Украдени предмети су очигледно вредни. Али, Ања Шортланд, професорка на Краљевском колеџу у Лондону, и стручњак за управљање криминалним тржиштима, наглашава да је крађа уметничког дела само први корак. Претварање овог плена у готовину је пуно ризика.

Италијанска влада озбиљно схвата заштиту своје културне баштине, са читавим одељењем карабињера посвећеним крађи уметнина и антиквитета. Ово одељење скенира светску трговину уметнинама у потрази за фалсификованим, украденим и илегално извезеним благом, захтевајући њихов повратак.

Мале су шансе да се украдена ремек-дела продају на међународном тржишту уметности – чак и по ниској цени, јер су током протекле две деценије норме и процедуре тржишта знатно пооштрене.

Детаљна провера порекла

Свако ко купи уметничко дело без провере да ли је бивши власник регистровао своје интересовање за предмет не испуњава тест добре вере (bona fide). То значи да не може да добије ваљану титулу и стога законско право својине остаје код особе или институције од које је уметничко дело украдено.

Такође, продаја украдених уметничких дела где је продавац избегао дужну пажњу може бити поништена, што значи да новац мора бити враћен.

Зато реномирани трговци и аукцијске куће веома озбиљно схватају своју дужност. Најмање што могу да ураде јесте да провере слободно доступну Интерполову базу података украдених уметничких дела пре продаје. Међутим, приватне базе података – попут оне Регистра губитка уметничких дела – пружају већи душевни мир, пошто имају попис много више изгубљених и украдених предмета и могућност претраге оних који имају легитиман интерес за предмет.

Када регистар утврди да неко покушава да украдено уметничко дело донесе на отворено тржиште, они прикупљају и прослеђују све информације које би могле да доведу полицију до његове локације или људи који су укључени у његову продају или складиштење.

Све што је узето са зида у музеју је стога немогуће продати – осим ако се не ради о накиту који се може разбити и продати као (скупо) ђубре. Дакле, која би могла бити финансијска мотивација иза ове крађе?

Ко има користи

Невероватно објашњење је да зликовац у стилу Бонда наручује омиљене слике да украсе његово скровиште. Да, слике би могле бити украдене по наруџбини, али куповина уметничких дела на отвореном тржишту ради прања новца је мање ризична.

С обзиром на висину награда за информације или враћање украдених уметничких дела, безбедност и омерта (закон ћутања) морали би бити потпуно непропусни приликом излагања украденог блага.

С друге стране, „награде за информације“ могле би бити мотивација за крађу саме по себи. Средином прошлог века, осигуравајуће куће су редовно плаћали „проналазачима“, без било какве дубље контроле, да је крађа уметничких дела високе вредности постала профитабилно занимање ниског ризика.

Институције попут Регистра губитака уметничких дела прекинуле су ту угодну коегзистенцију и уместо тога користиле су све трагове да помогну полицији да спроведе проналажења и операције хапшења.

Данас је безбедно преговарати о „накнади за проналазача“ само када је украдени предмет толико пута променио власника да се веза са првобитним лоповима губи у магли времена. Чак и тако, крајњи „проналазач“ једва да би успео да добије више од 10 одсто вредности слике, коју би вероватно морао успут да подели са лоповима и разним сумњивим газдама подземља.

Уметничка дела као адути у преговорима 

Међутим, постоји и трећи разлог за крађу уметничких дела. Организоване криминалне групе понекад користе украдена уметничка дела као преговарачке адуте како би преговарале о блажим казнама.

На пример, лопови који су украли накит из Дрездена су сачували неколико комада свог плена како би га искористили у преговорима о краћим казнама.

„Пенитентос“ („покајаници“) који желе да напусте мафијашке организације такође понекад пружају информације о томе где се налазе нестала блага. Ако постоји перцепција да се украдена уметничка дела могу користити за смањење затворске казне или финансијске надокнаде, њихова подземна вредност може далеко превазићи накнаду проналазачу.

Иако је тешко проверити тврдњу да се украдена уметничка дела користе као залог у трговини дрогом, неколико јединствених блага је заиста пронађено на имањима у власништву нарко босова. Ова дела нису пронађена у галеријама са контролисаном температуром, већ су умотана на влажним местима која терају кустосе музеја да плачу од очаја.

Остаје да се надамо да ће се прелепа уметничка дела из Парме третирати с поштовањем док их поново не видимо у музеју.

Скоро 400 културних делатника потписало је отворено писмо позивајући мексичку владу да детаљније објасни шта споразум значи за ремек-дела, посебно за дела Фриде Кало, која је мексичка држава прогласила „уметничким спомеником“.

„То је веома озбиљно питање“, рекао је Франсиско Берзунза, историчар и један од осам особа које су објавиле отворено писмо. „Фрида Кало је најважнија уметница у историји наше земље и лакше је видети њен рад ван земље него у самом Мексику.“

У питању је 160 дела из Колекције Гелман, преименоване у Гелман Сантандер колекцију. Првобитно у власништву колекционара Жака и Наташе Гелман, слике, скице и фотографије је купила мексичка породица Замбрано 2023. године.

Осим дела Фриде Кало и Дијега Ривере, колекција садржи радове Руфина Тамаја, Хосеа Клементеа Ороска, Марије Искјердо и Давида Алфара Сикеироса, као и избор мексичких фотографија.

Према споразуму са Банком Сантандер, колекција, која је тренутно изложена у Мексику први пут после скоро 20 година, вратиће се у Шпанију овог лета где ће постати темељ новог културног центра банке, Фаро Сантандер.

Од бриге за дела од националног значаја до негодовања дела јавности

Приликом објављивања споразума у ​​јануару, представници банке навели су да ће банка бити „одговорна за конзервацију, истраживање и излагање“ колекције. Међутим, двосмисленост објаве, у којој није наведено колико дуго ће дела остати у Шпанији, изазвала је бригу уметника и љубитеља уметности.

Забринутост се претворила у негодовање када је директор центра Фаро Сантандер, Данијел Вега Перез де Арлусеа, рекао за Ел Паис да је закон који регулише дела „флексибилан“ и да ће колекција имати „стално присуство“ у новом културном центру.

Чланови мексичке културне заједнице страхују да споразум подразумева да се дела можда никада неће вратити у Мексико и кажу да је закон недвосмислен када је у питању ово национално благо.

Габријела Москеда, кустос и један од првих потписника писма, наводи је да је важећи закон веома заштитнички настројен према делима поменуте колекције, посебно према онима која су означена као национални споменици уметности. „Закон их види као дела од значајне вредности за мексички идентитет и историју мексичке уметности“, нагласила је кустоскиња Москеда.

