"Најгори случај који је забележен је у Накову код Кикинде, где је чак и више од хиљаду јединки птица отровано пре две године, међутим проблем код тог случаја је што никад није дошао до краја и ми још увек не знамо која је суптанца коришћена да би тако велики број птица усмртила“, истиче Милан Ружић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

У једном случају тровања у близини Ниша, полиција је успела да у року од 24 сата пронађе починиоца који је признао кривично дело, што према Ружићевим речима, сведочи о томе, да је рад полиције и сарадња са другим надлежним службама, напредовао, али су судски епилози обесхрабрујући.

"Невероватно је да неко ко почини огроман злочин према природи прође са неком врло благом казном, са 15 или 20 хиљада динара. Потпуно непримерено, зато што су некада јединке које су угрожене, које су убијене, ухваћене, продате, повређене на неки начин, у ствари по неком одштетном ценовнику који постоји вишеструко скупље“, напомињу из Друштва за заштиту и проучавање птица.

Највише тровања птица и даље се, кажу, бележи у Војводини, најчешће у периоду сетве. У највећем броју случајева тровачи користе карбофуран, опасан пестицид, који је у Европској унији забрањен за коришћење 2008. године. Животиње које конзимрају и мању количину овог отрова, угину у року од неколико минута у агонији, а положај угинуле птице, често је први јасан знак да се ради о тровању, кажу токскиколози.

"Зато што угинуле птице заузимају нефизиолошки, нетипичан положај тела у виду јако раширених крила или прекопљених крила,увијеног врата, и оно што је за грабљивице, посебно карактеристично јесте згрченост канџи", појашњава Биљана Ђурђевић из Института за ветеринарство.

Неки од случајева, додатно су угрозили строго заштићене врсте, па чак и оне из суседних земаља.

Биљана Ђурђевић каже да се бележе случајеви тровања орлова белорепана у Војводини. „У атару Апатина, у близини места Свилојево пронађено је на десетине отрованих орлова белорепана, дакле строго заштићене врсте, од којих се неке пронађене јединке биле прстеновне прстеном из Мађарске“, истиче Биљана.

Осам експерата из Србије, који су прошли обуку за сузбијање злочина над животињама у Шпанији, у претходних неколико година, значајно су допринели развоју сарадње са јединицом за сузбијање еколошког криминала, еколошким инспекцијама, али и управљачима заштићених подручја и ветеринарима.

"Наша бржа и лакша повезаност, боље разумевање самог проблема, препознавање, дијагостификовање на самом терену и усмеравање истраге направило је истраге ефикаснијим, бржим, и са друге стране допринела је томе да се на неки начин и потенцијални починиоци на овај или онај начин замисле, или чак предомисле и ове цифре отприлике говоре о томе“, напомиње Никола Стојнић из Покрајинског завода за заштиту природе.

Оно што недостаје, и на шта орнитолози и удружења за заштиту животиња чекају више од 20 година је правилник, односно документ, по којем ће институције поступати у случају тровања, а који већ имају земље у региону. На тај начин, тврде, знао би се и протокол и надлежности, а сами случајеви би били и брже процесуирани.

Душан Пантелић каже да са путовања не доноси магнете као сувенире, већ биљке. "И пријатељи када оду на неко путовање они донесу по неку резницу биљке или саму биљку, са свих крајева има разних врста, можда најудаљеније са Азорских острва, одакле сам донео неколико врста агава. Студирам биологију па самим тим волим и биљке, тако да, у дворишту их има преко 150 врста", истиче Душан.

Душан са много стрпљења, негује сваку биљку. Само једна индијска смоква ове године, у његовом дворишту, има 43 нова изданка. До кинеске мимозе која се разгранала, назиру се плодови нара. Најбројнију су сукуленти које је засадио у више од 500 саксија.

"Од свих биљака које имам, најдражи су ми кактуси, не захтевају велику пажњу, поготово зимоотпорни кактуси које не уносим током зиме него остају напољу, на отвореном, није потребно заливање, киша што их залије, то је то, својим цветовима враћању оно што им ја пружам а то је љубав коју имама према њима", истиче студент биологије.

Збирку боја и мириса, Душан има и у својој башти. Међу 20 сорти парадајза су и црни и тиграсти, који се ретко могу пронаћи у шабачким продавницама. Већина њих отпорна је на сушу и не захтева додатну прихрану. Све оно што негује у домаћинству, Душан воли да поклони пријатељима, али и да украси са њима специјалите које често прави.

