"Пада још једна бомба испред моје зграде, од силине детонације моја мајка пада и једва остаје жива са бебом у стомаку. Ђаковицу сам напустила 13. јуна 1999. у току ноћи. Била сам мала али памтим ту ноћ, једини аутомобил на путу Ђаковица–Рожаје. Мукла тишина, чују се само плач за најлепшим домом и обртаји точкова", прича Јефимија.

Син Драгане Мајсторовић никада није завршио путовање од родне Приштине до Лесковца где га је мајка, пре 20 година, уписала у четврти разред гимназије. Поред његовог и имена његовог комшије, са којим је кренуо на пут, стоји злокобна реч – нестали.

"Нема довољно сведока, не зна се ништа о њима, случај је затворен. До данашњег дана мало нас је пронашло земне остатке својих најмилијих, ја још нисам нашла ни трага о мом детету", каже Драгана.

За својим дететом и мужем 21 годину трага Драгица Божанић. Припадници тзв. ОВК под оружјем су их отели из родне куће у селу Оптеруша, надомак Ораховца. Држали су их заточене у суседном селу, одакле им се губи траг.

"Нећу да будем мирна док не сазнам за свог супруга и сина како су убијени, где су одведени, пошто сам и лични сведок, ишла сам и на суђење у Призрен и Приштину са Еулексом. Сад ме више нико не зове, али не одустајем и даље", поручује Драгица.

Новинари делили судбину свог народа 

Од извештавања нису одустајали српски новинари са КиМ. Двадесет година касније подсећају на киднаповане колеге Ђуру Славуја, Ранка Перинића и Љубомира Кнежевића. Репортери су, кажу, делили судбину свог народа.

"Највећи број је протеран, а они који су остали радили су у немогућим условима", каже Стојан Јовановић.

Новинар листа "Јединство" Светозар Влаховић сећа се Видовдана 1999. године.

"Током Видовдана 1999. затекли смо ужас у Дому штампе, фото-документација Јединства, досијеи радника, све је било разбацано по ходницима и тоалетима, упркос томе што је зграду званично обезбеђивао Кфор. Жалили смо се Кфору, али они су нам рекли: 'Ваш народ је отишао, идите и ви док је још време'", испричао је Влаховић.

Двадесет година касније, Приштина слави.

"Ваљда то што су протерали 56 одсто неалбанаца са КиМ и етнички очистили преко 300 српских насеља на њихову срамоту, у присуству неких од највиших званичника појединих западних држава које су нас бомбардовале", каже Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију.

Срби су, поручује, страдалници, Србија је жртва агресије, држава којој се узима део територије противно међународном праву.

Неколико стотина метара од Руса, поред пута, у трави која им је досезала до колена, стајали су британски војници, који су не претерано ревносно контролисали људе намерне да крену пут приштинског аеродрома, на којем се већ извесно време вијорила руска застава.

Британци су у први ешалон послали чувене ратнике - Гурке, који су за појасом носили једнако славне ножеве „кукри" и хвалили се геслом: „Боље умрети, него бити кукавица." На другој страни били су руски падобранци, који су на Косово прешли из мисије Сфора у БиХ. Јединицу су чинили, махом, ветерани рата у Авганистану.

У самој Приштини, такође, било је прилично хаотично. Из тек запаљених кућа, овај пут српских, куљао је дим, док су са обода града одјекивали рафали паљбе из аутоматског наоружања. Иако је припадницима Ослободилачке војске Косова било забрањено да наоружани улазе у град, подујевски командант Рустем Мустафа „Реми" поставио је штаб у насељу Грмија.

Руски падобранци су дан раније, на брзину ознаке Сфора префарбали у Кфор и преко Србије ушли на Косово. Током њиховог пута заказиване су седнице влада на Западу, јер овакав потез очигледно нико није предвидео. У Приштини их је дочекала одушевљена маса Срба, а конвој је убрзо отишао пут аеродрома.

Недуго затим, норвешки и британски специјалци ушли су као претходница у Приштину. У том тренутку, улице града биле су, због свеопштег страха, потпуно пусте. Норвешки војници су први ступили у везу са Русима и о томе обавестили генерала Мајка Џексона, високог, сувоњавог и благо погрбљеног професионалног војника, који је после косовског искуства прекомандован на место команданта Оружаних снага Велике Британије.

Главнина британских снага рано изјутра ушла је у Качаник, а затим и у Приштину, где их је већ неколико сати чекала прослава Албанаца. Када су два британска џипа по снажном пљуску коначно стигла до Чаглавице, села на улазу у Приштину, Руси су већ увелико заузели положаје на аеродрому.

Пошто су се некако пробили кроз одушевљену масу Албанаца, Британци су кренули ка руским положајима. Стигли су до пута који из Косова Поља води ка аеродромској згради и ту стали. Неколико тешких тенкова „челенџер" распоређено је по околини, а дуж пута стајале су Гурке, а иза њих падобранци.

Руси су употребили оклопни транспортер као контролни пункт за улазак на аеродром, а слично су поступили и Британци, неколико стотина метара даље. Излокани асфалтни пут између њих суштински је представљао ничију земљу.

Одједном, са приштинског аеродрома зачула се снажна грмљавина и неколико тренутака касније, један за другим, са писте је полетело шест „мигова 21", који су одлетели пут централне Србије. Готово истовремено, Британци су у околину аеродрома послали још неколико тенкова и борбених возила, а изнад глава, сада већ ретких посматрача, све време патролирали су хеликоптери НАТО-а.

Полетању „мигова", како се касније испоставило, претходили су бурни сати у самом врху НАТО-а. Главнокомандујући снага НАТО-а у Европи, генерал Весли Кларк, позвао је генералног секретара Алијансе, Хавијера Солану, који му је рекао да је у току „преузимање команде", а Американац је предложио да британски и француски падобранци буду пребачени хеликоптерима на Слатину и на силу преузму контролу над аеродромом.

Генерал Џексон је, према каснијим сведочењима, у неколико наврата довео у питање Кларкова овлашћења да такву акцију нареди, а дипломате су страховале да би циљеви ове операције далеко превазишли оквире о којима су се, нимало лако, договориле чланице НАТО-а, па је постојала озбиљна опасност да неке земље једноставно одустану од учешћа у акцији. Први су то, наводно, запретили Французи, а британски падобранци су врело послеподне провели у хеликоптеру недалеко од Скопља, пре него што је команда у потпуности одустала од акције.

„Због тебе нећу почети трећи светски рат", реченица је коју је Џексон наводно упутио Кларку, пошто је добио подршку Лондона, од премијера Тонија Блера и министра одбране Џорџа Робертсона, као и одлуку Владе да британске снаге заузму положаје око аеродрома, опколе га, али не и да блокирају писту.

Таква процена показала се тачном, јер су без логистичке подршке, Руси брзо остали без намирница, а после неколико дана куповине на црном тржишту, о снабдевању падобранаца бригу је две седмице касније преузео Кфор.

Спуштању тензија нимало нису допринеле ни изјаве руског генерала Леонида Ивашова, који је тврдио да је Русија спремна да на Косово пошаље хиљаде војника. Руси су, истини за вољу, у стање пуне приправности ставили неколико војних база и неколико транспортних авиона Ил-76, али је могућност да заиста стигну до Приштине постала тек теоретска када су захтев Москве за прелет одбијале редом Мађарска, Румунија и Бугарска.

Упркос чињеници да су Руси били практично опкољени, генерал Кларк је и даље инсистирао да НАТО заузме аеродром, тврдећи да има подршку највиших званичника међународне заједнице. Британски командант се, у међувремену, састао са руским командантом Виктором Заварзином, а после тог сусрета готово су нестале тензије међу директним учесницима ове кризе.

Истовремено, из излога у којима се рекламирао биоскопски програм, нестао је плакат за филм „Преговарач". Приказивање тог филма требало је да почне 24. марта.

Упоредо су вођени преговори о будућем ангажману руских снага, а Москва је инсистирала да руски контингент на Косову добије посебну зону одговорности, те да не подлеже заједничкој команди, што је НАТО одбио објашњавајући да ће на тај начин доћи до поделе Косова. Почетком јула, две стране постигле су компромисни споразум о статусу руских снага у саставу Кфора, према којем су били под командом команданта Кфора, али не и НАТО-а.

Руси су на Косову остали до средине 2003. године, до када су руководили аеродромом у Приштини и војном болницом у којој је лечено више од 10.000 људи. Најпознатија епизода из њиховог патролирања Косовом је свађа са Рамушом Харадинајем, после које је један од команданата ОВК место догађаја напустио са масницама на лицу.

Два месеца касније, Кларк је смењен са места главнокомандујућег НАТО-а. Касније, када је најавио да ће покушати да се домогне кандидатуре демократа за председника САД, Шелтон је на јавном скупу рекао да је Кларк има „проблеме са интегритетом и карактером", као и да никада не би гласао за њега.

Последњи авион ваздухопловства тадашње СР Југославије, једна „утва", са приштинског аеродрома полетела је 16. јуна 1999. године.

Преговори су започели у кафани "Европа 93", а завршени испред шатора у француској НАТО бази у Куманову. Да ли сте отишли на већ договорено, или сте имали маневарски простор?

- Тај први контакт са генералом Џексоном и сарадницима био је поприлично срдачан, протоколаран, разменили смо неколико куртоазних питања и одговора, и након тога сели смо за преговарачки сто.

На симболичном нивоу било је јасно да је однос преговарачких страна несразмеран јер је иза њихове стране, по мом сећању, било најмање педесетак НАТО официра који су присуствовали тим преговорима, а са наше стране било је само нас десетак.

А на суштинском нивоу, да ли је већ све било договорено?

- Генерал Џексон је, отварајући тај званични део преговора, наступио, како би се у теорији рекло, са стратегијом присиљавања, и поделио нам је прву верзију тог документа и отприлике у том прелиминарном говору рекао да је садржај тог документа договорен на веома високом нивоу и да он од нас очекује да га погледамо и да га прихватимо за што је могуће краће време јер, наводно, ако будемо одуговлачили, онда ми преузимамо одговорност за све оно што би се десило у наставку бомбардовања.

Шта ви нисте могли да прихватите из тог документа?

- У називу тог документа стајало је да су уговорне стране СРЈ и Република Србија као једна уговорна страна, а са друге НАТО, као друга страна уговорница. Наравно, за нас је апсолутно било неприхватљиво да друга страна уговорница буде НАТО. Ми смо имали јасно опредељење да друга уговорна страна морају да буду међународне безбедносне снаге под окриљем УН.

Који је био други проблем?

- Други проблем је био што је тај први став подразумевао да тај споразум буде извршан сам по себи, независно од тога да ли ће УН, односно Савет безбедности донети или не било какву резолуцију с тим у вези.

Тражили сте престанак бомбардовања, да потписник буду снаге УН, а не НАТО, да се, ако се већ препушта део суверенитета, он препусти Кфору, а не НАТО-у. Да ли је то највише што је тад могло да се добије?

- Они су у тој одредби, на пример, навели да је ваздушна зона безбедности 50 километара, а да је Копнена зона безбедности 25 километара. Ми смо током преговора обезбедили да се те цифре промене, па је прва остала 25, а друга на пет километара. Било је сличних захтева са којима смо се борили тих пет дана.

У споразуму и у резолуцији 1244 се помиње и повратак особља СРЈ и Србије. То се никад није ни догодило. Због чега, по вашем мишљењу?

