Лондонски Лестер сквер био је у понедељак увече у знаку свечане атмосфере, док је Кристофер Нолан представио свој дуго очекивани летњи блокбастер на светској премијери филма.

За велики део глумачке екипе ово је био догађај на домаћем терену, укључујући британске глумце Тома Холанда, Роберта Патинсона и Мију Гот. Њима су се придружили Мет Дејмон, Зендеја, Ен Хатавеј, Лупита Њонго, Шарлиз Терон, Елиот Пејџ, Бени Сафди и Тревис Скот, који су прошетали пешчаним тепихом. Испред биоскопа „Одеон Лукс“ доминирао је огромни Тројански коњ.

„Не постоји ништа слично лондонској премијери“, рекао је Нолан обраћајући се публици уочи пројекције.

„Желим да искористим прилику и захвалим свима вама на невероватном раду који ће ова публика управо видети“, поручио је глумачкој екипи, а затим се обратио гледаоцима:

„Ви сте прва публика на свету која ће видети овај филм. Ово је светска премијера – на прелепој 70-милиметарској филмској траци – зато будите благонаклони.“

Редитељ је подсетио да је одрастао гледајући филмове управо на Лестер скверу.

„Долазио сам овде да гледам филмове, не са балкона резервисаног за угледне госте, већ из партерa“, открио је редитељ, што је публика поздравила аплаузом.

„Тада сам маштао да једног дана снимим филм који ће испунити велико платно. Зато је невероватно бити овде, у овако свечаној атмосфери, са свима вама, како бисмо прославили рад великог броја људи који су заједно створили Одисеју.“

На крају је захвалио глумачкој екипи, „хиљадама“ чланова филмске екипе који су радили на пројекту, као и председници компаније NBCUniversal Дони Ленгли. Снимање филма описао је као „узбуђење живота“.

Филм, који у биоскопе стиже 17. јула, прати причу о грчком јунаку Одисеју и његовом дугом, мучном и фантастичном повратку кући после Тројанског рата, у краљевство Итаку, где покушава да спасе супругу и сина.

Главну улогу тумачи Мет Дејмон, док су у осталим улогама Том Холанд као Телемах, Одисејев син, Ен Хатавеј као Пенелопа, Шарлиз Терон као нимфа Калипсо, а Роберт Патинсон као Антиној, један од Пенелопиних удварача који настоји да се ожени краљицом и преузме власт над Итаком.

У филму играју и Џон Легуизамо као Еумеј, Одисејев верни слуга, као и Џон Бернтал у улози Менелаја, краља Спарте и Агамемноновог брата.

Одисеја је Ноланов први филм после Опенхајмера из 2023. године, који је освојио седам Оскара, укључујући награду за најбољи филм, и постао трећи најуспешнији филм британског редитеља по заради, са 971 милион долара на светским благајнама.

Очекује се да ће Одисеја бити један од највећих филмских догађаја године, па су и очекивања од Нолановог новог остварења изузетно велика. Питање је да ли је редитељ пред публику поново изнео филм који ће истовремено освојити и критичаре и гледаоце.

Интересовање за квалитет филма додатно је порасло након што је студио „Јуниверсал“ одлучио да одустане од уобичајених претпремијерних пројекција за инфлуенсере и промотере. Уместо тога, након светске премијере у Лондону, Одисеја ће бити приказана филмским критичарима, што се тумачи као знак великог поверења студија у Ноланово ново остварење.

У првим реакцијама критичара Одисеја проглашена „ филмског гозбом“ 

Прве реакције након светске премијере филма Одисеја изузетно су позитивне, а многи критичари ново остварење Кристофера Нолана већ сврставају међу његове најбоље филмове.

Филмски критичар Индепендента, Џејкоб Столворти, оценио је да је реч о „највећем Нолановом филму до сада“.

„Овај филм има отприлике три пута више великих спектакуларних сцена него било које Ноланово претходно остварење, а свака од њих оставља без даха на свој начин“, навео је Столворти.

Према његовим речима, у Одисеји Нолан демонстрира визуелне трикове какви до сада нису виђени.

Посебно је похвалио наступ Тома Холанда, оценивши да је то „његова најбоља улога до сада“, као и Саманту Мортон, која, како је навео, „краде представу у свакој сцени у којој се појављује“.

Уредник филмске редакције портала Digital Spy, Ијан Сандвел, написао је на друштвеној мрежи Икс да је Одисеја „запањујућа“.

„Препуна је интензивних и спектакуларних сцена, често праћених музиком која потреса до сржи, а кулминира завршним чином који је међу најбољима које је Нолан икада снимио“, навео је Сандвел.

Додао је да ће „пуристима можда засметати одређене измене у односу на оригинално дело, али као филмско искуство нико то не ради као Нолан“.

Критичарка портала Колајдер, Пери Немироф, описала је филм као „филмску гозбу“, назвавши га „величанственом и узбудљивом интерпретацијом Хомеровог епа, која је у потпуности препознатљиво Ноланова“.

„Искрено је тешко замислити било ког другог редитеља на свету који би ово књижевно дело успео да пренесе на велико платно са оваквим размером, амбицијом и емоцијом“, истакла је Немироф.

Филмски уредник листа Лос Анђелес тајмса, Џошуа Роткопф, филм је назвао „запањујућим“, описујући га као „овоземаљски, сабласан, снажан, подједнако прожет хумором и величанственошћу“.

И он је издвојио Саманту Мортон, оценивши да су њене сцене „једноставно невероватне, мистичне и чаробне“.

Критичар магазина Тајм аут, Фил де Семлијен, позвао је публику да „поверује великом узбуђењу које прати филм“, наводећи да је Одисеја „слојевита, али приступачна, испуњена можда најбољим глумачким остварењима читаве импресивне екипе“.

„То је потресна визија брутализованих мушкараца који себе сагледавају кроз поглед жена, студија о лидерству и велика авантуристичка прича старог кова“, написао је на друштвеној мрежи Икс.

Новинарка часописа Варајети, Џез Тангеј, оценила је да је филм „задивљујуће достигнуће“ и „тријумфални, спектакуларни еп“.

Критичар портала Fandango, Ерик Дејвис, назвао је Одисеју „апсолутним тријумфом и круном филмског стваралаштва једног од највећих редитеља нашег времена“.

Посебно је похвалио Ен Хатавеј, Мета Дејмона и Тома Холанда, а за Роберта Патинсона је поручио да је „апсолутно украо представу“.

„Ово је филмски догађај који се овог лета не сме пропустити – а врло могуће и читаве године“, закључио је Дејвис.

Чланови жирија су истакли да висцералност и несвакидашња снага редитељског израза отварају нова подручја борбе за савремену српску кинематографију.

Овај смели хорор редитеља и сценаристе Александра Радивојевића, биоскопска публика имала прилику да погледа овог пролећа. На свечаности у Центру за културу у Сопоту, примајући награду за филм Кармадона, Радивојевић је захвалио жирију на разумевању, приметивши: „Обично нас не разумеју".

Награду за режију у име Иване Младеновић, која се захвалила видео-поруком, примио је косценариста Момир Милошевић, а жири је оценио да Sorella di Clausura храбро и бескомпромисно води кроз свет у којем се документарна сировост и фикција преплићу, стварајући дирљиву и емпатичну пародију на романтичне мелодраме.

Примајући награду „Бата Живојиновић" за „промишљену, уверљиву и психолошки изнијансирану улогу" у филму Yugo Florida, Андрија Кузмановић је рекао да је то за њега „јако битна ствар и лично јако обавезујућа", како би сваки следећи посао урадио још боље.

„Веома ми је драго што смо добили награду баш овде у Сопоту јер смо већину филма снимили ту негде на потезу између Сопота и Младеновца", истакао је Кузмановић.

Жири је награду „Мира Ступица" доделио Јелени Ђокић „због маестралног и физички изузетно захтевног отелотворења труднице Јелене у филму Кармадона“, коју је преузео њен колега и наратор филма, Сергеј Трифуновић.

„У питању је јединствена креација која помера стандарде женске акционе хероине у домаћем филму и представља апсолутни глумачки тријумф на овогодишњем фестивалу", нагласио је жири.

Посебно признање за поетски филм додељено је филму Како је овде тако зелено редитеља Николе Лежајића, за аутентичан израз у потресном сведочанству о разореном свету и уништеној заједници Срба у Хрватској, саопштили су организатори.

Глумац Тодор Јовановић је преузео Посебно признање за омладински филм за Хајдука у Београду у режији Милана Тодоровића.

Одлуку о Награди публике за најбољи филм донео је жири публике у саставу: председница жирија Сара Тодоровић са чланицама жирија Александром Баковић и Дијаном Јанић, а награда је додељена филму Yugo Florida у режији Владимира Тагића, за изузетно дирљиво, искрено и слојевито уметничко остварење које је на најлепши начин успоставило директну, емотивну везу са срцима гледалаца.

„Yugo Florida је филм који не престаје да живи када се угасе биоскопска светла, он остаје са нама као топла опомена и подсетник на важност праштања и људске топлине. Због изузетне способности да насмеје, расплаче и врати веру у снагу заједништва, публика Филмског фестивала у Сопоту једногласно проглашава овај филм својим победником“ – стоји у образложењу жирија.

