Иван се у другој игри определио за борбу против три Трагача за износ од 700.000 динара, упркос томе што је за малу разлику у времену имао могућност да освоји 1.500.000. Након прославе своје беспрекорне победе са двоцифреном разликом на сату у односу на Трагаче, рекао је:

„Никакав жал са моје стране не постоји због тога што нисам отишао на већу суму. За ово сам вежбао. По ово сам дошао. Ја сам вечерас овде победио.“

За разлику од колеге који информатику предаје у гимназији, у епизоди је учествовао и Милорад Обреновић који ради са основцима. Иако Милорада концентрација у првој игри није послужила, па је из ње изашао са минималним износом од 20.000 динара, у другој игри био је надмоћнији од тројице Трагача и освојио 300.000 динара.

На такмичарској позицији нашли су се још и Мина Димић, којој је за свега једну секунду измакло 1.100.000 динара, као и Марко Маленчић, који није успео да од Трагача одбрани пола милиона динара.

Неочекивани карневалски ликови нас воде у различите светове, жанрове, миљеа.

„Милош Радовић је са својим текстом понудио заиста један калеидоскоп емоција, драмских ситуација, комичних ситуациј, а врло високог интензитета. Радећи на Варвари сам схватио да је можда важније пронаћи најинтересантнији начин да се нешто исприча. Мислим да ће и публику померити из неке зоне конфора“, истиче редитељ Дејан Зечевић.

Мати Ефимија, игуманија оближњег манастира, отворена и искрена према својим следбеницама, снагом свог ауторитета учествује у мрежи која се плете око невероватних људских судбина.

„Мати Ефимија је чудо. Мати Ефимија је истина. Она говори истину, успоставља прави дијалог. Неочекивана је, духовита где год може. И оно што је најважније, окреће мисли ка људском срцу“, каже Даница Ристовски која тумачи лик Мати Ефимије.

„Сања је мајка, супруга, ендокринолог. Јако успешна у свом послу, а живот јој донесе прилично тежак изазов. То је болест сопственог детета где су њој као лекару и врхунском стручњаку руке везане. Тако да је гледамо кроз серију и као очајну, бескомпромисну, пожртвовану“, објашњава лик који тумачи глумица Катарина Марковић.

Да ли ће јунаци серије Зваћеш се Варвара избећи загрљај несреће и досегнути срећу, пратићемо кроз 12 епизода викендом на Првом програму РТС-а.

Аутор истиче да прича није настала као роман, већ као снажан лични доживљај: „Прво је настала поема, што је јединствен случај – па тек онда роман и филм. Све је проистекло из сусрета са човеком 2004. године“, објашњава Џелетовић. Како каже, тај сусрет га је дубоко потресао и подстакао да у кратком времену напише дело које ће касније постати основа за ширу причу.

Роман прати судбину немачког барона коме је трансплантирано срце Србина са Косова и Метохије. Према речима аутора, управо је лична исповест тог човека била кључна. „Када је сазнао чије срце носи, кренуо је да тражи породицу. Оно што је доживео тамо променило му је живот“, наводи Џелетовић.

Од личне приче до глобалне теме

Како објашњава, тек годинама касније, након међународних извештаја о трговини органима, постало му је јасно колико је тема о којој пише заправо широка и тешка. „Тада сам схватио размере свега и колико је људи страдало у тим страхотама“, каже Џелетовић.

Посебно упечатљив део приче односи се на тренутак када барон сусреће дете човека чије срце носи. „Он је рекао да је у том тренутку имао осећај као да ће му срце искочити – да ли је то било препознавање или нешто друго, никада нећемо сазнати“, додао је аутор.

Ипак, пут од књиге до филма није био лак. Према његовим речима, продукцију су пратили бројни притисци. „Поједини глумци су одустали јер су сматрали да нису угрожене само каријере, већ и животи“, истиче писац.

Упркос томе, филм је завршен и приказује се у биоскопима, али се, како тврди аутор, суочава и са покушајима дискредитације. Посебно издваја организовано оцењивање на сајтовима где се, како наводи, дају најниже оцене од стране оних који филм нису ни гледали.

„Нису случајно кренули да дају најниже оцене. То раде организовано, јер је циљ да се спречи да филм заживи широм света“, тврди Џелетовић.

Ипак, реакције публике, како каже, остају снажне и позитивне. „До сада нисам добио ниједан негативан коментар од гледалаца“, додаје.

