Ову реченицу је пре неколико година изговорио тадашњи генерални директор РТС-а Драган Бујошевић. Незадовољство власти и опозиције често је представљано као аргумент у прилог непристрасности јавног сервиса.

Да ли је задатак новинара да балансирају и воде рачуна о томе колико су политичари задовољни њиховим извештавањем? Ако задовољство власти и опозиције није мерило независности, шта јесте?

Професорка Александра Крстић, ауторка књиге „Рат против новинара“, сматра да о квалитету рада јавног сервиса не би требало да пресуђује задовољство политичара.

„Једино ко треба да доноси суд о раду јавног медијског сервиса као таквог је јавност, односно грађани и грађанке Србије“, истиче Крстић.

Према њеним речима, независност подразумева самостално доношење уређивачких одлука, без обзира на интересе власти, опозиције или било које друге политичке организације.

Питања која нису постављана 

Шта, заправо, значи радити у јавном интересу? Да ли је довољно да јавни сервис објављује тачне информације? 

За разлику од комерцијалних медија, који могу да се руководе и интересима својих власника, јавни сервис има посебну законску обавезу да задовољава информативне, образовне, културне и друге потребе различитих делова друштва. То не значи да остали медији немају професионалне обавезе, већ да јавни сервис има додатну одговорност према свим грађанима.

Александра Крстић сматра да је један од највећих проблема РТС-а претходних година било селективно информисање. Не само начин на који су поједине вести представљане већ и оно о чему се није извештавало, питања која нису постављана и теме које нису отваране.

Као пример наводи извештавање о протестима након пада надстрешнице у Новом Саду. Крстић тврди да се у појединим извештајима манипулисало избором кадрова, бројем учесника и тренутком укључења репортера, чиме је, према њеној оцени, стварана искривљена слика догађаја.

Посебно критикује то што РТС није у довољној мери сам покретао важне истраживачке приче, нити је истраживања других редакција, попут ЦИНС-а, БИРН-а и КРИК-а, користио као повод за сопствено извештавање.

Подсећајући да јавни сервис финансирају грађани, Крстић истиче: „Овде се грађанима полажу рачуни.“

Одговорност јавног сервиса, према њеним речима, није само да саопшти шта се догодило већ и да истражи оно што је важно за живот грађана, чак и када такво извештавање није у интересу политичких или других моћних структура.

Осврћући се на познати слоган РТС-а „Ваше право да знате све“, Крстић поручује да би суштина јавног сервиса морала да буде нешто друго: право грађана да знају истину.

Рат против новинара 

У књизи „Рат против новинара“ Александра Крстић истражује различите облике политичке и економске контроле медија, од отворених претњи и насиља до притисака који се одвијају далеко од очију јавности. Она упозорава да притисци не морају увек да долазе непосредно од политичара. Могу да се преносе кроз саму редакцију, од руководства и главних уредника до новинара и репортера.

Није свака промена теме или избор другог саговорника доказ притиска. То су уобичајене уредничке одлуке. Проблем настаје када се оне доносе, не због професионалних критеријума, већ ради заштите нечијих политичких или приватних интереса.

Крстић објашњава да се у таквим околностима развија аутоцензура. Новинар временом почиње сам да процењује које теме не би требало да отвара, кога није пожељно да позове и која питања могу да га доведу у неприлику. „Боље да не таласам, па ћу онда сачувати посао“, један је од начина размишљања којим професорка илуструје тај механизам.

Тако се отвара и питање одговорности уредника. Да ли је њихов задатак да преносе очекивања руководства или да штите професионалну независност редакције? Крстић сматра да уредник мора да обезбеди простор за професионални дијалог и да заштити новинара када је изложен притисцима.

Али, шта када притисак долази управо од уредника? Професорка подсећа да ни сами новинари нису ослобођени одговорности и да и они морају да процене да ли ће пристати на задатак који је у супротности са професионалним и етичким стандардима.

Ипак, професорка упозорава на раскорак између права која новинари имају на папиру и заштите коју могу да остваре у пракси. „Чак и када се обрате надлежним институцијама, поступци могу бити дуги и неизвесни“, каже Крстић и наводи да управо због тога многи новинари одустају од пријављивања притисака.

Истовремено, истиче да постоје редакције које су развиле механизме заштите својих новинара и да се из њихових искустава може учити.

Пут до промена

„То што се сада у емисије које воде неки исти људи доводе други саговорници, то не значи да је РТС другачији“, сматра професорка Крстић.

Промена гостију, каже она, није довољна ако начин доношења уредничких одлука остаје исти. За стварну промену јавног сервиса није пресудно само ко ће се појавити пред камерама, већ ко одлучује које ће теме бити отворене, којим догађајима ће бити посвећена пажња, која питања ће новинари постављати и ко ће сносити одговорност за евентуалне професионалне пропусте.

Крстић сматра да РТС претходних година није искористио прилику да изгради поверење грађана. За то, према њеној оцени, посебну одговорност сносе руководиоци и уредници Информативног програма. Међутим, она упозорава да се у разговору о будућности јавног сервиса не смеју заборавити новинари који су и у неповољним околностима професионално радили свој посао.

Реформа, према њеном мишљењу, не сме да се претвори у обрачун са запосленима, нити да после промене власти јавни сервис једноставно постане инструмент нове политичке већине.

Због тога је питање независности много шире од избора новог директора или главних уредника. Намеће се питање, ако се не промене правила по којима се доносе одлуке, ко гарантује да нека следећа власт неће користити исте механизме политичког утицаја?

Како грађани могу да траже одговорност РТС-а

На питање које би промене предложила да РТС постане независан јавни сервис, који ради у интересу грађана, Александра Крстић одговара да реформа мора да буде темељна.

Из њеног одговора издвајају се три важна правца: преиспитивање досадашњих уредничких одлука и одговорности, промена начина управљања и доношења одлука, као и враћање грађана у средиште рада јавног сервиса.

Говорећи о искуствима Пољске, Грчке, Словеније и Шпаније, Крстић указује на сложеност реформи јавних медија. Промене морају бити пажљиво осмишљене како не би угрозиле права запослених и како би донеле стварну, а не само формалну уређивачку независност.

Професорка Крстић сматра да се о јавном сервису ретко питају грађани који га плаћају. "Шта они мисле о програму и шта могу да ураде када сматрају да јавни сервис није испунио своју обавезу", пита се професорка. 

Закон о јавним медијским сервисима предвиђа да јавни сервис за свој рад одговара јавности. Међу механизмима те одговорности су Програмски савет, разматрање притужби и предлога грађана, јавне расправе о програму и повереник за заштиту права слушалаца, гледалаца и читалаца. Програмски савет има задатак да разматра квалитет програмског садржаја и примедбе грађана, даје препоруке руководству и организује јавне расправе о програму, подсећа Крстић.  

„Учешће грађана у процени рада јавног сервиса није само добра воља руководства. Оно је предвиђено законом. Питање је колико су ти механизми делотворни и колико грађани заиста знају да имају право да захтевају одговоре", упозорава професорка.  

Крстић подсећа на раније покушаје РТС-а да анкетама и јавним расправама укључи гледаоце, али оцењује да резултати таквих активности нису били довољно видљиви јавности. „Као што је важно вратити новинарство у медије, тако је важно вратити јавност у јавни медијски сервис“, поручује професорка.

Зато се суштина реформе не исцрпљује у питању ко ће руководити РТС-ом, понавља она. Подједнако је важно како ће се доносити уредничке одлуке, ко ће за њих одговарати и како ће грађани моћи да провере да ли јавни сервис испуњава своју улогу, сматра Крстић.

Има ли наде за РТС?

Упркос оштрим критикама, Александра Крстић не сматра да од јавног сервиса треба одустати. Напротив, верује да је он неопходан демократском друштву и да његова реформа мора бити пажљива, темељна и заснована на професионалним стандардима. Разлоге за оптимизам проналази у младим људима који и даље желе да се баве новинарством, али и у професионалцима који већ раде у јавним медијским сервисима. „Управо њима треба пружити подршку у процесу промена". сматра Крстић.

На питање постоји ли шанса за јавни сервис какав грађани Србије заслужују, одговара: „Апсолутно. Па, ја не бих била овде да то не мислим.“

Ипак, она наглашава да ће процес реформе бити дуг и да није довољно само променити људе на руководећим позицијама. Потребно је вратити професионалне стандарде у средиште свакодневног рада редакција и обезбедити да независност новинара не зависи искључиво од њихове личне храбрости. 

Погледајте цео разговор на Јутјуб каналу „Аналогија“.

Питање је било једноставно: "Постоји ли међу њима нешто што би добар познавалац материјала избегао у свакодневној употреби?

Ана Пешић није показала на пластику, на флашицу, на картонску чашу. Показала на наранџасту керамичку шољу за кафу са цветићима. 

Испоставило се да одређене боје и глазуре на керамичком посуђу могу да садрже метале који, под одређеним условима, могу да пређу у храну или пиће.

„Не значи да је она аутоматски небезбедна. Али постоји могућност да из те боје мигрирају неки метали који могу да утичу на здравље људи“, објаснила је Пешић.

То, наравно, не значи да су све обојене шоље опасне. Када би било тако једноставно, избор безбедног посуђа не би био нарочито тежак. Безбедност керамичког посуђа зависи од састава и квалитета глазуре, а не само од боје.

Али једна наранџаста шоља била је довољна да отвори много веће питање: колико заправо знамо о стварима из којих свакога дана једемо, пијемо и спремамо храну?

Да ли смо почели да се плашимо свега?

Микропластика је пронађена у води, храни, ваздуху, па и у узорцима људског ткива. Вест уз драматичне наслове је већ сигурно и до вас стигла. .

Али постоји важна разлика између тога да је нешто пронађено у организму и тога да је доказано шта тачно ради нашем здрављу.

„Сама штетност микропластике још увек није дефинитивно нити означена, нити је установљено шта та микропластика ради људском телу“, каже Пешић.

Научници истражују како ситне пластичне честице улазе у организам, где могу да доспеју и какве биолошке ефекте могу да изазову. За сада нема довољно поузданих доказа да би се прецизно проценио здравствени ризик од уобичајених нивоа изложености путем хране и воде.

Микропластика, међутим, није једино питање. Одређене хемијске супстанце које се користе у производњи различитих материјала већ јесу предмет здравствених и регулаторних ограничења.

И ту настаје проблем за обичног потрошача: колико о свему томе треба да размишљамо док само покушавамо да спремимо ручак?

Да ли је тефлонски тигањ за бацање?

Тефлон је годинама на лошем гласу, али Ана Пешић упозорава да није сваки тигањ са нелепљивим премазом аутоматски опасан.

„Тефлонски тигањ није небезбедан. Тефлонски тигањ је лак за коришћење, али мора да се води рачуна како се њиме рукује“, објашњава Пешић.

Посебно је важно избегавати прегревање празног тигања и поштовати упутства произвођача.

А шта онда купити када дође време за ново посуђе?

Инокс, керамика, ливено гвожђе, тефлон, избора никада више, а сигурности да смо изабрали „право“, супротно избору, никада мање.

„По мени је инокс најбољи могући материјал“, каже Пешић, уз напомену да и други материјали могу бити добар избор ако се правилно користе.

У разговору је било речи и о пластичним даскама за сечење, кутијама у којима носимо ручак, као и о папирним чашама за кафу које су замениле пластичне.

И ту се појављује још једна неугодна истина. Оно што на први поглед делује здравије или еколошки прихватљивије није увек нужно и бољи избор.

Морамо ли сви да постанемо стручњаци за хемију?

Посебна тема биле су ознаке на амбалажи које потрошачима обећавају већу сигурност.

Једна од најпознатијих је „BPA-free“, што значи да производ не садржи бисфенол А.

Али ни овде ствар није тако једноставна.

„Ако пише да је ‘BPA-free’, бисфенола А нема, али не значи да нема другог бисфенола“, објашњава Пешић.