- Рекао бих једну уопштену мисао, она до дан данас није спроведена, питање је колико смо инсистирали на томе у неким ранијим периодима. Сада је можда за то касно, али чак и данас постоји простор да се на томе, на неки начин инсистира.

Можете да претпоставите колико би, бар на симболичном нивоу била другачија ситуација ако би данас, на пример, у кругу манастира Грачанице имали 10 полицајаца са ознакама Републике Србије и, наравно, оно што ми заиста нисмо очекивали као преговарачки тим се десило.

Кфор је у Куманову, а пре свега генерал Џексон, на више наших инсистирања прихватио обавезу да не дође до безбедносног вакуума, односно да прво уђу њихове снаге, па да се сусретну с нашим снагама, да им наше снаге предају критичне тачке и зоне које треба штитити, па да се онда наше снаге повуку.

Рекли сте да сте били један од последњих униформисаних припадника МУП-а који су остали на Косову и Метохији. Како је то изгледало када су долазиле међународне снаге, а наше се повлачиле?

- Стицајем околности, формално-правне, ја сам заиста био човек који је са наше стране био у обавези да потпише 20. јуна да је тај споразум спроведен онако како је у њему било предвиђено. И већ првих дана по уласку снага Кфора било је јасно да те снаге нису спремне или не желе да ураде тачно онако како смо се договорили.

То је за последицу заиста имало егзодус најмање 250.000 људи. Упркос свим предузетим мерама да они испуне свој мандат, то се није десило.

У једном интервујуу сте рекли да у моменту потписивања Кумановског споразума нисте знали да ли је то капитуалација или мир. Како вам то данас изгледа, са ове дистанце?

- Данас, када сам у прилици био да све оно што је написано детаљно анализирам, сасвим је неспорно да у формално-правном смислу тај споразум не може да се квалификује споразумом о капитулацији.

Дакле, њиме ни оружане снаге, ни територија Србије нису предате непријатељској држави, непријатељској војсци или паравојној организацији. Шта је била алтернатива? Ви добро знате да је на једној страни било 19 чланица НАТО-а плус осам нечланица НАТО-а које су у савезништву са ОВК представљали другу ратујућу страну против нас који у том тренутку нисмо имали ниједног јединог озбиљног савезника.

Тај рат је показао немоћ и Кине и Русије. Сетите се само бомбардовања кинеске амбасаде. Ми смо тада рачунали да ће се нешто озбиљно десити. Наравно, ништа се озбиљно није десило, никакву помоћ ни од Русије ни од Кине у том тренутку нисмо имали.

Други разлог, били смо суочени са незаустављивим трендом трошења војних и полицијских ресурса, скоро без било какве озбиљне могућности њиховог занављања. Док је с друге стране била ратујућа страна која је имала неограничене могућности и материјалних и финансијских издвајања. Однос те две снаге у погледу бруто националних доходака био је у корист НАТО-а 860 пута већи.

Уследило је славље на улицама Београда, Ниша, Бора, Новог Сада, Крушевца... На питање како су примили вест о окончању рата, грађани су различито реаговали. Један Београђанин наводи да је узбуђен, док је Крушевљанка одушевљена јер види људе и светло на улици после два месеца. Њихови суграђани наводе да је народ много пропатио, али да је, ипак, победио, док други Београђанин додаје да су Југословени несаломиви и да је свет то, коначно, видео. 

И тако су прве слике мира у свет послате из српских градова. А мир у тадашњу Југославију после 78 дана бомбардовања донео је управо Kумановски споразум. Овај документ подразумевао је, између осталог, повлачење војске и полиције са Kосова, а дан касније Савет безбедности УН усвојио је и Резолуцију 1244.

Споразум је дефинисао копнену и ваздушну зону безбедности, гарантовао долазак међународних снага Kфора чији је командант надгледао примену овог документа.

"Прича вам каже 'Kосово је саставни део СРЈ' – ја сам то написао. А последњи параф вам каже: повратак на стотине српских полицајаца, цариника, граничара... што је то неко изиграо то је друга прича, али 1244 је наша тапија на Kосово", указује дипломата и портпарол Министарства иностраних послова 1999. године Небојша Вујовић.

За једне је Kумановски споразум доказ капитулације, за друге документ мира, а за Вујовића историјски споразум.

"Ја сам поносан на оно што сам направио. То су били преговори под притиском, под силом, то је било осам дана и осам ноћи без спавања. Тамо је било no sleep order, нема спавања док се то не заврши", подсећа Вујовић.

Настављене борбе на Паштрику 

А у Kуманову се све завршило, али не и на Паштрику где су борбе упркос потписаном примирју настављене и наредних недељу дана.

Стојан Kоњиковац, начелник оперативног органа 549. бригаде 1999. године и генерал у пензији сећа се да је на самој граници било спорадичних дејстава и непоштовања споразума од самих непријатеља, док командант исте бригаде Божидар Делић додаје да су информацију о потписивању споразума имали истог дана.

Коњиковац указује да су војници и професионални припадници скоро у потпуности са негодовањем прихватили вест о потписивању Kумановског споразума.

"Ја лично сам био изненађен, очекивао сам да ће војска бити весела. Међутим, ниједан војник се није радовао, сви су тражили објашњење зашто се повлачимо ако смо већ сломили њихову операцију стрела", напомиње Делић.

У Kуманову је договорен и рок од 11 дана за операцију повлачења полиције и војске са Kосова. За њима је кренуло и више од 100.000 људи колико је тих дана напустило своје домове.

"Ниједно слово тог споразума није стало испред нас и сачувало наше животе, нашу културу, наше градове. Једноставно, Kумановски споразум је омогућио да се овде сручи нека војска да штити Албанце на првом месту", каже директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић и сећа се првих слика тих дана.

"Та слика доласка у Приштину избеглица из Мушутишта на тракторима, и ми смо имали утисак да они на тим тракторима возе 500 година ропства и трајања", наводи Ракочевић.

Иако су Kумановски споразум и Резолуција УН која га је пратила најцитиранији документи, многе њихове одредбе у пракси се не примењују. Две деценије касније много је заинтересованих да пронађу решење за Kосово и Метохију. Предлога са којим би се сви сложили до сада није било.

Ваздушни напад на мост извршен је на православни празник Свету Тројицу и пијачни дан, када се у близини моста налазило преко 1.000 људи. У првом нападу живот су изгубиле три особе, a најмање пет особа је повређено. Иако је мост већ био срушен, авиони НAТО-a су се, пет минута касније вратили и извршили други напад испаливши још две ракете које су усмртиле седам и тешко повредиле још дванаест цивила који су у међувремену дошли како би помогли повређенима у првом нападу. Тела већине убијених била су раскомадана.

"Наша патња је сада и ваша, постали сте део наше судбине, опростите нам на томе" рекла је Габријели Сенфт, ауторки књиге "Мета –Варварински мост" Гордана Станковић из Варварина пре пет година, додавши да је већ годинама пролеће за њу најгоре годишње доба. Уочи годишњице тог судбоносног дана осећа неподношљив притисак. Њена кћи Милица ће у мају навршити осамнаест година. Радост поводом пунолетства ове дивне девојке Гордана не може да подели с мужем. Убијен је на Варваринском мосту 30. маја 1999.

Главна сврха ове књиге текстуалних и фотографских сведочанстава жртава бомбардовања чији је аутор новинарка и фоторепортер Габријела Сенфт је ширење истине о Варварину. У другом издању књиге која је објављена на немачкој језику у Немачкој, а сада на 20-годишњицу и у издању РТС Издаваштва преведена на српски, објављени су и подаци којима у првом издању није била посвећена пажња. Активности мировног покрета, књига, изложбе и сусрети са Варваринцима имали су охрабрујући одјек претходних година. Предочивши их јавности, ауторка жели да допринесе борби против равнодушности и неправде. Ову књигу Габријела Сенфт доживљава као манифест против рата. Случај "Варварински мост" тако остаје актуелан.

Намеран и свестан ратни злочин

"Рат је највиши вид терора" биле су уводне речи Габријеле Сенфт за збирку докумената "Варварински мост" објављену први пут 2002. године, на немачком језику То је и дан-данас њено најдубље уверење. Убијање цивила на Варваринском мосту, по њеном мишљењу, нипошто није била неизбежна "колатерална штета" у војном сукобу, већ намерно и свесно почињени ратни злочин. Циљ тог напада било је ширење страха међу српским становништвом, у складу са америчком војном доктрином "шок и страх" (Shock and Awe).

Габријела Сенфт је заједно са хуманитраном организацијом "Мајке против рата", допутовала из Немачке у Србију у конвоју немачке мировне мисије 23. априла 1999. године. Ујутру, после уништења зграде РТС-а, придружила се Београђанима у Ташмајданском парку и запањено стајала на неколико метара удаљености од разрушене зграде где су тела шеснаесторо убијених радника и даље била под рушевинама.

Међу окупљеним грађанима биле су једна српска професорка немачког језика и једна студенткиња која је живела у Немачкој, али није могла да поднесе да буде тамо док НАТО бомбардује њен народ. Те 1999. године Габријела Сенфт извештавање о тим људима, о жртвама и онима који су непосредно преживели рат, доживела је као своју дужност. После Београда одлази у градове који су били мета НАТО војске те године, а потом затечена "случајем" бомбардовањем Варварина редовно посећује ово место и породице жртава.

Подршка Варваринцима 

Прву књига под насловом "Варварински мост" објавила је у издању Scheunen-Verlag Kückenshagen. Та мала издавачка кућа је објављивала дела аутора који се противе духу времена. Књигу, која садржи сведочења жртава НАТО-а, Сенфтова је саставила и као подршку Варваринцима у судском поступку против Немачке. Није било потребно само пружити детаљан опис злочина, већ и тим људима обезбедити финансијска средства за судски процес.

Без подршке многих немачких грађана, који су на рачун за донације уплатили позамашну суму новца за трошкове судског поступка, жртве агресије НАТО-а из Варварина не би биле у могућности да поднесу тужбу. У ту сврху су од 2001. године у организоване најразличитије манифестације, попут хуманитарних концерата, јавних читања, позоришних представа... Немогуће је овде навести све активности, али се истичу такозване "девојке с каранфилима" из Фрајберга, које су за Варваринце направиле букете каранфила и лично их донеле у Србију.

Састављена је, такође, збирка песама у знак солидарности са Варваринцима. Ратни злочин у Варварину је приказан у песмама и на сликама. Изложба фотографија Габријеле Сенфт снимљених непосредно после бомбардовања под насловом "Варварински мост" постављана је од 2001. године у културним установама, школама, обласним скупштинама, црквама и на јавним местима широм Немачке, Аустрије и Чешке. 

Судски поступак је трајао једанаест година и 2013. неуспешно је окончан. После трећег одбијања тужбе, Уставни суд је у септембру 2013. ставио тачку на овај процес. Уложена жалба није прихваћена и потврђене су све претходне одбијајуће пресуде.

Да ли онда има смисла поново, свим могућим средствима, усмерити пажњу јавности на бомбардовање моста у Варварину 30. маја 1999? Ауторка ту дилему нема, а потпуно ју је отклонио некадашњи градоначелник Варварина и један од подносилаца тужбе. Његова кћи Сања, којој је тада било петнаест година, убијена је на мосту. Рекао је "Важно је да људи чују истину о НАТО агресији."

Биографија Габријеле Сенфт

Рођена је 1949. у градићу Белциг у Источној Немачкој. 

