Говорећи на свечаности председник Србије Алесандар Вучић рекао је да се у Србији у последњих 20 година ћутало о подвизима хероја са Кошара, али да је то време прошло.

"Више немамо право на тишину ни да нам образи црвене, јер имамо с чим да се поносимо", поручио је Вучић окупљенима.

Вучић је истакао да се нисмо само крили већ и шапутали у последњих 15-20 година о јунаштву војника да би се "додворили онима који су бомбардовали Србију и убијали народ".

"Вас се не само не стидимо, ви сте најбољи део нас, наше Србије", рекао је Вучић.

Како је нагласио, тај мали народ се дрзнуо да им каже му је слобода преча од свега.

"Ми имао наше српске синове какве нема у свих тих 19 земаља (колико је тада НАТО имао чланица) које су хтеле да покоре и поробе земљу", поручио је Вучић.

"Можда смо шансу промашили, будуће генерације да спрече нову крв"

"Друге не дирамо, никога не угрожавамо, али ћемо свој народ и земљу умети да сачувамо, никоме не претимо али не нападајте ни Србе ни Србију. Знаћемо да је одбранимо и заштитимо", напоменуо је председник. 

Како је рекао, нема ни нас, ни Албанаца довољно да бисмо се вечно убијали, да нисмо ни ми, ни они довољно богати да такве сукобе можемо да платимо.

Дужни смо нашим херојима да нађемо некакав компромис и договор. Чак иако смо шансу промашили, неке будуће генерације мораће да искључе поновно проливање крви, сукобе и ратове. Пошто се ми Срби не плашимо ничега осим себе, баш зато такав мир је најпотребнији и нашим мртвим јунацима, онима који су нам мир донели", рекао је Вучић.

Сваки војник, каже председник, пре страдања, зна да рат за сутрашњи мир нема краја, а крај је све што хероји са Кошара желе и заслужују - крај изгубљености, лутања и коначног проналажења Србије.

Можда то нећемо пронаћи данас, али убеђен сам да ћемо пронаћи у нама нашу Србију, велику сјајну, уређену, запослену, лепу и онакву за какву је вредело погинути", рекао је Вучић..

Председник је поновио да се Србија никада више неће стидети својих хероја и да ће убудуће, као што је то било у Нишу, на војној паради, на парадама корачати и ветерани.

Казао је да је дуго писао говор за вечерашњу академију, дуго и пажљиво бирао и мерио сваку реч.

"Слушајући ове младиће, Илкета (Владимир Илић) и Видоја (Видоје Ковачевић) на почетку. За Илкета нисте знали – када сам му пружио руку, није ми одмах пружио своју руку, рекао је да није видео, јер нема лево око. Када сам све њих слушао схватио сам да ми је говор који сам дуго припремао недовољно снажан, да није довољно одговоран да одговорим на све оно кроз шта су јунаци са Кошара прошли, објаснио је Вучић.

Нагласио је да је тачно 67 дана трајала битка на Кошарама, да је тачно 108 живота поклоњено у тој караули без трунке жаљења и једа, а 18 официра и подофицира, 53 војника на редовном воном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца одлучило је да је смрт бољи избор од пораза отаџбине и да је отаџбина важнија од живота.

"Поставили су своја тела, своју крв и свој живот између отаџбине и непријатеља и слободе и ропства, а просечно су имали нешто мање од 25 година. Због Србије одбили су да имају више".

"Умрети за отаџбину –  најстрашније и највеће дело"

Председник истиче да зна да је лако рећи да је слатко умрети за своју отаџбину, али да то не раде они који то причају, већ они који не оставе ниједну реч о томе.

Додао је да је најстрашније и највеће дело на свету када неко поклони свој живот отаџбини.

Вучић је поручио да на овом месту немамо право на тишину и додао да је поносан што не ћутимо, већ се дичимо јунацима и гласно говоримо о њима.

Како је рекао - 20. година ћутања је било превише, превише наше срамоте.

"Немамо право више да нам образи црвене, јер имамо са ким да се дичимо и да се њиховим делима поносимо", подвукао је председник Србије.

