Ауторка серијала Јелена Светличић рекла је у Београдској хроници да је поносна на пројекат који је, упркос скромним продукцијским условима и термину емитовања који није ударни, успео да пронађе пут до публике.

„Дајемо свој максимум, и ми и глумци и екипа. Успели смо да допремо до публике и схватили да смо пронашли тему која је људима интересантна, драгоцена и коју воле да прате“, истиче Светличићева.

Разумети узроке злочина не значи оправдати починиоца

Према речима ауторке, суштина серије није само у приказивању злочина и судских поступака, већ и у покушају да се разумеју околности које су довеле до трагичних догађаја.

Објашњава да су за серију бирани случајеви људи који нису свесно изабрали криминал као начин живота, већ су у одређеним околностима посрнули. Разлози могу бити различити – од породичног окружења и наслеђених образаца понашања до болести и других животних околности.

Посебан изазов, како наводи, представља драматуршко приказивање таквих судбина, тако да гледалац може да разуме починиоца, али да притом не изгуби из вида његову одговорност.

Правда није увек исто што и право

Једна од важних тема серије јесте и однос права и правде, посебно у случајевима у којима судске одлуке отварају питања о доказима и одговорности.

„Можемо да разумемо човека и зашто је нешто починио, али морамо да схватимо да он за своје дело мора да одговара“, наглашава Светличићева.

Подсећа да су у серији приказани и случајеви људи који су осуђени иако, како наводи, против њих није било доказа.

„Имали смо и такве епизоде. Није било доказа, а људи су ипак били осуђени. Важно је разумети обе стране и пронаћи везу између права и правде“, каже ауторка.

Породичне трауме и болести које се прикривају

У петој сезони посебна пажња посвећена је утицају породице и друштвеног окружења на понашање појединца.

Светличићева објашњава да прича којом је отворена нова сезона показује како догађаји из раног живота могу да оставе последице које се испољавају годинама касније, када особа има 18 или 20 година.

У једној од наредних епизода биће приказан случај човека који има психичке проблеме, али његова породица одбија да прихвати да је болестан и прикрива проблем, што на крају доводи до трагичних последица.

„Ту имамо и болести самог човека, и болести система, и болести друштва, и породичне болести“, истиче Светличићева.

Управо тај вишеслојни приступ, сматра ауторка, омогућава да се случајеви из серије не посматрају само као криминалистичке приче већ и као сведочанства о људским судбинама, друштвеним околностима и последицама одлука које су претходиле злочину.

„Са Драганом сам већ радио раније и гледао га много пута, али ме је ипак запањио начином на који је спремио и донео улогу. Имали смо само један дужи разговор и неколико читајућих проба пред снимање, али веома брзо ми је постало јасно да нема потребе да му нешто много објашњавам на сету”, рекао је Бећковић.

Рељу Штиглића, који игра Пупина у младости, упознао је још када је млади глумац уписао студије глуме.

„Прошле су три године од тада до снимања Пупина и он је таман дорастао за улогу кад је и нама дошао ред на снимање. За улогу младог Пупина смо одржали велики кастинг и видели много сјајних младих глумаца, али нико се није до краја уклапао у оно што сам ја замислио за тај лик. А онда сам видео снимак Рељине пробе за неки сасвим други пројекат – урадили смо једну пробу са њим уживо и понудили му улогу”, објашњава редитељ серије.

Ипак, најтеже је било пронаћи глумца за најмлађег Пупина. На крају, улога је припала младом Николи Јонићу.

„Наш асистент Никола Тодоровић је видео стотине деце, све док се једног дана на кастингу није појавио Никола Јонић. Морам да признам да никада нисам упознао некога његових година са таквом концентрацијом, интелигенцијом и разумевањем глумачког посла", истиче Бећковић.

Напомиње и да је та улога изузетно важна јер је цела прва епизода серије посвећена управо Пупиновом детињству коме је он у својој аутобиографској књизи посветио јако много времена.

„Али не из неког сентименталног разлога, већ зато што је баш на том ‘пашњаку’ из српског наслова његове књиге, сазнао и разумео многе ствари које ће касније бити од непроцењиве важности у његовом животу. И, што је можда још важније, на том пашњаку је себи поставио и нека питања на које ће одговоре тражити на оној страни Атлантика”, рекао је Данило Бећковић.

Уз Драгана Мићановића, Рељу Штиглића и Николу Јонића у серији ћемо гледати и Филипа Станковског, Теодору Драгићевић, Радивоја Буквића, Катарину Жутић, Сару Цизељ, Макса Милхофа, Сергеја Трифуновића, Јана Бина, Тихомира Станића, Љубомира Бандовића, Дубравку Ковјанић, Јована Јовановића, Мишу Самолова, Славишу Чуровића, Нику Розман, Небојшу Миловановића и бројне друге глумце.

Ауторску екипу предводи редитељ Данило Бећковић, који је заједно са Душаном Булићем, Иваном Јовановићем, Ђорђем Милосављевићем, Гргуром Струјићем и Филипом Вујошевићем потписао сценарио. Директорка фотографије је Бојана Андрић, музику потписује Марко Кон, а извршни продуценти су Марко Паљић и Ана Гобељић.

Најмлађи међу њима, четрнаестогодишњи Алекса Ранђеловић, ученик је Девете београдске гимназије, а време ван школе дели између гитаре, планинарења и макетарства.

Музика је заједничка нит готово читавог тима. Шеснаестогодишњи Срђа Радаковић, ученик Десете београдске гимназије, свира флауту, претходно је завршио основну музичку школу на одсеку за клавир, а занима га и компоновање.

Петнаестогодишњи Трифун Маринковић већ је озбиљно посвећен музици као ученик Средње музичке школе „Ватрослав Лисински“, где свира виолончело и клавир, али сасвим другачију врсту дисциплине проналази у бразилској џију-џици.

Да екипи не недостаје ни дара за језике побринула се шеснаестогодигодишња Дарја Кањевац из Савремене гимназије. Говори немачки и шпански, такмичи се из српског језика, а уз школу проналази време и за гитару и волонтирање.

Ипак, њих четворо нису били само симпатична посебност ове епизоде. Сви су успешно прошли дуеле са Трагачем Алексом Стефановићем и заједно стигли до Финалне потере, где су бранили 375.000 динара. Тамо су показали да уз широка интересовања иде и озбиљно знање.

Пред Алексу су поставили задатак од чак 18 корака, а када је Трагач кренуо за њима, нису дозволили да их искуство противника поколеба. Од три прилике за враћање искористили су једну и сачували предност све до истека времена.

Најмлађи међу Трагачима победу им је честитао речима: „Видимо се овде! Чекам вас за десетак година“, предвиђајући им можда и будућност са друге стране Потере.

