Упознали су нас колико је важно да се глумци добро слажу како би се то видело и на екрану.

„Мислим да је то важно. Постоји међусобна комуникација и разумевање. Верујем да томе служи кастинг, јер људи који раде на пројекту умеју да препознају ко се и како уклапа, односно како људи функционишу заједно, и пре него што то ми сами можемо да увидимо. Важно је да међу колегама постоје професионална комуникација и разумевање, а ми то свакако имамо“, рекла је глумица Магдалена Мијатовић.

Каква је серија „Адвокатице“

Видовић каже да у серији има доста мелодраме испод правно-формалне линије.

„Тешко је ући у тај свет, ти људи су веома посебни. Требало нам је времена да некако усвојимо њихов начин говора, изражавања и односа. Много тога смо морали да преведемо на наш језик. Заиста је реч о сјајном сценарију, читао сам га у даху. Он у себи садржи и елементе трилера и мелодраме. Мислим да ће публици бити веома занимљиво да упозна и тај правнички свет кроз односе главних јунака, њихове љубавне приче и приче из њихове прошлости“, рекао је глумац Златан Видовић.

А глумица Магдалена Мијатовић наглашава да се трудила да тај свет што више приближи себи и сазна што више о њему.

„Моја најбоља другарица је адвокат и много ми је помогла. Стално сам је звала и распитивала се о појединим деловима сценарија. Мислим да смо разјасниле све што ми није било јасно, а било је доста тога“, истакла је глумица.

„Сјајна екипа глумаца, од искусних бардова до младих нада, и мислим да је ова серија окупила заиста нешто најбоље што Србија и регион тренутно нуде када је реч о глумишту. Сценарио је добар и мислим да ова серија има све предуслове да буде веома гледана и да се публика поистовети са тим ликовима и уплови у тај правни свет. Колико се сећам, нисмо имали много серија на ту тему. Углавном смо гледали стране серије“, рекао је Видовић.

Шта би била порука серије „Адвокатице“

„То је веома занимљиво јер овакве серије у себи увек носе борбу за правду: да ли ће правда бити задовољена или не, ко је крив, а ко није. Готово свака епизода завршава се клифхенгером, како би рекли Американци, који гледаоца држи у неизвесности и тера га да сачека следећу епизоду. Зато мислим да ова серија, из нашег угла, заиста има све предуслове да буде веома гледана“, додао је Видовић.

Глумац је за крај истакао да истина увек на крају исплива на видело.

„Када сам прочитао сценарио, помислио сам да је истина неизбежна и да би то, у ствари, могао да буде веома добар таглајн за ову серију: ‘Истина је неизбежна’“, рекао је глумац Златан Видовић.

„Што се тиче хемијских оштећења, поправке трају по недељу-две дана, свака ролна посебно се чува у ексикатору и ради се то што јој фали. Ако је сува и крта овлаживање или обрнуто. Што се тиче физичких ,када је трака поцепана, то се лепи специјалним селотејпом, склапа се све, не сече се ниједна слика, све се чува у што бољем стању да би они при скинирању имали мање посла за сређивање слике. Код нас је буквално здравствени картон филма“, објашњава Борис Стевановић, технички репаратор филмске траке.

Спремна трака одлази на скенирање.

„Скенирамо 16 мм и 35 мм филмове. Постоје две главе за 35 мм филм, једна је нормална, једна је архивска глава, што значи да има већи отвор, већу капију, што нам омогућава да ухватимо и перфорације са стране уколико филм није добро ископиран. Брзина скинирања је од једног фрејма у секунди некад чак и спорије, до 14-15 фрејмова у секунди ако је трака новија и добро очувана“, наводи Стеван Станић, рестауратор филма. 

Потом трака стиже до последње станице – специјалног програма за рестаурацију.

„Сам програм има своје модуле са вештачком интелигенцијом који нам јако олакшавају посао, добрим делом аутоматски очисте слику, али остане доста тог материјала који или је грешком обрисан, а није требало, програм се обично збуни око тих покрета, или није успео да препозна оштећење и оставио га је и онда ми морамо ручно да уклонимо то оштећење. Рецимо, овде је филтер промашио мало већу флеку али то није проблем и она ће бити уклоњена ручно“, прецизира Милан Мијушевић, рестауратор филма.

Рестаурација помаже да се очува домаћа кинематографија, а тиме и национални и културни идентитет. Тако се ствара трајна архива за будуће генерације.

„Била сам пре пар дана и једва чекам да видим како ће то изгледати. Мислим да ће емитовати у септембру. Лепо је све изгледало, јако културно, на нивоу, али искрено да вам кажем, ништа мање нисам ни очекивала од РТС-а. Драго ми је да је Граја добио тако велику награду“, рекла је певачица.

Јована се подсетила својих музичких почетака, откривајући да је њена прва песма била управо дело композитора Владимира Граића.

„Звала се После тебе. Текст је радила Цеца Славковић, а све се то негде мућкало у кухињи Алке код Кона и Копца, у њиховом студију“, прецизирала је Јована.

Песма је, како каже, првобитно била намењена за некадашњу Беовизију, али је неочекивано добила прилику да је сама изведе на великој сцени.

„Они су тада хтели да направе добру песму са непознатим гласом, да је сниме, пошаљу на избор, па ако прође, прође, даће је некоме. Међутим, песма је прошла, али је морао да пева оригинални вокал, то јест ја. Пустили су ме у етар, на велику сцену. Јако трауматично искуство. После тога ме није било јако дуго. Али песма је била прелепа“, испричала је Јована.

Прва певачка искуства у Хору „Колибри“ 

За себе каже да је „дете РТС-а“, јер су јој оба родитеља радила на јавном сервису: „Мени су и отац и мајка радили на РТС-у. Тата је био редитељ и сниматељ, мајка је била преводилац, шеф преводилаца. Ја сам шетала овим вашим 'улицама' – ходницима од јако малих ногу. Друго, ја сам била у 'Колибрију', тако да сам се и овде снимала као дете доста пута“.

Иако је похађала и соло, то јест оперско певање, сматра да је за успех пресудан рад.

„Ја имам један таленат, то је само десет посто, а где је ових деведесет? То је рад“, поручила је гошћа Београдске хронике.