Ознака да производ не садржи једну супстанцу, дакле, није гаранција да у њему нема других потенцијално проблематичних састојака.

С друге стране, ни само присуство неке хемикалије не значи аутоматски да производ представља ризик по здравље.

И управо ту просечан купац остаје између декларација, маркетинга и страха? Шта уопште можемо сами да проверимо, а шта морамо да препустимо државном систему контроле?

У „Аналогији“ било је речи и о томе како се контролишу материјали који долазе у контакт са храном и шта потрошач реално може да закључи читајући декларацију.

Да ли су нам филтери за воду заиста потребни?

Филтери за воду постали су део многих домаћинстава, чак и тамо где је вода из водовода здравствено исправна.

Ана Пешић каже да њена породица пије воду са чесме.

А ако се филтери већ користе, упозорава, морају редовно да се мењају.

Различити филтери имају и различите намене. Они са активним угљем, на пример, могу да побољшају укус и мирис воде и смање концентрацију одређених супстанци, али већина обичних бокала није намењена микробиолошком пречишћавању воде.

Зато филтер не би требало куповати само зато што нас је нешто што смо прочитали или чули уплашило, већ у складу са квалитетом воде и стварним потребама домаћинства.

Шта је Ана променила у сопственом животу

Можда најнеочекиванији одговор у целом разговору стигао је на питање шта је Ана Пешић лично променила захваљујући свему што зна о хемикалијама, материјалима и потенцијалним ризицима.

„Престала сам да се оптерећујем“, рекла је уз осмех.

То не значи да је престала пажљиво да бира производе или да води рачуна о животној средини.

Али тај одговор отвара можда и важније питање од тога који тигањ да купимо:

Како да водимо рачуна о здрављу, а да нам брига о здрављу не постане нови извор сталног страха?

Где је граница између разумног опреза и опседнутости ризицима?

Шта заиста можемо да променимо, а око чега нема смисла живети у страху?

О томе је, између осталог, било речи у новој „Аналогији“. Ако вас занима да ли треба да мењате посуђе, шта да радите са пластичним кутијама, шта заиста значи „BPA-free“, да ли вам је потребан филтер за воду и зашто је баш наранџаста шоља са стола изазвала сумњу, погледајте цео разговор са Аном Пешић.

Можда ћете после њега нешто променити у кухињи.

А можда ћете одлучити да се око неких ствари мање оптерећујете.

И једно и друго има смисла ако одлуку доносимо на основу знања, а не страха. 

Нова епизода Аналогије вас чека на Јутјубу. 

Каменко Јовановић, искусан ауто-механичар, саветује да се аутомобил не купује за сав новац. У зависности од тога шта купујете и од кога, требало би да оставите најмање 500 до 800 евра "са стране".

"Ако купујете неиспитан ауто, ауто са ауто-плаца, онда вас најчешће већ у старту чекају неки трошкови", каже Јовановић.

На питање значи ли то да човек који има 6.000 евра заправо нема свих 6.000 евра за сам аутомобил, одговор је кратак : "Нема."

Преглед пре куповине јефтинији је од кајања

Изглед аутомобила, стање волана, ручице мењача и седишта, необични звукови, вибрације и понашање приликом пробне вожње могу да открију део потенцијалних проблема. Нажалост, много тога купац без стручне помоћи не може сам да види.

Саговорници Аналогије зато саветују преглед у сервису пре коначне куповине.

Према њиховим речима, такав преглед најчешће се наплаћује као један радни сат и може да кошта од 4.000 до 6.000 динара. То је, како кажу, далеко мањи трошак од поправки које уследе када се купи неисправан аутомобил.

Посебно треба обратити пажњу на продавца који жури.

"Онај власник који вам не дâ да проверите ауто, који све жели на брзину, само да ви што пре дате новац… то вам је црвено светло", констатује Каменко Јовановић.

"То вам је крај", слаже се и Никола.

Како леп аутомобил може да крије скуп квар

Добро очуван ентеријер и леп изглед не значе да испод хаубе нема проблема.

Саговорници наводе пример аутомобила код којег је власник после куповине већ заменио замајац вредан око 700 евра, и сусрео се са још озбиљнијим проблемом који ће га коштати још најмање 1.000 евра.

Постоје и кварови које није увек могуће предвидети, чак ни приликом стручног прегледа. Због тога је, наглашавају саговорници Аналогије, важно да купац не размишља само о цени аутомобила него и о томе колики буџет има за његово касније одржавање.

Мали сервис није само замена уља

Када сте половни аутомобил већ купили или га одавно поседујете, један од начина да се смањи ризик од већих кварова јесте да га редовно одржавате.

Каменко Јовановић упозорава да "мали сервис" није замена уља и филтера. То је прилика да се прегледају и кочнице, трап као и опште стање аутомобила.

Редован одлазак код провереног мајстора, каже, смањује вероватноћу да ће власника изненада сачекати велики трошак.

Један од најјаснијих примера погрешне штедње односи се на јефтине делове.

Никола Јовановић каже да му је био човек који је уградио најјефтинији сет делова, после чега је дошло до озбиљнијег квара.

"Уместо да је у старту дао 50 евра више, он је дао 450 евра после свега", каже Јовановић.

Постоје, међутим, и ситуације када су половни делови поузданији од нових.

Како да знамо да нас мајстор не вара

За већину возача проблем почиње оног тренутка када мајстор изговори низ назива делова које не разумеју и на крају саопшти износ од неколико стотина евра.

Саговорници саветују да тражимо јасно објашњење шта се мења и због чега, као и податке о цени свих делова. Ако је потребно, можемо да тражимо и старе делове, мада признају да то не значи много некоме ко се у делове не разуме.

На крају, однос са сервисером у великој мери почива и на поверењу.

Једна важна ствар коју издвајају је и то да компјутерска дијагностика није исто што и коначна дијагноза квара.

Очитавање грешке је тек почетак тражења узрока проблема, јер исти сигнал може да буде последица различитих мука са аутомобилом.

Шта можемо сами, а шта може и Јутјуб

Возач би, према савету Николе Јовановића, требало да уме да замени точак, провери ниво течности и препозна да се са аутомобилом дешава нешто необично.

Постоје послови које не би требало учити методом покушаја и грешке.

На питање шта никада не треба поправљати уз помоћ Јутјуб туторијала, одговор је јасан:

"Кочнице. То вам је глава у торби."

Систем кочења и управљања би свакако требало да препустимо стручњацима. У сервис су им већ стизали аутомобили на којима су власници сами неправилно поставили кочионе плочице и на крају направили додатну штету. Само срећа је била фактор који им је сачувао главу.

Када престати улагати у стари ауто

Једно од најтежих питања за власника половњака јесте када је време да престанемо да га поправљамо.

"Кад дајете више новца него што ваш аутомобил вреди, када видите да са поправкама нема краја, то је већ знак да је тај аутомобил за замену", каже Каменко Јовановић.

Ипак, ни ту не постоји једноставна формула.

Ако је на аутомобилу већ замењен велики број скупих делова и после тога је технички добар, не треба га мењати. Продајом и куповином другог половњака можемо бити на почетку са причом о бесконачним поправкама. Са новом турбином, замајцем, дизнама и другим деловима чије стање поново не познајемо.

С друге стране, када корозија озбиљно захвати каросерију и поправка више није економски оправдана, саговорници сматрају да је то један од јаснијих сигнала да је време за промену аутомобила.

Није сваки скуп квар доказ да је ауто "рупа без дна"

Цена поправке мора да се посматра и у односу на класу аутомобила.

Ауто-механичари наводе пример да велики сервис на једном малом градском аутомобилу може да кошта око 20.000 динара, док код скупљег премијум модела исти тип сервиса може да кошта 2.000 евра.

Порука је једноставна: није довољно имати новац да се неки аутомобил купи.  Треба имати и новац да се тај аутомобил одржава.

У целој епизоди Аналогије Никола и Каменко Јовановић причају и о томе шта добар мајстор види што компјутер не види, шта се дешава када власник послуша ChatGPT уместо сервисера и каква су им прва искуства са новим кинеским аутомобилима.

Цео разговор погледајте у новој "Аналогији".

Од почетка септембра купци имају више начина да провере колико нешто заиста кошта. Велики трговци објављују дигиталне ценовнике. Код снижења се као претходна цена узима најнижа цена по којој је производ нуђен у претходних 30 дана.

Другим речима, требало би да буде теже направити стари трик: цену подигнеш, прецрташ је, вратиш на старо, па онда великим црвеним словима напишеш - ПОПУСТ.

Али закон не иде са нама у куповину.

Уђемо у радњу по једну ствар, видимо 40 % попуста, узмемо и другу, па и трећу ствар по коју нисмо дошли. На каси потрошимо много више него што смо планирали, а изађемо задовољни јер смо уштедели.

Јесмо ли?

Јелица Антељ, новинарка и уредница „Потрошача“ листа „Политика“ каже да баш и нисмо:

„Рекла бих да си потрошила ако си купила јакну која ти није била потребна, без обзира колики је попуст био“.

Кад попуст престане да буде уштеда

Није проблем у томе што трговац жели да нам прода што више. То му је посао.

Проблем почиње када ми више не знамо зашто смо нешто ставили у корпу.

Јелица Антељ зато прави разлику између добре понуде, маркетиншког трика и обмане.

Добра понуда је када смо јефтиније купили нешто што нам је заиста било потребно. Маркетиншки трик је када смо због попуста, боје етикете, „2+1“, XXL паковања, бодова или бесплатне доставе купили више него што смо планирали.

А обмана је када је погрешна информација утицала на то да извадимо новчаник.

„Главно право није право на рекламацију, него право да одлучујемо и право на тачну информацију“, каже Антељ.

Звучи једноставно, а онда дођемо до рафа.

На рафу 299, на каси 399

Испод производа пише 299 динара. Стигнемо до касе он кошта 399.

Касир каже: „Извините, колеге нису стигле да промене цену.“

Већина нас ће вероватно одмахнути руком. Сто динара горе-доле. Нећемо ваљда да правимо сцену.

Јелица Антељ се не слажи са таквим ставом:

„Плаћате по цени која је на рафу. Чак и када је разлика један динар, уопште ме не интересује. Инсистирање на правилима, инсистирање ће нас довести у неку нормалу.“

И ту разговор престаје да буде само прича о попустима.

Постаје прича о оном добро познатом: „Ма пусти, није вредно расправе.“

„Не може рекламација, носили сте их“

Ана Манојловић у разговору описује сопствено искуство.

Купила је нове чизме. Рајсфершлус се покварио након првог ношења.

Вратила их је у продавницу, а одговор је гласио: „не може, ношене су“.

Наравно да су ношене, па ципеле су. Антељ сматра да не треба одустајати и објашњава шта шта тражимо у продавници, шта пишемо у рекламацији и шта радимо када добијемо прво „не може“.

Једна од реченица коју би она написала је сасвим јасна:

„Захтевам повраћај новца.“

У разговору се зато отвара и питање које вероватно познаје свако ко је некада нешто купио и није био задовољан: колико пута смо одустали од својих 500, 1.000 или неколико хиљада динара само зато што нам је било лакше да кажемо „нема везе“?

Преваре које боле

Попуст на јакну или сто динара разлике на каси могу да делују као ситнице.

Али Јелица Антељ говори и о много тежим случајевима.

О продаји старијим људима. Нуде им се масажери, прекривачи и различити производи којима се приписују благотворни ефекти на здравље.

Наводи пример у којем је масажер набављан за 3.700 динара, а продаван за 92.000.

„Остављају их без хлеба“, каже Антељ.

А онда се намеће и питање: "Како неко уопште зна да старија особа живи сама и да ћете је лако преварити"?

Кликнемо на Инстаграму, а коме иде новац?

Онлајн куповина изгледа једноставније.

Појави се хаљина, парфем, патике или неки „невероватно користан“ производ. Добра фотографија, добра цена, два клика и готово.