После положене матуре и волонтерске праксе у државној новинској агенцији АДН у Берлину уписује студије новинарства на Универзитету Карл Маркс у Лајпцигу. Студирала је до 1975. а из хобија бавила се фотографијом и музиком. Хоби је претворила у професију, па се као фото-репортер специјализовала за област културне политике.

Од 1975. до 1990. радила је новинар за агенцију АДН и отада живи у Берлину, потом наставља рад у дневном листу Јунге Велт. Од 1993. ради као слободни фото-репортер за левичарске покрете и издавачке куће.

Борбу против ратова и фашизма сматра својим најважнијим задатком.

Чињеница да је Немачка 1999. први пут после пада фашистичког режима своје војнике послала у агресорски рат противан међународном праву, била је за Сенфтову, како истиче у књизи, "довољно ужасна као и то што немачка влада није извукла поуке из прошлости". Прикључује се иницијативи "Мајке против рата" покренутој 1999. године. Мајка је двојице синова.

У време рата, у априлу 1999. сто тридесет мировних активиста допутовало је у Београд. Током тог путовања аутобусом, на потезу од Суботице до Београда, настале су прве фотографије објављене у књизи "Мета", а имеђу осталих и фотографија на задњим корицама те књиге и слика позоришта. Дана, 24. априла 1999. испред места на коме је РТС претходне ноћи бомбардован, а потресни тренуци проведени на том месту никад није заборавила. Тада се у њој јавила тежња да у Немачкој, изнова извешта о НАТО агресији, која је трајала 78 дана и ноћи. Због тога 1999. године још два пута долази у Југославију и обилази Ћуприју, Панчево и Крагујевац. Априла 2001. са адвокатом стиже у Варварин и записује разговор са жртвама ратног злочина почињеног 30. маја 1999. Одлучује да их подржи у покретању судског процеса за накнаду штете. У јулу 2001. у Варварину проводи недељу дана и одлучује да направи збирку докумената о судбини жртава НАТО бомбардовања. Фотографије Варварина, објављене у књизи, настале су 2001. и током година које су уследиле. 

Габријела Сенфт је судбине Варваринаца пратила преко десет година. Током судских расправа, у дружењима, а готово сваке године је заједно са њима 30. маја на комеморацији код Споменика жртвама на Варваринском мосту.

У присуству ауторке, представника града Варварина и бројних поштовалаца дугогодишњег хуманитарног рада Сенфтове и покушаја да се истина о догађајима из 1999. у СРЈ чује даље од граница Србије, о издању су говорили сведоци времена – Ненад Ристић, новинар, ТВ аутор, извештач са ратних подрчуја 90-тих, Живадин Јовановић, дипломата, оснивач и председник Београдског форума за свет равноправних и амбасадор СР Југославије од 1998. до 2000, Томислав Петернек, уметник фотографије, Зоран Блажина, професор ФПУ и наравно Габријела Сенфт. 

"Оно што ме је подстакло да створим овакву књигу јесте изјава Шредера да је неопходно бомбардовање Србије да би се спречила хуманитарна катастрофа и тада су немачки војници после Другог светског рата први пут послати у убилачки поход. Када сам први пут дошла и видела како изгледа бомбардовање и његове последице било је заиста страшно сведочити о томе. Много Немаца заправо није хтело рат", рекла је ауторка књиге Габријела Сенфт. 

Бомбардовање Варваринског моста 30. маја 1999. године познато је у делу европске јавности и као "Масакр у Варварину".

Једна од заслужних за ширење истине о овом догађају посебно у Немачкој је и Габријела Сенфт, ауторка књиге "Мета - Варварински мост" у издању РТС Издаваштва.

Главна сврха ове књиге текстуалних и фотографских сведочанстава жртава бомбардовања чији је аутор новинарка и фоторепортер Габријела Сенфт је ширење истине о Варварину.

У другом издању књиге која је објављена на немачком језику у Немачкој, а сада на 20-годишњицу и у издању РТС Издаваштва преведена на српски, објављени су и подаци којима у првом издању није била посвећена пажња.

Активности мировног покрета, књига, изложбе и сусрети са Варваринцима имали су охрабрујући одјек претходних година. Предочивши их јавности, ауторка жели да допринесе борби против равнодушности и неправде. 

Књигу Габријела Сенфт доживљава као манифест против рата.

"Тада је непријатељ употребио све своје снаге и покушао остварити свој циљ – да разбије српске снаге на самој граници, отвори коридор дуж реке Бели Дрим, уђу у Призрен, продуже дејства ка Сувој Реци и Приштини", објашњава Коњиковац.

Додаје да је око 13.00 часова процењено одакле надиру снаге непријатеља и тај моменат означава као прекретницу укупне борбе.

"Од самог јутра непријатељ је испољио огромно дејство, од јутарњих сати до негде 13 часова интезитет борбе је био толико јак да је скоро немогуће било дотурити муницију, извући рањене и погинуле. Непријатељ је у више наврата тог дана покушавао да мења правце напада, али су наши борци били заиста храбри и испољили надљудске напоре у одбрани наше земље", објашњава Коњиковац.

Додаје да се након тога на небу појавило између 10 и 15 НАТО авиона и да 549. моторизована бригада трпи снажно бомбардовање у Шех Махали.

"Погођена је кућа куће у којој су се налазиле старешине и војници. Нас око 36 је било у једном подруму. Погинуло је осам људи, десет рањено, а део војника успео је да се извуче", рекао је Коњиковац.

Истиче да је од када је почео напад ниједан дан није био без борби и дејстава непријатељске авијације и артиљерије.

Каже да су напад на Паштрик очекивали, јер непријатељ није успео да оствари циљ на правцу Кошара.

Додаје да је први напад примило око 200 војника на самој линији и око 200 на линији по дубини.

"После појачање до увече имали смо око 900 војника, а ујутру од 1.000 до 1.200 што је било довољно снага да до задњег дана држимо положаје на самој граници", објашњава Коњиковац.

Истиче да је Битка за Паштрик једна важна епизода за Србију и њене грађане. 

"Посебно што се не зна да је је у Бици за Паштрик српске снаге нападала регуларна албанска војска употребљавајући своје оклопне и пешадијске снаге. Да је у нападима учествовала оперативна група 'Јастреб' која је дошла из Немачке са око 5.000 људи и која је у свом саставу имала средства за откривање наших положаја и артиљерије, објаснио је Коњиковац. 

Додаје да се двадесет годин аод Битке за Паштрик осећа поносним.

"Двадесет година од Битке за Паштрик осећам се поносним пре свега сећајући се храбрости и пожртвованости пре свега младих људи, војника на одслужењу војног рока, професионалних припадника бригаде, резервиста и добровољаца. Сви као један бранили смо и одбранили нашу земљу која је била нападнута и са копна и из ваздуха", истиче Коњиковц.

Није било дана без борбе 

Владимир Цветић, у то време војник 549. моторизоване бригаде, указује да је ситуација била критична, али да су имали велику подршку од старешина и руских добровољаца.

"Са обзиром да смо знали колика нас сила напада било је критично али смо се одазвали сваком њиховом нападу, урадили смо све што смо могли да их спречимо. У првим налетима било је преко 700 шиптарских терориста који су нас нападали са свих страна", наводи Цветић.

Додаје да није било дана без борбе.

"Није било дана без борбе. У првим данима је било најачих борби, после тога са слабијим интизитетом јер су мењали позиције, покушавали су са свих страна да нам приђу", објашњава Цветић.

Додаје да ће се вечно сећати сваког дана борбе и свих војника који су били поред њега. 

Битка за Паштрик трајала је од 26. маја до 14. јуна.  

Кад је постало јасно да офанзива на Кошарама није дала резултате и да у том рејону не могу да пробију одбрану Војске Југославије, почео је УЧК напад на планину Паштрик. Циљ, као и на Кошарама, био је спајање УЧК снага из Албаније са УЧК снагама које су се налазиле на територији Косова и Метохије.

Снаге УЧК-а су за правац другог копненог напада поново изабрале тешко проходан пут. Овог пута нападнута је планине Паштрик, надморске висине око 2.000 метара, која се налази недалеко од Призрена.

Напад је кренуо у раним јутарњим сатима 26. маја на караулу Горожуп. Зграда карауле била је већ порушена током дејстава НАТО авијације у претходним нападима. Циљ УЧК-а био је да разбије нашу линију одбране на граници, да успостави коридор дуж реке Бели Дрим, и да преко Призрена продуже даље ка Приштини.

"Планина скоро да се црнила од УЧК који су кренули да прелазе. Њих је било више од 2.000, а нас можда шездесетак на караули", прича за РТС Славољуб Митић који је био војник 55. граничног батаљона.

Током првог дана напада, границу у дужини од шест километара бранило је око 400 војника 55. граничног батаљона и 549. моторизоване бригаде.

Напад је 26. маја био силовит. Непријатељ је успео да се уклини на три места и да уђе на нашу територију у дубини од 500 до 1000 метара. УЧК терористи заузели су и караулу Горожуп. Наше снаге су у контранападу истога дана вратиле караулу, а у наредна три дана протерују терористичке снаге са територије Југославије.

На прву линију фронта стиже и појачање. Већ крајем првог дана борбе на Паштрику је било око 1.200 војника Војске Југославије. Формира се и истурено командно место како би официри који командују битком били што ближи првој линији фронта.

Наредних дана воде се интензивне битке на свим правцима. УЧК снаге покушавају да пробију нашу одбрану. Нападају дању, а битке се воде и током ноћи. Ноћна борба, била је специфичност битке на Паштрику.

Када снаге УЧК-а нису успеле да пробију линију фронта на падинама планине Паштрик кренули су у напад преко самог врха. И ту су наши војници, уз подршку артиљерије, успели да зауставе копнени напад УЧК снага.

Када је НАТО схватио да пешадијским и артиљеријским нападима не могу да разбију прву линију одбране Војске Југославије, уследило је бомбардовање положаја наше војске.

У нападу стратегијске авијације 30. маја извршено је тепих бомбардовање на село Планеју које је дословце сравњено са земљом.

"Онда, иде неки авион. Ја сам први пут видео толики бомбардер, долази из правца Албаније. Е, после тога је почело толико да грува да се Паштрик тресао... Толико је почело да се тресе да смо ми морали да легнемо на земљу. Као да се планина љуља цела. После неколико тренутака поче је дим да се диже и дигла се једна огромна печурка", сведочи Далибор Банзић, резервиста 549. бригаде који је са свог положаја на врху планине Паштрик посматрао бомбардовање плашећи се да нико од његових сабораца тамо није остао жив.

Од последица бомбардовања стратегијском авијацијом, која иначе може да носи и нуклеарне бомбе, погинула су три војника Војске Југославије. Губици су били много мањи него што је непријатељ очекивао јер су српски војници на почетку бомбардовања истрчали из кућа и заклоне потражили у припремљеним рововима и оближњим шумама.

Најжешћи копнени напад почео је 31. маја. Борбе су вођене дуж целе линије фронта и наше јединице једва су успевале да задрже и одбране своје положаје.

Један од командира вода тада је од команданта 549. моторизоване бригаде генерала Божидара Делића затражио дозволу за повлачење, али уследио је одговор: "Нема назад, назад је Србија". То је постао својеврстан слоган и мото бригаде.

"То је слоган и порука за све младе људе, за старе који не знају да је 549. бригада можда једина која није устукнула под најтежим и најжешћим окршајима, у нападима шиптарских терориста" - прича у документарно-играном филму "Ратне приче са Паштрика" војник Предраг Тот.