Открила је и да активно ради на новим песмама, уз подршку Леонтине Пат, са којом је сарађивала и раније.

„Мени много значи њено мишљење и да ми она помогне у одабиру песама, што и радимо. Сад смо у фази да мењамо и гледамо шта ваља, шта не ваља“, истакла је Јована.

На питање када публика може да очекује нове нумере, одговорила је да не може да прецизира датум, али да верује да ће у септембру или октобру барем једна нова песма бити објављна.

Џош О’Конор и Колман Доминго играју узбуњиваче који покушавају да побегну од оних који желе да сачувају тајну. Емили Блант глуми локалног метеоролога која се налази у центру акције.

Током снимања, неке од звезда су чак биле убеђене у Спилбергово гледиште, укључујући и Доминга, који је за Си-Ен-Ен рекао да је потпуно подржава.

„Осећам да је то за мене некако лепо веровање, идеја да постоји више од нас“, рекао је Доминго. „Сваке ноћи гледам у звезде и надам се да постоји више, да ме неко гледа док ја гледам у њих.“

Дан разоткривања стиже у земљу препуну теорија завере, укључујући и оне о ванземаљцима, након што је Бела кућа објавила деценијама бележене видео-снимаке и досијеа у којима се описују разне истраге о пријављеним виђењима НЛО-а.

У петак, на дан када је филм објављен, Министарство рата је објавило трећу траншу досијеа везаних за НЛО. Неки верници који су носили шешире од алуминијумске фолије били су чак уверени да је објављивање Дана разоткривања део већег плана да се ванземаљски облици живота први пут открију људима на Земљи и да је Спилберг био умешан у то. 

Дан разоткривања представља модерну презентацију класичних Спилбергових идеја: Нисмо сами, и то не мора бити лоша ствар. У ствари, можда можемо много тога научити о сопственој вери и људској природи прихватајући непознато.

Постављање стандарда

Спилберг је револуционисао начин на који Американци размишљају о ванземаљском животу.

Пре филма Блиски сусрети треће врсте из 1977. године, сусрети са ванземаљцима су углавном били представљени као непријатељска искуства, одражавајући динамику Хладног рата тог времена. Од оригиналног Рата светова до Пет милиона година до Земље и Инвазије отимача тела, приче о злим ванземаљским освајачима доминирале су жанром.

Све се то променило крајем седамдесетих, према речима Реја Мортона, филмског историчара и аутора књиге Блиски сусрети треће врсте: Стварање класичног филма Стивена Спилберга.

„Спилберг је био први који је направио фикцију у којој је могућност сусрета са животом са друге планете могла бити позитивно искуство“, рекао је Мортон за Си-Ен-Ен. „Сада, то је некако стандард у многим стварима поп културе.“

Блиски сусрети, са Ричардом Драјфусом у главној улози, као отац који постаје опседнут проналажењем одговора након сусрета са НЛО-ом, освојио је Оскара за најбољи филм 1978. године и зарадио преко 300 милиона долара широм света на благајнама – запањујући успех за филм у то време.

Спилберга је инспирисао рад покојног Џ. Алена Хајнека, америчког астронома који је радио као научни консултант за јединицу за истраживање НЛО-а у оквиру Америчког ратно-ваздухопловства. Спилберг је филм назвао по поглављу у Хајнековој књизи „Искуство са НЛО-ом: Научно истраживање“, које испитује и анализира аутентичност извештаја о виђењима НЛО-а.

Са Блиским сусретима, Спилберг у почетку није имао намеру да дâ велику изјаву о томе у шта људи треба да верују. Он је филму приступио прагматичније, рекавши за часопис Британског филмског института Сајт и саунд 1977: „Ако верујете, то је научна чињеница; ако не верујете, то је научна фантастика. Ја сам агностик између ова два уверења, тако да је за мене то научна спекулација.“

Спилбергов следећи блокбастер био је И-Ти ванземаљац из 1982. године, дечија прича о изгубљеном пријатељском ванземаљцу који је постао један од његових најомиљенијих филмова до сада.

На пројекцији филма Ванземаљац у Белој кући за биоскоп пун уважених гостију – укључујући астронаута Нила Армстронга и судију Врховног суда Сандру Деј О’Конор – тадашњи председник Роналд Реган захвалио се редитељу што је филм довео у Вашингтон, осврнуо се по сали и рекао: „И постоји велики број људи у овој соби који знају да је све на том платну апсолутно истинито.“ Сви су се смејали, присетио се Спилберг, али Реган није.

„Цела соба се смејала јер је то представио као шалу, али се он није смешио док је то говорио“, рекао је тада.

Године 1985, Спилберг је покушао да пронађе одговоре у стварном животу када је донирао 100.000 долара програму Харварда који је проучавао радио сигнале.

Скидање тајности

Скидање тајности са докумената везаних за НЛО од стране владе утицала је на Спилбергово приповедање у прошлости, а извештај Њујорк тајмса из 2017. године, који је открио да је Пентагон тајно истраживао могуће постојање НЛО-а од 2007. године, био је велика инспирација за Дан разоткривања.

Спилберг је за Си-Ен-Ен рекао да је ова количина информација покренула још питања о томе да ли смо били посећени овде на Земљи.

„Тада сам почео да размишљам да можда постоји још једна прича коју треба испричати о томе шта се дешава данас, управо сада“, рекао је.

Прича о ономе што је постало Дан разоткривања додатно је добила облик када су конгресна саслушања која су позивала владу да буде транспарентнија у вези са виђењима НЛО-а одржана 2022. и 2023. године.

„Није било само сензационалистички“, рекао је за емисију Тудеј у интервјуу почетком овог месеца. „Али ово је нешто што су главни медији схватили веома озбиљно.“

Спилберг је током свог холивудског мандата био ангажован на неколико других научнофантастичних филмова који се дотичу инвазије ванземаљаца, не сви са блиставим приказима „долазимо у миру“. Био је извршни продуцент филма Људи у црном и одступио је од свог уобичајеног римејка филма Рат светова из 2005. године, за који је Спилберг рекао да је више коментар на 11. септембар.