Спор се посебно односи на дела Фриде Кало, која су добила статус „споменика уметности“ 1984. године. Тада је Председничким декретом јасно наведено да њено дело може напустити Мексико само привремено и да је Национални институт за ликовне уметности и књижевност (Inbal) одговоран за „репатријацију“ свих дела која се налазе у приватним колекцијама у иностранству.

Уметници, кустоси и други на мексичкој културној сцени кажу да је Inbal, који поседује само четири од око 150 Фридиних дела, споразумом са Банком Сантандер урадио управо супротно.

„Овај декрет је био посебно усмерен на то да закључа приватне колекције. Да би се осигурало да дела неће напустити земљу или бити расута. Зато га тако снажно бранимо“, објашњава Франсиско Берзунза.

Као одговор на негодовање дела јавности, председница Мексика, Клаудија Шејнбаум, рекла је: „Наша жеља је да (колекција) остане у Мексику“. Министарка културе, Клаудија Куријел де Иказа нагласила је да је колекција мексичка, да није продата већ да само привремено одлази. Министарка је прецизирала да ће се уметничка дела вратити у Мексико 2028. године.

Банка Сантандер је издала саопштење у којем наглашава да споразум „ни под којим околностима не подразумева ни аквизицију колекције нити њено трајно уклањање из Мексика“ и да ће се дела „вратити у Мексико на крају периода привременог извоза“.

Уговор о условима под којим колекција напушта Мексико – двосмислен?

Али припадници културне заједнице у Мексику и даље су негодују. Кажу да је споразум потписан између Националног института за ликовне уметности и књижевност и Банке Сантандер двосмислен и превише иде у корист шпанској банци.

Уговор између две институције, у који је британски Гардијан имао увид, наводи да ће, иако је извоз „привремен“, центар Фаро Сантандер бити задужен за колекцију „у било ком тренутку“ између јуна 2026. и 30. септембра 2030. године, што је „рок који се може продужити обостраним споразумом кроз продужење садашњег уговора“.

Берзунза каже да би, у случају да дела не буду враћена у земљу, фундаментални део опуса ове уметнице, и њене историје, био изгубљен.

„Фрида Кало је, на крају крајева, најважнија мексичка уметница у историји. Ова дела су фундаментална за причање њене приче и фундаментална су за разумевање нашег идентитета као Мексиканаца“, поручио је историчар Франсиско Берзунза.

„Ја сам јако срећна зато што причам о историји одевања у једном салону где је чак и једна наша краљица долазила код своје прве даме дворске, даме Мирке Грујић, почасне даме. И сад ви у таквом једном декору причате о историји одевања, а причате о томе да је један Доситеј Обрадовић први у Београду дошао и донео стил Наполеоновог царства у оријентални Београд“, додала је гошћа Београдске хронике.

Јелена Станковић из Туристичке организације Београда каже да је за Београд као главни град изузетно значајно што има велики број културних садржаја које има да понуди. Посебно објашњава једну несвакидашњу причу о чају (Чајанка са Краљицом Наталијом у Дому Јеврема Грујића): То је прича о чају који се може попити са краљицом Наталијом у редовним терминима. Након десет година то је постао већ можемо рећи један препознатљив бренд овог здања“.

Станковићева додаје да су се упоредо развијали и други програми поред сталне поставке. Збирка у Дому Јеврема Грујића броји око 600 уметничких дела, а пажњу публике привукле су и музичке представе Две жене и један рат и Мала црна хаљина, као и нова кабаретска представа. Када се додају интимни амбијент и посебна интеракција са публиком, јасно је да је програм – пун погодак који је занимљив и туристима.

Скидање гвоздених завеса и демократизација уз диско

Да Београд има дугу традицију квалитетних културних али и забавноих саржаја и да је пратио глобалне трендове, потврђује и чињеница да је далеке шездесет седме године, диско из Париза, Милана и Лондона дошао у главни град Србије.

„То је била прворазредна сензација. Замислите да тада у још оном социјализму и комунизму, доста сивом и непријатном – одједанпут дискотека у Београду. Дискотека је демократизовала забаву. Девојке су могле да дођу саме са другарицом. Није морао да их допрати дечко или младић. Могле су саме да играју на подијуму и то је изазвало огромно интересовање јавности“, рекао је Лазар Шећеровић, власник прве престоничке дискотеке.

Додао је да су напади на концепт дискотеке у штампи су „били ужасни“.

„Сви су писали против, да је то нешто негативно, да је то утицај Запада, да ту седиште има ЦИА, да се ту снимају шпијунски филмови... Али та дискотека је опстала и она је ту се скупљала такозвана златна младеж. Најдивније, најшармантније девојке Београда и најдивнији младићи моји другови, који су сви били велики плејбоји, тада се снимало много копродукција, тако да је пола Холивуда и пола Чинечите, римског филмског града, продефиловало кроз нашу дискотеку“, испричао је Шећеровић у Београдској хроници.

У доба када су на врхунцу популарности били „Битсли“ и „Ролингстонси“, после вечерњих концерата, један број људи, одлазио је у диско-клуб, а доводила их је, како се Шећеровић сећа, Локица Стефановић.

„Сви су били запањени да иза те фамозне гвоздене завесе да се тако нешто догађа у Београду. Један баш духовити колега новинар је назвао прва дискотека од Трста до Владивостока. Она је покривала три четвртине хемисфере“, истиче Шећеровић.

На питање о томе да ли се Београд боље забављао некада у односу на савремене садржаје и понуде, Шећеровић објашњава: „Дискотека је имала једно врло чудно радно време, од пола седам до пола један. Данас млади излазе у два, у три ујутру. Али поред тога, када су долазили чланови разних филмских екипа, италијанске, француске, америчке... они би били позвани после пола један на наставак, на партије приватне у моје апартмане, горе на спрату, и често смо остајали до зоре“.

„Ми нисмо никаква провинција, напротив, Србија је много дала човечанству и Европи, а најкултније две дискотеке 20. века, Студио 54 и Ксенон у Њујорку, су отворене десет година после наше дискотеке“ закључио је Лазар Шећеровић, уз опаску: „ Ја да сам сад у гимназији, ја бих имао два телефона. Један да ме родитељи контролишу, један за моје друштво“.

Покров, дугачак 4,4 метра и широк 1,1 метар, један је од најпознатијих и најконтроверзнијих хришћанских артефаката на свету. Његова прва документована локација била је у Француској 1354. године, а скоро пола миленијума се налази у катедрали Светог Јована Крститеља у Торину, у Италији.

Године 1988, истраживачи су користили технике датирања радиокарбоном и акцелераторском масеном спектрометријом како би утврдили да је покров направљена негде између 1260. и 1390. године, искључујући могућност да је особа чији одраз се види као отисак на платну могла бити Исус.