Тада су наше снаге употребиле и вишецевне бацаче ракета како би зауставиле напад непријатеља. Наступило је кратко затишје као наговештај удара који се спремао.

Уследило је ново авијацијско бомбардовање. Авиони А-10 бомбардовали су заселак Шех-махалу у којој се налазио логор наше војске и у којем је било смештено истурено командно место 549. моторизоване бригаде. Иако губици нису били онакви какве је непријатељ очекивао, то је био дан када је бригада имала највећи број погинулих. Погинуло је осам војника и резервиста Војске Југосавије.

Током борби у ширем рејону Паштрика, НАТО авијација је извела 24 бомбардовања стратегијском авијацијом избацивши око 350 тона експлозива. Авиони А-10 у укупно 56 напада бацили су око 220 бомби и 20.000 пројектила са осиромашеним уранијумом.

Материјални губици 549. моторизоване бригаде били су минорни у односу на бачену количину екслозива: два камиона ТАМ-110, један "пинцгауер", два возила цистерне и једно санитетско возило. Измештајући своје јединице и правећи разне макете припадници Војске Југославије успели су да заштите људство и технику и да непријатеља наведу да погађа лажне циљеве.

На Паштрику је југословенска војска нанела огромне губитке непријатељу. У борбама које су трајале од 26. маја до 14. јуна на масиву Паштрика погинуло је 26 војника војске Југославије. Према званичним подацима косовске Комисије за одређивање статуса ветерана у борбама у зони Паштрика погинуло је 453 УЧК терориста, а рањено више од 700. Губици непријатеља били су готово 20 пута већи.

Операција "Стрела 2", како су је називали албански и НАТО планери, почела је 26. маја и трајала је до 14. јуна. Непријатељ није успео да оствари циљ и да у борби пробије линију одбране 55. граничног батаљона и 549. моторизоване бригаде.

Битка је остала забележана као одлучујућа битка за копнену офанзиву НАТО пакта. За НАТО, како је наводио главнокомандујући генерал Весли Кларк, било је то питање да ли ће се проливати крв америчких војника.

За југословенску војску одбрана Пашрика била је значајна у политичким преговорима који су вођени последњих дана рата. Граница је тада одбрањена. Војска Југославије је у борбама на Паштрику остала непоражена. Повлачење са одбрамбене линије Паштрика почело је тек након потписивања Кумановског споразума.

Ви сте 1999. командовали одбраном Паштрика. Како се данас сећате тих дана?

Када непријатељ није прошао на Кошарама, где су борбе вођене од 9. априла па све до краја рата, ми смо знали да, ако нешто непријатељи и НАТО пакт желе да ураде, могу само на дримско-косовском оперативном правцу. Само тамо може да искористи своју надмоћну технику. Прво су покушани пешадијски напади, поготово жестоко 26. маја, током целог дана. Паузе су прављене само да би непријатељ увео свеже снаге. Имали су велики број људи – на том простору и до 30.000 што њихових, што војника НАТО-а и албанске војске. Наших, за свих 150 километара државне границе било је око 14.000, али на том правцу где је отпочео напад, око 400 људи.

Ви сте тада изговорили реченицу "Нема назад, иза је Србија", када вас је један од војника питао да се повуче на резервни положај. Та реченица је симбол те битке и касније су је војници често понављали.

Пошто смо у радио-комуникацији, ја слушам старешине. И свако одељење је имало могућност да се чује са командантом, а све њих сам слушао ја. По гласу сам препознао водника Бошевског, који није звао мене, већ потпуковника. Рекао сам "не дозвољавам, нема назад, иза је Србија". Пошто је рекао да трпи јаку минобацачку ватру, рекао сам да ће добити подршку, покушаћемо да их неутралишемо. То су чули сви. Није се о томе тада причало, јесте касније, да би данас постојали и мурали на којима то пише – "Нема назад, иза је Србија".

Страдало је 26 српских војника и 453 војника ОВК. То можда највише говори колико је битка била успешна са становишта Србије. Шта је за вас био најтежи тренутак?

Све ове године размишљам. Знам како је погинуо сваки војник. Размишљам да ли је могло да буде мање губитака. Најтежи је био 31. мај, погођено је командно место, ту је погинуо потпуковник Лемић и његов пратилац Јанићијевић. Команда се пребацила у следећу вишеспратну зграду, али с подрумом у земљи. И она је погођена након неког времена. Осам војника је погинуло, већи број је рањен.

Много година се није гласно говорило о успесима српске војске, ни злочинима НАТО-а и ОВК. Како гледате на то што се коначно проговорило о томе и што се последњих година негује другачији однос према тим дешавањима?

Драго ми је што сам после 20 година доживео да се говори о војницима. Ми старешине смо професионалци, школовани смо за то, али војници, млади људи које је силом прилика, због годишта, задесило да буду на КиМ, они су прави јунаци, прави хероји. Никада се није десило у мојој јединици да су војници на одслужењу рока напустили заклон или положај. Десило се некад резервистима да се извуку на резервни положај, ређе добровољцима, али војницима никад.

Да ли је ово признање њима?

РТС је на свој начин подигао споменик тим јунацима. Остаје забележено за историју, зато је захвалност свих нас према РТС-у, јер после 20 година може да се види какве су то биле страшне борбе и шта су све млади људи издржали бранећи своју отаџбину.

Ово је питање које ме је највише мучило крајем марта 1999. Радило се о српској породици која је живела на једном од хавајских острва и оданде беспомоћно посматрала шта се ради њиховој домовини.

Слике ужаса на тв-у су биле повод за њихово љутито (гласно) реаговање, бука је узнемирила комшије, које су одмах звале полицију.

Онда је уследио разговор са полицајцем, који је био потомак хавајских урођеника и врло брзо је схватио сву тугу и немоћни бес, па су Росандићи прошли само са благом опоменом.

Зар нисам имао прече бриге у време када су бомбе падале по граду у коме живим?

Оно што ме је потресло је била та ужасна усамљеност, беспомоћност на другом крају света у тренутку када смо по први пут осетили заједништво – не као политичку флоскулу, већ као инстиктивну блискост у време стварне животне опасности.

Тако долазимо до једног од првих ефеката интернет ратовања – брисање физичке удаљености и осећај блискости са људима на другом крају света.

А 1999. се заиста водио Први Интернет рат.

Како смо "ратовали" у време када је укупан капацитет свих интернет линкова наше земље био 8 Mbps?

Цвркутање модема 

Везе са интернетом су обављане тако што би сте се повезивали модемом преко (често аналогне) телефонске линије, па после дуге паузе испуњене кликтањем цифара (неки су знали да препознају број и када се зове дигитална линија), затим хистерично пиштање преко звучника модема (временом научите и да ли ће пиштање резултирати успостављањем везе, или ћете поновити цео поступак), а затим би црвене диоде на вашем модему почеле весело да светлуцају, доносећи вам вести од пријатеља и са, тада тако малобројних, веб сајтова.

Дочарати ту, помало магијску, операцију некоме ко је одрастао уз стално присутан широкопојасни интернет (који више нико данас тако и не зове) је исто као и објаснити некоме ко је одрастао уз кућни телефонски апaрат (па још бежични) ситуацију у којој амерички фармер двадесетих година прошлог века пише дописницу (шта је то "дописница") својој телефонској компанији да му је веза у прекиду и ако неко може да сврати у следећих пар недеља он би био веома захвалан.

Први дани агресије су били испуњени управо "повезивањем" телефонских и интернет веза.

Родбина из иностранства више није могла телефоном да добије своје најближе, али је интернет ипак радио.

Друштвене мреже нису биле ни у зачетку, популарни интернет прегледач је био Netscape, а претраживач Yahoo (тадашњи "гикови" су користили Northern Light!).

Поруке смо размењивали на форумима (претеча друштвених мрежа) и на е-маил листама, које су имале и по више десетина хиљада чланова. Пошаљете имејл поруку на адресу листе и сви чланови је добију, онда неко одговори свима, а затим настане еквивалент данашње "твитер олује" (twitter storm).

Прве поруке су се односиле на немогућност добијања родбине у Србији телефоном, па смо онда почели да радимо неку врсту internet exchange сервиса (не у данашњем смислу речи), која се састојала у томе да позивамо телефонске бројеве наведене у имејл поруци и онда разговарамо са непознатим (најчешће успаниченим) људима којима смо прво морали да објашњавамо ко смо и како знамо за њих, а онда би преносили породичне вести, па би одговоре слали имејлом родбини и пријатељима у иностранству.

Телефонирање имејлом 

Углавном су деца из "белог" света молила родитеље да иду у склоништа, а родитељи њих да не иду на демонстрације. Нису слушали ни једни ни други, али је било битно да се оствари комуникација, јер док је год постојала нека, макар и посредна, веза било је лакше и једнима и другима.

Сајт inet.co.yu (за тадашње време уобичајен веб сајт компаније која пружа интернет услуге) смо у ноћи између 24. и 25. марта претворили из компанијске презентације у информативни "портал" и решили да дајемо "вести" о ономе што се дешава око нас.

То је било време када су штампани медији тек опипавали виртуелну медијску реалност, најчешће би неки недељник поставио скенирану насловну страну последњег броја штампаног издања, али су почели да се појављују и професионални портали са агенцијским вестима, врло малим фотографијама, док је видео запис био права реткост.

Не заборавимо да је Facebook основан 5 година касније, YouTube 6 година касније, a Google само 6 месеци раније.

Какав је био садржај тадашњих порука? Реакције "наших у белом свету" су најчешће биле поруке подршке, врло често у повишеном емотивном тону, пркосне и охрабрујуће.

-----Original Message-----

From:anonymized [SMTP: anonymized@cg.yu]

Sent:27. marec 1999 01:44

To:rat@inet.co.yu

Subject:podrska

Uz vas sam do groba!

Cekam NATO govnare da se spuste na zemlju onda su moji ili bozji!

anonymized, nisandzija MB 82 (VP 2370,Zemun,1989)

- крај поруке - 

Најчешће су то биле вести о протестним скуповима који су организовани широм света. Добијали смо и фото-извештаје са демонстрација – ове су одржане 29. маја у Отави, 30.јуна у Торонту, 5.јуна 1999. у Сан Франциску:

Ми смо на сајту и у преписци објављивали оно што смо видели својим очима (најчешће просторно ограничени на најближу околину).

Међутим ограничења у кретању смо надокнађивали широком мрежом "дописника" – а то је био свако ко је имао компјутер са интернет везом (тада се то двоје није нужно подразумевало) и вољу да јавља о томе шта се дешава у његовој околини. Као што је спонтано растао тим оних који су одржавали садржај на сајту, тако је расла и "дописничка мрежа".

Тада смо схватили да морамо да решимо питање провере вести које су нам стизале са терена, како домаћег, тако и иностраног.

Нисмо били у прилици да било кога пошаљемо "на лице места" да провери истинитост навода, али смо научили да се ослањамо на вишеструку проверу сваке вести из разних извора.

"Радар" аматери 

Увек би сачекали да добијемо више вести о истом догађају, звали смо људе које смо познавали лично, локалне центре за узбуњивање, полицијске станице, а непроцењиву подршку смо имали од мреже радио-аматера.

Тај хоби је био популаран и представљао је својеврсну "друштвену мрежу" пре него што је тај појам добио значење које данас има.

