За њихову популарност заслужна је Британка Вики Бенисон, жена која се заљубила у италијанску кухињу када је са супругом купила кућу у италијанској регији Марке. Тамо је открила другачију Италију, не ону са разгледница, већ ону из малих села, породичних кућа и кухиња у којима се рецепти преносе генерацијама. Приметила је да једно велико кулинарско наслеђе полако нестаје.

Млађе генерације све ређе уче како се ручно прави паста, док су старије жене остале последње чуварке тог знања. Зато је 2014. године покренула пројекат "Pasta Grannies" (Паста баке) и са камером кренула на пут кроз Италију, од севера до југа, улазила у куће тих жена и бележила њихове приче, рецепте и покрете руку. Тако су баке које никада нису биле јавне личности постале интернет звезде.

Од породичне кухиње до светске публике

Пројекат је прерастао у веома популаран Јутјуб канал, а затим и у књигу Pasta Grannies: The Secrets of Italy’s Best Home Cooks, у којој Вики Бенисон представља 75 традиционалних рецепата домаће пасте. У књизи се налазе рецепти за различите врсте тестенина из свих крајева Италије, од тосканских пици тестенина, преко емилијанских тортелина, до сардинских и сицилијанских специјалитета.

Али књига није само збирка рецепата. То је прича о женама које чувају сећања. Свака бака има своју верзију пасте. Некада се разлике мере у неколико грама брашна или у другачијем начину обликовања теста, али за њих управо те мале разлике представљају идентитет једног места и једне породице.

Како каже једна од бака из пројекта, Лусија: Када имате добре састојке, они сами раде највећи део посла.

Ко су баке које су освојиле свет?

Међу најпознатијим „Паста бакама“ је Ђузепа Порку, позната као бака Пепа из Сардиније. Она је пред камерама показала како прави традиционалне “maccarrones de ungia”, малу сардинску тестенину коју обликује са невероватном прецизношћу.

Иако је већ била у позним годинама, њене руке су радиле брже од многих млађих кувара.

Ту су и жене из региона Емилије Ромање које праве тортелине и строцапрете, баке из Тоскане које развлаче тесто за пици, као и жене из Пуље које ручно обликују чувене орекијете (ореццхиетте), тестенину у облику малих ушију. Њихова заједничка порука је једноставна: Добра паста тражи време. Не може се убрзати.

Зашто су посебно популарне ван Италије?

Иако је реч о италијанском пројекту, највећу публику „Паста бака“ имају у иностранству. Посебно их воле у Сједињеним Америчким Државама, Канади и земљама где живе велике заједнице људи италијанског порекла.

За многе гледаоце оне представљају везу са прошлошћу, са породицом и са неким споријим начином живота који данас готово нестаје.

У свету брзе хране и инстант рецепата, слика баке која сат времена обликује тесто делује готово терапеутски. То није само прича о храни. То је прича о припадању.

Бари и орекијете: Када традиција постане туристички феномен

Једно од места које је постало симбол ове приче јесте Бари, на југу Италије. У старом делу града, Bari Vecchia, жене годинама седе испред својих кућа и ручно праве орекијете.

Туристи застају, фотографишу их и купују свежу тестенину. Та сцена постала је један од заштитних знакова града. Али последњих година појавила су се питања: Где је граница између традиције и бизниса?

Након што је полиција запленила одређену количину домаћих орекијета без одговарајуће декларације о пореклу, отворена је расправа о безбедности хране и контроли производње. Жене које праве пасту кажу да желе јасна правила, али и могућност да наставе свој посао. Неке од њих предлагале су оснивање задруга како би традиционална производња могла да опстане и у модерним условима.

Зашто их је критиковао Вашингтон пост?

Феномен „бака које праве пасту“ пре неколико дана је привукао пажњу и америчког листа Вашингтон поста. У репортажи о ресторанима у центру Рима, лист је поставио питање да ли жене које у излозима локала развлаче тесто представљају праву италијанску традицију или су постале део туристичког маркетинга.

Према мишљењу неких стручњака које лист цитира, такве сцене понекад више личе на представу за посетиоце него на аутентичну кулинарску праксу. Критичари посебно наглашавају да традиционална римска кухиња није заснована првенствено на свежој пасти.

Најпознатија римска јела, карбонара, аматрићана, гриција и каћо е пепе, углавном се припремају са сувом тестенином.

Власници ресторана и запослени у њима, међутим, одбацују идеју да је све само представа. Они тврде да показивање процеса прављења пасте помаже људима да разумеју колико рада стоји иза једног једноставног тањира хране.

Између сећања и будућности

Прича о „Паста бакама“ заправо говори о много већој теми: Како сачувати традицију у свету који се брзо мења?

Није проблем што традиција постаје популарна. Проблем настаје када изгуби своје значење.

Италијанске баке које су постале познате широм света нису тражиле славу. Оне су само наставиле оно што су радиле целог живота. Мало брашна, мало воде, јаја када треба и много стрпљења. Можда је управо у томе тајна њиховог успеха: у времену када се све убрзава, оне подсећају свет да неке ствари још увек морају да се раде полако.

За друге, међутим, то је цена јединственог гастрономског доживљаја, заснованог на ретким састојцима, дуготрајној занатској припреми и породичној традицији која траје готово два века.

Питање које је поделило италијанску јавност гласи: Mоже ли један сладолед заиста да вреди 95 евра?

Прича која траје скоро два века

Да би се разумела цена сладоледа Scettro del Re, потребно је вратити се у 1840. годину. Породична прича Папарела почиње са Луиђијем Марсељом, посластичарским мајстором чувеног "Caffe Gambrinus" у Напуљу.

Управо тамо усавршио је вештину израде колача и занатског сладоледа, учећи од Паскалеа Скођамила, наследника традиције дворских посластичара краља Фердинанда Другог Бурбонског.

У том периоду настала је кремаста посластица од ваниле и скупоцених зачина, која је била омиљена краљу Фердинанду Другом и због тога добила име Crema del Re (“Краљевска крема”).

Када се Луиђи Марсеља због љубави преселио у Руво ди Пуљу, отворио је локал инспирисан напуљским „Гамбринусом“ и своје знање пренео наредним генерацијама породице. Данас посластичарницу „Мокамбо“ воде брат и сестра, Винћенцо и Ђулијана Папарела, четврта генерација која наставља породичну традицију.

Деведесетих година прошлог века, када су многе италијанске посластичарнице почеле да користе индустријске базе и полуготове производе, породица Папарела одлучила је да крене супротним путем. Вратили су се старим рецептима и задржали искључиво занатску производњу, без млека у праху, вештачких боја, емулгатора и индустријских додатака.

Зашто овај сладолед кошта 95 евра

Scettro del Re није производ који се може купити у сваком тренутку. Припрема се искључиво по поруџбини, најмање три дана унапред. У његовој изради користе се састојци који спадају међу најскупље и најцењеније на свету: свеже млеко са пашњака Националног парка Алта Мурђа, јаја кокошака из слободног узгоја, ирански шафран у нитима, зелени пистаћи са заштићеним географским пореклом из Бронтеа на Сицилији, свежа павлака и јестиви листић злата од 24 карата.

Међутим, цену не одређују само састојци. Шафран пролази тродневни процес припреме пре него што започне завршно мешање сладоледа. Сам сладолед припрема се пред гостом, а читаво искуство траје око сат и по времена. Током дегустације домаћини објашњавају историју рецепта, порекло састојака и начин производње.

Завршни тренутак, који породица Папарела назива „облачење“, подразумева завршно украшавање сладоледа јестивим златом. Због тога „Мокамбо“ овај производ не представља као обичан сладолед, већ као гастрономско искуство које спаја историју, занат и врхунске намирнице.