Међутим, ово датирање плаштанице у касни средњи век и даље оспоравају неки хришћански стручњаци.

ДНК са свих страна: од домаћих животиња до морских организама

Године 2015, Ђани Баркача са Универзитета у Падови и његове колеге анализирали су материјал прикупљен са реликвије 1978. године и први изнели претпоставку да тканина можда потиче из Индије.

Сада је Баркача водио нову студију и поново анализирао материјал из 1978. године. Он и његов тим су открили да је плаштаница сачувала огромну разноликост средњовековне и модерне ДНК, преноси портал Њу сајентист.

Извори генетског материјала укључују домаће мачке и псе, домаће животиње, укључујући кокошке, говеда, козе, овце, свиње и коње, и дивље животиње попут јелена и зечева.

Тим је такође пронашао трагове неких врста риба, укључујући сивог кефала, атлантског бакаларa и рибе са зракастим перајима. Такође су идентификовани морски ракови, муве, лисне ваши и паучњаци попут гриња и крпеља.

Неке од најчешћих биљних врста чија је ДНК сачувана на платну су шаргарепа и разне врсте пшенице, као и паприке, парадајз и кромпир – биљке које су вероватно донете у Европу након што су истраживачи почели да путују у Азију и Америку.

Међутим, није било могуће утврдити тачно време када је платно контаминирано овим биљакама и животињама.

Људски трагови отежавају утврђивање „оригиналне“ ДНК

Тим је такође пронашао људску ДНК чије трагове су оставили сви који су руковали покровом, укључујући и тим за узорковање из 1978. године.

„Покров је дошао у контакт са више појединаца, чиме је доведена у питање могућност идентификације оригиналне ДНК“, пишу истраживачи.

Индијске генетске лозе и нова хипотеза о пореклу тканине

Баркачија и његове колеге извештавају да скоро 40 процената људске ДНК пронађене на покрову потиче из индијских лоза, што је „могло бити резултат историјских интеракција или увоза лана у старом Риму из региона близу долине Инда“.

„Трагови ДНК пронађени на Торинском покрову указују на потенцијално велику изложеност тканине у медитеранском региону и могућност да је пређа произведена у Индији“, пише тим.

Научници подељени: између нових анализа и општеприхваћених резултата

Андерс Гетерстрем са Универзитета у Стокхолму у Шведској каже да су ранија истраживања која датирају покров у 13. век општеприхваћена у научној заједници.

„Иако постоји извесна дебата око радиокарбонског датирања из 1988. године, већина истраживача сматра да је довољно поуздано“, наглапава професор.

Гетерстрем није убеђен у хипотезу да тканина можда потиче из Индије. „Још увек не видим разлог да сумњам да покров потиче из Француске из 13-14. века“, инсистира професор.

„Покров има своју историју као важна реликвија, и та историја може бити занимљивија од легенде о пореклу... без научног поткрепљења.“

Они су део стотина хиљада бродских планова и докумената који постају широко доступни.

„Титаник“ – заједно са својим сестринским бродовима „Олимпиком“ и „Британиком“ – пројектован је у цртачком одељењу бродоградилишта „Харланд и Wолф“ у Белфасту, а дизајни и цртежи се и даље налазе у архиви некадашњег бродоградилишта.

Архива се чува у музеју „Улстер фолк“ и постаје доступна захваљујући организацији Национални музеји Северне Ирске.

Када је потонуо Титаник?

Више од 1.500 људи погинуло је када је „Титаник“ потонуо на свом првом путовању 1912. године.

Брод је ударио у ледени брег на путу од Саутемптона до Њујорка и потонуо за неколико сати. Прича о потонућу касније је постала блокбастер и један од најнаграђиванијих филмова у историји, у којем су играли Леонардо Дикаприо и Кејт Винслет.

Иако је брод имао довољно чамаца за спасавање да испуни тадашње поморске прописе, њихов капацитет био је довољан за само половину путника који су се налазили на броду те ноћи када је потонуо.

Брод је такође имао низ водонепропусних преграда и могао је да остане на површини чак и ако би четири биле пробијене.

Ове безбедносне карактеристике довеле су до тога да многи „Титаник“ сматрају „непотопивим“.

Након судара са леденим брегом, пробијено је пет водонепропусних преграда, што је довело до његовог постепеног нагињања, а онда и потонућа.

Олупину је на дну океана 1985. године открио тим предвођен др Робертом Балардом. Налази се на дубини од око четири километра, око 600 километара од обале Њуфаундленда у Канади.

Поред планова за Титаник, архива садржи и планове његових сестринских бродова.

„Алгоритам учи из уздаха у реду“

Један од чланова тима који стоји иза апликације објашњава да је највећи изазов био прикупити релевантне податке.

„Није довољно само пребројати људе. Наш алгоритам анализира и учесталост уздаха, нервозно померање с ноге на ногу и број питања ’ко је последњи’. Све то утиче на коначну процену“, наводи аутор апликације.

Додаје да апликација временом „учи“ и да постаје прецизнија.

„После десетак посета истом шалтеру, ‘Редометар’ већ може да препозна да ли је понедељак, да ли је пауза близу и колика је вероватноћа да ће систем да падне баш кад дођете на ред“, објашњава програмер.

Психолошка припрема за чекање

Поред процене времена, корисници добијају и савете како да лакше поднесу чекање.

„Ако апликација процени да ћете чекати дуже од 30 минута, аутоматски предлаже активности – од читања вести до кратких вежби стрпљења“, објашњавају из тима.

У понуди је и опција „реалистични режим“, која додаје додатних 10 одсто на процењено време – „за сваки случај“.

Корисници: Само да не греши као ми

Грађани који су имали прилику да тестирају апликацију кажу да би им овакво решење значајно олакшало свакодневицу.

„Само да не греши као ми кад кажемо ’ево, још пет минута’“, каже један од корисника.

Други додаје да би му највише значила опција која показује да ли уопште има смисла да чека.

„Ако ми каже да је два сата – одмах идем кући“, наводи.

Апри-ли-ли-ли

Иако идеја звучи привлачно, иза ње се, ипак, крије првоаприлска шала – у чијем настанку нам је помогао ChatGPT, а уједно и подсетник да, уз мало хумора, и чекање у реду може бити лакше.

Светски Дан шале (Први април) масовније почиње да се обележава у Европи од почетка 19. века, али постоји много различитих теорија о томе како је настао.

Према једном тумачењу, празник смеха води порекло из Старог Рима и библијске традиције, док други сматрају да је настао у средњевековној Европи.

У неким државама као што су Аустралија и Јужноафричка република, првоаприлска шала важи искључиво до поднева. Тамо се за особу која настави са неозбиљностима и после поднева каже да је „априлска будала“.