А онда стигне пакет.

И нема много везе са оним што смо видели на телефону.

Јелица Антељ каже да пре куповине треба поставити једно досадно, али веома важно питање:

Ко ми ово заправо продаје?

Ако иза профила не стоји регистровани трговац, простор за заштиту купца драстично се смањује.

„То је изгубљен новац бачен кроз прозор“, каже Антељ.

У „Аналогији“ говори и о страним платформама, рецензијама којима верујемо, безбедности играчака и пластике, али и о смешним набавкама са једне познате кинеске платформе.

Знамо колико кошта квадрат стана, а не знамо колико смо данас платили ситнице

Муче нас лажни попусти, право на рекламацију, а често и не знамо колико нешто кошта.

Ево рецимо, обична флашица воде.

Јелица Антељ наводи пример мале флаше воде која на једном месту кошта 90 динара, на бензинској пумпи 190, док литар и по у великом трговинском ланцу може да кошта неколико пута мање.

Она примећује да многи од нас знају колико кошта квадрат стана у на било којој оптини у Београду или добар полован аутомобил, а немају појма колико су новца изгубили тог дана на малим, аутоматским куповинама.

Не значи да од сутра треба да идемо по продавници са калкулатором.

Довољно је да пре него што нешто ставимо у корпу застанемо на две секунде.

Да помислимо: „Дали ми је ово заиста потребно или ме је натпис убедио да ми треба?

Јер трговац ће увек покушавати да нам прода више. То му је посао.

Наш је да бар знамо зашто смо рекли „да“.

Да ли је акција „2+1“ заиста уштеда, шта радимо када нам одбију рекламацију, можемо ли да вратимо оно што смо купили онлајн, како да проверимо продавца на друштвеним мрежама и које производе Јелица Антељ никада не би наручила са страних платформи, погледајте у разговору Ане Манојловић и Јелице Антељ. Ново издање„Аналогија подкаст “ је већ на Јутјубу.

Завршили сте школу или факултет, научили посао, стекли двадесет или тридесет година искуства. Можда сте коначно дошли до позиције на којој сте мислили да можете да будете мирни до пензије.

А онда су се правила скоро преко ноћи променила.

Вештачка интелигенција већ преузима део задатака које су до јуче радили људи, компаније траже нова знања, а оно што је пре само неколико година било довољно за добар и сигуран посао данас то више не мора да буде.

Младом човеку је лако рећи: учи, прилагоди се, промени професију. Али шта ако имате 45 или 50 година, породицу, кредит и две деценије уложене у једну каријеру?

Милош Турински из Инфостуда, фирме која годинама прати стање на тржишту рада, одговара једноставно на питање „Ко данас може да каже да је завршио са учењем и да ће до пензије радити оно што већ зна“:

„Нико.“

„Нико не може да каже: ја сам сад завршио са учењем. Ми сад тек почињемо да учимо и да ширимо све оно што смо до сада радили“, каже Турински.

Програмер, рачуновођа, преводилац, новинар ко има разлога за бригу

Када се говори о вештачкој интелигенцији, често чујемо умирујућу реченицу да она неће заменити човека, него да ће човека заменити човек који уме да користи ВИ.

Нови алати, каже Турински, већ постају део способности које тржиште очекује од запослених.

Али шта то значи за конкретна занимања?

Ево кратких одговора на питање да ли следећа занимања имају разлога за бригу ако не желе да уче на нови начин да раде свој посао

Програмер? Да.

Рачуновођа? Има.

Преводилац? Има.

Административни радник? Да.

За маркетиншке стручњаке одговара: „Полако, али сигурно“.

Код адвоката, међутим, очекује да ће ВИ пре постати моћан алат него потпуна замена човека.

Фризери и аутомеханичари - бар за сада, у сигурнијој позицији.

Турински ипак упозорава да нико не може поуздано да каже шта ће бити за пет или десет година.

Ако један човек уз AI може да уради посао тројице шта ће бити са осталом двојицом?

То је непријатнији део приче о вештачкој интелигенцији.

Ако нова технологија омогући једном запосленом да за исто време уради оно за шта је компанији раније било потребно више људи, шта се дешава са осталима?

Турински сматра да ВИ, бар у овој фази, преузима пре свега делове посла: понављајуће задатке, унос и обраду података, анализе и пројекције. Човеку, каже, остају процена ризика, одговорност, шири контекст и послови у којима је неопходна људска интеракција.

Ипак, управо су једноставнији и почетнички послови међу првима на удару. Када говори о занимањима за којима би потражња могла да опада, Турински издваја послове уноса података, одређене врсте тестирања и послове у кол-центрима – задатке које ВИ већ сада може да обавља.

То међутим отвара и друго питање: ако технологија прво преузима послове на којима су људи некада стицали почетно искуство, како ће изгледати улазак нових генерација на тржиште рада?

После 45. године проблем није само знање

За људе у четрдесетим и педесетим ситуација је другачија.

Они често имају велико професионално искуство, али и много мање простора да ризикују. Турински подсећа да су људи од 45 и 50 година и раније били осетљивија категорија на тржишту рада, а да су жене старије од 50 година у још тежој позицији.

„Имамо дискриминацију“, каже Турински.

Позивајући се на истраживање које је Инфостуд радио у сарадњи са организацијом „Жене на прекретници 45+“, наводи да код високообразованих жена проблем нису били искуство и знање које већ поседују, већ вештине које нису стекле или су изгубиле током промена на тржишту, у том тренутку пре свега дигиталне вештине и познавање страног језика.

Али, додаје, ни сва одговорност не може да се пребаци на запосленог. И послодавци морају да улажу у обуке, доквалификације и преквалификације људи чији се послови мењају.

Не бацајте 20 година искуства и не почињите од нуле

Да ли би онда човек који схвати да му је професија угрожена требало потпуно да промени каријеру?

За људе од 40 или 50 година Турински то не види као прво решење:

„Крени од нуле. Нереално је.“

Уместо тога, саветује да човек не одбаци знање и искуство које је годинама стицао, већ да покуша да га повеже са новим алатима и потребама тржишта.

„Боље је да не запоставите своје искуство и знање које имате... Надоградите то и радите да видите шта може боље и шта може више у томе у чему сте до сад радили“, каже Турински.

Тако, на пример, комерцијалиста који научи да користи нове системе за организацију посла постаје конкурентнији. Рачуновођа или административни радник који уме да користи ВИ за унос и обраду података, али затим уме и да те податке протумачи и представи менаџменту, задржава вредност коју сама технологија нема.

Дигитална писменост више није довољна

До недавно је један од најчешћих захтева послодаваца била дигитална писменост.

Данас се она, каже Турински, већ подразумева.

„Сад смо већ почели да причамо о ВИ писмености. И то је негде опет почело да се подразумева.“

Поред технолошких знања, расте вредност управо оних способности које се теже аутоматизују: критичког размишљања, способности комуникације и спремности на учење и усавршавање.

То је посебно важна промена за људе који су одрастали са идејом да образовање има почетак и крај: завршиш школу или факултет, научиш професију и онда је обављаш.

На новом тржишту рада тај модел све мање постоји.

Ни млади више не могу да изаберу „сигурну професију“

Ни генерације које тек улазе на тржиште, међутим, немају једноставан избор.

Турински подсећа да смо пре само неколико година децу масовно усмеравали ка ИT индустрији, верујући да ће им она гарантовати посао и добру зараду.

Данас се и то тржиште значајно променило. Према подацима које износи у „Аналогији“, број ИT огласа у првих шест месеци ове године био је 32 одсто мањи него у истом периоду претходне године, а послодавци све више траже људе са ширим знањем и искуством, а не познавањем само једне технологије.

Зато Турински родитељима не препоручује да детету бирају школу само према листи тренутно најплаћенијих занимања.

Та листа, упозорава, за пет година може изгледати потпуно другачије.

Шта ће онда човека чувати од тржишта које се стално мења

На питање шта би данас саветовао детету од 15 година, Турински издваја страни језик, разумевање нових технологија и способност комуникације са људима.

За оне који су школу одавно завршили порука је другачија, али можда још важнија.

Не треба чекати тренутак у којем ће професија нестати да бисмо почели да размишљамо шта следи. И не треба одбацити двадесет година искуства зато што се појавила нова технологија.

Потребно је научити како да оно што већ знамо вреди и у свету који се променио.

А чак ни Турински, човек који свакодневно прати тржиште рада, на питање да ли се икада забрине за будућност сопственог посла не одговара да је миран.

„И дан-данас постоји та брига.“

Каже да AI већ може да анализира податке, напише текст и направи презентацију, велики део онога што и сам ради. Али и даље верује да остаје простор који технологија теже замењује: људски разговор.

Цео разговор Ане Манојловић са Милошем Туринским из Инфостуда гледајте у новој епизоди подкаста „Аналогија“.

Ипак, потрага за јефтинијим станом, по правилу почиње на најскупљим локацијама.

Пашановић наводи пример студента који се жалио да не може да пронађе приступачан стан, али га је тражио на Старом граду, Врачару и Дорћолу.

„То су заиста најелитнија насеља у Београду и ту не можете да очекујете да ћете наћи за 300 евра суштински било шта“, каже Пашановић.

Стан за 300 евра постоји, али уз компромис

За 300 евра, каже Пашановић, могуће је пронаћи пристојан стан, али даље од најтраженијих централних локација: "Погледајте на Звездари, у Миријеву, Земуну, Борчи, Овчи, Kрњачи, на Видиковцу или у удаљенијим деловима Новог Београда".

Студентима саветује и да гледају приземља и поткровља, која су, према његовом искуству, значајно јефтинија, као и да размисле о животу са цимерима.

„Ако сте студент, нађите цимера, поделите трошкове, удружите се вас више и узмите бољи стан у центру“, саветује Пашановић.

Чекање да септембарски притисак прође не значи нужно и значајно нижу кирију.

„Тржиште некретнина није берза. Тржиште некретнина је тромо, оно се не мења брзо, нити брзо скачу цене, нити брзо падају“, објашњава гост „Аналогије“.

Платили сте кирију – да ли је то сада ваш дом

Једно од питања које изазива највише спорова између закупаца и власника јесте где престају права власника над некретнином коју је издао.

Пашановић сматра да власник има право да задржи кључеве стана.

„То је његова имовина, то није ваш дом. Ви сте корисник“, каже Пашановић, али одмах додаје да то власнику не даје право да нарушава приватност закупца.

„То чак не значи ни да сме да уђе у стан ако га ви нисте позвали или му то дозволили.“

Многа питања која подстанари и станодавци покушавају да решавају тек када настане проблем, требало би, наглашава, дефинисати унапред уговором. У њему треба да стоји све, од услова закупа и отказног рока, до начина на који власник може да провери стање некретнине.

Депозит је лако дати, а да ли га је лако добити назад

Kолики депозит власник сме да тражи?

Пашановић одговара да је издавање стана ствар договора, а као један од модела наводи две кирије депозита. Једну као осигурање за неизмирену последњу кирију, а другу за евентуалне трошкове након изласка закупца.

На питање да ли је депозит лакше дати него добити назад, признаје да у пракси често јесте.

„Чим га станодавац добије, он има тај кеш, а кеш увек сам од себе некако одлети“, каже Пашановић.

Због тога саветује да се стање стана при усељењу фотографише или сними и направи попис ствари које се у њему налазе.

Такав запис може бити важан када, приликом исељења, настане спор око тога да ли је нешто оштећено или је реч о уобичајеном хабању.

Kо плаћа бојлер, лифт, а ко изгребани паркет

Kада се бојлер поквари редовном употребом, трошак поправке, према Пашановићевом тумачењу праксе, сноси власник. Исто важи и за трошкове попут поправке лифта у згради. Све то не би требало да падне на закупца.

Другачија је ситуација када закупац или његов кућни љубимац направе конкретну штету.

„Ако се то деси, дужни сте да надокнадите штету“, каже Пашановић. Он као пример наводи озбиљно оштећење паркета или намештаја.