Зашто је овај сладолед постао толико популаран упркос цени

Иако многима делује невероватно да неко издвоји 95 евра за један сладолед, управо је његова ексклузивност допринела популарности. У „Мокамбо“ долазе гости из целе Италије, али и из иностранства, како би испробали оно што власници називају јединственим гастрономским искуством. Неки посетиоци путују стотинама километара само да би пробали Scettro del Re, претварајући дегустацију у посебан разлог за путовање.

Према речима Винћенца Папареле, вредност овог производа није само у скупоценим састојцима, већ и у времену које је потребно за његову припрему, пажљивом одабиру сировина и очувању рецептуре која се готово два века преноси са генерације на генерацију.

Углед посластичарнице потврђују и бројна признања. „Мокамбо“ је међу ретким италијанским посластичарницама које су добиле престижну награду Tre Coni (Три корнета) највише признање водича Gambero Rosso, који оцењује најбоље занатске произвођаче сладоледа у Италији.

Наравно, критике нису изостале. За многе потрошаче сладолед остаје свакодневна посластица и тешко је прихватити да може да кошта колико вечера у врхунском ресторану. Управо тај судар између традиционалног производа и луксузне гастрономије учинио је да Scettro del Re постане једна од најкоментарисанијих кулинарских тема у Италији.

Ипак, није најскупљи сладолед на свету

Колико год цена од 95 евра деловала високо, италијански сладолед из Пуље далеко је од светског рекорда.

Најскупљи сладолед на свету према Гинисовој књизи рекорда је Byakuya, који производи јапанска компанија "Cellato".

Једна порција кошта око 6.200 евра, а припрема се од белог тартуфа из Албе, једног од најскупљих прехрамбених производа на свету (који се налази у Италији), затим италијанског Пармиђано ређано сира, сакекасу пасте настале у производњи сакеа и јестивог злата. Циљ није само укус, већ стварање јединственог споја јапанске и европске гастрономске традиције.

Међу најпознатијим луксузним десертима налази се и Frrrozen Haute Chocolate, који се служи у ресторану „Серендипити 3“ на Менхетну. Припрема се од четрнаест врста најквалитетније чоколаде из Африке и Јужне Америке, уз додатак јестивог злата и шлага.

Десерт се служи у кристалној чаши марке "Baccarat", коју гост задржава, као и кашичицу од белог злата украшену дијамантима. Управо ови луксузни детаљи највећим делом објашњавају цену од 25.000 долара.

Апсолутни рекорд ипак не припада сладоледу због његових састојака, већ због онога што га прати. У чувеном ресторану "Arnaud’s" у Њу Орлеансу служи се десерт Strawberries Arnaud – јагоде мариниране у португалском вину, сладолед од тахићанске ваниле и шлаг.

Његова цена може да достигне чак 9,85 милиона долара, јер се уз десерт поклања прстен са ретким природним плавим дијамантом од преко десет карата, намењен пре свега просидбама и другим посебним приликама. Без тог драгуља, исти десерт кошта свега неколико долара.

Када цена постане део приче

Случај посластичарнице „Мокамбо“ показује да се вредност једног гастрономског производа не одређује искључиво ценом састојака. На њу утичу и историја, занатско умеће, време потребно за припрему, као и емоција и искуство које производ пружа госту.

Да ли је Scettro del Re непотребан луксуз или пример врхунске италијанске гастрономије, остаје ствар личног укуса.

Оно што је неспорно јесте да је један корнет сладоледа успео да покрене расправу широм Италије и привуче пажњу међународне јавности на малу породичну посластичарницу у Пуљи, која већ скоро два века чува своју традицију.

Мање групе статуета нашле су свој дом и у Плесној дворани у Моцартовој резиденцији, башти Моцартеума и историјској "Кућици чаробне фруле". Скулптуре су израђене од пластике отпорне на временске услове, а њихов визуелно беспрекоран изглед без шавова постигнут је специјализованим поступком вакуумског ливења у Кобергу, у Немачкој.

Уметник Отмар Херл, познат по сличним инсталацијама широм Европе, наглашава да није желео да створи још један класичан споменик. "Мој циљ је био да покажем његову људску страну, да је упркос генијалности био сасвим нормална особа", објаснио је Херл. Посебан детаљ који то илуструје јесте пас уз Моцартову ногу.

Лева рука композитора нежно почива на глави пса, као омаж Пимперлу, вољеном псу породице Моцарт. Историјска писма откривају да је породица редовно шетала Пимперл управо у вртовима Мирабел, где је сада постављена главна инсталација.

Линус Клумпнер, директор Фондације "Моцартеум", истиче да пројекат наставља серију повезивања Моцарта са савременом уметношћу.

"Посебност је у томе што се не одвија само у музејима, већ заузима и јавни простор. То нуди јединствену прилику да инспиришемо госте из целог света и ван музејских зидова", рекао је Клумпнер. Циљ је да се створи инклузивни приступ Моцарту, третирајући посетиоце као равноправне учеснике у културном дијалогу који ова јединствена инсталација директно подстиче.

Уметност у јавном простору носи и своје ризике

Отмар Херл, чији су радови раније били мета крадљиваца, прихвата то као неизбежан део процеса.

"То је једноставно природа јавног простора. Као уметник, не могу да се жалим на оно што се дешава понекад са фигурицама и да их заштитим од уништења и до крађе", наводи уметник. Упркос томе, градске власти не препуштају све случају: изложбени простор у вртовима Мирабел се током ноћи ограђује из безбедносних разлога. Неколико фигура је украдено већ у првим сатима након постављања.

За оне који желе да легално понесу кући златни сувенир, стрпљење је кључно. Након завршетка привремене поставке, која ће трајати до 30. августа 2026. године, фигуре ће бити доступне за продају. Оригинална скулптура из инсталације кошта 90 евра, док је за примерак из ограничене, потписане серије од 270 комада потребно издвојити 180 евра. Заинтересовани могу унапред купити ваучере у музејској продавници у Моцартовој резиденцији.

Ипак, готово свуда дочекаће вас тихо, али непоколебљиво правило: храна са шведског стола не сме да се износи. Иако се ова забрана некима може учинити ситничавом, иза ње стоји читав низ логичних и законских разлога који штите и госте и сам хотел.

Економија обиља и њених граница

Први и најочигледнији разлог лежи у самом пословном моделу. Цена оброка на шведском столу пажљиво је формирана на основу просечне количине хране коју једна особа поједе током једног оброка, и то у ресторану. У њу су урачунати трошкови намирница, припреме хране, радне снаге, као и одређени проценат отпада, који је неизбежан.

Овај концепт заснива се на претпоставци да ће неки гости појести мање, а други више, чиме се постиже равнотежа. Када би гости масовно почели да износе храну, тај модел више не би био одржив. Ресторан би се суочио с непредвидивим губицима, јер не би могао да има увид у количину хране која се износи из објекта. То није исто што и понети остатак јела нарученог à la carte – у том случају платили сте конкретну порцију. Код шведског стола, међутим, плаћате право да током оброка једете колико желите, а не неограничену количину хране коју можете да понесете са собом.

Невидљиви ризик у тањиру: безбедност хране као приоритет

Још важнији разлог од финансијских јесу безбедност хране и здравље гостију. Храна на шведском столу чува се у строго контролисаним условима. Топла јела одржавају се на температури изнад 60 степени Целзијуса, а хладна на температури нижој од четири степена. Такав температурни режим спречава развој опасних бактерија.