Приликом премијере трејлера за филм Дан разоткривања, Спилберг је снимак пропратио поруком: „Говорио сам себи: 'Зар не би било дивно када би се све ово испоставило као истина?' Сада себи кажем: 'Све је ово истина'.“

Дан разоткривања од нас тражи да прихватимо идеју о другом интелигентном животу и замислимо како бисмо реаговали на њу, подстичући нас да то учинимо са емпатијом. Као што нам је много пута показао, Спилберг не само да верује да делимо овај универзум са космичким бићима, већ жели да верује у нас.

Исидора, која иза себе има веома успешан наступ у Потери, показала је у првој игри солидно знање, али у другој је уследила како је и сама рекла „потпуна блокада“. То је и био разлог зашто ни њој није пошло за руком да освоји новац. Марков наступ је у великој мери личио на Исидорин, са истим бројем тачних одговора у првој рунди, избором средње понуђене суме и недостатком концентрације у пресудним тренуцима.

Немања Вељић, квизашки дебитант, једини је чији наступ у старту није обећавао будући да је у првој игри освојио свега 20.000 динара. Трагачи су можда веровали да ће Немања бити лак противник, али њему је друга рунда очигледно много боље „легла“.

Сталожено и сигурно ишао је кроз рунду, не дозвољавајући да га погрешни одговори деконцентришу. Нарочиту смиреност, показао је у последњим, пресудним тренуцима, када је на оба сата преостало свега 2 секунде. Управо то, донело му је победу над Трагачима и учинило га херојем ове епизоде.

Овакви преокрети, потврдили су „теорију“ једног од Трагача који је истакао да такмичари углавном превелики значај дају првом питању, прве игре, не водећи претерано рачуна о тактици потребној за „преживљавање“ друге рунде. Најважније је, дакле, остати смирен до самог краја, баш као што је то учинио и овонедељни победник Суперпотере.

Филм Огледала бр.3 је филм о преживљавању након трагедија, о начинима на које се људи труде да се опораве и наставе живот.

„Када је моја ћерка имала четири године, једне ноћи није могла да спава, јер ју је болео стомак, па смо заједно гледали ТВ и налетели на филм о Џејмсу Бонду. Након 20 минута филма ми је рекла: Баш волим филмове о Џејмсу Бонду. Био сам мало разочаран, питао сам је: Зашто?, рекла је: Он може све да растури и никада не мора све да врати на место и среди. За мене постоје две врсте филмова: једни су филмови дистракције, а други су филмови о опоравку и обнављању живота. Имам утисак да су нам последњих година потребнији филмови о опоравку. Зато сам пожелео да снимим филм о малој групи људи која се опоравља од трагедије. Цео филм је базиран на метафори опоравка: покушавају да поправе ауто, машину за судове, али изнад свега они покушавају да поправе своје душе и своју малу заједницу“, објашњава Кристијан Пецолд.

У тим покушајима они постају другачије, нове особе. У главној улози гледамо Паулу Бер, као и у претходна три Пецолдова филма, а ту је и Барбара Ауер са којом је редитељ такође раније сарађивао.

„Ја сам фан Хичкока, Росалинија. Они су целог живота сарађивали са истим људима. Волим да имам своју екипу. За мене филм нису слике које имам у глави, већ колективни рад. Са својом екипом сам 25 година, ми дискутујемо, разговарамо и из тога се рађају идеје, а не из самоће мог размишљања. Паули се на пример није допао крај филма и прво сам одбијао њене критике, јер сам милсио да је ово најбољи сценарио који сам написао. Међутим, пет месеци након снимања снимили смо нови крај“, открива редитељ.

Један од јунака филма је и кућа у којој живи породица у коју долази Лаура.

„У источном делу Немачке постоје мала села са чудим именима, на пример једно се зове Филаделфија, друго Нови Бостон. Настала су из жеље људи да оду из Немачке у Америку. И кућа у филму је америчка кућа – тереса гледа на улицу, уместо на двориште, као већина кућа у Немачкој. А мени су се увек допадале куће са тремом ка дворишту, као Клинт Иствуд у филму Гран Торино седи на трему са пивом у руци и разговара са пролазницима и то се одржава на његов друштвени живот. Немци су, због чежње за Америком, градили такве куће, због својих неостварених снова. И кућа у филму је кућа неостварених снова“, истакао је Пецолд.

Огледала бр. 3 су јединствено филмско искуство које вас продрма до сржи, али и исцели, да наду, утеху, загрљај.

У саопштењу Министарства правде наводи се да „трансакција вероватно неће нанети штету конкуренцији или америчким потрошачима", посебно у областима стриминг сервиса, линеарне телевизије и развоја, продукције или дистрибуције филмова за биоскопско приказивање.

Из „Парамаунта“ изражавају захвалност Министарству правде на „темељној провери" и додају: „Остајемо усмерени на што брже окончање трансакције и омогућавање њених предности потрошачима, ствараоцима и индустрији забаве у целини."

Политичке контроверзе и оптужбе за фаворизовање

Ова смела понуда за преузимање компаније „Ворнер Брос. Дискавери“, која је вишеструко већа од „Парамаунта“, месецима је била извор контроверзи, делимично због блиских веза „Парамаунта“ са председником Доналдом Трампом и напора компаније да задобије наклоност његове администрације.

Читав посао финансира Трампов савезник Лари Елисон, милијардер и суоснивач компаније „Оракл“, чији је син Дејвид Елисон прошле године постао извршни директор „Парамаунта“.

Критичари споразума указују на промене у информативном програму телевизије Си-Би-Ес и емисијама попут 60 минута, које су дуго биле на мети Трамповог гнева, као доказ спремности компаније да се повинује политичком притиску.

Музичар Брус Спрингстин је прошлог месеца у једној од последњих епизода емисије Тhe Late Show with Stephen Colbert прозвао „Парамаунт“ због попуштања Трампу, рекавши: „Лари и Дејвид Елисон осећају да морају да му љубе задњицу да би добили оно што желе."

Сам Трамп је јавно коментарисао спајање, често говорећи о Елисоновима као својим пријатељима и изражавајући посебан интерес да породица преузме Си-Ен-Ен. „Неопходно је да Си-Ен-Ен буде продат", рекао је Трамп у децембру, док је Нетфликс покушавао да победи у сложеном надметању за преузимање.

Ови коментари су указали на то да он фаворизује „Парамаунтову“ понуду.