Оно што је посебно издвајало радио-аматере је било што су се међусобно познавали годинама (најчешће не лично, већ остваривањем радио-аматерских веза), имају свој кодекс, дозволе, међународно признате лиценце.

Имали су огромно искуство у остваривању веза у ванредним ситуацијама (природне непогоде), а за време агресије су представљали важан извор актуелних информација за све који су могли да их прате.

Сваки налет непријатељске авијације су пратили и без радара. Ко је могао да слуша њихове преносе "рата уживо", ноћу се ослањајући највише само на звук авионских ескадрила, имао је бољи увид у дешавања од оних који су пратили полетање авиона на тв станицама преко сателита. Архива њихове комуникације је важан део историјске грађе из овог периода.

Све ТВ станице и њихова мрежа предајника су били под сталним ударима непријатељске авијације.

Морали су да раде у ратним условима, али у ситуацији када није било могуће да тв станице програм емитују преко интернета до изражаја је долазила сналажљивост појединаца.

Бржи од телевизије 

Када је погођен воз у Грделичкој клисури екипа локалне телевизије из Лесковца је прва дошла на лице места и снимила прилог.

Један од камермана је имао на свом рачунару видео-гребер картицу којом је извукао поједине фотографије и послао их нама. Мање од два сата по нападу смо на сајту објавили вест са лица места, поткрепљену фотографијама разарања путничког воза.

Тек неколико сати касније је (заувек озлоглашени) Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, почео са својим "објашњењима" о возу бржем од ракете ваздух-земља, а све поткрепљено "убрзаним" видео снимцима.

Аутентична вест са лица места је имала много већу тежину од удаљених "анализа", али како је учинити видљивом у медијској магли која је доминирала, као и у сваком рату.

Тада смо почели да увиђамо колики су домети "грађанског новинарства" и какви су мрежни ефекти када се велики број људи укључи у дистрибуцију информација, али и дезинформација.

Како уопште проверавати истинитост примљених вести?

Добијете електронску поруку од непознате особе, позив са непознатог броја (у ствари тада на аналогним линијама и нисмо могли да видимо број са кога долази позив) са поруком која је на први поглед хитна и од пресудног значаја за животе угрожених.

И све то у повишеној емотивној атмосфери пуној анксиозности – куда ће ноћас да ударе?

Када примите пету поруку од неког НАТО војника који се наводно не слаже са агресијом и пита вас како може да вам помогне, а садржај и форма поруке су идентични – тада схватите да се и друга страна озбиљно упустила у нову димензију ратовања и да се иза више, привидно добронамерних, порука крије један те исти аутор, што вас научи да будете опрезнији у томе како ћете и да ли уопште да одговарате баш на сваку поруку.

Токсичне вести и НАТО леци

У рату морате брзо да учите јер се грешке скупо плаћају, а прилику за поправни испит можда нећете имати.

Некад су поруке биле заиста занимљиве, можда и аутентичне, али и ефекат изазивања панике код противника је значајна компонента ратног напора, а то смо стално имали на уму.

Пише нам исељеница из Перуа, којој је школска другарица (удата за НАТО официра) јавила да јој је муж увече причао како су тог дана у авио-бази товарили велике пакете са лецима у авионе, а њему је било чудно што је особље које је вршило утовар било обучено у заштитне АБХ комбинезоне!

Овакве приче су се шириле огромном брзином и истог дана смо били запљуснути упозорењима да никако не дирамо летке јер су отровни или заражени неким опасним биолошким материјалом.

Шта урадити – упозорити све на могућу опасност, или прећутати и смањити панику, уз увек присутну мисао – а можда ту ипак нешто има? Леци су иначе били предмет подсмеха - како због садржине, тако и због форме.

Када ми је пријатељ из Ниша јавио телефоном да је на кућу преко пута његове пала касетна бомба као и да је чуо да су оборена два НАТО авиона одговорио сам му да одмах дајемо вест о бомбардовању Ниша касетним бомбама, али то за обарање два авиона, 'ајде молим те нађи од кога си чуо, па нека он каже од кога је чуо док не дођете до неког ко је нешто заиста видео, а онда нека тачно преприча шта је видео...

Најчешће се дешавало да људи са земље виде како авиони избацују термо-мамце за противавионску артиљерију, што би протумачили као траг погођеног авиона.

Пријатељи са Исланда 

Како смо технички одржавали веб сајт који се за неколико недеља пробио међу првих 10.000 на целом интернету (истина тада много мањем).

У то време када би сте посетили веб сајт неке глобалне компаније на насловној страни би вас поред садржаја сачекало и неколико линкова: Ако сте из Европе кликните овде, ако сте из Америке кликните овде, ако сте из Азије и Аустралије кликните овде. У то време нису још постојали сервиси (као Akamai) који би аутоматски распоређивали упите посетиоца на "најближе" или најмање оптерећене сервере, па ако сте желели брже учитавање веб странице требало је прво да размислите у ком делу света се налазите и онда кликнете на одговарајући линк за брже учитавање веб страница.

У почетку се наш веб сервер налазио у просторијама фирме, повезан са интернет провајдером попречном везом (стално отворена).

Већ после неколико дана је сајт био практично "невидљив" због оптерећења те попречне везе, па смо брже-боље преместили сервер код нашег провајдера.

Касније смо схватили да смо имали среће што је провајдер имао и генератор за непрекидно напајање, и то смештен на камиону.

Олакшање је потрајало мање од недељу дана, а онда је експоненцијални раст посете опет учинио наш сајт неподношљиво спорим. Шта сад да урадимо? Постали смо жртве сопственог интернет "успеха".

Тада добијамо мејл интернет провајдера са Исланда – свиђају му се наше вести, не воли политику НАТО пакта, али сајт нам се споро учитава – да ли смо расположени да нам он бесплатно држи непрестано ажурирану, синхронизовану, копију сајта?

Прихватили смо великодушну понуду, а у року од следећих неколико недеља на сличан начин смо постали корисници још неколико mirror сервера (од Америке до Аустралије).

Одједном смо технолошки ушли у сферу веб сајтова међународних корпорација, које себи могу да приуште mirror копије у целом свету. Затим је уследио период убеђивања наших посетилаца да мало "шарају" кад посећују сајт и да запамте у својим интернет прегледачима њима најближе адресе.

Страх од искључивања са мреже 

Да ли смо стрепели да ће нам искључити интернет - било прекидом саобраћаја, било блокирањем нашег националног домена, или другим методима филтрирања саобраћаја?

О томе се једно време доста причало, али и сами смо дошли до закључка да је то мало вероватно, јер и агресору је исто тако било неопходно да има интернет везу са становништвом које жели да покори. У блиској будућности ће напади на интернет инфраструктуру, као део ратних операција, сигурно бити високо на листи оружја судњег дана.

Што је једно друштво више зависно од интернет технологије, самим тим је и више зависно. Као што смо престали да користимо изразе као што је "информациони ауто-пут" или "е-трговина", тако ће ускоро бити плеоназам "сајбер-оружје" – највећи део оружја ће бити управо оно што данас зовемо "сајбер-оружје".

Без буке ће бити искључивани критични друштвени сервиси – све комуникације, енергетика, водоснабдевање.

Преводиоци хероји 

Како смо обезбедили да се вести преводе 24 сата дневно 7 дана недељно - на енглески, немачки, касније и на руски?

Прво смо имали доценткињу са Филолошког факултета која се трудила да нам енглески буде коректан, али ни она није могла да ради 24 сата.

Тада су нам се прикључили "преводилачки" тимови из САД и са Новог Зеланда.

Та расподела је била значајна јер су радили у удаљеним временским зонама, а радило се о људима који су имали своје професије, а поподнева и (њихове) ноћи су биле посвећене превођењу вести.

Немачки превод је радила девојка из Прокупља која је сама издржала свих 78 дана.

Нису постојале посебне језичке верзије сајта, што је данас уобичајено. Вести су ишле једна за другом и свака је била на свим језицима. Тек пет година касније, када смо угасили сајт са вестима, јавили су нам се многи "наши" Американци (трећа и ина генерација, рођени у Америци, никад били у Србији) који су се жалили јер им је управо тај начин презентације вести представљао могућност да сами науче језик својих предака!

Бели анђео 

Када је агресија почела скенирао сам страницу из календара са репродукцијом Белог анђела и понудио свима који су заинтересовани да им је пошаљем.

Наравно, у духу тадашњег времена и нетикеције скренуо сам свима пажњу да је фајл прилично велики (.bmp од скоро пола мегабајта) и да опционо могу да га "зипујем" да буде мањи, за оне са споријим интернет везама.

Ни слутио нисам да ћу недељама потом свакодневно примати молбе из целог света да пошаљем Белог анђела. Тада сам постао свестан значења Черчиловог захтева да се усред највећег ратног напора повећа буџет за културу "То тражим да нас подсети за шта се боримо".

Када смо добили фотографије бомбардовања од чувеног светског фотографа Томислава Петернека помислио сам да је то као да уредништво школских зидних новина добије од Паје Јовановића платно да употпуни садржај његовим скромним прилогом. Највише ми је било жао што смо морали да смањимо резолуцију на тада прихватљив ниво

Живот и у рату чине мале ствари, а не само покрети трупа, бомбардовање, дејство ПВО, окршаји на фронту.

Када сам пред Ускрс пролазио поред ресторана ПОЛЕТ на Цветном тргу у излогу сам видео ускршњи аранжман са неколико малих зечева.

Фотографије које сам тада направио су изазвале огроман број позитивних коментара – тај контраст између детињасте усхићености малим зечевима и лепљиве траке преко излога, која тако речито говори о надолазећој опасности, је имао емотивни ефекат који се може поредити са сликама разарања које ће тек уследити.

Колико су културне активности биле битне за нас у земљи, можда су биле важније "нашима у белом свету".

Замислите како изгледа када исељеник на Новом Зеланду, после свих вести на тамошњој телевизији, преко веб камере код раскрснице "Лондон" угледа нашу фолклорну групу која игра у сред најпрометније раскрснице у Београду.

Тадашњи квалитет слике је био као да пренос фудбалске утакмице гледате кроз "шпијунку" на вратима, али су зато емоције употпуњавале ниску резолуцију и доводиле је преко данашњих 4К.

На веб сајту смо имали посебну рубрику "Ментална Хигијена" то је била "слободна зона" за потискивање анксиозности – текстови, карикатуре, фото-монтаже, разни савети, све што је могло да помогне да се ублаже психолошки ефекти сталног ишчекивања следеће узбуне.

Све ово су само делићи непрегледног мозаика из тог периода – вести, фотографије, дневнички записи, анализе, поезија, сатира, а у томе је учествовало неколико десетина хиљада људи из земље и света, као и бројне организације.

Лекције које смо тада научили о понашању појединаца и организација у мрежном окружењу су у свему примењљиве и данас, када су нам на располагању много развијенији интернет сервиси.

На крају – шта смо тачно постигли свим овим мрежним активностима?

Нама је тада изгледало да је суштина наших активности у томе што смо истинито преносили збивања код нас и што је на тај начин светска јавност упозната са погледом са друге стране. Нисмо тада били довољно свесни другог ефекта интернет комуникације – "непријатељ је добио лице".

"Непријатељ" смо били ми, али не онако како нас је приказивала заглушујућа пропаганда великих медија, већ су ту временом главну улогу одиграли детаљи међуљудске комуникације.

У великом броју случајева смо приметили да се тон комуникације значајно мења после неколико размењених порука.