Прво издање Потере у којем су читав тим чинили средњошколци тако је завршено на најлепши начин, заједничком победом. Алекса, Дарја, Срђа и Трифун освојили су 375.000 динара и показали да младост пред Трагачем није била хендикеп, већ њихов адут.

„Само снимање серије ‘Пупин‘ био је комплексан продукциони и логистички подухват, пре свега због временског и географског распона који је прича захтевала. Било је потребно реконструисати и дочарати градове и села на два континента и у распону од почетка 19. до двадесетих година 20. века. Од малог банатског села до европских метропола и Њујорка.

Поред важних сцена које су снимане у селима широм Војводине, у Београду, Панчеву, Новом Саду, Бечеју, Сремској Митровици, један део екранизован је и у Бугарској, и то у студију 'Boyana' у ком су се снимали многи холивудски филмови“, наводи продуценткиња Ана Гобељић.

Занимљиво је и да су делови серије који су смештени у Америци углавном снимљени у Србији. Тако је Пупинов њујоршки дом смештен у Параћину, а чувени колеџ „Колумбија” у Сомбору. Један од најамбициознијих сегмената продукције била је реконструкција Њујорка с почетка 20. века.

Њујорк са екрана настао је, заправо, у чувеном "Nu Boyana Film" студију у Софији, где су снимана бројна холивудска остварења, од Црне Далије Брајана Де Палме, сви наставци акционог спектакла Силвестера Сталонеа The Expendables, Rise Of An Empire сценаристе Зека Снајдера, последњи наставак Рамба, као и поједине епизоде чувене британске серије Doctor Whо.

„Међутим, за мене размере продукције никада нису биле саме себи циљ. Све те локације, реконструкције, костими и продукцијски ресурси имали су један задатак: да гледаоцу омогуће да заиста уђе у Пупинов свет. Да не посматра историју из даљине, већ да осети како је изгледао живот човека који је кренуо из једног малог села и стигао до самог врха научног и друштвеног живота свог времена”, наводи продуценткиња Ана Гобељић.

Да је у питању озбиљан пројекат, сведочи и чињеница да је током снимања серије ангажовано више од чак 1.500 статиста. У серији је ангажовано преко 100 глумаца од којих су многи из Америке, Британије и других земаља Европе.

Посебан захтев био је костим који покрива више од 110 година, град и село, два континета. Тим костимографа Невене Миловановић урадио је више од 500 костима – од радних одела, све до свечаних хаљина, дечијих костима, као и великог броја различитих униформи.

Све акционе сцене кореографисане су уз помоћ Калојана Воденичарова, специјалисте из Бугарске, који је радио на филмовима као што су Бондов No Time To Die, Троја, Немогућа мисија, Man in Black, A Good Day to Die Hard, као и серијама као што су Гомора, La Casa de Papel.

Ауторску екипу серије Пупин предводи редитељ Данило Бећковић, који је заједно са Душаном Булићем, Иваном Јовановићем, Ђорђем Милосављевићем, Гргуром Струјићем и Филипом Вујошевићем потписао и сценарио.

Директорка фотографије је Бојана Андрић, музику потписује Марко Кон, а извршни продуценти су Марко Паљић и Ана Гобељић.

Касел игра Квазимода, грбавог клесара који постаје мета полиције и медицинских власти, које желе да га искористе за експерименте. Његов ионако тежак живот постаје још сложенији када се заљуби у плесачицу и изложи опасности како би је заштитио.

„У Паризу 1830. године, разореном колером и револуцијом, грбави клесар (Венсан Касел у улози Квазимода), кога полиција прогони, ризикује све како би спасао плесачицу у коју се заљубио и тако постаје инспирација за најлегендарнији лик Виктора Игоа“, наводи се у саопштењу.

Овакав приступ представља занимљив заокрет у односу на изворни материјал, јер је Квазимодова прича приказана као инспирација за настанак чувеног Игоовог књижевног јунака, а не као пуко препричавање догађаја из оригиналног романа.

Већина публике вероватно најпре повезује овај лик са Дизнијевим анимираним филмом Звонар Богородичине цркве из 1996. године, али је Игоов оригинални роман из 1831. године током деценија послужио као основа за бројне филмске и телевизијске адаптације. Ново остварење више ће се ослањати на историјску драму и мрачније елементе приче.

Филм режира Жан-Франсоа Рише, чија претходна остварења укључују филмове Assault on Precinct 13, Mesrine: Killer Instinct, Blood Father и Plane. Рише је режирао и акциони трилер Mutiny са Џејсоном Стетамом.

У глумачкој екипи су и Бенжамен Воазен, Дафне Патакија, Карим Леклу, Ноеми Лвовски и Ежени Рише, која тумачи Козету. И сам Рише појављује се међу глумцима наведеним у филмској екипи.

Сценарио потписују Ерик Беснар и Едгар Мари, док су продуценти Клеман Мизерез и Матије Вартер.

Француска кинематографија последњих година враћа на велико платно неколико познатих књижевних класика, међу којима су Јадници и Три мускетара. Сада је на реду Квазимодо, а Касел ће преузети једну од најпрепознатљивијих улога у светској књижевности.

Посебно је занимљиво како ће изгледати верзија у којој се Квазимодо налази усред епидемије колере и града на прагу револуције. И избор Касела за ову улогу привлачи пажњу, а чини се да ће филм донети нешто прилично другачије од досадашњих адаптација.

Филм The Hunchback, Soul of Paris биће премијерно приказан на Нетфликсу широм света 27. новембра 2026. године.

Драјвер није крио одушевљење због поновне сарадње са Мајклом Маном, са којим је претходно радио на биографском филму Ferrari из 2023. године.

„Heat је ремек-дело. Волим Мајкла и волео сам рад са њим на филму Ferrari. Али рад на овом остварењу? Узбуђен сам. Глумачка екипа је сјајна“, рекао је Драјвер.

Глумац је открио и да је почетак његовог учешћа у снимању померен за почетак децембра. На питање да ли је до одлагања дошло због недавне Манoве несреће на стрељани у Лос Анђелесу, Драјвер је нагласио да је промена распореда била планирана и пре инцидента.

„Не, одлагање је већ било део плана. Мајкл је добро. Послао сам му поруку, одмах ми је одговорио, а већ сутрадан је био на послу“, истакао је глумац.

Интересовање за филм Heat 2 порасло је након што је Кристијан Бејл у фебруару потврдио да ће се придружити пројекту, чије је снимање планирано у Чикагу. Леонардо Дикаприо придружио се глумачкој екипи у јулу, потврдивши да ће тумачити Криса Шихерлиса, лик који је у оригиналном филму играо Вал Килмер, док ће Бејл преузети улогу Винсента Хане, коју је тумачио Ал Пачино.

Ебон Мос-Бакрак, звезда серије The Bear, наводно је у септембру био у завршним преговорима о ангажману, али његово учешће још није званично потврђено.

