НАТО аналитичар Јан Лесер: Плаши ме могући рат са Русијом

У Анкари се идуће седмице (7. и 8. јула) одржава НАТО самит. Овај војни, или како сам себе види, одбрамбени савез донедаво је био вођен америчким интересима. Од другог председничког мандата Доналда Трампа доминира интерес европских чланица, али не самостално већ у сталном трењу са намерама Вашингтона.

Амерички специјалиста за трансатлантске односе Јан Лесер даје унутрашњи пресек стања уочи састанка ове организације у Анкари. Основно је да се више не ради о две стране, Русији и НАТО-у. Са Русијом сада играју покер три играча вођена властитим интересима – вашингтонски НАТО, амерички НАТО и европски НАТО. Лесеров интервју је објављен у суботу, 4. јула, у аустријском дневном листу Пресе.

Његов релативно кратак интервју за аустријски медиј треба читати полако. Не због тога што он тачно зна шта ће се догодити, јер то нико не зна. Лесер, међутим, врло прецизно описује куда развој ситуације иде при непромењеним условима.

А варијабле које их одређују су: 1. Жеља европског НАТО-а за коначни обрачун са Русијом; 2. Намера вашингтонске струје, то јест Беле куће и Трамповог тима, за економски профит из војних трансатлантских односа; 3. Жеља америчког НАТО-а да се избегне директан сукоб са Москвом, јер би он без преке потребе исцрпио Алијансу и спречио њену глобалну покретљивост; 4. Одлучност Москве да без обзира на цену постигне планиране војне циљеве у Украјини.

Посебно се трећа тачка показује као доминантна разделница свих трансатлантских преговора, дијалога и свађа овог тренутка. Из онога што говори Лесер јасно је да су Сједињене Државе од почетка овог века хтеле "мали" рат са Русијом, који се више тицао глобалног престижа и економског добитка него војног сукоба. Европске НАТО чланице су то постепено интерпретирале и префункционисале у неопходност великог рата.

У Анкари идуће седмице бије се битка за зеленим НАТО столом хоће ли тај рат остати "мали", као исцрпљивање Русије и Европе на рачун Америке, или ће прерасти у велики и прави како желе балтички, скандинавски, британски обод НАТО-а, и све више Немачка.

Једну ствар коју Лесер изговара не треба узети здраво за готово. Ону да "НАТО и Русија не разумеју једни друге". То је чиста мистификација чији је циљ одрицање од одговорности за месечарење у катастрофу.

НАТО и Русија се јако добро разумеју. Питање је само да ли се све стране унутар самог НАТО-а међусобно разумеју.

Интервју са Лесером је водио Јирген Штрајхамер.

Лесер: Запад и Русија се данас не разумеју

Како бисте описали стање трансатлантских односа уочи НАТО самита у Анкари идуће седмице?

НАТО чланице не верују једне другима. Унутар организације влада неповерење. До сада су њихови односи, свеједно да ли у сфери безбедности или трговине, увек почивали на извесној дози предвидљивости. А ње данас нема.

Шта то значи за НАТО састанак у Анкари?

Такви састанци су раније били стриктно кореографисани, па су резултати увек били предвидљиви. Више не живимо у таквом времену. Што не значи да сада нужно мора да заврши лоше.

Шта вас чини оптимистичним?

Да Трамп уопште долази на тај самит, има везе са његовим личним пријатељским везама са Ердоганом. Трамп жели да помогне свом блиском пријатељу да организује успешан састанак. То је његов лични интерес у целој ствари. На то долази интерес Сједињених Држава да себи отворе што више простора на растућем европском тржишту оружјем.

Други Трумпов блиски "buddy" поред Ердогана је НАТО шеф Марк Руте. Он ласка Трампу до понизности. Последње што је направио је графика "Трилиони за Трампа". Толико треба да уложе европски савезници у заједнички војни комплекс. Да ли Рутеова стратегија додворавања функционише?

А шта би била алтернатива? Руте је у праву када хвали успехе НАТО-а у планирању и улагању у одбрану. Када се, међутим, то разложи по чланицама, види се да ствар не тече тако добро.

Трамп је издатке појединих НАТО чланица назвао "смешним". Хоће ли у Анкари бити свађе око пара?