Међутим, чим храна напусти грејаче или расхладне витрине, улази у такозвану „опасну зону“ – између 4 и 60 степени Целзијуса – у којој се број микроорганизама може удвостручити за само двадесет минута. Према смерницама за безбедност хране, кварљиве намирнице не би смеле да стоје на собној температури дуже од два сата.

Када гост спакује храну и понесе је у собу или ван хотела, хотел губи сваку контролу над њеном безбедношћу. Не зна се колико дуго ће та храна стајати ван фрижидера, како ће бити складиштена нити да ли ће бити адекватно подгрејана. Уколико би се гост разболео услед тровања храном, хотел би могао да сноси правну одговорност, што би могло да доведе до озбиљних тужби и нарушавања угледа. Зато је забрана изношења хране пре свега мера предострожности која штити здравље самих гостију.

Додатни разлог је и ризик од унакрсне контаминације, будући да велики број људи користи исти прибор за послуживање. Управо зато храна са шведског стола треба да се конзумира одмах након што је узета, а не да се касније преноси и чува у неконтролисаним условима.

Културолошке разлике и борба против бацања хране

Парадоксално, иако је изношење хране забрањено, шведски столови спадају међу највеће изворе бацања хране у угоститељству. Процењује се да заврши у отпаду и до половине припремљене хране. То отвара важно етичко питање одговорности. Неки хотели овај проблем решавају тако што непослужену храну, која није била изложена гостима, донирају добротворним организацијама или је дају запосленима. Међутим, храна која је већ сатима била изложена на шведском столу не може се донирати, јер више не постоји гаранција њене безбедности.

Занимљиво је посматрати и културолошке разлике. У Француској је, на пример, од 2021. године на снази закон који обавезује ресторане да гостима омогуће да понесу остатке свог оброка у такозваном "doggy bag"-у. Ипак, овај закон изричито изузима шведске столове, препознајући специфичне ризике које такав начин послуживања носи.

С друге стране, у појединим земљама, попут Шкотске, тражење да се спакује остатак оброка може се сматрати непристојним. У Сједињеним Америчким Државама на снази је и Закон Била Емерсона о добром Самарићанину из 1996. године, који штити донаторе хране од одговорности и подстиче донирање вишкова, али се односи искључиво на безбедно чувану неискоришћену храну.

Иако забрана изношења хране са шведског стола понекад може деловати фрустрирајуће, она је утемељена на споју пословне логике, здравствених прописа и правне одговорности. Док се угоститељска индустрија суочава са проблемом бацања хране и тражи одрживија решења, попут употребе мањих тањира или модела наплате према тежини преузете хране, ово правило остаје један од кључних механизама заштите. Следећи пут када се нађете пред обиљем на шведском столу, уживајте у тренутку, свесни да су ова правила постављена с добрим разлогом.

Спој природе, мита и историје

Као највиша планина Грчке, са врхом Митикас на 2.918 метара, Олимп је у митологији био пребивалиште дванаест олимпских богова, са Зевсовим престолом на врху.

Проглашен је за први национални парк у земљи још 1938. године, а од 1981. је и Унесков резерват биосфере, препознат по изузетној биоразноликости која укључује и бројне ендемске врсте.

У његовом подножју налази се Дион, свети град античких Македонаца.

За локално становништво, планина је много више од мита. „Олимп је наш живот. То је место на којем смо одрасли", рекао је Евангелос Геролиолиос, градоначелник општине Дион-Олимп.

Ипак, са славом долазе и изазови. Очекује се да би статус светске баштине привукао још већи број посетилаца, што изазива забринутост.

Планински водич Бабис Маринидис упозорава на опасности масовног туризма и све чешће непоштовање постојећих правила. „Поставља се питање колико људи овај екосистем може да поднесе. Верујем да се мора увести неко ограничење", каже Маринидис.

Испред Олимпа је неизвестан пут. Нацрт дневног реда Комитета за светску баштину сугерише да би предлог могао бити враћен Грчкој на дораду, уз захтев за додатним детаљима.

Локална заједница се ипак нада да ће културно и природно богатство планине осигурати њено место на престижној листи.

Евентуални упис не би био само признање, већ и обавеза за будуће генерације да очувају осетљиву равнотежу између развоја туризма и заштите овог светог места, које припада целом човечанству.

“Гледали сте један екстремни мото спорт који се зове старт рајдинг и састоји се од извођења акробација на спортским моторима на задњем точку, на предњем како год", рекао је Хрвоје Костелац, мотоциклиста из Хрватске.

Мотористи кажу да пре пре наступа има мало страха али се он убрзо распрши.

"Оног момента кад ставимо кациге на главу и упалимо мотор то причињава задовољство и тај осећај адреналина.Мене моја мајка никада није гледала уживо, а жена јесте, јер ме је она таквог и упознала", истакао је Немања Михајловић, Мото-клуб "Стршљен" из Бања Луке.

Звезда скупа је троструки шампион мото спорта из Бразила, човек који у Кугли смрти пркоси свим позантим законима физике, па и оним које ће научници тек открити.

"Оно што је у мом наступу посебно јесте да га ја изводим у обичном, серијском Харли Дејвидсону, ништа на њему није мењано, а лопта у којој возим је веома мала што наступ чини још тежим. Припреме пре уласка у лопту трају око сат и по. Припремам себе и психички и физички и наравно проверавам сам мотор", рекао је Рикардо Коста де Аружо,светски шампион из Бразила.

Љубитељи мотора су као комуна, лако се окупе у било ком делу света.

"Ми смо хтели да направимо по узору на велике светске скупове, један наш фестивал. Очекујемо око две хиљаде моториста из региона из Мађарске, Аустрије, Црне Горе, Републике Српске", истакао је Петар Милићевић,организатор скупа, Мото-клуб "Трибали".

У вечерњим сатима организоваће се концерти рок музике. Наступиће "Регина" и Ален Исламовић.

Међутим, једног јутра дочекало ју је непријатно изненађење – обе њене мачке побегле су из кампа.

„Пробудила сам се око пола шест, шест ујутру и обе су нестале“, испричала је Буленова за Си-Би-Ес Минесота.

Једна од мачака, Луис, убрзо је пронађена, али трогодишњој Фриџ није било ни трага. Власница је сатима претраживала околину кампа и околна подручја, али без успеха. Када је морала да настави пут према кући, донела је, како је рекла, једну од најтежих одлука – да оде без своје љубимице.

„Осећала сам се као да сам тамо оставила делић себе. Само сам плакала јер није била са мном, а све што сам желела била је моја беба“, рекла је Буленова.

Ипак, од потраге није одустала. Код куће је свакодневно пратила објаве локалних склоништа и удружења за заштиту животиња, надајући се да ће неко пронаћи Фриџ.

У међувремену, мачка је у дивљини водила борбу за опстанак. Национални парк Грејт Сенд Дјунс познат је по великим пешчаним динама, али и захтевним условима – високим температурама, недостатку хране и присуству предатора попут којота, планинских лавова и медведа.

Стручњаци за понашање мачака наводе да се изгубљене кућне мачке често инстинктивно крију и остају непомичне док не процене да су безбедне. Глад и жеђ их временом приморавају да крену у потрагу за храном и водом, ослањајући се на природне ловачке способности.

Четрдесет дана након нестанка, Фриџ је пронашла једна особа која ју је однела у склониште организације „Хјуман сосајети“ (Humane Society). Након идентификације, власница је добила позив којем се надала више од месец дана.

Без размишљања је села у аутомобил и кренула на шеснаесточасовни пут до Колорада. Поновни сусрет, како је рекла, био је испуњен сузама радосницама.