Филм је заснован на истоименом роману Мајкла Мана и Мег Гардинер из 2022. године. Вордел је у књизи представљен као психопатски вођа изузетно насилне банде која упада у домове.

Радња романа нелинеарно прати догађаје у различитим временским периодима – од 1988. године, преко средине деведесетих, па све до 2000. године. Драјвер је открио да је филмски сценарио знатно сажетији од књиге.

„Као сценарио, прича је још сажетија и поједностављенија. У књизи, наравно, морате имати много описа, али филм је једноставно пројектил“, објаснио је глумац.

За разлику од оригиналног филма, који је снимљен у продукцији студија Warner Bros., Врелина 2 снима под окриљем компаније Amazon MGM Studios.

Током готово три деценије, његови аутори преузимали су мотиве, ликове, атмосферу и препознатљиве визуелне елементе из великих гангстерских и акционих филмова, преносећи их у отворене светове препуне криминалаца, банди, потера и спектакуларних обрачуна.

Од прве игре из 1996. године до дуго очекиваног GTA 6, филмска уметност била је један од најважнијих извора инспирације за серијал. Ово су филмови и једна телевизијска серија који су оставили најдубљи траг.

„Ратници“ (The Warriors)

Култни филм Волтера Хила из 1979. године прати уличну банду са Кони Ајленда која покушава да се врати на своју територију после састанка у Бронксу. На путу до куће њени чланови суочавају се са нападима супарничких банди.

Филм је оставио снажан утисак на ауторе GTA серијала, што је потврдио и Сем Хаузер, један од оснивача компаније „Rockstar“.

„Ово је био један од наших омиљених филмова док смо радили на GTA 2. Био нам је велика инспирација за осмишљавање различитих уличних банди, али и добар узор за приказивање запуштених градских четврти“, рекао је Хаузер за часопис „Official PlayStation Magazine“.

Колико им се филм допао говори и чињеница да је „Rockstar“ касније направио сопствену адаптацију, која, упркос квалитету, није добила пажњу коју је заслужила.

„Лице са ожиљком“ (Scarface)

Филм Брајана де Палме из 1983. године, са Алом Паћином у улози Тонија Монтане, једно је од најважнијих остварења која су утицала на GTA.

Прича о успону и паду криминалца у свету нарко-бизниса у Мајамију поставила је стандарде за приказивање криминала, насиља, раскоши и безакоња.

Тони Монтана постао је један од најпрепознатљивијих филмских криминалаца, а његов пут од ситног извршиоца до моћног нарко-боса мотив је који се препознаје и у бројним играма из GTA серијала.

Утицај филма није се ограничио само на причу и ликове. Музика заснована на синтисајзерима снажно је утицала на звучни идентитет игара, а пет песама из филма нашло се и на музичкој листи GTA 3.

„Порок Мајамија“ (Miami Vice)

Криминалистичка серија из осамдесетих година, са Доном Џонсоном и Филипом Мајклом Томасом у главним улогама, била је једна од најважнијих инспирација за GTA Vice City, а њен утицај препознаје се и у најавама GTA 6.

Серија је дочарала гламур Мајамија, луксуз, ноћни живот и насиље повезано са трговином дрогом. Посебно је значајан био визуелни стил редитеља и продуцента Мајкла Мана, који је постао један од заштитних знакова серије.

„Начин на који Мајкл Ман користи боје и светлост је предиван. Мајами је и иначе прелепо место, па је светлост фантастична, али његова употреба ноћног осветљења чини све тако сјајним и привлачним“, рекао је Сем Хаузер за магазин „Edge“ 2012. године.

Хаузер је додао да је Ман био изузетно упућен и у употребу оружја, као и да је тим компаније „Rockstar“ разговарао са стручњацима који су радили на серији како би што верније приказао те детаље у игри.

„Добри момци“ (Goodfellas)

Утицај филмова Мартина Скорсезеа на GTA тешко је преценити. Насиље, криминал и хаос само су део онога што је ауторе привукло његовим остварењима. Важну улогу имају и теме живота имиграната у Америци, мушког идентитета, пријатељства, братства и издаје.

Посебно место припада филму „Добри момци“, који је толико утицао на серијал да је „Rockstar“ ангажовао Реја Лиоту да позајми глас Томију Версетију, главном јунаку игре GTA: Vice City.

Попут Скорсезеа, и аутори GTA игара велику пажњу посвећују музици. Зато су њихови виртуелни светови испуњени стотинама лиценцираних песама које стварају атмосферу и прате дешавања у игри.

Међу осталим Скорсезеовим филмовима који су утицали на серијал издвајају се „Таксиста“ (Taxi Driver) и „Зле улице“ (Mean Streets), посебно у играма чија је радња смештена у Либерти Сити.

„Дечаци из комшилука“ (Boyz n the Hood)

Филм Џона Синглтона из 1991. године био је једна од главних инспирација за GTA: San Andreas.

Радња игре смештена је у Лос Сантос деведесетих година, измишљени град заснован на Лос Анђелесу, у којем се смењују небодери, луксузне виле и сиромашне градске четврти.

Главни јунак Карл „Си Џеј“ Џонсон у великој мери подсећа на Треја Стајлса из Синглтоновог филма. Реч је о младићу који покушава да побегне од уличних банди и живота у криминалном окружењу, али га тај свет истовремено привлачи.

Утицај филма видљив је и у визуелном стилу игре, музици и ликовима, међу којима су репери, вође банди и корумпирани полицајци. Инспирацију су пружили и филмови „Menace II Society“ и „Colors“, као и остварење „Живети и умрети у Лос Анђелесу“ (To Live and Die in LA) из осамдесетих година.

„Карлитов пут“ (Carlito’s Way)

Брајан де Палма поново се нашао међу ауторима чији су филмови инспирисали GTA, овог пута захваљујући остварењу „Карлитов пут“ из 1993. године.

Ал Паћино тумачи Карлита Бригантеа, криминалца који излази из затвора и покушава да остави прошлост иза себе. Иако жели да се повуче из криминалног света, убрзо поново бива увучен у послове са дрогом и насиље.

Арт-директор компаније „Rockstar“ Арон Гарбат навео је да су сложени ликови из криминалног подземља у овом филму били једна од инспирација за GTA Vice City.

Сличан мотив препознаје се и у причи о Нику Белићу у GTA 4, чија је судбина обележена криминалним окружењем из којег не успева да изађе.

„Врелина“ (Heat)

Криминалистички филм Мајкла Мана из 1995. године, са Робертом де Ниром и Алом Паћином, једна је од најважнијих инспирација за GTA 5.

Де Ниро тумачи професионалног пљачкаша банака Нила Маколија, чији лик у великој мери подсећа на Мајкла де Санту, једног од главних јунака игре.