Аутор верује да је управо уметност најјаче средство у борби за истину. „Овај роман и филм говоре више од све дипломатије света, јер у њима нема ни мржње, ни политике, већ само истина“, наглашава Џелетовић.

На крају, поручује да је прича настала у име жртава. „У име њих говорим. Зато ово не може да се заустави – јер њихов глас мора да се чује".

Инспирисан личним искуством ауторке и кроз сведочења бројних других људи, филм отвара шира питања идентитета и припадности, покушавајући да одговори на универзално питање – ко смо заправо. Сам назив филма је коментар који је поводом држављанства Олга Косановић добила на интернету.

„Када мачка добије мачиће у школи за јахање, то их не чини липицанерима. И то је он заправо рекао на питање да ли ја треба да добијем аустријско држављанство тиме што сам рођена у Аустрији или не. Тај коментар ме је дуго пратио и хтела сам да сазнам шта уопште то значи. И питала сам се, ако нисам Аустријанка, а кад дођем у Србију, овде сам исто странац, јер никад нисам овде живела. Онда, чија сам? И тим питањем сам се бавила, и заправо немам прави одговор. Али мислим да је моја бака рекла праву ствар, а то је да припадамо само тамо где желимо да припадамо. А то су људи, породица, места, а можда не нека национална идеја“, објашњава Олга Косановић, ауторка филма Далеко од липицанера.

Гошћа овогодишњег Аустријског филмског фестивала је и редитељка Татија Шкиртладзе чији ће филм У славу краљици такође први пут бити приказан у Србији.

Филмска прича дешава се у време Хладног рата, када су четири изузетне грузијске шахисткиње промениле ток женског шаха на глобалном нивоу. Филм открива њихове испреплетене биографије и представља редак увид у садашње животе совјетских шаховских звезда.

„Инспирација за мој документарни филм У славу краљици има корене у мом детињству. Ја сам из Грузије, бивше совјетске републике, где су ове четири шахисткиње у то време биле изузетно славне. На неки начин ја сам се тада идентификовала са грузијским женама, шахисткињама и потом сам почела да истражујем за филм. Оне су Дружина жена и не идентификујем се ни са једном посебно. Филм је добио овај назив јер су људи носили транспарент на коме је писало Краљица кад су дочекали Нону Гаприндашвили после једног успешног такмичења. У ствари, највећа краљица, дива шаха у овом филму је Милунка Лазаревић, која је и наратор“, каже редитељка Татија Шкиртладзе.

Уз филмове гостујућих редитељки, на репертоару су и остварења различитих жанрова, које одликује квалитет и емотивност.

„Мислим да ће овај фестивал, односно његови филмови, добро комуницирати са нашом публиком, зато што чак и један најметафизичкији, један најаритстичкији филм, за главног глумца има Вилема Дефоа, кога публика веома воли и добро познаје. Остали филмови, чини ми се да имају добар ритам. Публика воли добар ритам причања приче, воли понешто изненађења, али мислим да су ово све филмови, чак и они који су више у области арт-хауса, да су сви ти филмови врло комуникативни и да нема нечега што би могло да буде досадно или замарајуће“, наглашава селекторка филмског програма, Ана Вучковић Денчић.

У пратећем програму фестивала, у Филмској галерији Дворане културног центра Београда постављена је уметничка инсталација Татије Шкиртладзе „Дружина", која посвећена легендарним шахисткињама из њеног филма.

Овгодишњим фестивалом Аустријски културни форум обележава и 25 година рада у Србији.

Чупић је истакао значај импровизације у глуми, описујући тренутак са снимања који је спонтано променио сцену: „То је била нека обична реплика која је написана да ја њу питам како се зове, али сам чуо неки стари шлагер из седамдесетих… и тако сам једноставно ушао у ту енергију“, рекао је он, додајући да га управо такви моменти највише инспиришу.

Чупић је нагласио да редитељ Дејан Зечевић воли изненађења на сету: „Воли да га изненадите у сваком новом кадру, да се унесе нешто ново што даје природност".

Бранка Шелић је додала да управо та слобода чини рад посебним: „Он баш воли глумце и воли да ради са глумцима, код њега много тога можемо да се договоримо пре самог снимања".

Говорећи о серији која спаја драму, криминалистику и елементе фантастике, Шелићева је објаснила да је реч о слојевитом пројекту који није класично линеаран.

„Текст као да је написан у једном даху. Има много линија и различитих прича које се преплићу“, рекла је она, наглашавајући да серија често од гледаоца захтева додатну пажњу јер се временски слојеви смењују и испреплићу.

