"Мало смо прехранили више било је сојиште, и земља била одморна. Промашили мало. - Шта очекујете овде, да ли ће то утицати? - Мислим да неће, изнеће она. Нема везе што је полог. Рода нема без полога", каже Никола Драгојевић, пољопривредник из Шапца.

Изгледном и стањем пшенице задовољни су произвођачи и стручњаци. У земљишту има довољно влаге, а третирање усева, кажу, више није потребно.

"Кише су добро дошле, у задњи моменат за пшеницу, јер су биле угрожене добро. Површинска влага је била мала. Сада је пшеница затворила ту влагу, и мислим да ће бити до краја жетве довољно'', наводи Никола Драгојевић.

"Пшенице су у фази прецветавања и почетка наливања зрна. Треба још једну ствар споменути, да се економски не исплати третирања више ичега на пшеницама, јер, неће то однети неки велики род. Род ће бити мало умањен, али економски неоправдан, да газимо, и да употребљавамо хемију која ће мало спасити. - Какав род пшенице ви очекујете? - Требало би да буде ван просека'', каже Јован Сушић из ПССС Шабац.

После падавина, почело је третирање корова. На парцелама зајесним сунцокретом и кукурузом, инскети и птице су причинили штету, због тога ће неки усеви бити пресејани.

"Имамо велике површине пресејавања сунцокрета, конкретно. Али има и на кукурузима. Кукуруз је за сада добро никао. Они који морају да се пресејавају, морају узети неке друге групе фао, са мањим бројем дана за вегетацију. Да би успеле да се искористе површине које су припремљне за те усеве'', наводи Јован Сушић из ПССС Шабац.

Агрономи саветују пољопривреднике да не журе са прихраном кукуруза. Препорука је да се, када биљке порасту, међуредном култивацијом, у земљиште унесе лако доступно азотно минерално ђубриво.

"Шта ће жена у пољопривреди? И предрасуда јесте - баш ти тако нашминкана са ноктима идеш у шталу, ти то само за камере, за медије, за новинаре, а када се све угаси изађеш из штале зачепљеног носа. Није тачно. И доста људи ме не схвата озбиљно, јер клинка, плавуша. Сигурно она нешто зна, сигурно она нешто може", каже Софија Плавшић.

За разлику од предрасуда, мукотрпан посао и свакодневни рад од зоре, Софији није поменула као проблем, баш као ни Маријана, која је дизајнирала трактор, а уз зараду обе имају виши мотив да се упусте у такозвани "мушки посао".

"Мој дека је био слуга на имањима радио је земљу за друге, имао је много стоке и када год би се враћао са тешког радног дана говорио је имаћемо ми једног дана наш црвени трактор. Међутим, није имао средстава да га купи за време свог живота", наводи Маријана Хајдуковић, дизајнерка трактора.

Као легат деки, данас је поносна на свој црвени трактор "Маки", иако њену идеју многи нису схвтали озбиљно, што траје и данас.

"Али када кажем ово је први трактор на свету са женским именом, констуисла га је жена, сви кажу како жена нешто може да зна о трактору, где жена и трактор. Предрасуда је на све стране, али ја сам овде да покажем свима да греше, смао да ми дају време", наводи Маријана Хајдуковић, дизајнерка трактора.

По подацима Завода за статистику жене чине око 42 одсто укупне радне снаге на пољопривредним газдинствима у Србији. Највише их ради на породичним газдинствима, без запослења. па зато многе од немају сигурно социјално и пензионо осигурање.

"Доста жена је завршило и пољопривредни факултет, одлучују се и да се врате на село. Да наставе традицију са својом породицом, помажу својој породици. Ја активно радим и на својим друштвеним мрежама просто да се види да су жене саставни део пољопривреде и да су жене стубови српског села, а без стуба нема ни куће", каже Вера Шкулић, председница Асоцијације агропредузетница Србије.

Ретко поседују земљу, званично, око 23 осто пољопривредних газдинстава има жену као управљача, а више од пола власница је старије од 65 година. "Женска" газдинства обично су мање површине, или мањег сточног фонда, због чега су економски слабије и под већим ризиком у пословању.

"Ове године имамо кредитну линију са фиксном каматном стопом од 1 посто за жене, значи без девизне клаузуле. То је први корак. Након овог сајма имаћемо конкретан састанак где ћемо чути још њихове предлоге и иницијативе, јер ми морамо пољопривреду усмеравати ка додатој вредности на производима, а жене су једноставон тај замајац које нас све терају да радимо и да будемо ефикаснији", наводи Драган Гламочић, министар пољопривреде.

Софија и Маријана замајац су целом друштву, поготову женама које се због предрасуда, али и свих облика дискриминације у такозваном "мушком послу", не одлучују на самостално пословање. Обе су међу шампионима продаје овогодишњег сајма, а у њиховом случају стереотипи јачег пола више не важе.