„Био је то најневероватнији осећај. Само апсолутне сузе радоснице“, рекла је Буленова.

Иако је провела више од месец дана у дивљини, Фриџ је пронађена у добром здравственом стању. Била је мршавија, али без озбиљнијих последица.

„Добро је, здрава је. Мало је смршала, али мислим да 40 дана проведених у дивљини Колорада то учини човеку, односно мачки“, рекла је њена власница.

Ова необична прича још једном подсећа власнике кућних љубимаца на важност микрочиповања и додатне заштите, попут ГПС огрлица, које могу повећати шансе за проналазак изгубљене животиње.

За Ники Булен, Фриџ није само мачка која се вратила кући – већ прави борац.

„Она је борац. Сада је сертификована опасница“, рекла је кроз смех.

Уз заставу је приложено потписано писмо астронаута којим се потврђује њено порекло.

Како је наведено у огласу, црвено-жута совјетска застава, димензија 10 са 15 центиметара, ношена је на Командном модулу Колумбија током историјске мисије Аполо 11 у јулу 1969. године.

„Летео на Месец на Аполо 11", написао је Олдрин на застави.

Према речима астронаута, он је понео совјетску заставу са собом као гест добре воље и да би показао да је слетање на Месец било достигнуће за цело човечанство, а не само за Сједињене Државе.

Поред америчке заставе, Олдринов лични комплет је укључивао заставу Тексаса, заставу Њу Џерзија, и совјетску заставу.

Људи су први пут слетели на површину Месеца 20. јула 1969. године. Амерички астронаути Нил Армстронг и Баз Олдрин, чланови посаде Апола 11, постигли су тај подвиг.

Идеја о провођењу скоро целог дана у авиону може звучати застрашујуће, али све већи број путника спреман је на такву жртву како би избегао стрес и губљење времена приликом преседања. У свету авијације, ултра-дуги летови, дефинисани као путовања дужа од 16 сати, представљају врхунац технолошког достигнућа и комфора.

Модерни авиони попут „Ербаса А350“ и „Боинга 787 дримлајнер“ омогућили су авио-компанијама да повежу градове на супротним крајевима планете, али и да тестирају границе људске издржљивости.

„Пројекат излазак Сунца“: Нова ера авијације

Иако су тренутни рекорди импресивни, „Квантас“ се спрема да их све надмаши својим амбициозним „Пројектом излазак Сунца“. План је да се успоставе први директни летови из Сиднеја за Лондон и Њујорк, а инаугурални лет за Лондон најављен је за октобар 2027. године.Рута је дуга око 17.000 километара, а путници ће у ваздуху провести и до 22 сата, чиме ће овај лет постати најдужи комерцијални лет у историји. Да би остварио овај подвиг, „Квантас“ је наручио 12 посебно модификованих авиона „Ербас А350-1000УЛР“.

Ови авиони су пројектовани тако да имају додатни резервоар за гориво, а у кабини ће бити места за  само 238 путника, у поређењу са стандардних 410, како би се обезбедио додатни простор и удобност.

„Циљ решавања ове удаљености је оно на чему је Квантас основан и та мисија постоји од почетка оснивања компаније“, изјавила је Ванеса Хадсон, директорка компаније.

Циркадијални систем осветљења у авиону за смањење џет-лега

Кључна иновација "Пројекта Излазак Сунца" није само у дужини лета, већ и у потпуној посвећености добробити путника. У авионима ће се налазити посебна "Wellbeing" зона, простор намењен за истезање и кретање, са освежењем и здравим грицкалицама.

Кабина ће бити опремљена циркадијалним системом осветљења које се прилагођава добу дана на дестинацији, како би се смањио ефекат џет-лега. Чак и распоред оброка и забавни програм биће осмишљени да подстакну бољи сан. Путници у свим класама имаће више простора за ноге, а бесплатан и брз вај-фај биће доступан свима.

Овај пројекат не представља само тест инжењерске генијалности, већ и одговор на жеље путника да стигну на одредиште брже и одморније. Успех „Пројекта излазак Сунца“ могао би да отвори врата за нове ултра-дуге руте, суштински смањјујући планету и чинећи свет још повезанијим.

Пет најдужих летова данашњице

Тренутно, трон најдужих комерцијалних летова на свету припада компанији „Сингапур ерлајнс“, која доминира са два лета ка Њујорку. Прво место заузима линија од њујоршког аеродрома Џон Ф. Кенеди (ЏФК) до Сингапура, дуга 15.332 километра.

Путници на овом лету проведу у ваздуху у просеку 18 сати и 40 минута. Следећи је лет из Њујорка за Сингапур, само три километра краћи. Оба лета обавља специјално модификовани Ербас А350-900УЛР (Ultra Long Range), који има само бизнис и премијум економску класу како би се максимизирао комфор на тако дугом путу.

На трећем месту листе налази се директна веза између Аустралије и Европе, лет компаније „Квантас“ од Перта до Лондона, који прелеће 14.499 километара. Овај лет обавља „Боинг 787-9 дримлајнер“. Четврто место држи још једна „Квантасова“ рута, која повезује Далас у Сједињеним Државама са Мелбурном у Аустралији, дуга 14.468 километара.

Листу пет најдужих заокружује лет компаније „Емирејтс“ од Окланда на Новом Зеланду до Дубаија, који прелеће 14.193 километра и често се обавља легендарним „Ербасом А380“. Ове руте показују колико је технологија напредовала, али и колико су авио-компаније спремне да уложе у директне везе између глобалних центара.

Као апсолутни монарх, султан у својим рукама има најважније државне функције. Он је шеф државе, председник владе и обавља више министарских функција.

Његова улога далеко превазилази политичку – у традиционалном систему Брунеја султан се сматра симболом јединства народа и државе.

Династија Болкијах једна је од најстаријих владарских породица на свету. Ова породица влада Брунејем више од шест векова, а Хасанал Болкијах је 29. владар из те династије.

У земљи је присутан снажан однос према монархији. Његов музеј чува предмете из живота и владавине султана, док се његов портрет може видети на бројним јавним местима, у медијима и установама.

Ипак, султан се ретко појављује у јавности. Његова главна резиденција, палата Истана Нурул Иман, једна је од највећих краљевских палата на свету.

У њој се, осим султановог приватног дела, налазе државно седиште, просторије владе и места за одржавање званичних церемонија.

Палата се простире на око 200.000 квадратних метара и има велики број просторија, сала за пријеме и свечаности. За јавност се отвара само неколико дана годишње, углавном током исламског празника Бајрама, када грађани имају прилику да се сусретну са султаном.

Богатство владарске породице често привлачи пажњу светске јавности. Посебно се издваја султанова колекција луксузних аутомобила, која се сматра једном од највећих приватних колекција на свету.

У њој се, према различитим проценама, налазе стотине возила најпознатијих произвођача – међу њима око 20 ламборгинија, 160 поршеа, 130 ролс-ројсева, 360 ферарија, 170 јагуара, 180 БМВ-а, 360 бентлија и више од 500 мерцедеса.

Поред раскоши која прати султански двор, његова владавина повезује се и са државним програмима који становницима Брунеја обезбеђују бесплатне или субвенционисане услуге у областима здравства и образовања.

Ипак, богатство и начин живота султанске породице годинама су предмет интересовања и критика међународне јавности, посебно због великих разлика између раскоши двора и ограниченог политичког простора у земљи.

Хасанал Болкијах данас остаје симбол Брунеја – државе која спаја вековну монархијску традицију, огромно богатство од нафте и гаса и модерни живот у једном од најбогатијих крајева Азије.