Током шест фестивалских дана у Сопоту публика је имала прилику да погледа 24 филма, од којих 21 у такмичарској конкуренцији, а организатори су најавили ревију награђених филмова „Софест плус" 7. и 8. јула у сали „Макавејев" Југословенске кинотеке.

Филмски фестивал у Сопоту одржан је под покровитељством оснивача манифестације Града Београда, уз подршку Министарства културе, општине Сопот, Филмског центра Србије и Југословенске кинотеке, у извршној продукцији Центра београдских фестивала.

Међу насловима овогодишњег програма Фестивала француског филма издвајају се историјска драма Иго, награђивана комедија Комеди Франсез и интимна породична прича Шапат, које осликавају жанровску разноврсност фестивала.

„Велика је разноврсност аутора и жанрова. На пример, имамо комедије које су можда идеалне за ове пројекције које се одржавају на отвореном. Има и трилера и историјских филмова, идеја нам је била да приремимо за сваког по нешто", каже Летиција Килик, регионални аташе за аудиовизуелну делатност, уз Амбасаде Француске.

Фестивал се одржава у Београду, на Биз тргу на Ушћу, као и у Новом Саду, Нишу, Зрењанину, Горњем Милановцу и Ужицу.

„Ми се трудимо да сваке године имамо и додатни садржај. Па смо тако обезбедили бесплатне кокице, обезбедили смо освежења, слаткише, наравно мислили смо и на комарце уколико их буде, тако да верујемо да ће угођај бити фантастичан све четири летње вечери", изјавила је Бојана Савић из организације фестивала на Биз тргу.

Овогодишње издање Фестивала обележава и 130 година од прве филмске пројекције у Београду.

Тим поводом, пре главних пројекција приказивани су и кратки филмови браће Лимијер, као омаж почецима биоскопске културе у Србији.

Глумац Вучић Перовић у серији тумачи младог адвоката Славка Ђурића, који ради у адвокатској канцеларији коју предводи Гордана Вукоја, лик који игра Нела Михаиловић. Главна јунакиња је адвокатица Нада Савић, коју тумачи Нина Нешковић.

Перовић истиче да је управо правна терминологија представљала један од највећих изазова током припрема.

„И даље ми је то тешко када је реч о правним терминима. Стално вртим текстове, уђем у аутобус и понављам оно што ме чека наредних дана. Желимо да све делује уверљиво, да ниједан прави адвокат не окрене главу када погледа серију", изјавио је.

Како би што верније дочарао лик адвоката, консултовао се и са пријатељем који се бави том професијом: „Имам пријатеља још из основне школе који је адвокат. Чујемо се готово сваког дана. Замолим га да ми изговори неку правну формулацију како бих чуо како то заиста звучи".

Иако су, како каже, на пројекту радили стручни консултанти који су водили рачуна о аутентичности, признаје да поједини изрази нису део свакодневног говора и захтевају додатну концентрацију.

Према његовим речима, публика ће у серији препознати теме које су већ одавно део друштвене стварности.

„Говоримо о случајевима који су се дешавали у стварном животу. Ту су осветничка порнографија, грађевинска мафија и бројне неправде са којима су се људи сусретали. Мислим да публика воли да види борбу за правду. Да ли ће правда на крају победити – то нећу откривати", рекао је Перовић.

Поред професионалних изазова, Перовићу је посебно значило што је после више од деценије поново стао пред камере са колегиницом Нином Нешковић, са којом је студирао глуму.

„Сутра ће бити једанаест година откако сам дипломирао, а први пут смо се после толико времена нашли заједно у кадру. То ми много олакшава рад. Делимо недоумице, саветујемо једно друго и атмосфера је готово породична", каже глумац.

Перовић је додао да га радује што је добио улогу већег обима, јер је таква врста глумачког изазова нешто што му је недостајало.

Снимање серије требало би да буде завршено у наредне две недеље, након чега следи постпродукција. Тачан датум премијере још није саопштен, али се очекује да Адвокатице ускоро стигну пред публику на програму РТС-а.

„То је заиста један изврстан глумац. Виртуоз тренутка истине. И који је био посебан. Довољно је било да се појави и да ништа не каже, а говорио би као да је рекао хиљаду речи“, каже син глумца Миће Томића, Миодраг Томић.

Југословенска кинотека представља ретроспективу са више од 40 Вуисићевих филмова. На програму су Маратонци трче почасни круг, Ко то тамо пева, Повратак Отписаних, Догађај, Хајка и многи други.

„Био је човек за све жанрове. За све фахове. Подједнако је био добар и у комедији и у драми, и у партизанском филму, а чини ми се да је Павле Вуисић можда и највећи глумац са ових простора“, истиче директор Југословенске кинотеке, Александар Ердељановић.

Поред филмова, у Кинотеци су изложене фотографије, цитати, лични предмети, признања, документа из легата и шубара коју је Павле Вуисић добио од Орсона Велса за филм Битка на Неретви.

„У нашем изложбеном простору у приземљу захваћен је и део сталне поставке, који симболично води изложбу до самог легата Павла Вуисића, који нам је предат давне 2009. године од стране Вуисићеве удовице Мирјане Вуисић“, наводи ауторка изложбе, Ирина Кондић.

Филмови Павла Вуисића биће на репертоару Кинотеке до 15. јула.

„Почетком осамдесетих представљала је заиста прозор у један потпуно другачији свет. Гледаоци у тадашњој Југославији први пут су из својих дневних соба могли да завире у живот америчке елите, у свет гламура, бескрајних пословних и породичних обрачуна. Међутим, није само раскош била разлог успеха серије Династија. У основи се налазила класична породична драма. Прича о Карингтоновима била је попут неке модерне верзије великих древних трагедија на тему сукоба око моћи, наследства, љубави, издаје, амбиције. И управо због тога серија је превазилазила жанр”, рекла је Сандра Перовић.

Када је у питању нова верзија старе серије, аутори су били свесни да не могу да победе носталгију и зато нису ни покушали да направе копију оригинала.

„Њихов циљ било је да задрже ДНК серије, али и да га прилагоде продукцији двадесет и првог века. Свет се променио. Уместо нафтне империје сада су у фокусу обновљиви извори енергије, технолошке компаније, глобални капитал, корпоративни утицај и истовремено много више простора добили су, пре свега женски ликови, разноврснији породични односи и теме које одражавају савремено друштво”, додала је главна и одговорна уредница Забавног програма РТС-а.

Нова интерпретација и нови ликови

Прва верзија Династије имала је девет сезона и емитовала се до деведесет друге године. Нова има сто осам епизода и пет сезона.

Скоро сви најважнији ликови, Блејк, Алексис, Кристал... остали су део ове глобално познате приче, али њихове, биографије и међусобни односи прилагођени су савременом времену.

„Прва сезона полази од познатих мотива из оригинала како би публика препознала свет Карингтонових, али врло брзо серија креће неким сопственим путем. Уведени су и нови ликови. Другачије су распоређени сукоби и много више пажње посвећено је корпоративним ратовима и савременим пословним интригама, и због тога ће и гледаоци који обично одлично познају оригинал брзо да схвате да не гледају репризу старе приче, већ једну нову интерпретацију”, објаснила је Сандра Перовић.

Реприза сваке епизоде је такође на Првом програму – око поноћи.

Публика ће у Центру за културу Сопот имати прилику да види жанровски разноврсна остварења, укључујући и пет значајних мањинске копродукције из региона.

„Настављамо традицију да на Сопотском фестивалу приказујемо све оно што је у традицији и у духу екс ју кинематографије, с обзиром да су теме сличне, али стваралачки таленти из свих крајева бивше земље одприлике мисле на сличан начин и уметничким средствима дочаравају време у ком јесу“, наводи Александар Аврамовић, уметнички директор фестивала.

У фокусу овогодишњег програма су четири дебитантска дугометражна остварења која потписују редитељи Владимир Тагић, Стефан Ђорђевић, Александар Радивојевић и Георги Унковски.

Поред њихових филмова, фестивалске дане обогатиће и селекција намењена најмлађој публици, као и документарац Брате о кошаркашу Дејану Милојевићу.

„На дан отварања 29. у 19 часова имамо у Галерији отварање изложбе плаката и додељивање награде за животно дело Јовану Марковићу. У уторак у 12 часова, такође у галерији биће панел посвећен добитнику овогодишње награде за животно дело за допринос филмској уметности на ком ће бити гости који ће говорити о његовом раду“, наводи Драгана Чолић, директорка Центра за културу Сопот.

Док ће стручни жири бирати најбоље у такмичарским категоријама, Статуета „Слобода“ за животно дело биће уручена сценаристи и продуценту Јовану Марковићу, у чију част се организују и пратеће изложбе. Као и сваке године, улазнице за све пројекције су бесплатне и могу се резервисати телефоном преко Центра за културу Сопот.

–У једном моменту сам дошао сасвим случајно, тамо сам снимао неки документарни филм у близини Јасеновца, и дошао сам до тог логора и ушли смо у те просторе и доживели смо заиста ужас, један шок који једноставно није ми излазио седам-осам дана. Често кажем да екипа у комбију која се враћала у Загреб пјевала оперске арије да би избацили из себе тај ужас. Једноставно, било је неподношљиво да би, за мене је било неподношљиво да сам човек јер то су људи направили. Једноставно се, ја сам се особно засрамио.