У бројним другим земљама, смицалице и шале се праве током целог дана. Међу њима је и Србија, тако да је савет да будите на опрезу све до поноћи.

„Првобитни облик трговине је била трампа, људи су размењивали оно што су имали вишка да би добили оно што им је недостајало. Те размене су биле доста тешке јер сте морали да нађете неког ко је вољан да прода оно што вама треба, ко је вољан да узме оно што ви нудите и због тога је то било мало компликовано, али је функционисао“, објашњава професор др Горан Петковић са Економског факултета Универзитета у Београду. 

Важан тренутак за историју трговине био је настанак новца.

„Трговина је процветала и трговци су опремљени новцем лако куповали на различитим местима оно што им је потребно. Они су тада путовали, сакупљали су вишкове роба на различитим местима и са тим залихама долазили на богата места где се продавало и где су могли опет добро да зараде и тако је трговина ушла у професионалну фазу свог рада“, наводи др Петковић.

Индустријска револуција доноси масовну производњу, чиме настаје модерна трговина и потреба за ефикасним каналима за проток велике количине робе.

„Виктор Иго описује галерију Лафајет, једну од првих робних кућа у Француској као катедралу трговине. Настаје нова религија, настаје доба раста промета. Зачетник тога су робне куће крајем 19. века. Почетком 20. века се појављује самоуслуживање – 1916. а негде 30. године први супермаркет заснован на самоуслуживању“, прецизирао је професор Петковић. 

У 21. веку преовладава електронска трговина. Интернет мења начин на који купујемо јер нам је данас све доступно 24 сата дневно на било ком крају света.

„Многи веб-трговци развијају акцију маркетинга један на један, зато што из огромних база података, које, пре свега, пуни електронска трговина, они могу врло прецизно да сагледају профиле потрошача и да сваком од нас упуте персонализовану понуду о робама које баш нас занимају“, нагласио је професор Петковић.

Од трампе до онлине куповине, трговина је расла уз цивилизацију, мењала облике, али задржала суштину, а то је повезивање људи.

Срећни добитник је уплатио 10 Лото комбинација, а укупна уплата је била 1.500 динара.

Шест играча је имало шест погодака што им је донело износ од 1.152.991 динара. 

Извучени бројеви за Лото плус седмицу у вредности од 2.180.00 евра су: 4, 10, 16, 18, 23, 29, 39.

У игри Лото плус није било добитника.

Џокер игра у 26. колу се играла за 210.000 евра, а комбинација је гласила: 1 8 0 2 5 0

У овом колу није извучен „џокер“ добитник.

„Државна лутрија честита новом Лото милионеру, који је освојио једну од највреднијих седмица у историји Државне лутрије Србије!“, наводи се у саопштењу.

Обе слике су с почетка 1630-их, и обе приказују старијег човека у скоро природној величини са златним ланцем и шеширом са перјем.

Први пут после скоро четири века, два портрета су поново на истом месту – у Уметничком институту у Чикагу, који поседује верзију насликану на чврстој подлози за коју се поуздано зна да је Рембрантово дело.

Други портрет, нешто мањих димензија и насликан на платну, позајмљен је од сер Франсиса Њумана, предузетника са седиштем у Кембриџу. Слика важи за „копију“ коју је насликао непознати сликар у Рембрантовој школи.

Међутим, стручњак за Рембрантова дела, Гари Шварц, закључио је да су обе слике рад чувеног уметника. Поред изузетних потеза четкицом, тврдио Шварц, доказ је и чињеница да су многи холандски уметници тог периода стварали реплике својих слика.

Један француски савременик Рембранта приметио је 1699. године да готово нема сликара (у Холандији) који није поновио једно од својих дела зато што му се свиђало или зато што га је неко замолио да направи потпуно исто.

„Само је питање да ли ћемо прихватити да је Рембрант то урадио. Сматрам то веома узбудљивим. Отвара све врсте могућности за поновно посматрање многих слика“, рекао је Шварц за британски Гардијан.

„Ако је Рембрант имао купца за реплику свог атрактивног Старца, који би био најефектнији и најефикаснији начин да се она направи? Додељивање задатка ученику, чији би рад морао да буде поправљан, а Њуманова слика нема назнаке исправки, или поновно извођење корака које је управо предузео, када су још били свежи у сећању и руци? Сигурно ово друго има више смисла. Ова претпоставка објашњава изузетан квалитет платна“, објашњава Шварц.

Рендгенско и инфрацрвено снимање слике која је у Чикагу открило је цртеж испод боје који је, на пример, показивао дорађивање одеће мушкарца. Такве исправке током сликања нису биле присутне на „копији“. „Да је то радио ученик, направио би грешке које би мајстор желео да исправи. Ова је тако прецизна“, истиче Шварц.

Њуманов прадеда је купио слику као Рембрантову 1898. године од лондонске Галерије „Агњуз“ за повелику суму. „Дакле, у то време је заиста схваћена веома озбиљно“, нагласио је Шварц. Али када се друга слика појавила 1912. године, ову је познати немачки историчар уметности Вилхелм Боде оценио као „вешту репродукцију“.

Шварц, који ће у понедељак одржати предавање о холандском сликарству у Националној галерији у Лондону, написао је бројне књиге о Рембранту и холандском сликарству и управо је објавио нови том у серији Свет уметности (World of Art) издавачке куће "Thames & Hudson".

Један од Шварцових аргумената да Боде није био у праву је да немачки историчар уметности „није понудио озбиљно образложење за своју тврдњу“.

Њуманова верзија је изложена само једном раније, 1952. године, као део изложбе у Краљевској академији у Лондону.

„У каталогу су је назвали Рембрантовим оригиналом. Али стручњаци који су посетили изложбу су то исправили и, у часопису Берлингтон, објављен је чланак водећег холандског историчара уметности који је навео да је ово копија из Рембрантовог студија“, каже Шварц.

Разлика ипак има између „копије“ и оригиналног портрета

Иако многи детаљи изгледају исто на оба дела, пажљивим испитивањем откривене су разлике, показало је истраживање из Чикага. Док су трепавице на слици у Великој Британији настале ситним потезима четкице којом је нанета светла боја, оне на слици у Чикагу су направљене гребањем кроз тамну боју док је још била влажна, откривајући светлу боју испод.

Међутим, студија Института Хамилтон Кер, при Универзитету у Кембриџу, открила је да платно и пигменти боја британске верзије одговарају онима које су користили Рембрант и његов студио. Такође је утврђено да има исту двоструку уљану подлогу као и осам Рембрантових слика из 1632. и 1633. године.

Уметнички институт у Чикагу је саопштио да су, након прегледа снимака насталих инфрацрвеним скенирањем, затим рендгенских снимака и анализе пигмената, разлике између два дела указивале на то да је британска верзија била радионичка репродукција. Али су признали да се „разговор о сврси и ауторству ових слика наставља развијати“.