Велике и пажљиво испланиране пљачке, које су један од централних елемената GTA 5, подсећају на сцене по којима је „Врелина“ постала позната.

Сличност постоји и између филмског негативца Вајнгра и Тревора, другог главног јунака игре. Обојица су насилни, непредвидиви и изузетно опасни.

Манов приказ Лос Анђелеса такође је утицао на изглед Лос Сантоса – огромног, модерног и безличног града изложеног немилосрдној сунчевој светлости.

Поједини играчи препознали су и утицај филма „Драјв“ (Drive), који приказује стилизовани и насилни Лос Анђелес. Занимљиво је да је и редитељ тог филма Николас Виндинг Рефн био инспирисан GTA серијалом. Тако се круг утицаја затвара: филмови инспиришу игре, а игре потом постају инспирација филмским ауторима.

„Бони и Клајд“ (Bonnie and Clyde)

Филм из 1967. године, са Вореном Битијем и Феј Данавеј у главним улогама, један је од најважнијих узора за приче о криминалном пару у бекству.

Остварење Артура Пена најавило је нову еру америчког филма и поставило темеље за читав жанр прича о љубавницима који заједно беже од закона.

Бити и Данавеј остварили су упечатљиве улоге Бони и Клајда, а редитељ није избегавао ни експлицитне сцене насиља, које су постале једно од обележја филма.

Управо зато биће занимљиво видети како ће бити представљен однос главних јунака у GTA 6 и колико ће њихова прича бити сложена. Посебно је занимљиво питање да ли ће се аутори приближити суровом, сензуалном и адреналинском стилу филма Сема Пекинпоа „Бекство“ (The Getaway).

Избор Конерија у почетку није одушевио писца Ијана Флеминга, који је сматрао да шкотски глумац нема довољно елеганције за улогу. Продуцент Алберт Броколи, међутим, препознао је његов шарм и физичку присутност, чиме је постављен стандард за будуће интерпретације агента 007.

Конеријев мандат обележили су и сукоби са продуцентима, нарочито због хонорара. Током снимања филма Goldfinger задобио је повреду леђа, а касније је преговарао о повољнијим условима за наставак сарадње. Његов однос према улози временом се мењао, а повратак у франшизу 1971. године пратили су високи финансијски захтеви.

Аустралијски глумац Џорџ Лајзенби преузео је улогу у филмуOn Her Majesty's Secret Service из 1969. године. За разлику од својих претходника и наследника, није имао глумачко искуство када је добио улогу, а претходно се бавио манекенством.

Лајзенби је одбио понуду за уговор који би обухватио седам филмова, јер је, према наводима из текста, сматрао да је лик тајног агента превазиђен у време хипи покрета. Његов Бонд остао је упамћен по једном филму, који је временом добио значајно место међу остварењима франшизе.

Роџер Мур унео хумор, Далтон вратио Бонда књижевним коренима

Роџер Мур тумачио је Џејмса Бонда у седам филмова, од Live and Let Die до A View to a Kill. По броју остварења у којима је играо агента 007, остао је један од најпрепознатљивијих представника ове улоге.

За разлику од Конерија, Мур је Бонду дао више хумора, самоироније и лакоће. Такав приступ донео је другачији тон франшизи, али је део публике сматрао да је лик у појединим филмовима постао превише карикатуралан.

Контроверзе су пратиле и његове године. У последњем филму имао је 57 година, а касније је и сам признао да је био престар за улогу, посебно имајући у виду разлику у годинама између њега и глумица које су тумачиле Бондове партнерке.

Тимоти Далтон донео је знатно мрачнију интерпретацију агента 007. У филмовима The Living Daylights и Licence to Kill приказао је Бонда као озбиљнијег, хладнијег и суровијег агента, ближег лику који је Ијан Флеминг описао у својим романима.

Та промена одступала је од хумористичког приступа Мурове ере и поделила је публику. Далтон је требало да сними и трећи филм, али су вишегодишњи правни спорови између филмских студија зауставили продукцију. У међувремену му је истекао уговор, па је одлучио да се повуче из улоге.

Ипак, Далтонов озбиљнији приступ временом је добио више присталица, а његова интерпретација Бонда данас се често посматра као важна најава промена које ће касније донети Данијел Крејг.

Његов кратак мандат остао је упамћен као један од највећих заокрета у историји филмске франшизе.

Броснан модернизовао агента, Крејг донео рањивијег Бонда

Пирс Броснан преузео је улогу филмом GoldenEye из 1995. године и тумачио Бонда у укупно четири остварења. Његов задатак био је да прилагоди агента 007 свету након завршетка Хладног рата, задржавајући елеганцију и шарм претходних интерпретација, али и уводећи модернији акциони приступ.

Броснан је у својој интерпретацији Бонда спојио елеганцију Роџера Мура и чврстину Шона Конерија. Међутим, његов последњи филм Die Another Day наишао је на критике због превише дигиталних ефеката и неуверљивих сцена, попут оне у којој се појављује аутомобил који може да постане невидљив.

Броснан је очекивао да ће снимити још један филм, али су продуценти одлучили да окончају сарадњу с њим и поново покрену франшизу, овог пута са новим глумцем у главној улози.

Данијел Крејг преузео је улогу у филму Casino Royale и донео највећу промену у карактеризацији агента 007 до тада. Његов Бонд био је физички снажан, али истовремено психолошки сложен, рањив и подложан последицама сопствених одлука.

Избор Крејга у почетку је изазвао подељене реакције међу обожаваоцима. Део публике критиковао је његов изглед, плаву косу и одступање од традиционалне представе о агенту 007. Ипак, филм Казино ројал променио је однос публике према новој верзији лика.

Током снимања пет филмова Крејг је задобио више повреда, а његов мандат обележиле су и контроверзне изјаве о повратку улози. После филма Spectre изјавио је да би радије себи нанео озбиљну повреду него поново играо Бонда, али је ипак пристао да се врати за још једно остварење како би прича добила заокружену целину.

Његов последњи филм No Time to Die изазвао је бурне реакције међу обожаваоцима, посебно због завршетка који је донео историјски преседан у франшизи – смрт Џејмса Бонда.

Тарнер највећи фаворит

Међу именима која се помињу последњих месеци посебно се издвојио британски глумац Калум Тарнер, који се тренутно сматра једним од главних, а према најновијим извештајима и највећим фаворитом за улогу Џејмса Бонда.

Тарнер је публици познат по улогама у филмовима из серијала Fantastic Beasts, као и у серији Masters of the Air и филму The Boys in the Boat. Наводно је био међу глумцима који су прошли пробна снимања за нови филм о Бонду, а његове шансе додатно су подстакле позитивне реакције појединих холивудских колега.