После прве поруке у којој смо обасути увредама, ако би смо одговорили смиреним тоном, на добром енглеском, а онда написали "извини, почиње узбуна, морам у склониште" онај са ким смо се дописивали би одједном почео да се брине – јер би осетио да је са друге стране исто тако неко ко седи за својим рачунаром, вероватно у још по нечем близак њему, али у реалној опасности.

Како смо добили лица 

Корисник њузгрупе из Америке, који још увек подржава рат, објашњава у чланку Гардијана како су се променила његова осећања.

"Када је рат почео, прибележио сам неке српске имејл адресе, писао тим људима и упутио им поруке пуне мржње. Tада се десила занимљива ствар. Почео сам да бринем за те момке и њихове породице док је трајало бомбардовање. Упознао сам те људе и тако је непријатељ добио лице. Више не мрзим Србе."

Свеукупни пропагандни напор агресора је имао само један циљ – дехуманизација непријатеља, јер када непријатељ нема људско лице, када се сведе на ниво штеточине – све је дозвољено.

Несумњиво геноцидне ратне активности се у перцепцији модерног новочовека (homo digitalis) своде на ниво дератизације, дезинсекције и дезинфекције.

Не убијају се људи, већ не-људи, не убијају се породице већ се неутралишу хорде дивљака који не заслужују да деле исто небо са нама – модерним, као-сав-остали-слободни-свет, људима.

Редовно ажурирање етичким закрпама се подразумева и оне се спроводе континуално, без могућности бирања, јер сада је све у "облаку".

Мржња се пажљиво култивише непрестано понављаним неистинама, а саосећајност је не само непостојећа, већ и непристојна.

Али када "непријатељ" добије лице, мржња губи на оштрини, почиње да се јавља осећај солидарности, саосећајности, преиспитују се активности сопствених политичких и војних лидера.

Управо у томе томе се састојала наша победа у Првом Интернет рату.

Да парафразирам Ајнштајна – не знам чиме ће се све водити Други Интернет рат (који је увелико у току), али Трећи ће се водити кредом на табли...

Старац, који је пар секунди раније побацао бомбице са тракторске приколице, послагао их је у нарамак, као дрва, и ушетао у канцеларију у коју су, пар тренутака раније, улетели британски војници. Готово истовремено из куће су почели да излећу Британци. Ко кроз врата, ко кроз прозор и отрчали двадесетак метара даље, рачунајући да су ту безбедни уколико ствари крену по злу. Напослетку, из куће је сасвим мирно изашао и старац.

"Њихове су. Ред је да им их вратим", рекао је пре него што се попео на трактор и отишао. На приколици су све време, потпуно мирно, седеле две монахиње, које је старац одвезао пар стотина метара даље.

Британци, који су сваким тренутком били све даље од канцеларије, подигли су, с правом, силну узбуну па су се, изненађујуће брзо, подижући облак прашине ту створили различити специјалци – стручњаци за демонтирање бомби, екипа са озбиљно тешким, челичним штитовима и ирски падобранци, које је било лако разликовати од осталих британских војника јер су носили јаркозелене беретке.

Потерали су посматраче на раздаљину која им се чинила прикладном, навукли гломазна заштитна одела и опрезно ушетали у канцеларију, двадесетак минута и много телефонских разговора касније нежно су изнели жуте бомбице и лагано их положили на асфалт, двадесетак метара од улаза. Одмах за њима, дошла је једнако тешко опремљена екипа која је око бомбица поставила гомилу врећа са песком и место уступила човеку који је усред купе бомбица и врећа поставио експлозив, развукао жицу и лаганим кораком се удаљио негде до места на којем сам се налазио.

После неколико упозорења чуо се прасак од чије су снаге попуцала стакла на неколико околних кућа, укључујући и она на британској канцеларији. Специјалци су још једном "бацили поглед" на место експлозије, закључили да је криза окончана, спаковали опрему и нестали једнако брзо као што су дошли.

Представници Кфора су локалне лидере, српске и албанске, после молили да утичу на сународнике да неексплодиране мине, бомбе или какву другу муницију не доносе њима, већ да пријаве место на којем су их пронашли, па ће стручњаци за експлозиве већ наћи начин да их безбедно уклоне.

Овај пут нико није страдао, али је шира слика проблема који су настали због силне неисправне муниције раштркане широм Косова била много другачија. Фондација вијетнамских ветерана, која се деценијама бави проблемом мина и свакојаких других експлозивних средстава заосталих након конфликата, објавила је да су од јуна 1999. до новембра наредне године, на Косову у експлозијама заборављене муниције страдале 103 особе, те да су још 394 озбиљно повређене. Уједињене нације су, у јулу 2000. године, објавиле прилично сличне податке, па је, према статистици Унмика, у експлозијама страдала 101 особа, а 395 је рањено. Истовремено, уклоњено је 3.066 комада касетне муниције.

По доласку на Косово, Кфор је, рачунајући на вероватан број неексплодираних касетних бомби, објавио да се тражи најмање 4.000 комада ове муниције. НАТО је током бомбардовања на 333 циља у тадашњој СР Југославији бацио 1.392 касетне бомбе у којима се налазило укупно 295.700 комада муниције.

Амбициозни програм рашчишћавања од касетне муниције и мина из никада обелодањених разлога прекинут је 2001. године, иако је на Косову остао велики број неиспитаних места. Чишћење експлозивних средстава, после те године, настављено је, али драматично мањим интензитетом.

Када је 4. маја 1999. стигло наређење о полетању на НАТО авионе, Павловић је тражио да по сваку цену спречи млађег колегу како би сам стао у одбрану неба над Ваљевом.

Тада је пришао авиону и рекао: "Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!" Извукао је из кокпита младог пилота и полетео пут родног краја. 

Миленков лет је трајао око дванаест минута. Када су га из оперативног центра упитали да ли види непријатељски авион, он је одговорио: "Видим их, али виде и они мене!"

Завладао је тајац, а пре него што је ишчезао са радара његове последње речи биле су: "Имају ме!" 

Држава је Павловића одликовала Орденом за храброст, а СПЦ је његовој породици доделила Орден Светог владике Николаја за јуначко дело.

Његово херојство симболично обилази свет и на поштанској марки. А у Осечини централна градска улица понеће име пилота-хероја. 

У Горњем Црниљеву живи његова мајка Радмила, али више нема снаге за изјаве. Раније је каже, већ све рекла.

"То би била моја јака жеља, али ја не знам да ли ћу то да дочекам, и шта ће то да буде. Све то што је било досад, мислим, свима могу да се захвалим, а народни херој, још није га нико прогласио. Ал‘ он је за мајку народни херој, и ако га не прогласе", рекла је раније његова мајка Радмила. 

Пилот Миленко Павловић рођен је 5. октобра 1959. године у Горњем Црниљеву. Завршио је војну гимназију "Маршал Тито" у Мостару упркос противљењу родитеља да изабере позив пилота.

Ваздухопловну академију је завршио у Задру. Командант 204. ловачко-авијацијског пука постао је 1998. Иза њега су остали супруга и два сина.

Радио-телевизија Србије је на годишњицу бомбардовања 2006. године емитовала документарни филм о Миленку Павловићу "Лет у смрт", ауторке Слађане Зарић.

Готово пуних тридесет година Александар Милић провео је у СР Немачкој. Као и многи од оних који су годинама грбачили по иностранству, решио је да тамо зарађено уложи у кућу. И то не једну, него три. Она у Змај-Јовиној улици у Сурдулици била је једна од већих и лепших у сурдуличком насељу Чубрине ливаде. Осим свега што обично имају гастарбајтерске куће (солидна грађа, пуно соба), Милићева је имала и за сурдуличке стандарде необично велики, добро озидан подрум. Зато је од 6. априла када су НАТО авиони по први пут гађали оближњу касарну, удаљену од Милићеве куће бар два километра, у његовом подруму за време ваздушних напада редовно боравило бар неколико комшијских породица.

Тако је било и прошлог уторка у подне када је у Сурдулици поново дат знак за узбуну. Поред шесторо чланова породице Милић, у најбољем склоништу на Чубриним ливадама нашло се, према накнадном тврђењу комшија, укупно петнаестак људи. Тачно у 12.10, два од 15 НАТО пројектила намењених тог дана Сурдулици и околним војним објектима, завршили су усред насеља Чубрине ливаде и Пискавица, правећи још једну, ко зна већ коју "колатералну грешку", како се то цинично и каже у Бриселу, Лондону и Вашингтону, или људску касапницу, како се то сурово тачно каже у Сурдулици. Један пројектил завршио је тачно у кући породице Милић. На том месту остао је кратер пречника десетак метара. Драган Јанковић, један од спасилаца који су читав дан провели рашчишчавајући рушевене и трагајући за повређенима, каже да у ствари и нису имали кога да спасавају. Из онога што је некада била кућа Александра Милића извучена је само једна повређена особа. Остали нису преживели.

Стотинак метара унаоколо тешко да је преживела иједна породична кућа. Новинарима који су у први сумрак стигли у Сурдулицу из Београда неко од присутних спасилаца предлаже да напишу како се овај део града од сада зове "Жалосне ливаде". Сви до једнога тврде да ово није могла бити грешка. Први војни објекат је од некадашње куће Александра Милића удаљен бар 2,5 километра, а неки војни магацини чак шест километара даље. Пилот је морао бити или слеп, или једноставно хладнокрвни убица, а у седишту НАТО-а упорно тврде да такви не раде код њих. Џејми Шеа, портпарол НАТО-а, тврдио је чак недавно (пошто су њихови пилоти побили седамдесетак људи у избегличкој колони недалеко од Ђаковице), како пилоти откачињу бомбе увек у "доброј вери", држећи се "највиших демократских стандарда НАТО чланица". Па где удари. А удари обично у неку сиротињу, неки Алексинац, Грделицу, Ђаковицу, овога пута Сурдулицу... Увек неко незгодно име. Толико незгодно да је, на пример, новинар Си-Ен-Ен-а те вечери у Сурдулици бар десетак пута морао да понавља "стенд уп" испред једне потпуно порушене куће, не успевајући никако да правилно погоди име места изнад којег су НАТО пилоти поново деловали "у доброј нади". Прашњави и готово отупели од бола локални спасиоци прекинули су за тренутак посао да уживо одгледају како Си-Ен-Ен и остале велике телевизије извештавају о њиховом јаду. Затим су се поново вратили да батеријским лампама осветљавају рушевине и копају по кратерима.

Са сурдуличких "Жалосних ливада" новинари су касније кренули ка локалној болници. У тамошњој мртвачници, у две просторије, лежало је 16 погинулих умотаних у чаршаве и ћебад. Једанесторо њих су деца, од пет до 12 година. Тек понеки леш имао је главу, руке или ноге. Непосредно пре новинара до мртвачнице је стигао и један замотуљак са костима и раскомаданим деловима тела. Човек који је довезао овај замотуљак каже да је то леш девојчице. Детета које је бежећи од НАТО бомби такође потражило склониште у кући Александра Милића. Згрожени оним што су видели неки новинари повраћају у мраку поред мртвачнице. Недалеко одатле истражни судија Милчо Тодоров изражава сумњу да је број мртвих можда и већи јер су до мрака рашчишћене тек две велике рушевине.

У сурдуличку болницу смештено је 11 повређених. Један од њих, седамнаестогодишњак Бобан Цветковић из оближњег Владичиног Хана, дошао је тог дана у Сурдулицу да види свог другара. Добио је гелер у стомак. Каже да је изненада нешто ударило, да је од експлозије готово оглувео и да му се чинило како је на небу било много авиона. Истражни судија потврђује да је бомбардовање потрајало готово пуних 25 минута.