„Наступио је мраз који је био интензитета минус 4. мислим да је штета пеко 90 одсто рода. Ја сам очекивао преко 60 тона по хектару, значи род од близу 1000 тона јабуке. Прошла година је пресликана као и ова. исто је све било. Прошле године сам имао штету око 40 хиљада евра. Заштита јабуке се наставља, као да имам пун род. морам да ђубрим, да би имао род следеће године. Надам се бољем времену", наводи Лазар Костић, власник плантаже.

Стручњаци пољопривредне саветодавне службе из Пирота забележили су мраз током првих 5 дана маја. Најкритичније је било у ноћи између 3. и 4. маја када је измерена температура од 5 степени испод нуле.

„Засади су у овом периоду били у фази заметања плодова и почетног раста плодова у зависности од локације и микро климе, те су млади плодови веома склони измрзавању. поједини воћари су покушали да мерама задимљавања спрече настале штете, међутим мраз је био дуготрајан. штете су око 80 одсто од укупног рода", наводи Јелена Станковић, из ПССС Пирот.

Стручњаци саветују воћарима да упркос десеткованом роду и даље примењују све мере неге и заштите како би воћњаци били спремни за наредну сезону.

“Можда је најзанимљивије то што је толики број различитих грађевина из различитог периода, различитих стилова на једном месту у тако малој вароши не очекујете да ћете имати баш толико значајних објеката. Кад се крене у изучавање и шетање улицама они излазе један за другим и показују сву своју лепоту”, наводи Ивана Цветковић, из Завода за заштиту споменика културе Ниш.

Обнова старе чаршије је дуг процес и ово је само први корак на заједничком задатку грађана, локалне самоуправе и надлежних државних институција.

Ђорђе Стошић, из Завода за заштиту споменика културе Ниш каже: „Покренули смо процес који ће довести до тога да стара власотиначка чаршија буде потпуно заштићена и да буде прави репрезент града, а не да се занемарује и да се девастирају неке зграде”.

Власотинчани су поносни на своје наслеђе. Зграде које су крајем деветнасетог и почетком двадесетог века градили знаменити Власотинчани угледни инжењери, трговци, адвокати данас имају велику вредност не само архитектонску, историјску већ и уметничку. Данашње генерације морају бити свесне богатог наслеђа.

“Људи који долазе овде кажу ви имате неко посебно опредељење да то што имате не само сачувате него трајно сачувате кроз писане публикације”, истиче Срба Такић, из Библиотеке “Десанка Максимовић” у Власотинцу.

Свако време носи своје архитектонске особености које описују дух једног града, државе и њеног народа. Стара власотинчка чаршија указује да праве вредности могу бити потискиване, скриване, намерно срушене али никад заборављене. Зато Власотинчани знају да чувајући своју стару чаршију чувају себе.

“Хемију сам заволео још у основној школи захваљујући мом изванредном наставнику хемије. И од тада до дана данашњег, а и у будуће, то је моја највећа љубав”, каже др Иван Гутман, професор емеритус Универзитета у Крагујевцу.

Током педесетогодишње каријере, откривао је њење тајне и симболе: атоме, молекуле, везе, формуле. Предан само науци, хемији придружује докторат из математике. Повезује их у енергију графова, што сматра својим највећим достигнућем.

“И данас постоји једна добро оформљена научна дисциплина која се назива, математичка хемија где су многи људи допринели, а нешто и моја маленкост”, каже др Иван Гутман, професор емеритус Универзитета у Крагујевцу. *

“Код њега су докторирали велики број младих људи који су сад еминентни професори нашег факултета, а неки од њих раде и у иностранству”, каже академик Милош Ђуран.

“Али неки су се вратили јер им се тамо није толико допало као код куће”, додаје др Иван Гутман, професор емеритус Универзитета у Крагујевцу.

Блистав ум, водио га је по најпрестжнијим Универзитетима, а поред Српске, члан је неколико светских Аакадемија наука, уредник међународног часописа "Меч", овенчан наградама и признањима. Њим се дичи Универзитет у Крагујевцу.

“Без обрзира што долазе млади, он ипак не пушта, онако тврдоглаво не пушта своју лидерску позицију. Ми смо наравно, веома поносни”, каже проф. др Владимир Ранковић, ректор Универзитета у Крагујевцу.

На прагу осме деценије најцитиранији српски научник и даље "тврдоглаво" истражује и учи. Каже да су за врхунске резултате у математици и данас довољни оловка и папир, ужива у излетима и природи, која га је одавно "заразила” хемијом.