Бивши Џејмс Бонд Пирс Броснан похвалио је Тарнера, са којим је сарађивао у филму The Only Living Boy in New York, оценивши да је реч о снажном глумцу. И Џорџ Клуни раније је изразио подршку његовом избору.

Ипак, продукција још није званично објавила име глумца који ће наследити Крејга. Међу кандидатима се помињу и Џек Лоуден и Џош О'Конор, а коначна одлука могла би да означи почетак новог поглавља једне од најдуговечнијих филмских франшиза

Управо зато нова РТС серија Пупин није само прича о великом научнику, колико о радозналости, амбицији, знању, идентитету и непрекидној потреби да се човек, без обзира колико далеко отишао, увек врати ономе из чега је потекао. 

Како би нас што верније упознала са Пупиновим животом, ТВ серија, коју чини десет епизода, прати три линије приче: одрастање дечака који са идворских пашњака креће ка великом свету, затим узбудљиву неустрашивост младог емигранта који у великом граду покушава да разуме нову земљу, нови језик и нови живот. И трећа која носи приказ историјске драме српског народа у Војводини, кроз коју Пупин одраста и обликује свој однос према пореклу, идентитету и домовини.

Основни књижевни ослонац серије јесте Пупинова аутобиографија Од пашњака до научењака, али представити такав живот у десет епизода захтевало је вишегодишње истраживање биографске и историјске грађе.

Серија Пупин, као један од најамбициознијих ТВ пројеката, свој продукциони квалитет заснива и на раскошним кадровима који верно дочаравају банатску равницу, Панчево 19.века, раскош њујоршког естаблишмента, и то кроз две потпуно различите цивилизације и епохе.

Жанровски, серија се развија у складу са одрастањем главног јунака. Док у првим епизодама пратимо дечије авантуре, затим Пупина у тинејџерском и младалачком добу где имамо елементе средњошколске комедије, романсе, филма пута и спортске драме, а како Пупин одраста, тако се и прича развија у правцу љубавне, породичне, медицинске и судске драме, односно политичког трилера. Са Пупиновим тешким тренуцима, мења се и сам тон серије.

У насловној улози гледамо Драгана Мићановића, уз Рељу Штиглића, Николу Јонића, Филипа Станковског, Теодору Драгичевић, Радивоја Буквића, Катарину Жутић, Сару Цизељ, Макса Милхофа, Сергеја Трифуновића, Јана Бина, Љубомира Бандовића, Дубравку Ковјанић, Јована Јовановића, Мишу Самолова, Славишу Чуровића, Нику Розман, Небојшу Миловановића и бројне друге глумце.

Ауторску екипу предводи редитељ Данило Бећковић, који је заједно са Душаном Булићем, Иваном Јовановићем, Ђорђем Милосављевићем, Гргуром Струјићем и Филипом Вујошевићем потписао сценарио. Директорка фотографије је Бојана Андрић, музику потписује Марко Кон, а извршни продуценти су Марко Паљић и Ана Гобељић.

После запаженог пријема на фестивалу „При европа“ у Берлину и бројних награда на домаћим телевизијским фестивалима, признање у Варшави представља прву велику међународну награду за Тврђаву на неком од фестивала у иностранству.

Можете ли на самом почетку да нам кажете какав је осећај када прича која је дубоко везана за неко наше дубоко трауматично ратно искуство допре и до публике у другим срединама?

– Па, управо мислим да је то због тога јер је прича универзална и муку, и неке трауме, и тугу људи широм света осете, као што осете и срећу. А мислим да, ево и сад смо сведоци свега што се дешава у свету, видимо да се пуца свуда, скоро на сваком меридијану… Људи у целом свету пролазе сличне трауме које је прошла, ето, и моја породица, и ја заједно с њима, и цео тај народ који је избегао, тако да мислим да није тешко идентификовати се с таквом темом.

Ви сте заправо били само беба када сте са породицом током олује избегли из Хрватске, и неких двадесетак година касније, на студијама драматургије, заправо пишете Тврђаву. Шта вас је тада подстакло на то да испричате ову причу?

– Не само тада. Мени је идеја да пишем серију о Србима из Крајине и Далмације, некако, то је у мени цео живот, и некако сам себи рекао да ћу кад-тад испричати ту причу. Мислим да је чак и прерано дошло, јер сам ја мислио да ће то бити у неким каснијим, познијим годинама и да ће то бити нека круна свега што будем радио.

Али то је, изгледа, био први рад, први рад који сам радио. Тако да, ето, то је нешто што ја носим и што ћу вероватно носити до краја живота у себи и неће ме никад напустити. Ето, то је то.

У стварању серије сте сарађивали са професорима Ђорђем Милосављевићем и Мирком Стојковићем. Колико је та сарадња заправо утицала на налажење мере између личне приче и фикције?

– Свакако да је искуство старијих колега, односно професора, да ми је помогло. Ја сам још на трећој години код професора Ђорђа створио неки нуклеус те драмске приче који ће се после развити у серији.

И онда смо заједно с професором, он као ментор који је малтене, читао све што ја напишем, причали смо, разговарали смо, и мислим да ме добро водио. И да сам ја заједно с њим добро то радио. Тако да, свакако да је то искуство старијих колега било значајно, јер је то био неки први ауторски рад.

Постоји ли паралела са временом у ком сте писали?

– Апсолутно да постоји. Ту смо можда професор и ја имали неких размјена, јер тај Београд како сам га ја приказао деведесетих, то је Београд мање-више у коме сам ја одрастао двехиљадитих, па и до пре 5-6 година.

Малтене сам вукао паралеле из времена кад сам писао, то 2020-21, са београдским животом, са ноћним животом, са разузданим синовима опасних неких људи. Тако да, то је што се тиче Београда.

Што се тиче генерално наше приче, као што ви кажете, како цео свет може да препозна универзалност, управо је мени јако помогло јер сам ишао у том периоду на Косово и Метохију, а наш народ, оно што су Срби у Хрватској су живели четири године, значи неке несигурности, нестабилности, неизвесности шта ће бити сутра, то људи на Косову живе већ 45 година.

И одлазак тамо у току писања, можда сам био једанпут, двапут, и обилазак свих тих места и села где сам био, ми је јако помогло да стекнем ту атмосферу те напетости, ето, неизвесности, несигурности која човека, како бих рекао, онемогућава га да живи и води нормалан живот.

Иначе је Копре Недри (Преко Дрине) био радни наслов. Како сте се уопште одлучили на то да то ипак буде на крају Тврђава?

– Мени је Тврђава пролазила кроз главу. Чак је професор једном поменуо "фортица", јер се фортица звала тврђава, жаргонски, у Книну, али мислим да Тврђава има много јачи симбол и да се везује и за више линија приче и за суштину саме приче, а Копре Недри је неки наслов који је мени значио више него осталима.

