Формација припада геолошкој јединици познатој као труби, која је настала пре неколико милиона година након што се Медитерански басен поново напунио водом. Карактеристична чисто бела боја стене ствара снажан визуелни контраст са тиркизним морем. Таласи и киша су током миленијума обликовали њене слојеве у препознатљиве масивне степенице.

Историја уклесана у белу стену

Свој необичан назив литица дугује бурној поморској прошлости овог дела Медитерана. Локално становништво је пре много векова користило израз "Турци" за све арапске и сараценске гусаре који су нападали обалу, без обзира на њихово тачно порекло.

Облик литице и мирна увала заштићена од северних ветрова пружали су савршено уточиште за пловила под окриљем ноћи. Преко ових природних степеника, нападачи су лако долазили до обале и пљачкали оближња села.

Поред историјских легенди, ово место је стекло светску славу захваљујући модерној уметности. Чувени италијански писац Андреа Камилери често је описивао ову локацију у својим романима о инспектору Монталбану, чинећи је глобално препознатљивом.

Његови описи боја које се преламају на белом камену у залазак сунца привукли су бројне љубитеље књижевности на југ Италије. Величанствена литица је такође послужила као импресивна сценографија за познати филм Малена оскаровца Ђузепеа Торнатореа.

Нова правила за очување крхке обале

Велика популарност донела је озбиљне изазове за очување овог геолошког драгуља. Литица се годинама суочавала са озбиљном ерозијом, неконтролисаним туризмом, па чак и намерним оштећењима, због чега су италијански тужиоци током 2020. године преузели контролу над локацијом.

Ситуација је кулминирала почетком 2022. године, када су непознати вандали испрскали доњи део стене црвеним прахом. Преокрет се догодио годину дана касније, када је приватни власник предао литицу општини Реалмонте, чиме је она званично постала јавно добро под посебном заштитом.
 
Како би се природа заштитила од даљег пропадања, локалне власти су увеле строга правила за посете током 2025. и 2026. године. Посетиоци сада морају да купе улазницу по цени од пет евра и резервишу тачан термин обиласка.

Дневни капацитет је знатно смањен, а директно пењање по самој белој стени строго је забрањено у циљу спречавања одрона. Туристи могу да уживају у погледу са оближње пешчане плаже или са новоизграђеног видиковца, чиме се обезбеђује да архитектура природе остане сачувана од људског фактора.

Именовање олуја представља праксу која се развила из практичних разлога, јер људи лакше памте и ефикасније комуницирају о непогодама које имају лична имена. Вековима су разорне олује називане по свецима на чији дан су се догодиле или по местима која су погодиле.

Систематско именовање почело је 1953. године када је Национална метеоролошка служба Сједињених Америчких Држава почела да користи женска имена, преузевши тај обичај од поморских метеоролога.

Овај систем је детаљно ревидиран крајем седамдесетих година прошлог века, па се од тада на листама равноправно налазе и мушка и женска имена.

Данас је за именовање атлантских урагана задужена Светска метеоролошка организација (WMO), док у Европи функционише неколико регионалних група. Метеоролошке службе Велике Британије, Ирске и Холандије заједнички креирају листе за западну Европу, ослањајући се на предлоге јавности још од 2015. године.

Поред ове групе, државе попут Шпаније, Португалије, Француске, Белгије и Луксембурга договарају имена за југозападну Европу, док Норвешка, Шведска и Данска покривају север континента.

Сезона именовања сваке године почиње у септембру и траје до краја августа наредне године. За сезону 2025-2026. пристигло је око 50.000 предлога грађана, а прве три олује на тој листи носиће имена Еми, Брам и Чандра, након којих, уколико буде потребе, следе Клои, Дано, Евелин, Фин, Гвендолин и Хедер.

Строга правила избора и повучена имена

Олуја добија име тек када постане довољно опасна, односно када ветрови достигну брзину од најмање 63 километра на час или када метеоролошке службе издају наранџасто или црвено упозорење.

Изузетак се дешава у ситуацијама попут недавне олује Остен, која је добила име уз жуто упозорење због великог потенцијала за значајне последице, иако је постојала несигурност о њеној тачној путањи.

Имена се пажљиво бирају, па се тако избегавају речи које је тешко изговорити, које имају различита значења у различитим земљама или се везују за јавне личности и компаније.

Како би се одржала доследност са америчким Националним центром за урагане, европске службе такође не користе имена која почињу на слова Q, U, X, Y и Z.

Светска метеоролошка организација одржава шест абецедних листа за атлантске урагане које се непрекидно ротирају сваких шест година. То у пракси значи да ће се иста листа имена коришћена током 2024. године поново употребити тек 2030. године.

Међутим, у случају изузетно разорних непогода које однесу велики број људских живота, њихова имена се трајно пензионишу из поштовања према жртвама. Од 1953. године повучена су 94 имена, међу којима је чувени ураган Катрина из 2005. године замењен именом Катја, док је уместо имена Ида, које је повучено 2021. године, уведено име Имани.

Поред редовних листа, стручњаци се суочавају са новим изазовима услед климатских промена које доносе све већи број снажних олуја.

Током 2020. године атлантска сезона била је толико активна да је понестало унапред одређених имена. Због тога је Светска метеоролошка организација донела одлуку да престане са употребом грчког алфабета као резервног решења, пре свега јер су та имена била тешка за изговор и скретала су пажњу јавности са стварних опасности које непогоде доносе, па се сада користе унапред припремљене допунске листе.

Тежак терен отежавао је гашење пожара, који је и у раним јутарњим сатима у суботу још био активан, саопштила је полиција. На терену је било ангажовано око 200 припадника хитних служби. Нема извештаја о повређенима.

Нацистички диктатор користио је ово уточиште, које се налази изнад града Берхтесгадена, као повремено седиште власти. Тамо се састајао са војним командантима и планирао инвазију на СССР 1941. године.

Хитлер је околину користио и као сценографију за пропагандне филмове у којима је представљан као љубитељ животиња и природе.

Орлово гнездо, које су нацисти завршили 1938. године, избегло је уништење након њиховог пораза 1945. године.

Од тада је постало популарно туристичко одредиште, а у објекту се налази планински ресторан.

Како се наводи на званичном сајту, Орлово гнездо је „уједно и упозорење на поноре нечовечне нацистичке диктатуре“.