Управо су границе између нормалног коришћења стана и штете једно од места на којима се интереси подстанара и власника најчешће разилазе.

Четири године нису могли да иселе подстанаре

Ипак, проблеми нису резервисани само за подстанаре.

Пашановић наводи случај власника који су стан издали људима са малим дететом, да би касније, како тврди, четири године покушавали да их иселе.

„Они су четири године имали ноћне море да их избаце... Уништили су му потпуно нов стан, спалили паркет, поломили све што су могли“, каже Пашановић.

Због таквих ситуација Пашановић инсистира на писаном уговору и препоручује да уговор о закупу буде солемнизован код јавног бележника и да, када су испуњени одговарајући услови, садржи извршну клаузулу.

Пашановић саветује да се за конкретан уговор или спор увек консултујемо са правником.

Kо је угроженији подстанар или станодавац

На питање да ли су власници станова подједнако угрожени као закупци, Пашановић није тражио средину.

„Станодавци су много више угрожени“, тврди он.

Образлаже то чињеницом да сви дугорочни терети везани за некретнину остају власнику, док закупац, уколико однос више не функционише, може једноставно да напусти стан и потражи други.

То, међутим, не значи да су проблеми правило. Пашановић процењује да у Београду стотине хиљада људи живе као подстанари, а да се у јавности углавном чује за екстремне случајеве. Највећи део система закупа функционише без великих проблема.

Пре него што дате депозит, проверите ко вам заправо издаје стан

Једна од најважнијих препорука из разговора односи се на тренутак пре потписивања уговора и предаје новца.

„Подстанар прво мора да провери ко му издаје стан“, каже Пашановић.

Саветује да будући закупац провери да ли је некретнина уписана у катастар и да ли стан заиста издаје власник. Према његовим речима, дешавало се да особа која није власник има кључеве, узме депозит, а да се потом појави прави власник.

Треба проверити и да ли у стану све функционише. Проверити шпорет, рерну, фрижидер, климу, воду, инсталације и грејање. Важно је и прецизно уговорити шта се догађа са депозитом, под којим условима се излази из стана и када власник може да дође у контролу.

„Бити подстанар“ готово увреда

Нису живот подстанара само кирија, депозити и уговори.

Зашто нам је толико важно да стан буде наш?

„Наша култура не дозвољава да немаш свој стан у власништву“, каже Пашановић.

Чак и када се некретнина отплаћује деценијама кроз кредит, наглашава, доживљавамо је као „свој стан“, јер је важно да у једном тренутку живота престанемо да будемо подстанари.

Пашановић сматра да је код нас некретнина истовремено капитал, сигурност и емотивна категорија.

„Имате тај рационални део: квадрат, локација, буџет. Имате и онај емотивни део: поглед, мирис, топлина, комшилук, статус“, објашњава.

И управо ту настаје можда највећа аналогија овог разговора: стан никада није само одређени број квадрата. За власника је имовина, за подстанара место у којем живи, за родитеље сигурност коју желе да оставе деци, а за многе младе доказ да су коначно успели да стану на своје ноге.

Kо је данас у бољој позицији – подстанар или станодавац, шта би обавезно требало да стоји у уговору, када власник сме да уђе у изнајмљени стан, како заштитити депозит и зашто у Србији сви толико желе сопствену некретнину послушајте у целом  разговору Ане Манојловић са Ервином Пашановићем. Нова сезона и нова епизода подкаста „Аналогија“ је на Јутјуб каналу „Аналогија подкаст “.

Не сутра. Не за десет година. Данас.

То више није питање научне фантастике. У појединим америчким и кинеским градовима роботаксији већ превозе путнике без човека за воланом. Док једни тврде да је то будућност саобраћаја, други се питају да ли смо спремни да свој живот препустимо алгоритму.

У новој епизоди подкаста „Аналогија“, доцент Саобраћајног факултета др Емир Смаиловић објашњава шта аутономна возила већ данас могу, где су њихове границе и зашто највећи проблем није технологија, већ човек.

„Аутономна возила праве мање грешака од просечног возача, али не могу да гарантују да ће успешно одговорити у сто одсто саобраћајних ситуација“, каже Смаиловић.

Америка већ вози, Европа oклева

Док у Лос Анђелесу многи путници већ више верују роботаксију него класичном таксисти, Европа је далеко опрезнија.

Разлог није недостатак технологије.

„Технички гледано, произвођачи сматрају да аутономна возила данас могу да одговоре на 99 одсто саобраћајних ситуација. Проблем није технологија, већ регулатива, поверење и одговорност.“

Управо зато Европа дозвољава само ограничена тестирања, док су Сједињене Америчке Државе и Кина већ отишле корак даље.

Ко је крив ако роботакси прође кроз црвено?

Једно од најважнијих питања у разговору није било техничко.

Било је правно и морално.

Када човек направи грешку, зна се ко одговара. Али шта ако грешку направи вештачка интелигенција?

Произвођач? Програмер? Компанија која је направила мапе? Или власник возила?

„То је једна од највећих препрека развоју аутономних возила у Европи. Код нас мора да постоји одговорност. Неко мора бити крив ако је неком нанета штета,“ каже Смаиловић.

У Америци су тај проблем решили другачије.

Штета се, у појединим случајевима, надокнађује без класичног утврђивања кривице, кроз посебне фондове које финансирају произвођачи и осигуравајуће компаније.

За европски правни систем то је и даље тешко прихватљиво.

Највећа дилема: ко ће алгоритму рећи кога да спасе?

Можда најузбудљивији део разговора односи се на етичко питање које већ годинама дели стручњаке.

Шта ако је судар неизбежан?

Да ли ће аутомобил бити програмиран да спасе путнике који су у њему? Или ће изабрати решење које ће направити најмању укупну штету?

„Класичан возач реагује рефлексно. Алгоритам не реагује рефлексно, већ онако како је програмиран. Управо ту настаје највећа етичка дилема“, објашњава Смаиловић.

Током разговора поставило се и питање које нема лак одговор.

Да ли бисте купили аутомобил који је програмиран да, уколико мора да бира, спасе пешака, а не вас?

Ни Смаиловић није желео да одговори директно на то питање:

„То је питање на које тренутно нема одговор ни већина европских друштава.“

Да ли ће нестати таксисти и професионални возачи?

Аутономна возила неће преко ноћи заменити људе. Ипак, нека занимања ће променити много брже него што мислимо.

Према Смаиловићу, први би могли да буду замењени возачи на једноставним, унапред познатим рутама. То су пре свега достављачи и сви облици транспорта који се понављају из дана у дан.

„У наредних десетак година можемо очекивати роботаксије на једноставним, стандардним рутама. Потпуно аутономни такси у центру Београда ипак није тако близу,“ верује Смаиловић.

Да ли ће наша деца уопште полагати возачки испит?

Већ данас аутомобили сами коче, држе траку, препознају пешаке, упозоравају на мртви угао и прилагођавају брзину возилу испред.

Зато је питање које данас делује необично можда већ сутра сасвим логично.

Хоће ли будуће генерације уопште учити да возе?

„Да ли ће то бити за двадесет или тридесет година, не знам. Али да ће доћи тај тренутак“, сигуран је Смаиловић.

Будућност је већ стигла

Аутономни аутомобили нису више технолошки експеримент.

Они већ превозе путнике, избегавају сударе, доносе одлуке брже од човека и истовремено отварају питања на која друштво још нема одговор.

Да ли смо спремни да препустимо волан алгоритму?

И, можда још важније, да ли смо спремни да му препустимо одлуке које смо до сада доносили сами?

Када ће први роботакси стићи у Београд? Да ли ће наша деца уопште полагати возачки испит? Ко ће бити одговоран када алгоритам погреши? Одговоре на ова питања, али и разговор о будућности саобраћаја која је већ почела, погледајте у новој епизоди подкаста „Аналогија“.

Цене смештаја и превоза расту, авионске карте мењају се из дана у дан, а апартман који на фотографијама изгледа беспрекорно на лицу места може да буде потпуно другачији. Истовремено, путници за више новца углавном не добију бољу услугу.

Да ли је летовање заиста постало луксуз или су порасла и наша очекивања? Kо формира коначну цену одмора, колико у њој остаје хотелу и агенцији, а колико одлази на плате, порезе, таксе, провизије и превоз?

О томе у новој епизоди подкаста „Аналогија“ говори Александар Сеничић из Јуте.

За десет година цена удвостручена

Сеничић наводи да се раст цена у туризму прати већ петнаестак година, али да је након пандемије постао нарочито изражен.

Један од главних разлога је одлазак великог броја запослених из туризма током пандемије. Да би их вратиле, компаније су морале значајно да повећају зараде, што је повећало цену готово сваке туристичке услуге.

„Ми имамо просечно поскупљење на годишњем нивоу око десет одсто“, каже Сеничић, додајући да је на појединим тржиштима раст још већи због инфлације, промене девизних курсева, недостатка радне снаге и већег броја државних намета.

Kао пример наводи Турску, некада једну од најприступачнијих дестинација за породице са децом које желе хотелски смештај и услугу „all inclusive“.

„2015. просечан хотел са четири звездице, на „all inclusive“ услузи и са авионским превозом, коштао је између 400 и 650 евра по особи за десетак дана. Данас то исто не можете да пронађете за мање од 700, 1.000 или 1.100 евра“, објашњава Сеничић.

Породица са двоје деце је, према његовој рачуници, тада могла да летује за око 2.000 евра, док данас за сличан аранжман мора да издвоји између 3.500 и 4.000 евра.

„Буквално је дупло скупље. Понуда је потпуно иста. Неки хотели су реновирани, неки вапе за реновирањем, али не добијамо екстра квалитет на име тога што је све много поскупело“, истиче Сеничић.

Зашто стари апартман у Грчкој кошта 200 евра по ноћи

Високе цене више се не односе само на хотеле и авионске аранжмане. Све скупљи су и апартмани до којих туристи долазе сопственим превозом, посебно током јула и августа.

Сеничић указује на то да велики број апартмана у Грчкој деценијама није озбиљније реновиран, иако су њихове цене значајно порасле.

„Годинама Грци нису ни динара улагали у те апартмане и велики број њих и данас изгледа као пре 30 година“, каже гост „Аналогије“.

Ипак, цена није порасла само због жеље власника да више заради. На њу утичу легализација пословања, порези, категоризација, еколошке таксе и недостатак радника који одржавају смештај.

„Просечна плата радника који су раније добијали 200 или 250 евра данас је 750 или 800 евра. То су трошкови који драстично утичу на цену“, објашњава Сеничић.

Додатни трошак представљају и таксе које се плаћају по апартману или хотелској соби. Иако појединачно могу изгледати мале, када се саберу са провизијом платформе, чишћењем, одржавањем и порезима, значајно мењају коначну цену.

Међутим, у разговору се отвара и питање да ли власници и хотели увек раст цена могу да оправдају само повећаним трошковима или део цене одређује једноставна процена колико је туриста спреман да плати.

Букинг није увек најјефтинији

Многи путници верују да ће, ако избегну туристичку агенцију и сами резервишу смештај, аутоматски проћи јефтиније. Сеничић тврди да то више није правило.

„Прошле године смо правили паралелну анализу истих објеката на Букингу и код туристичких агенција. Тада је било приближно слично. Ове године је Букинг скупљи за око 15 одсто у односу на агенције“, наводи Сеничић.

Разлику, између осталог, ствара провизија коју власници плаћају платформама, као и чињеница да агенције унапред закупљују већи број кревета и могу да уговоре нижу цену.

Сеничић сматра да Букинг може бити добра опција за приватни смештај, кратка путовања или службени одлазак организован у последњем тренутку. Kада је реч о хотелима, тврди да повољнија цена може да се добије преко агенције или чак директним контактом са хотелом.