Према наводима италијанских медија, вредност трансакције износи око 350 милиона евра, а нови власник требало би да буде холдинг повезан са катарском породицом Ел Тани.

Купац из Катара: породица Ел Тани и инвестиције на Сардинији

Међу именима која се повезују са овом трансакцијом налази се Хамад бин Џасим ел Тани, познат и као ХБЈ, бивши премијер Катара и један од најзначајнијих људи у међународним финансијским круговима. Хамад бин Џасим је некада био на челу Катарског инвестиционог фонда (Qatar Invesment Authority), једног од највећих државних инвестиционих фондова у свету.

Током политичке каријере обављао је и функцију министра спољних послова Катара. Породица Ел Тани већ годинама улаже у Сардинију, посебно у областима повезаним са луксузним туризмом, укључујући пројекте на подручју Kоста Смералде и Олбије.

Будућност Виле Чертоза: Mогућ прелазак у луксузни ризорт

Још није званично потврђено каква ће бити будућа намена имања, али међу најчешће помињаним могућностима налази се трансформација виле у ексклузивни хотелски комплекс. Због своје величине, инфраструктуре и јединствене локације, Вила Чертоза има потенцијал да постане део међународног сегмента луксузног туризма.

Такав пројекат уклопио би се у вишегодишњу стратегију катарских инвестиција на североистоку Сардиније, области која већ представља једну од најважнијих светских дестинација за елитни туризам.

Од Виле Монастеро до Берлусконијеве резиденције

Вила Чертоза налази се у области Пунта Лада, у Порто Ротонду, недалеко од Олбије. Силвио Берлускони купио ју је осамдесетих година прошлог века, када се још звала Вила Монастеро. Након куповине, Берлускони је покренуо обимну реконструкцију и проширење објекта, а вила је временом постала једна од његових најпознатијих приватних резиденција.

За радове је био ангажован архитекта Ђани Гамонди, познат по пројектима луксузних вила на подручју Коста Смералде. Берлускони је током година проширивао посед куповином околних парцела и објеката.

Имање од 120 хектара са базенима, хелидромом и приватним садржајима

Вила Чертоза простире се на око 120 хектара и представља једну од најраскошнијих приватних некретнина у Италији. Комплекс обухвата главну вилу, објекте за госте, више базена, спа центар, спортске терене, хелидром, башту, као и вештачки вулкан који је постао један од најпознатијих детаља имања.

Укупна покривена површина објеката процењује се на око 4.500 квадратних метара, док главна вила располаже бројним собама и просторима намењеним за пријем гостију. Одржавање овако великог комплекса захтева значајна финансијска средства.

Трошкови запослених, одржавања зелених површина, инфраструктуре, пореза и комуналија годинама су били један од разлога због којих је број потенцијалних купаца био веома ограничен. Године 2004. италијанска влада је ову локацију дефинисала као могућу алтернативну безбедносну резиденцију за председника владе.

Место сусрета светских лидера

Током година Вила Чертоза била је место бројних политичких сусрета на највишем нивоу. Силвио Берлускони је у својој сардинској резиденцији угостио многе светске лидере, међу којима су били председник Сједињених Америчких Држава Џорџ Буш, британски премијер Тони Блер, руски председник Владимир Путин, као и шпански премијери Хосе Луис Родригез Сапатеро и Хосе Марија Аснар.

Вила је била повезана и са Берлусконијевом великом страшћу према фудбалу. Током периода када је био председник Милана, управо из ове резиденције често су се водили разговори о спортским питањима и трансферима играча.

Пјер Силвио Берлускони: „Нови власник има визију која је у складу са очевим идејама”

О продаји виле говорио је и Пјер Силвио Берлускони, Силвијев син и извршни директор компаније Медијасет. Он је објаснио да породица више није често користила ову резиденцију и да је приликом избора купца било важно пронаћи партнера који ће поштовати значај и историју тог места.

„Мој отац је имао идеје како да Вила Чертоза настави да живи у будућности. Не можемо бити потпуно сигурни, али нови власник нам је представио причу која је у складу са оним што је мој отац желео”, рекао је Пјер Силвио Берлускони.

Према његовим речима, одлука о продаји била је слична ранијој одлуци породице да прода фудбалски клуб Монца, уз жељу да се обезбеди наставак приче на начин који одговара наслеђу Силвија Берлусконија.

Нова ера за симбол Сардиније

Продајом породици Ел Тани почиње ново поглавље у историји Виле Чертоза. Место које је деценијама било симбол приватног живота Силвија Берлусконија могло би да постане међународна дестинација луксузног туризма и један од најпрепознатљивијих пројеката високог стандарда на Сардинији.

Будућа намена имања још није званично потврђена, али је извесно да ће Вила Чертоза остати једно од најпознатијих места италијанског Медитерана, сада са новим власницима и новом улогом. 

Реакција компаније била је изненађујуће блага. Менаџер операција Вејн Барет изјавио је да пилот неће сносити последице и похвалио је његову вештину. "Мислим да је пилоту било мало досадно, пошто је то био пробни лет. Мада, било је то прилично вешто летење", рекао је Барет. Додао је да је лет био неопходан ради тестирања замењеног дела, иако рута није била одобрена.Приметио да је пилот морао да се добро концентрише да би исписао речи, тако да му тада "све само није било досадно".

Овај случај није усамљен. Годинама раније, пилот у Аделејду у Аустралији послао је сличну поруку. Запослен у школи (Flight Training Adelaide), млади пилот је током трочасовног лета исцртао исту фразу. Његов задатак био је да "разрађује" нови мотор авиона "Дајмонд Стар", процедура која подразумева дуге и монотоне сате летења. Његов траг, ухваћен на сајтовима за праћење, открио је више од саме поруке о досади.

Пре него што је исписао поруку, пилот је направио неколико кругова дуж обале, правећи цртеже које су медији описали као "помало експлицитне графите". Директор школе Пајн Пијенар изјавио је да не одобрава такве поступке, али је додао: "Очигледно му је постало досадно. Млади инструктори, шта да се ради?". И Питер Гибсон, портпарол аустралијске Управе за безбедност цивилног ваздухопловства, потврдио је да цртежи "нису уобичајени, али се за њих чуло".

Ови "уметници досаде" део су ширег, глобалног тренда. Пилоти широм света користе своје летелице да цртају срца, божићне јелке, па чак и да се потпишу на повратним летовима. Феномен повлачи паралеле са тркачима и бициклистима који користе апликације за праћење да би на мапама градова исцртавали детаљне цртеже.

Једна бициклистичка група из Перта је тако "нацртала" козу, а затим и вомбата. Било да је реч о пилоту који исказује досаду или бициклисти који црта животињу, технологија за праћење постала је платно за неочекивану креативност.

Дебата историчара и научника поново је оживела након страдања експерименталне подморнице Титан компаније „Ocean Gate“, која је имала катастрофалну имплозију 18. јуна 2023. године током зарона ка олупини Титаника. Трагедија је поново актуелизовала питање које већ деценијама интригира научнике и историчаре.

Како је могуће да се високотехнолошко пловило, пројектовано за екстремне дубине, распало у тренутку, док су крхке стаклене боце из 1912. године остале неоштећене на дну океана? Оне и данас леже на дубини од скоро четири километра, под незамисливим притиском од око 381 бар, што је еквивалентно тежини неколико десетина авиона распоређеној на површину једне боце. Одговор лежи у суптилној равнотежи између унутрашњег и спољашњег притиска, као и у неочекиваном хероју ове приче – чепу од плуте.