“То је учестало у последње време и ја се искрено надам и верујем у то да после ове инртервенције бићу потпуно нова особа”, каже Зорица Минић, пацијенткиња из Крагујевца.

Код пацијената којима лекови не могу да помогну, криоблација је најбоље решење. Минимално инванзивна метода у лечењу аритмија, пре свега атријалне фибрилације,жариште проблема третира контролисаним хлађењем.

Проф. др Горан Давидовић, руководилац клинике за кардиологију УКЦ Крагујевац наводи да захваљујући крио балону који се доводи до леве преткоморе и надува, практично ћелије које узрокују овај поремећај ритма се елиминишу тиме, тако што те ниске темпрературе замрзну те ћелије.

Тешке аритмије доводе до срчане слабости, можданог удара. Од њих и у свету и код нас све више оболева радно способно становништво.

“Све млађи и млађи пацијенти имају ове поремећаје срчаног ритма. Имамо и примере да пацијенти са двадесет година добијају ове најтеже облике аритмија које су раније били резервисани за једну старију популацију, односно пацијенте који имају шездесет плус година”, истиче др Стефан Симовић, начелник одељења за електростимулацију и поремећаје срчаног ритма УКЦ Крагујевац.

Криоаблација је безбедна и прецизна интервенција која елеминише поремећаје срчаног ритма. Прве операције крагујевачки лекари урадили су у сарадњи са искусним колегама из Универзитетског клиничког центра Србије.

“Ово је један велики корак за све нас и омогућићемо боље лечење свим пацијентима и уопште бржи развој електрофизиологије на нивоу целе земље”, наглашава др Владимир Игњатовић, кардиолог УКЦ Крагујевац.

То значи и преношење знања лекарима у другим здравственим центрима, смањење листа чекања и могућност лечења што већег броја пацијената у Србији, најсавременијим методама. А само крагујевачком центру гравитира око два милиона становника.

''У предшколском имали смо маскенбал један мој друг се маскирао у чобанина и свирао је тада фрулу и мени се то баш свидело и одлучила сам да кренем. Ова награда ми значи да могу да наставим даље'', наводи Теодора Јањушевић, најбоља у категорији до 12 година.

Алекса Илић, најбољи у категорији од 12 до 16 година додаје: ''Ја кад свирам фрулу мени није толико тешко зато што се ја уживим у музику… имам кући 10 трофеја.''

Млади такмичари надметали су се у две старосне категорије, као и у конкуренцији дуета, па је жири одлуку о најбољима донео тек након пажљивог разматрања свих наступа.

''Желимо свакоме да посветимо пажњу и да свако оно добије заслужено. Добро је што имамо и те награде за најбоље коло, најбољу песму па онда ти можемо још више деце да наградимо да дамо шансу некоме. Чује се напредак Стварно нема шта да се каже, посећеност учесталост неке деце која расту овде већ годинама то је заиста сјајно, истиче Неда Николић, чланица стручног жирија.

Готово четири деценије Прислоница под Вујном је препознатљива по звуцима фруле. Сабор сваке године окупља најбоље фрулаше, који својим умећем чувају звуке традиционалне народне музике и негују фрулашко стваралаштво.

Јелена Милићевић, из организације Сабора фрулаша Србије каже да сабор фрулаша представља чувара народне традиције звука фруле и српског духа. „На овогодишњем сабору млади фрулаши су заузели велики део целог такмичења и то нам представља најбољи гарант очувања управо овог сабора'', наглашава она.

Након финалног такмичења проглашени су најбољи свирачи фруле у Србији. У селу крај Чачка још једном је потврђено да се кроз звуке овог инструмента чувају народна музика, култура и изворност.

"Српске обичаје сам учио у Чешкој Републици, знам доста српских обичаја као што су Божић и крсна слава, а овде сам дошао да их још боље научим."

"Моја мајка је из Србије, Вршац град и знам спрски језик врло добро као Македонац."

"Рођен сам у Француској, у Ансију и учио сам код куће од малих ногу са татом и мамом и битно ми је да причам српски, јер су овде моји корени“, истичу деца из дијаспоре, учесници кампа.

Од Херцег Новог, преко Чешке до Француске, у Тршић је стигло 135 деце и младих. Иако долазе из различитих средина, повезује их исти циљ.