И онда је наравно дошло до одлуке да, како већ познајем филм, имам све алате да радим шта хоћу, мислио сам да треба да се филм бави тим, тим злом, да га анализира и да направи филм о томе. Тако смо дошли до Окупације у 26 слика, Вечерњих звона до, до Пада Италије и још неких.

И документарни филм сам направио одмах о Јасеновцу, Крв и пепео Јасеновца. И то је на неки начин била основа која, за овај филм који страшно дуго траје, а он је почео са Арсеном Диклићем негде осамдесетих, крајем осамдесетих година. Ми смо га већ доста добро припремили. Међутим, дошао је овај несретни рат задњи и то је све стало.

Ја сам, наравно, емигрирао из Хрватске у, у прво Француску, па у Беч, па касније у Праг где сам остао. И онда сам у једном моменту, сад овде пред једно шест година видио, то дијете на плажи које је као избеглица, овај, удавило се, долазећи негде из Африке.

Говорите о оном дечаку који се звао Аyлан Курди?

– Јесте, јесте, јесте. И онда сам рекао – Па имамо и ми то. Ми смо имали исто страховите избегове и страховита одвајања дјеце од мајки. Нешто језиво у односу на ове избеглице садашње, који су стрпани у логоре смрти, убијани, не само масовно, него тај, тај начин убијања, то звјерство у што се човек претвори.

И наравно, почео сам анализу и почео сам, наравно, од себе. Како сам рођени човек, је ли, овај, не знам по, како кажу, по, по лику Бога, а носим са собом све могуће слабости, од мржње, зависти, љубоморе, све оне ствари које разарају све око себе кад крене. И, овај, мислим да је та анализа била потребна због тога што су то, то зло направили моји сусједи у мојој околини. У мом, у мом дворишту практички, тако да сам рекао – Дај да анализирам то зло на који начин оно настаје, како се развија преко одређене идеологије или неких других ствари, на који начин се реализира и до које мјере се, како бих рекао, реализира, до које стравичне мјере се реализира. И у том смислу та мемисао, водиља, водила ме је годинама и наравно, на крају баладе смо дошли овдје.

Нисам могао да, за ту тему да добијем паре од никуда. И покушао сам овдје у Београду, то је мој језик, то, једноставно сам овдје неко вријеме и радио. Ово је, па практички мој град, мој главни град и дошао сам да ту радим, иако је ту било исто отпора. Међутим, послије трећег или четвртог пута смо прошли на том Филмском центру. Добили смо нека основна средства која су покренула онда то остатак финанцирања и међу тим финанцијерима је и РТС, срећом. За РТС смо направили серију од седам наставака која је, како бих рекао, широка и комплетна. Мислим да, ја у једном тренутку ових, захтјева да скратим филм, ја кажем – Па серија је пуно боља него филм јер она отвара све.

Корен за вађење онога што уметности треба

У једном моменту су вас питали колико траје филм. Ви сте рекли осам сати, мораћу да скратим. Сад траје четири. Занимљива је ставка – Ви сте рекли сада – дошао сам у Београд, мој главни град. Је ли Београд баш ваш главни град?

– Па он је био, сад више није. Ја сам сад у Прагу. Мој главни град је Праг сада и тамо сам и држављанин. Јесам дуго већ тамо. Радио сам тамо и радим још даље. Али ово је једна, једна ситуација. Ја сам изашао из Југославије и вратио сам се тамо гдје сам био да та носталгија мене нека то држи и језик и ова комуникација, јер ми смо направљени од језика, не само комуникације, него једноставно све. То значи култура, понашање, хумор, све то једноставно, од тога смо ми сачињени. Према томе, овдје сам нашао ликове који који личе мени и могу из овог коријена да вадим све оно што умјетност треба.

Али са друге стране, дакле, направили сте филм о нечему што кажете – Ово зло направили су моје комшије, људи које ја знам, Хрвати, усташе. Хоћете ли ви моћи да кажете, ви сте отишли из Загреба, почетком деведесетих. Хоћете ли моћи то да кажете и у Загребу?

– Па сасвим сигурно да ћу моћи да кажем, па ако ми се пружи прилика.

А хоће ли вам се пружити?

–Ја, али заиста, ја сам овај филм радио у првом реду због тог живља тамо. С обзиром да ово што се дешава, ова ревизија хисторије ово како бих рекао, смањивање свега и свачега, убацивање неких потпуно невјероватних ствари унутар тог логора Јасеновац, да је то био практички логор за, за одмор. Ја тамо у једном моменту, мој клаун на једној представи која је уприличена у Јасеновцу, али заиста, то је документирано, он говори – Ви сте бјежали из раја. Тако да ово је рај, у овдје се на, у овом рају је слобода говора, говора загарантирана.

Најосновнија ствар је да радим стално хисторијске теме, али хисторијске теме које говоре о времену у којем ја данас живим. То значи, то су савремени филмови, то су савремени проблеми, то су савремене мржње, то су савремене опасности, то су савремени страхови.

А да ли мислите да ова опасност Јасеновца, да је то савремено?

– Апсолутно да, ти млади људи који дижу руку у знак усташког поздрава, тих пет стотина колико их је било на Томпсоновом концерту, да немају појма шта је Јасеновац. И немају појма шта је тај поздрав и шта је иза тог поздрава настајало. Немају појма. Ако ја нисам, а ко ја нисам знао до, до тридесете године шта, шта је, док нисам се сусрео са, са логором.

А како мислите да ће они разумети ваш филм? Хоће моћи да разумеју сво зло. То није била фабрика смрти. Ако кажете да су у нацистичким логорима биле фабрике индустрије смрти, овде је било физичко убијање.

– Слушајте, ја не знам како ће они доживјети филм. Ја никад нисам истраживао на који начин се доживљавају филмови које ми радимо. Филм је један живи организам. Он у себи има све оно што треба, и обрану и има, све оно шта му треба да се споји са гледаоцем. Ако нетко то неће, ја вјерујем да ће он бит прешућен, овај филм. Што би, што би било најгоре. Било би најбоље да га се прикаже, да га се критикује, да изазове скандале и једноставно да се о томе говори. Разумијете? Јер то је, то је филм. Због тог радимо филмове.

Рампа за мортаделу и магарце

Сигурно ће се говорити у Србији, ту нема дилеме, али да ли мислите, какав је ваш статус сада у тим хрватским филмским круговима? Ви сте еминентни југословенски редитељ.

– Не, мене се прешушује већ тридесет и нешто година. Ја не постојим у Хрватској. Знате, рецимо, Друштво филмских умјетника, ово вам је сад једна мала илустрација. На страну тих деведесетих година кад је био рат, онда нисам могао добити ни један свој филм за одређене пројекције ретроспективе на свјетским фестивалима. Ја сам једноставно био човјек без биографије.

Сада ме у посљедње вријеме прешућују. Ево, већ десет година сам као кандидат за највећу умјетничку награду. Ја сам један од ријетких који је био на свим свјетским фестивалима, па и у Кану, у Венецији. Свугдје су играли филм у конкуренцији. Сад добијају неки људи за које никад ја нисам чуо поред мене живог. То значи да једноставно је, направљена рампа и нема уласка. У неколико наврата сам желио да радим у Хрватској. У неколико сам наврата слао изванредне сценарије на фонд. Међутим, ту није било шансе. Није било шансе да ми дају паре за филм.

Чак сам био упутио сад у посљедње вријеме и један кратки филм који се звао Мортадела о магарцима које су ловили за, за негдје педесетих година у, у Далмацији да би од њих правили мортаделу јер мортадела је најбоља кад има и магареће месо. И ни то нисам добио. То значи да једноставно сам избрисан тамо.

„Чишћење" из велике љубави

Дакле, да ли више нисте, као што сте били, непријатељ хрватског народа, како је рекао Фрањо Туђман почетком деведесетих, сад сте непостојећи човек?

– То нитко не говори сада, нити пада на памет, али ваљда ће сад се и то актуализирати. Али мислим да ја радим управо обрнуто, да из велике љубави према тој земљи се чистим, чистим. И оно што сам рекао и говорим сада, ја не могу клекнути пред тај јасеновачки споменик и тражити опрост, него могу само с алатима које ја знам, а то је филм, могу на један начин да скинем ту усташку кошуљу са себе. То је све што ја могу направити. Јер та усташка кошуља је зло. Не можеш са злом да живиш.

Не иде никако ни корак направити док се то једноставно не скине. Нема компромиса с тиме, јер то ће се онда, то су страхови да се то не понови. Човјек је човјек. Он има све елементе зла у себи, и ако га испровоцираш, ако му намистиш неку добит, идеологију која му одговара, он ће да крене. А ако направиш закон по којем он може да убије колико хоће без санкција, он ће да крене, без икаквих проблема.

Ви кажете да је сваки човек зао у себи. У суђењу којем је присуствовала Хана Арент, суђењу Адолфу Ајхману, она је закључила, из тих свих страхота које је чула, да је зло у суштини банално. Да ли мислите, после овога што сте снимили, после свог зла које сте приказали, то зло сада добило појавни облик, да ли мислите да је банално?

– Цивилизирани човјек, а сматрамо да смо ушли у неку високу цивилизацију, има у себи добро. Немојте схватити да има само зло, него има једну велику количину добра. И чини се добро, и цивилизација се одржала поред толико зла у хисторији које је, које је направљено, ипак ова цивилизација иде, иде даље и ја вјерујем да ће ићи и даље ако се не деси. Видите шта се сад дешава у свијету и Еуропи, то је наоружавање, наоружавање, наоружавање, да због чега, шта се деси? А увијек је, шта ће се десит, а увијек се оружје употребљавало. Према томе, морамо радити на томе да до тога не дође. Ашта нам стоји на располагању, на располагању стоји наша умјетност. Ништа друго.