Игра притиска и физике

Да бисмо разумели како су боце избегле уништење, најпре морамо разумети силу која им је претила – имплозију. До имплозије долази када је спољашњи притисак на објекат знатно већи од унутрашњег, због чега се његова структура урушава ка унутра настојећи да изједначи притиске. Управо се то догодило са деловима трупа Титаника који су задржали ваздух. Како су тонули у све дубље слојеве океана, спољашњи притисак воде постајао је толико велики да је на крају смрвио њихову конструкцију.

Боце шампањца су, међутим, имале једну кључну предност. Угљен-диоксид унутар боце ствара притисак од око шест бара, што је приближно шест пута више од атмосферског притиска. Модерне боце пројектоване су да издрже и до 20 бара. Тај унутрашњи притисак пружио је боцама почетну заштиту током првог дела тоњења, све док спољашњи притисак није достигао приближно исту вредност. Али шта се дешавало током даљег спуштања ка дну?

Кључна улога чепа од плуте

На дубини од 3.800 метара притисак достиже вредност коју ниједна стаклена боца, без обзира на дебљину стакла, не би могла сама да издржи. Чак и да је стакло неким чудом остало читаво, чеп од плуте био би потиснут ка унутрашњости боце огромном силом. Управо ту на сцену ступа кључни процес – постепено изједначавање притиска. Научници сматрају да је, како је брод тонуо, све већи притисак воде постепено сабијао чепове од плуте.

Пошто плута није потпуно непропусна, морска вода је полако продирала у боце. Тај процес одвијао се довољно споро да се унутрашњи притисак постепено повећавао, све док се није изједначио са спољашњим. Захваљујући томе, стакло никада није било изложено наглој и великој разлици у притиску која би изазвала имплозију. Вода унутар боце на крају је притискала њене зидове истом снагом као и вода споља, чувајући боцу нетакнутом.

Иако је мало вероватно да је садржај боца са Титаника данас питак због продора слане воде, слични случајеви пружају увид у то какав је могао бити. Године 1998. из олупине шведског теретног брода, потопљеног 1916. године у Балтичком мору, извучено је две хиљаде боца шампањца Heidsieck & Co. Monopole из бербе 1907. године, исте марке и бербе која се налазила и на Титанику.

Након 82 године проведене у готово идентичним условима таме и ниске температуре, стручњаци су шампањац описали као пиће „импресивне равнотеже и прелепе златне нијансе“, са и даље очуваним мехурићима. Чини се да морско дно, бар у теорији, пружа готово идеалне услове за сазревање вина. Олупина Титаника, трагични споменик једне ере, тако је постала и најнеобичнији вински подрум на свету, чувајући причу не само о људским судбинама већ и о тихом тријумфу физике над силама природе.

Норвешка авио-компанија привремено је заменила свој Инстаграм лого култним симболом Speedmarque „Бритиш ервејза" након драматичне победе Енглеске над Норвешком у четвртфиналу СП.

Опклада је брзо привукла пажњу милиона корисника на овој друштвеној мреззи, а друге међународне авио-компаније су се придружиле задиркивању пре него што је норвешки авио-превозник испунио своје обећање након победе Енглеске у продужецима утакмице која се играла у Мајамију.

Изазов је започео пре четвртфинала Светског првенства у фудбалу, када је норвешка авио-компанија изазвала „Бритиш ервејз" на опкладу у вези са логоом на Инстаграму.

Правила су била једноставна – ако Норвешка победи, „Бритиш ервејз" ће заменити своју Инстаграм профилну слику за лого норвешке компаније на један дан, а ако Енглеска буде однела победу, „Норвиџен ер" ће учинити исто.

Норвешки авио-превозник задиркивао је британску компанију питањем да ли је спремна да ризикује свој лого.

Британци су одговорили с једнаким самопоуздањем, поручивши Норвежанима да се не кладе на ствари које не могу да добију.

Пријатељска опклада је важила до последњег звиждука судије, док је четвртфинале Светског првенства изазвало велику драму.

Победа Енглеске одвела је ову репрезентацију у полуфинале Светског првенства у фудбалу, а тај резултат је уједно значио да је норвешка компанија званично изгубила свој лого, макар и привремено.

Антички грчки полимат Ератостен, први човек који је измерио обим Земље, оспоравао је било какву везу Одисеје са географијом. Говорио је: „Место Одисејевих лутања пронаћи ћете онда када пронађете обућара који је зашио Еолову врећу ветрова.“

Прагја Агарвал професорка на Колеџу Мари Едвардс, Универзитета у Кембриџу, више од две деценије проучава историју картографије и менталног мапирања. За њу су управо географски елементи оно што ову причу чини утемељеном.

Одисејева жеља да пронађе пут кући налази се у самом средишту епа, а сам Одисеј се мења док пролази кроз различита места и просторе.

Мапирање мита

Антички грчки историчар Полибије, који је живео око шест векова после Хомера, веровао је да је Одисеја истинита прича у коју су уткани поједини митови, а не обрнуто. Тврдио је, на пример, да су неке рибарске технике у близини Сциле биле истоветне онима на острвима код Сицилије, па је закључио да се Сцила мора налазити управо уз обалу Сицилије.

Страбон, грчки филозоф и географ који је писао готово седам векова после Хомера, у свом делу Географика, које се састоји од 17 књига, саставио је свеобухватан атлас и енциклопедију грчког света из времена цара Августа. У њему описује и острва на којима живе мушкарци и жене у Индијском океану, слично као што Хомер чини у Одисеји:

Предања и митови тог доба говорили су о женама које су заводиле мушкарце и одводиле их у пропаст. Међу њима је и Хомерова Кирка, коју описује као „страшну богињу лепе косе“. Она живи сама на острву Ејаји, окружена питомим вуковима и лавовима, и намамљује Одисеја и његове сапутнике како би их претворила у свиње.

Хомер пише и о Калипси, која Одисеја држи у „сексуалном ропству“ на свом острву Огигији седам година. Према другом тумачењу, Одисеј је тамо остао својевољно све док није одлучио да му је доста, што зависи од превода.

На мапама и глобусима античког света митови и стварност се преплићу и прожимају. Римски математичар и астроном Птолемеј, који је око 150. године наше ере израдио карту тада познатог света, на њој је приказао многа места из Хомерових епова: Лотофагитиду (земљу Лотофага), Циркејски рт (Ејају, Киркино краљевство) и Сиренска острва.

Покушаји да се та места прецизно пренесу на савремене карте били су веома тешки. Птолемејеви прорачуни географске ширине и дужине заснивали су се на потпуно другачијем схватању обима Земље и картографској пројекцији.

Ипак, приближно поређење са савременим картама указује да би Лотофагитида могла да се налази у Африци.

Крајем 16. века холандски картограф Абрахам Ортелијус први је у целини приказао Одисејево путовање на својој карти у делу Theatrum Orbis Terrarum. Карта је носила назив Карта Уликсових лутања, при чему је Уликс латинско име за Одисеја.

Ортелијус је и митски и измишљени свет Одисеја приказао као научну чињеницу, тврдећи да је Итака заправо данашњи Крф. Хомер је Калипсино острво сместио западно од Схерије, митског уточишта и последње Одисејеве станице пре повратка у Итаку.

Како западно од Крфа не постоји никакво острво, Ортелијус је једноставно нацртао измишљено острво на својој карти. Оно је потом постало узор бројним каснијим картама, па се тај непостојећи остров појављивао све до 19. и 20. века.