Чупић је додао да је управо то једна од специфичности пројекта: „Није битно ко је главни лик, већ како се прате животи људи и њихове судбине. Гледалац мора да буде фокусиран да би све сложио у својој глави".

Доза (не)сигурности

Глумци су се осврнули и на процес прихватања улога и неизбежну дозу несигурности која такав пут може да прати.

Чупић је био искрен: „Сваки пут кад добијем нови сценарио постоји тренутак да ли је то за мене. Али кад добијем поверење, то ми даје сигурност".

Такође је нагласио значај избора глумаца у целокупном пројекту: „Мислим да је 80 одсто успешности неког пројекта кастинг који уради редитељ".

Шелићева је додала да је управо тај однос поверења кључан: „Улога се гради на том поверењу редитељског избора".

Глумци су сагласни да нова серија доноси необичну комбинацију жанрова и да од гледалаца тражи активан приступ, али истовремено нуди снажну емоционалну линију и препознатљивост „живота у његовој несвесној форми“.

Серија Зваћеш се Варвара почиње са емитовањем у суботу у 20.05 часова на програму РТС-а.

„Некако нас је све заједно инспирисао да приступимо једном калидоскопу емоција, судбина, из једне мало другачије перспективе, из једног мало другачијег угла гледања на те ситуације, на живот генерално. И мислим да смо заиста сви заједно уживали у претварању тог дивног текста у покретне слике и некако се у том процесу вероватно мало и ослободили тих неких стега, неког система и неких правила како би требало да изгледају телевизијске серије“, истиче редитељ.

Резултат тог процеса, по његовом мишљењу, јесте дело које не оставља гледаоца равнодушним.

„Мислим да Варвара није серија која ће вам помагати да се успавате увече, него вас мало по разним фронтовима протрести и захтевати од вас да се мало више укључите у оно што гледате, првенствено емотивно, и надам се да има публике која то тражи од играног програма“, додаје Зечевић.

Глумица Даница Ристовски истиче да је за њу свака улога на неки начин излазак из зоне комфора, али да је ова била посебно изазовна. Лик Мати Ефимије, који тумачи, градила је у тесној сарадњи са ауторима, у атмосфери која је подстицала креативност и слободу.

„Пре свега, то је написао сценариста Милош Радовић, а са Зеком сам радила, ово је трећи пут, тако да ми смо се упознали мало боље и лепо смо сарађивали у креативној атмосфери. И мене није било стид да предложим све што сам мислила да ће допринети откривању овога лика. И нарочито сам водила рачуна да Мати Ефимија буде духовита где може, непредвидљива, у контри, а то ми је пре свега омогућио Милош Радовић“, наглашава гошћа Јутарњег програма, уз напомену да је серија урађена у копродукцији Телекома Србија и Зилион филма.

Зечевић посебно истиче значај глумачке поделе, наглашавајући да је избор глумаца једна од најважнијих редитељских одлука. Када се тај избор направи како треба, читав процес постаје лакши и испуњенији.

„Ја сам од оних који воле да му буде лепо на послу, тако да се првенствено трудим да атмосфера буде креативна, али на другој страни буде и опуштена и да просто својим сарадницима створим такву атмосферу да и они могу да буду креативни. Тако да Варвара је управо у таквој једној атмосфери и и настала“, наглашава Дејан Зечевић.

Додаје да се окружио са дивним талентованим глумцима који су заиста разумели ликове. Уз Даницу Ристовски, ту су и Анита Огњеновић, Уна Лучић, Чубрило Чупић, Катарина Марковић, Андрија Кузмановић, Никола Пејаковић...

Ауторски тим чине и Душан Јоксимић, директор фотографије, Ненад Пирнат, монтажер, Зорана Петров, сценограф и Елиборка Бранко, костимограф.

Даница Ристовски описује премијеру серије као свечани тренутак за све који су учествовали у њеном стварању.

„То је велика свечаност за нас и сада ми наше ауторско велико дело предајемо у загрљај публике и надамо се да ће нас публика чврсто загрлити.“

Зечевић закључује да Варвара није серија која се само посматра, већ она која увлачи гледаоца, изазива га и понекад збуњује. Ипак, управо у томе лежи њена снага – у способности да покрене, да постави питања и да задржи пажњу, чак и онда када није једноставна за праћење.

„Неке људе ће можда помало и збунити, али мислим да и збуњени неће одустати. Тако да, она мало и тражи од публике, али мислим да пуно и даје“, наглашава редитељ Дејан Зечевић на крају гостовања у Јутарњем програму.