Ово упозорење стигло је у аудио-поруци коју су средином октобра послали наводни нападачи на индијског глумца Тајгера Шрофа у Мумбају, преузимајући одговорност за пуцњаву.

Наводни починиоци тврдили су да су повезани с Лоренсом Бишноијем, некадашњим студентским политичарем који је постао гангстер, а налази се у затвору од 2014. године. Полиција до сада није потврдила умешаност његове групе.

Пуцњи испаљени на Шрофа, у којима је повређен његов возач, само су последњи у низу напада усмерених на истакнуте личности из филмске индустрије са седиштем у Мумбају, познате под називом Боливуд.

Од 2022. године наоружани нападачи пуцали су на стан глумца Салмана Кана и кућу редитеља Рохита Шетија у Мумбају, као и на породичну кућу глумице Дише Патани на северу Индије. Глумац Ранвир Синг наводно је такође добио захтев да плати готово 980.000 евра.

Напади су се проширили и на другу страну света. Кафић у Сарију у Канади, у власништву комичара Капила Шарме, био је мета чак три напада.

За индустрију која је некада живела у сенци организованог криминала, ови напади пробудили су старе страхове и подсетили на криминалне босове из деведесетих година. Али стручњаци тврде да данашња претња Боливуду изгледа битно другачије него пре тридесет година.

Када је подземље владало Боливудом

Деведесетих година мумбајско подземље било је дубоко испреплетено с филмском индустријом у Индији.

„Мафија је одувек била фасцинирана филмском индустријом“, каже С. Хусеин Заиди, новинар специјализован за криминал и аутор књиге Од Донгрија до Дубаија: Шест деценија мумбајске мафије, који више од три деценије прати организовани криминал у том граду.

Гангстери попут Давуда Ибрахима, Абуа Салема и Чоте Шакила, каже за Дојче веле, били су „потпуно опседнути“ Боливудом, слично као што су мафијаши настојали да стекну упориште у Холивуду.

Филмови су криминалцима доносили сјај и гламур, али и могућност прања новца. Улагали су у филмске пројекте „како би могли да контролишу индустрију и имају легалан начин да зарађују новац“, додаје Заиди.

Када продуценти нису желели да сарађују, последице су могле да буду смртоносне. Музички могул Гулшан Кумар, оснивач дискографске куће 'Т-Series', убијен је 1997. године. Три године касније редитељ Ракеш Рошан, отац боливудске звезде Хритика Рошана, рањен је у пуцњави.

Улице Мумбаја биле су „црвене од крви“ 1998. године, каже Заиди, описујући ту годину као врхунац обрачуна међу гангстерским групама.

Д. Сиванандан, бивши шеф полиције Мумбаја који је водио обрачун с подземљем, тврди да је само 1998. године убијен 101 предузетник, односно један „сваког трећег дана“, углавном због неплаћеног рекета.

Полицијске активности додатно је ојачао строги закон против организованог криминала донет 1999. године, који Сиванандан назива „крајњим оружјем“. Безбедносне службе користиле су електронски надзор и превентивно притварање и заплениле око 2.500 комада илегалног оружја.

„Догодило се и неколико полицијских окршаја с криминалцима, али то није била ни политика ни стратегија“, каже за Дојче веле.

Почетком двехиљадитих моћ банди била је сломљена и чинило се да се рађа нови Мумбај.

Банда којом се управља из затворске ћелије

Човек за којег се верује да стоји иза последњег таласа напада није из Мумбаја.

Тридесеттрогодишњи Бишнои потиче из земљопоседничке породице из северне савезне државе Пенџаб. Студирао је у Чандигару када га је привукла насилна студентска политика. Након хапшења завршио је у затвору и постепено се окренуо криминалу, тврди новинар Џупиндерџит Синг, аутор књиге Банде Пенџаба.

„У затвору је уписао својеврсни универзитет криминала“, каже Синг за Дојче веле.

Бишнои је потом изградио оно што Синг описује као један од првих криминалних синдиката који делује у више савезних држава на северу Индије. Истражитељи тврде да и даље управља операцијама из затвора користећи скривене телефоне и апликације за размену порука.

Тренутно се налази у затвору у Гуџарату, родној савезној држави индијског премијера Нарендре Модија.

Његова мрежа протеже се и изван граница Индије. Канада је у септембру 2025. Бишноијеву групу прогласила терористичком организацијом. У септембру је ФБИ уврстио Сатиндерџита Синга, познатијег као Голди Брар, на листу десет најтраженијих бегунаца и понудио награду до милион долара за информације које би довеле до хапшења.

Амерички тужиоци описали су га као наводног вођу Бишноијеве организације у Северној Америци.

Иако Бишнои потиче из имућне земљопоседничке породице, његови извршиоци углавном долазе из сиромашнијих слојева друштва. Банда их најчешће регрутује преко интернета.

„Много је младих који желе нешто да постигну… једноставно их привлачи мит створен око Лоренса Бишноија“, објашњава Синг. „Регрутовање није никакав проблем. Нуде новац, заштиту и оружје.“

Зашто су мета филмске звезде?

Чини се да је за Бишноија цела прича личне природе.

Салман Кан је 1998. године оптужен за убијање црне антилопе, животиње коју Бишноијева заједница сматра светом. Бишнои се заклео на освету, а многи напади били су усмерени на особе блиске глумцу, укључујући и убиство политичара Бабе Сидикија 2024. године, које полиција повезује с том бандом.

Синг сматра да је реч и о покушају стицања друштвеног легитимитета. Криминалци, каже, „увек покушавају да пронађу нешто што их приказује као моралне чуваре“, а управо је овај случај Бишноију пружио „прилику за искупљење“.

Али важну улогу имају и новац и застрашивање.

„Боливуд располаже огромним количинама новца“, каже Синг, истичући да претходна генерација гангстера више није у позицији да искористи ту чињеницу.

„Након одласка Давуда Ибрахима и њему сличних настао је вакуум који Лоренс Бишнои покушава да искористи.“

Сиванандан објашњава да су старе мумбајске банде управљале читавим низом илегалних послова, од кријумчарења и рекетирања до намештања утакмица крикета. Њихови припадници били су „локални момци“, док Бишноијева група „нема никакве везе с Мумбајем“. Боливуд им је занимљив зато што је реч о индустрији која „плива у новцу“ и представља „меку мету“.

„Користе Боливуд као банкомат“, каже за Дојче веле. „Убаците картицу и подигнете новац.“

Заиди, пак, сматра да напади пре свега служе публицитету.

„То је начин да се доспе на насловнице“, каже за Дојче веле. Само неколико сати након последњег напада на Шрофа неко је на друштвеним мрежама устврдио да је био мета зато што је близак Салману Кану, што Заиди назива „потпуно нелогичним и апсурдним“.

Ипак, публицитет је користан бандама које живе од изнуде.