"Јако сам захвална што су родитељи препознали и дају свој максимум да деца не забораве свој матерњи језик, који је и најважнија спона са сопственим идентитетом, јер заборављајући свој језик заборављате и своје обичаје, корене, прадеде, тако да је ово једна духовна рехабилитација", каже учитељица Софија.

"Ово је други пројекат који се реализује у нашој међусобној сарадњи, а одржава се у Тршићу, тако да тиме на значају добија и само одржавање овог културно-образовног кампа где ће се кроз различите тематске целине наши млади из иностранства едуковати, стицати нова знања, али и пријатељства и упознати традицонално гостопримство мештана нашег краја“, истиче заменик градоначелника Лесковца.

Уз радионице српског језика, историје, али и неформална дружења, учеснике очекује и обилазак знаменитости Подриња. Организатори верују да ће из Тршића понети много више од нових знања - успомене, пријатељства и снажнију везу са Србијом.

"Зеке су ми се највише свиделе.“

"Kоњ и магарац су ми били најбољи.“

"Видео сам поније, а раније уживо и коње, ови су одлични“, кажу деца.

Владимир Никић је пре две и по године одлучио да настави живот у свом селу. Нада се да ће му се једног дана придружити родитељи, сестра близнакиња и брат који су остали да живе у Немачкој, јер како каже најлепше је на свом имању.

"Од малена сам желео да се вратим и кад су се створили услови одлучио сам да се вратим. Моја највећа љубав су коњи и Србија, намеравам да проширим имање на ергели и да повећам број коња“, каже власник ергеле.

Владимиру у послу највише помаже супруга Тамара, која осмишљава различите активности на ергели, како би деца што више уживала, а највише воле да се возе у фијакеру и да јашу коње.

"Све је кренуло од концепта зимске бајке коју смо зимус направили на нашој ергели где смо правили разне радионице за децу, анимације, деца су се возила у фијакеру и онда смо одлучили, када је дошло лепо време и да им организујемо јахање и да их боље упознамо са животињама. Мислим да је веома потребно да се деца мало склоне од екрана и да дођу да уживају у природи“, истиче Тамара.

Никићи изнајмљују своје фијакере за свадбе у Банату, учествују на фијакеријадама широм Србије, а посебно су поносни на своју кобилу Дрину која је је на овогодишњем пољопривредном сајму у Новом Саду проглашена за апсолутног шампиона.

Кроз своје вино, од грожђа узрелог на падинама Гоча, Жељина и Копаоника,  деведесетих година започео је причу о жупском виногорју, историји и потенцијалима.

Прве странице исписивао је сам, а онда су  му се придружили и други виноградари и винари који су Александровац вратили на винску мапу Србије.

Милорад Мића Минић, који је био и чест гост РТС-а, успео је да промовише вино Жупе и ван граница земље и оставио залог за будућност.

"Момчило ми је ујак. Овде сам се и ја родила где и он, памтим га по причи мајкиној да је био добар човек“, истиче Нада Тадић.

Славица Тадић подсећа да је кућа оронула и да је била готово пред рушењем. Каже да су одлучили да је обнове због породице, како би сачували успомену на најмлађег војника у Првом светском рату.

Прича осмогодишњег Момчила почела је на кућном прагу, где је изгубио свих девет чланова своје породице. Дечак ратник, који је храброшћу и јунаштвом исписао историју, касније је постао одликовани војник и инспирација за књиге и филмове. Данас његов дом поново окупља људе из Србије и света.

"Сматрам да је јако битно да одржимо сећања и да учимо наше потомке и нашу децу о важности жртава које су они оставили“.

"Ове приче треба да се пласирају и чују како не би остао заборављен“, кажу посетиоци.

"Нама је пре свега част што смо прва група која је дошла да посети кућу српског хероја Момчила Гаврића и јако је битно, поготово ако се узме у обзир да је истина о Момчилу Гаврићу била заборављена, да је сам Момчило био кажњен због свог херојства и српског јунаштва и верујем да ће у неком наредном периоду све већи број и домаћих и страних туриста доћи“, напомињу из Туристичко-информативног центра „Бања Ковиљача“.

Kућа која је деценијама пропадала, поново живи. Не као споменик прошлости, већ као место које ће будућим генерацијама приближити животну причу Момчила Гаврића, једног од највећих хероја Првог светског рата.