И услови отказивања постали су строжи

„Некада сте у 90 одсто апартмана могли да откажете дан или два пред пут. Данас ћете у Грчкој пронаћи велики број апартмана који дозвољавају отказивање само 15 или 20 дана пре доласка“, истиче Сеничић.

First minute или last minute - шта се више исплати?
Многи верују да је довољно сачекати последњи тренутак како би пронашли најбољу понуду. Међутим, Сеничић тврди да то није правило.

„Last minute“ може да буде исплатив, али само ако вам није важно где ћете летовати и ако сте спремни да бирате између онога што је остало непродато.

С друге стране, „first minute“ доноси највећи избор смештаја и највеће попусте. Поједини хотели у Грчкој, каже Сеничић, гостима који аранжман уплате у децембру или јануару одобравају и до 50 одсто попуста.

„Њима је јефтиније да вама дају попуст него да узимају кредит да би окречили хотел“, објашњава Сеничић.

Ипак, рана резервација има и своју цену. Путник који неколико месеци унапред резервише одмор мора да рачуна и на могућност да ће због болести или других непредвиђених околности морати да откаже путовање. Зато Сеничић препоручује осигурање од отказа путовања, које у Србији, према његовим речима, и даље користи веома мали број људи.

Зашто цена расте када више пута гледамо исти хотел

Једно од питања које путнике највише занима јесте да ли платформе и сајтови за резервацију подижу цену када корисник више пута претражује исти хотел или дестинацију.

Сеничић тврди да алгоритми прате не само потражњу већ и понашање корисника.

„Алгоритам прати колико пута улазите, да ли одмах купујете или то радите тек пети пут. Kада више пута гледате исти хотел, цена може да варира, а онда у једном тренутку постане потпуно стабилна, јер је очигледно да нисте купац него само гледате“, објашњава.

Са друге стране, кориснику који редовно брзо доноси одлуку систем може одмах да понуди цену за коју процењује да ће је прихватити.

Тврдња да постоји одређени дан у недељи када је увек најјефтиније резервисати путовање, према Сеничићевим речима, ипак је мит.

Букинг или агенција?

Проблем код резервације преко платформе није само могућност преваре, већ и питање ко проверава стварно стање смештаја.

„Букинг није туристичка агенција. Њих не занима апсолутно шта ви постављате на продају. Они не долазе да погледају апартман“, каже Сеничић.

Ако смештај не постоји, платформа ће највероватније вратити новац. Међутим, путник који са децом у јеку сезоне стигне на острво и остане без резервације мора сам да пронађе ново место по цени која му је у том тренутку доступна.

Сеничић наводи случај путника који су резервисали кућу на Тасосу, али су по доласку утврдили да њен власник никада није сарађивао са платформом. Новац им је враћен, али на острву није било слободног смештаја, па су одмор на крају провели у Kавали.

„Лепо су се провели, само што нису желели у Kавалу, него на Тасос“, закључује Сеничић.

Представник туристичке агенције није ваш роб

Kада путник купује аранжман преко агенције, не плаћа само собу и превоз, тврди Сеничић.

„Плаћа се и стручност људи да вам пронађу најбоље, да вам објасне и представе дестинацију на прави начин“, каже.

Агенција може да има значајну предност када се путује авионом, на удаљеније дестинације или када настану ванредне околности. Ипак, ни њена одговорност није неограничена.

Представник агенције треба да дочека путнике, помогне при смештају и буде доступан у случају конкретног проблема, али Сеничић упозорава да гости понекад од њега очекују да решава и ситуације које немају везе са уговореном услугом.

„Представник није ни мама ни тата, није социјални радник и није роб“, истиче.

Сеничић подсећа и да туристичка агенција, уколико нема довољан број пријављених путника, под условима наведеним у програму може да откаже путовање неколико дана пре поласка и врати уплаћени новац.

„То је оно што туристичке агенције никада неће посебно рећи путнику, иако пише у програму“, наводи.

Туристи идите кући

Док се грађани Србије питају како да плате одмор, становници неких од најпосећенијих европских градова све гласније поручују да туриста има превише.

У Барселони, Венецији и другим градовима протести, више туристичке таксе и ограничења краткорочног издавања постали су покушај да се локалци заштите свој свакодневни живот.

Сеничић сматра да одговорност не сносе само туристи.

„Сви су помало криви. Пре свега градске власти и државе које нису на време организовале живот у градовима који су постали туристичке атракције“, каже.

Туристи остају неколико дана, излазе, троше новац и праве буку, док становници морају да раде, одмарају се, користе саобраћај и плаћају становање у граду који је све више прилагођен гостима.

Размажени и бахати туристи

Масовни туризам доноси и комуналне проблеме, велике количине отпада, гужве и раст цена некретнина и закупа. Ипак, исти градови од туризма остварују велики приход, а велики део њихових становника од њега живи.

„Усмерени хејт према туристима погрешно је усмерен. Требало би да буде усмерен према властима које морају да реше тај проблем“, сматра Сеничић.

Према његовој процени, градови неће једноставно затворити врата туристима, јер је економски интерес превелик. Вероватнији су скупље таксе, ограничавање појединих врста смештаја и мере које би најпопуларније дестинације могле да учине доступним првенствено имућнијим путницима.

„Неће се десити да држава или град кажу да од сутра више нема туриста“, закључује Сеничић.

Kако летовати без дуга до зиме

За породицу са просечним примањима, Сеничић препоручује рано планирање, одвајање новца током године и плаћање смештаја у ратама.

„Ја бих уплатио „фирст минуте“ апартман и кренуо да га плаћам у ратама. То је најједноставније. На тај начин одмах одвајате део плате за смештај, који је највећи трошак“, наводи.

Велику разлику прави и термин путовања. Апартман који у јулу или августу кошта око 1.000 евра за десет дана, према његовој процени, у јуну или септембру може да се пронађе и за приближно 300 евра.

За породице са малом децом и даље може да буде исплатив „all inclusive“, док је Египат ове године, према Сеничићевим речима, међу дестинацијама са најбољим односом цене и квалитета. 

Пре одласка на одмор

Основна порука разговора није да постоји једна дестинација, платформа или термин који одговара свима.

Путник мора да разуме шта купује, провери коме даје новац, прочита услове отказивања и реално процени шта може да очекује за цену коју је платио.

„Морамо да прихватимо да лична одговорност постоји. Не може неко други увек да буде крив“, поручује Александар Сеничић.

Ако још нисте били на мору, планирате путовање или се спремате да резервишете следећи одмор, овај разговор вам може помоћи да разумете како данас функционише туристичка индустрија и због чега летовање више није само питање дестинације, већ и правог тренутка, начина резервације и разумевања тржишта.

Како да препознате лажну понуду? Када се више исплати агенција, а када самостална резервација? Колико су поуздане рецензије и шта се догађа када смештај постоји само на фотографији? Све ово погледајте у новој епизоди подкаста „Аналогија“ на Јутјубу. 

Да ли је излазак БиХ из групе очекиван, или је ипак реч о одређеној врсти изненађења? Колико је састав групе утицао на расплет, а колико су заправо "змајеви" квалитетан тим?

Много се полемика водило и о изборима Сергеја Барбареза, које је Реља похвалио, мисливши превасходно на одабир крилних играча. Понашање Едина Џека приликом измене против Катара му пак није био јасан и прихватљив.

Ко је био кључни играч БиХ на путу до великог успеха и зашто Реља инсистира на томе да је то Ермедин Демировић, иако је нападач Штутгарта претрпео много критика на друштвеним мрежама?

Осврнули смо се и на шансе Босне и Херцеговине у шеснаестини финала, где ће се највероватније састати са селекцијом Сједињених Америчких Држава. Чеда верује да пролаз БиХ није немогућ, колико год то на први поглед делује неоствариво.

Шта све Барбарезови изабраници треба да ураде како би успорили Сједињене Државе и увели меч у ритам који би им повећао шансе за осмину финала?

Причали смо и о осталим тимовима који су прошли даље, потенцијалним сударима у нокаут фази и лошим издањима европских селекција које су дошле из баража.

Поменули смо поново и Кристијана Роналда, односно његове мале шансе да се приближи водећим стрелцима на турниру. Може ли пад Кристијано да направи чудо и изненади многе?

Какви су изгледи да ће Аргентина одбранити титулу и зашто је Чеда стао на браник испред Лаутара Мартинеза, на ког је бачено дрвље и камење?

Реља је затим (пре)дуго говорио о квалитетима Жеремија Докуа и могућности Белгије да упркос бледим издањима елиминише неког од фаворита у другој фази такмичења?

На крају смо одржали и поприлично опсежан квизса гледаоцима, на ком је заиста могло много да се научи. Уживајте!

Показали су "змајеви" изузетан ниво пожртвованости, али и недостатак нападачких решења, која би могла да их скупо коштају. Проблем је и црвени картон Тарика Мухамеровића, ког смо упоредили са Страхињом Павловићем.

Где се крије највећа снага БиХ и како ће се снаћи у улози фаворита? Хоће ли преузети посед од почетка и какав им је план напада?

Којих 11 ће истрчати на терен у Сијетлу и због чега би управо одабир прве поставе могао да буде пресудан за успех екипе Сергеја Барбареза?

До сада су били "змајеви" јако лоши приликом транзиције, што би морали да поправе, уколико желе да повећају своје прилике да направе добар резултат. Есмира Барјактаревића очекујемо у првој постави и са великом улогом.

Прокоментарисали смо и историјски успех Курасаа, који је против Еквадора освојио свој први бод на Мундијалу. Колико ће популаран постати голман Илој Рум након овог сусрета? 

Тако је Светско првенство наставило да нам пружа изненађења и добре резултате "малих" селекција, што је увек добро за глобални турнир.

На који начин су Немци успели да прођу некажњено против Обале Слоноваче и због чега ће Јулијан Нагелсман променити приступ наредним мечевима?

Зашто је за Холандију кључно да Брајан Броби почиње утакмице и како то у потпуности мења њихове шансе за висок пласман.

Како су нас одушевили Сједињене Државе и Мароко, а Португалија разочарала, зашто су шкотски навијачи занимљивији од фудбалера и ко ће на вечерашњим мечевима бити стрелци.

Сазнајте у новој епизоди Високог пресинга. Уживајте!

Које слабости је показала Хрватска и зашто су наде у пласман у завршницу све мање?

Како је Томас Тухел запушио уста критичарима и показао да му треба веровати?

Шта то у наставку Златко Далић може да промени како би повећао шансе за успех?

Због чега Шпанија не треба превише да се обазире на реми против Зеленортских Острва?

Како је Роналдо поново био камен спотицања Португалије која није изгледала добро?

Зашто је Меси и даље преко потребан Аргентини, чија форма изгледа одлично?

Шта може Босна и Херцеговина као аутсајдер против Швајцарске?

Одговори се налазе у видео-снимку на почетку текста. Уживајте!

Да ли је Канада пропустила велику прилику да турнир отвори победом и због чега јој је недостајало више мирноће и квалитета у завршници напада?

Које су највеће мане тима Сергеја Барбареза изашле на видело у првом колу и да ли је селектор могао другачијим изменама да промени ток утакмице?

Због чега Босна и Херцеговина није успевала да буде опаснија у последњој трећини терена, колико је Ермедин Демировић важан за функционисање напада и зашто би Амар Мемић требало да промени страну у наставку првенства?

Шта Босну и Херцеговину очекује у наредним дуелима и да ли реми са Канадом представља добар темељ за пласман у нокаут фазу или пропуштену прилику за нешто више?

Такође, анализирали смо због чега Јужној Кореји и даље недостаје корак да прерасте у репрезентацију највишег светског нивоа, где се налазе стварни лимити Мексика и колико далеко може да догура селекција која је већ годинама између солидног и врхунског.

На крају, поставили смо питање да ли би Сједињене Америчке Државе могле да буду највеће изненађење овог Мундијала и тим који ће пореметити планове много звучнијим фаворитима.

Уживајте!

Већина путника једва да примети возача.