„Темељ сваке изнуде јесте стварање страха“, каже стручњак за безбедност задужен за заштиту неколико боливудских звезда, који је због осетљивости теме желео да остане анониман.

Да ли је Боливуд под опсадом?

Упркос свему, стручњаци сматрају да је тешко поредити садашње насиље с криминалним таласом из деведесетих година.

„Не бих говорио о повратку, јер би то било претеривање“, каже Заиди. Деведесетих је неколико супарничких банди водило битку за контролу над Мумбајем. Данас се, осим Бишноијеве групе, друге банде не сматрају активним у овом граду.

Такође, филмска индустрија више не плаћа рекет као некада јер је прелазак на дигитална плаћања отежао прикривање великих готовинских трансакција, додаје.

Сиванандан се с тим не слаже. Пуцњава на зидове и улазна врата, након које следе брзе објаве на друштвеним мрежама, „усмерена је искључиво на прикупљање новца од изнуда“, тврди он. Према његовом мишљењу, „Боливуд препун готовине сигурно плаћа довољно да може да се финансира читава војска људи“.

Како год било, страх је стваран.

И премда насиље није толико раширено као некада, стотине хиљада људи зависе од филмске индустрије у Мумбају.

„Ако се страх од подземља настави, водећа имена могла би бити присиљена да напусте Мумбај“, написао је председник Свеиндијског удружења филмских радника (AICWA) Суреш Шјамлал Гупта у писму министру унутрашњих послова Амиту Шаху.

„Нећемо допустити да се Мумбај врати у дане подземља из деведесетих година нити да Боливуд ради у сенци страха“, поручио је Гупта.

С обзиром на то да су, како се чини, полиција и тужилаштва у дефанзиви, криминалне групе вероватно ће наставити своју кампању.

Неколико боливудских звезда већ је додатно појачало мере безбедности.

Симић је до сада три пута учествовао у редовним циклусима и три пута у суперфиналима Слагалице, док се Гавриловић претходно такмичио 2019. године.

После неизвесне борбе, такмичари су емисију завршили са изједначеним бројем поена, због чега је победник морао да буде одлучен у тај-брејку.

Према правилима, такмичар који први тачно одговори на питање из посебно припремљене серије игре „Ко зна зна“ односи победу, док онај који се пријави и погрешно одговори губи дуел.

На прво питање ниједан такмичар није се пријавио, а Гавриловић је одлучио да одговори на друго: „Који орган у људском телу нема рецепторе за бол?“

Међутим, његов одговор није био тачан, чиме је победа припала Симићу, који је тако обезбедио свој четврти пласман у финале ТВ слагалице.

Породица Требаљевац у студио је донела прилично шаролик „фонд знања“. Мама Тијана је фризерка и власница салона, а Потера јој није потпуно непознат терен, јер се у квизу већ опробала 2024. године.

Тата Бранислав, такође ранији учесник Потере, бави се продајом ауто-делова, док су млађи чланови екипе донели сасвим другачија интересовања.

Михајло студира машинство и волео би да једног дана постане инжењер Формуле 1, али се његова интересовања ту ни приближно не завршавају.

Он свира гитару, црта и слика, говори јапански, бави се аикидом и кошарком, па је тако у породични тим стигао са прилично разноврсним адутима.

Његова сестра Наталија похађа Филолошку гимназију и средњу музичку школу, где свира клавир, а воли и глуму и дебату.

Ипак, породична четворка није у комплетном саставу стигла до краја. Михајло и Наталија своје учешће завршили су у дуелима са Трагачем, па је на мами и тати остало да у Финалној потери бране породичне боје.

Тијана и Бранислав борили су се за 135.000 динара и пред Душана поставили задатак од 12 корака. Потом је прва породична епизода Потере добила и завршницу достојну такве премијере.

Наиме, Трагач им се приближио на само један корак, па је неизвесност потрајала до самог краја, али упркос томе породица Требаљевац изашла је из овог дуела са победничким осмехом.

Требаљевци су тако своје прво породично учешће у Потери завршили баш онако како су се надали.

Тијана и Бранислав успели су да сачувају предност, победе Трагача и освоје 135.000 динара, док су Михајло и Наталија победу својих родитеља могли да прославе заједно са њима.

Прва породица која је у Потеру дошла као тим, из ње је отишла и као победнички тим.

"Има много лепих, нових, паралелних прича у односу на ове породице које су негде биле базичне. Има сцена које су и емотивне и односи неки који су били, за ових пет, шест година се усложњавају и видећете расплет", рекла је глумица Олга Одановић.

„Оно што ми је било највише инспиративно радећи ову улогу је тај судар села и града. И сви ти изазови једне девојке са села када дође у велики град у Београд у Ранкеову. Како она утиче на становнике Ранкеове и како их чини бољим људима“, истакла је глумица Тијана Марковић.

Љубинка из села Осладић, Милевина рођака, у овој сезони враћа се у Ранкеову са намером да поред удаје, нађе и посао.

"С једне стране мислим да су људи некако гладни тога да виде добре људе који су у проблему, јер ту некако препознају себе. А са друге стране ту се крије један носталгичан поглед на нека прошла времена када је комшилук заиста комуницирао међу собом. Када су људи улазили једни код других без куцања у куће", истакао је Слободан Бобан Скерлић, редитељ.

Са омиљеним телевизијским комшијама из Ранкеове 12, дружићемо се од понедељка до четвртка у 20 сати на Првом програму од вечерас до новогодишње ноћи.

Пробна снимања наводно обухватају три сегмента – извођење акционих сцена, наступ пред камерама и изговарање дијалога. Медијски извештаји се разликују у проценама броја финалиста – према појединим наводима, за улогу се надмећу три до пет глумаца.

Улогу је напустио Данијел Крејг након филма Није време за умирање из 2021. године. Упркос спекулацијама, Џек О'Конел, звезда филма Грешници, и Џејкоб Елорди, који игра у филму Оркански висови, неће учествовати у пробним снимањима, наводи Холивуд рипортер.

Наредни филм из франшизе о Џејмсу Бонду режираће Дени Вилнев, редитељ филмова Дина, за студио Амазон Ем-Џи-ЕМ. Компанија је 2022. године стекла права на серијал у оквиру посла вредног 8,45 милијарди долара. Сценарио ће написати Стивен Најт, аутор серије Бирмингемска банда.

Компанија, која је прошле године платила више од милијарду долара како би од породице Броколи преузела „креативну контролу“ над франшизом, није ни потврдила ни демантовала ове наводе.

„Потрага за новим Џејмсом Бондом је у току. Иако не планирамо да коментаришемо конкретне детаље током процеса одабира глумаца, радујемо се што ћемо обожаваоцима агента 007 саопштити више новости чим за то дође прави тренутак“, наводе из „Амазона“.