НАТО чланице ће пробати да на сваки начин избегну такву дискусију, зато што знају да би неке од њих биле изложене великој критици. Чак ни Британци немају никакав веродостојан план да улагања у одбрану подигну на предвиђених 3,5 одсто бруто националног дохотка до 2035. Из перспективе Марка Рутеа је зато сасвим логично да се фокус пребаци на колективне резултате Алијансе, уместо на државе појединачно.

Да ће САД редуковати трупе у Европи, то је увек било јасно. Али тренутни ток ствари не изгледа као да следи јасне безбедноснополитичке критеријуме. Шеф Пентагона Пит Хегсет је тај процес пропратио изјавом да ће "неке земље положити, неке пасти". Да ли настаје један нови НАТО у коме ће се полагати испити и где послушни чланови бивају заштићени и награђени од стране САД, други препуштени судбини?

Изјаве као ова од Хегсета су за мене проблематичне, иако се чују и са европске стране, не само са америчке. Налазимо се тренутно у једном снажно политизованом околишу. На известан начин то подсећа на стару америчку дебату о распореду војних снага на властитом државном територију. И тамо се он историјски гледано није увек водио стратешком користи, него је имао и политичко размишљање као коректив. Стратегија свакако, али такве одлуке нису никад имуне од политике.

Када се занемари читава та инсценација – како ће изгледати будућа улога Америке у Алијанси? Шта Америка жели за себе?

Нема сумње да се по свим ставкама – број трупа, њихов састав, способност одвраћања – организација развија у смеру европског НАТО-а. То нужно не мора бити ништа лоше. Али то да НАТО постаје примарно европски не треба схватити као готову ствар. Такав развој није за САД завршен и окончан. И у Америчком конгресу с обе стране, Представничком дому и Сенату, дижу се гласови против таквог тренда. Одлучујуће је питање – где је праг иза кога америчка присутност и амерички допринос војној политици одвраћања у Европи више није веродостојан?

И, где лежи тај праг?

Питање је компликовано зато што се не ради о конвенционалној присутности, него пре свега о нуклеарној компоненти. Између те две компоненте, конвенционалне и нуклеарне постоји повезаност. Увек је постојала. У Хладном рату су се о томе водиле интензивне дискусије: Колико је америчких "окидача" Европи неопходно да би амерички нуклеарни штит изгледао веродостојан. Такве скоро теолошке дебате нисмо водили већ дуго. Али оне долазе.

Да ли је потребно да размислимо о европској нуклеарној бомби?

Постоје две европске нуклеарне државе. Али британске и француске нуклеарне способности нису ни близу онога што на том пољу уносе Американци. Нити су смишљени да буду на нивоу америчког доприноса. Одлучујуће у сваком случају је да конвенционална и нуклеарна питања морају да се промишљају интегративно, у пакету. Тек то чини политику одвраћања према потенцијалном противнику веродостојном.

Одвраћање не зависи само од реалног стања, већ и од тога да ли неко верује или не. Главно питање није у томе хоће ли Американци у озбиљном случају постати активни на европском тлу, него да ли Москва верује да би они то могли.

Да – али код таквих питања нема поузданости. Не верујем да Москва у потпуности може да искључи могућност активног америчког укључивања у планове европског НАТО-а. Чак упркос неким трансатлантским дискусијама у којима су пале тешке речи.

Који могући сценарио вас узнемирује после НАТО самита идуће седмице?

Да ће руске и НАТО снаге једног тренутка директно или индиректно ући у обрачун. Рецимо кроз неки инцидент на Источном мору, на Балтику, или у црноморском подручју.

Неки посматрачи аргументују да Русија не жели директну конфронтацију.

То је вероватно тачно. Али независно од такве намере важи – што дуже траје украјински рат, тим брже расте ризик да неки инцидент ескалира. Налазимо се у фази еродираног стратешког дијалога између НАТО-а и Русије. Ситуација је много осетљивија него у доба Хладног рата.

У ком смислу?

Запад и Совјетски Савез су делиле дубоке супротности. Али они су се стратешки разумели релативно добро. Њихове политичке елите су биле у сталном дијалогу, из ког је произашао низ договора и уговора о контроли наоружања. Данас им потпуно недостаје разумевање за другу страну.