„То су црква Светих бесребреника Козме и Дамјана и пирг, који су сазидали Свети Сава и Свети Симеон. Кула је изграђена 1197. године, када су Сава и Симеон доградили и цео горњи део манастира. Ова два светитеља су такође изградила болницу, у оквиру које се налазила и ова црква“, наводи јеромонах Тимотеј, манастир Ватопед.

У манастиру Ватопед чува се највреднија реликвија Свете Горе – Појас Пресвете Богородице, који је за вернике извор чуда и излечења физичких и психичких болести.

“Појас носи специјалан, надфизички благослов Богородице. Није то само класичан благослов, какав добијамо кроз иконе, него је благослов дела одеће, баш зато што га је правила сама Богородица. Као што сте видели, Свети појас је украшен златним нитима, које је извезла Царица Зоја, супруга Лава Шестог Мудрог, коју је појас излечио од тешке болести. И археолози нам сада кажу, да је та златна нит разлог зашто се све очувало две хиљаде година. Јер иначе камиља длака не би могла да се одржи до данас. Било је то са промислом Богородице“, истиче Архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопед.

Део Светог Појаса манастиру Ватопед поклонио је Византијски Цар Јован Кантакузин, док је други део дар Кнеза Лазара.

„Ово су свете реликвије, које имају везе са Србијом и Кнезом Лазаром који је страдао мученичком смрћу од Турака. У првом кивоту се налази део Часног крста, окружен моштима познатих светитеља: Светог Прокопија, Свете Светлане, Свети Козма и Дамјана. У овом малом кивоту поред је један део појаса пресвете Богородице, који је исто поклон Кнеза Лазара светом манастиру Ватопеду“, наглашава Јеромонах Кирило, из манастира Ватопед.

Старци манастира Ватопед поклонили су Сави стари пчелињак, који се налазио поред малог урушеног манастира Хиландарион. Хрисовуљом Алексија Трећег Анђела 1198. године Хиландар је поверен Сави и Немањи на власт и управу. На тим чврстим темељима и данас се негује веза два манастира.

„Заправо цела монашка популација Свете Горе јесте једно братство, али подељено у двадесет манастира. Међутим, односи који постоје између манастира Ватопеда и манастира Хиландара се вековима негују и та братска љубав која постоји између два наша манастира почиње монашким подвигом монаха Симеона и Саве у Ватопеду“, наводи Монах Јелисеј, из манастира Хиландар.

А управо на тим чврстим темељима монаштва Светог Саве и Светог Симеона развија се и негује љубав српског и грчког народа. Захваљујући томе ће по други пут у историји из манастира Ватопед, ван Грчке у Београд стићи највећа светиња Свете Горе – Појас Пресвете Богородице.

"Сав тај дим нам улази у штале где су нам краве и телад, немају довољно ваздуха, краве трпе, јер не могу да дишу и онда имамо додатне трошкове за њихово лечење", каже Марко Крунић, власник фарме крава.

Комунални инспектори излазе на терен по пријави, али проблем им представља што мештани не желе јавно да пријаве несавесне комшије,а депонија није ограђена и нема чувара:

"Овде сад можете видети природни бедем од земље који мења ограду и то је добро, јер та земља се користи кад овде дође до пожара, а то није тако ретко и затрпава се. Има депонија где постоје и праве ограде, али често се дешава да је људи скину и украду", каже Владимир Цветковић, руководилац одељења за инспекцијске послове општине Ковин.

На фарми крава кажу да су се многима већ обраћали за помоћ и спремни су да заједничким снагама реше овај вишегодишњи еколошки проблем:

"Моји су људи 24 сата ту на фарми и могли би смо да направимо неки компромис ако су они за то заинтересовани", наводи Марко Крунић, власник фарме крава.

"Оно што јесте једно од решења и што је почело да се ради је постављање видео надзора у близини депонија и то смо урадили у Делиблату и Мраморку и сигурно ћемо у наредном периоду поставити камере и овде у Баваништу. Тада ћемо моћи да идентификујемо лица која бацају смеће ван депоније и да пишемо одговарајуће казнe", каже Владимир Цветковић, руководилац одељења за инспекцијске послове општине Ковин.

Поред депоније неопхопходно је поправити и пут, јер камиони млекаре, али и комуналног предузећа све теже овуда пролазе.

"Ја деци објасним како је тај газда Риста изгледао у то време, шта је радио, чиме се бавио”, наводи Зоран Симеоновић, радник Музеја Понишавља у Пироту. “Људима је веома занимљиво када ме виде у овом костиму јер се потпуно уклапа у овај амбијент", додаје.

Тања Петрова, посетилац Музеја из Бугарске каже да је Музеј веома упечатљив. “Комплетна поставка је изузетно аутентична и много ми се свиђа. А захваљујући и овом "водичу", слика о музеју постаје величанствена", истиче она.