Укључује и потпуно нову, до сада невиђену аниме секвенцу која отвара простор између реалности и сећања.

Ума Турман у жутом костиму, дизајнираном као омаж Брусу Лију, бриљира као Невеста, остављена да умре након што јој бивши шеф и љубавник Бил прекине пробу венчања и одузме нерођено дете.

Након буђења из четворогодишње коме, започиње њена немилосрдна освета. Једног по једног, мора да елиминише преостале чланове ескадриле пре него што се суочи са Билом.

Легендарна осветничка сага савремене кинематографије у својој интегралној верзији је ретко приказивана. Једна од пројекција била је у Тарантиновом биоскопу „Њу Беверли синема“ (New Beverly Cinema), а фестивалску премијеру филм је имао у Кану.

Критика о четворосатном остварењу Убити Била: Цела крвава прича пише да филм доказује да је Тарантино мајстор ритма. Упркос трајању, филм не губи замах, већ добија на емоционалној тежини коју раздвојени делови губе.

Истовремено бруталан и софистициран, Убити Била: Цела крвава прича је више од филма, ово је љубавно писмо кинематографији, од самурајских и кунг-фу класика до шпагети-вестерна, стопљено у јединствен, крвави тријумф.

Подсетимо у филму, поред Уме Турман, играју и: Луси Лу, Вивика А. Фокс, Мајкл Медсен, Дерил Хана и Дејвид Карадин као Бил.

Први је међу њима наступио Срђан Јоксимовић из Прибоја, који се са једанаест тачних одговора у првој игри изједначио са прошлонедељним рекордером Милошем Карном. Након тако сјајног наступа, Срђановим саиграчима остало је само да га једногласно саветују да одабере вишу суму од 800.000.

Без много размишљања, он се управо за то и определио, а након сјајног низа тачних одговора ту суму и одбранио.

Једина дама у тиму, Ђурђица Пантић из Крагујевца, пријавила се за Потеру, како каже, „да пробије лед са омиљеним квизом“ и у томе је дефинитивно успела. Њен дебитантски наступ донео је 120.000 у првој игри, али Ђурђица се није на томе зауставила.

Пратила је храброст својих колега и одабрала борбу за виши износ од пола милиона динара. Да је то била права одлука, потврдио је њен даљи наступ, будући да је без грешке у заједничку касу пренела 500.000.

Као трећи, победничком тиму се придружио Сава Тасић, студент из Лесковца. Сава је у првој игри освојио, а потом у другој и одбранио 105.000 динара. Тиме је „дрим тим“ комплетиран, а пред Буквића стављен озбиљан изазов.

Трагач је током целе епизоде био веома расположен за шалу и деловао поприлично растерећено. То је допринело атмосфери у студију, али би се могло рећи и да га је у пресудном тренутку деконцентрисало.

Тако је Милан направио низ грешака у финалној потери, не успевши да стигне петнаест корака предности које су такмичари имали. Упркос поразу, Буквић је остао насмејан и расположен, уз срдачне честитке и аплауз такмичарима.

Весну Радосављевић гледаоци су већ навикли да виде у улози презентера у Дневнику, Владимир Јелић се, после дуже паузе, поново вратио на Радио-телевизију Србије, а Мирко Михајловић до сада је био познат као водитељ Јутарњег и Београдског програма РТС-а.

„У времену када сви говоре – важно је коме верујете. Ви сте изабрали нас“, поручују водитељи Другог Дневника и додају „Свакога дана доносимо само оно што је важно. Јасно, тачно и на време.“

Славиша је послушао сестру, изабравши средњу понуду и борбу против три трагача. Ипак, пар нетачних одговора на самом почетку га је избацило из колосека, те није успео да надигра искусну екипу трагача.

Мемедовић је тада питао Сању да прокоментарише наступ свог брата, подсетивши се том приликом и њеног учешћа у Потери.

„Била сам у Потери, победиле смо трагачицу Милицу. Био је то први искључиво женски тим“, рекла је Сања, на шта се водитељ надовезао питањем: „Јесте ли расположени вечерас да одиграте ову Суперпотеру против наших трагача?“

Иако изненађена и затечена, Сања је ипак прихватила да замени места са Славишом, те се убрзо нашла на позицији такмичара док ју је брат подржавао из публике.

 Уследио је брилијантан наступ и неизвесна трка са трагачима из које је Сања изашла као победница и „богатија“ за 1.000.000 динара.

 „У збиру сте добри“, нашалио се Мемедовић и додао „свакоме по 500.000“.