Истраживачи су користили различите методе како би утврдили које је ноћно небо заправо приказано на слици. Према њиховим налазима, реч је о небу изнад Сен Реми де Прованса, у Француској, у часовима пред зору, око 22. јула 1889. године.

Астрономи већ годинама покушавају да протумаче слику на основу познавања изгледа ноћног неба, а средином осамдесетих година прошлог века објављене су две значајне студије. Међутим, њихови закључци били су опречни, па су посматрачи уместо тога углавном били усмерени на симболичка тумачења слике.

Ново истраживање покренуто је након што је његов главни аутор посматрао слику и закључио да је постојеће тумачење о томе који део неба она приказује незадовољавајуће.

„За астронома посматрача, звездано јато на слици Звездана ноћ представља Хијаде у сазвежђу Бика“, рекао је Елајџа Џонг-хјун Ким, докторанд на Универзитету Кјунг Хи у Јужној Кореји. „Али када сам прочитао раније студије у којима се тврдило да је реч о Овну, имао сам осећај као да ме слика дозива.“

Ким је спровео детаљно истраживање и утврдио да су се у раним јутарњим часовима те јулске ноћи опадајући срп Месеца, Венера и звездано јато Хијаде у сазвежђу Бика налазили близу једно другог, баш као што су приказани на слици. До закључка је дошао на основу теренских истраживања у Француској, као и додатних доказа и података.

Слика се обично датира на основу писма које је Винсент ван Гог послао свом брату Теу 18. јуна 1889. године. Међутим, Месец се не уклапа у изглед неба у том периоду: на слици је приказан као танак срп, док је у то време заправо био у фази опадајућег испупченог Месеца.

Насупрот томе, ноћно небо 22. јула исте године одговара приказу на слици, а Месец је тада био много сличнији ономе који је Ван Гог насликао. Истраживачи су раније наводили да би тај датум могао бити проблематичан јер се веровало да се поклапа са једним од сликаревих напада.

Међутим, додатна научна анализа, заснована на писмима, метеоролошким подацима и напоменама о инсектима, указује на то да се напад заправо догодио крајем јула.

Истраживачи су пронашли место на којем је слика настала и анализирали облике приказане на платну како би потврдили да се пет звезда у средишњем делу слике поклапа са изгледом неба те ноћи.

Према њиховим наводима, цртеж пером који је Ван Гог направио након што је завршио чувену слику још прецизније одговара стварном изгледу неба.

„Надам се да ће ово истраживање подстаћи ново, мултидисциплинарно проучавање редоследа настанка слика из Сен Реми де Прованса и Ван Гогових сликарских метода, као и његовог кретања током тог лета“, рекао је Ким. „Наше истраживање Ван Гогових других приказа неба и даље траје.“

Истраживање је објављено у новом научном раду под насловом „Стварно небо Ван Гогове слике Звездана ноћ: мултидисциплинарна реконструкција“, у часопису Scientific Reports.

Детаљније истраживање открило је карактеристичне делове пловила, који су потврдили да је реч о подморници У-672, несталој у јулу 1944. године после окршаја са британским ратним бродом.

Међу кључним траговима били су шнорхел, систем који омогућава подморници да узима ваздух са површине док се налази испод воде, као и остаци немачке радарске опреме.

„Када смо почели да је обилазимо и када сам почео да уочавам појединачне делове, попут шноркела и командног торња, знао сам да ћемо добити видео-материјал потребан за идентификацију“, рекао је Доминик Робинсон, ронилац из групе „Гасперадос“.

Погрешне координате отежале потрагу

Мистерија тачне локације подморнице трајала је више од осам деценија због грешке у војној евиденцији. Према речима историчара Аксела Нистлеа, британска морнарица је у свој дневник унела погрешне координате, удаљене 74 километра од стварног места потапања.

После напада британског ратног брода, подморница је почела да прима воду. Њен командант Улф Лавец одлагао је одлуку колико год је могао, а затим је одлучио да испразни резервоаре и изрони, како би посади пружио шансу да се спасе.

Свих 52 члана посаде преживела су напад. Посада је намерно потопила оштећену подморницу и прешла у чамце за спасавање. Британски авиони и бродови пронашли су их наредног дана, након чега су морнари пребачени у логор за ратне заробљенике.

Откриће поново повезало олупину са породицом команданта

После објављивања вести о идентификацији олупине, породица команданта Лавеца ступила је у контакт са рониоцима. Чланови породице показали су им малу нумерисану плочицу са подморнице, коју је командант, према њиховим речима, чувао до краја живота.

Таква открића могу да донесу нова сазнања о ратној историји, али и да поново повежу породице са догађајима о којима су деценијама знале само из прича и докумената.

„Онда се јави нечија породица и одједном се подсетите да су иза свега тога стајали стварни људи“, закључио је Робинсон.

Међу њима је и Валентина Гомез, која на друштвеним мрежама има више од два милиона пратилаца. Заинтересована је за путовања, али и за политику и културу земаља које посећује.

„Чим сам дошла овде, приметила сам да људи воле то што су хришћани. Поносни су на то што су Срби. Примећујем да на прво место стављају своју културу. То је нешто што не виђам често у Америци“, каже Валентина.

Међу утисцима које страни гости издвајају су архитектура, спој старог и новог, као и осећај да се налазе у безбедном и уређеном окружењу. Неки од њих сматрају да у Србији препознају атмосферу која се у другим европским земљама постепено губи.

„Када шетам кроз град, осећам се као да сам у Европи. Иако сам из Европе, тај осећај се изгубио у мојој земљи, Шпанији. Када погледам око себе, сви су цивилизовани. То је прелеп осећај који се изгубио у Шпанији“, каже један од посетилаца.

И страни креатори садржаја који су раније долазили у Србију примећују промене у изгледу Београда. Рајан, чији Инстаграм профил прати готово милион људи, истиче да се град развија и да се осећа безбедно.

„Овде се осећате безбедно. Чисто је и о свему се води рачуна. Био сам у Србији неколико пута. Пре пет година није било хотела у Београду на води. Приметио сам да је развој очигледан“, наводи Рајан.

Један од гостију из Јужне Кореје отишао је и корак даље, поручивши да би могао да замисли живот у Србији.