"Занимљиво. Ипак је то историја града и то се овде лепо види, поклапа се. Ћилими… то ми је познато баш из мог детињства, неки узорци. Нешто од тога је бака имала кући - и онда је то драга успомена", сећа се Матеуж Брен, посетилац Музеја из Словеније.

А да би изградио кућу на спрат, средином 19. века, пиротски трговац је морао да добије посебну дозволу. Ипак, многе ствари је урадио по својој жељи.

"Е па, манечак камик, голема кола изврта". Ја сам та врата правио за мене - када неко дође код мене, да ми се поклони. Тако…”, казује Зоран Симеоновић, радник Музеја Понишавља, у улози газда Ристе. На констатацију да су лепи ћилими, каже: „То су тазе изаткани ћилими."

Леа Вучић, кустос-етнолог Музеја Понишавља у Пироту показује натпис и објашњава: "Овај натпис је једини материјални остатак који говори о настанку куће: "Машала Христа Јована, сазида дом свој 1848.априла петог. Кућа је изграђена у Балканском орјенталном стилу, изграђена је од природних материјала. Конструкција је бондручна и оно што је један од најважнијих елемената ове куће, јесте јединствен кров покривен ћерамидом."

Дух прошлих времена провејава у сваком кутку ове куће - која са калдрмисаним двориштем чини аутентичну амбијенталну целину. А у њој, Мали Риста и даље дочекује госте.

"До сада нисмо пословали на Балкану и ово је прво ширење компаније у овом региону. Послујемо иначе на свим континентима. Ово је први корак и ми смо попут пионира пвде и покушавамо да се повежемо са привредницима", каже Петр Шкода, ЈУСДА Европа.

Привредна размена Србије са Чешком расте од 2020. и прелази 1,5 милијарди евра годишње. По обиму пословања Чешка је у првих десет земаља по привредној сарадњи са Србијом.

Јан Бонди, амбасадор Републике Чешке истиче: "Покушавамо сада да привучемо српске инвеститоре у Чешку Републику, на пример из области пољопривреде. Ми имамо већ много компанија овде у Србији аутомобилску, фармацеутску индустрију технолошки сектор и друго."

Дистрибутивни центар је инвестиција која је директно везана за најаву градње аутопута ка Београду и Зрењанину, истичу у Градској управи и наводе да се преговара за нове пројекте у Индустријској зони.

"Очекујемо и озваничење проширења инвестиције компаније Линглонг на додатних седамдесет хектара. О томе сада преговарамо и верујемо у будућности да ће бити позитивне вести када су у питању нови инвеститори за нашу зону Југоисток, која има слободне капацитете да прими нове инвеститоре", наглашава Симо Салапура, градоначелник Зрењанина.

Први партнер ЈУСДЕ у Србији биће компанија Беохемија која је такође чешка инвестиција у Зрењанину. У преговорима су и са компанијама са Далеког истока. Дистрибутивни центар има око 15 хиљада квадратних метара, план је да се проширује, а најављено је да ће запослити 150 радника.

„У почетку сам мислила искрено да је ово само за мушкарце и ласерски зрак зна некад да се одбије па сам саму себе “упуцала“ у прст, али праксом се то научи, тако да нема више тих повреда. Ми варимо оплату некада су већи делови,некада су мањи. Уколико су много тежи делови, већи делови, онда колега прискаче у помоћ пошто не могу баш све ја“, наводи Ивана Радујевић, жена заваривач.

Иванине колеге навикле су на њену сналажљивост у послу, и убедила их је да жене могу равноправно са њима да раде посао заваривача

„Искрено, када је дошла, сви смо имали мало сумње, нисмо веровали да ће она тако брзо да се уклопи у целу ову причу. Међутим, она је јако брзо савладала све технике и буквално ми парира у целом послу“, истиче Александар Ђурић, Иванин колега.

Пословођа Станко Мемаровић, додаје: „Нисмо имали за ових 23 године године ни једну женску особу да ради на овом радном месту, јер ово је захтевно радно место. Мислили смо да је захтевно, али она се успешно снашла у том послу“.

У Машинско-техничкој школи уписују 28 ученика на образовни профил бравар заваривач. А до сада готово да није било заинтересованих девојака за занатска занимања.

„До сада није било интересовања за девојке. Углавном се уписују дечаци на овај образовни профил, на ово занимање. Наша врата су широм отворена за све ученике који имају интересовања за квалитетно занимање и брзо запослење. Што се тиче других образовних профила који се традиционално сматрају мушким, у једном тренутку смо имали у ванредном школовању једну девојчицу која је завршила за механичара моторних возила“, истиче Милош Лазовић, директор Машинско-техничке школе“ 14.октобар“ Краљево.

У Националној служби запошљавања у Краљеву, организују преквалификације.