„На једном корену мора да има пет до шест килограма зато што није убрано ништа, цена је била никаква и парадај је остао на корену, као што видите, почеће и да пуца", каже Душан Коцић, произвођач парадајза из Свирца.

За произвођаче парадајза чврстог и дугог сна до зиме неће бити. Десеточланој породици Коцић радни дан креће у 4 сата ујутру.

„У пластеник смо отприлике до 10, пола 11, онда долазимо у халу редјамо до 5, ручамо и настављамо, до 9, пола 10, и тако сваки дан", наводи Милица Коцић, Душанова снаха.

Коцићи парадајз гаје на 2 хектара. Под пластеницима у 4 садње око 40 000 корена. Улагања огромна. Компјутеризована прихрана и наводњавање најновија је инвестиција. Ове године без извоза тешко да ће се, упкос добром роду и одличном квалитету, трошкови производње покрити.

„Имамо количину, мало више садње и некако гобељамо, иде мало за Црну Гору, мало за Босну и некако излази пошто је свима стигло и велике су количине у питању, надамо се да ових дана се раскрчи мало, па да буде мало боља цена", истиче Душан Цакић, производјач парадајза из Свирца.

Црвени парадај продају по 40 динара, розе је 60. Дневно се убере 4 до 5 тона парадајза. И највећи производјачи су на граници исплативости.

Душан Цакић каже да је парадајз ове године стварно изванредан. Додаје: „Не само код мене већ код свих производјача у мом селу тако и у округу, али цена је катастрофа, ми идемо из године у годину да то буде неких 70, 80 центи и мало јаче међутим парадајз 30 динара у 2026. години цена иста као и пре 20 година".

Знају браћа Душан и Далибор да је пољопривреда неизвесна и да је садња парадајза лутрија. Од села где су остали, основали породице, предали се земљи не одустају. Село ће коначно добити канализацију, али после прошлогодишњих радова асфалт се не назире, а поврће је осетљиво на рупе.

„Нема одмора уопште, а још теже је кад спремимо робу и упакујемо све то у комби и онда пола сата не можемо из села да изадјемо, пут је катастрофа", истиче Далибор Коцић, произвођач парадајза из Свирца.

До Лебана морају стићи, около преко Лесковца на Парадајз фест. Прилика је то да одмере и покажу резултате рада и знања, али и да су у две трећине кућа у Свирцу носиоци производње парадајза млади људи.

"Мало је цена некоректна наспрам произвођача јер наша цена штоп смо га направили пуно више кошта него двадесет динара. Добили смо од ЗЗ "Поља" са њима сарађујемо годинама 19 динара контна цена, и сад су неки дан изашли са коначном ценом од 20 динара ко и остали откупљивачи", наводи Рохош Кермеци, пољопривредник из Куле.

Ратари који су се задужили за репроматеријал захваљујући бољем приносу лакше ће да се раздуже у пшеници уместо новцем.

"Углавном робно раздужење сасвим присутно и пожељно у нашем случају, јер се ми поред саме продаје машина и репроматеријала наплаћујемо у тој роби и пласирамо ту робу даље према тржишту што на домаћем, што у иностранству", истиче Властимир Филијовић, извршни директор агрономије компаније "Ките".

Очекивао се потез државе да куповином за робне резерве подстакне раст цене. Организатори производње и задруге не очекују да је то реално, јер ту постоје додатни трошкове, који оптерећују тренутно ниску цену.

"Да ја треба код складиштара да вучем да складиштар одбије улаз излаз, анализа, кало све одбије. Превозни трошкови данас нису јефтини кад је отишло гориво горе. То имам ја, три - четири динара скоро трошак да стигне до складиштара да заприми држава", каже Тамаш Тотпал, организатор производње из Старе Моравице.

Извозници наводе да је мала тражња, пшенице у окружењу има. За оне што имају прилике да пласирају на далека тржишта пласман спречава тренутно низак водостај Дунава којим се транспортује пшеница до луке Констанца.

"Ми смо договорили количину десет хиљада тона за Кину не можемо да споведемо, јер не могу да стигну барже. А они плаћају баржу по тони. Нема извоза нема живота за нас. Ако има извоза стижу свеже паре. Која год је цена, небитно", наглашава Драган Раца, извозник пшенице.

И трговање на Продуктној берзи обележила је пшеница уз две карактеристике: две трећине промета чини ова житарица, а понуда је већа у односу на тражњу.