 Славиша се, видно одушевљен сестрином победом, надовезао рекавши: „Знао сам да Сања то може“, па шаљиво додао „купиће ми пар стрипова и неку књигу.“

Епизоду су обележила још два сјајна такмичара. Славиша Недељковић из Новог Сада „пробио је лед“ наступивши први и победом над Трагачима освојио 400.000 динара.

Ништа мање вредан похвале био је и наступ Дарка Вучићевића из Шапца, који је показао велико знање и храброст да се бори за невероватних 2.000.000 динара против сво четворо трагача. Овог пута му то није пошло за руком, али ипак није деловао разочарано и са осмехом је напустио студио.

„Он се базира на Библију и на томе базира свој сценарио. Наравно, неке дијалоге некако треба да модернизује и да користи уметничку слободу. И кроз шпицу, и кроз музику, и кроз све, мислим да покушава да се приближи, и у томе и успева, млађој публици“, напомиње филмски критичар Иван Карл.

„Та серија има једну новину, а то је да кроз врло квалитетну разраду историјских околности, успева да драматизује добро психолошка стања актера. Дакле, ту није реч само о Христу, него и апостолима и Христовим савременицима и људима из тог времена који су били значајни у животу ране цркве, прве цркве“, истиче проф. др Владан Таталовић, шеф Катедре за Нови завет Православног богословског факултета.

Међу глумцима који тумаче Марију Магдалену, фарисеја Никодима, Јосифа из Ариматеје и друге ликове, нема познатих имена.

„Занимљиво је да је главни глумац, Џонатан Руми, блискоисточног порекла, да он сам јесте у детињству крштен у православној породици, али да је касније прешао у римокатоличку цркву стицајем околности, али има тај лик једне блискоисточне фигуре, мислим сиријско-египатског, либанског порекла", додаје професор Таталовић.

Серија Изабрани је најуспешнији пројекат који се финансира по принципу добровољних прилога путем платформе на којој се емитује без наплаћивања. До сада је преведена на 50 и синхронизована на 36 језика.

„Види се да има више средстава како се серија развија и он сада овим новијим сезонама не заостаје уопште за оним што су продукциони стандарди Нетфликса и других великих платформи“, наглашава Иван Карл.

„То ипак нешто говори, да је прича о Христу актуелна, потребна овом немирном и напаћеном свету и зато мислим да је добро да се та серија приказује и емитује, али да се гледа са једне критичке дистанце“, напомиње проф. др Владан Таталовић.

Шеста сезона доноси Христово суђење, страдање и распеће. Емитовање прве епизоде, заказано је за јесен.

Сада се снима пета сезона, која такође прати истините случајеве, а место радње су, осим наше земље, Црна Гора и Босна и Херцеговина.

„Прави отклон од оних људи, који злочин чине свесно, намерно и одлучно. Серија се бави људима, који злочин почине у тренутку слабости и у неким својим личним бољкама, неки и у болести“, наводи креаторка серије Бранилац, Јелена Светличић.

У новој сезони упознајемо се са случајевима из ближе прошлости, до 80-их година прошлог века. У епизоди која се тренутно снима у панчевачком Народном музеју, оптуженог глуми Бојан Жировић.

„Он живи неки свој сан и онда одједном улази у то неко друштво, корумпирано, лоповско. Заједно са неком његовом болешћу и параноидним синдромом, он узима правду у своје руке“, истиче Жировић.

„Случајеви Томе Филе, које је обрађивао током целе каријере су били кривица. Случај једног убиства, интригантан и интересантан. Нажалост, некако су му били намењивани најтежи случајеви. И овде је једна, можемо рећи, успешна одбрана“, каже глумац Ђорђе Марковић.

Серија ће се снимати на више локација у наредних месец дана, у Панчеву и околини, Београду, Убу, околини Ваљева. Више локација и прича изискује захтевну продукцију.

„То је продукцијски јако захтевно и компликовано, јер свака епизода захтева нови кастинг, нове костимске промене, сценографске промене, локацијске. Ја увек кажем, то је као да радимо неке мале филмове“, објашњава ауторка серије.

На јесен ће на РТС-у бити емитована већ завршена четврта сезона серије Бранилац, а ова која се сада снима планирана је за следећу годину.

„Заправо мој циљ је био Американцима и целом свету показати где сам одрастао и како сам одрастао са дедом и ту неку релацију између мене и деде. То ми је било најбитније показати. Касније када су редитељи дошли, хтели смо мало то обогатити. Баш смо почели једноставно градити тај наш свет“, истакао је продуцент и глумац Неб Чупин.