Али возач примећује њих.

Гост нове епизоде подкаста „Аналогија“ је Славко Марић, возач аутобуса 706Е, човек који је од свакодневних ситуација у градском превозу направио један од најгледанијих и најпрепознатљивијих Тик-ток налога у Србији.

Његови снимци имају милионе прегледа, а реченица „706Е не иде на Зелени венац“ постала је урбана легенда.

Једно слово мења све 

Све је почело од слова Е. Наиме, линија 706 и линија 706Е носе исти број, али завршавају на потпуно различитим местима. Та разлика збуњује путнике већ више од двадесет година.

Управо та ситуација, путници који схвате грешку тек кад аутобус скрене према земунском кеју, постала је основа његових вирални клипова. 

„По пет или шест пута у смени објашњавам људима да 706Е није исто што и 706", каже Славко. Одштампао је чак и мајицу са сценом из аутобуса. 

Шта возач види, а путници не виде?

После година проведених за воланом аутобуса, Славко је развио посебну врсту посматрања људи.

Не зато што мора, него зато што је аутобус можда једно од ретких места где се свакодневно срећу потпуно различити светови.

„Неки воле да причају сами са собом. То је феномен. Седи човек сам, а видиш да му се уста померају. Неки певају. Неки причају толико гласно да их цео аутобус чује,“ описује Марић. 

У разговору открива ко се најчешће свађа у градском превозу, зашто га нервира када људи не устају трудницама и због чега су јутарње и поподневне смене као два различита града.

„Ујутру путници ћуте. Нису се још разбудили. Поподне је друга прича. Љути су због посла, школе, шефа, живота“, каже Марић. 

Сви журе, а сви касне 

Kако изгледа Београд из возачке кабине? Славко има неколико речи који га описују.

Брз.

Нервозан.

Понекад хаотичан.

Али, и изненађујуће солидаран.

На питање какав је Београд када га гледа кроз шофершајбну аутобуса, одговара кратко:

„Брз и луд. Сви журе, а сви касне, каже Марић и наставља.“ Жуте траке се не поштују, пешаци трче преко прелаза пред аутобусом од педесет на сат, возачи џипова газе све пред собом".

Као најтежи део посла издваја Пупинов мост у поподневним сатима. 

Тик-ток слава која је почела случајно

Прича која је почела као шала међу пријатељима данас окупља публику из целе Србије, али и региона.

Први видео на Тик-току прегледан је више од милион пута, а Славко признаје да ни данас не зна тачно зашто људи толико воле његове снимке.

„Мислим да је људима занимљиво зато што није монтирано и није режирано. Ја не знам шта ће се десити кад отворим врата аутобуса,“ каже он. 

Тако је спонтаност претворила једног возача градског аутобуса у препознатљиво лице друштвених мрежа.

А публика, како каже, није само београдска:  „Јављају ми се људи из Хрватске, Босне, Црне Горе. Никада нису били у Београду, али знају где иде 706Е.“

Мали хероји великог града

Током разговора са Аном Манпојловић дотакао се и озбиљних тема. Од насиља у градском превозу и сексуалног узнемиравања жена, преко односа према трудницама и мајкама са децом, до тога колико је возачима заправо тешко да реагују у конфликтним ситуацијама.

Ипак, међу свим тим причама, Марић издваја оне путнике које највише поштује.„Маме са малом децом су прави хероји. Једно дете у рукама, друго за руку, треће виси са стране. То су стварно велики хероји.“

Да аутобус може да говори о Београђанима...

Пред крај разговора Ана му је поставила питање које можда најбоље описује ову епизоду Аналогије.

Шта би аутобус 706Е рекао о људима које свакодневно превози?

Одговор је био једноставан: „Има лепих, има добрих, има лудих, има напасника. У једном кругу можеш да видиш цео живот,“ каже овај необични возач. 

Управо због тих прича ова епизода није само разговор о градском превозу. Она је разговор о граду. О људима.  О свакодневици коју сви живимо, а ретко када застанемо да је заиста погледамо.

Цео разговор са Славком Марићем погледајте на Јутјуб каналу Аналогија. И подржите канал, наравно. 

Због чега је Хари Мегвајер морао да се нађе међу путницима на лету преко Атлантика и шта тачно одржава Џордана Хендерсона у тиму?

Хоће ли Нејмар бити у стању да помогне Бразилу и направи разлику током своје, вероватно ограничене минутаже? Због чега је Карло Анћелоти одустао од Жоаа Педра?

Има ли Аргентина икакве шансе да понови успех из Катара и одбрани титулу првака света и због чега их ретко ко види у самој завршници?

Да ли ће Кристијано Роналдо успорити Португалију, или ће бити врх копља чији крајњи циљ је пехар у облику богиње?

Какве су шансе Шпаније и Немачке и због чега би испадање Француске пре полуфинала било равно чуду?

Ко ће бити најбољи стрелац првенства и ко може да гарантује да Холандија није у стању да први пут после три изгубљена финала коначно освоји Мундијал?

Као бонус, прокоментарисали смо и почетак мандата Вељка Пауновића на клупи Србије и довели у питање његову могућност да надмаши свог претходника.

Уживајте!

Између терапије, коучинга и Инстаграм савета

Један од најзанимљивијих делова разговора тиче се управо разлике између психотерапије и НЛП коучинга, теме о којој се често говори површно, уз много предрасуда и још више конфузије.

Док психотерапија улази дубоко у трауме, прошлост и клиничка стања, НЛП коучинг фокус ставља на обрасце понашања, комуникацију и конкретне промене у садашњости.

"Психотерапија се бави прошлошћу. НЛП се бави овим тренутком и оним што можеш да будеш", каже Ана Пајовић.

Али управо ту долази и до проблема. У времену у којем готово свако може постати гуру на мрежама, граница између помоћи, маркетинга и манипулације постаје све тања. Како препознати професионалце који заиста могу да нам помогну? 

"Данас сви нуде брзо решење. Мисли позитивно и биће све добро. А онда људи помисле да само код њих не успева", каже Пајовић. 

Пајовић отворено говори о и томе колико опасно може да буде када људи са озбиљним проблемима помоћ траже на погрешном месту, али и зашто је важно да "коуч" зна када мора да каже: Ово није за мене, потребан вам је психотерапеут или психијатар.

У разговору се отвара и питање зашто је одлазак код психотерапеута и даље табу, док коучинг звучи модерно, прихватљиво и помало трендовски.

"Ако имате свог зубара и лекара опште праксе, зашто не бисте имали и некога за ментално здравље", пита се Пајовић.

Зашто смо опседнути "радом на себи"

Ова епизода подкаста Аналогија отвара и једно непријатно, али важно питање: Како да знамо да нисмо отишли у другу крајност?

Под утицајем друштвеник мрежа људи лако могу да постану превише фокусирани на рад на себи, анализу емоција и потрагу за унутрашњим миром. Подложни смо константном притиску да морамо да будемо бољи, смиренији, успешнији и "излечени"?

"Људи више причају да раде на себи, него што заиста раде", дели Пајовић своје искуство.

Пајовић говори о феномену модерног "self-help" света у којем људи заправо траже инстант решења, потврду да су у праву или утеху која неће захтевати стварну промену.

А права промена, како каже, углавном није пријатна.

"Најтеже ми је било да признам да сам проблем ја", признаје она.

Кроз разговор се провлачи и тема мушког менталног здравља, односа према емоцијама, као и чињенице да жене много чешће траже помоћ, док мушкарци и даље одрастају уз поруке да "дечаци не плачу".

Шта доноси стварна промена

Ова епизода Аналогије није разговор о инстант срећи и мотивационим паролама. Напротив.

Ана Пајовић говори и о сопственом искуству о скептицизму са којим је ушла у НЛП, потреби да промени нешто у животу који је споља изгледао потпуно сређено, али и о моменту када је први пут осетила стварну промену.

Не ону за Инстаграм. Не ону која стаје у кратак видео од 30 секунди. Него промену која долази споро, тешко и често врло непријатно.

"Први пут када успе...тада удахнеш пуним плућима", искрена је Пајовић.

Нова епизода подкаста Аналогија доступна је на Јутјуб каналу РТС-а. Подржите канал, ако вам се допадају разговори.

Да ли је Златко Далић донео резултатски врхунац, али уз опрезнији фудбал, док је Славен Билић нудио игру за памћење без коначног домета?

Да ли су медаље из 2018. и 2022. плод система и квалитета или и дозе среће која се тешко понавља?

Шта је било веће изненађење – финале у Русији или бронза у Катару, и да ли та поређења уопште говоре нешто о садашњој снази тима?

Да ли је Хрватска екипа која уме да преживи турнир или састав који више не може да изненади?

Који су данас њени највећи адути – искуство, средина терена или и даље непредвидивост у нокаут фази?

Колико тежак распоред може да одреди домет екипе која је навикла да расте како турнир одмиче?

И на крају – зашто ће Србија у наредних пет година преузети примат на терену у односу на Хрватску?

Сазнајте у наредних 40-ак минута. Уживајте!

Ко је највећи кривац за нови кикс "азура" и зашто је то Ђенаро Гатузо? Има ли Италија заправо боље играче у односу на то како их перципира светска фудбалска јавност?

Да ли је Светском првенству више потребан суви квалитет, ког Италија упркос испадању има више од "змајева", или романтична прича о аутсајдеру какав је Босна?

На који начин је Босна успела да састави солидан тим и какве су јој шансе на турниру који ће први пут бројати чак 48 репрезентација?

Да ли ће навијачи у Србији подржати комшије или ће се надати краху екипе коју нико није очекивао у Северној и Централној Америци?

Какве везе са фудбалом и Мундијалом имају Тони Сопрано и Мала Италија у Њу Џерзију и зашто је неуспех Италије утицао на популарност првенства?

Као бонус, ту је и кратко представљање највећих адута "змајева" и тврдња да су Италијани могли до титуле. Уживајте у наредних 47 минута!

Гост нове епизоде подкаста „Аналогија“, Верољуб Змијанац, каже да и те како може, али не без промене приступа животу и навикама. 

На питање како се осећа са 43 године одговара: „Никад боље у животу“, додаје да је себи поставио јасан циљ: „Да сваке године изгледам и осећам се боље.“ 

Ипак, оно што је неминовно, то је да се тело мења, а самим тим и наше могућности.  „На пример, наша способност да трчимо брзо опада са годинама“, објашњава Змијанац, али истиче да управо ту долази до кључне промене код великог броја људи, чак и оних који су вредно вежбали и водили рачуна о телу и исхрани.

Не треба одустати, потребно је само одустати од старих циљева и поставити нове. На пример, уместо јурњаве за резултатима, у фокус долази нешто друго. У фокус се ставља снага.

Мишићи као основа здравља

После четрдесете године губитак мишићне масе постаје природан процес, али није неизбежан. „Постоји јасна корелација између наше снаге и дуговечности“, наглашава Змијанац.

Тренинг снаге, каже, није више питање естетике, већ здравља и квалитета живота. Уз правилну исхрану, резултати су мерљиви. „Ја сам набaцио десет килограма мишића више и изгледам боље него пре десет година.“

Иако се често мисли да је најтежи део одржања доброг стања организма сам тренинг, саговорник подкаста „Аналогија“ указује на нешто друго: „Највећи проблем је вратити се кад испаднеш из колосека.“ Управо ту на сцену ступају навике које морају да буду једноставне, али истовремено и кључне.

У крајњој линији ми морамо да знамо због чега нешто радимо. Свакодневно време које одвојимо за нас саме није само време за физичку активност, није то само рад на телу, већ и предуслов за бољу концентрацију, расположење и квалитет живота.

Исхрана, суплементи и реалност

Када је реч о исхрани, порука смо чули много пута до сада: „без екстрема". „Добра исхрана не може да нам продужи живот, али лоша може да га скрати, “ каже Змијанац. 