Александра Божовић, из Националне службе запошљавања, Краљево наводи: „Више пута смо организовали обуке за вариоце, како за тржиште рада тако и обуке за вариоце по захтеву послодавца. На евиденцији за запошљавање постоји известан број варилаца, међутим немамо тренутно заинтересованих жена за ову обуку“.

Очигледно да је подела на послове по половима и даље присутна. Али Ивана, иначе и мајка троје деце, успешно усклађује послове у породици, са свакодневним радним обавезама.

"Пчела тражи ноћу да буде 12, 13 степени, а преко дана 24, 25 степени, тада багрем меди, а ова киша овако нема ништа. Багрем може да дође и да прође и тако, али ако буде топло време ми се надамо да паша буде добра и да надокнадимо и оне године што смо изгубили", наводи Ђорђе Милановић, пчелар из Лопардинца код Бујановца.

У нижим пределима Пчињског округа мраз је убрао цвет пре пчела, док се у вишим крајевима тек чека прво отварање багремових гроздова.

"У несрећи опет има срећа, на планинама 500, 600 метара одавде већ има назнаке да не буде све толико црно, багрем је већ почео да отвара има шансе да дођемо до меда. Иначе, прошла година је била катастрофална у задњих сто година", каже Зарије Митић, пчелар из Жужељице код Бујановца.

Док пчеле неуморно слећу са цвета на цвет, пчелари постављају сатне основе, полумедишта, свакодневно у пчелињацима проверавају унос нектара, контролишу друштва.

Драган Младеновић, пчелар из Врања каже да су за сада добро. „Гледао сам - има неки унос, уносе нектар, па ћемо видети, али не слободе ме ове временске прогнозе. Да ставимо на рачуницу и математику, нема ту ништа, једино љубав према овој животињи."

Багремов мед је међу најцењенијим врстама меда благ, светао и тражен на тржишту, али пут до сваке тегле није лак. Осим што се суочавају са климатским променама, на тржишту је све више фалсификованог меда, а скупље су и опрема и прихрана.

„Уче нас да будемо ту да помажемо другима, заправо та терапија је јако битна пре свега сама комуникација са пацијентом да пацијент има поверење у нас, да може да нам каже све своје тајне како би што бољи био рад са њим", наводи Јована Димитријевић, матуранткиња медицинске школе.

Са вршњацима из света одмерили су своје знање на 4. Интернационалном такмичењу које је организовало удружење "Моћ додира". Своје технике одмерили су са још 25 ученика средњих медицинских скола из Србије, али видели и како раде старије и искусније колеге.

Jaња Џелатовић, матуранткиња медицинске школе каже да је презадовољна. “Како да не будем задовољна са првом наградом! За то нисмо заслужне само ја и моја другарица, већ и наши професори, било је доста учесника и доста различитих техника”, истиче Jaња.

Са ученицама су у припреми такмичења радили професори Јелена Симић, Милена Рајић и Данијел Петровић. Деца су, кажу професори, посвећена, воле позив који су изабрали, па и успех не изостаје.

„Деца су била и више него фантастична, показали су заиста велики ниво и професионализма и стручност у ствари оправдали су сва наша очекивања која смо имали полагали у њих", наглашава Јелена Симић, организатор практичне наставе.

Награде су овог пролећа стигле и са републичких такмичења за здравствену негу и физиотерапију. Смерови у школи су атрактивни, па се уписују само ђаци са највећим бројем бодова.

„Просто људи размишљају прагматично - да дете кад заврши школу има неко звање, а наши ученици након завршене школе добијају своја звања са којима могу врло брзо да се запосле у струци и оно што је јако важно је да је проходност након завршене средње школе наше веома велика”, наглашава Марија Илић, директорка средње медицинске школе у Ћуприји.

За наредну школску годину Министарство просвете је школи у Ћуприји одобрило упис за четири одељења, два општег смера и по једно за смер физиотерапеутских и лабораторијских техничара.

“Путем презентације и филма који је школа направила и све оно што ми годинама радимо са децом и колегама смо презентовали. Пре свега начин на који се ради, разне манифестације које посећујемо, али и које ми организујемо, затим разне радионице, имамо и хор „Змајићи” и све то је оставило најјачи утисак код 120 колега који су били тамо”, наводи Тијана Врбат, учитељица ОШ „Јован Јовановић Змај”.

Захваљујући мало другачијем раду панчевачка школа нема проблема са уписом ђака првака и сваке године упише 5 нових одељења, а тренутно има 900 ученика. И то је један од разлога зашто су овде запослени постали лидери образовања у региону.