Да би упозорили да имамо страх да ће се то поновити. То смо радили у Окупацији и Паду Италије, све филмове које сам радио. Не сам, него са једном великом групом и књижевника и истраживача, новинара и тако даље, јер сви, сви филмови које смо радили темеље се на документима.

О зликовцима и добру

У филму постоје личности које су несумњиво историјске. Имате тамо Макса Лубурића, спомиње се Анте Павелић. Постоје личности које су неупитне, постојале су. Постоје личности које су предмет фикције. Овде се чини да када се ради тако важан филм, да би том филму требало дати неку историјску датост. Јесте ли Ви имали да, дакле, он буде историографска грађа без упита? Ви сте свакако морали да градите и друге ликове. Јесте ли имали тај терет да овај филм мора да покаже сву истину, и да све објасни?

– Па не може то, то се не може. То би требало да се ради и ради и рађено је доста документарних филмова о Јасеновцу, мислим од, четрдесет и пете је већ направљен први филм. Коста Хлавати је направио први филм који је био основа за све ове касније документарне филмове јер они су били три, четири дана након што су усташе напустиле овај логор и побиле оно шта су могли да побију од ових побуњеника који су истрчали вани. И то је, то је снимљено одмах након тога и то сам ја исто користио у више филмова. Ти снимци су били основа за ту, како бих рекао, документирано зло.

Ово није документарни филм. Ово је филм који говори о неколико зликоваца који се развијају у зликовце кроз овај филм. Има међу њима један који је у великој дилеми јер је видио толико зла да, да не може издржат, али не може ићи вани свега тога скупа. Имате добро које, које имате чак и под наслов праведници, јел`? То значи да има људи који су у једном моменту без обзира на опасност су штитиле оно што би се чинило, штитили су живот, јел. И то је то. Све остало је фикција, то је моја фикција која је долазила од одређених инспирација. Сви ликови јесу то и нису то. Ти ликови су спојени од више ликова тако да се не може сад казат', ово је овај, ово је овај, овај је, то би било глупо јер то није документарни филм. У документарном филму, наравно, документирате сваки лик.

Али врло је занимљив тај лик који се, Ви сте рекли, заситио се зла, учествовао и у њему и, многи ће сад поистоветити – да ли би то могао да буде будући да се појављује и жена, дакле, Динко и Нада Шакић, то нису они. Али, занимљиво је да он, када се засити тога, и када има ту врсту дилеме, он постаје крпа. Дакле, ни не постаје прави усташа. Он постаје крпа.

– Па ја сам, ја, ја сам у Вечерњим звонима радио филм, играо га Раде Шербеџија, једног потентног комунисту који на крају постаје крпа и каже – Ја сам ништа. Идеологија га је у, потпуно разбила. Тако и овде. Овде, овде га је зло разбило и постаје нула. Он на крају свега каже жени – Опрости, драга. То значи да је се помирио, али с друге стране спасио једно дијете, прихватио као своје. Има неки, неки став људски према свему, али не може да реагира.

Занимљива је подела глумаца. Дакле, имате младих глумаца који су практично анђели зла, представљају суштинско зло и постоји доста и хрватских глумаца. Јел' мислите да је на њима терет, дакле тих таквих негативаца? Да ли мислите да, нарочито код хрватских глумаца, то захтева неку врсту храбрости да носе такве улоге?

– Па ја, они су, они су, овај, самостални људи. Ја сам им и због тога, не да сам их бирао, него смо о томе разговарали прије самог снимања. И они су наравно били спремни и толико јаки да су могли самостално да одлуче да ће радити тај филм јер имају мање више исти став о томе као ја. И то је оно што ме весели зато што има један дио у мојој земљи која заиста ће стајати иза овог филма, само он ће бити у мањини. У тој мањини су били и они, али су врло снажни, јер су популарни, јер су јаки, јер су, мислим да могу да издрже све могуће нападе ако их буде, а бит ће их вјероватно. Сваки филм то носи, а посебно оваква врста филма, тако да су они били спремни на све и они су са мном сурађивали на један начин да су ми чак и додавали одређене ствари, и неке неочекиване ствари.

Све креће из стомака

Шта, на пример? Како Ви објасните глумцима, јесте их водили у Јасеновац? Како им објасните да разумеју шта тачно играју, и које су то размере? Ви сте се тиме бавили четрдесет година.

– То је, то је чаролија мог посла. Ја полазим од једноставне ствари, да сваку ствар коју он мора да изговори, а изговори сваки глумац оно што треба, да му дође одавде негдје из средине тијела, из стомака, и да му онда док он промишља да ће то обавити, а то се све види на његовом лицу како путује осјећање то према глави и да му онда изађе тек на… И с тиме, с тиме се и изговори на фантастичан начин оно шта он хоће да каже двосмислено, тросмислено, тако да се не може одмх аухватит тајна тог лика, али с друге стране, он је прошао кроз то. Прошао је кроз то.

То су врло снажни дијалози, дијалози који имају двоструко и троструко значење и он га мора, једноставно преко његове душе то мора проћи. Кад кажем душа, онда гоговорим о једном феномену да се душа онда види на лицу. Камера је једна чудесна ствар. Она биљежи све. Она биљежи и оно шта ти не можеш ни схватити. Ја кад дођем касније у монтажу, кад видим ствари, онда рекох – Ко је ово снимио? Снимила је то камера. Снимила је камера која је ухватила тај један трзај путовања те душе према лицу и према покрету и према свему шта онај, онај лик треба да ради.

Занимљиво је, дали сте једну такву улогу за коју, мислим да Мики Манојловић у својој биографији, у својој каријери није изговорио мање текста него код вас у филму, и да није имао значајнију улогу као што је та у филму. Како сте га таквог обликовали? Како сте сарађивали?

– Па дуго смо разговарали о том лику. То је један хисторијски лик који је постао светац. Па видите сами да смо у сцени претходној да њега метак неће. Значи да је већ неко наднаравно биће и кад га убијају, онда нема крви уопће у њему. Дакле то је лик који је изван, оно што се каже, изван досега нашег људског. И он је то успио да, успио да направи. Посебно је изузетно оно шта изговара тамо овом убојици и, овај, и истинито. Е, то је, то је, то је нешто фантастично. Mислим да је Мики то студирао и да је то направио изузетно, изузетно добро. Наравно, ми смо мало о томе, наравно, причали и онда смо створили заједно. И он је заиста играо изнутра. И на његовом се лицу све видјело. То је, то је једна филмска глума која нема везе са театром. Театар нема те детаље, нема ту игру и јагодице. Али камера биљежи душу. Оно што је невидљиво. Вјерујте ми.

„Умро је као мој дједа, као и сви стари"

Још једна камера забележила је душу у вашем филму Тестамент. Ви седите поред архитекте овог злодела, једног од архитеката, Артуковића. Он умире, умире као човек после свега што је направио. И ви седите ту и посматрате како неко ко је, такав овоземаљски злочинац иде са ове земље као човек.

– Па управо сте испричали тај осјећај. Нема ништа да додам. Мислим, било је наравно интересантно да се види да је он човјек, јел`, да он заиста умире, да, то је тај, како бих рекао, монструм, јер ја не волим те ријечи, ја увијек кажем то је нормални човјек. А како се постаје монструм, то је сада анализа од тог филма Тестамент. На који начин се креће. Иначе је човјек, имао је кравату, био је министар, имао је аутомобиле, имао је шофере, имао је фамилију, имао је све, све живо. Значи, људско биће и то сваки дан га видимо. Шта се дешава? И кад смо прошли кроз ту линију и ту дугу филма са свих страна, онда смо дошли до њега који у, у ћелији умире као мој дједа, као сви људи који су стари. Без икаквих проблема. Али снага филма га оставља и приказује га у улози какав је био.

То је био један тестамент. Је ли овај Јасеновац, Дјеца Козаре, или Златни рез 42, је ли он Ваш, не могу рећи тестамент, али једно заокружено наслеђе теме којом сте се бавили практично, не баш од почетка своје каријере, али која вас је окупирала током рада стваралачког, и уметничког?

– Па шта ја знам, и ми смо сада у ситуацији, сад ја радим увијек, оно, по неким фазама. Од сценарија, па снимање, па финанцирање, па снимање. И сад је фаза презентација. Позвани смо да отворимо Фест. То ми је велика част од људи који су филм гледали. То ће бити заиста један догађај. То је четири хиљаде људи у кину. То хоћу да видим како, како дишу, како публика дише, је ли? Јер је потпуно, овај, различито гледати овако сами са неколико људи или са масом која на исти начин прихваћа ствар.

А шта ћете рећи оном делу јавности који каже – Ја знам да је ово толико страшно, али не могу да гледам? Никад у каријери нисте штедели своју публику тих страшних сцена да се не би претерано потресли. Овде има компресовано страшних сцена, компресованог зла. Шта ћете рећи онима, како ћете их натерати који кажу – Не могу, много ми је страшно, не могу да гледам?