На повратку за Београд ређају се један за другим споменици "добре вере" НАТО пилота. Сурдуличке "Жалосне ливаде", мост крај Грделице где још стоји онај спаљени воз, затим Алексинац где је бомба пребацила за неких 600 метара и такође убила много цивила.

Шта ли ће сутра на брифингу рећи цинични "Џејми". Хоће ли кућу Александра Милића означити као стратешки војни циљ, или га оптужити што је своју муком стечену имовину уложио у грађевину подигнуту неколико километара далеко од касарне? Хоће ли му виспрени Џејми замерити што није подигао још чвршћи и већи подрум по НАТО стандардима? Можда ће у своје брифинге унети и неку новину и хладно рећи: "У Сурдулици смо јуче забележили нови НАТО трипл-дабл. Имали смо 16 убијених цивила, од тога једанесторо деце, и за сада 11 рањених. Око 300 уништених и оштећених кућа не улазе у нашу званичну статистику." 

Свака част, Џејми.

"Ја сам сигурна да овде нико није смео да страда... Пре свега није се смело догодити да НАТО бомбардује ову зграду", рекла је Јанићијевићева и додала да је постојала и одлука Савезне владе да зграда РТС-а буде измештена од људства и технике, а да тадашњи директор то није прихватио.

"РТС је морао бити измештен још на самом почетку рата, а посебно касније када је већ било извесно да је ова зграда мета. И то се знало и то су неки људи знали и ти људи причају у овом филму", истакла је Јанићијевићева.

У филму говоре и страни новинари који су извешавали из РТС-а, а који су изашли уочи бомбардовања, јер су их њихова седишта на време упозорила да не буду на том месту.

"И ти новинари, извештачи и сниматељи су упозорили руководство РТС-а, дакле знало се", навела је Јанићијевићева.

Указала је да неколико сведока први пут говори за овај филм, а да је међу њима новинар Си-Ен-Ена Бред Сандлер. Он први пут говори о томе какве су они информације добијали из свог седишта, каква упозорења, са ким је разговарао овде у РТС-у после свих тих наговештаја да ће РТС бити мета, каже Јанићијевићева.

"Он је дошао на интервју потпуно спреман, са интерном преписком коју је тада водио са својим шефовима – директором и председником Си-Ен-Ена, говори и о том неком првом нападу који је заустављен и који је био планиран неких петнаестак дана пре него што се стварно догодио", рекла је Јанићијевићева.

Руководство Си-Ен-Ена тада је зауставило авионе који су малтене кренули, јер су били свесни да су ту и њихови људи, навела је ауторка филма.

Поред тога, упозоравао је и Скај њуз, а било је и наших људи који су радили за странце.

"Они су сви добили упозорење 20. априла да више не улазе у зграду РТС-а и то им је био јасан сигнал", истакла је Јанићијевићева и додала да се Си-Ен-Ен буквално иселио из зграде РТС-а и да није било јаснијег сигнала од тога.

У НАТО-у су после тога тврдили да су обавестили тадашњег председника Слободана Милошевића да ће бомбардовати зграду РТС-а, али из седишта Алијансе екипа филма није добила одговоре и доказе за те тврдње.

Било и оних који нису хтели да говоре 

Навела је да ниједан међународни суд није осудио никог из НАТО-а за убијање цивила.

"Нажалост то је закон јачег и то је прича о међународна правда само некакав сан који треба да достигнемо", објаснила је Јанићијевићева.

Указала је да је међународна правда и даље није реалност, а да под јурисдикцијом Међународног кривичног суда нису највеће силе – Кина Русија, Америка. Додала је да је било неких покушаја суђења, али су се сви погласили ненадлежним.

"То је поред ове приче родитеља како овде није суђено на прави начин, то је још тежа прича за целу Србију, за све нас да смо немоћни против великих сила", нагласила је ауторка филма.

Истакла је да је целу екипу било веома потресно да ради на овом филму.

"То је потпуно природно и шта је то спрам трагедије 16 породица који 20 година чекају некакве одговоре и 20 година знају да нико од њихових најмилијих није требао да страда", рекла је Јанићијевићева.

Навела је да је било и оних који нису хтели да говоре за филм, као и да део породица не жели више јавно да говори о овој теми.

"Њихов став је да они 20 година чекају одговоре које још нису добили", рекла је Јанићијевићева и објаснила да родитељи верују да тадашњем директору РТС-а Драгољубу Милановићу није требало судити само за немар, већ и за намеру да те људе ту остави.

Управо тадашњи директор и није хтео да говори о овој теми, јер како је рекао не жели да говори за РТС.

Ни тадашњи уредник Информативног програма није желео да учествује, рекавши да жели само уживо да говори о томе.

Напоменула је да је сјајна екипа радила на филму, као и да је филм рађен врхунском опремом.

"Мислим да смо добили продукционо филм којим можемо да конкуришемо светским продукцијама", закључила је ауторка филма "Хроника најављене смрти".

Сведок напада, камерман Драган Станар, каже да нико није очекивао да ће се то догодити, иако је било предзнака.

У тренутку бомбардовања био је у Студију 1, из којег су емитоване вести.  

"Те ноћи био сам планиран на пословима камермана у Студију 1, из кога се највећи део програма емитовао. Ја сам чекао вести у ходнику. Спикер Бобан Ковачевић ушао је у студио у 1.45 да га кадрирам. Неколико минута касније ушао и колега Александар Делетић. Међутим, ту није било места за двоје људи и ја сам му рекао да изађе и оде до колега да се договоре за вести у три. То је било последњи пут да сам га видео живог", испричао је Станар. 

У тренутку удара, каже, само је наступио мрак.

"Ништа нисмо ни чули ни видели. Ја сам само питао колегу Бобана да ли је добро, да ли је жив и кренули смо према излазу. Знао сам да је удар дошао са десне стране, из правца Ташмајдана. Пролаза према Абердаревој више није било. Од улаза према Таковској видео сам да нема препрека и туда смо ишли", описао је Станар. 

Није имао дилему да ли треба да долази на посао тих дана, сматрао је то својом обавезом.

"Моја држава је била нападнута и хтео сам да дам допринос да у свет пошаљемо истину која је била другачија од оне коју су они пласирали. Као што су војници били на терену, ја сам био на свом послу и радио сам свој посао", рекао је Станар.

Каже и да није могао да помисли да ће РТС бити бомбардован.

"Заиста нисам то очекивао. Међутим, када са ове дистанце, свих ових година размишљам, било је предзнака да су се све коцкице сложиле да РТС буде бомбардован. Те вечери, за разлику од свих ранијих, у згради није било ниједног страног новинара, ниједне екипе. На платоу код телевизије била је постављена и камера за Брета Сандлера, који се сваке вечери одатле укључивао. Те вечери није долазио да извештава", описао је Станар.

Сећајући се тога, каже да се свих 20 година осећа тужно.

"За мене је ових 20 година чист ћар. Ја сам наставио да радим у овој кући и надам се да ћу из ње и отићи у пензију. Тужно је то јер то је злочин и за то нико није одговарао и ми се надамо да ће једном неко положити рачуне", рекао је гостујући у Јутарњем дневнику Драган Станар.

Страшан злочин који се не сме заборавити 

Председник УНС-а и уредник Пиштаљке Владимир Радомировић каже да је то страшан злочин, који не смемо да заборавимо.  

"Морамо га истражити до краја и морамо да инсистирамо на томе јер нико од оних који су наредили бомбардовање није одговарао. Нису само новинари угрожени већ и други медијски радници", рекао је Радомировић.

На конференцији под називом "Крај некажњивости за злочине над новинарима", коју заједно организују УНС и РТС, учествоваће и председник Србије Александар Вучић.

"Важно је да ће и Вучић говорити вечерас да пошаљемо поруку да и држава стоји иза наших захтева", рекао је Радомировић. 

Не можемо занемарити контекст у којем обележавамо 20 година, претње и насиље према новинарима дешавају се свуда у свету.

"И ваша телевизија је недавно била мета насиља и то не сме да се дешава. И вечерас ћемо говорити о пресуди за убиство Ћурувије, имаћемо панел о извештавању 90-их, доћи ће представници највећих медијских кућа и угледне колеге из целог света. Бомбардовање РТС-а је по много чему био преседан који је касније отворио врата за нападе и на друге медијске куће и новинаре", рекао је за РТС председник УНС-а.

Будим се. Ролетне у соби су спуштене. Тако се, кажу, ублажава дејство детонација. Које ли је доба дана? На грамофону је плоча са гласом Милоша Црњанског. Говори песму "Ламент над Београдом". На ТВ екрану су снимци разарања Југославије, снимљени тек који сат пре него што их ја сада гледам. Зграда Радио-телевизије Србије у којој сам хонорарно радио разорена је и гори у пламену. Горе и болнице, школе, фабрике... Гори хотел "Југославија", топлана, кинеска амбасада, мостови... Са грамофона глас Црњанског рецитује:

"... Париз, моји мртви другови, трешње у Кини..."

Из споја слике на екрану и звука грамофонске плоче јавља се идеја за филм "Ламент '99". Поезија утиснута у документ.

Њоме настављам причу.

Мај 1999.

У ушима ми одзвањају речи нашег писца Слободана Стојановића: "Свака генерација има свој срушени Београд." Вечерас су погодили електрану. Читам Шекспирове историјске драме уз светлост двеју свећа на крају двадесетог века:

Краљ Хенри:

"Мада узбуђени, бригом изнурени
Наш труд је да плашљив одахне мир и почне
Ужурбани глас о новим борбама
Будућим, на даљним, туђим обалама..."

Струја поново долази. На кабловској телевизији гледам музичке спотове са канала МТВ. Спотови су пуни насиља и експлозија. Тако ваљда музика данас најбрже допире до људи. Песме у спотовима су на разним језицима света.

Они ће, као форма, допунити ову причу.

Јуни 1999.

Који су то језици на којима се више не разумемо? И које су то песме на језицима оних који даноноћно разарају ову земљу? Избор је пао на енглески, немачки, шпански, француски и италијански. На енглеском ће бити две песме. Полако ми се дешифрује наслов по наслов: "Besame mucho", "Bella ciao", "Tomorrow belongs to me". Сео сам и написао сценарио. Филмска екипа окупља се на разним локацијама по граду пошто је телевизијска зграда срушена. Продуценткиња Милена, уредница Ања, директор фотографије Бојан, костимографкиња Мира... Придружују ми се на овом тешком путу. Крећемо у обилазак рушевина бирајући објекте за снимање. Биће то најстрашнија и најспектакуларнија сценографија у којој смо икада снимали. Свакако и најскупља јер у њену цену улазе људски животи. Како се обрачунава калкулација за снимање изражена у људским животима?

Сви ти погинули неотуђиви су део ове приче.

Јули 1999.

Средином месеца отпочиње снимање. И, мада је лето у пуном јеку, небо је стално натмурено, пуно некаквих огромних облака какве никада до сада нисам видео. Стално проверавамо временску прогнозу. Добијамо потврде да киша неће падати. Увече долазимо у топлану, постављамо велику расвету и, само што смо све спремили за снимање првог кадра, почиње да пада киша. Расвета се гаси и чекамо да киша престане. Не стаје по целу ноћ. Иста ствар нам се догађа и у Улици кнеза Милоша где је разорен Генералштаб. На исте се објекте враћамо по неколико пута да бисмо довршили снимање нумера. Прати нас и гомила техничких проблема, пуцају сијалице у рефлекторима, заглављује се статив за камеру... Понестаје нам средстава...