Навео да је много погинулих у ратовима током деведесетих, страдали током бомбардовања и херојхски палих на Кошарама, Паштрику, на Косову и Метохији, али и у многим деловима бивше Југославије и да захтева да им се одговори на више важних питања.

"А, једно на које нећемо имати одговор, и период којег ћемо се увек стидети у својој историји је – зашто смо ми презирали и стидели се оних који су били бољи и храбрији од нас", подвукао је Вучић.

"Како смо смели то да урадимо, ако не пред собом, пред историјом и будућношћу српског народа".Та су питања, како је оценио, важна су за њих, али и за све нас, за нашу децу, која треба да живе, уз све наслеђе које и хероји и кукавице подједнако остављају.

"Зашто се све то догодило, шта су ти животи бранили, шта смо изгубили осим драгоценог живота... Шта смо добили и, на крају, да ли знамо ми за које су гинули куда идемо и како и да ли смо у стању да стигнемо", запитао се Вучић.

"Рећи погинулима да је њихова смрт била део велике политичке победе била би лаж и увреда за њих саме, али је била део друге победе - победе духа, храбрости", истакао је Вучић и додао: "А, у чему бисмо се ми Срби разликовали од свих других ако тиме не бисмо могли да се дичимо".

"Они су пали у бици коју Србија није изгубила. Изгубили смо је на политичком терену. Не против Албанаца са КиМ, већ против највећих сила на свету, удружених у намери да нас казне и одузму нам део територије", нагласио је председник.

Како је рекао, јунаци су пали после деценије у којој Србија није увек и на најбољи начин знала да дефинише шта хоће тачно, нити како то да оствари.

Али, оно због чега се диви борцима и њиховим породицама је, каже, то што нису тражили лажни или довољан разлог да себе из невоље извуку, већ је за њих било важно да чују глас државе и да се боре до краја за своју земљу и да за њу погину.

"И као што је речено, није мртав онај војник који је погинуо, већ онај који је заборављен. А, наш је посао да њихово јуначко дело никада не буде заборављено и да никада не буде остављено иза нас", подвукао је српски председник.

"И све ово о чему сам говорио, хероји са Кошара су знали, били су паметнији од нас, знали су за сав бесмисао наше крваве деценије, за све наше промашаје, политичке грешке, за узалудност толиких смрти", навео је председник.

"Постоји у мени потмули стид некога ко никада није успео да се придружи њима и покаже било шта од онога што су нам оставили у аманет", додао је Вучић.

Како каже, постоји обавеза да бар пробамо да одговоримо на сва она питања на која ова држава мора да има одговор, да њени највећи хероји не би били заборављени... Да би њихова смрт била поштована и да једини одговор на све што се догодило, што су тако храбро урадили, мора да остане и наш понос и понос њихових породица.

" А, наш живот, наш рад и наш успех, успех Србије и будућност Србије је једини начин да се образложи њихова смрт. Наша способност да коначно дефинишемо ову земљу, да јој одредимо циљ, да тачно знамо где су јој границе, да те циљеве досегнемо, значиће управо то – да нису узалуд дали своје животе", поручио је Вучић.

"И нема ко други, пошто су најбољи међу нама остали на Кошарама, Паштрику, широм КиМ и других делова бивше Југославије да то уради", додао је Вучић.

"Нема ко други да на то тешко питање, питање јединства националног корпуса, који је разбацан у више земаља, данас да адекватан одговор. Онај који ће из себе искључивати и смрт и рат и који ће пронаћи могућност да где год да смо будемо једно", каже Вучић.

"Страшан је задатак пред нама, али још је гори био онај постављен пред хероје с Кошара, они су гинули, гинули су волећи Србију, борећи се за Србију и не знајући шта све и шта тачно иза себе остављају. Србију - због које су јурнули не само на небо. И баш зато данас, невероватним чудом, после толиких смрти, ти људи тврдоглаво бранећи сваку стопу наше земље, ми данас због њих имамо Србију", поручио је Вучић.

"Имамо државу у којој стварамо, градимо, радимо и не заборављамо. Поставите себи питање да ли бисмо све то имали да није било њих и њихове жртве, рекао је Вучић.