Њуман, упитан да ли је одувек веровао да је реч о Рембранту, истиче да је његов став да је то увек била мистерија: „Уживао сам у мистерији јер је то значило да могу да уживам у њој на зиду... а да не сносим одговорност за њен потенцијални значај“.

Ако његова слика јесте Рембрантов рад, отићи ће у музеј, поручио је Њуман.

Једна од најзанимљивијих ствари на експедицији је „polar plunge“, односно скакање у ледену воду Јужног океана.

„Температура воде је око два степена Целзијуса. Просек година на броду је био око 60, ја сам свакако била једна од најмлађих путница. Пре бих рекла свака част тим људима. Сам скок траје свега пар секунди. Док тело схвати шта му се десило, ви сте већ изашли из воде и на броду сте“, наводи авантуристкиња.

Није јој био први пут да види пингвине, пошто их је видела у Чилеу пре годину дана, али их је први пут видела у том броју.

„Посебан је тренутак када сте толико далеко од цивилизације и да их видите тако слободне. Пингвини су најсмешније животиње које сам до сада видела. Стално нешто раде и колико год да их гледате, а ми смо их гледали сваки дан, увек ће бити нешто ново што ће вам показати“, додаје Квржићева.

Како су сва путовања утицала на њу, авантуристкиња прво наводи толеранцију.

„Када причамо о далеким дестинацијама и потпуно другачијим условима живота и културама захтевају од вас да будете толерантни. Научила сам и да будем захвалнија, лакше се привикавам на различитости, имам више разумевања“, објашњава она.

Према њеним речима, људе у много аспеката чини подручје из ког су и много тога зависи од тога где је ко рођен.

„Схватиш да све што сада живиш можда није нека твоја слободна воља, већ нешто што си научен од своје породице и касније друштва у које си се уклопио“, каже Квржићева.

Путовање које је потпуно изненадило и у ком разбила многе предрасуде био је Пакистан.

„Ни са једног путовања се не вратите исти. Морала бих да поменем Етиопију, Авганистан, па чак и Кина и Јапан. Видите да су у неким стварима људи тамо испред нас, колико су повезани са природом“, истиче авантуристкиња.

Путовања и истраживања света су њен животни позив. Упркос томе што је на докторским студијама фармације, Јована признаје да не жели тиме да се бави.

„Никада се нисам видела на том класичном послу од осам до четири. Увек сам желела посао на ком нећу морати да тражим годишњи одмор. Онда сам добила посао на ком сам стално и никад нисам на годишњем одмору“, закључује Квржићева.

„Био сам у Италији и тамо сам видео фарму нојева и заљубио се. И онда сам одлучио да ћу и ја овде у бившој Југославији направити фарму нојева. Одлучио сам да радим оно што нико не ради, и онда сам из Зимбамбвеа 1988. године увезао нојеве, а 2000. сам узео инкубатор станицу из Италије. Сада имамо и нанду, ему, ноја, јелене лопатаре, муфлоне, дивље свиње, ламе, морке, овце више врста имамо, беле јелене“, набраја Петер Гуљаш.

Јаје које може да нахрани и десет људи

Нојеви могу да достигну тежину и до 120 килограма, а њихово јаје одговара количини од 25 кокошијих.

„Јаја могу од 800 грама до килограм и по да буду тешка. Баш могу да буду велика. Морају да се кувају од сат и по до два, јер је љуска јако дебела, скоро два милиметра. Може пет, шест, седам људи, ако се убаци мало сланине и лука, онда може и десет људи да се наједе“, каже Петер.

Нојеви као домаће животиње

Највећу подршку има од своје братанице Виолете.

„Скоро сам од рођења ту, пошто припадам овој фамилији. Ја са својих 15 година сам кренула ту да радим. Сваки степен могу рећи да сам овде прошла. Први пут је било јако чудно и требало је доста времена да се навикнемо, али више се не плашим нојева, и ко кокошке су нам сада. Постале су к‘о домаће животиње. Сарађујемо са кожарима који праве производе од коже. Ја њима предам кожу, а они направе новчанике по нашој жељи. Не бојимо кожу. То зависи од нојеве коже, која зависи од година, старости и да ли је женско или мушко“, објашњава Виолета Гуљаш.

Специјалитети, базен и жеља да понуди нешто другачије

Ипак, најпознатији су по специјалитетима.

„Гулаш иде највише од мангулице и од дивљачи, и од ноја. Само ноја немамо баш стално. Иде и циганско печење, то је врат од мангулице са сланином, кромпиром и кајмаком. Иде све. Све зависи од гостију и одакле су дошли. Волим да радим што нико не ради. Волим да урадим што нико нема у околини. Сад смо направили базен са грејањем и масажерима, сланом водом. Да буде друкчије“, додаје Петер.

Занимљиво је да се одмах уз његово имање налази Лудошко језеро, заштићени резерват природе.

Иначе, мађарски назив села Шупљак је Лудаш од мађарске речи луд – што значи гуска. По попису из 2022. године овде живи око 800 становника, углавном мађарске националности.

Управо су џиновске афричке матице мрава које су иначе крупне и црвене боје, најцењеније од стране међународних колекционара мрава – на црном тржишту, које обично функционише онлајн, једна матица може достићи цену и до 220 долара.

Једна оплођена матица је у стању да створи целу колонију и може живети деценијама, што објашњава њену популарност.

„У почетку нисам ни знао да је то илегално“, рекао је за Би-Би-Си човек, који је тражио да остане анониман, и додао да је некада радио као посредник, повезујући стране купце са локалним мрежама за наплату прикупљених мрава.

Мрави из породице messor cephalotesсу пореклом из источне Африке, познати су и по свом препознатљивом понашању сакупљања семена, што их чини додатно популарним међу сакупљачима мрава.

Мрави посебно популарни јер су крупни, црвене боје и лако се транспортују

У питању је највећа позната врста мрава сакупљача на свету која води порекло из источне Африке, а могу се наћи, осим у Етиопији, и у Кенији и Танзанији. Врста је позната по својој импресивној величини.

„Тражили смо хумке близу отворених поља, обично рано ујутро пре врућине. Странци никада нису сами долазили на поља – чекали би у граду, у пансиону или ауту, а ми бисмо им доносили мраве упаковане у мале цевчице или шприцеве ​​које су нам они обезбедили”, испричао је некадашњи посредник у трговини мравима.

Иначе, прошле године у Наиваши, око 90 километара северозападно од кенијског главног града Наиробија, откривено је више од 5.000 живих (матица) краљица, заплењених код осумњичених из Белгије, Вијетнама и Кеније.