„Ја бих живео у Србији ако нека Српкиња жели да се уда за Корејца. Слободан сам“, нашалио се.

Након посете, инфлуенсери ће своје утиске поделити са пратиоцима на друштвеним мрежама. Њихова искуства показују да странце, поред туристичких знаменитости, занимају и свакодневни живот, култура и људи које упознају током боравка у Србији.

„Лопата за хлеб“ – позната и савременим домаћим пекарима као дрвена лопата за хлеб или пицу – пронађена је на археолошком локалитету Пјатницки, у центру Старе Русе, средњовековног града смештеног између Москве и Санкт Петербурга. Археолози су прошлог месеца на истом локалитету пријавили и откриће „амајлије у облику змије“, старе око 1.000 година, на којој су приказани хришћански светац и Медуза.

Сачувани део лопате за хлеб дугачак је око 40, а широк 30 центиметара, а претпоставља се да је израђен од храстовине. Док је једна страна равна и вероватно служила за печење укусних посластица, на другој је урезана табла за древну игру познату као мица, мерелс, мерелес, милс, „млин“ или „каубојска дама“.

Порекло ове игре није познато, али историјски записи и археолошки налази указују на то да су сличну логичку игру за два играча играли и стари Римљани пре око 2.000 година. Могуће је да је игра још старија. Током средњег века постала је посебно популарна широм Европе и Азије, вероватно зато што захтева мало опреме и може брзо да се припреми за играње.

Типична табла за мице састоји се од три квадрата, једног унутар другог, повезана хоризонталним и вертикалним линијама. Сваки играч има девет фигура исте боје. Циљ је поставити фигуре у низове од по три дуж линија на табли. Када играч формира такав низ, може да уклони једну противникову фигуру. На тај начин, мице представља комбинацију игре икс-окс и даме.

Победник је играч који противника доведе у ситуацију да му остану само две фигуре или да више не може да направи ниједан дозвољен потез.

„Можда су у античко доба постојале посебне табле за игру мерелс“, рекао је Торопов, „али се много чешће проналазе табле за игру изгребане или урезане на равним површинама предмета за свакодневну употребу у домаћинству.“

Археолози нису сигурни да ли је дрвена лопата за хлеб од почетка имала двоструку намену или је, након што се поломила и престала да буде корисна у кухињи, пренамењена у таблу за игру.

„У сваком тренутку могло се на равној површини нацртати табла, пронаћи одговарајуће фигуре – на пример, ситно камење које лежи под ногама – и тако прекратити време“, објаснио је Торопов.

Табле за игру мице и фигуре за играње пронађене су и на археолошким локалитетима из деветог века на територији древне Руси, чији су преци били Викинзи који су стигли на подручје данашње Русије у осмом веку. Ипак, како се наводи у саопштењу, „налаз из Старе Русе, очуван у оваквом стању, практично је јединствен“.

Мештани села да би сачували успомену на 14 дана када су снимане сцене за филма Ко то тамо пева посебно су обележили и уредили обалу Тамиша.

„Када говоримо о Глогоњу, причамо о месту које чува много лепих догађаја и тренутака, а то је и историја снимања филмова која су се овде догодила. На овом месту су се нашле и велике филмске звезде, чак и оскаровци као на пример Анита Егберг и Џек Пaланс“, наглашава Викторија Стојку.

Неки Глогоњци су имали срећу и да буду статисти на филму, а споредну улогу имао је и Милован Илијевски који никада неће заборавити дружење са глумцима током снимања филма Ко то тамо пева пре 46 година.

„Био сам радио веза, телефониста и имао сам и једну реченицу 'Господине поручниче, мајор Лукић на вези'. Дружење је било лепо. Драган Николић је легенда. Славко Штимац такође. Они су се највише дружили са нама статистима и остајали. Ови други су мање-више долазили, били су комуникативни, али нису били толико присни са нама. Ја сам био млад, имао сам 20 година тад и за мене је то био један од великих доживљаја“, сећа се Илијевски.

У Панчеву је до сад снимљено око 280 играних филмова и серија и захваљујући некима од њих панчевачки кеј поред Тамиша ушао је и историју кинематографије.

Мало је познато да је овде 1987. године била и Софија Лорен приликом снимања филма Мама Лучија.

Сцене за наш филм Балкан експрес снимане су на тераси поред реке, међутим нема никаквих обележја која би подсећала на ова филмска остварења, а могло би много тога да се покаже бројним гостима који долазе да прошетају поред Тамиша.

Било би лепо да и Панчевци као Глогоњци добију билборде са фотографијама познатих глумаца који су боравили у граду и видео бим на којем би се пуштале сцене из култних филмова, јер Панчево има богату филмску историју која може да служи за понос.

Одлуком да се од наредне године уведе преступни сат настоји се да се смањи ризик од грешака у рачунарима и другим техничким системима, чији софтвер мора да се прилагоди минутима који трају 61 секунду, а, што је још проблематичније, и 59 секунди, уместо уобичајених 60.

„После 30 година расправа, преступна секунда уступа место преступном сату“, рекао је др Сетнам Шемар, главни научник у Одељењу за време и фреквенцију Националне физичке лабораторије Велике Британије.

„Тиме ће се смањити ризици за системе и националну инфраструктуру који зависе од прецизног мерења времена, уз очување основне везе између нашег глобалног система времена и ротације Земље“, додао је Шемар.

Није исто што и летње и зимско рачунање времена

Одлука донета у Версају значи да координисано универзално време (UTC) може да одступа до једног сата од астрономског времена пре него што буде потребно увођење преступног сата. Међутим, мало је вероватно да ће до тога доћи у наредних неколико хиљада година.

„Већ имамо летње рачунање времена, када померамо сат за један час, и нико се због тога не узбуђује, осим што изгубимо сат сна или добијемо додатни сат за спавање“, рекао је Шемар, који је био члан међународног стручног одбора за мерење времена који је предложио увођење преступног сата.

Познатија преступна година уведена је пре више од 2.000 година како би се спречило да календарска година изгуби корак са временом које је Земљи потребно да обиђе Сунце. Додавање једног дана на крају фебруара отприлике сваке четврте године решава тај проблем, јер Земља обиђе Сунце за 365 и четврт дана.