Имамо, како је поручио, још један задатак, који је посебно тешко изговарати пре породицама погинулих - "да нас у будућности увек буде много више живих, све мање мртвих, да се рађамо а гинемо само кад морамо".

"Да нам књиге, знање буду најјаче оружје а право оружје које све то брани буде толико моћно да више нико не крене на Србију као што су кренули преко Кошара. Да после политичких пораза почнемо да побеђујемо и у политици", додао је Вучић.

Вучић је рекао да се клања жртви породица погинули, јер њима дугујемо мир и слободу.

Владимир Илић, припадник Петог батаљона војне полиције, пренео је окупљенима искуства тих тешких дана борбе.

"Граничарима је лакнуло када су нас видели, а једини ослонац су нам били обученост и знање на непознатом терену. Задивљујуће је како смо поступали сви као један, а старешина увек први", рекао је Илић.

Истакао је да су често били мокри до голе коже, правили кревете од грања, као и да је хране увек недостајало.

"Колико је наше другарство било јасно ће вам рећи ситуација када један од нас своју последњу конзерву дели на 15 делова и свима даје једнако", додао је Илић.

Напад је, подсећа, почео у зору, трајао цео дан.

"Недостаје муниције, али не посустајемо. Иако неискусни, нема панике, јуначки се боримо", прича Ивић.

Истакао је да је најтеже било када су његови саборци страдали у борбама.

"На Ђурђевдан нас засипају гранатама толико прецизно, да је сваки пут неко био рањен.. Губимо старешине, гину момци ... скоро да нема никога ко није рањен, они који су мање рањени излаче друге. Касније смо сазнали да смо непријатељу нанели много веће губитке него они нама и да смо успели да спречимо копнени напад на нашу територију", нагласио је Илић.

Када су борбе престале кренули смо кући са великим ожиљцима на телу и још већим у души јер више нисмо сви као један, рекао је Илић и додао: "Неки су заувек остали да чувају караулу, никада их нећу заборавити".

"Није мртав борац онај који је погинуо, него онај који је заборављен. Јунаци са Кошара нису нити смеју бити заборављени. Слава им", поручио је Илић.

Сведочењима преживелих, цитатима из писама неких од 108 погинулих припадника Војске Југославије, који су животом бранили државну границу од албанских снага током НАТО агресије, као и драмско-документарним извођењем представљен је сав ужас кроз који су пролазили војници, борци, остављени на најтежем месту, готово одсечени од света, а под сталним нападима терористичких група, албанске војске и НАТО авијације.

Тако је публика, цитирањем њихових писама породици, могла да чује о њиховој храбрости, солидарности, другарству, уз и упркос свакодневним жртвама.

Подсетили су како су војници проводили војничке дане, шта су осећали и шта их је мучило, радости и бриге - породица, отргнутост од младости, школа, девојке, њихова храброст .

У једном делу прочитано је писмо упућено породици капетана, који је жртвовао свој живот да би спасио своје војнике.

"Овим писмом ми војница са Кошара, желимо да вас известимо о смрти нашег капетана који се часно борио у акцији заузимања непријатељског положаја. Покушао је да извуче ранење војнике упкрос непријатељским снајперима. Морао је да се придигне да би их извукао и тако свој живот изложио опасности. Пре него што је погинуо, рекао је да се не сме одустати од акције без обзира на жртве... Успешно смо се стационирали на граници, а наш капетан ће заувек остати у вашим срцима. Живела Србија, до коначне победе".  

Видоје Кoвачевић, командант борбене групе 63. падобранске бригаде у пензији подсетио је да су због тешког и неприступачног терена састављаног од планинских врхова и вишеструко бројчано надмоћнијег непријатеља, војницима на Кошарама у помоћ стигли припадници 125. моторизоване бригаде и 63. падобранске бригаде.

"Долазак тих припадника у рејон Кошара, дао је велику моралну и психилошку и подршку народу и припадницима јединица", рекао је Ковачевић.

Према његовим речима, Кошаре су пример како војничко умеће, снага и јединство, а изнад свега морал, могу да надјачају бројнијег непријатеља. 