Опасност од угрожавања локалних екосистема

Стручњаци упозоравају да нелегално уклањање матица може да доведе до колапса колонија и поремећаја локалних екосистема, док се трговина шири и у Кини.

Из Кенијске служба за заштиту дивљих животиња (KWS) истичу да је за легално сакупљање потребна посебна дозвола и уговор о дељењу профита са локалним заједницама, али да до сада ниједна није издата.

Научници и конзерватори позивају на строжу контролу, истичући да су мрави кључна врста и својеврсни инжењери екосистема, јер сакупљањем семена доприносе здрављу травњака и биодиверзитету.

Упркос томе што трговина мравима делује необично и егзотично, стручњаци сматрају да може имати озбиљне последице по животну средину и пољопривреду.

Трговина мравима изненадила је научнике али и власти.

У Кенији су иначе више навикли на злочине против дивљих животиња који укључују кљове слонова и рогове носорога. Ипак, у поселдње време, јасно је да су афрички мрави сан све више колекционара.

„Они су једна од најзагонетнијих врста мрава – формирају велике колоније, понашају се занимљиво и лако их је држати. Нису агресивни. Током ројења, каже да се матице паре са неколико мужјака. То је то за мужјаке – њихов посао је завршен... Већину поједу предатори или угину“, каже ентомолог Дино Мартинс.

Њени радници и мрави војници, они који штите гнездо, сви су женке и на крају ће их бити стотине хиљада.

Гнезда великих афричких мрава могу живети и до 70 година

Гнезда могу да живе преко 50 година, можда чак и до 70 година. Лично знам за гнезда у близини Најробија која су стара најмање 40 година, јер их посећујем толико дуго“, рекао је Мартинс.

Пре две недеље, један кинески држављанин за кога се тврди да је организатор прошлогодишњег ланца трговине афричким мравимаи за кога се каже да је побегао користећи лажни пасош, ухапшен је на аеродрому Џомо Кенијата у Најробију са чак 2.000 матица мрава упакованих у епрувете или ролне марамица.

„Волим природу и птице а са фото-апаратом се дружим целог свог живота. Имам у дворишту кућице и хранилице за птице, јер мислим да је врло важно чувати и хранити птице током зиме. Када сам фотографисала та два врапца, све ми се лепо поклопило, и кадар и светлост и једноставно сам знала да је то посебна фотографија и да ћу са њом моћи нешто да урадим”, каже Драгица Симовић, победница конкурса Птице моје хранилице.

Многе птице зими тешко проналазе храну, зато им је помоћ људи неопходна. Ручно направљене хранилице, украс су у дворишту Симовића у Дубљу које осим врабаца, често посећују и сенице, црвендаћи, зебе. Љубав према природи и уметности у тој породици преноси се са генерације на генерацију. Први фото-апарат Драгица је добила са од оца, када је имала само четири године.

„Већ сам учествовао и ранијих година на конкурсу Друштва за заштиту и проучавање птица Србије које се организује сваке зиме, у току сезоне, када се птице хране, конкурс се зове Птице моје хранилице. Једне године сам имао похвалу за фотографију, а ове године, први пут је учествовала и моја ћерка Драгица, и посебно ми је драго што је баш њена фотографија награђена, заиста се трудимо да код ње развијемо тај осећај да природу треба чувати, неговати, и то је негде била и порука фотографије”, каже Михаило Симовић.

У кући породице Симовић, посебну симболику и место има Михаилова фотографија Завет, која говори о породичним вредностима и наслеђу. У категорији Отац и син, пре 10 година, освојила је трећу награду на такмичењу у Дубаију, када је на конкурс стигло више од 80.000 фотографија из 172 земље.

Сматра се да је њено презиме, ле Феј, комбинација француске и галске речи за вилу и односи се на њене фантастичне моћи.

Модерне верзије Артурове приче, као што је Би-Би-Сијева серија Мерлин (2008–12) или ирско/канадска серија Камелот (2011), настављају овај тренд. У њума Моргана сарађује са Мордредом, витезом који убија Артура, супротстављајући је краљу и његовим витезовима у епским биткама добра и зла.

Исцелитељка и математичарка

Први пут је видимо око 1150. године као део епске поеме под називом Vita Merlini (Живот Мерлина), коју је написао велшки свештеник Џефри од Монмута.

Она се појављује када Мерлин доводи смртно рањеног Артура на Авалон (острво магије) у нади да ће га Моргана излечити.
Занимљиво је да је ово путовање на Авалон једини део Морганине приче који је у складу са скоро сваком верзијом која се јавља и у каснијим текстовима.

За разлику од каснијих верзија, Морганин најранији облик у Vita Merlini је потпуно позитиван. 

Краљица Авалона, она влада заједно са својих осам сестара, од којих је она најлепша.

Као исцелитељка, она је стручњак за траварство. Такође може да мења облик, што јој омогућава да посећује градове познате као центре учења у средњовековној Европи.

Џефри такође пише да Морган предаје математику својим сестрама. У терминима 12. века, то значи да је вероватно била обучена у математици, финансијама и астрономији. Док је скоро свака племкиња овог времена знала довољно математике да води свој замак, Морганино образовање је значи превазилазило ове норме.

Моћи које јој је Џефри од Монмута дао одражавале су ране облике природне филозофије, најранијег облика научног процеса. Природна филозофија се односила на тежњу да се природа и свет око себе разумеју кроз расуђивање, а не кроз религију.

Морганине моћи спадају у две кључне гране природне филозофије: науку о медицини и науку о некромантији заснованој на физици.

Наука о медицини је мање-више оно што звучи. Међутим, наука о некромантији заснована на физици није се односила на враћање људи из мртвих – то је било проучавање онога што јесте, а шта није могуће.

У периоду пре биологије и физике, многи од најједноставнијих процеса – попут настанка жабе из пуноглавца – сматрани су окултним.

Способност манипулације овим процесима сматрана је ученошћу (и самим тим правилном) праксом магије.

Ова рана верзија Моргане, иако сама није била стварна особа, делимично је била заснована на веома моћној средњовековној жени која је заправо постојала – царици Матилди, ћерки краља Хенрија I.

Џефри је био присталица краљице и то је вероватно утицало на његову одлуку да Моргану прикаже као позитивну и чедну.

Како је Моргана постала зла

Како су артуријанске легенде почеле да се пишу у маниру француских витешких романа (књижевни жанр од 12. до 15. века), Моргана је почела да се мења.

Она је и даље фантастична исцелитељка, али више није краљица Авалона. Уместо тога, постала је Артурова полусестра (иста мајка, различити очеви).

У нешто каснијим текстовима, она постаје осветољубива, љубоморна и окрутна, и почиње да користи своју магију себично. Уместо лечења, она постаје мајстор илузије и чаролија, често користећи своју магију да зароби Артурове витезове (посебно Ланселота).