Суплементи могу да помогну, али нису свемоћни. Важно је наћи праву равнотежу и суплементе који су неопходни нашим потребама. Оно што је неизоставно то су кретање, тренинг и континуитет и доследност.

Ипак, на крају, не можемо избећи а да не поставимо питање чему све ово када сви на крају одлазимо на исто место. Трудили се или не. Али, питање није да ли ћемо живети вечно, него како желимо да остаримо.

Kако желимо да нам изгледају дани у старости и колико можемо на то да утичемо? Ако погледамо око себе не троше сви једнако трећу декаду свог живота. Године су исте или сличне, али могућности појединаца различите. Колико можемо да утичемо на то како ћемо ми проводити време за коју годину? 

Зашто да се мучимо

Разговор са Змијанцем отвара питање, не колико дуго живимо, већ како. „То је сто посто сигурна инвестиција за будућност“, каже Змијанац говорећи о улагању у здравље. Циљ није само дуг живот, већ живот у коме остајемо функционални, самостални и активни. Бити самосталан, функционалан макар до 65. године то би требало да нам буде довољан мотив за дисциплину. 

Цео разговор о форми после четрдесете, тренингу, исхрани и границама издржљивости погледајте у новој епизоди подкаста „Аналогија“.

Као Ливерпул у Истанбулу, Манчестер јунајтед против Бајерна и Барса током "Ремонтаде". Као Јанс Петер Хауге у Боде, Лола Смиљанић у Партизан и Прцко Остојић из Аустралије.

Овога пута доносимо нешто за нијансу другачије и почињемо са темом која је преузела фудбалски свет у претходних неколико месеци. Сви на неки свој начин мрзимо Арсенал, осим оног дела популације који воли звук топова ујутру, те смо одлучили да се исповедимо и олакшамо душу. Разлога за нелагодан осећај који проструји кроз нас када гледамо чету Микела Артете је много (верујте нам, бројали само), а сви су уједињени у жељи да "тобџије" још једном заврше сезону без трофеја. Осим Реље наравно, њему егизстенција зависи од тога.

Некима се просто не свиђа начин на који Арсенал игра. Неки у фудбалу виде више од радовања за сваки досуђен корнер. Неки пак не могу да смисле просечног навијача Арсенала. Други их не воле због Артете и његових метода, али и самог карактера екипе. Трећи ће вам рећи да су лузерски клуб, који на силу жели то да промени. И сви су у праву.

Због тога смо покушали да додатно распламсамо већ разбуктали пламен, чија прва варница је зачета на "Емирејтсу" 2019. године. Осим свега поменутог, причали смо и о Ђокерешу, Хаверцу, паници која се шири свлачионицом и шансама да Арсенал поново остане празних шака.

Артета је био посебна тема. Његов преображај, чудан приступ тренинзима и утакмицама, али и сличност са Џорџом Костанцом из "Сајнфелда". Играчи га подржавају и управа му очито верује, што не значи да неће морати да обрати пажњу на уређивање свог Линкедин профила.

На крају, као и до сада, ту је био и квиз. Све је стало у нешто више од сат времена интензивне сеансе, која би свима требало да нам олакша завршницу сезоне. Уживајте!

„Ако се погледају три циља ове мисије да се изведе без жртава, да експерименти успеју и да се добије подршка јавности, сви су остварени“, каже Бубњевић.

Један од најважнијих резултата мисије јесте глобална пажња коју је изазвала. И без великих промотивних кампања, интересовање јавности расло је спонтано, укључујући и Србију: „Како су дани одмицали, није било медија на планети који то није пажљиво пратио“, каже Бубњевић и додаје: „То се потпуно спонтано десило.“

Овај ефекат подсећа на еру Aполо програма, када су свемирска истраживања инспирисала генерације. Данас се, како истиче, поново отвара простор за нове: „Сада имамо довољно мотивације за младе широм света.“

Изазови за Aртемис:

1. Лунарни лендер

Иако је Aртемис 2 успео, наредне мисије суочавају се са озбиљним изазовима. Највећи међу њима је развој лунарног лендерa, летелице која би омогућила слетање астронаута на Месец.

„Оно што заправо у овом систему недостаје јесте сонда која ће се спустити на површину и врати назад“, објашњава Бубњевић.

Тренутно на том задатку раде приватне компаније, али њихови системи још нису спремни за оперативну употребу. План за Aртемис 3 укључује тестирање спајања у орбити, али остаје неизвесно да ли ће рокови бити поштовани.

„То је кључни недостајући део система без ког нема слетања на Месец“, објашњава Бубњевић.

„Заиста је незамисливо да следеће године имају употребљив лендер.“

2. Повратак кроз атмосферу

Један од најризичнијих делова мисије и даље остаје повратак на Земљу. Током уласка у атмосферу, капсула је изложена екстремним температурама.

„Видели смо драматичне сцене са 2.700 степени Целзијуса и губитком комуникације. Топлотни штит остаје проблем“, каже Бубњевић.

„То је очигледно слаба тачка целог програма. Повратак у атмосферу Земље је превише ризичан и даље.“

3. Људске границе 

Aртемис 2 донео је и важне увиде о људској издржљивости у свемиру. Иако су астронаути показали висок ниво отпорности, јасно је да овакве мисије нису за свакога.

„Евидентно је да свемир представља баријеру на много нивоа. Ово су људи невероватне психофизичке спремности“, каже Бубњевић.

Тим научника прати психофизичке последице овог лета, што представља велику разлику у односу на мисије Аполо, када су људи, тада пробни, борбени пилоти, слати у непознато без много промишљања.

4. Ласерска комуникација

Мисија је тестирала и ласерску комуникацију, нову генерацију преноса података.

„Ласерска комуникација је потпуно нови начин“, објашњава Бубњевић и истиче: 

„Показало се да је то много боље него што се могло очекивати.“

Ипак, следи даље усавршавање како би комуникација са људима ван Земљине орбите текла неометано.

Пут ка Месецу и Марсу

Артемис 2 представља основу за све будуће мисије, укључујући изградњу базе на Месецу и потенцијални одлазак на Марс.

„Да није било ове мисије, све би остало научна фантастика“, каже Бубњевић.

Један од најупечатљивијих тренутака био је пролазак иза тамне стране Месеца и снимци Земље из даљине, који подсећају на чувену фотографију „Плави кликер“ из 1972. године.

Такве слике имају снажан културни и симболички значај и подсећају на крхкост и коначност планете на којој живимо.

„То је нешто што не може да се доживи са Земље“, каже Бубњевић. Посебно снажну поруку носи поглед на нашу планету: „Све што постоји, сви људи, сви догађаји, историја, све стаје у том једном кадру“, закључује он.

Шта нас чека у мисијама Aртемис 3 и 4, колико су реални планови за базу на Месецу и какви су ризици будућих свемирских летова, погледајте у целом разговору са Слободаном Бубњевићем у подкасту Аналогија. 

Транскрипт:

Ана: Људи су се вратили са пута око Месеца. Мисија Артемис 2 је успела. Шта смо сазнали, осим да смо и даље веома незаштићени чим се мало удаљимо од Земље? Настављам разговор са Слободаном Бубњевићем. Прошли пут смо причали шта очекујемо од мисије. Сада је завршена – да ли је успела?

Бубњевић: Ако погледамо три кључна циља мисије – први, да се изведе без жртава, у потпуности је остварен. Други, да се спроведу бројни експерименти, такође је успешан. Наса већ извештава о резултатима. Трећи циљ био је да се обезбеди јавна подршка за будуће мисије. И управо је тај аспект можда највише успео.

Када смо раније разговарали, деловало је да тему прате само ентузијасти и уски круг медија. Међутим, како је мисија одмицала, посебно током проласка иза такозване тамне стране Месеца, практично није било медија који то није пажљиво пратио.

Дуго се говорило да су људи који данас воде Насу заправо „деца Аполо програма“. Они су одрастали уз те мисије. Сада се јасно види да је ова мисија привукла нову генерацију. Имамо довољно мотивације да се свемирска истраживања врате у центар пажње.

Ана: И ја сам се питала да ли ову тему пратимо само нас двоје. Испоставило се да није тако – велики број људи је слушао, коментарисао, постављао питања. Добро је знати да као цивилизација нисмо одустали од истраживања – од Колумба до данас.

Бубњевић: Посебно је занимљиво што се све десило спонтано. У Србији није било организоване кампање, није било координације нити "watch party" догађаја као у свету. Ипак, сви медији су на неки начин извештавали.

Твој подкаст је био међу првима који су отворили ову тему. Деловало је да ће ту и остати, али испоставило се да интересовање расте. Упркос свим критикама – да ли су свемирске мисије потребне и ко треба да их спроводи – показало се да људе заиста занима свемир. Потребан је само један овакав догађај да се то поново открије.

Ана: Шта смо конкретно сазнали? Шта се показало као проблем или ризик за Артемис 3?

Бубњевић: Прво – комплексност мисије. То је огроман изазов и било је јасно и раније, али сада је потврђено у пракси. Следећи корак делује као готово непремостива препрека.

План је да Артемис 3 не подразумева одмах слетање људи, већ тестирање повезивања са лендером који развијају приватне компаније. Та компонента још није спремна. Питање је да ли је реално да се све заврши у предвиђеном року.

Разлика између мисија је суштинска. Овде имамо летелицу која напушта Земљину гравитацију уз помоћ СЛС ракете, улази у путању ка Месецу и враћа се. Али за слетање је потребан посебан модул који још не постоји.

Ана: То не би требало да буде толико тешко. Већ смо имали такву технологију.

Бубњевић: Посао је поверен приватним компанијама. У игри су компаније Џефа Безоса и Илона Маска. До недавно се мислило да ће Спејс икс бити једини, али сада обе имају шансу.

Тренутно стање њихових пројеката показује да је мало вероватно да ће лендер бити спреман већ следеће године. Ипак, Наса је уложила додатна средства и ангажовала своје инжењере да убрза процес. План је да се у Артемису 3 тестира спајање у орбити. Није немогуће, али је изазов огроман.

Ана: Да ли је комуникација и даље проблем?

Бубњевић: Први пут је тестиран ласерски систем комуникације. Уместо класичних радио-таласа, користи се ласерски сноп, слично оптичким кабловима. Показало се да ради боље него што се очекивало.

Имали смо практично уживо пренос током мисије. Та технологија ће се даље унапређивати, али није критична слабост.

Највећи ризик је био топлотни штит приликом повратка. При уласку у атмосферу ослобађа се огромна енергија. У Артемису 1 тестирана је техника „одскакања“ од атмосфере, али је довела до оштећења штита.

Зато је у Артемису 2 примењено класично решење – директан улазак под оштрим углом, као у Аполо мисијама. Температуре су достигле око 2.700 степени Целзијуса, уз губитак комуникације. То је најризичнији тренутак мисије.

Штит је издржао, али то не значи да је проблем трајно решен.

Ана: Помињало се и да су астронаути психички теже поднели мисију него што се очекивало. Зашто?

Бубњевић: Ова мисија је била препуна биомедицинских и психолошких експеримената. У Аполо програму то није био случај – астронаути су послати и враћени уз минимум праћења.

Сада се мери све – од физиолошких реакција до психичког стања. Испоставља се да је боравак у дубоком свемиру много захтевнији него што се раније мислило.

Ана: Потпуно невероватно.

Бубњевић: Али се тада није ни разматрало да ли они могу да издрже. То су били борбени пилоти.

Ана: Треба да си срећан што смо те пустили.

Бубњевић: Третирани су као потрошна роба. То је, нажалост, чињеница. Тест-пилоти су тако доживљавани и зато су бирани. Одлука у Меркјури програму била је да се користе управо тест-пилоти, јер су спремни на екстремне изазове. Није се полазило од тога да су физички најиздржљивији, већ да су психолошки спремни на ризик.

И данас је слично – и у Артемису 2 су била два пробна пилота. Али сада се све много детаљније прати. Рађене су озбиљне анализе њиховог стања. То је неопходно да бисмо разумели шта нас чека у дужим мисијама.