“Од спремачице, преко сваког учитеља, наставника, директора и ове сјајне деце, читава та прича не би имала јачину и вредност, јер ми у школи радимо као тим. Свако у својој области колико зна и може, малкице другачије од класичног плана и програма и све то чини специфичност наше школе у којој негујемо код деце хуманост, јединство и другарство”, истиче Јелена Вукадиновић, учитељица ОШ „Јован Јовановић Змај”.

У школи брину о својим ђацима, али и о запосленима, па ће тако и учитељ Предраг Старчевић који је много пута награђиван за свој рад дуго памтити испраћај у пензију и зато је ова школа другачија од других.

"Сви папири су ту и да коначно се скине забележба са плацева и објеката људи који су легално купили објекте и изградили куће на својим плацевима. Под забележбом ми је био кућни плац који је купљен пре 50 година легално од државе, озидана легално кућа и сада коначно стигло је решење можемо скинути ту забележбу са мог објекта и плаца“, наводи Зоран Праизовић, из Шапца.

За 2 дана више десетина грађана добило је решења на увид, добили и упуство како да законски своју имовину растерете. Скидање забележби крајњи циљ.

Марјан Дукић, пензионер из Шапца каже да ово решење је коначно у управном поступку и против њега се не може уложити жалба, али се може покренути управни спор подношењем тужби Управном суду Републике Србије. То значи да је поступак завршен да је утврђено да Мирољуб Куртовић нема право враћања катастарских парцела у натуралном облику, а самим тим нема право ни било каквих забележби да ставља на имовину градјана и да ће они дефинитивно бити ослобођени терета на својој имовини. Шаљу писмо директору у Шапцу да скине забележбе на основу донетог решења и да их писмено обавести да више немају терета на својој имовини.

Брисање забележби је почело са решењем Републичког геодетског завода потврдили су нам градјани, а колико, по којој основи и да ли има нових захтева за њихов упис, нисмо успели да сазнамо. У шабачком катастру надлежни немају дозволу да о томе говоре. Незванично скинуто је преко две хиљаде оптерећења, већина парцела има више појединачних забележби. О проблему оштечени грађани невољно причају и у телефонском разговору, пред камером само једна суграђанка од бројних позваних.

Весна Митровић, из Шапца истиче: „Ово је моја парцела, 10 забележби је било укупно, остало је 5 забележби, ја тренутно не могу да располажем са плацем нити да продам ни да градим, шта ће даље бити - чекамо. Заиста ми није познато из којих разлога је остало још тих 5, по ком основу ја заиста не знам”.

Маријан Дукић очекује да се спорови око спорног наследства у појединим случајевима наставе, свако користећи правне могућности. Не спори право које наследник имовине шабачке богате породице Куртовић има.

“Мирољуб Куртовић има право на обештећење јер ни једна парцела на коју је он ставио забележбу није била његово власништво нити је била власништво његовог деде Павла Куртовића, један кроз један, они су били сувласници, Павле је био сувласник са осталим наследницима, према томе пошто није подељено, он има право само и искључиво на обештећење”, наглашава Марјан Дукић, пензионер из Шапца.

Због обимности предмета и бројних забележби очекује се да ће поступак у Катастру да потраје. Грађани се одговорима на прослеђене дописе надају у року од петнаестак дана. Решењем су обухваћене и парцеле у најужем градском језру на којима су по речима упућених, неке од јавних институција. Појашњења очекујемо и од наследника и подносиоца захтева за забележбе Мирољуба Куровића, како нам је одговорио, појасниће са доласком у Шабац.

Нишлије навијају и многи први пут прате Евровизију због „Лавине“, кажу то су јако добри момци из Ниша. Верују у победу и очекују Евровизију, идуће године у свом граду.

На успехе Лавине поносни су и на факултету на коме су фронтмен Лука и његов брат Павле студирали, а подршка стиже и из Музичке школе у Бујановцу у којој Лука предаје гитару. Навијају и чекају професора да наставе часове гитаре.

"Редовано се јавља и каже да мисли на нас и да му значи наша подршка", истиче Мирјана Костић, наставница клавира.

“Цео колектив је гласао за њега, бодримо га, чекамо да се врати, да чујемо утиске са Евровизије из прве руке”, наводи Марија Ристић, школски педагог.

“Ми на Факултету уметности смо узбуђени, изузетно задовољни њиховим наступом, њиховим успехом, тако да свим срцем навијамо за њих и надамо се сјајном резултату у финалу јер они то заслужују.”, истиче др Милена Ињац, декан Факултета уметности у Нишу.

Уз Луку, Павла, Андрију, Николу, још једног Павла и Бојана у Бечу су њихове породице и најближи пријатељи.  А подршка из Србије, кажу, даје им додатну енергију.

“Породица јесте стварно темељ свега у животу. То је једна заједница са којом човек може, шта год наиђе овако од искушења у животу, да преброди све и каква год да буду искушења, кад човек има са неким то да подели много је лакше”, наводи Душан Александрић, свештеник.