Иако носи носталгију малих прича о људима, пркосу и храбрости, филм указује на могуће исходе грешака и одлука човечанства у тренутку у ком живимо.

„Тај дистопијски или постапокалиптични субжанр научне фантастике некако сам по себи увек баца рефлексију на садашњост, као што и историјски спектакли углавном коментаришу садашњост са неке дистанце. У том смислу је увек занимљиво наћи ту линију шта је оно што може бити уколико се нешто данас не изрегулише“, објашњава редитељ Зоран Лисинац.

„Сам тај жанр је по себи изазован јер та глума није она која је за неки реализам, за неку епоху, Пошто не гледам тај жанр, не гледам научну фантастику, нисам знала да ли је добро урађен посао, али испоставило се да је одлично“, каже глумица Ивана Дудић.

Господар Олује сниман је на јадранској обали, али и Калемегданској тврђави. У филму, поред истакнутих међународних звезда, играју Ивана Дудић, Горан Богдан и Сергеј Трифуновић.

Милош је најпре из прве рунде изашао са рекордних 165.000 динара односно невероватних једанаест тачних одговора и без иједне грешке, а потом у другој без много муке од Жарка одбранио милион.

У финалној рунди са освојених 90.000 динара придружио му се Ненад, а млади двојац пред Трагача је поставио веома тежак задатак од чак 22 корака предности, што је и сам Стевановић прокоментарисао:

„Ништа мање нисам очекивао“, рекао је додавши „сада је ред да публика коначно упозна растерећеног Жарка“.

Ипак, како му предаја без борбе није својствена, Стевановић је кренуо муњевито са низом тачних одговора. Ипак, неколико питања на која није знао одговор омело га је на путу ка тријумфу.

„Дао сам све од себе. Јесам растерећено играо, али опет, када сам навукао серију од првих неколико одговора, мислио сам да можда и могу да стигнем“, изјавио је након пораза.

Како је Немања пасионирани ронилац, један од Трагача решио је да се са њим нашали носећи маску за гњурање. Жарко је такмичара изазвао рекавши му да ће, уколико прихвати највишу понуђену своту, он одговарати не скидајући маску са лица.

Немања је на то кратко одговорио: „Ако гинем, нека гинем у стилу“.

Дуго надметање неког такмичара са Трагачима није било толико напето, као оно које је уследило након те његове изјаве. Пратили су се у стопу тачним одговорима, али и преосталим временом на сату. Ипак, управо је Жаркова грешка тим Трагача „коштала“ победе.

Иако је првобитно успео у својој намери и насмејао све у студију носећи маску за гњурање, могло би се рећи да га је управо она касније деконцентрисала, па је Немања тријумфовао са свега једном секундом разлике на својој страни сата!

Ипак, Трагачи су колективно признали да нико од њих није знао одговор на питање на ком је Жарко „кикснуо“, па је победа апсолутно заслужено завршила на страни такмичара.

„Научна фантатсика је посебан жанр. Нарочито зато што је традицинално резервисан за велике студије са огромним буџетима, а ми смо се усудили да уђемо у тај жанр на нивоу независног филма. Ово је постапокалиптични субжанр и није тако исполиран као SF филмови великих студија“, објашњава редитељ Зоран Лисинац.

Филм је сниман на хрватском приморју и у Београду.

„Сцене олује на мору су снимане заиста за време олује, буре на мору. Снимали смо чак и у току забране саобраћаја на Пашком мосту, снимали смо трке бродова, на сопствену одговорност. Глумица Керолин Годал која игра у филму, а глумила је и код Спилберга, говорила нам је како Спилберг каже да после Ајкуле не прилази води, када је реч о снимању, јер је то презахтевно, све је споро, не може да се контролише светлост, али били смо довољно луди.“  

У филму игра међународна екипа глумаца: Џејмс Козмо кога публика зна из Игре престола, Горан Богдан, Сергеј Трифуновић, Ивана Дудић.

Први пут у каријери Зоран Лисинац је учествовао и у раду на музици у филму: „Волим музику, музика ми је некако заправо најближа, у смислу израза, најчистија, а блиска је филму, јер комуницира кроз ритам. Хорове смо снимали у Будимпешти и певали су на латинском, јер сам писао на латинском. Тако да, све то звучи јако добро“.

Зоран Лисинац нашој публици је најпознатији као коредитељ филма и серије Тома. Његов први амерички филм био је Поред пута, који је публика гледала на отварању ФЕСТ-а 2013.године, када је гост Београда био и главни глумац у филму Мајкл Мадсен.