– То је врло тешко. Ја, ја, ма, оно што је нетко рекао увијек и имате могућности изаћи из кина без, без проблема. Ово је мој поглед на ту ствар. Бескомпромисан је бар што се мене тиче и он је изведен у форми која, која је моја форма, коју ја желим и која хоћу да се комуницира са публиком. Ја не видим разлога да нетко, нетко изађе. Заиста. Може се бит да се варам.

„Свети филм" као дете које ће сада само путовати кроз свет

И онда када су вас те слике коштале, како сте сами говорили, Оскара?

– Оскар је, ја сам био врло млад човек и нисам си имао времена за Оскара. Међутим, овај, ако имате годину дана, напада на филм, окупација да се, да сцена избаци, скрати и тако даље. Ако имате мали милијун тих пројекција разних, публике разних доба, да је тамо било записивање тко повраћа, тко излази и нисмо дали да се то скрати, па након тога, овај, дође вијест из Холивуда да ће га примити, ал' само да се скрати. Онда наравно код мене је било јединствени, јединствени одговор – Не! Јер смо се напатили док је овај филм изашао читав. Не, скраћене верзије су нешто друго. То су верзије које се употребљавају у комерцијалне сврхе. Овај филм није комерцијалан, овај филм је више од филма.

Ово је, ја га зовем свети филм. А ко издржи, издржат ће онај тко, тко дође да га гледа. Тако да би га требало стварно промовирати и треба му сада дати један простор да изађе, да изађе у свијет. Ево дати простор да га се гледа, па да видимо гдје смо и шта смо. Мислим, морамо бити мало храбрији. Ту су одређени страхови, али те страхове ја са себе скидам. Сад је филм сам. Он путује сада у свијет као дијете које се родило. Он ће сад да пронађе свој пут и све ово шта говоримо може бит демантирано, је ли?

„Ова емисија се гледа већ петнаестак година, тако да са мојим колегама, другарима настављамо пуном паром. Али оно што је врло важно и што је врло лепо, то је да деца и дан-данас пишу. И стижу што имејлови, што поруке, што писма, тако да практично су деца уредници ове емисије“, истиче Осман.

Деца предлажу различите теме, као на пример како се бавити атлетиком, желе да сазнају више о Николи Тесли, да упознају различите земље....

„Тако да их упознајемо, а самим тим учимо и ми, односно ја, тако да сазнам нешто ново“, додаје глумац.

Задатак редитеља Миодрага Коларића Агија је да обезбеди безбедан лет Плаве птице.

„Ово је једна специфична дружина, тако да сви режирају, и сви глуме, сви пишу сценарије, једна породица, у ствари, и самим тим је уживање и много је лако радити у оваквом окружењу“, напомиње редитељ и признаје да му овај посао није претерано компликован ни тежак, као и да му је рад на овој серији најлепши део каријере.

Плава птица наставља од фебруара свој нови лет, а екипа се нада да ће летети бар још 15 година.

„Док год они могу да стоје, ми ћемо да радимо“, обећава Коларић.

„Оно што је блиско нама и оно на шта би требало да реагују на неком емотивном нивоу, то је коришћење свих тих знања и искуствава из америчких серија и америчких филмова да би се испратила једна, у суштини, српска прича“, објашњава сценариста и креатор Мирко Стојковић.

„Различита је јер прати ту неку породичну причу, није само неки криминал, него једна породица и њен опстанак“, истиче глумац Лазар Тасић.

Поред главних ликова, чланова породице Кубуровић, ту су и колеге, полицајци... Након вишемесечног снимања у Београду, на Авали, Космају, Тари и Голији, глумци октривају за РТС по чему ће памтити рад на овој серији. 

„Памтићу по сарадњи са неким глумцима са којима нисам имао прилику до сад да сарађујем и толико глумачки интензивно и ето, по новој улози“, каже Миодраг Радоњић.

Његовом колегаи Клемену Новаку такође ће у сећању остати чланови екипе: „Мислим да смо се јако добро провели и цела екипа и колеге глумци и колеге иза камере, редитељ наравно, Милош, мислим да ми је јако при срцу радити са свим овим дивним људима“. 

Снимање серије Плава крв почело је у априлу, а последњом клапом ових дана приводи се крају. Очекује се да ће емитовање осам епизода нове РТС-ове породичне криминалистичке драме бити крајем ове или почетком наредне године.

Како бисмо реаговали када би нам све то рекао пријатељ којем верујемо? Да ли бисмо били забављени или згрожени, просветљени или узнемирени? Да ли бисмо га уопште и даље сматрали пријатељем од поверења, пита се колумниста Гардијана Зан Брукс.

„Људи имају право да знају истину“, поручује млади узбуњивач у филму Стивена Спилберга Дан разоткривања (Disclosure Day), реченицом која подсећа на хиљаде других узбуњивача. У тумачењу Џоша О'Конора, херојски Данијел Келнер поседује ранац пун државних тајни које наводно непобитно доказују постојање ванземаљаца и указују на злокобно заташкавање од стране власти.

Дан разоткривања је фикција, али наговештава приступ поверљивим информацијама. Седамдесетдеветогодишњи редитељ – можда и најпоузданији бренд Холивуда – чак се појављује у трејлеру како би посведочио аутентичности филма. Умеће себе међу житне кругове и свемирске летелице, коментаришући радњу попут угледног телевизијског водитеља. Каже: „Зар не би било дивно да људи сазнају да је све ово истина?“

Спилберг нам поручује да нисмо сами – а исто важи и за његов филм. Дан разоткривања је само највећи и најамбициознији у новом таласу параноичних прича о заверама које подсећају на златно доба седамдесетих, када су настали филмови попут Убице и сведоци (The Parallax View), Зелени сојлент , Свемирска станица (Capricorn One) и Прислушкивање.

Њихови савремени наследници причају различите приче и истражују различите „зечје рупе“, али сви говоре језиком отуђености и неповерења, као да трагају за неком коначном, разоткривајућом истином.

У филму Бугонија Јоргоса Лантимоса то је уверење да су светски милионери заправо прерушени ванземаљци. У филму Позив (The Invite) Оливије Вајлд то су опсесивне спекулације о сексуалним склоностима комшија. У предстојећем остварењу Дивљи коњ девет (Wild Horse Nine) тема је мрачно наслеђе америчке хладноратовске прошлости.

Комедија-трилер Мартина Макдоне приказује Сема Роквела и Џона Малковича као двојицу ветерана ЦИА који бесциљно бораве на Ускршњем острву припремајући се за следећи строго поверљиви задатак.

„Да ли си некад параноичан, да ниси довољно параноичан?“, пита Малковичев лик у једном тренутку.

То је реторичко питање. Било метафорички или дословно, сви носе шешире од алуминијумске фолије.

Да ли је ово тренд? Да ли су сви ти филмови повезани?

Здрав разум, наш поуздани пријатељ, говори нам да је живот насумичан и непредвидив и да већину времена импровизујемо. Теорија завере, међутим, појављује се као заводљиви уљез који нас уверава да то није тачно. Све је повезано, део великог плана.

„Нема случајности, душо“, објашњава разрогачени отац у новом Нетфликсовом трилеру Трагачи за истином (The Truthers).

Дакле, сви ови необични филмови постоје с разлогом. Имају поруку за нас – само када бисмо ћутали и слушали.

„Пронашао сам место“, шапуће Чиветел Еџиофор, који у хипнотишућем филму Без излаза (Backrooms) игра продавца намештаја.

Не може да буде прецизнији, јер то место представља мистерију и не постоји ни на једној мапи. Реч је о систему ходника и канцеларијских простора, истовремено стерилних и болесно непријатних, који се читаво време скривао пред нашим очима.

Ако верујете одјавној шпици, Без излаза је режирао тада двадесетогодишњи Кејн Парсонс, који је идеју претходно тестирао кроз популарну интернет-серију. Ако верујете маштовитијем делу публике, филм је из сенке режирао његов педесетдвогодишњи продуцент Озгуд Перкинс.

Сам филм је загонетка закључане кутије, изазов који треба решити. Зато многи верују да крије и сопствену тајну.

Без излаза је најбоља врста параноичне приче о завери управо зато што никада не осећа потребу да попуни све празнине. Страшан је, необичан и отворено збуњујући. Истовремено је и чисто филмска метафора.

Те „задње просторије“ налазе се иза осветљеног прозора или екрана. Могле би да представљају филмове, Тик-ток или мрачније углове интернета.

„Као лавиринт је“, задивљено примећује Еџиофор када први пут отвори пролаз и закорачи унутра. „Једноставно се наставља унедоглед.“

„Нико се никада није обогатио прецењујући интелигенцију публике“, говорио је својевремено Х. Л. Менкен.

Али ретко ко је изгубио новац потцењујући њену способност да се задиви.

Филмска публика жуди за магијом и спектаклом, информацијама и утехом. Истраживање из 2024. показало је да 61 одсто Американаца верује у духове, 57 одсто у ванземаљце, а 70 одсто у ђавола. Значајан део становништва такође верује да га обмањује скривена и неодговорна елита.

Према истраживању компаније ЈуГов (YouGov), 18 одсто Американаца сматра да је слетање на Месец 1969. године било лажирано, 20 одсто верује да вакцине против ковида садрже микрочипове, а 29 одсто да су гласачке машине на изборима 2020. биле програмиране да мењају гласове.

Када се довољно таквих маргиналних интересовања споји, вага се на крају преокрене.