Деца у Нишу су данас, уз помоћ својих родитеља, цртала породична стабла. Дан породице су Нишлије виделе као прилику да се боље упознају са децом и њиховим потребама.

Наталија Брсановић, мајка двоје деце истиче: „Најбитније је да се много са њима разговара о свему јер је разговор нешто што је најбитније и кроз разговор можемо, уколико дође до проблема, да их решимо”.

“Ми као родитељи живимо превише брзо. Ту је посао, различите обавезе око куће и свега. И онда нам просто некада буде и лакше да дамо тасј неки уређај, игрице, клипове, не знам, цртане”, додаје Марија Цветковић.

Јован Живковић, отац одвоје деце наглашава: „Један од изазова је, пре свега, одвојити децу од телефона, компјутера и тих неких, да кажем утицаја”.

За здрав развој деце потребна је родитељска брига и подршка. Проблеми настају када је породица угрожена несигурним приходима, социјаним притисцима и неадекватним родитељским компетенцијама и вештинама. Чак 2.500 породица је добило управо ту врсту помоћи и подршке стручних сарадника СОС дечијег села у Краљеву.

“Потребно је да развијемо управо те услуге које делују превентоивно. Које ће научити родитеље да тражити помоћ није слабост. Да је то одговорно понашање”, сматра Биљана Зорић Димић, дир. СОС дечијег села.

Једнородитељске породице су изложене већем ризику да се нађу у проблемима. Поготово мајке са бебама. Многе су у СОС дечијем селу пронашле сигурност.

“Тада су мало мирније. Виде да смо ту као подршка и онда можемо заједно да радимо, уствари, на томе да видимо шта је приоритет у раду са породицом, да направимо заједничке циљеве”, наглашава Ирена Костадиновић, координаторка у СОС дечијем селу.

Како би се породица ојачала посебан акценат ове године дат је систему социјалне заштите, а препорука је да се родитељи и деца и сами укључе тако што ће се данас окупити, поделити заједничке тренутке и доживљаје.

„Чуо сам од пријатеља да иду да купе бадњак од деце која продају јер су сиромашни и изгубили су мајку можда месец дана пре тога. И једноставно тај тренутак да су изгубили мајку, деца са посебним потребама, сиромаштво, једноставно то емотивно стање у том тренутку ме је натерало да дођем овде, видим у каквим условима живе и кад сам видео једноставно сам морао нешто да урадим. Да нисам - не би био ја”, наводи Драган Лабан, из Шведске.

Захваљујући Драгану и крушевачким Соколима који су пружили несебичну помоћ на терену кућа је за месец и по дана потпуно реновирана и опремљена.

Прерано одраслој деци која су преузеле обавезе око домаћинства осмех се коначно вратио.

„Тренутно ми се све допада и кухиња и дневни боравак и моја соба, све. Утисци су феноменални“, истиче Теодора Миленковић, из Мудраковца.

Јелица Миленковић додаје да су њене кућне обавезе да помогне и да нахрани куче.

„Ја више кувам, чистим, перем“, наводи Анастасија Миленковић.

“Оне су научене од малих ногу да помажу и мајци док је била жива јер ја сам углавном радио”, рекао нам је отац девојчица Мирољуб Миленковић.

Сада је без посла. “Имао сам понуду за ремонт Железаре у Смедереву, али сам то морао да одбијем због породице, деце. Искрено да вам кажем и нисам очекивао помоћ”, закључује Мирољуб.

Неочекивана помоћ ипак је стигла. Будућност Миленковића је пуно извеснија на велико задовољство човека коме захвалност није потребна јер како каже - нема новца којим се може платити срећа и задовољство Теодоре, Анастасије и Јелице.

“Извориште је било запуштено тотално, изнад горе базен био запуштен. Није имало ништа у њега, жабе су крекетале, тако да су ове три девојке решире да то обнове и сад изгледа много лепше и људи су доста задовољни”, каже Мирослав Аврамовић Жика из Сталаћа.

Извориште је било запуштено тотално, биле су у корову шљиве неке, па су падале доле, нико то није почистио, никога није интересовало. Изнад горе базен био запуштен. Није имало ништа у њега, жабе су крекетале, тако да су ове три девојке решире да то обнове.

За три месеца Теодора, Јована и Катарина организовале су 20 акција и уз подршку мештана, успеле да „Точак“ поново постане место за уживање .

“Та слога међу људима, међу мештанима Сталаћа ја то нисам видела до сада. То је доказ да кад се људи уједине све може да се среди и свако место може да заживи само треба људи да се споје”, Теодора Дедић , добитница Виртус награде за младе филантропе.