Преступне секунде су знатно новији изум. Луис Есен и Џек Пари из Националне физичке лабораторије Велике Британије направили су 1955. године први практични цезијумски атомски сат високе прецизности. Тај уређај донео је револуцију у мерењу времена, па је 1967. године напуштена астрономска дефиниција секунде, заснована на ротацији Земље. Од тада се секунда званично дефинише као 9.192.631.770 осцилација атома цезијума.

Земља прави проблем

Атомски сатови изузетно су стабилни и прецизни. Њихово мерење времена постало је кључно за савремене рачунарске системе, комуникације, сателите, системе за трговање и електроенергетске мреже. Међутим, ротација Земље далеко је мање поуздана. На њено окретање утичу растопљено језгро планете, померања океана, снажне ваздушне струје у вишим слојевима атмосфере и друге природне силе.

Уопштено говорећи, ротација Земље се успорава. У време када је астероид изазвао изумирање диносауруса, дан је трајао око 23 и по сата. Због успоравања Земљине ротације, званичници су од 1972. године додали 27 преступних секунди како би координисано универзално време остало усклађено са астрономским временом.

Тај приступ примењивао се више од 50 година, све док научници нису уочили нови разлог за забринутост због могућих технолошких проблема. Током претходне деценије ротација Земље почела је да се убрзава, што је значило да би званичници могли да буду приморани да уведу прву негативну преступну секунду, односно да скрате координисано универзално време за једну секунду. Процена да постоји 30 одсто вероватноће да ће негативна преступна секунда бити потребна у наредној деценији убрзала је доношење одлуке у Версају.

„Преступне секунде саме по себи могу бити прилично незгодне за примену“, рекао је Шемар. Објаснио је да телекомуникације, електроенергетске мреже и навигациони системи користе изузетно прецизно мерење времена, али да ажурирања софтвера могу да доведу до примене преступне секунде у погрешном тренутку, због чега мреже могу да изгубе синхронизацију.

„Након увођења преступне секунде 2012. године, неки рачунарски системи нису могли да поднесу минут који траје 61 секунду. Сервери су се замрзавали и престајали да раде. Системи су испадали из функције. То су врсте проблема до којих може да дође приликом увођења позитивних преступних секунди“, исткаао је Шемар.

Међу интернет страницама које су тада престале да раде били су Редит и Линкдин. Засебно од тога, летови авио-компаније Квантас каснили су због техничких проблема.

Лакше додати него одузети секунду

Негативне преступне секунде носе још веће ризике.

„Можда постоје софтвери који нису тестирани у условима негативне преступне секунде, јер до сада никада нисмо морали да је применимо“, навео је Шемар.

Тестирање свих рачунарских система широм света који међусобно комуницирају коштало би компаније огроман новац. Управо је та забринутост била пресудна за доношење одлуке.

Велика Британија се годинама противила укидању преступних секунди због њихове повезаности са средњим временом по Гриничу. И Русија се противила тој промени, наводећи забринутост због могућих последица по њен сателитски навигациони систем Глонас.

Центар Међународне службе за ротацију Земље и референтне системе (IERS), са седиштем у Паризу, прати промене у ротацији Земље и друга кретања која утичу на координисано универзално време. Тај центар такође објављује обавештења када је потребно додати преступну секунду.

Директор центра, др Кристијан Бизуар, поздравио је исход гласања, али је истакао да је одлука о увођењу преступног сата практично препуштена људима у далекој будућности.

„То је својеврсна филозофска расправа, јер, ако дође до увођења преступног сата, то се неће догодити још веома, веома дуго“, рекао је он. „Оно што радимо јесте да одлажемо доношење те одлуке.“

Према наводима из полицијског извештаја, он је својим понашањем грубо вређао моралне осећаје осталих присутних у авиону. Инцидент се одиграо у ноћи између суботе и недеље, а ситуација је убрзо ескалирала због његовог специфичног избора гардеробе.

Путник је на лету носио килт, традиционалну шкотску сукњу, испод које није имао доњи веш. Током вожње, он је ноге држао подигнуте на наслон седишта испред себе, чиме је своје интимне делове тела директно излагао погледима околине.

Овакво несвакидашње понашање изазвало је озбиљну нелагоду како међу осталим путницима, тако и код кабинског особља које је морало да реагује. Одмах је постало јасно да ће по слетању на загребачки аеродром морати да интервенишу надлежни органи.

Брзо хапшење и прекршајни поступак

Авион је слетео на аеродром „Фрањо Туђман" око 00.49 часова, где је проблематични путник одмах ухапшен и одведен са терминала. Полиција је брзо интервенисала како би спречила даље инциденте и обезбедила сигуран и несметан излазак осталих путника из летелице.

Након привођења, против њега је покренут прекршајни поступак у складу са хрватским Законом о прекршајима против јавног реда и мира.

Због учињеног прекршаја изречена му је оштра новчана казна која, зависно од извора, износи до 2.000 евра. Коначан износ казне коју је платио умањен је за вредност једнодневног задржавања, тачније за време које је провео у полицијском притвору након хапшења на аеродрому.

Случајеви оваквог непримереног излагања на комерцијалним летовима строго се санкционишу широм света. Авио-компаније и аеродромске безбедносне службе данас имају нулту толеранцију према путницима који угрожавају ред, мир или узнемиравају друге људе у ограниченом простору авиона.

Иако је у Загреб стигао првенствено из пословних разлога, овај ИТ стручњак ће путовање сигурно памтити по сусрету са граничном полицијом и прекршајним судом.

Према подацима америчког Бироа за попис становништва, у земљи живи око 73 милиона особа млађих од 18 година. Имајући у виду да се акцијама ове компаније од петка тргује по цени од око 146 америчких долара, Масков потенцијални поклон вреди око 10,7 милијарди долара. Компанија „Спејс Икс“ изашла је на берзу у јуну ове године, забележивши највећу иницијалну јавну понуду у историји.

Иако је најава привукла велику пажњу, Масков предлог за сада оскудева у конкретним детаљима. Тренутно није јасно како ће се тачно десетине милиона акција дистрибуирати америчкој деци, нити да ли ће апсолутно сви малолетници имати право на овај поклон.

„Следеће године, даћу једну своју акцију 'Спејс Икса' сваком детету у Америци", написао је Маск на својој платформи.

„Ово ће бити прва од многих", додао је амерички милијардер.