"Трку смо победили са временом 1:26,67 што је било близу светског рекорда, било је око 5, 6 квалификационих група. У финалу је веслало девет чамаца, од почетка није било баш најбоље, у самим квалификацијама, али после се све искристалисало у полуфиналу и финалу када су се све коцкице склопиле“, подсећа Жарко Јаковљевић.

Као члан Кајак клуба „Зорка“ из Шапца Жарко је доминирао и у мини-лиги. Када из Београда где студира, дође у родни град, не пропушта јутарње тренинге.

"Одрастао сам овде на Сави и на реци, почео сам да тренирам са девет година. Кајак ми је пружио нека нераскидива другарства која трају и дан данас, овде ми је најлепше када дођем, с обзиром на то да сам већину времена у Београду и клуб ми је учинио када сам се вратио, да тренирам, доста ми је помогао и научио ме је животу и спорту, како треба да се понашам и да никад не одустајем“, напомиње репрезентативац Србије.

Између Светског купа и Светског првенства, Жарко је дошао у родни град, да радост због освојеног злата подели са Шапчанима и присуствује пријему у Градској кући који је организован у његову част.

“Почела сам 26. јула и до јула месеца ове године 60 песама написала”, каже Јелица Љубић, песникиња. На питање - које су теме песама: „Трећина једна су ми породица, деца и унуци. Прва песма ми је о унуцима. Једна трећина је о мом животу и генерацији, и треће доба сам је крстила”.

А како то код креативних људи бива, када у себи отворите једна врата, друга вам се сама отварају и идеја идеју сустиже. Уз подршку сина Александра, бака Љубица своје стихове уз помоћ вештачке интелигенције претапа у композиције. У почетку баш и није могла сама да се снађе, али сада су њене песме већ хитови на друштвеним мрежама.

„Једна колегиница каже кад мом окружењу мом друштву пустим ове песме изузетно им се свиђа текст, изузетна песма, али ова жена је анонимна ми је нисмо видели на екрену“, прича нам Јелица.

Љубићи су од стихова направили праву малу породичну мануфактуру. Јер баба пише стихове, вештачка интелегенција уз породични консензус компонује, а унука прави спотове. Александар иначе инжењер електротехнике, који ради као трговац, нека је врста продуцента.

Александар Љубић каже да има доста прегледа. „Ево, њена последња песма на њеном фејсбук налогу има 900 прегледа у једном дану. Као да је песма из вртића, а има уједно и етно мелос као једна мешавина. Дакле нешто између“, наводи Александар.

Јелица је радила као спикер у Дому културе у Бојнику, била првакиња у дактилографији, сада јој је жеља да изда збирку песама, а можда и неки цд. Само, каже, продуцент треба више да се потруди. Својим песмама испунила је животну мисију, а таленат је пренела деци и унуцима. На крају у знак захвалности и ваш репортер је од Љубића добио пригодан поклон. Што би Лесковчани рекли - мало ли је.

"Подсећа на наше православне светиње у Херцеговини и Црној Гори, у подручју где камена заиста има у изобиљу. Овде га имамо, слава Богу, у оближњем селу Тијовац. На цркви су радили мештани села Кренте, али и радници села Жлне које је надалеко познато по својим мајсторима што се тиче градње са каменом“, истиче јереј Богдан Томић.

На обнови храма вредно раде мајстори из Књажевца уз несебичну помоћ мештана.

"Урадили смо кров, реконструкцију спољашњег дела олтара, сад смо прешли на унутрашње радове и надам се за ову годину да ћемо да комплетирамо све“, каже Емил Веселиновић.

Крента данас има само тридесетак сталних мештана. Ипак, близина града и магистралног пута према Нишу предуслови су да село не опусти.

Николи Милаћевић из Месне заједница Крента истиче да има оних који се враћају, да је један од њих Рус који на улазу у село жели да гради викендицу.

"Овде људи долазе, током викенда су обично ту. Баве се мало воћарством, вишњама и шљивама док ове друге пољопривредне активности су замрле“, каже мештанин Кренте.

Један од најстаријих становника Кренте осамдесет трогодишњи Ратко Младеновић, сећа се некадашњег живота.

"Радило се за пољопривреду, ту су била деца, ђаци, школа је била пуна. Четрдесет ђака је било у време мог детињства“, истиче Ратко Младеновић.

Дугогодишњим улагањем у обнову инфраструктуре, водовода, путева, цркава, уз бесплатан јавни превоз општина Књажевац настоји да побољша квалитет живота у својим селима.