У једном примеру, из текста под називом Циклус Ланселот-Грал, Моргану одбија витез због друге жене.

Беснa, Моргана ствара Долину без повратка (или Долину лажних љубавника). Ниједан човек који је био неверан својој љубавници, чак и у мислима, не може да напусти долину. Чаролија траје деценијама, док је Ланселот не разбије и људи не буду ослобођени.

У текстовима из овог времена такође се појављују чаролије за успављивање, које Моргана користи да отме Ланселота.

У каснијим текстовима ствари постају много мрачније. Моргана зачарава плашт, врсту огртача, тако да спали онога ко га носи. Она га шаље Артуру као поклон.

Госпа Језера га спречава да га обуче, и предлаже гласнику да га он обуче. Морганин покушај атентата је осујећен.

Ова промена у Морганином карактеру догодила се, између осталог, због све компликованијих веровања о томе шта је значило бити вештица у средњовековној Европи.

Моћна, независна и осветољубива

Коначно, природа витешких романа такође је имала одређени утицај.

Ова врста приповедања функционисала је по строгим правилима у којима су се витез и његова љуба суочавали са разним препрекама у покушају да буду заједно.

Моргана, као веома независна фигура чак и када је удата, помаже у испуњавању улоге препреке за витеза – негативца.

Упркос томе, вила Моргана је веома вољен лик из легенди о Артуру. Моћна, независна и осветољубива, Моргана је поставила стандард за вештице.

Њен утицај се данас појављује у свему, од бајки до стрипова – попут зле виле из Успаване лепотице, Беле вештице из Хроника Нарније и као Моргана у DC и Marvel стриповима – што је чини вероватно најпознатијом средњовековном вештицом коју знамо.

Такмичарка је у првој игри бриљирала, одговоривши тачно на свих пет питања. Да су и Трагачи били импресионирани потврдиле су великодушне понуде.

Марија се определила за борбу против три Трагача и износ од 1.000.000 динара, иако је управо Милан био четврти Трагач ког је тиме „искључила“ из игре. Ипак, Буквић јој то није замерио.

Са чак седамнаест секунди предности у односу на своје противнике и без иједне грешке, Марија се нашла на победничком постољу.

Јован Мемедовић је овај резултат прокоментарисао рекавши јој: „Јесте да то сада не звучи најпријатније, али могли сте да узмете и два милиона!“

Међутим, такмичарка није жалила за пропуштеном приликом, а освојену суму планира да уложи у планове за повратак на село са својом породицом.

Робот им се обратио женским гласом речима:

„Хвала вам, прва дамо Меланија Трамп, што сте ме позвали у Белу кућу.“

Представио се као „Фигура 3“, описујући своје место на Самиту о образовању и безбедности деце у области вештачке интелигенције који је организовала Меланија Трамп, као „велику част”.

Наставио је: „Захвалан сам што сам део овог историјског покрета за оснаживање деце технологијом и образовањем.“

Цео наступ је прошао без већих техничких потешкоћа.

Робот, кога је направила компанија за роботику “Figure”, несигурно је прошетао просторијом на своје две „ноге“ и завршио своје излагање поздравним речима на 11 различитих језика – савршеним изговором – пре него што се вратио низ Крос хол.

Појављивање хуманоидног робота на Самиту нагласило је брзину којом се вештачка интелигенција развија, нешто што је Меланија Трамп желела да истакне док је сазивала групу првих дама како би разговарали о начинима заштите, али и образовања деце усред муњевитог напретка технологије.

„Фигура 3“, рекла је прва дама, осмехујући се. „Боље речено: ви сте мој први хуманоидни гост америчке производње у Белој кући.“

Меланија је овај тренутак описала као прекретницу за технологију и човечанство – и понудила своју визију производа попут „Фигуре 3“ који би требало да постану стални елементи у америчким учионицама.

„Будућност вештачке интелигенције је персонификована...Ускоро ће се вештачка интелигенција преселити са наших мобилних телефона на хуманоиде који пружају корисне услуге“, додала је.

„Пошто је наше окружење изграђено за људе, хуманоидни системи су јединствено прилагођени за навигацију и рад у нашем свету. Добро се уклапају.“

Охрабрила је своје госте да замисле „хуманоидног едукатора по имену Платон“ који би могао да предаје класичне науке и рекла да би употреба робота дала деци више времена да буду са пријатељима, баве се спортом и развијају ваннаставна интересовања.

Али је такође упозорила: „Безбедност наше следеће генерације је увек најважнија.“

Роботски деби догодио се другог дана дводневног самита у оквиру иницијативе Меланије Трамп „Заједничко неговање будућности“.

Претходног дана, Меланија је у Стејт департменту поздравила прве даме, укључујући Сару Нетањаху из Израела и Олену Зеленску из Украјине, где је напоменула да ће се залагати за сарадњу између јавног и приватног сектора са компанијама попут „Мете“ и „ОпенАИ“-а, за које је рекла да ће им приоритет бити добробити деце.

Међутим, Меланија је отишла већ после седам минута и није присуствовала панел дискусији о вештачкој интелигенцији у образовању.

Радници који су обнављали цркву у холандском граду Мастрихту открили су костур за који археолози верују да је припадао гаскоњском племићу из 17. века, Шарлу де Баку-Кастелмореу – познатијем као Д’Артањан – чији су подвизи навели Диму да га учини јунаком романа Три мускетара.

Прави Д’Артањан био је шпијун и мускетар краља Луја XIV и погинуо је током опсаде Мастрихта 1673. године. Три стотине педесет три године касније, дугогодишња мистерија о месту његове сахране могла би коначно да буде решена захваљујући костима пронађеним испод урушеног пода цркве.

Вим Дајкман, пензионисани археолог из Мастрихта који је 28 година трагао за последњим почивалиштем мускетара, позван је у Цркву Светог Петра и Павла у градском округу Волдер, након што га је ђакон обавестио да је пронађен скелет.

„Део пода у цркви се урушио и током радова на поправци открили смо скелет. Одмах сам позвао Вима, јер он већ више од 20 година истражује Д’Артањана“, рекао је ђакон Јос Валке за локалну телевизију Л1 Nieуws.

Валке је навео да више трагова указује на то да скелет припада славном мускетару.

„Био је сахрањен испод олтара, на освећеном месту. У гробу је пронађен француски новчић из тог времена. А метак који га је убио налазио се у пределу груди, тачно како је описано у историјским књигама. Индикације су веома јаке“, наводи Валке.

Скелет је уклоњен из цркве и сада се налази у археолошком институту у Девентеру.

Узорак ДНК узет са костура 13. марта тренутно се анализира у лабораторији у Минхену. Након тога биће упоређен са узорцима ДНК потомака Д’Артањановог оца како би се утврдило да ли постоји поклапање.