Филантропија и притисак јавности

Ова несвакидашња најава долази у тренутку када се технолошке компаније суочавају са све оштријим критикама јавности због друштвених последица развоја вештачке интелигенције.

Конкурентска компанија „Антропик“ (Anthropic), позната по развоју модела ВИ Клод (Claude), само дан раније је саопштила да ће преусмерити најмање пет одсто својих акција у фонд за опште добро.

С обзиром на то да компанија планира излазак на берзу који би њену вредност могао подићи на билион долара, поменути фонд би вредео око 50 милијарди долара.

Тачна намена овог новца још увек није дефинисана, али је компанија искључила могућност финансирања политичког лобирања.

Као потенцијалне опције, представници „Антропика“ помињу велике донације традиционалним непрофитним организацијама или директне исплате одређеним групама становништва. Да би фонд растао заједно са успехом компаније, обећано је да ће за свако повећање вредности од 50 одсто изнад утврђене почетне границе, фонду бити додато још два одсто акција.

„Препоручујем да акције дате директно јавности", одговорио је Маск на овај потез компаније „Антропик“.

„То је оно што ћу ја урадити", нагласио је технолошки могул.

Идеја о увођењу младих људи на америчко тржиште акција већ има упориште у недавним државним иницијативама.

Министарство финансија је овог месеца аутоматски пријавило милионе малолетника за такозване Трампове рачуне (Trump Accounts), нови федерални систем штедње и инвестирања.

Поред тога, председница компаније „Спејс Икс“, Гвин Шотвел, раније је обећала да ће са својим супругом донирати акције за више од два милиона деце путем управо ових рачуна.

Цео технолошки сектор очигледно покушава да поправи свој имиџ, док јавност постаје све свеснија ризика које нове технологије носе по свакодневни живот и глобалну економију.

Преостала три пловила такође су више пута уочена у близини Вонсана. Дугачка 50 и 55 метара – виђена су у околини острва Те и Син све до краја августа, док је пловило дугачко 60 метара примећено у близини Кимове виле још недељу дана пре него што је Би-Би-Си 17. октобра објавио свој извештај. У близини пловила дугачког 50 метара уочени су и мањи чамци.

Стручњак за анализу сателитских снимака Џонг Сонг Хак рекао је за Би-Би-Си да су мањи чамци превозили људе, гориво и залихе до већих пловила. Према његовим речима, оближња острва пружају могућност за повлачење на осамљена места на мору, где се приватност може очувати далеко од очију јавности.

Бивши званичници, који су побегли из Северне Кореје и стручњаци рекли су за Би-Би-Си да величина пловила и слобода кретања која је неопходна за њихово коришћење дуж обале земље снажно указују на повезаност са државним руководством.

Ри Џонг Хо, бивши званичник Канцеларије 39 Радничке партије Кореје, за коју се верује да управља девизним средствима руководства, описао је сезонско премештање пловила и њихово коришћење у рекреативне сврхе.

„Зими су их држали у бродоградилишту. Када би дошло лето, извлачили би их и пребацивали до виле Ким Џонг Уна или према Калми, где су их користили за пливање и рекреацију“, навео је Ри Џонг Хо.

Фајненшел њуз је пренео и Ријеве критике на рачун огромне разлике између начина живота државног руководства и услова у којима живе обични Севернокорејци. Тачне цене по којима су четири пловила купљена нису познате, мада је британски јавни сервис навео да сличне луксузне јахте могу да коштају десетине милиона долара, а да цена неких премашује 100 милиона долара.

Вонсан се већ дуго повезује са породицом Ким. Бивши чувар који је током деведесетих и почетком двехиљадитих година обезбеђивао резиденције које је користио Ким Џонг Ил присетио се да је током лета виђао децу и тинејџере како скијају на води у околини тамошњих вила.

Луксузна пловила су у великој супротности са условима у којима живи велики део становништва Северне Кореје. У извештају Уједињених нација из 2025. године процењено је да је око 40 одсто становништва било неухрањено, у условима хроничне несташице хране, широко распрострањеног принудног рада и свеобухватне државне контроле.

Драги камен од девет карата, у облику крушке, познат као „Гран Конде“, украден је током ноћне пљачке дворца Шантији у октобру 1926. године, након чега је сакривен у издубљену јабуку.

Дијамант, један од ретких краљевских драгуља који су преживели Француску револуцију, пронађен је неколико недеља касније, када је гладна собарица у хотелу у којем су лопови одсели загризла јабуку.

Дијамант ће поново бити изложен у Музеју Конде, у дворцу Шантији, где ће посетиоци моћи да га виде до 3. јануара.

Директор музеја Матје Делдик изјавио је да, иако прича о јабуци може звучати невероватно, о њој су у то време опширно извештавале новине.

Делдик се суочио и са питањима да ли би изложба могла да представља изазивање судбине, посебно имајући у виду низ пљачки европских културних институција током протеклих 12 месеци, укључујући и дрску крађу накита усред дана из париског музеја Лувр.

Иако није желео да открије Си-Ен-Ену на коју је суму дијамант осигуран, истакао је да су спроведена опсежна научна истраживања његових својстава, захваљујући којима је могуће недвосмислено утврдити његов идентитет.

Резултати тих анализа, као и до сада необјављена архивска грађа о историји дијаманта и његовој крађи, део су изложбе, саопштио је музеј.

Природни ружичасти дијаманти изузетно су ретки и често се продају за десетине милиона долара. Према подацима аукцијске куће „Сотбис“, највиша цена икада постигнута за један ружичасти дијамант на аукцији износила је 71,2 милиона долара 2017. године.

Тачно порекло дијаманта „Гран Конде“ и даље је непознато.

Први пут се помиње 1740. године, у попису имовине Луја Анрија де Бурбона, принца од Кондеа, који је састављен након његове смрти, саопштио је дворац Шантији.

Дијамант је потом постао део колекције краљице Марије Амелије од Бурбон-Сицилије, супруге француског краља Луја Филипа Првог, а затим је прешао у власништво њеног сина, принца Анрија Орлеанског, војводе од Омала.

Он је дијамант завештао Француском институту, који је данас власник дворца Шантији, удаљеног 50 километара северно од Париза, заједно са хиљадама уметничких дела и рукописа који су постали део збирке Музеја Конде.