"Нама ветеранима је посебно драго што држава у последњих неколико година чува сећање на битке и тиме указује своје поштовање према ветеранима", изјавио је Ковачевић.  

Битка на Кошарама симбол је одбране државне границе, а трајала је од 9. априла до 14. јуна 1999. године.

Тако нешто Србија више неће допуштати, као што неће допуштати да јој неко терорише, киднапује и убија грађане, истакао је Селаковић. "Будите уверени да је једини пут којим Србија може да иде пут разговора и преговора", додао је он.

Селаковић је рекао да је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација сламка за коју се Београд хвата у борби за Косово и Метохију, али далеко од тога да је све оно што у њој пише сјајно и да нам одговара.

Како је навео, нешто из Резолуције 1244 је извршено, али постоји и оно што није. "Колико се она поштује можете да видите. они који су учествовали у њеном доношењу данас је врло активно с времена на време и крше", рекао је Селаковић, одговарајући на питање новинара да ли је Резолуција 1244, која је усвојена на данашњи дан пре 20 година, остала мртво слово на папиру.

Навео је да се Резолуција 1244 неретко у нашој јавности глорификује и да о њој причају они који је пре тога нису ни прочитали. "Резолуцијом 1244 је суспендован наш суверенитет над нашом јужном покрајином, а то је учињено након 78 дана и ноћи жестоког НАТО бомбардовања наших градова, села, инфраструктуре, привреде, убијања наших грађана", додао је Селаковић.

Рекао је да се данас, 20 година након доношења Резолуције 1244 и завршетка НАТО бомбардовања, Србија и сви њени органи, почев од председника државе Александра Вучића, грчевито боре да заштите право сваког Србина и Српкиње који живе на КиМ на достојанствен, миран и нормалан живот јер је то, додао је, оно што им је одузето.

"Са друге стране, нисмо као неки пре нас лицемерни па да о томе причамо на исти начин као да ми живимо на КиМ, јер ми тамо не живимо. Ми живимо у централној Србији, Војводини...и свакоме од нас је живот неупоредиво лакши него сваком нашем човеку који је остао на КиМ", рекао је Селаковић.

Додао је да је Србија ушла у преговарачки процес, како би се зауставило страдање и погром и нашло решење које ће задржати српски народ на КиМ.

Дан у којем је "отворена сезона лова" на Србе

Селаковић је рекао да је 10. јун 1999. године дан у којем је "отворена сезона лова" на Србе на КиМ и додао да од тог дана нико више ни за једно једино убијено српско дете, старицу, старца, жену или човека није сносио никакву одговорност.

Подсетио је да су Србе на КиМ киднаповали, убијали, силовали, мучили. "Колико год се трудио, као човек, да разумем породице жртава, слагао бих ако бих рекао да их у потпуности разумем и да саосећам јер то, нажалост, може да осети само неко коме је најближи страдао, мучен, силован, отет или убијен на мучки и свреп начин", рекао је Селаковић.

Навео је да ово није први пут да присуствује догађајима у спомен-соби Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ и да ће ту долазити и убудуће, те поручио да би на таква места требало да доводимо и своју децу, "јер ако ми не будемо причали о нашим жртвама, будите сигурни да о њима неће причати нико".

"А онај о коме не прича нико као да није ни постојао, а овде су 2.501 име човека и жене са КиМ који су своје животе изгубили на правди Бога", додао је Селаковић.

Заступник Удружења Снежана Марковић Здравковић каже да су јој 4. јуна убијени отац, мајка, и брат, а запаљена јој је и кућа.

Додаје да је тог дана једина преживела као и њена ћерка са троје деце.

Спасић: Породице траже правду

Председник Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ Симо Спасић је истакао да породице жртава траже правду. "Да је сваком Србину, државницима Србије, вођама опозиције и НВО убијен по члан породице у рату на простору бивше СФРЈ, лакше би разумели језик српских жртава", рекао је Спасић.

Затражио је да држава законом регулише права породица цивилних жртава рата, наводећи да је Србија једина земља у региону која нема тај закон.

Спасић је захвалио заменику градоначелника Београда Горану Весићу који је, како је истакао, много помогао Удржењу породица киднапованих и убијених на КиМ.