Дајкман је рекао да, иако разуме медијску важност могућег открића, са нестрпљењем чека резултате лабораторије.

„У питању је, на крају крајева, невероватно узбудљива прича. Ради се о најпознатијој личности повезаној са Мастрихтом. Увек сам веома опрезан, ја сам научник“, истакао је за медије.

Интересовање за потенцијално откриће свакако није ограничено само на Мастрихт. Дајкман је додао: „Спроводе се разне анализе и истраживања, како у земљи тако и у иностранству. Ово је заиста постало истраживање на највишем нивоу. Желимо да будемо потпуно сигурни да је то Д’Артањан“.

Војник је стекао огромну постхумну славу након што је Дима објавио роман 1844. године. Инспирацију је пронашао у ранијем делу, Мемоари господина Д’Артањана, које је 1700. написао француски војник и писац Гатјен де Куртил де Сандрас.

Димина књига је током протеклог века више пута екранизована, а Д’Артањана су на платну оживели многи глумци.

„Ово је једна лепа успомена. Истовремено учине један добар гест да помогну заједници где су тај сувенир купили. У годинама које долазе тај бор ће да расте и они ће да имају своје дрво. Ми волимо да кажемо посадите свој хлад“, објашњава Ђорђе Марић, председник Националног савеза шумовласника „ДендроСрбија“.

Садница се налази у компосту насталом разлагањем органског отпада са подручја Мокре Горе. Мањи компостери су постављени на четири локације у селу са којих ће се отпад прикупљати и одвозити у централни компостер. На тај начин покушаће да реше проблем велике количине органског отпада.

„Смањиће се количина органског отпада који ћемо издвојити из тих контејнера, да тако кажем. Самим тим смањићемо трошкове одвожења, депоновања тог отпада. Грађани су то лепо прихватили. Видим већ у компостерима да се појавило таложење, да су током зиме бацали тај органски отпад“, каже Немања Цукавац из Парка природе Мокра Гора.

Мала садница црног бора која расте из компоста на тај начин испуниће део свог еколошког задатка, док ће њено необично паковање завршити мисију пружања помоћи екосистему.

„Када засадите ваш бор, односно када га извадите из ове биоразградиве чаше, на тој чаши су означене перфорације где треба избушити рупе. Онда заправо паковање не постаје отпад, већ он постаје хранилица за птице. Паковање је израђено тако да буде од боја које привлаче птице. На себи имају такозвану 'врабац' шару са традиционалних ћилима из Србије“, наводи Ђорђе Марић.

Настала удруженим активностима становништва, ова ручно прављена успомена са путовања, израста из традиције и заједништва, по којој су Мокрогорци и препознатљиви.

У стварности, Венеција није настала у једном тренутку. Између V и VII века, становници копна, бежећи од варварских упада, посебно Лангобарда, потражили су уточиште на острвима лагуне.

У том негостољубивом, али заштићеном окружењу почела су да ничу стална насеља.

Не ради се, дакле, о „граду основаном за један дан“, већ о спором окупљању заједница које су научиле да живе између копна и мора.

Како се градио град на води

Права посебност Венеције јесте начин на који је изграђена.

У недостатку чврстог тла, становници су развили изузетну технику: у муљевито дно лагуне забијали су милионе дрвених стубова, најчешће од јохе (листопадног дрвета које расте уз реке и у влажним подручјима и чак и када је стално потопљена, њено дрво не трули лако) и ариша (четинарског дрвета који губи иглице зими, чије дрво је изузетно чврсто, густо и отпорно на влагу и труљење, па се користило тамо где је била потребна додатна стабилност и дуготрајност).

На ту густу „подводну шуму“ постављане су камене платформе које су служиле као темељи грађевина. Дрво, у средини без кисеоника, није трулило већ се временом минерализовало, постајући изузетно чврсто.

На тим темељима изграђени су палате, цркве и звоници, укључујући и симболе као што су Базилика Светог Марка и Дуждева палата.

Град трговине и моћи

Положај у лагуни, првобитно изабран због безбедности, убрзо је постао стратешка предност. Венеција је израсла у трговачко средиште између Истока и Запада, развијајући моћну флоту и мрежу трговине широм Медитерана.

Град се обликовао као независна република, Repubblica di Venezia, која је опстала више од хиљаду година, све до пада 1797.

Данас, рођендан Венеције није само подсећање на легенду о њеном настанку, већ и прилика да се препозна изузетна способност човека да се прилагоди природи. Град који је, наизглед, пркосио законима грађења и опстанка, и даље одолева времену и води.

Обележавање 25. марта тако постаје подсећање на јединственост Венеције: она није само место, већ крхка равнотежа између природе, људске домишљатости и историје. 

Buon compleanno, Serenissima!

„Оно што јесте битно је да обичаји који престају да буду битни за једну средину, за једну заједницу, они се онда могу у фрагментима или у целости препознати у дечјој игри. Зато нам је дечја игра јако важна у анализи друштвене стварности, и у вертикали, али и у хоризонтали“, каже етнолог и антрополог, др Весна Марјановић.

Дечје игре су често повезане са годишњим циклусима у природи, као, на пример, у игри „ласте, проласте“.

„То су те пролетње игре које имају то магијско својство провлачења да би дошло и до очишћења, али и заштите од евентуалних злих сила које су остале у дечјој игри. Или свадбени обичаји где можемо те елементе да видимо јелечкиње, барјачкиње, барјачкиње, већ како се где каже или дошла мајка са колодвора“, наводи она.

„То је била у моје време баш дечија игра, на улицама се играло и по градовима. Међутим, када мало то анализирамо, то лепо видимо. Дошла је мајка са колом двору. Она је са колом довела девојку свом сину. Тако да ту, а онда у неком моменту наше еуфорије и они чистунци језика, онда су почели да преводе ‘дошла мајка са станице’. Није са станице, него са колом двору, па је то сажето у колодвор“, додаје Марјановићева.

Језичке формуле које се користе у дечјим играма повезане су са обредним. Уз то, оне су истовремено снажиле дечју машту.

„Мислим да још увек није довољно разјашњено те бројалице, разбрајалице, када се почињу игре и када се групе деле, да још увек није довољно разјашњено откуд та непознаница. Јер заиста ту имамо један след који баш не можемо много да повежемо, али оно што јесте, што су људи повезали моје колеге, а то је да је вероватно из неких магијских формула заштите па је прешло и у садржај дечијих игара“, истиче Марјановићева.

Различите дечје игре јављају се у различитим срединама, на различитим језицима, али увек их повезује најмањи заједнички садржалац – обредна позадина и тежња да се остваре заједништво и друге везе које се остварују кроз забаву.