"Очекујемо да у овој години крене реализација и великог пројекта са министарством грађевинарства где ћемо урадити пет сеоских локалних путева који су у најгорем стању. То ће бити историјски важан посао за наш град јер ћемо до крајњих тачака, до граница наше општине потпуно реконструисати те локалне путеве у дужини од 57 километара“, напомиње представник општине Књажевац Бранислав Јосифовић.

Житељи Кренте искрено се надају да ће и обнова симбола православне вере селу обезбедити бољу будућност. Звоно са цркве поново се оглашава као некад и како они кажу, позива на слогу и повратак родном крају.

„Послали су смс поруку и тај код који ми је ћерка избрисала и дошла сам овде да на основу матичног броја видим докле је стигло“, каже саговорница.

Други додаје: „Све похвале за рад, ја сам и прошли пут био овде, завршио сам за неких 5 минута. Објаснили су ми шта треба да радим, а сада нисам чекао ни један минут“.

Осим у одељењу Градске управе за урбанизам на територији града Лесковца грађани информације добијају и у Грделици, Вучју, Печењевцу и Манојловцу. Иако према правилнику шалтерска служба ради од 8 до 10 часова запослени излазе у сусрет суграђанима и дају информације у току читавог радног времена.

„Пошто се ту међусобно сви знамо наши су људи не враћамо никог ко дође завршимо све што треба до 3 и ту смо на располагању људима“, каже Бојана Стојиљковић Стевановић, секретар МЗ Грделица.

Иванка Тривунић из Грделице додаје: „Одлично. Врло брзо се завршава, не гледају радно време, дошла сам после 10 и све је у реду, све је завршено“.

Лесковачка локална самоуправа је прва у Србији која на овај начин помаже људима који су кренули у процес легализације. За сада се упис права својине на непокретностима реализује само у такозваним чистим случајевима где нема спорова и уз прикупљену сву потребну документацију.

„Чим грађанима стигне порука то значи да је стигла забележба у катастру и када се изврши уплата те таксе рок за уплату је 30 дана, онда се забележба у катастру скида“, истиче Жељко Павловић, шеф одељења за урбанизам Градске управе Лесковац.

Током акције Свој на своме која је трајала од 8. децембра 2025. до 8. фебруара ове године на територији Лесковца поднето је 12 хиљада пријава, али је тај број знатно већи јер су грађани у овај поступак ушли и преко Пошта Србије, адвокатских канцеларија, пројектних бироа и геодетских агенција. О ефикасном раду Градске управе говори чињеница да је Јавно предузеће „Урбанизам и изградња" републичкој Агенцији за просторно планирање у дигиталној форми на време доставило такозвани Зонинг план и да је одељење за инспекцијске послове у дигиталној форми донело 12 и по хиљада решења о рушењу.

“То путовање војводе у завичај или повратак, дуго је трајало, 52 године од смрти. Овде је подигнут споменик тек на Видовдан 1997. године рад академског вајара Миодрага Живковића из Београда”, каже Драгољуб Гагричић, новинар у пензији, хроничар.

Од првобитних планова и идеја за почаст животу и делу војводе Бојовића, обнове куће, "Војводиних дана" и другог се добрим делом одустало. Осим споменика у центру Нове Вароши, подигнута је и спомен - чесма у његовим родним Мишевићима где се сваке године сусрећу потомци Солунаца из завичаја и Врачара где је војвода Бојовић провео последње године живота.

Слободанка Беговић, председница Савеза потомака ослободилачких ратова за Град Београд каже да на Врачару имају општинску организацију „Војвода Петар Божовић". “Јако га поштујемо и гледамо да што више сарађујемо. Иначе, смо се братимили са општином Нова Варош”, наводи она.

На питање - да ли се војводе сада сећају и његови Златарци, Мирољуб Шапоњић председник Удружења потомака ратника 1912.-1920. Нова Варош, одговара: „У школи сад - мало више. Ја више замерам дедама, бабама и родитељима што они не причају деци. Ја сам много сазнао, чак сам имао прилике да причам са Солунцима. Једно је то у књизи, а друго је жив језик кад каже како је било”.

На неправду и магле времена које су прекривале причу о војводи Петру Бојовићу подсећа и књига „На стражи завичаја" Драгољуба Гагричића, хроничара војводиног повратка у завичај која поставља и питања, између осталог - где је део његове заоставштине и зашто нема потпуну биографију.