Охрабрене постигнутим кренуле су даље. За лечење мештанке, једанаестогодишње Саре, организовале су хуманитарне базаре.

“У првом базару смо скупили око 218.000, а у другом скоро 400.000. Највећи квалитет ми је био што смо пробудили људе, што нама јако значи јер ево и ја сам у другом стању, и волела бих да наше место унапредимо и да ми као људи будемо много сложнији”, каже Јована Плужников из Сталаћа.

“У нашем селу има доста деце па смо сходно томе се одлучиле да организујемо новогодишњу акцију за прикупљање за дечије пакетиће. Скупили смо око 85 пакетића и за нову годину се надам да ће то да буде традиција зато што су се сва деца обрадовала” наводи Катарина Аврамовић из Сталаћа.

За све учињено од локалне заједнице три другарице понеле су признање Жене змајице. А вест да је добитник награде за младе филантропе Теодора је дочекала у болници .

“Ја сам то, као што сте већ напоменули добила у јако тешком тренутку, зато што ја сам се трансплатисала, ја сам боловала од хроничне бубрежне болести и онда ми је то много значилоАко је мој труд и труд свих људи поред мене признат, јер то је заједничка награда свих нас, ако је признат из малог места као што је Сталаћ, и добијена је награда у Београду, то значи да сваки човек може да нешто успе и да нешто покрене у својој месној заједници”, каже Теодора Дедић, добитница Виртус награде за младе филантропе.

Наредна акција је отварање играонице за најмлађе јер, на радост мештана Сталаћа, у некада чувено железничко чвориште све чешће свраћају и роде.

“До двадесет и које године смо ишли самостално, после смо користили штапове и та помагала, али задњих десетак година користимо колица и не можемо без помоћи мајке”, каже Мирослав Ланговић, а његов брат Његош Ланговић додаје: „ Ми без ње не би ништа могли, не би ни да устанемо, ни да легнемо.”

“Срећна сам жена што сам са њима, што нисам сама и нек су ми здраво и оволико, па и ако се мучим ...ко за своју дјецу. Није ми ни жао, трудим се, спремим им све, сами не могу без моје помоћи ништа, ни на кревет, ни с кревета, ни да се обучу, ни да се обују, ни у купатило, ни да им наспем да једу, ни да им дам лијекове, све ја то ...стоји од мене, а они слушамо се, добри су ми”, каже Милица Ланговић.

Однедавно им је велика помоћ и Милици као трећи син, Лазар Глушчевић који је мајсторским послом дошао код њих.

“Први пут и други пут, и после смо се спријатељили и то је то”, каже Његош Ланговић.

“Ја кад сам први пут ушао код њих и кад сам видео једног у колицима, пар корака направим даље, видим другог у колицима,верујте ја сам заборавио да због чега сам дошао код њих”, каже Лазар Глушчевић из Пријепоља.

Потом је Његошу купио колица, а планира да им са пријатељима бетонира више стаза у дворишту како би се лакше кретали.

Електрична колица Његошу и Мирославу донирала је општина.

“Идеја општине Пријепоље је била прво асфалтирање овде једне деонице пута само да би они могли да изадју на тај пут, на жалост због пропале јавне набавке та процедура се одужила, надамо се у наредних месец, месец и по дана”, каже Драго Попадић, председник Општине Пријепоље.

А до зиме, сурове на преко 1000 метара надморске висине, учиниће све да Ланговићима нађу смештај у Пријепољу како би били ближи здравственим установама.

Биће јој ближе и од помоћи ћерка и унук, каже Милица, чија је мајчинска љубав постала њена професија, вера и идентитет

,,Изгледало је страшно, тај облак се надвио над селом, наравно, захватило је целу површину села, и даље, али је, овде, на мојој парцели, се нешто десило, да је однело све живо, ломио конструкције, поцепало нове фолије које сам поставио у фенруару. Све се то своди и скупља у велику штету, а још већа штета је што ја сад не могу да радим, ја имам расаде код куће, бавим се црвеном паприком, производњом краставца, ја немам то где да садим”, каже Миленко Машић из села Мрђеновац.

Сваке сезоне, породица Машић у пластеничку производњу улагала је по 10.000 евра. Ове године, имање нису осигурали. Штету су пријавили Градском већу.

“Немамо никаква примања и немамо помоћ ни са једне стране. Даље морамо да радимо, али немамо са чим. Све нам је ветар уништио, и пластенике и салату и сав производ што је био ту. Само нас двоје смо у кући и не знамо како ћемо се снаћи. Молим државу, молим све да нам помогне па ко колико може”, каже Верица Машић село Мрђеновац.

Машићима је за време поплава 2014. цело имање било под водом. После 12 година, производња им је поново уништена. Комшијски пластеници, на само неколико метара од њихових, остали су нетакнути.