Њихови налази показују да пројекту није недостајало само неколико материјала. Реактору би биле потребне далеко веће количине уранијума и тешке воде него што је Немачка имала на располагању током рата.

Трка у развоју атомске бомбе

Пројекат Менхетн, тајни амерички програм развоја нуклеарног оружја током Другог светског рата, делом је покренут због могућности да нацистичка Немачка прва оствари сличан научни пробој. Научници су знали да би земља која у томе успе могла да стекне војну предност без преседана.

Један од могућих путева до атомске бомбе подразумевао је изградњу нуклеарног реактора способног да производи плутонијум, радиоактивни хемијски елемент који може да се користи у нуклеарном оружју.

У реактору, атоми уранијума подлежу нуклеарној фисији, процесу током којег се њихова језгра цепају и ослобађају енергију, као и додатне честице познате као неутрони. У одговарајућим условима, ти неутрони покрећу нове реакције фисије, стварајући одрживу ланчану реакцију.

Иако је нацистичка Немачка спроводила нуклеарна истраживања у оквиру програма познатог као „Урански пројекат“ (Uranprojekt), историчари већ дуго расправљају о томе колико су њени научници заиста били близу изградње функционалног реактора.

Последњи немачки покушај био је експериментални реактор познат као Б8, изграђен 1945. године под руководством физичара Вернера Хајзенберга. Уређај је користио коцке природног уранијума потопљене у тешку воду, посебну супстанцу која је имала кључну улогу у контроли нуклеарне реакције.

Зашто је тешка вода била неопходна за немачки реактор

Тешка вода изгледа готово исто као обична вода, али њени атоми водоника садрже додатни неутрон. Та суптилна разлика чини је посебно корисном у одређеним типовима нуклеарних реактора.

У реактору, тешка вода служи као успоривач неутрона, односно супстанца која успорава неутроне ослобођене током фисије. Спори неутрони имају већу вероватноћу да изазову додатне реакције фисије у уранијуму и тако помогну у одржавању ланчане реакције неопходне за рад реактора.

За Немачку је, међутим, набавка довољних количина тешке воде представљала велику препреку.

Током рата, једино постројење у Европи које је могло да испоручује тешку воду потребну немачком програму била је фабрика компаније „Norsk Hidro“ у Веморку, у Норвешкој. Немачка је преузела контролу над постројењем након окупације Норвешке у априлу 1940. године.

Савезничке снаге препознале су значај фабрике за немачке нуклеарне амбиције и циљале су је саботажама и бомбардовањем. У великом америчком ваздушном нападу 16. новембра 1943. године погођен је Веморк, што је допринело коначном престанку производње тешке воде у том постројењу.

Научници поново испитују Хитлеров последњи нуклеарни реактор

Када су америчке снаге 1945. године откриле и демонтирале реактор Б8, он никада није достигао „критичност“. У нуклеарној физици, критичност означава стање у којем ланчана реакција постаје самоодржива, тако да свака генерација реакција фисије производи довољно неутрона за одржавање следеће.

Достизање тог прага основни је услов за рад конвенционалног нуклеарног реактора. Упркос називу, критичност не значи да ће реактор експлодирати. Она једноставно означава да нуклеарна ланчана реакција може да се настави без ослањања на спољашњи извор неутрона.

Хајзенберг, који је руководио немачким радом на реактору, тврдио је да је експеримент Б8 био близу достизања тог прага. Сматрао је да је уређају била потребна само релативно мала додатна количина уранијума да би постао оперативан.

Међутим, нова студија, коју је предводио Тимоти Кут са сарадницима, доводи у питање ту процену.

Истраживачи су испитали две сачуване коцке природног уранијума које су коришћене у немачком нуклеарном пројекту. Проучили су и историјске записе, техничке извештаје, преписку и другу архивску грађу како би реконструисали могућности реактора и утврдили шта би било потребно да он проради.

Њихови налази откривају сасвим другачију слику напретка Немачке у нуклеарним истраживањима.

Огроман недостатак уранијума и тешке воде

Према прорачунима истраживача, реактору Б8 било би потребно приближно двоструко више уранијума и више него двоструко више тешке воде од количина које је заправо садржао да би се успоставила одржива нуклеарна ланчана реакција.

Потребне количине премашивале су залихе материјала којима је Немачка располагала током рата. Посебно је количина тешке воде неопходна за рад реактора била далеко већа од оне коју је немачки програм могао да набави из норвешких извора.

Истраживачи су испитали и да ли су немачки научници могли да избегну недостатак тешке воде коришћењем графита, облика угљеника који такође може да успорава неутроне у нуклеарним реакторима.

Такав приступ био је успешан код америчких научника, који су 1942. године остварили прву контролисану и одрживу нуклеарну ланчану реакцију на свету, користећи реактор са графитом као успоривачем неутрона.

Међутим, графит доступан на територијама под немачком контролом садржао је нечистоће због којих није био погодан за исту намену. Конкретно, трагови бора могли су да апсорбују неутроне који би иначе помогли у одржавању реакције, спречавајући реактор да достигне критичност.

То значи да Немачка није могла једноставно да замени тешку воду графитом и тако превазиђе проблеме са снабдевањем.

Зашто је нацистички нуклеарни програм био осуђен на неуспех

Налази указују на то да је Хајзенберг значајно потценио количину додатног материјала која би била потребна за рад његовог реактора.

Уместо да буду на корак од изградње функционалног нуклеарног реактора, немачки научници су се суочавали са несташицама које нису могли да превазиђу средствима која су им била на располагању.

Истраживање такође пружа јасније објашњење зашто немачки нуклеарни програм није успео да пређе са експерименталних пројеката реактора на функционалан уређај способан да производи материјал за атомску бомбу.

На основу конструкционих решења и материјала доступних током Другог светског рата, истраживачи закључују да нацистичка Немачка није располагала ресурсима неопходним за покретање ни реактора са тешком водом ни алтернативног реактора који би користио графит.

Више од осам деценија након завршетка рата, сачуване коцке уранијума помогле су да се разреши дугогодишње историјско питање и открију размере заостатка нацистичке Немачке у настојањима да оствари један од кључних корака ка изради атомске бомбе.

Шекспир ову представу није измислио, већ ју је преузео од римских историчара попут Светонија и Плутарха, који су се држали званичне државне линије. Након коначног пораза Марка Антонија, историју су писали победници.