"Заменик градоначелника нам је много помогао за разлику од других који су нам окренули леђа. Ова просторија је од Града, али ја очекујем да ће нам он веома брзо, са својим сарадницима, наћи адекватнију просторију у приземљу да могу грађани и породице жртава да дођу", рекао је Спасић.

Обележавању Дана косметских жртава присуствовали су заменик директора Канцеларије за КиМ Душан Козарев, заменик градоначелника Београда Горан Весић, породице жртава са КиМ.

"Никада у својој историји нисмо били тако сами, само са својим народом", рекао је Вулин и порућио да су војска и народ тада покази невероватну способност отпора, храброст и вештину а затим је он оценио да су Срби прошли тежак период након НАТО агресије", казао је.

Како је оценио, то је био период у којем је од нас тражено да се самопоништимо, да заборавимо и да се одрекнемо својих ратника, да заборавимо суштину и смисао наше борбе, период у којем се од нас тражило да прихватимо кривицу за туђе злочине, да се стидимо злочина других и да их прихватимо као своје.

"Не може бити ни војске ни државе која нема самопоштовање, која не може да се наслони на оне који су били пре њих", истакао је Вулин.

Оценио је да армија која нема морал, снагу, сећања и понављања не може бити победничка армија и додао да је морал изнад свега.

"Није НАТО зауставила наша техника, није га зауставила ни наша премоћ, зауставила га је у копеној интервенцији свест да ће се војска и народ бранити", рекао је Вулин и подсетио да народу и војсци ништа друго није преостајало "него да се бране упорно, одлучно и сигурно".

Учесницима се обратио и ректор Универзитета одбране генерал-потпуковник Горан Радовановић који је истакао да конференција има изузетан значај за систем одбране и ширу друштвену заједницу и додао да ће радови свих учесника бити публиковани у Зборник "јер нећемо дозволити да чињенице и истина заснована на њима, о оваквом чину бруталности и повреде међународног права, егзистира негде у зони широког поља појединачних сећања".

На Конференцији, коју организује Универзитет одбране Министарства одбране Србије, осим домаћина учествују и представници Руске Федерације, Народне Републике Кине, Босне и Херцеговине и Републике Белорусије.

Теме панела Конференције су политичке, правне, економске и еколошке последице НАТО агресије, безбедносне и војно-стратегијске импликације и оперативно-тактичка искуства у одбрани од НАТО агресије.

Председник САНУ академик Владимир С. Костић је, отварајући скуп, нагласио да је бомбардовање Србије злочин, баналан у својим разлозима и у својим објашњењима.

"Није то бомбардовање било усмерено ни на једног човека, ни на једну породицу, ни на идеологију. Бојим се, а нисам никакав распомамљени националиста, да је било усмерено ка колективитету. Не смемо заборавити суровост са којом је изведено, не смемо се заводити причама о прецизним бомбама које су можда летеле на Београд, али нису летеле на страћаре алексиначких рудара, нису летеле на мост у Варварину или на болнички круг у Нишу", рекао је Костић.

Сматра да Србија "са тим злочином не може бежати од света, али га мора носити са собом".

"Ми не можемо наш инат направити у политичку идеологију, али у сваком промишљању успомена на оно што се догодило пре 20 година мора остати, у нашој елеборацији и правцима и путевима којима желимо да идемо", сматра Костић.

Приметио је да је данас у публици било људи "који су на Кошарама и Паштрику добровољно прешли преко сопственог леша".

"Они су сведоци трагедија када су млади животи око њих падали. Ако коме можемо посветити златне речи наших златних песника, то су они који су отишли у просторе из којих се не могу вратити. Патриотизам као привилегија остаје на њима", нагласио је Костић.

Горки укус бившег пријатељства 

Делић је подсетио на све оне писце и академике који су током бомбардовања свакодневно у пет до 12 сати у Француској 7 јавно речју протествовали, а Михаиловић је прочитао текст "Горки укус бившег пријатељства" у коме се запитао шта је било са Словенцима, Чесима и Пољацима, са којима смо били у пријатељству, а подржали су уништавање Србије.