У априлу ове године, руководиоци филмског одељења „Амазона“ позвали су обожаваоце да буду стрпљиви и сачекају објаву имена новог глумца, истичући да компанија жели да ову одлуку, коју јавност помно прати, донесе уз посебну пажњу.

„Знам да се сви питате када ћемо објавити ко ће играти Џејмса Бонда. Немојте се превише узбуђивати. Желим да знате да одвајамо време како бисмо овом задатку приступили пажљиво и с дубоким поштовањем. За све нас је остварење животног сна да публици представимо ново поглавље ове приче, а ту одговорност не схватамо олако“, рекла је Кортни Валент и, директорка филмског одељења компаније.

Вилнев, који је за себе рекао да је велики и дугогодишњи обожавалац Џејмса Бонда, истакао је да га је прилика да допринесе омиљеној филмској франшизи навела да се удаљи од серијала Дина, који је заузео већи део последње деценије његовог живота.

„Рекао сам: ’Можда је добра идеја да се вратим овом пројекту, не из носталгије, нити зато што ми недостаје, већ управо супротно – заситио сам га се‘“, изјавио је за магазин Емпајер, говорећи о филму Дина: Месија, чија је премијера заказана за децембар ове године.

„Желим да будем сигуран да ћу према материјалу бити строг и да нећу приступати послу с превише самоуверености. Помислио сам: ’Када ово завршим, биће ми потребна веома снажна ракета да ме одвуче са Аракиса.‘ Када су ми понудили да режирам наредни филм о Бонду, рекао сам: ’У реду, управо то ми је потребно“, исткаао је Вилнев.

Прошло је више од 20 година од последњег комплетног пробног снимања за улогу Џејмса Бонда. Тада се међу финалистима, према медијским извештајима, нашао и Хенри Кавил, који је касније постао познат по улози Супермена. Ипак, улога је на крају припала Данијелу Крејгу, који се први пут појавио као чувени агент у филму Казино Ројал из 2006. године.

Редитељ Френк Маршал, петоструки номиновани за Оскара, предводи овај пројекат који стиже пред публику крајем јануара 2027. године.

Излазак филма временски се поклапа са педесетом годишњицом култног албума “Rumours“, који је објављен у фебруару 1977. године, преноси часопис „Ролинг стоун“.

Филм носи назив по песми “The Chain“, јединој нумери у дискографији бенда коју потписује свих пет кључних чланова поставе.

У остварењу ће се појавити Линдзи Бакингем, Стиви Никс, Мик Флитвуд, Џон Макви, као и преминула Кристин Макви, кроз архивске снимке.

Документарац прати историју групе од тренутка када су се Бакингем и Никс придружили саставу крајем децембра 1974. године до данас.

„Фасциниран сам тиме како је настала ова невероватна прича о огромном музичком достигнућу“, рекао је Маршал говорећи о раду на филму.

Истакао је да је реч о аутентичној филмској причи о музици и људима који су је стварали. Према његовим речима, чланови бенда успели су да своје често хаотичне и готово оперске приватне животе повежу у заједничку причу која је прерасла у модерну легенду.

Емоционални ломови као темељ ремек-дела

Албум „Rumours“ једно је од најпродаванијих музичких издања у историји, са више од 40 милиона продатих примерака широм света. Његов настанак обележили су дубоки сукоби и емотивна превирања међу члановима бенда.

Док су Линдзи Бакингем и Стиви Никс пролазили кроз раскид дугогодишње везе, Џон и Кристин Макви развод, а Мик Флитвуд брачну кризу, лични односи снажно су утицали на песме које су се нашле на албуму.

Та искреност допринела је његовом успеху, који је крунисан и престижном наградом Греми.

Рад на документарцу поново је отворио и питање односа међу члановима групе.

Линдзи Бакингем је раније описао процес као важан корак ка помирењу, наговештавајући да је поново успоставио контакт са Стиви Никс након дужег периода захлађених односа и његовог одласка из бенда.

Бакингем је потврдио да редовно разговарају, уз најаве да би наредна година могла да донесе нова изненађења за обожаваоце легендарног састава.

На питање како се тај „рат“ обично заврши, одговорила је: „Тако што он оде да спава пре завршетка, а ја останем до краја".

Мемедовић је приметио да се она, за разлику од супруга, ипак усудила да дође у квиз. „Ја јесам, али он не сме“, узвратила је Слађана, а на питање шта ће се догодити када се врати кући, кроз смех је најавила: „Тек сад, ако Бог да да победим, па он жив неће бити".

Испоставило се да ће супруг заиста имати разлога за бригу, макар када је породично квизашко ривалство у питању.

Слађана је наступила прва и одмах показала да у студио није дошла неприпремљена. Тачно је одговорила на свих десет питања у првој игри и освојила 150.000 динара, а такав наступ Трагач Алекса Стефановић наградио је понудом од чак милион динара.

Након консултација са саиграчима, који су је редом охрабрили да ризикује, Слађана је најпре покушала да „блефира“ и остави утисак да ће играти за већ освојених 150.000. Ипак, убрзо је открила да прихвата милион, што је испраћено аплаузом свих присутних у студију.

Показало се да је храбра одлука била права. Уз свега једну грешку, Слађана је одбранила милион динара и вратила се међу саиграче са великим износом у заједничкој каси. Међутим, до краја појединачних дуела нико од њих није успео да јој се придружи, па је постало јасно да ће за милион морати да се избори потпуно сама.

У финалну потеру кренула је са десет корака предности, што је на први поглед деловало као достижан задатак за Алексу. Ипак, неколико грешака на почетку пореметило је ритам Трагача. Алекса је током потере направио шест грешака, а Слађана је три његова нетачна одговора успела да претвори у драгоцена враћања.

Драма је потрајала буквално до последње секунде. Алекса је тачно одговорио на последње питање које је Јован Мемедовић успео да му прочита, али тренутак прекасно. Време је већ истекло и Слађана је освојила милион динара.

Да завршница буде још упечатљивија, она у први мах уопште није схватила да је победила. Уверена да је Алекса успео да је стигне, кренула је да му честита, а онда схватила да је Трагач заправо устао како би аплаудирао њој и честитао јој на победи.

„Даме и господо, рекордер и рекордерка“, поручио је Алекса, показујући на себе и Слађану. Трагач, познат као рекордер „Суперпотере“, тако је поздравио нови рекорд. Слађана Биљман постала је прва жена која је потпуно сама у Финалној потери одбранила милион динара.

Слађанин милион већ има своју намену. Такмичарка је открила да ће део награде издвојити у хуманитарне сврхе, док ће остатком испунити једну личну жељу и одвести супруга на путовање у Португал.

После свега, чини се да је њена прогноза са почетка емисије била тачна. „Ратно стање“ код Биљманових вероватно се наставља, само што Слађана сада у тој расправи има аргумент вредан милион динара.