Октавијан, касније цар Август, настојао је да Антонија прикаже као човека исквареног женским лукавством и оријенталним луксузом. Себе је, с друге стране, представљао као хладнокрвног и мужевног вођу, будући да се мужевност у старом Риму сматрала једном од највећих врлина.

Према мишљењу савремених стручњака, оваква верзија приче нанела је велику неправду последњој владарки из династије Птолемеја. Она није била жена са споредних улица Александрије, већ краљица огромног богатства, које је сведочило о економској моћи Египта као једног од најзначајнијих пољопривредних произвођача тог доба.

Владарка која је обликовала римску политику

Професор римске историје Алдо Скијавоне у својој новој књизи одлучно брани Клеопатру од старих стереотипа. У његовом делу истиче се да су Египат и његова краљица били кључни фактори у обликовању дугорочних политичких визија Јулија Цезара и Марка Антонија.

Скијавоне наглашава да је Клеопатра усмеравала њихове погледе ка истоку, мењајући њихове представе о будућности римског света. Управљање односима са Римом било је њен примарни задатак, а грађански ратови омогућили су јој непосредан контакт са најважнијим војсковођама.

За разлику од многих ранијих владара из своје династије, који нису говорили египатским језиком обичног народа, Клеопатра је била изузетно образована. Према историјским записима, говорила је више језика, укључујући египатски, арапски, хебрејски и етиопски.

Плутарх је забележио да није била нарочито лепа, што је запажање значајно управо зато што се коси са уобичајеном представом о њој као неодољивој заводници. Њен утицај на римску политику, према овом тумачењу, почивао је на високој интелигенцији и дубоком разумевању геополитичких прилика.

Да се слика о Клеопатри мења, показује и изложба о Клеопатри у париском Институту арапског света. Кроз више од 350 артефаката, поставка настоји да одвоји историјску личност од мита ствараног вековима, наглашавајући њену улогу проницљиве политичке вође. Њен лик постао је симбол расправа о расном идентитету и културном наслеђу, уз настојање да се ослободи наслеђа древне пропаганде.

Нова археолошка открића у Египту

Поновно преиспитивање Клеопатриног лика прати и недавно археолошко откриће у близини древног храмског комплекса Тапосирис Магна. Истраживачи су у септембру 2025. године пронашли остатке потопљене луке, тридесетак километара западно од Александрије.

Откриће обухвата камене грађевине, стубове и амфоре и додатно је подстакло теорију да се управо на том подручју налази гробница славне краљице.

Археолошкиња Кетлин Мартинез, која већ две деценије трага за Клеопатрином гробницом, сматра да откриће луке указује на то да је комплекс био знатно веће трговачко и верско средиште него што се раније мислило.

Лука је највероватније била повезана са храмом тунелом дугим 1.300 метара, који је откривен пре неколико година. Сва ова сазнања показују да мистерија последње египатске владарке тек треба да буде у потпуности расветљена.

У десетом веку, Харалд Гормсон је владао Данском, а његов необичан надимак, Плавозуби (на старонордијском Blátǫnn), највероватније је потекао од потамнелог или поквареног зуба. Његова владавина, која је трајала од око 958. до 986. године, остала је упамћена по историјском уједињењу Данске и Норвешке, али и по увођењу хришћанства, пише Би-Би-Си.

Прича о његовим подвизима уклесана је на Јелиншком камењу, монументалним споменицима који се налазе око 250 километара западно од Копенхагена. На већем камену, који је подигао сам Харалд, пише да је „освојио целу Данску и Норвешку и учинио Данце хришћанима". Овај споменик, смештен у некадашњем паганском месту сахрањивања, такође садржи један од најранијих приказа Исуса Христа у Скандинавији.

„Ово је била фаза, око двеста година након почетка викиншког доба, када је Данска почела да се уздиже као уједињена држава", наводи Адам Бак, кустос музеја Конгернес Јелинг. Како је објаснио Бак, северњаци су тада почели добро да разумеју различите облике европске политике, потенцијалне предности хришћанства и концентрацију моћи у оквиру једне државе.

Од Јелинга до Силицијумске долине

Идеја да се модерна технологија назове по средњовековном владару потекла је 1996. године од Џима Кардака, инжењера компаније „Интел“. Док је читао књигу о викинзима, Кардак је предложио "Bluetooth" као привремени назив за нову бежичну везу кратког домета.

Замисао је била јасна и симболична, јер баш као што је Харалд ујединио скандинавска племена, нова технологија је требало да споји индустрију персоналних рачунара и мобилних телефона.

Чак и препознатљиви лого ове технологије представља директан омаж викиншкој историји. Знак који данас свакодневно виђамо на екранима наших уређаја заправо је комбинација две руне из млађег футарка, Хагал и Бјаркан, које директно одговарају иницијалима Харалда Плавозубог.

Нова археолошка открића и технолошки напредак

Док се технолошки стандард непрестано развија, археолози и даље проналазе трагове Харалдове моћне државе. У јуну 2025. године, грађевински радници у Данској случајно су открили велико викиншко гробље са око тридесет гробова из друге половине 10. века, за које се верује да припада фарми племића у краљевој служби.

Поред тога, ранија открића масивне викиншке дворане и златног „Курмсун диска" изнова су покренула дебате о томе где је похрањено изгубљено благо чувеног краља.

Истовремено, технологија која носи његово име бележи импресивне искораке у дигиталном свету. Најновије верзије, попут стандарда 6.0 и 6.1, донеле су иновативну технологију која омогућава прецизно мерење удаљености између уређаја са тачношћу до нивоа центиметра.

Посебна интересна група која управља овим стандардом већ је најавила значајне промене које се очекују до 2027. године, укључујући веће брзине преноса података и коришћење виших фреквенцијских опсега од пет и шест GHz. Ова унапређења донеће још стабилнији бежични пренос звука и података, показујући како једно древно име наставља да обликује нашу свакодневицу.

Међутим, када је дошло време да се овековечи политичко лице које је водило Немачку 16 година, Ангела Меркел се одлучила за несвакидашњи потез.

Уместо да ангажује познате институционалне ауторе, бивша канцеларка је одабрала до тада непознатог уметника, што је касније описала као своју малу авантуру.