"Ово је 24. дан како нас алијанса сравњује са земљом, а ми смо још на ногама. Управо толико је на почетку Другог светског рата издржала Француска, десетак дана дуже Пољска, прва Југославија једва 12 дана, али изузимајући Британију и Совјетски Савез токлико дуго ниједна друга држава Европе. Нас ово подсећа на то време", записао је Михаиловић 6. априла 1999. у тексту објављеном у НИН-у 22. априла.

Бећковић је изговорио исти текст који је говорио 26. марта 1999. у Удружењу књижевника Србије: "Један човек влада светом, а не влада сам собом. Не зна ни где је Србија, ни ко су Срби ни шта им је Косово. Бомбардује нас да би спречио убијања и разарања, зауставио хуманитарну катастрофу. Каква срамота за људски род, какво понижење и искушење за српски народ!".

"Косово је српски архетип. Да је негде ван нас, а не у нама, могли бисмо да га дамо. Овако, како да останемо живи, ако га из себе ишчупамо?", рекао је Бећковић.

Причом сведочимо 

Симовић је прочитао сегменте из свог дневника који је водио током бомбардовања, признавши да је те 1999. осетио обавезу да све запише.

"Трудио сам се да чујем и видим што више, користио сам све изворе информисања, али највише крећући се градом, разговарајући са људима, посматрајући збивања и последице", објаснио је Симовић подсетивши присутне на сцене које су се тих месеци одигравале у Београду и широм Србије, на сва уништавања и жртве.

Вуксановић је одржао беседу о срушеним мостовима новосадским: "У ноћима када се уместо комета с неба откидају бомбе, атлантске, из света сеновитих душа што над нама тумарају, утварно, нема природније слике од окупљеног народа на мостовима, да их собом заклони, најчешће над моћном реком са извором испод црне шуме, шварцвалдске, јер окупљеном народу припада писац чије су приповести о мостовима добиле светско признање, нобеловско, као што нема неприродније и сулудније слике од порушених мостова, новосадских, на дунавској реци...".

Он је приметио да "новосадски мост није бранио само својом постојношћу но се бранио и андрићевском опоменом да причом сведочимо, дуговеко, јер нашу причу, о преласку на другу обалу, не може уставити нико".

Тешић је говорио своје песме, а Петровић "Велику причу", испричавши и како му је жена тражила да спусти ролетну, а он одбио да би убрзо ролетна искочила из заглавља, оборила саксију са чуварем куће, земља пала на под и бомбе погодиле Лађевце.

Ковачевић је рекао да је народ, који је у 20. веку доживео најстрашнији геноцид у два светска рата, проглашен геноцидним на крају тог истог века и да 20 година касније видимо да је реч о плану глобалне стратегије.

Реч је, приметио је, о стратешком аутопуту Тирана - Приштина и даље преко Северне Македоније и Бугарске, реч је о путу који повезује Јадранско и Црно море, о најбржој копненој вези два мора, стратешки битној за снабдевање земаља које опкољавају Русију.

На том путу се, додао је, нашао југ Србије са још неким успутним вредностиам као што су рудна богатства, уз све то ту земљу насељавају људи који се не љуте када их из милоште називају малим Русима, а данас смо окружени са 50 милиона чланова или придружених чланова НАТО пакта и мржњом која свакодневно ескалира.

"Да ли је могуће да су данас право и правда два супростављена појма, да ли је могуће да се током злочиначког бомбардовања помиње анђео у земљама агресорима, да ли је могуће да се 20 година после бомбардовања злочин назива правдом, да ли је могуће да се преко свих тих злодела прелази са неподношљивом дозом цинизма, лажи, ругања само зато што план опкољавања Русије оправдава све учињено и што ће бити учињено, да ли је могуће да се ми као народ делимо, свађамо и сатиремо у сопственој неподношљивости, у мржњи..да ли је могуће да смо и у најтежим приликама, као данас кад се боримо за опстанак, сами себи опасни за живот, да ли је могуће пронаћи прави пут и спас када су они и када смо ми против нас?", запитао се Ковачевић.