"Чачанска лепотица се бере наредних десет, петнаест дана у зависности где се налазе засади. Следећа сорта која долази у берби је стенлеј и чачанска родна, ту је ситуација нешто боља што се тиче пласмана, има своју намену у преради, за сушење, произвођачи ракије су заинтересовани за куповину чачанске родне и стенлеј јер немамо довољно. Траже се и ракијске сорте шљиве као што су црвена ранка и још неке друге, тако да се надамо се да ће овогодишњи род, који је изнад просека у нашем ваљевском крају, да ће сви пласирати свој род“, каже Јован Милинковић из ПССС Ваљево.

И у домаћинству Тимотића у околини Ваљева након две претходне лошије године род обећава берићетну годину. И најављене падавине у овом периоду додатно ће побољшати квалитет.

Миливоје Тимотић из Златарића каже да је род фантастичан и да је стигла за стону употребу чачанска лепотица. “Ми планирамо ове године да испечемо ракију, од више сорти направимо купажу, у питању су чачанска лепотица, после ње стиже црвена ранка и можда ћемо мало ставити стенлеја, остатак стенлеја ћемо вероватно продати у прераду за сушење. Kвалитет чачанске лепотице ове године је јако добар, биће добро што се у наредном периоду очекују киша и падавине, тако да ће повећати крупноћу и садржај воде у њој”, истиче Миливоје.

Тек предстоји најважнији део сезоне, када крене берба главне и најзаступљеније сорте стенлеј. Велики род на тржишту ће утицати и на цену свеже шљиве, па ће добар део и ове године бити прерађен. У Kолубарском округу шљивици се простиру на око 12 хиљада хектара.

“Постигао сам да будем првак државе у категорији до 37кг и освојио сам златну медаљу на турниру „Олимпијске наде" у Сарајеву. Спремамо се за наредна такмичења. Најважније ми је Европско првенство ове године у октобру. Кад будем јуниор, надам се да ћу бити првак света, то ми је циљ”, истиче Тадија Митић, државни првак и репрезентативац Србије.

Аксентије Пејић, такође државни првак и репрезентативац Србије тренира бокс годину и по дана. “Постао сам првак државе, освојио сребрну медаљу на „Олимпијским надама" у Сарајеву, освојио златну медаљу на купу нација у Врбасу. Напорно је, али то је дисциплина, треба да се навикнеш да тренираш напорно”, наглашава Пејић.

Велику подршку ови дечаци имају у свом клубу. Тренер Предраг Ранђеловић, успео је да им подстакне упорност и научи их да увек имају циљ пред собом.

“Ми имамо доста чланова, скоро 200, али имамо мало такмичара. Имамо само пет такмичара и са тих пет такмичара освајамо све што може да се освоји”, каже тренер Предраг Ранђеловић.

Додаје и да је бокс добар, објашњава и зашто: „Не морају они да се такмиче, добар је као рекреативни спорт, подиже ниво кондиције, енергије, снаге”.

Амбиције ових дечака су велике. Свесни тога, већину времена проводе у рингу, јер су себи задали циљ - да буду прваци света.

„Дошло је, услед варничења жица на воду, који је пролазио кроз дрво које није било раскресано. И дошло је до контакта, варничења увече и запалило се, негде у пола једанаест. Комшија је то видео, један бљесак да је био и после тога се појавио пламен", рекао нам је Милан Крстић из Пожеге.

Миловану Кабаници у чијем дворишту се налази орах, кроз који пролазе жице далековода, изгорело је сено, али срећом нису страдале овце.

“Они су са струјом прошли осамдесет и неке године, јер бандера је била у комшијином дворишту, па су пребацили вамо. И провукли жице кроз орах", наводи Милован Кабаница из Пожеге, показујући на орах посађен седамдесетих година.

Милан Крстић, из Пожеге додаје: „Више пута комшија их је позивао да се раскреше та мрежа, јер то човек не може сам да уради кад је жица у гранама".

„Јуче су дошли и лепо су рекли - ми смо долазили пар пута, комшије каже нису дале да се креше. Како комшија може да забрани у моме да се нешто ради. То је њин изговор био само", сматра Милован Кабаница из Пожеге.