Француски политичар и путописац Виктор Берар је 1912. године покушао да реконструише Одисејево путовање тако што је лично прешао исту руту. Калипсино острво сместио је близу Гибралтара, земљу Лотофага на острво Џерба код јужне обале Туниса, а земљу Киклопа у Посилипо код Напуља.

Берар је сматрао да је Хомерова Одисеја била под снажним утицајем феничанских путовања и њихових поморских карата, односно упутстава за пловидбу уз обалу која су се ослањала на звезде као оријентире. Међутим, многе од тих „карата“ постојале су више у људској машти и усменом предању него као стварни предмети.

У потрази за Итаком

Једна од најзначајнијих расправа у покушајима да се одгонетне географија Одисеје односи се на питање где се заиста налазила Итака.

Дуго се сматрало да је то данашње острво Итаки у Јонском мору. Проблем је, међутим, у томе што је Итаки планинско острво, док Хомерову Итаку описује као „ниску“.

Истраживачи са универзитета у Кембриџу и Абердину недавно су предложили другачије тумачење. По њиховом мишљењу, Хомер Итаку уопште не описује као острво, већ као земљу или област која је део већег острва.

Према тој теорији, много вероватнији кандидат је полуострво Палики на западној обали Кефалоније. Геонаучна истраживања и археолошка ископавања показала су да је Палики био значајно налазиште из бронзаног доба, што га чини уверљивим могућим положајем Хомерове Итаке.

Места кроз која Одисеј пролази можда заиста одговарају стварним географским локацијама, а можда су у потпуности плод мита. Како год било, њихова међусобна повезаност говори причу о чежњи за домом и трагању за припадањем. Истовремено, открива нам и како су антички писци свет доживљавали као простор испуњен тајнама и опасностима.

Географија Одисеје представља призму кроз коју можемо да разумемо страхове и рањивост људи у античкој Грчкој. Карте Одисејевог путовања можда нису истините, али, у извесном смислу, ниједна карта није потпуно истинита.

Карте су само приче које причамо сами себи – путовања у непознато, далеко изван граница наше маште. У Одисеји Хомер није само мапирао свет, већ је стварао један нови свет.

Изложба представља радове који се крећу од великих комерцијалних наслова до уметнички значајних дела.

„Када данас одете у Америку и у неку стрипарницу, најчешће ћете се ухватити управо за стрип који је цртао неки Србин. И то је изненађење, то је новина коју можда нисмо до сада довољно препознали и признали. Појединачни излети, аутори и промоције су се десиле, али никада их нисмо овако објединили на једном месту захваљујући America Resource центру. Мислим да је то јако важна ствар коју желимо да истакнемо, да смо добили прилику овде да управо промовишемо стрип кроз односе Србије и Америке и сутрадан да неки box office хит ће бити управо базиран на цртежима неког од наших аутора“, истакао је стрип сценариста Павле Зелић.

Континуитет представљен на изложби чине и радови младих аутора. Вођени Павлом Зелићем и Владимиром Весовићем и инспирисани „Рамонсима“, вестерном и култним суперјунацима имали су прилике да стварају нове аутентичне ликове.

„Ево већ сада видимо колико неко и са девет-десет година дубоко разуме стрип, осећа наратив и како га треба изложити и то је нешто што смо ми могли донекле да их научимо, а нешто долази из њих самих“, објашњава Зелић.

Да стрип одавно није само забава за младе потврђују и резултати филмских адаптација. Изложба је отворена до 13. јула.

„Моја репрезентација је на овом Светском првенству играла са пожртвованошћу која нас све испуњава поносом“, написала је певачица у објави на свом Инстаграм налогу убрзо након пораза којим је завршен пут Колумбије на Мундијалу.

Шакира, која је за овогодишње првенство снимила званичну песму Мундијала Dai Dai, жали што репрезентација није успела да се пласира у четвртфинале. У шаљивом тону додала је „Јасно је да се Бог не меша у фудбал, јер би иначе Колумбија прошла у четвртфинале“.

Посебну поруку упутила је Луису Дијазу, који је након елиминације фотографисан у сузама, истакавши да његове сузе одражавају осећања читаве земље.

„Сузе нашег Луча Дијаза су сузе сваког од нас, Колумбијаца, који смо навијали, радовали се, певали и славили сваки корак наше репрезентације“, поручила је светска музичка звезда.

Славна Колумбијка захвалила је екипи коју предводи аргентински селектор Нестор Лоренсо на борбености и свему што је показала током првенства.

Колумбија је у уторак завршила учешће на овогодишњем Светском фудбалском првенству пошто је после 120 минута игре са Швајцарском резултат био 0:0, а затим изгубила 4:3 у извођењу једанаестераца.

Небом и травнатим теренима патролира још од 2008. године, господарећи овим клубом чија традиција траје више од једног века.

Сваког дана може да се види како лети изнад Централног терена, али само између четири и девет ујутру, пре него што се капије светог тениског здања отворе за публику.

„Почињемо чим сунце изађе, када све птице постану активне. То је најбоље време да обиђемо комплекс и проверимо да ли има голубова који би могли да направе проблем“, рекла је за АФП соколарка Дона Дејвис (59).

Његов посао је да уплаши голубове који траже укусан залогај и да их спречи да праве гнезда на крововима клупских зграда.

Досадни голубови се, иначе, не дају лако отерати. Чак их ни мечеви који су у току не спречавају да се окупљају на оближњој тераси и посматрају какве их посластице чекају испод.

„Голубови имају изузетно развијен њух, тако да могу да намиришу семе траве чим се посеје“, објашњава Дејвисова. „За птице је то као кавијар.“

Идеја да се на Вимблдон доведе јастреб дошла је Дејвисовој док је гледала полуфинале из 1999. године између Американца Пита Сампраса и Британца Тима Хенмана, када су голубови слетели на терен.

Бројни покушаји да их отерају, укључујући и Сампрасово махање рекетом ка њима, нису уродили плодом, па је меч морао да буде прекинут.

„Помислила сам: 'Не могу да верујем. Сваки поен је важан, а ово прекида ток игре'“, присећа се соколарка.

Позвала је клуб и рекла им: „Мислим да могу да вам помогнем. Имам јастребове и соколове које обучавам и пуштам у лет.“

Тако је први јастреб, Хемиш, почео да ради на Вимблдону.

Руфус „не ради“ само на Вимблдону

Уследило је пробно ангажовање, током којег су узнемирени голубови одлетели, што је убедило челнике клуба да прихвате решење, па је Хемиш, јастреб врсте Харисов јастреб, постао стални део двонедељног шампионата.

Када је дошло време за смену, Руфус је са само 18 недеља преузео улогу главног „чувара“ терена.

Данас ова тамносмеђа птица продорног погледа има распон крила од једног метра и тежи око 700 грама.

На Централном терену често седи на трибинама и пажљиво осматра сваки покрет.

Иако Дејвисову често питају ко ће једног дана наследити Руфуса, она таква питања одбацује. Ови јастребови могу да живе и до 30 година.

„Људи су ме чак питали да ли би, када једног дана угине, требало да га препарирају за музеј“, нашалила се Дејвисова.

Када није на Вимблдону, Руфус растерује птице са крикет терена Лордс и из околине Вестминстерске опатије. А када не ради, код куће је у централном делу грофовије Нортхемптоншир.

Током година постао је права медијска звезда. Има и сопствени налог на Инстаграму са више од 9.000 пратилаца.

Ипак, слава га је умало скупо коштала. Године 2012. украден је са Вимблдона, након што га је Дејвисова преко ноћи оставила у свом комбију, у транспортном кавезу.

Уследила је очајничка потрага.