Преостале препреке и реакција индустрије

Упркос одобрењу Министарства правде, „Парамаунт“ и ВБД се и даље суочавају са потенцијалном тужбом коалиције државних тужилаца који тврде да Трампова администрација не спроводи антимонополске законе.

Портпарол калифорнијског државног тужиоца Роба Бонте изјавио је да „спајање 'Ворнер Броса' и 'Парамаунта' остаје под истрагом Министарства правде Калифорније". Такав правни поступак на државном нивоу могао би да успори процес, иако руководиоци „Парамаунта" тврде да би тужба била неоснована.

Компаније такође још увек чекају кључне провере од стране Европске уније и Уједињеног Краљевства, где регулатори испитују да ли би споразум могао да наруши конкуренцију на њиховим тржиштима.

„Парамаунт“ тврди да је договор „суштински про-конкурентски". Када је реч о преузимању контроле над Си-Ен-Еном, што је изазвало забринутост група за слободу штампе, компанија се обавезала да ће „улагати у будућност новинарства, а не умањивати га."

Нови пејзаж медијске индустрије

„Парамаунт“ се нада да ће обезбедити сва неопходна одобрења и преузети контролу над компанијом „Ворнер Брос. Дискавери“ у трећем кварталу ове године, што значи до краја септембра.

Спајањем би се под једним кровом објединили огромни портфолији интелектуалне својине, укључујући франшизе као што су Игра престола, Немогућа мисија, Хари Потер, Топ Ган, Ди-Си Универзум и Сунђер Боб Коцкалоне.

Овај потез долази у време значајне консолидације у медијској и забавној индустрији, где се традиционалне куће труде да се прилагоде преласку потрошача на стриминг и да се такмиче са технолошким гигантима попут Нетфликса, Амазона и Епла.

Док из „Парамаунта“ тврде да ће спајање створити „јачу компанију боље позиционирану да се такмичи са доминантним технолошким платформама", критичари и више од 5.000 радника у индустрији забаве, који су потписали отворено писмо, страхују од смањења конкуренције, губитка радних места и смањења креативне разноликости.

Коначне одлуке регулатора у Европи и исход потенцијалних тужби у Америци дефинисаће не само будућност ове нове медијске империје, већ и даљи правац развоја глобалне индустрије забаве.

„Много сам више склон сада, него када сам снимао Блискe сусретe (треће врсте), да заиста верујем да нисмо једина интелигентна цивилизација у универзуму. Када се дан разоткривања буде заправо десио, мораћемо да прихватимо да од самог почетка ми нисмо били сами“, наглашава редитељ Стивен Спилберг.

У главним улогама Спилберговог новог остварења су Џош О'Конор, Ив Хјусон, Колин Фeрт и Емили Блант.

„Неограничено је знатижељан и доступан, вољан да истражује са мном. Занимају га моја осећања и идеје чак и о стварима које неће завршити у филму. Питала бих га и давала му идеје о прошлости мог лика, или нечему другом, а он је толико страствен и отворен као редитељ. То раније нисам имала прилике да искусим у тој мери. Неуморан је у истраживању свих могућности са нама“, описује сарадњу са Спилбергом глумица Емили Блант.

Динамична прича о највећем „шта ако“ суочава нас са питањем како ћемо реаговати ако једнога дана сазнамо истину.

Филм Дан разоткривања домаћој публици доступан је у биоскопима у 2D и IMax верзији.

Снимање серије је почело средином маја и ради се интензивно и брзо већ месец дана, наводи Нела Михаиловић.

„У питању је савремена драма са озбиљним елементима трилера, што је увек узбудљиво за публику. С једне стране, у центру збивања је судски процес који се води против контроверзног бизнисмена Душана Качара, кога сјајно игра Небојша Дугалић. И преко његовог лика заправо улазимо у тај свет моћи, новца, амбиција, политике“ објашњава заплет гошћа Београдске хронике.

С друге стране, главна протагонисткиња Нада Савић, Качарева бранитељка, коју игра Нина Нешковић, води своју личну истрагу о смрти мајке, те се неки духови прошлости појављују и провејавају кроз целу причу, и једна кобна ноћ из прошлости повезује све ликове.

„Ја играм Гордану, моћну, модерну, успешну жену, власницу те главне канцеларије Вукоја Станковић, која воли да држи све конце у својим рукама, и у канцеларији, и у приватном животу, у својој породици. У тренутку кад ти конци мало почињу да пуцају, она заправо води неку своју личну борбу. С једне стране, амбиција за професионалним успехом, а опет с друге стране, заправо етика као једини прави принцип у њеном и приватном и пословном животу“, додаје Михаиловићева.

Кроз серију се протеже и сентиментална нота, јер главна јунакиња, адвокатица Нада Савић, има партнере са којима има различите љубавне приче.

„Преко пута ње су млади адвокати, тужиоци, браниоци… Сјајна екипа, млада постава, Вучић Перовић, Марко Тодоровић, Златан Видовић… Ту је сад и стара гарда, Воја Брајовић, Мима Караџић… Ту је и средња генерација, Ненад Ћирић, Бане Поповић. Средња генерација дивних глумица и прелепих жена, Ивана Поповић, Милена Васић, Лазар Тасић, млада глумица Магдалена Мијатовић, Ана Лечић...“ наводи гошћа Београдске хронике.

Сценарио потписује Ђорђе Милосављевић, а режију Милан Караџић, а серија се реализује у продукцији „ГФЦ продукције“ и продуценткиње Данке Милошевић.

„Тако да све ово што сам изговорила заправо најављује једну добру, узбудљиву серију која нас чека, претпостављам, негде од јесени“, додаје Нела Михаиловић.

Изазовна улога

Пошто игра моћну, модерну пословну жену од ауторитета и искуства, Нела Михаиловић признаје да није играла много таквих улога, а да су аутори и визуелно покушали да је „измакну“ од претходних улога, тако да јој је врло изазовно и занимљиво, јер је потпуно другачије од, на пример улоге у серији Извор, која је такође недавно емитована на РТС-у.

„То су потпуно две различите жене, не само физичким изгледом, него и својим карактерима и уопште причом коју причају.“

На снимању је било мало врућине јер су снимали напољу, али мада прелазе у студио биће врело од добре радне атмосфере бројне екипе.