Милован је дуже време покушавао да контактира ЕДС да отклони опасност, али су гране раскресали тек након пожара. У одговору који смо добили из Електродистрибуције Србије, наводи се да се плански током целе године врши раскрес у зони и близини далековода. И грађани могу те акције организовати у договору са локалном електродистрибуцијоом, али је важно и да, након раскреса због посечених стабала, не утужују Елекстродистрибуцију. Екипе тренутно раде раскрес на подручју Чајетине, Прибоја, Гуче и Ивањице, наводи се у одговору".

„Што се тиче самог ЕПС, ЕДС и ЕМС они имају посебне људе, како то иде, ангажују трећа већ лица. Овде се нису јављали, бар не локалној самоуправи за неки раскрес да имају планиран. И даље је остало на неком нивоу као и прошлогодишњем”, истиче Александар Митровић, председник Општине Ивањица. И наставља: „Имамо преко сто километара мреже високонапонске, нисконапонске. Као што видите, када се разлиста овако дрвеће, веома је тешко прићи и за саму санацију квара. Тако и да разумем комплетно екипе локалне електродистрибуције, које отежано имају приступ томе да поправе квар када се деси".

Слика коју смо забележили и у приградским насељима Ивањице опомиње да се раскрес дрвећа мора урадити пре зиме.

“Kад се црква гради, човек само ту гледа да Бог помаже. Међутим, буде и великих искушења и великих задовољстава, али и проблема. Сад кадa се све сабере, за ове 23 године, има разлога за велику радост, направљена је богомоља”, напомиње старешина храма Бобан Петровић.

За храмовну славу, богослужења овде имају посебан духовни значај. Потреба за градњом цркве била је потпуно оправдана чему у прилог говори чињеница да се број чланова парохије повећавао током година.

"Значи пуно, зато што је овај храм са вољом грађен и привлачи доста народа. И млади и деца долазе, све више њих."

"Ту сам од почетка изградње. Радовали смо се сви што ћемо добити диван храм."

"Моја породица је учествовала на свакој донаторској вечери, а црква је бисер."

"Од почетка изградње сам учествовао у припреми за темеље. То ме подсећа на неке ствари које ме сад оплемењују”, кажу Кикинђани.

Захваљујући добровољним прилозима верника, у току је изградња звоника који ову светињу чини јединственом. Реч је о једином храму у неовизантијском стилу на северу Банату, чије ће звоно одјекивати са куле одвојене од самог храма.

"Гледам децу и јежим се кад их видим по двоје, по троје на мотору. Остајем без даха зато што знам шта сам ја прошао и кроз шта сам прошао. И кроз шта су прошли сви моји око мене док сам стао на ноге и још се опорављам. Имао сам шест операција, чекају ме још две, минимум. Упућујем им апел и савет добронамеран да то не раде. Мислим да њихови родитељи треба да обрате пажњу на то“, саветује Југослав.

Тротинети полако излазе из моде. Заменили су их електрични скутери које возе малолетници без кациге, штитника, прслука. Не знају саобраћајне прописе и правила. Немају ни сигурност ни стабилност. А бахатости не мањка.

Због тога су и честе незгоде. Од априла у Ургентном центру лесковачке Опште болнице сваког дана збрињавају младе возаче двоточкаша.

"Прошле године, то је интересантно, био је већи број повреда са тротинетом, а сада смо уочили већи број повреда малолетне деце која возе електрични мотор или скутер. Имамо случајеве да су нам пацијенти након тих повреда и млађи од 10 година”, каже др Ирена Игњатовић, начелница Ургентног центра Опште болнице Лесковац.

“Скоро смо имали у ноћним сатима повреде такође две женске особе малолетне које су возећи електрични мотор заправо изазвале саобраћајну незгоду у којој су била повређена нека друга лица. То су углавном увек политрауме, повреде више различитих делова тела”, истиче др Игњатовић.

Возе скутере свуда, на улици, тротоарима, трг у Лесковцу им је омиљен упркос видно постављеном знаку забране. Често су ноћу неосветљени, не чују се и то је велики ризик за остале учеснике у саобраћају, посебно пешаке.

Много Лесковчана се жали да су имали "блиске сусрете" са младим возачима скутера и једва избегли озбиљније последице.

Грађани с нестрпљењем ишчекују резултате контроле примене новог правилника Закона о безбедности саобраћаја.

Двоточкаши које искључиво покреће електромотор спадају у категорију мопеда који морају да буду регистровани. Њима могу да управљају лица старија од 16 година, уз положени испит о познавању саобраћајних прописа.