Према студији пројекта CHIP50 из 2024. године, чак 78,6 одсто грађана САД слаже се са најмање једном теоријом завере.

То је огромно тржиште за сензационалне приче и лажна обећања.

Радња филма Едингтон Арија Астера смештена је у време пандемије ковида. Хоакин Финикс игра шерифа из малог града који се кандидује за градоначелника. Противи се ношењу маски, заговара либертаријанске идеје, обожава своју земљу, презире покрет Black Lives Matter и на аутомобилу носи натпис: „МАНИПУЛИШУ ВАМА“.

Он је симбол културе теорија завере која је изашла из маргине, коју су друштвене мреже учиниле мејнстримом, а екстремна десница претворила у политичко оружје.

Едингтон тај свет исмева, али је истовремено и његов производ.

Филмови седамдесетих представљали су својеврсни отпор. Били су отворено одбацивање заморних државних наратива и настајали су у ватреној опозицији према неуспешним институцијама. Да ли се исто може рећи за данашње филмове?

Култура је превише замагљена, а јавни простор превише засићен дезинформацијама. Можда данас нико не говори језиком трилера о заверама гласније од саме Беле куће.

Доналд Трамп из Овалног кабинета говори против „дубоке државе“ и представља се као савезник обесправљених грађана. Ти људи, поручује он, имају право да траже освету против корумпираног естаблишмента који их тлачи. Али никоме не смеју веровати осим њему – свом заштитнику и врховном теоретичару завера.

„Преплавите простор смећем“, рекао је једном Стив Бенон, повремени Трампов стратег и политички ментор.

Вештачки креиране мистерије могу послужити као добродошла дистракција или као покриће за неспособност. Дезинформације држе бираче збуњенима и исцрпљенима. Најбоље приче о заверама показују пут ка излазу – а излаз значи слободу, што је добра ствар. 

Међутим, том жанру је одузета његова некадашња снага и пут напред више није јасан.

Бугонија је добар филм, а Без излаза још бољи. Ипак, оба делују као изданци „Трамповог филмског универзума“, не толико различити од бизарних интернет-теорија да је Џим Кери на доделу награда Цезар послао свог клона или да је филм Широм затворених очију био упозорење на случај Џефрија Епстина.

У САД се премијера филма Дан разоткривања поклопила са објављивањем досијеа о виђењима неидентификованих објекатаа које је представила Бела кућа – садржаја који су многи оценили као велико разочарање.

То је подстакло интернет-спекулације да су датуми објављивања филма и докумената усклађени као део исте, обострано корисне кампање. „Није тачно“, одговорио је Спилберг. „То су само још једна неоснована нагађања.“

Филмови су често инстинктивне реакције на свет око себе. Они региструју друштвене тензије и прилагођавају се интересовањима публике, попут путујућих продаваца чудотворних лекова који су некада обилазили забити у потрази за муштеријама.

Теорије завере пружају илузију реда и контроле. Нуде утеху приче, осећај да живот има смисла. Другим речима, оне су конструкција – измишљотина.

Шта нас више узнемирава: помислити да власт крије ванземаљце или прихватити да их можда нема?

Шта је страшније: веровати да ванземаљци желе да разговарају са нама или замислити да то никада неће желети?

Да ли смо довољно параноични?

Томас Пинчон, незванични бард жанра теорија завере, описао је стање које је чак горе од параноје: анти-параноично стање у којем ништа није повезано ни са чим, у којем не постоји брава коју треба откључати нити блистава истина коју треба открити. То је стање које, како каже, „мало ко од нас може дуго да поднесе“.

Људима су потребни обрти, неизвесни завршеци, наговештаји и велика открића.

Спилберг то одавно зна. Знају то и Лантимос, Астер и двадесетогодишњи редитељ филма Без излаза.

Овим историјским кораком, Ивановић се придружио ексклузивном кругу највећих глумачких великана са наших простора који имају право гласа за чувени „европски Оскар“, међу којима су Мики Манојловић, Мирјана Карановић, Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Бранка Катић, Уликс Фехмиу и Милош Биковић.

Талентовани глумац учествоваће на јубиларној церемонији додела награда која ће се одржати у Атини 2027. године.

„Границе више не постоје. Неизмерна ми је част што у самом врху Европске кинематографије могу да представљам нашу културу и желим да упутим најдубљу захвалност целом тиму и Управном одбору Европске филмске академије на овом огромном препознавању, као и ICDA кастинг директорима који су веровали у мој рад још од Солуна и отворили ми ова врата. Наравно, и својој породици која ми је највећа подршка“, каже поводом овог успеха, Марко Ивановић.

„Након учешћа на фестивалима у Солуну и Кану, прича се одмах наставила новим пројектима. Атина 2027. ће бити предивна прослава и круна овог пута, али до тада ме чекају улоге које тек треба да се одиграју.“

Овај вансеријски низ успеха долази као природан след Ивановићевог активног ангажмана на међународној сцени. Водећа међународна асоцијација кастинг директора (ICDA) изабрала је прошле године управо њега као представника Србије за програм на 66. Интернационалном филмском фестивалу у Солуну, где је скренуо пажњу водећих европских агената, режисера и кастинг директора.

Одмах након тога уследио је нови бљесак – учешће у глумачкој подели филма Дуа у режији Блерте Башоли, који је имао светску премијеру на престижном Канском филмском фестивалу.

Европска филмска академија тренутно окупља преко 5.700 најутицајнијих професионалаца из целог света.

Домаћа публика је Марка Ивановића имала прилику да запази у неким од најпопуларнијих филмских и телевизијских остварења у региону, међу којима су серије и филмови: Клан, Државни службеник, Олуја, Недеља, Индиго кристал, Ургентни центар, Немирни, Авионџије, Друг Марко и многи други.

„Овде је више као, пропланак, ливада, фризби, бадминтон, ћебенце и то, па ће бити прилагођена и музика томе. Наравно, биће доста песама за плес, али биће и мало другачије“, каже ди-џеј Душко Милојевић.

Поред „Југословенке“, организатори током лета најављују још занимљивих дешавања на истом простору. Посебан акценат и ове године биће стављен на повезивање етаблираних уметника и младих аутора.

„Како је програм разнолик, углавном јесте музички. Наравно, биће још оваквих матине журки, али имаћемо и позоришну представу која ће бити повезана са нашом тематском изложбом 'Слобода је за нас сан' која тематизује отпор током Другог светског рата. Старадање и отпор, а опет, на један мало пријемчивији начин, позвали смо младе студенте драматургије који су урадили своју интерпретацију Старог сајмишта и страдања у овом логору. Тако да ће и то бити део програма. Филмски програм нас очекује у августу, који такође раде наши млади сарадници Студентског клуба. Они бирају филмове, они ће да спакују тај програм. Ми то волимо да радимо, пошто је програм за младе, да укључимо младе из музеја да га реализују. И затварамо програм у септембру месецу једним занимљивим експерименталним музичким програмом који ради Ленхард Тејпс и Скреч-мајстор Љуба Н. Дакле, два уметника која су везала налеђе несврстаних и видео перформансе, и заједно ће нешто врло занимљиво урадити за крај овог програма“, најављује Сара Сопић, кустос Музеја Југославије.

Током трајања догађаја посетиоци ће могу да обиђу и актуелне музејске поставке, а улаз на програм је слободан.

Упознали су нас колико је важно да се глумци добро слажу како би се то видело и на екрану.

„Мислим да је то важно. Постоји међусобна комуникација и разумевање. Верујем да томе служи кастинг, јер људи који раде на пројекту умеју да препознају ко се и како уклапа, односно како људи функционишу заједно, и пре него што то ми сами можемо да увидимо. Важно је да међу колегама постоје професионална комуникација и разумевање, а ми то свакако имамо“, рекла је глумица Магдалена Мијатовић.

Каква је серија „Адвокатице“

Видовић каже да у серији има доста мелодраме испод правно-формалне линије.

„Тешко је ући у тај свет, ти људи су веома посебни. Требало нам је времена да некако усвојимо њихов начин говора, изражавања и односа. Много тога смо морали да преведемо на наш језик. Заиста је реч о сјајном сценарију, читао сам га у даху. Он у себи садржи и елементе трилера и мелодраме. Мислим да ће публици бити веома занимљиво да упозна и тај правнички свет кроз односе главних јунака, њихове љубавне приче и приче из њихове прошлости“, рекао је глумац Златан Видовић.

А глумица Магдалена Мијатовић наглашава да се трудила да тај свет што више приближи себи и сазна што више о њему.

„Моја најбоља другарица је адвокат и много ми је помогла. Стално сам је звала и распитивала се о појединим деловима сценарија. Мислим да смо разјасниле све што ми није било јасно, а било је доста тога“, истакла је глумица.

„Сјајна екипа глумаца, од искусних бардова до младих нада, и мислим да је ова серија окупила заиста нешто најбоље што Србија и регион тренутно нуде када је реч о глумишту. Сценарио је добар и мислим да ова серија има све предуслове да буде веома гледана и да се публика поистовети са тим ликовима и уплови у тај правни свет. Колико се сећам, нисмо имали много серија на ту тему. Углавном смо гледали стране серије“, рекао је Видовић.