Прича се, на тренутак, прекида.

Септембар 1999.

Поново смо се окупили и наставићемо снимање. Небо је, овај пут, много мирније. Успевамо да снимимо све сегменте филма.

Прича се ближи своме крају.

Октобар 1999.

Отпочела је монтажа. Кадрови се склапају по некаквом унутрашњем ритму какав до сада нисам осетио као редитељ. Гомила документарних снимака који улазе у песму Црњанског одише стравичношћу.

Прича полако добија свој облик.

Новембар 1999.

Филм је у монтажи. Склапам га. Гледам како пулсира. Исцрпљен сам и не могу да проценим шта му још недостаје? Долазећи до самог краја, у глави ми бруји звук сирене за престанак ваздушне опасности. Једноличан, рески звук, преко којег се на екрану појављују имена оних који су радили на пројекту "Ламент '99".

Њиме се овај део приче завршава.

Како да поверујемо да је опасност прошла? И како да не пожелимо да више никада не чујемо тај звук? Сада, на крају двадесетог века, осећам се беспомоћнији него икада пре. Да ли ће наш филм допрети до свести оних чији потписи или гласови доводе до оваквих разарања. Историја учи да неће. Ова ће цивилизација свој напредак у будућност и даље плаћати огромним жртвама. То је тако трагично тачно. Покушавам да не мислим о томе да би "Ламент '99" могао имати наставак. Овде, или на неком другом простору, потпуно је небитно. Покушавам да у мислима побегнем од праве слике човечанства које ме окружује.

Али то није могуће.

У Београду, новембра 1999. 

Марко Новаковић, телевизијски редитељ и одговорни уредник Редакције драмског и домаћег серијског програма РТС-а

Снаге терориста ОВК почеле су да надјачавају снаге Војске Југославије, па је уследило повлачење, прича Миле Пантовић.

"Повукли смо се на резервне положаје и у том повлачењу мене су ранили у десну руку, то је било пред сам сумрак 10. арпила. Мени нису могли да укажу одмах прву помоћ, тек ујутру у седам сати. После су ме пребацили у центар у Ђаковици", прича један од хероја са Кошара.

Током борбе, на Кошарама је, каже, најтеже било одсуство средстава комуникације.  

"Ја сам на том положају био без везе, нисам имао уређај зато што су други људи били на терену. Требало је да буде смена, али се све то издешавало. То нам је фалило, много би ефикасније било. Али смо стварно пружили отпор, ни сам не знам како, уз Божју помоћ", сећа се Миле Пантовић.

Напад на Кошаре почео је 9. априла 1999. године када су УЧК терористи напали државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније.

Битка је трајала 67 дана и завршена је 14. јуна када се Војска Југославије након потписаног Кумановског споразума повукла са простора Косова и Метохије. 

У знак сећања на хероје који су бранили отаџбину, Радио-телевизија Србије је у сарадњи са Министарством одбране снимила документарни филм "Ратне приче са Кошара".

Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 

Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 

Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.

"Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.

У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.

Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.

Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.

Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.

"Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.

Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.

Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."

Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.

Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.

Просечна старост погинулих била је 25 година.

У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.

Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.

На неколико метара од овог оружја нашли смо се сплетом чудних околности, пошто је авијација НАТО-а уништила гро мостова, надвожњака, па се ретки саобраћај одвијао по алтернативним правцима, суштински на брзину набуџеним комуникацијама, које су надоместиле редовне, асфалтиране руте. Путеви које је изградила инжењерија су били груби, захтевни и бројне машине су морале да буду "теране" до крајњих граница како би савладале успоне, начињене махом од земље и шљунка који се непрестано крунио под теретом точкова.

Једна од таквих машина, шлепер накрцан пивом, није успео да савлада успон и остао је припијен, попут какве гусенице, на половини пута. Задњи крај приколице се, у маневру, прилично увио, па се по сувој, црвеној земљи расуло педесетак гајби пива. Возач је седео на камену поред, чекајући да неко дође у помоћ. Без мобилних телефона, то је могло да потраје. Пришао је и извинио се због невоље у којој смо се сада заједно налазили. 

Заглављени шлепер оставио је таман толико слободног пута да смо могли да прођемо само пешке. Укратко, били смо и ми заглављени, па смо поседали на камен да, уз топло пиво, покушамо да испитамо преостале опције. Уколико их је уопште и било.

Непосредно пре тога, на путу смо претекли чудан камион натоварен са четири цеви, велике попут водоводних и установили да је, осим понеког бомбардера Б-52, или пар камуфлираних тенкова, овај "оркан" био најозбиљнији комад наоружања који смо видели шпартајући Косовом уздуж и попреко. Од колатералне штете, зачас, постали смо легитимна мета, помислили смо неколико тренутака пре него што смо угледали полупреврнути камион пун пива.

Ракете чији смо траг, по залегању, пратили шиштале су негде у правцу северне Албаније, али ни у ком случају нисмо могли да видимо где су пале.

Неки западни извори тврдили су, непосредно после рата, да су пројектили испаљивани насумично јер ВЈ није имала никакве могућности да потврди циљеве. Такве тврдње се, међутим, доводе у питање јер постоје бројни извештаји о последицама бомбардовања севера Албаније.

Британски Индепендент је, тада, писао да становници села у околини Тропоје већи део времена проводе у бункерима, које је параноични Енвер Хоџа посејао како би се оградио од остатка света. Три особе су убијене и 16 рањено у тим нападима, али се не наводи да ли су жртве били цивили или припадници албанске војске или Ослободилачке војска Косова, која је у том појасу имала сијасет база.

У то време, обе стране су границу према Албанији третирале као највероватније поприште копнене инвазије, уколико до ње уопште дође, па је албанска војска код Кукса, припремајући терен, успоставила импровизовано, алтернативно слетиште за борбене хеликоптере "апач", који се после два удеса на тренажним летовима никада нису ни појавили на бојишту.

Официри ВЈ, са којима смо у то време разговарали, ту ливаду и неколико путева који су водили између база ОВК у Албанији описивали су као кључне мете напада. Такође, као мете су означавани војни магацини у околини села Вичидољи. Неки извори из тадашње југословенске војске тврде да је "оркан" који смо видели у акцији био и једино оруђе тог типа на Косову у то време.

Према албанским изворима, у акцијама артиљерије погинуло је пет, а рањено укупно 12 особа, док је истовремено уништено и неколико положаја који су припадали албанској војсци или истурених положаја ОВК. У гомили извештаја, који су у међувремену престали да буду тајни, наводи се и да је у неколико наврата гађан пут који је од Тропоје водио ка Бајрам Цурију.

"У том моменту налазили смо се у Чакору, тачније у Руговској клисури, где смо свакодневно патролирали и постављали заседе Шиптарима који су уносили оружје на територију Косова. Након продужења војног рока, заменила нас је група добровољаца, а наша јединица је кренула ка граници", рекао је у Јутарњем програму РТС-а Дејан Јовићевић.

Тамо су затекли нешто што ниједна дотадашња акција, ниједно искуство није могло психички да их припреми.

"Сећам се једне ситуације када је мој школски друг довозио мртве војнике са положаја на који смо ми требали да одемо. Дан данас нисам сигуран да ли је чињеница што смо тада, као мартовци, били најстарији и најискуснији војници, а, напомињем, имали смо 19, 20 година, требало да нас утеши или дебело забрине", каже Дејан.

Саша Радојевић је у том тренутку био заменик командира карауле Кошаре. Ту се деветог априла налазило око 115 војника граничара.

"Треба напоменути да су ти војници били припадници специјалних граничних јединица. То су били посебно припремљени војници, обучени за обезбеђивање државне границе. Психофизички су били мало способнији од осталих војника, баш због тог суровог терена и начина обезбеђења државне границе. Ти војници, који су имали око 20 година, изнели су битку за Кошаре", истиче Радојевић.

Напад на Кошаре за њих није био изненађење. Граничари су своје борбене задатке извршавали у веома непријатељским условима.

"Имате са једне стране Републику Албанију, која има претензије ка вашој територији, и имате иза вас села у којима етнички живе Албанци, и граничари су све своје задатке извршавали у тако једном окружењу", каже Радојевић.

О бројности и снази непријатељске војске говори се непрестано.

"Оно што слушамо после 20 година са супротне стране и оно што смо осетили на својој кожи, то је огромна сила била. То је била цела регуларна војска Албаније. То су биле две бригаде, припадника ОВК-а и бригада плаћеника из арапских и муслиманских земаља", наводи Радојевић.

Прво јављање родитељима

Дејан се први пут родитељима јавио после више од месец дана, 13. маја, из болнице у Приштини. Јавио им је да је рањен, да не би чули од неког другог, већ да знају шта му се тачно догодило.

"Касније сам сазнао да су моји родитељи поносно ишли улицом, дигнуте главе, без обзира на то колико су бринули и колико им је тешко било", каже Дејан.

За њега су најтежи тренуци били тренуци неизвесности између борбе. 

"Кад крене напад, адреналин скочи, па у том тренутку заборавиш да си у снегу до колена, да се мењају четири годишња доба, заборавиш на мртве, на све проблеме. У периодима неизвесности, међутим, и минут за размишљање предуго траје", сећа се Дејан.

Те 1999. године на Кошарама је било припадника 72. и 63. специјалне бригаде и доборовољаца из Русије и Србије.

Према сведочењима Саше Радојевићa било је невероватних тренутака. Када је погођен положај код граничног камена Ц-4, три дана је све горело.

"Неколико дана је горело ниско растиње, и у том ниском растињу се видело да горе тела неких војника. Још три, четири дана су тињали, то је било језиво, то су били тренуци када вас гађају бомбом, ви сте неколико секунди у вазуху, лебдите и онда се спустите на земљу и чекате да следећа бомба буде баш ваш погодак", сећа се језивих тренутака Саша Радојевић.

Пријатељства до гроба 

Поред свих лоших тренутака које су те године проживели и којих се живо и са сузама у очима сећају и после 20 година, једино лепо што одатле носе су пријатељства која су стекли за цео живот.

"Ми смо се толико зближили и заволели. Ти ратни другови, ти војници су као једна породица сада. Кад погине друг поред вас или буде рањен, ви то осећате као да је део ваше породице", истиче Радојевић.

За Дејана је то ситуација у којој стекнете друга до гроба. 

"Са тим људима сте провели неко време које, иначе, у животу не бисте могли да доживите. Константно смо у контакту, трудимо се да се видимо што редовније", каже Дејан.

Те 1999. године на Кошарама je страдало 108 војника.

"Поносни смо што смо били део те екипе која је, да тако кажем, положила тај државни испит који добијају генерације једном у сто година, јер смо ми били на оној правој страни, бранили смо нешто што нам по међународном праву и Уставу припада. Нисмо желели нешто што није наше и што нам не припада", истиче Радојевић.

Свака прича ветерана почиње сећањем на ратне дане.

"Ми то не можемо да заборавимо и волели бисмо када јавност то не би заборавила. Сад та јавност треба да одлучи да ли ће да буде поносна на нас или ће да нас гледа као социјалне случајеве, јер поуздано знам да већина породица палих бораца ветерана доста тешко живи, на ивици егзистенције", каже Дејан.