Како је навео, обавеза озбиљне државе и друштва јесте да се сећа свих невино страдалих у НАТО агресији, да чува мир и да "не дођемо у ситуацију да више икада своју слободу бранимо људским животима".

"Верујем да водимо политику која ће нам омогућити трајни мир на нашим просторима и верујем да никада нећемо заборавити оне људе који су дали оно највредније, своје животе, да бисмо ми данас живели у миру. Слава свим невино страдалим у НАТО агресији", нагласио је Никодијевић.

Министар Вулин је рекао да Србија није урадила ништа да би изазвала и оправдала НАТО агресију.

"Зато нас и боле изјаве дате преко воље како жале за цивилним жртвама које су нанете за време НАТО агресије. То није довољно, морају се жалити и наши војници и полицајци. Нико нема право да убије војника или полицајца у једној сувереној, слободној земљи, нити да уништи животе и обогаљи породице зато што је неко војник или полицајац", рекао је Вулин.

Директор КБЦ "ДР Драгиша Мишовић" Владимир Ђукић рекао је да су страдали они који нису могли да побегну, неуролошки, непокретни пацијенти. 

"Не смемо да заборавимо, нити да опростимо", поручио је Ђукић.

Погинулима су пошту одали и чланови породица и медицинско особље болнице "Драгиша Мишовић".

У ракетном нападу снага НАТО-а 20. маја 1999. године, 50 минута после поноћи, страдали су војници Александар Бајин, Горан Вережан, Предраг Игњатовић, Бранимир Крњајић, Славиша Миљковић, Војин Пејчиновић и Драган Танкосић, као и пацијенти Бранка Бошковић, Зора Бркић и Радосав Новаковић.

Хоџис је рекао да као отац саосећа са свим родитељима који су у различитим околностима изгубили децу и да је желео да ода почаст невино страдалим малишанима.

"Овај споменик је подсетник на трагедију у којој су страдала деца, која су симбол будућности, без обзира које су нације или вере", рекао је Хоџис.

Нагласио је да је споменик и снажан подсетник зашто се у будућности мора снажно радити на превенцији сукоба у којима су, како је рекао, невини увек највеће жртве.

Хоџис данас и сутра учествује на конференцији "Србија и НАТО - поглед у будућност" коју организује Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) у сарадњи са потпредседником Народне скупштине Владимиром Маринковићем и Амбасадом Краљевине Норвешке у Србији, а у оквиру програма Београдска НАТО недеља.

"Падале су бомбе, сви су вриштали, плакали, жене и деца. Много је тешко било. Ко је где могао да побегне, да се склони. Тешко. Никад да не буде то", сведочи Озрен Вацић из Лесковика.

Највише Нишлија страдало је у Шуматовачкој улици. Међу њима и млада жена у поодмаклој трудноћи.

"Имам и сина и унуке, али њено место ништа не може да попуни", каже Милоје Илић, отац погинуле труднице.

Током НАТО агресије на Ниш је бачено 16 контејнера са три хиљаде касетних бомби, иначе пројектованих тако да одређени проценат не експлодира одмах већ годинама или деценијама касније. А на територији Србије још има заосталих касетних бомби.

"По процени Центра за разминирање на територији Србије ван касарни налазе се на око два и по милиона метара квадратних још увек неуништене касетне бомбе. Опасност од њих је што се активирају на сваки додир", наводи Слађан Вучковић, деминер.

У знак сећања на страдале 7. маја 1999. служено је опело и положени су венци на споменик жртвама НАТО агресије.

Амбасадорка Народне Републике Кине Чен Бо рекла је на месту где се налазила зграда амбасаде да погибију три кинеска новинара осећа као лични губитак, пошто да су били њени пријатељи.

Ченова је поновила добро познат став Пекинга који осуђује бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославије и варварски чин бомбардовања кинеске амбасаде.

"Кинески и српски народ су били заједно у најтежим тренуцима. Пријатељство две земље постаје све чвршће и чвршће", нагласила је Ченова.

Председник Удружења новинара Србије Владимир Радомировић подсетио је да се прво догодио напад на зграду РТС-а.