„Сви смо некако усмерени да то буде што боље и заправо да извучемо неки максимум из тога, и квалитет за који ми сматрамо да треба понудити гледаоцима“, истиче глумица Нела Михаиловић на крају гостовања у Београдској хроници.

„Инспирација за филм је био роман Јевгенија Вадаласкина Авијатичар, који је веома интересантан и обухвата много филозофских тема. Из њега потичу разне емоције везане за љубав, смрт, људску борбу против смрти, али и свакако друге танане емоције тог типа. Међутим, сам филм увек некако, бар мало, поквари литерарно дело“, објашњава редитељ Јегор Михалков Кончаловски.

У наставку програма приказан је филм Љубав Совјетског Савеза и приређен сусрет са једним од главних глумаца Кирилом Кузњецовим. Део фестивалског програма су и музичка бајка Пинокио, златни кључ, анимирани филм Finnik 2, ратно остварење Отац, породични хит Чебурашка 2 и друге.

„Сарадња и повезаност српске и руске кинематографије, али и уметности уопште јесте један стални процес. Култура је нешто што се незаустављиво шири. Као нека врста позитивне радијације, упркос појединим покушајима да се у неким земљама заустави руска култура. Али ниједна култура се не може зауставити на силу“, поручио је Јегор Михалков Кончаловски.

Пратећи програми Фестивала су посвећени савременој и класичној анимацији, као и пратећа изложба под називом Биоскоп; позориште о филму Авијатичар. Осим у Београду, филмови ће бити приказивани у још девет већих градова у Србији, а улаз на све пројекције је бесплатан.

Фестивал руског филма организује руска државна продукцијска кућа „Рос кино“ уз подршку Министарства културе Руске Федерације.

Радња се дешава у 2025. години, а уз универзалне теме љубави, моралних дилема и међуљудских односа, централна тема је српска породица, која по аутору, уз изазове савременог доба и моралног распада друштва, ипак опстаје.

„И да су ти морални распади, на срећу, у српском друштву, када је породица у питању, никада довољно успешни. Породица се у романима распада већ 200, 300 година и не могу да је укину чак и ови који имају идеју да породица не треба да постоји", наводи Емир Кустурица.

Једну од главних улога игра Весна Тривалић, која тумачи Ану – мајку, баку и учитељицу у пензији, која наводно умире, због чега се породица и окупља, али се брзо испостави да је жива, када почиње и заплет филма.

„Од прве до последње стране читајући сценарио, прошла сам кроз све емоције за које знам да сам имала и које има сваки човек, с тим што су овде постајале сложеније. Личан је сценарио. Некако такве је финоће да лично упери на вас. Ко год га буде гледао, лично ће да вас прозове", наглашава Весна Тривалић.

У филму игра више од 30 глумаца, док је уз Тамару Крцуновић, Исидору Јанковић и Вахида Џанковића, Андрија Милошевић једно од четворо Анине деце.

„То је човек који моралне премисе и моралне вертикале користи само на нивоу флоскула, и то онда када то њему одговара. Јер знате и сами да човек не може донети моралну одлуку уколико има лични интерес“, наводи Андрија Милошевић.

„Мислим да су породичне приче најузвишеније, најлепше. Од њих све почиње и на њима се све завршава свима нама у животу“, сматра Исидора Јанковић.

Већи део филма биће снимљен у Чуругу и околини, док ће неке сцене бити снимане у Београду и Новом Бечеју. Снимање ће трајти до половине септембра, а премијера се очекује наредне године.

Биће приказани и филмови великана кинематографије – Роселинија, Мизогучија и Буњуела.

Уводно вече је било посвећено 130. годишњици прве филмске пројекције у Београду и браћи Лимијер, уз ексклузивну премијеру.

„То је један филм који никада није виђен код нас, до кога смо скоро дошли. Реч је о филму Убиство српске краљевске породице из 1903. године. То је најстарији играни филм, страни, о Србији и српском народу, снимљен само два дана после Мајског преврата на основу првих, често контроверзних вести и тај филм је приказиван по целој Европи. Након тога филм је нестао, преко 100 година га није било и пре неколико година је пронађен у Кинотеци Шпаније“, објашњава Александар Саша Ердељановић, в.д. директора Југословенске кинотеке.

Боро Драшковић је снимио низ телевизијских драма и документарних филмова, а његови играни филмови међу којима су Хороскоп, Живот је леп, Вуковар – једна прича су обишли свет и сврстали се у сам врх српске и југословенске кинематографије. У њима се бавио људском природом, конфликтима и насиљем, увек са дубоком хуманистичком поруком.

„Међу свим наградама које су добили моји филмови и моје режије, ова Кинотекина је најмногозначнија, рекао бих, јер она на известан начин затвара одређени круг који сам ја прошао кроз своју професију и живот“, истакао је Драшковић.

Фестивал нитратног филма траје до 15. јуна, уз гостовање четрдесетак представника филмских архива из целог света.

На отварању изложбе били су редитељ Џонатан Инглиш, амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији Едвард Фергусон, глумци Џек Патен, који тумачи Робина Худа, као и бројни чланови екипе. Међу њима су биле и српске глумице Јелена Гавриловић и Тамара Радовановић, које су гостујући у Јутарњем програму говориле о свом учешћу у овом великом међународном пројекту.

Јелена Гавриловић истиче да се улоге у оваквим продукцијама добијају искључиво кроз кастинг процес, који захтева озбиљну припрему.

„Имале смо срећу да будемо одабране и да се нађемо у овој фантастичној подели. Није мала ствар појавити се у оваквој серији“, наглашава Гавриловићева.

Подсећа да је серија у потпуности снимана у Србији и да су домаћи филмски радници изнели највећи део посла.

„Наша екипа је изнела ово. Наш је директор фотографије, наши су филмски радници и наше су филмске локације као што су Фрушка гора и Шумадија“, истиче глумица.

У серији тумачи паганску богињу Году, лик који се појављује у кључним тренуцима Робиновог живота. Посебно јој је драго што је део сцена сниман на Руднику, недалеко од имања њеног деде.