Након Господара Олује очекују га нови, жанровски различити филмови и у Холивуд и у Србији, а сања о свом првом великом дугометражном анимираном филму, јер како сам каже, још као мали док је одрастао у Крушевцу, волео је да чита и црта стрипове.

„Серија је жанровски одређена као акциони трилер али је стуб приче и нешто око чега се све врти, породица. Донеће једну узбудљиву, снажну, моћну причу. Акциону породичну драму“, прецизирао је редитељ Милош Аврамовић.

Сачувати хармонију у својој породици и изборити се са неправдом, оптужбама, лажним законима света, искушења су за снажног прекаљеног борца Саву.

„Човек са стигмом, са ожиљцима, како по телу тако и у души. Са ожиљцима које намећу његовој савести, његовом моралу, његовој ратничкој прошлости – часној ратничкој и официрској прошлости“, описује свој лик Саве глумац Ненад Јездић.

„Кад треба глава да се подметне један за другог то и учине. Видимо једног човека који је у ствари потпуно другачији од осталих ликова у читавом тексту, зато што је он једноставно ван света, ван свега овога. Налази се у шуми и има своје разлоге зашто је тамо“, истакао је глумац Славиша Чуровић.

Креативни тим изградиће аутентичан уметнички израз серије у визуелном и техничком приступу.

„Карактеристично за Плаву крв је комбинација тога што је из традиције америчке телевизијске серије, која је на неки начин кодификовала овај жанр, и онога што су српска искуства. Мислим да је далеко боље узети оно што је квалитетно и онда искористити за причање нечега што је локално“, наводи сценариста Мирко Стојковић.

Плава крв, снимаће се до средине јуна у Београду, на Авали, Космају, Тари и Голији. Осам планираних епизода пред гледалиштем ће бити почетком следеће године.

„То пре свега говори да ти филмови нису само уметничка дела, већ да су део нашег колективног идентитета. Они су обликовали генерације, начин на који говоримо, како разумемо хумор, иронију, па чак и како доживљавамо одређене историјске периоде“, наглашава Перовићева.

Додаје да чињеница да се реплике из филмова користе у свакодневном говору показује да су та остварења „постала део наше свакодневице, нешто што нас повезује“.

Управо зато, како истиче, важно је да се филмско наслеђе не чува само као архивска грађа, већ као „жива културна баштина“. Дигитална рестаурација, с друге стране, омогућава да филмови опстану у времену које долази, али и да буду доступни у квалитету који савремена публика очекује.

Филмови који уједињују генерације

Говорећи о публици, Сандра Перовић указује да ће уз мале екране бити различите генерације. Старији гледаоци враћају се филмовима због емоција и сећања, док су млади већ у контакту са тим насловима кроз друштвене мреже и кратке видео-форме.

„Овај циклус им даје прилику да те филмове сагледају у целини, да разумеју контекст и емоцију која стоји иза сцена које већ познају“, објашњава, додајући да управо ту види потенцијал да класици добију нову публику.

Да интересовање не јењава потврђује и пример филма Маратонци трче почасни круг, који је приликом приказивања дигитално ремастеризоване верзије окупио више од милион и по гледалаца. „Публика га не доживљава као репризу већ као догађај“, истиче Перовићева, наглашавајући да су овакви филмови „превазишли своју уметничку форму и постали део наше културе“.

Пажљива селекција

Селекција филмова за циклус, који се емитује у уторком у вечерњем термину, рађена је пажљиво. Водило се рачуна о уметничкој вредности, месту у историји кинематографије, али и о жанровској разноврсности.

Циљ је, како каже, био да се прикаже ширина домаће продукције – од ауторских филмова до популарних наслова који су оставили трајан траг.

Посебан сегмент овог пројекта јесте процес дигиталне рестаурације, који је, према речима Перовићеве, изузетно сложен и дуготрајан.

„То је процес који подразумева рад кадар по кадар. Свако оштећење на филмској траци или звуку мора ручно да се детектује и уклони“, наводи, додајући да у томе учествују тимови стручњака, од архивиста до рестауратора слике и звука. У зависности од стања материјала, рестаурација може да траје месецима.

На овом послу већ дуго раде и Југословенска кинотека и Радио-телевизија Србије, што додатно доприноси очувању националне филмске баштине.

Циклус почиње филмом Идемо даље редитеља Здравко Шотра из 1982. године, а реч је о ексклузивним телевизијским премијерама новог сета дигитално рестаурисаних остварења.