„Заиста смо мислили да је то крај и да га никада више нећемо видети.“

На крају су га новинари британског таблоида Дејли мејл пронашли у једном прихватилишту за животиње на југу Лондона.

„До данас не знамо шта се догодило, али најважније нам је било што смо добили Руфуса назад“, каже Дејвисова.

Већ следећег дана Руфус се нашао на насловној страни листа Тајмс, уз наслов: „Руфус се вратио.“

Човек који је у Декларацију независности уписао чувену поруку да су „сви људи створени једнаки" током живота је поседовао 607 робова на Монтичелу и другим имањима.

ДНК анализа из 1998. и обимни историјски докази навели су фондацију која данас управља Монтичелом на закључак да је Џеферсон, годинама после смрти супруге, био отац шесторо деце своје робиње Сали Хемингс – иначе полусестре његове покојне жене – од којих је четворо доживело одрасло доба; управо су они једина поробљена породица којој је Џеферсон икада дао слободу.

Куриозитет је и да се у његовом првобитном нацрту Декларације налазио пасус који осуђује трговину робљем, али га је Конгрес избацио.

Жилетом и лепком направио своје "јеванђеље"

Жилетом и лепком Џеферсон је из шест примерака Новог завета – на грчком, латинском, француском и енглеском – исекао и слепио сопствену верзију Јеванђеља: без иједног чуда, без непорочног зачећа и без васкрсења, тако да се његова прича завршава Исусовим погребом.

Желео је да издвоји оно што је сматрао „најузвишенијим моралним кодексом икада понуђеним човеку" и прикаже Исуса искључиво као великог моралног учитеља. Књигу је крио од јавности до краја живота; Смитсонијан ју је откупио 1895. за 400 долара, а Конгрес је почетком 20. века одштампао 9.000 примерака, који су деценијама уручивани новим сенаторима.

Председник који није држао говоре

Бриљантан на папиру, Џеферсон је био слаб и невољан говорник: за осам година у Белој кући одржао је практично само два јавна говора – оба инаугурациона – а и они су изговорени толико тихо да их је мало ко чуо.

Годишње обраћање о стању нације одбијао је да чита пред Конгресом, јер га је подсећало на монархову „беседу с престола", па га је слао у писаној форми – прво је 1801. однео његов секретар Мериведер Луис. Ту праксу амерички председници следили су више од једног века, све док је Вудро Вилсон није прекинуо 1913. године.

„Полиграф" – али не детектор лажи

Џеферсонов омиљени уређај звао се „полиграф", а с детектором лажи нема никакве везе: била је то механичка машина за копирање писама, у којој систем полуга повезује два пера, па док је Џеферсон писао једним, друго је истовремено исписивало идентичну копију. За човека који је током живота написао око 19.000 писама то је била револуција – назвао ју је „најфинијим проналаском садашњег века" и држао по један примерак у Белој кући и на Монтичелу.

Није га он изумео, већ Енглез Џон Ајзак Хокинс, који га је патентирао 1803, али је Џеферсон с произвођачем Чарлсом Вилсоном Пилом годинама усавршавао дизајн, шаљући му предлоге за побољшања.

Претеча канцеларијских ротирајућих столица

Џеферсон је био опседнут справама, а најпознатија је столица у којој је, према породичном предању, седео у Филаделфији док је писао нацрт Декларације независности: виндзорска столица с окретним механизмом од гвозденог вретена и котурача, какву у Америци готово нико дотад није видео.

Политички противници су му се због ње ругали – један је 1796. године писао о „чудесној вртешци од столице која омогућава да човек окреће главу не мрдајући задњицом". Данас се чува у Америчком филозофском друштву у Филаделфији и сматра се једном од претеча данашњих канцеларијских столица.

Написао сопствени епитаф и прећутао да је био председник

Џеферсон је сам осмислио свој надгробни споменик и саставио епитаф, уз изричито упутство да на камену стоји следеће „и ни реч више":

Аутор Декларације о америчкој независности, аутор Статута Вирџиније о верској слободи и отац Универзитета Вирџиније

Желео је, како је записао, да га "памте по тим сведочанствима". То што је осам година био председник Сједињених Америчких Држава, изгледа да није сматрао вредним помена.

Континентални Kонгрес усвојио је Декларацију независности 4. јула 1776. године, али је већина од 56 делегата свечани препис на пергаменту потписала тек 2. августа, међу њима и први председник Конгреса Џон Хенкок. Његов потпис толико је крупан и раскошан да је „Џон Хенкок" у америчком енглеском постао синоним за потпис – и данас се каже: „ставите овде свог Џона Хенкока" (Put your John Hancock here).

Према легенди, Хенкок је ставио тако велики потпис „да краљ Џорџ може да га прочита и без наочара", али историчари подсећају да се он увек тако потписивао – а документ никада није ни требало да буде послат краљу.

Прво јавно читање изазвало нереде

Када је Декларација 9. јула 1776. први пут прочитана у Њујорку, пред Вашингтоновим војницима, маса грађана сјурила се до парка Боулинг Грин и срушила позлаћену коњичку статуу краља Џорџа III. Око две тоне олова од статуе претопљено је, према сачуваним записима, у тачно 42.088 метака за америчку војску.

Краљева глава ипак није завршила у топионици – спасли су је лојалисти и послали у Енглеску.

Два председника умрла истог дана, и то на педесету годишњицу

Међу потписницима су били и двојица будућих председника САД – Џон Адамс и Томас Џеферсон. Обојица су преминули истог дана, 4. јула 1826. године, тачно на 50. годишњицу усвајања Декларације, а Адамсове последње речи биле су: „Томас Џеферсон је још жив" – иако је Џеферсон умро неколико сати раније.

Куриозитетима ту није крај: пет година касније, 4. јула 1831. године, умро је и пети председник САД, Џејмс Монро.

Краљ Џорџ III реаговао тек после четири месеца

Вест о Декларацији путовала је бродом преко Атлантика више од пет недеља: званичнa Лондонска газета објавилa ју је 10. августа 1776, године, а пуни текст лондонске новине су штампале тек средином августа. Краљ Џорџ III јавно се огласио тек 31. октобра, у говору пред Парламентом, оптужујући вође побуне да им је циљ „господарење и моћ".

А популарна прича да је краљ баш 4. јула у дневник записао „ништа важно се данас није догодило" – измишљена је: реченица је позајмљена из стварног дневника француског краља Луја XVI, од 14. јула 1789. године, на дан када је пала Бастиља.

Скривана у млину када су Британци запалили Вашингтон

Током Рата за независност документ се стално селио заједно са Конгресом – већ у децембру 1776. године пребачен је у Балтимор.

Највећу драму, међутим, доживео је у новом рату с Британцима: када су британске трупе у августу 1814. године кренуле на Вашингтон и запалиле Белу кућу и Капитол, чиновник Стејт департмента Стивен Плезонтон спаковао је Декларацију у ланене вреће и сакрио је прво у напуштени млин на вирџинијској обали реке Потомак, а затим у кућу у градићу Лизбергу, где је дочекала повлачење Британаца.

Случајно откривена на бувљаку 1991. године, откриће вредно милионе

Један грађанин Филаделфије је 1989. на бувљаку у Пенсилванији платио четири долара за стару слику, јер му се допао рам. Иза платна је пронашао пресавијен примерак првог штампаног издања Декларације, одштампан у ноћи 4. јула 1776. године – један од свега 25 тада познатих сачуваних примерака.

Продао га је 1991. године на аукцији за 2,42 милиона долара, а 2000. године телевизијски продуцент Норман Лир и предузетник Дејвид Хејден платили су га 8,14 милиона и потом га возили на турнеју по целој Америци.