Ипак, говорио је о начину на који се сам односио према препрекама.

„Ја сам, имао срећу и несрећу у животу да сам научио да ништа није лако.Ја се понашам као да никад ништа нисам одиграо, као да више никад ништа нећу одиграти“, рекао је глумац.

Како је рекао, није прихватао „не“ као одговор, није туговао због затворених врата, нити се жалио и тражио кривца за то што није добио неку улогу.

Његов однос према послу, али и према сопственој каријери, најбоље описују речи које је изговорио у разговору:

А младима је упутио поруку коју је изговорио на енглеском:

„Don't you ever give up", у преводу: никад немојте одустајати, јер једини живот који имате је вредан тога".

Уметнички директор Алберто Барбера представио је програм који, како је истакао, „потврђује идеју филма као изванредног алата за разумевање стварног света", додајући да се „сви највећи проблеми савременог постојања огледају" у одабраним делима.

Иако са нешто мање холивудског гламура и студијских блокбастера него претходних година, овогодишња селекција обилује звучним ауторским именима и глумцима са А-листе, обећавајући једанаест дана филмских посластица.

Лавовска борба у главној конкуренцији

За престижног Златног лава бориће се двадесет остварења, а фестивал ће отворити биографска драма Ink британског редитеља Денија Бојла. Филм прати медијског могула Руперта Мердока (Гај Пирс) и уредника Лерија Лемба (Џек О'Конел) током преузимања таблоида Сан 1969. године.

Мартин Мекдона, двоструки добитник Сребрног лава за сценарио у Венецији, враћа се са црном комедијом Wild Horse Nine. Прича о агентима ЦИА, које играју Џон Малкович и Сем Роквел, премештеним на Ускршње острво уочи чилеанског пуча 1973. године, обећава препознатљив Мекдонин спој хумора и мрачне драме. У филму играју и Стив Бушеми и Том Вејтс.

Велику пажњу привлачи и психолошки трилер Бункер Флоријана Зелера, редитеља награђиваног филма Отац. Брачни пар Пенелопе Круз и Хавијер Бардем глуме супружнике чији се однос нађе на искушењу када он, познати архитекта, прихвати пројекат изградње бункера за мистериозног милијардера.

Роберт Патинсон стиже на Лидо као звезда и продуцент филма Primetime, који потписује Ленс Опенхајм. Патинсон тумачи Криса Хансена, новинара чији је формат To Catch a Predator прерастао у контроверзни медијски феномен.

У трци је и легендарни Вернер Херцог са филмом Bucking Fastard, у којем се сестре Руни и Кејт Мара први пут појављују заједно на платну. Херцог је, према наводима, одбио да прикаже филм у Кану ван такмичарске селекције, чувајући светску премијеру за Венецију.

Из америчке независне продукције стиже и трећи редитељски подухват Кејсија Афлека, готска мистерија Company са Ником Нолтијем у главној улози.

Повратак мајстора и разноврстан програм

Поред холивудских наслова, званична селекција фестивала доноси и нова дела неких од најцењенијих светских аутора.

Италијански маестро Нани Морети враћа се у такмичарски програм Венеције први пут после више од две деценије са филмом It Will Happen Tonight.

Азијску кинематографију представљају јапански аутор Хироказу Коре-еда са играном адаптацијом манге Look Back, као и миљеник критике, јужнокорејски редитељ Ли Чанг-донг, чији филм Possible Love представља његов повратак осам година након хваљеног остварења Burning.

Занимљиво је да је једина редитељка у главној конкуренцији данско-египатска ауторка Меј ел-Туки са послератном драмом Woman, Unknown, што је изазвало коментаре с обзиром на то да је фестивал потписник повеље о родној равноправности.

Програм ван конкуренције доноси једнако интригантне наслове. Очекује се нови филм Пола Шредера The Basics of Philosophy, као и акциони трилер Father Joe по сценарију Лика Бесона, у којем Кифер Сатерленд игра свештеника осветника, док му се супротставља Ал Паћино као моћни мафијашки бос.

Пажњу привлачи и документарни програм, где се посебно издваја четворочасовни филм Алекса Гибнија о Илону Маску под називом Musk, као и остварење Расела Кроуа What Love Builds о турнеји његовог бенда.

Ипак, највише буке подигла је најава документарца Oasis: Don’t Look Back in Anger о повратничкој турнеји чувеног британског бенда. Очекује се да ће браћа Лијам и Ноел Галагер лично присуствовати премијери на Лиду, што ће без сумње бити један од централних медијских догађаја фестивала.

Почасне награде и звездани жири

Ове године, Златног лава за животно дело примиће двоје холивудских великана: глумац, редитељ и продуцент Џорџ Клуни и легендарна глумица Елен Берстин. Обоје ће бити присутни на Лиду како би примили признања.

Клуни, који има посебну везу са Венецијом где се и венчао 2014. године, враћа се на фестивал где су многи његови филмови имали успешне премијере.

Председница главног такмичарског жирија биће америчка глумица и редитељка Меги Џиленхол, која ће на фестивалу приказати и свој кратки филм Flesh Impact, посвећен Мерилин Монро.

Њој ће се у жирију, између осталих, придружити туниска редитељка Каутер Бен Ханија, филмски великан из Хонгконга Џони То и британски композитор Данијел Блумберг.

Са оваквим програмом, спојем проверених ауторских имена, холивудских звезда и музичких легенди, 83. Венецијански фестивал још једном потврђује свој статус незаобилазне тачке на светској филмској мапи.