Перовићева позива гледаоце да прате програм и додаје да је ово прилика да се домаћи филмски класици поново открију – или да се, у новом техничком руху, виде први пут.

Глумица Тијана Марковић, која тумачи овај лик, каже да је повратак Љубинке изазвао велико интересовање. „На моје велико задовољство, а колико видим на друштвеним мрежама и овако колико људи пишу и реакције гледалаца, Љубинка се вратила“, истиче Марковићева. Додаје да је лик временом добио нову димензију: „Добила је још једну, како да кажем, пуноћу и једну нову боју и постала је озбиљан члан Милевине породице“.

Промене су видљиве и у мотивацији самог лика. „Мотив првобитни њен је био: 'Сам' да се удам, сам' да се удам', а сада је: 'Сам' да нађем посô, сам' да нађем посô' и даље говори: 'Продужи, нисам заинтересована!'“, објашњава глумица.

Сценаристкиња Маријана Вићентић открива да Љубинка у почетку није била замишљена као стални лик. „Ја сам Љубинку осмислила и написала 2020. године и она је била замишљена да буде епизодни лик... имала је свој лук кроз три епизоде“, наводи Вићентићева. Ипак, реакције публике промениле су планове и лик Љубинке је експлодирао преко ноћи. 

Говорећи о настанку лика, сценаристкиња истиче да је Љубинка у серију унела посебан контраст. „Желела сам да у тај контекст градске, урбане средине, убацим један контраст. Љубинка је постала лакмус папир различитих погледа на живот“, каже Маријана Вићентић и додаје да се лик суочава са усамљеношћу, али и да успева да утиче на окружење. „Она станаре Ранкеове зарази својом добротом и прилично је жестока када брани лична уверења.“

Сарадња између глумице и сценаристкиње, како истичу, била је интензивна. Без Тијаниног талента и њеног невероватног ангажовања лик Љубинке другачије би изгледала, наглашава Вићентићева, додајући да је посебан изазов био Љубинкин језик, који представља њену „личну карту“ у серији.

Марковићева наводи да је током рада имала простора и за креативност: „Све што ће подржати садржај је добродошло. А некако сам је ја сада и присвојила“. Истиче да је продукција омогућила темељну припрему, што није увек случај при снимању ТВ серија.

Говорећи о атмосфери на сету, каже да је она „породична, пре свега радна“. „Колико год ми деловали комично и лако, врло озбиљно се ради“, истиче глумица и додаје да серија има посебну вредност јер окупља породицу пред малим екранима.

У новој сезони, гледаоце очекују нови заплети, али и познате приче. „Љубинка се враћа и биће у моћном тандему са ликом Бебе“, најављује Вићентићева. Настављају се и приче у дому Мајсторовићки, као и љубавне линије између омиљених ликова.

Судећи по најавама, Радио Милева се наставља ослањајући се на препознатљив хумор, снажне ликове и приче које, како аутори истичу, одражавају свакодневицу.

„Драго ми је да сте се, као телевизија сетили такве једне опције, да се извуку неки људи који су још увек део нас, као што је то Марина Туцаковић. Ми смо били пријатељи свих тих година, откад смо почели радити. Она никад није радила целовити пројекат 'Магазина', али мени је било практично сарађивати са њом, једноставно зато што је 'Магазин' у то доба, од 85. па до распада Југославије, заправо константно био на турнеји и ми смо живели заправо више у Београду него у Сплиту“, прича Тончи Хуљић, кантаутор и некадашњи члан групе „Магазин“.

Кроз године заједничког рада њихова сарадња изнедрила је неке од највећих песама у региону.

Хуљић истиче да се тешко сетити свих сарадњи са Марином: „Три сам ти зиме шаптала име, Чекала је једна жена, Сузе кријем оне падају... Написала је можда између 10 и 15 текстова, али радила је и за друге извођаче“.

„Са сваким се морало радити, али са њом најмање јер она би, чим би попричали о чему се ту ради она би то гађала и 'кухала' и избацивала текстове. Тако смо радили некако, али си морао бити ту једноставно присутан, да си сигуран да ће она радити то а не за неког другог. Дакле, било је битно доћи први“, сећа се Тончи Хуљић.

Од првих тактова, до емоција које остају дуго након последњег тона. Звездана прашина донеће нови доживљај безвременских хитова.

Премијера овог музичког пројекта који спаја генерације, гласове и успомене, очекује нас од септембра месеца.