Ана: Шта смо сазнали о њима?

Бубњевић: Човек може да издржи више него што очекујемо. Али то није једноставно. Прелазак из микрогравитације на Земљу је велики шок за организам. Ипак, астронаути су се опоравили у релативно кратком року.

Процедура након слетања је сложена и дуга. Наса је прописала да мора да прођу два сата од тренутка када капсула додирне океан до медицинског прегледа. Америчка морнарица је извлачење извела за сат и педесет девет минута. То је било импресивно, али остаје питање да ли је толико време заиста неопходно или ће се у будућности скратити.

Ана: Да ли је њихово психичко стање на крају разлог за бригу?

Бубњевић: Напротив, охрабрујуће је. Али треба имати у виду да су то људи посебног кова. Није реално очекивати да ће свако моћи да путује у свемир.

Свемир је баријера на више нивоа. Ово су људи са изузетним биографијама, врхунском физичком и психичком спремношћу. За њих мисије нису животно угрожавајуће, што значи да можемо очекивати и дуже летове у будућности – укључујући и пут на Марс.

Ана: Помиње се да је радијација велики проблем. Ова мисија је трајала десет дана, али дуже излагање може озбиљно да угрози здравље.

Бубњевић: Летелице су пројектоване тако да пруже значајну заштиту. Овакве мисије служе да се тачно измери колики су ризици. Капсула је била пуна сензора који су пратили све параметре.

Један занимљив догађај десио се пред само лансирање – 24 сата раније дошло је до соларне олује. То није угрозило саму мисију, али је отворило питање безбедности астронаута.

Када дође до појачане активности Сунца, велике количине наелектрисаних честица напуштају његову површину и крећу се кроз Сунчев систем. На Земљи то видимо као поларну светлост, јер нас штити магнетно поље. У свемиру те заштите нема.

Зато су неопходни заштитни системи у летелицама. То није нов проблем – бројне сонде су се већ суочавале са тим. Али сада први пут имамо детаљне податке о томе како такви услови утичу на људе.

Ова мисија је донела велики број медицинских резултата. Праћене су реакције организма, узимани су узорци и прикупљени подаци који ће бити кључни за будуће, много дуже летове.

На посебним пунктовима је мерено излагање да би се видели ефекти заштите. Још не постоји коначно решење за ново свемирско одело у ком ће астронаути ходати по Месецу. Постоје предлози, али не и усвојено финално решење. Зато су биомедицински експерименти кључни да се тај процес заврши.

Када се све сагледа, готово сва мерења и научни рад током мисије усмерени су на један циљ – да боље разумемо како да изведемо наредне свемирске мисије.

Ана: Шта ти је најкритичнија тачка када све узмеш у обзир?

Бубњевић: На два нивоа. Први је сам повратак на Земљу. То је без сумње најкритичнији део мисије.

Постојао је реалан ризик да дође до катастрофе. У том случају би страдали астронаути, што је трагедија сама по себи, али би то био и тежак ударац за сва свемирска истраживања, не само у Америци него глобално.

Данас више не постоји контекст Хладног рата, где је свемирски програм имао јасну политичку улогу. Сада је то дугорочан процес који зависи од подршке јавности и одлука влада. А резултати се виде тек након двадесет или тридесет година, што политичарима није приоритет.

Ана: Нису тако далековиди.

Бубњевић: Њихови мандати трају кратко и немају подстицај да улажу у дугорочне пројекте. Зато такви програми често чекају, осим ако не постоји нека велика спољна претња као у време Хладног рата.

Уз све техничке изазове, сваки неуспех мисије враћа читав програм уназад. Ипак, најважније је да се сачувају животи људи. Зато је повратак кроз атмосферу и даље, по мом мишљењу, превише ризичан.

Ана: Дакле, повратак је слаба тачка.

Бубњевић: Јесте. То је нешто што ће Наса сигурно унапређивати. И не само Наса, већ сви који буду слали људе на даља путовања.

Други фактор ризика је јавно мњење. После успеха мисије потврђени су планови за Артемис 3 и 4, најављене су базе на Месецу и редовни летови. Али истовремено је смањен буџет за науку у Наси за око пет милијарди долара.

То показује колико је цео програм нестабилан. Зависи од подршке јавности и политичких одлука. А ми живимо у времену у ком је наука генерално под притиском. То се не тиче само једне земље – последице се осећају свуда.

Ана: Да ли смо сада ближи базама на Месецу и идеји да са Месеца идемо на Марс? Да ли нас је ова мисија приближила томе или нам је само показала колико је све то тешко и далеко?

Бубњевић: Одговор је недвосмислено – да. Али то мора да се гледа уназад. Да није било ове мисије, све би остало на нивоу научне фантастике. Сада то више није случај.

Не може се говорити о било каквом даљем свемирском програму са људском посадом ако се не уради овај корак – да се људи пошаљу до Месеца и безбедно врате. То је основа свега што следи.

У том контексту, најава Насе да одустаје од пројекта Гејтвеј, односно орбиталне станице око Месеца, у корист изградње базе на површини, поклапа се са овом мисијом. Делује извесно да ће се у том правцу ићи.

Да ли ће бити поштован амбициозан рок – то је велико питање. Зависи од више фактора, пре свега од тога да ли ће приватне компаније завршити свој део посла.

Ипак, прилично је извесно да ћемо у наредним годинама гледати постепену изградњу базе на Месецу. У међувремену, објављен је велики број научних радова о присуству воде на Месецу – не само на половима, већ и у кратерима. Та паралелна научна истраживања припремају терен за трајније присуство човека.

Реално је очекивати да у наредних десет година видимо почетке изградње базе.

Ана: Да ли ће то бити америчка база?

Бубњевић: По свему судећи – да. Али то не значи да друге земље неће покушати да направе своје.

Ана: Да ли је ико близу Американцима када је реч о свемирском програму и повратку на Месец?

Бубњевић: Зависи где поставите то питање. Ако питате у Америци, често ћете чути да су Кинези најближи конкуренти.

Њихов програм је постављен и политички тако да има јасан циљ – да се што пре стигне до базе на Месецу. То ствара утисак трке.

Ана: Да ли су Кинези поставили циљ да стигну пре Американаца, или су Американци убрзали због Кине?

Бубњевић: Искрено да вам кажем, ко год тврди да зна шта тачно намеравају Кинези, у најбољем случају нагађа. Кинески програм је потпуно другачије структуриран. Он нема јавно доступан план шта ће се и када радити.

Може да се уочи логика тог програма, врло јасна и недвосмислена, али тешко је са сигурношћу рећи шта је следећи корак. Оно што је извесно јесте да и они планирају слање људске посаде на Месец.

У том смислу, и Американци журе да њихова посада стигне прва.

Та трка делује као политички процес, али за љубитеље свемира то је добра вест. Када постоји трка, то значи да постоји веће улагање, више интересовања и више знања које се акумулира.

Када то није сукоб попут оног у Хладном рату, искуства са обе стране могу да се користе узајамно. У том смислу, трка не мора да буде негативна ствар.

Посебно за нас који посматрамо из земље која тешко учествује у таквим програмима.

Ана: Јесу ли Руси одустали од свемирске трке?

Бубњевић: Нису одустали, али су још пре више од педесет година проценили да су мисије ка Месецу превише скупе за њихове финансијске могућности.

Још у Хладном рату одустали су од слања људи на Месец. Уместо тога су се фокусирали на друге пројекте.

Иако су били лидери у првој фази свемирске трке, касније су развијали станицу Мир и дали велики допринос Међународној свемирској станици.

Међународна свемирска станица је већ дуго у фази завршетка мисије. Очекује се да буде напуштена у наредним годинама, осим ако се не продужи њен рад.

Један од разлога је и план да се развија нова, већа станица, што би могло да утиче на њен даљи статус.

Ана: Шта ћемо ми имати од Артемиса 2? Ако је Аполо донео материјале који се и данас користе, да ли нешто слично можемо да очекујемо сада, рецимо у телекомуникацијама?

Бубњевић: Ако не буде даљег свемирског програма, корист ће бити ограничена. Али ако програм настави да се развија, онда је то једна цигла у изградњи будућих технологија.

Не зна се унапред које технологије ће завршити на тржишту. Оне настају као резултат великих система, улагања и окупљања стручњака око сложених задатака.

Ана: Хоћемо ли имати ласерски телефон?

Бубњевић: У одређеном смислу већ користимо такве технологије. Оптоелектронски системи већ користе ласере.

Није то потпуно ново, али велики свемирски програми убрзавају развој технологија.

Само је немогуће унапред знати шта ће се конкретно појавити. То је увек неизвесност научног развоја.

Ана: И за то још треба да чекамо?

Бубњевић: Да. Технологије увек долазе касније, али неизбежно долазе.

Ана: И за крај, да ли је ова мисија оправдала твоја очекивања? Да ли си уживао пратећи астронауте на путу око Месеца?

Бубњевић: Морам да признам да сам се изненадио сопственом реакцијом. У неким тренуцима сам био искрено одушевљен.

Човек обично мисли да је већ навикао на такве ствари, али ипак није тако. Многи људи су били дубоко погођени појединим тренуцима, и то није необично. Највише ме је фасцинирао тренутак када су прешли на такозвану „тамну страну Месеца“.

То је једино место у вези са Месецом које се не може директно посматрати са Земље. 

Тада смо, током преноса, видели и потпуно помрачење Сунца након најудаљеније тачке орбите.

Све је то било познато науци, али доживети то у реалном времену је нешто сасвим друго.
И сами астронаути су били веома узбуђени и то су преносили назад на Земљу.

Месец ће, нема никакве сумње, бити једна велика земљина опсерваторија, јер на његовој површини већ постоје телескопи који су инсталирани. Поглед на свемир одатле пружа многе могућности за даља истраживања, а оно што су астронаути видели било је заиста фасцинантно.

Увек се сећам тренутка када сам био млађи и када сам први пут кроз телескоп посматрао Сатурн. Тада се појавио комета и помислио сам — „али он стварно постоји“. Постоји планета са прстеном.

Оно што смо сада видели, иако није нешто ново у смислу да су астронаути већ били на сличним местима, јесте доживљај који многима на Земљи изазива реакцију: „Па ово је стварно… свет може овако да се посматра.“

Ана: Али лепе су и фотографије и снимци које смо имали прилику да видимо. Заиста јесу. Заиста су за историју.

Бубњевић: Да. Постоји поновљена фотографија „плавог кликера“ из Аполо 17 мисије из 1972. године, са удаљености од око седамдесет хиљада километара. Месец је удаљен око четиристо хиљада километара, али са те дистанце Земља стаје цела у кадар.

Када сте на Међународној свемирској станици у ниској орбити, видите само део Земље јер она испуњава цео хоризонт. Али када се одмакнете довољно далеко, добијате целину – као када фотографишете човека па се удаљите да би стао цео у кадар.

Тада је настала фотографија позната као „плави кликер“, која је имала огроман утицај на културу. Сви је знамо, али она се користила у емисијама, књигама, албумима и свуда где је требало приказати Земљу.

Ана: Еколози су је користили.

Бубњевић: Сви су је користили, јер она показује како изгледа наш свет, али и његову коначност. Дејвид Атенборо је посебно истицао ту идеју – да је Земља затворен систем о ком морамо да бринемо.

Сада је веома симболично што је Рид Вајзман, командант мисије, направио нову фотографију Земље са исте удаљености као у Аполо 17. То нам даје јасну слику нашег света.

Све што постоји – сви људи, сви који су живели, који живе и који ће живети, сви проблеми, радости, љубави стаје у један кадар. И то је само по себи фасцинантно.

Ана: Хвала ти што си био гост Аналогије и што тако одушевљено причаш о овој теми.

Бубњевић: Нема на чему.

Ана: Хвала и вама што пратите Аналогију. Ако је још нисте запратили – крајње је време да нас подржите.