Публика ће имати прилику да премијерно погледа најновије остварење једног од најзначајнијих редитеља са простора бивше Југославије.

Филм Златни рез 42 (Дјеца Козаре), у продукцији „ТС Медиа“, настао је према сценарију Арсена Диклића и Лордана Зафрановића из 1986. године, а говори о страдању деце у логору Јасеновац 1942. године.

Радња филма смештена је у време распада Југославије 1941. године, када је, под покровитељством нацистичке Немачке, основана квинслиншка Независна Држава Хрватска, у оквиру које је формиран Јасеновац, логор смрти у којем су убијани мушкарци, жене и деца.

Кроз испреплетане перспективе жртава и починилаца, Зафрановић истражује анатомију зла. Срби, Јевреји, Роми и хрватски антифашисти страдају од руку осморице усташких убица. Један од њих накратко се побуни, али и сам постаје жртва зла којем служи.

Како би догађаји из лета 1942. године били приказани што веродостојније, за потребе филма изграђена је комплексна сценографија на више локација у Србији.

Сценографију је осмислио Миленко Јеремић, један од најзначајнијих домаћих сценографа, који је са Зафрановићем сарађивао и на филму Окупација у 26 слика.

Ауторску и глумачку екипу, предвођену Зафрановићем, чини више од 100 глумаца и више од 60 професионалаца из целог региона.

Зафрановић је добитник награде „Београдски победник" 51. Феста за изузетан допринос филмској уметности. Преузимајући награду, редитељ је тада рекао да је Фест „велика свечаност филма" и да је одговорност стваралаца огромна, истакавши да филмове праве за публику која их „никад није престала“ пратити.

Зафрановић је тада изразио наду да ће се на Фест вратити са новим филмом, што ће се ове године и остварити.

Марко Новаковић, редитељ и вршилац дужности уредника Драмског и домаћег серијског програма РТС-а, најављује да ће публика имати прилику да гледа различите жанрове, док ће серија Пупин бити један од најзначајнијих телевизијских пројеката сезоне.

Бранилац се опрашта од публике

Четврта сезона серије Бранилац почиње 10. септембра, а епизоде ће бити емитоване четвртком од 22 часа на Првом програму РТС-а. После шест епизода четврте сезоне, од 22. октобра следи пета сезона.

Новаковић најављује да се са укупно 12 нових епизода највероватније завршавају приче које је донела ова серија.

„Мислим да се овде и ставља тачка на ту нашу серију, која је заиста била веома вољена од публике, и серију која мислим да нам остаје као једно сведочанство о тим многим случајевима, адвокатским, који су кроз деценије бивали на просторима целе бивше Југославије, али нарочито са фокусом оних случајева који су се дешавали ту код нас“, навео је Новаковић.

Нове епизоде добија и Радио Милева. Премијерно емитовање планирано је од 19. октобра, а публика ће моћи да погледа још 40 епизода.

„То су негде, у овом тренутку, можемо казати последње премијерне епизоде, мада ће их бити 40, тако да ће гледаоци моћи да уживају у Радио Милеви, богами, до краја ове календарске године, скоро“, истакао је Новаковић.

Окамова оштрица – убиство, насиље над женама и сајбер-шпијунажа

Осам дана после почетка нове сезоне серије Бранилац стиже и нова мини-серија Окамова оштрица. Реч је о трилеру од шест епизода, а у центру радње је убиство девојке.

„Једна јако добра серија, која је доста окренута према тим неким темама које нису баш тако лагодне, као што је насиље над женама. Онда је ту и једна шпијунска афера која се кроз све то провлачи“, објаснио је Новаковић.

Серија, како каже, доноси мушко-женске односе, али и сајбер-шпијунску аферу као паралелни ток радње.

„Има доста обрта у серији, што је јако добро, с обзиром на релативно мали број епизода, свега шест, али се прича веома добро заокружује“, додао је Новаковић.

Серија „Адвокатица“, чије је емитовање такође најављено, на програм РТС-а стиже следеће године.

Пупин од 9. октобра – серија од које се много очекује

Један од централних пројеката јесење шеме биће биографска историјска драма Пупин, која кроз десет епизода прати живот Михаила Пупина. Прве две епизоде већ су премијерно представљене на Филмском фестивалу у Херцег Новом, а у септембру је планирана и промоција серије у Сједињеним Америчким Државама.

Телевизијска премијера заказана је за 9. октобар, на дан Пупиновог рођења.

„Могу да кажем да је серија веома добро направљена, да заиста и продукционо, и глумачки, и редитељски, из свих аспеката који чине једну серију, она заиста одлично изгледа. И ја мислим да ће публика веома волети ту серију“, нагласио је Новаковић.

Очекује да Пупин буде једна од најзначајнијих серија РТС-а ове године. Подсећа да задатак јавног сервиса није само да забави публику већ и да је упозна са личностима које су обележиле своје епохе.

„Ми морамо и да едукујемо наше људе о томе ко су неки врхунски и научници и писци“, рекао је Новаковић, подсећајући на серију Нобеловац и адаптације великих књижевних дела попут Чизмаша, Корена и Нечисте крви.

Тврђава иде у Берлин и Варшаву

Новаковић је у Београдској хроници открио и да је серија Тврђава ушла у програм фестивала „При Европа“ у Берлину, као и фестивала „Срце Европе“ у Варшави.

„То је фестивал који смо освојили први пут прошле године као телевизија са серијом Сабља, али смо и са једном потпуно другачијом темом, сад са серијом Тврђава, успели да тај континуитет задржимо“, истакао је Марко Новаковић на крају гостовања у Београдској хроници.