„Шума је један од главних ликова у причи о Робин Худу, а мени је било велико задовољство што сам се нашла у оваквом пројекту са тако сјајном екипом“, додаје Гавриловићева.

Тамара Радовановић у серији игра прву краљичину даму на двору и велики део снимања провела је у сценама које су се одвијале у дворским одајама.

„На двору је магично и ретко сам излазила. Толико ми се допало, односно мом лику је све друго било неприродно“, каже Радовановићева.

Посебно истиче пажњу која је посвећена изради сценографије и костима.

„Сетови су прављени руком, као и сви детаљи које публика сада може да види на изложби. Сваки костим је прављен посебно за сваког лика, не само по мери, већ је и сваки дезен био јединствен“, објашњава Радовановићева која је најчешће делила кадар са данском глумицом Кони Нилсен. 

Говорећи о реакцијама страних колега, Јелена Гавриловић каже да су многи од њих били одушевљени Србијом.

„Неки су нам чак рекли: 'Можемо ли да добијемо држављанство? Нама се много свиђа овде. Ми бисмо живели у Србији'“.

Према њеним речима, посебан утисак на госте оставили су атмосфера, гостопримство и природне лепоте Србије, али и висок ниво организације продукције. 

Јелена Гавриловић подсећа да посетиоци изложбе могу да виде бројне ручно рађене реквизите, међу којима се издваја дрвена шаховска табла, али и велики број аутентичних сценографских елемената.

„Ово је прилика какву иначе имате само ако посетите неки велики студио попут Универзала. Заиста је јединствена прилика да се све то види из непосредне близине“, истиче она.

Тамара Радовановић додаје да је током снимања развила блиска пријатељства са страним колегиницама, пре свега са Лорен Меквин и Лидијом Пекам.

„Обишле су Београд, Нови Сад и многе друге делове Србије. Јако им се допало овде и сада нам је помало чудно без њих јер смо се навикли једни на друге“, каже глумица.

Осврћући се на значај овог пројекта за домаћу кинематографију, Јелена Гавриловић сматра да је Србија показала да може да изнесе и најзахтевније међународне продукције.

„Ми смо овим пројектом показали да као земља можемо да понудимо не само изузетне локације већ и врхунске филмске раднике и креативце. Нисмо далеко од светских продукција, напротив – веома смо близу“, наглашава гошћа Јутарњег програма.

Глумице су присуствовале и премијери серије у Лондону, где су имале прилику да се друже са главним звездама пројекта.

Тамара Радовановић посебно издваја сусрет са Кони Нилсен.

„Она нас је лично одвела на афтерпарти. Одушевљена је Србијом и нашим глумцима. Више пута ми је рекла колико цени то што глумим на страном језику, јер и сама зна колико то није лако, с обзиром на то да је она Данкиња“, напомиње Радовановићева.

Јелена Гавриловић додаје малу тривију везану за Кони Нилсен. Она је бивша жена бубњара „Металике" и има интересантну биографију. „Али сјајан је лик и врло интересантна особа. Заиста јој се допало овде.“

„То је фантастична екипа. Шон Бин је легенда, Кони Нилсен такође, али је лепо што су се аутори окружили и младим глумцима. Џек Патен је дошао из Аустралије и овде је прошао комплетну обуку – јахање, стрељаштво и све што је било потребно за улогу Робина Худа. То показује да у Србији постоје људи који умеју да раде и такве захтевне припреме“, закључује Јелена Гавриловић.

Након два тачна одговора и освојених 40.000 у првој игри, Иван се определио за борбу против троје Трагача, нашаливши се на свој рачун: „Имам једну ману. Ја сам спор, а брзоплет, па ћу ипак узети средњу суму“.

Да је освојио срца Трагача, могло се видети кроз подршку коју су му пружали док је одговарао на питања у другој рунди, упркос томе што би његов бољи резултат значио њихов пораз. Тако је уз низ тачних одговора, навијање свих у студију за његову победу, те на крају грешку Милана Буквића у последњој секунди на сату Трагача, Иван освојио 400.000 динара.

Студиом се проширио громогласан аплауз, а Мемедовић је на то додао: „Ако је неко заслужио овакав аплауз, то сте, Иване, ви“, на шта је Иван шаљиво одговорио: „Добро ми иду ови квизови.“

Срећу и знање тестирали су ове суботе и Владимир Аврамовић, Ненад Денић и Милош Милутиновић. Ипак, Иван је једини коме је пошло за руком да победи Трагаче.

"Популарна серија посебна је зато што је целокупна прича о средњовековној Енглеској смештена на две локације: на планину Рудник у селу Варнице и на Фрушку Гору, односно Национални парк. Пројекат се издваја по томе што је креативни тим из Србије учествовао и не само у сценографији и изградњи света Робина Худа, који је јако добро познат и много пута екранизован, већ и кроз глумачку екипу која се појављује у улогама", истакла је  Милица Божанић, Српска филмска асоцијација.

Редитељ серије Џонатан Инглиш и Џон Глен су за свој чудесни свет Робина Худа одабрали познате стране глумце, али и младе наде филмске уметности.

Њима су се придружили добро познати: Милош Тимотијевић, Тамара Радовановић и Јелена Гавриловић.

"Мени је ово било непоновљиво искуство, нарочито што морам признати да сцене које сам ја снимала, пошто играм ту богињу шуме коју често Робин Худ виђа онда када је у неком проблему и када осећа да му је потребна нека порука. Знамо да је шума исто важан лик у целој причи о Робину Худу. Снимано је у Шумадији, близу имања мог деде, и ја стално кажем: з шума је практично моја", рекла је Јелена Гавриловић, глумица.

Одметник Шервудске шуме у новој сезони наћи ће се на још по некој локацији у Србији.

У ишчекивању наставка серијала, у Ложионици од недеље 7. јуна, заинтересовани ће моћи да погледају изложбу која ће трајати наредних месец дана.|

Уредник и водитељ емисије, Бојан Билбија, дугогодишњи новинар и уредник у листу „Политика“, у свакој епизоди постављаће питања право у среду – директно и  аргументовано.

Када ће бити избори? Куда иде Србија, а куда свет? Како се мењају међународни односи? Да ли се свет налази пред новим безбедносним изазовима? Ко доноси најважније одлуке на глобалном нивоу и какве последице те одлуке имају по живот обичних људи? То су само нека од питања на која ће емисија тражити одговоре.