Шта би била порука серије „Адвокатице“

„То је веома занимљиво јер овакве серије у себи увек носе борбу за правду: да ли ће правда бити задовољена или не, ко је крив, а ко није. Готово свака епизода завршава се клифхенгером, како би рекли Американци, који гледаоца држи у неизвесности и тера га да сачека следећу епизоду. Зато мислим да ова серија, из нашег угла, заиста има све предуслове да буде веома гледана“, додао је Видовић.

Глумац је за крај истакао да истина увек на крају исплива на видело.

„Када сам прочитао сценарио, помислио сам да је истина неизбежна и да би то, у ствари, могао да буде веома добар таглајн за ову серију: ‘Истина је неизбежна’“, рекао је глумац Златан Видовић.

„Што се тиче хемијских оштећења, поправке трају по недељу-две дана, свака ролна посебно се чува у ексикатору и ради се то што јој фали. Ако је сува и крта овлаживање или обрнуто. Што се тиче физичких ,када је трака поцепана, то се лепи специјалним селотејпом, склапа се све, не сече се ниједна слика, све се чува у што бољем стању да би они при скинирању имали мање посла за сређивање слике. Код нас је буквално здравствени картон филма“, објашњава Борис Стевановић, технички репаратор филмске траке.

Спремна трака одлази на скенирање.

„Скенирамо 16 мм и 35 мм филмове. Постоје две главе за 35 мм филм, једна је нормална, једна је архивска глава, што значи да има већи отвор, већу капију, што нам омогућава да ухватимо и перфорације са стране уколико филм није добро ископиран. Брзина скинирања је од једног фрејма у секунди некад чак и спорије, до 14-15 фрејмова у секунди ако је трака новија и добро очувана“, наводи Стеван Станић, рестауратор филма. 

Потом трака стиже до последње станице – специјалног програма за рестаурацију.

„Сам програм има своје модуле са вештачком интелигенцијом који нам јако олакшавају посао, добрим делом аутоматски очисте слику, али остане доста тог материјала који или је грешком обрисан, а није требало, програм се обично збуни око тих покрета, или није успео да препозна оштећење и оставио га је и онда ми морамо ручно да уклонимо то оштећење. Рецимо, овде је филтер промашио мало већу флеку али то није проблем и она ће бити уклоњена ручно“, прецизира Милан Мијушевић, рестауратор филма.

Рестаурација помаже да се очува домаћа кинематографија, а тиме и национални и културни идентитет. Тако се ствара трајна архива за будуће генерације.

„Била сам пре пар дана и једва чекам да видим како ће то изгледати. Мислим да ће емитовати у септембру. Лепо је све изгледало, јако културно, на нивоу, али искрено да вам кажем, ништа мање нисам ни очекивала од РТС-а. Драго ми је да је Граја добио тако велику награду“, рекла је певачица.

Јована се подсетила својих музичких почетака, откривајући да је њена прва песма била управо дело композитора Владимира Граића.

„Звала се После тебе. Текст је радила Цеца Славковић, а све се то негде мућкало у кухињи Алке код Кона и Копца, у њиховом студију“, прецизирала је Јована.

Песма је, како каже, првобитно била намењена за некадашњу Беовизију, али је неочекивано добила прилику да је сама изведе на великој сцени.

„Они су тада хтели да направе добру песму са непознатим гласом, да је сниме, пошаљу на избор, па ако прође, прође, даће је некоме. Међутим, песма је прошла, али је морао да пева оригинални вокал, то јест ја. Пустили су ме у етар, на велику сцену. Јако трауматично искуство. После тога ме није било јако дуго. Али песма је била прелепа“, испричала је Јована.

Прва певачка искуства у Хору „Колибри“ 

За себе каже да је „дете РТС-а“, јер су јој оба родитеља радила на јавном сервису: „Мени су и отац и мајка радили на РТС-у. Тата је био редитељ и сниматељ, мајка је била преводилац, шеф преводилаца. Ја сам шетала овим вашим 'улицама' – ходницима од јако малих ногу. Друго, ја сам била у 'Колибрију', тако да сам се и овде снимала као дете доста пута“.

Иако је похађала и соло, то јест оперско певање, сматра да је за успех пресудан рад.

„Ја имам један таленат, то је само десет посто, а где је ових деведесет? То је рад“, поручила је гошћа Београдске хронике.

Открила је и да активно ради на новим песмама, уз подршку Леонтине Пат, са којом је сарађивала и раније.

„Мени много значи њено мишљење и да ми она помогне у одабиру песама, што и радимо. Сад смо у фази да мењамо и гледамо шта ваља, шта не ваља“, истакла је Јована.

На питање када публика може да очекује нове нумере, одговорила је да не може да прецизира датум, али да верује да ће у септембру или октобру барем једна нова песма бити објављна.

Џош О’Конор и Колман Доминго играју узбуњиваче који покушавају да побегну од оних који желе да сачувају тајну. Емили Блант глуми локалног метеоролога која се налази у центру акције.

Током снимања, неке од звезда су чак биле убеђене у Спилбергово гледиште, укључујући и Доминга, који је за Си-Ен-Ен рекао да је потпуно подржава.

„Осећам да је то за мене некако лепо веровање, идеја да постоји више од нас“, рекао је Доминго. „Сваке ноћи гледам у звезде и надам се да постоји више, да ме неко гледа док ја гледам у њих.“

Дан разоткривања стиже у земљу препуну теорија завере, укључујући и оне о ванземаљцима, након што је Бела кућа објавила деценијама бележене видео-снимаке и досијеа у којима се описују разне истраге о пријављеним виђењима НЛО-а.

У петак, на дан када је филм објављен, Министарство рата је објавило трећу траншу досијеа везаних за НЛО. Неки верници који су носили шешире од алуминијумске фолије били су чак уверени да је објављивање Дана разоткривања део већег плана да се ванземаљски облици живота први пут открију људима на Земљи и да је Спилберг био умешан у то. 

Дан разоткривања представља модерну презентацију класичних Спилбергових идеја: Нисмо сами, и то не мора бити лоша ствар. У ствари, можда можемо много тога научити о сопственој вери и људској природи прихватајући непознато.

Постављање стандарда

Спилберг је револуционисао начин на који Американци размишљају о ванземаљском животу.

Пре филма Блиски сусрети треће врсте из 1977. године, сусрети са ванземаљцима су углавном били представљени као непријатељска искуства, одражавајући динамику Хладног рата тог времена. Од оригиналног Рата светова до Пет милиона година до Земље и Инвазије отимача тела, приче о злим ванземаљским освајачима доминирале су жанром.

Све се то променило крајем седамдесетих, према речима Реја Мортона, филмског историчара и аутора књиге Блиски сусрети треће врсте: Стварање класичног филма Стивена Спилберга.

„Спилберг је био први који је направио фикцију у којој је могућност сусрета са животом са друге планете могла бити позитивно искуство“, рекао је Мортон за Си-Ен-Ен. „Сада, то је некако стандард у многим стварима поп културе.“

Блиски сусрети, са Ричардом Драјфусом у главној улози, као отац који постаје опседнут проналажењем одговора након сусрета са НЛО-ом, освојио је Оскара за најбољи филм 1978. године и зарадио преко 300 милиона долара широм света на благајнама – запањујући успех за филм у то време.

Спилберга је инспирисао рад покојног Џ. Алена Хајнека, америчког астронома који је радио као научни консултант за јединицу за истраживање НЛО-а у оквиру Америчког ратно-ваздухопловства. Спилберг је филм назвао по поглављу у Хајнековој књизи „Искуство са НЛО-ом: Научно истраживање“, које испитује и анализира аутентичност извештаја о виђењима НЛО-а.

Са Блиским сусретима, Спилберг у почетку није имао намеру да дâ велику изјаву о томе у шта људи треба да верују. Он је филму приступио прагматичније, рекавши за часопис Британског филмског института Сајт и саунд 1977: „Ако верујете, то је научна чињеница; ако не верујете, то је научна фантастика. Ја сам агностик између ова два уверења, тако да је за мене то научна спекулација.“

Спилбергов следећи блокбастер био је И-Ти ванземаљац из 1982. године, дечија прича о изгубљеном пријатељском ванземаљцу који је постао један од његових најомиљенијих филмова до сада.

На пројекцији филма Ванземаљац у Белој кући за биоскоп пун уважених гостију – укључујући астронаута Нила Армстронга и судију Врховног суда Сандру Деј О’Конор – тадашњи председник Роналд Реган захвалио се редитељу што је филм довео у Вашингтон, осврнуо се по сали и рекао: „И постоји велики број људи у овој соби који знају да је све на том платну апсолутно истинито.“ Сви су се смејали, присетио се Спилберг, али Реган није.

„Цела соба се смејала јер је то представио као шалу, али се он није смешио док је то говорио“, рекао је тада.

Године 1985, Спилберг је покушао да пронађе одговоре у стварном животу када је донирао 100.000 долара програму Харварда који је проучавао радио сигнале.

Скидање тајности

Скидање тајности са докумената везаних за НЛО од стране владе утицала је на Спилбергово приповедање у прошлости, а извештај Њујорк тајмса из 2017. године, који је открио да је Пентагон тајно истраживао могуће постојање НЛО-а од 2007. године, био је велика инспирација за Дан разоткривања.

Спилберг је за Си-Ен-Ен рекао да је ова количина информација покренула још питања о томе да ли смо били посећени овде на Земљи.

„Тада сам почео да размишљам да можда постоји још једна прича коју треба испричати о томе шта се дешава данас, управо сада“, рекао је.