Прилику да изради званични портрет добио је Жереми Керас, двадесетосмогодишњи француско-немачко-канадски уметник који је 2022. године својеручно написао писмо бившој канцеларки, понудивши се да наслика њен портрет. После дугог периода тишине, неочекивано је добио електронску поруку са позивом за састанак у Берлину.

„Прво сам мислио да је то превара, нисам баш веровао, али је заправо деловало прилично уверљиво. Одлучио сам да преузмем тај ризик и пробам", рекао је Керас о почетку њихове сарадње која му је променила живот.

Носталгија и боје које привлаче публику

Својим приступом уметник је добио готово потпуну слободу у раду, што му је омогућило да направи дело које сада привлачи велику пажњу јавности, а посебно млађе генерације.

На портрету великог формата, Ангела Меркел је приказана у јаркоплавом сакоу на златној позадини.

Од почетка јула, када је слика изложена у берлинском Боде музеју, посета овој установи се скоро удвостручила. Према подацима музеја, од почетка излагања портрета Ангеле Меркел број посетилаца повремено је био већи за око 85 одсто.

Успех изложбе показује колико је бивша канцеларка и даље популарна у Немачкој, пет година пошто је напустила власт.

Музеј тренутно излаже слику јер, након што буде враћена у Савезну канцеларију, она иначе неће бити трајно доступна јавности. Због непрестаног интересовања посетилаца, изложба је у међувремену продужена до 3. јануара 2027. године.

Сада се појавила тврдња да је статуета Академије, изливена у бронзи и пресвучена 24-каратним златом, била инспирисана египатским богом, а не витезом крсташем, како се раније сматрало.

Стручњак за антиквитете тврди да је дизајн награде Оскар инспирисан скулптуром староегипатског бога Птаха, која је некада била у власништву лорда Амхерста, бившег посланика Конзервативне странке који је осамдесетих година 19. века представљао изборну јединицу Западни Норфолк.

Руперт Вејс, трговац уметнинама из Лондона, рекао је на лондонском сајму уметности „Фриз“ да постоји „уверљив аргумент“ да је та скулптура инспирисала дизајнера који је направио статуету Оскара, преноси Телеграф писање Тајмса.

Лорд Амхерст био је страствени колекционар и изградио је значајну збирку египатских предмета, али је његово богатство готово уништено након преваре коју је починио управник његовог имања.

Према истраживању Вејса, породица Амхерст је бронзану скулптуру двадесетих година 20. века продала Рендолфу Херсту, америчком медијском магнату познатом по борби за тираж својих новина са Џозефом Пулицером.

Вејс, који бронзану скулптуру продаје за „шестоцифрену суму“, рекао је да ју је купио Херстов фонд за набавку уметничких дела, International Studio Art Corporation.

Херст је своју египатску збирку чувао у свом стану у Њујорку и у свом калифорнијском дворцу Сан Симеон, где је, како се верује, била изложена и бронзана скулптура.

У том периоду, Седрик Гибонс, уметнички директор студија „Метро-Голдвин-Мејер“ (МГМ), који је осмислио награду Оскар, редовно је долазио у посету.

Гибонс је најпре излио дизајн Оскара у бронзи, попут скулптуре Птаха, пре него што је статуета пресвучена златом и уручена на првој додели награда Академије 1929. године добитницима, међу којима је био и Чарли Чаплин.

„Уверљив аргумент“

У староегипатској митологији, бог Птах створио је свет тако што га је обликовао према замисли свог срца.

Током различитих периода успона и пада староегипатских царстава, крунисања фараона одржавана су у храмовима посвећеним Птаху.

Велики свештеници тог бога били су толико цењени на птолемејским дворовима да су се чак женили принцезама краљевске крви.

Говорећи на сајму „Фриз“, Вејс је рекао: „Визуелно, то је веома уверљив аргумент, а у прилог томе говори и чињеница да су се сви актери повезани са овом причом међусобно познавали.

„Не можемо то да тврдимо категорички, али не бисмо је тако представљали за продају да нисмо уверени у то. Чак и без података о њеном пореклу, реч је о изузетном предмету високог квалитета. Али те везе је заиста стављају у потпуно другачији контекст.“

Академија никада није потврдила везу са Птахом, већ тврди да њена статуета представља „стилизовану фигуру витеза који држи мач крсташа и стоји на филмској траци“.

На њеном сајту такође се наводи да „није коришћен модел током процеса дизајнирања“.

„Желели су да сазнају: да ли је он био стваран или не? Да ли је заиста био геније? Мој стриц је, после прилично кратког времена, утврдио да је он био истински велики геније и да је био стваран у сваком смислу“, истакао је Трамп.

Када је један од најзагонетнијих проналазача двадесетог века преминуо у хотелу „Њујоркер", свет је био усред Другог светског рата. Само неколико сати након смрти Николе Тесле, савезни агенти су ушли у његову собу и запленили његове техничке ствари.

Америчка влада је била веома заинтересована за очување ових докумената због бојазни да би могли пасти у руке непријатеља. Због сумњи да би ови списи могли да садрже идеје од пресудног значаја за војне напоре, Канцеларија за имовину странаца преузела је контролу над његовом имовином.

Задатак да процени ове папире добио је доктор Џон Џ. Трамп, професор електротехнике на Масачусетском технолошком институту (МИТ). Он је био технички саветник Националног комитета за истраживање одбране и уживао је велики углед у научним круговима.

Његов посао био је да испита материјал и утврди да ли у њему има нечег корисног за америчку војску. Након детаљног прегледа материјала који је трајао три дана, доктор Трамп је написао званични извештај за владу Сједињених Америчких Држава. Закључио је да су Теслине мисли и напори у претходних 15 година били првенствено спекулативног и филозофског карактера.

Током својих говора, амерички председник често описује свог стрица као истинског и великог генија, истичући његов важан задатак у процени Теслине заоставштине.

Након званичне ревизије, већи део материјала је предат Теслиној породици, тачније његовом нећаку Сави Косановићу. Ти документи данас чине основу архиве Музеја Николе Тесле у Београду.

Међутим, копије Теслиних папира о оружју са снопом честица послате су у ваздухопловну базу Патерсон у Охају ради пројекта који је касније наводно прекинут. Судбина тих копија остала је непозната, остављајући простор за нагађања о тајним америчким војним пројектима.