Нови радијски формат који може и да се гледа – „У среду са Бојаном Билбијом“! Право у среду - право до одговора! Средом од 17 часова на Првом програму Радио Београда и Јутјуб каналу Радио Београд.

Успех Образовно-научног програма и Научне редакције РТС-а утолико је већи јер су у званичној такмичарској селекцији учествовале велике међународне продукције и платформе као што су Arte, France TV Studio, Gédéon Programmes, Capa Presse, RMC Production, History TV, Aori Films, CRW Production, Macha Prod и Gallia.

Иновативни спој науке, технологије и емоција

Међународни жири фестивала „Агон“ посебно је истакао јединствен приступ и иновативност награђеног сценарија. Како се наводи у званичном образложењу, филм доноси фасцинантну причу о археологији и криминологији на северном Балкану.

Захваљујући напредној три-де графичкој реконструкцији и употреби вештачке интелигенције, гледаоци имају јединствену прилику да чују поруке пара пронађеног у саркофагу из 3. века нове ере – и то на аутентичном латинском језику, онако како се говорио пре 2.000 година.

Управо овај тријумф креативности привукао је и велику пажњу публике у Атини, која је након пројекције упутила велике похвале ауторки, истичући захвалност што су овако сложене и комплексне научне теме предочене на изузетно приступачан, топао и емотиван начин.

У друштву светске елите и сусрет са др Захијем Хавасом

О високом реномеу фестивала сведочи и присуство водећих имена светске науке и документаристике. Међу истакнутим гостима и ауторима био је и чувени египатски археолог и египтолог др Захи Хавас.

Ауторка филма Милица Поповић имала је прилику да се током фестивала сусретне са др Хавасом, са којим је на свечаној церемонији доделе награда делила победничко постоље на сцени међу награђенима.

Добијање признања на платформи овог нивоа, у окружењу најпознатијих светских редитеља и истраживача археолошке документаристике, представља изузетан успех и велику потврду високих професионалних стандарда које Научна редакција Радио-телевизије Србије остварује у међународним оквирима.

„Агон је невероватно место где се, у окружењу најбољих од најбољих, заиста примећује, цени и слави чиста креативност. Хвала фестивалу на овом предивном признању“, изјавила је овим поводом ауторка Милица Поповић.

Извршни продуцент овог успешног пројекта Научне редакције РТС-а је Светлана Бандић.

Нагађања су постала толико учестала да се у промотивним материјалима за нови филм уз дозу хумора наводи: „Ово није наставак Блиских сусрета (извини, интернете)“.

Ипак, везе између ова два филма су веома јасне. Емили Блант, једна од звезда Дана откривања, описала је нови филм као својеврсни „трећи чин“ уз Блиске сусрете треће врсте и И-Тија – ванземаљца (1982). И сам Спилберг је у једном од трејлера повезао ова остварења рекавши: „Данас сам још склонији него када сам снимао Блиске сусрете да верујем да нисмо једина интелигентна цивилизација у свемиру.“

Неке сличности су очигледне – добронамерна бића са других планета долазе на Земљу. Међутим, постоји и мање упадљива веза. И Блиски сусрети и Дан откривања ослањају се на теорије завере према којима америчка влада крије доказе о НЛО-има, односно, како се данас чешће називају, УАП-има (неидентификованим аномалним појавама).

Те теорије воде порекло од наводног пада НЛО-а код Розвела у Новом Мексику 1947. године. Током деценија само су добијале на снази и постепено прешле из домена маргиналних уверења у главне токове јавне расправе.

Данас су поново у жижи интересовања након недавног, многима разочаравајућег, објављивања информација Пентагона о пријављеним виђењима УАП-а. Због тога су Блиски сусрети актуелнији него икад и представљају кључ за разумевање Дана откривања, филма чија је суштина управо разоткривање истине о тим појавама.

НЛО-и и Вотергејт

Својим раскошним визуелним стилом, темама породичне кризе и сусретом са бићима са друге планете, Блиски сусрети треће врсте остају један од најамбициознијих и најупечатљивијих Спилбергових филмова.

Већина гледалаца сећа се сцена које су ушле у филмску историју. Ричард Драјфус тумачи Роја Нирија, обичног породичног човека који угледа НЛО и потом за трпезаријским столом обликује пире кромпир у облик огромне стене. Не знајући то, он заправо реконструише место на које ће ванземаљски брод касније слетети.

Ту су и незаборавне сцене доласка светлећег матичног брода, појављивања високих, бледих бића крупних глава, као и тренутак када Рој добровољно улази у летелицу и одлази у свемир. Тешко је заборавити и чувених пет музичких тонова којима научници успостављају комуникацију са ванземаљцима.

Оно што данас посебно упада у очи јесте начин на који влада покушава да спречи јавност да сазна истину. На једном састанку грађана Рој и Џилијан (Мелинда Дилон), мајка трогодишњег дечака кога су отели ванземаљци, сусрећу се са другим сведоцима НЛО-а. Официр америчког ратног ваздухопловства тврди да оно што су видели сигурно није дошло из свемира.

Међутим, службене обмане не завршавају се на тој лажи. Током читавог филма Спилберг публици открива доказе о заташкавању којих ликови још нису свесни.

Телевизијске вести извештавају да је исклизнуће воза изазвало цурење опасних хемикалија и да је неопходна евакуација у кругу од готово 500 километара око Ђавоље куле у Вајомингу – управо оне стене коју Рој непрестано обликује од пиреа. Гледаоци, међутим, већ знају да је то само измишљена прича коју су власти пласирале како би прикриле праву операцију.

Публика је већ видела огромне војне снаге које стижу у Вајоминг како би припремиле место за слетање ванземаљског брода, као и опрему сакривену у камионима са ознакама ланца сладоледа „Баскин-Робинс“ и супермаркета „Пигли Вигли“.

Док путују ка Ђавољој кули, Рој и Џилијан уз пут примећују мртве животиње. Касније сазнају да оне нису угинуле, већ су успаване средствима за омамљивање како би се лажна прича о хемијској катастрофи учинила уверљивом.

Тако Блиски сусрети постају прича о обичном човеку који покушава да дође до истине суочен са огромном мрежом државних тајни и лажи.