Прича о ономе што је постало Дан разоткривања додатно је добила облик када су конгресна саслушања која су позивала владу да буде транспарентнија у вези са виђењима НЛО-а одржана 2022. и 2023. године.

„Није било само сензационалистички“, рекао је за емисију Тудеј у интервјуу почетком овог месеца. „Али ово је нешто што су главни медији схватили веома озбиљно.“

Спилберг је током свог холивудског мандата био ангажован на неколико других научнофантастичних филмова који се дотичу инвазије ванземаљаца, не сви са блиставим приказима „долазимо у миру“. Био је извршни продуцент филма Људи у црном и одступио је од свог уобичајеног римејка филма Рат светова из 2005. године, за који је Спилберг рекао да је више коментар на 11. септембар.

Приликом премијере трејлера за филм Дан разоткривања, Спилберг је снимак пропратио поруком: „Говорио сам себи: 'Зар не би било дивно када би се све ово испоставило као истина?' Сада себи кажем: 'Све је ово истина'.“

Дан разоткривања од нас тражи да прихватимо идеју о другом интелигентном животу и замислимо како бисмо реаговали на њу, подстичући нас да то учинимо са емпатијом. Као што нам је много пута показао, Спилберг не само да верује да делимо овај универзум са космичким бићима, већ жели да верује у нас.

Исидора, која иза себе има веома успешан наступ у Потери, показала је у првој игри солидно знање, али у другој је уследила како је и сама рекла „потпуна блокада“. То је и био разлог зашто ни њој није пошло за руком да освоји новац. Марков наступ је у великој мери личио на Исидорин, са истим бројем тачних одговора у првој рунди, избором средње понуђене суме и недостатком концентрације у пресудним тренуцима.

Немања Вељић, квизашки дебитант, једини је чији наступ у старту није обећавао будући да је у првој игри освојио свега 20.000 динара. Трагачи су можда веровали да ће Немања бити лак противник, али њему је друга рунда очигледно много боље „легла“.

Сталожено и сигурно ишао је кроз рунду, не дозвољавајући да га погрешни одговори деконцентришу. Нарочиту смиреност, показао је у последњим, пресудним тренуцима, када је на оба сата преостало свега 2 секунде. Управо то, донело му је победу над Трагачима и учинило га херојем ове епизоде.

Овакви преокрети, потврдили су „теорију“ једног од Трагача који је истакао да такмичари углавном превелики значај дају првом питању, прве игре, не водећи претерано рачуна о тактици потребној за „преживљавање“ друге рунде. Најважније је, дакле, остати смирен до самог краја, баш као што је то учинио и овонедељни победник Суперпотере.

Филм Огледала бр.3 је филм о преживљавању након трагедија, о начинима на које се људи труде да се опораве и наставе живот.

„Када је моја ћерка имала четири године, једне ноћи није могла да спава, јер ју је болео стомак, па смо заједно гледали ТВ и налетели на филм о Џејмсу Бонду. Након 20 минута филма ми је рекла: Баш волим филмове о Џејмсу Бонду. Био сам мало разочаран, питао сам је: Зашто?, рекла је: Он може све да растури и никада не мора све да врати на место и среди. За мене постоје две врсте филмова: једни су филмови дистракције, а други су филмови о опоравку и обнављању живота. Имам утисак да су нам последњих година потребнији филмови о опоравку. Зато сам пожелео да снимим филм о малој групи људи која се опоравља од трагедије. Цео филм је базиран на метафори опоравка: покушавају да поправе ауто, машину за судове, али изнад свега они покушавају да поправе своје душе и своју малу заједницу“, објашњава Кристијан Пецолд.

У тим покушајима они постају другачије, нове особе. У главној улози гледамо Паулу Бер, као и у претходна три Пецолдова филма, а ту је и Барбара Ауер са којом је редитељ такође раније сарађивао.

„Ја сам фан Хичкока, Росалинија. Они су целог живота сарађивали са истим људима. Волим да имам своју екипу. За мене филм нису слике које имам у глави, већ колективни рад. Са својом екипом сам 25 година, ми дискутујемо, разговарамо и из тога се рађају идеје, а не из самоће мог размишљања. Паули се на пример није допао крај филма и прво сам одбијао њене критике, јер сам милсио да је ово најбољи сценарио који сам написао. Међутим, пет месеци након снимања снимили смо нови крај“, открива редитељ.

Један од јунака филма је и кућа у којој живи породица у коју долази Лаура.

„У источном делу Немачке постоје мала села са чудим именима, на пример једно се зове Филаделфија, друго Нови Бостон. Настала су из жеље људи да оду из Немачке у Америку. И кућа у филму је америчка кућа – тереса гледа на улицу, уместо на двориште, као већина кућа у Немачкој. А мени су се увек допадале куће са тремом ка дворишту, као Клинт Иствуд у филму Гран Торино седи на трему са пивом у руци и разговара са пролазницима и то се одржава на његов друштвени живот. Немци су, због чежње за Америком, градили такве куће, због својих неостварених снова. И кућа у филму је кућа неостварених снова“, истакао је Пецолд.

Огледала бр. 3 су јединствено филмско искуство које вас продрма до сржи, али и исцели, да наду, утеху, загрљај.

У саопштењу Министарства правде наводи се да „трансакција вероватно неће нанети штету конкуренцији или америчким потрошачима", посебно у областима стриминг сервиса, линеарне телевизије и развоја, продукције или дистрибуције филмова за биоскопско приказивање.

Из „Парамаунта“ изражавају захвалност Министарству правде на „темељној провери" и додају: „Остајемо усмерени на што брже окончање трансакције и омогућавање њених предности потрошачима, ствараоцима и индустрији забаве у целини."

Политичке контроверзе и оптужбе за фаворизовање

Ова смела понуда за преузимање компаније „Ворнер Брос. Дискавери“, која је вишеструко већа од „Парамаунта“, месецима је била извор контроверзи, делимично због блиских веза „Парамаунта“ са председником Доналдом Трампом и напора компаније да задобије наклоност његове администрације.

Читав посао финансира Трампов савезник Лари Елисон, милијардер и суоснивач компаније „Оракл“, чији је син Дејвид Елисон прошле године постао извршни директор „Парамаунта“.

Критичари споразума указују на промене у информативном програму телевизије Си-Би-Ес и емисијама попут 60 минута, које су дуго биле на мети Трамповог гнева, као доказ спремности компаније да се повинује политичком притиску.

Музичар Брус Спрингстин је прошлог месеца у једној од последњих епизода емисије Тhe Late Show with Stephen Colbert прозвао „Парамаунт“ због попуштања Трампу, рекавши: „Лари и Дејвид Елисон осећају да морају да му љубе задњицу да би добили оно што желе."

Сам Трамп је јавно коментарисао спајање, често говорећи о Елисоновима као својим пријатељима и изражавајући посебан интерес да породица преузме Си-Ен-Ен. „Неопходно је да Си-Ен-Ен буде продат", рекао је Трамп у децембру, док је Нетфликс покушавао да победи у сложеном надметању за преузимање.

Ови коментари су указали на то да он фаворизује „Парамаунтову“ понуду.

Преостале препреке и реакција индустрије

Упркос одобрењу Министарства правде, „Парамаунт“ и ВБД се и даље суочавају са потенцијалном тужбом коалиције државних тужилаца који тврде да Трампова администрација не спроводи антимонополске законе.

Портпарол калифорнијског државног тужиоца Роба Бонте изјавио је да „спајање 'Ворнер Броса' и 'Парамаунта' остаје под истрагом Министарства правде Калифорније". Такав правни поступак на државном нивоу могао би да успори процес, иако руководиоци „Парамаунта" тврде да би тужба била неоснована.

Компаније такође још увек чекају кључне провере од стране Европске уније и Уједињеног Краљевства, где регулатори испитују да ли би споразум могао да наруши конкуренцију на њиховим тржиштима.

„Парамаунт“ тврди да је договор „суштински про-конкурентски". Када је реч о преузимању контроле над Си-Ен-Еном, што је изазвало забринутост група за слободу штампе, компанија се обавезала да ће „улагати у будућност новинарства, а не умањивати га."

Нови пејзаж медијске индустрије

„Парамаунт“ се нада да ће обезбедити сва неопходна одобрења и преузети контролу над компанијом „Ворнер Брос. Дискавери“ у трећем кварталу ове године, што значи до краја септембра.

Спајањем би се под једним кровом објединили огромни портфолији интелектуалне својине, укључујући франшизе као што су Игра престола, Немогућа мисија, Хари Потер, Топ Ган, Ди-Си Универзум и Сунђер Боб Коцкалоне.

Овај потез долази у време значајне консолидације у медијској и забавној индустрији, где се традиционалне куће труде да се прилагоде преласку потрошача на стриминг и да се такмиче са технолошким гигантима попут Нетфликса, Амазона и Епла.

Док из „Парамаунта“ тврде да ће спајање створити „јачу компанију боље позиционирану да се такмичи са доминантним технолошким платформама", критичари и више од 5.000 радника у индустрији забаве, који су потписали отворено писмо, страхују од смањења конкуренције, губитка радних места и смањења креативне разноликости.

Коначне одлуке регулатора у Европи и исход потенцијалних тужби у Америци дефинисаће не само будућност ове нове медијске империје, већ и даљи правац развоја глобалне индустрије забаве.