Када је Спилберг први пут осмислио филм, описао га је као „НЛО-е и Вотергејт“. Иако се кроз бројне верзије сценарија прича развила у породичну драму – Рој напушта супругу и децу како би отишао у свемир, а Џилијан трага за својим сином – елементи политичког трилера остали су веома снажни.

Уметност која опонаша стварност

Као што је често случај са Спилберговим фантастичним филмовима, и овај одражава појаве из стварног живота.

Џон Тоулсон у својој књизи о Блиским сусретима из 2016. године наводи да је након премијере филма дошло до наглог пораста пријава о виђењима НЛО-а. Занимљиво је да није реч о новим случајевима, већ о старим сведочењима људи који су се дотад плашили да говоре о својим искуствима.

Данас знамо да истраге америчке владе о НЛО-има трају још од 1947. године и случаја у Розвелу, као и да су такви програми повремено настављани све до савременог доба.

Један део те приче постао је познат јавности 2017. године, када је Њујорк тајмс објавио текст о тајном програму Пентагона за истраживање НЛО-а. Откривено је да је америчко Министарство одбране годинама потајно финансирало анализе пријављених сусрета са необјашњивим појавама.

Испоставило се да је влада заиста нешто крила. Да ли су то били докази о НЛО-има или само чињеница да се тим питањем бавила – већ сама та тајновитост била је довољна да подстакне нове теорије завере.

Интересовање јавности наставило је да расте, иако конкретних одговора готово да нема. Конгресна саслушања из 2023. године нису донела значајна открића, осим питања да ли УАП-и представљају претњу по националну безбедност.

Више пажње изазвао је извештај Волстрит џорнала из 2025. године о документу Министарства одбране. Према наводима листа, у извештају је изостављена чињеница да је постојао програм дезинформација који је намерно ширио гласине о НЛО-има како би се прикриле осетљиве војне активности и спречило да Русија дође до важних података.

Ипак, ништа од тога није понудило убедљив доказ о постојању ванземаљских летелица или посета са других планета. Ни најновији извештај Пентагона није променио ситуацију, јер су многи снимци објашњени као обична светла или атмосферске појаве.

То, међутим, није поколебало најватреније вернике у постојање НЛО-а. „Ово што објављују знамо већ годинама“, рекао је један од њих за Би-Би-Си, додајући да ипак верује да се свет приближава правим одговорима.

Дан откривања и питање истине

Дан откривања стиже у тренутку када је неповерење према властима, али и према самој истини и чињеницама, веће него икада.

Иако је реч о акционом научнофантастичном филму, у својој суштини он је политички трилер у духу филмова насталих после афере Вотергејт, баш као и Блиски сусрети.

Џош О'Конор тумачи Данијела, узбуњивача запосленог у измишљеној, али врло уверљивој тајној агенцији „Вардекс“, која сарађује са Министарством одбране и делује изван формалних правила.

Како откривају трејлери, америчка влада деценијама чува доказе о посетама ванземаљаца. Данијел покушава да истину обелодани јавности, али због тога постаје мета убица које шаље „Вардекс“.

Паралеле са трилерима из седамдесетих година су очигледне. У филму Три дана Кондора (1975), на пример, лик Роберта Редфорда прогоњен је јер поседује опасна сазнања. Слично томе, Данијел у Дану откривања очајнички покушава да објасни да није човек за теренске операције, већ обичан техничар који је случајно дошао до истине.

Један од кључних ликова, Хјуго, кога игра Колман Доминго, такође је узбуњивач и изговара можда најважнију реченицу филма: 

„Ова 79 година дуга кампања заташкавања, лажи и обмана мора да се оконча.“

Спилберг је и сам нагласио суштину филма у једном од најавних спотова. Према његовим речима, достигнута је „критична маса“ људи које занима питање да ли смо сами у свемиру.

„Ако неко зна да нисмо сами“, пита Спилберг, „зашто нам то никада није речено?“

Имала је само 16 година када је почела музичку каријеру на наговор продуцента групе „Ролинг стоунс“, Ендруа Луга Олдама. Аутентична, провокативна, са сваким новим албумом нова, пркосила је очекивањима јавности, под чијом је лупом одрастала и живела.

Једна од најоригиналнијих кантауторки које је Велика Британија икада имала, албум Broken English, по коме је филм добио име, објавила је 1979. Био је то њен повратак после тешког периода, праћеног дрогом и алкохолом. Албум се сматра ремек-делом.

Филм потписују Ијан Форсајт и Џејн Полард, аутори награђиваног остварења 20.000 дана на Земљи.

Broken English није само филм о Мериен Фејтфул, он је снимљен с Мериен Фејтфул. У њему она истражује свој живот. Радња је смештена у „Министарство незаборава“, замишљени филмски простор, у коме се сударају сећање и митологија.

У филму играју Тилда Свинтон и Џорџ Макеј, а међу пријатељима и сарадницима који се појављују су Ник Кејв, Ворен Елис, Кортни Лав и Суки Вотерхаус.

Филм Broken English, како кажу његови аутори, је лабудова песма Мериен Фејтфул. Није дочекала његову премијеру на прошлогодишнем Венецијанском фестивалу. Напустила је овај свет у јануару 2025.

Камере су упаљене, а мисаона авантура увелико је почела. Стартовало је снимање четврте сезоне НТЦ квиза. И ове године, екипе основаца из шеснаест градова широм земље спремне су да покажу да учење и те како може бити игра.

Борба је равноправна, најпосвећенији играчи биће и победници.

„Оно што нам је главно било је да покажемо у НТЦ квизу како учење може да утиче на игру. Ово није класичан квиз знања, наравно да деца треба да имају информације, али овде треба да размишљамо, да их повезујемо, да стварамо нове идеје, да будемо креативни. Идеја може потпуно да промени ток игре или број поена“, рекао је Вук Рајовић, супервизор.

Географија је у комбинацији са језиком дала чисту математику, па су тражени одговори са почетка прилога били Аустрија и Естонија. Колико брзо лети мисао једног детета док не постане идеја сазнаћете на јесен, када нова сезона НТЦ квиза стиже на екране. До тада, не заборавите да је свако знање лепше кроз игру.