"То је био преседан у којем је убијено 16 наших колега, а затим убиство троје наших кинеских колега", навео је Радомировић.

"Српски и кинески новинари су овим заједно спојени трагедијом, али надамо се да је то основа боље сарадње", рекао је Радомировић.

"Он није само значајан за нашу општину, него за целу Србију и српски народ. Оно што је општина Осечина најмање могла да учини за њега, то је да једну улицу у центру места назове по њему", рекао је председник општине Осечина Драган Алексић.

А на свечаним академијама у Осечини и Ваљеву, истакнуто је да је Миленко био ратник и витез и да је са јуначким срцем одлетео у легенду, знајући да ће својим животом заштитити млађе пилоте.

"Погинуо је бранећи своју отаџбину, извршавајући најсветији чин, жртвујући себе за слободу свог народа", истакао је бригадни генерал Жељко Бичић, командант 204. ваздухопловне бригаде.

"Најхрабријег међу нама нема овде. Али зато многи од нас седе у овој сали јер се пуковник Павловић винуо у небо, знајући да је живот јефтинији од оног што брани", поручио је градоначелник Ваљева Слободан Гвозденовић.

Његово херојство симболично ће обићи свет. На иницијативу Осечине и пилотове породице, марку са ликом Миленка Павловића пустила је у оптицај Пошта Србије.

Пуковник Миленко Павловић, командант 204. ваздухопловне бригаде погинуо је на данашњи дан пре 20 година. Херојски се борио са 16 НАТО авиона бранећи "мигом 29", без радара, небо над родним Ваљевом.

Остаци авиона пали су на село Бујачић. Споменик му је подигнут у Ваљеву, где је уз почасни налет два "мига" српске авијације служен помен и положено цвеће.

"Нама као породици је веома драго да град Ваљево и општина Осечина у сарадњи са припадницима 204. ваздухопловне бригаде одржавају дане сећања на херојски подвиг нашег оца", рекао је Миленков син Срђан.

Славног пилота Миленка Павловића сетиће се и сутра у његовом родном селу Горњем Црниљеву код Осечине. Држава га је одликовала Орденом за храброст.

"Од прве сцене, па све до завршетка, познате су нам и слике и детаљи, познато нам је и оружје, али могу рећи да сам одушевљен и простором и амбијентом у коме је поставка смештена и начином на који је то урађено", рекао је Делић.

Међу онима који су обишли изложбу "Одбрана 78" био је и генерал Љубиша Диковић, некадашњи командант 37. моторизоване бригаде, који је одао признање свима који су на било који начин учествовали у осмишљавању и поставци ове изложбе.

"Нисам очекивао да ћу доживети да овакву изложбу видим, овде у Београду. Изложба је за понос свих оних који су учествовали у одбрани од НАТО агресије 1999. године, на било који начин", нагласио генерал Диковић, додајући да ову изложбу треба да виде они којима је Србија у срцу, али и они који су учинили велико зло према нашој земљи 1999. године.

Говорећи о утисцима након обиласка изложбе, генерал полиције Обрад Стевановић истакао је да су они толико јаки да скоро да не може да издвоји само један, упућујући честитке пре свега онима који су је идејно креирали, а и онима који су је реализовали.

"Ово је, по мом мишљењу, после 20 година, најбољи начин да се изрази јединство војске, полиције и народа у одбрани Србије и СР Југославије од НАТО агресије", истакао је генерал у пензији Стевановић и додао да изложбу препоручује свима – и пријатељима и непријатељима.

Према речима генерала Мирослава Лазовића, ратног команданта 250. ракетне бригаде за ПВД, који је био и на отварању, изложба је нешто што је вредно и што има пуно смисла, и место где се људи могу уверити у све оно што смо причали или што смо ћутали ових 20 година.

Актери дешавања из 1999. године и команданти ратних јединица, који су данас били у улози посетилаца изложбе, сложни су у оцени да би изложба "Одбрана 78" требало да остане као трајна поставка, имајући у виду важност догађаја којима је посвећена, али и неопходност да она треба да остане као подсећање будућим нараштајима о НАТО агресији 1999. године.

Изложба "Одбрана 78", чији је аутор Душан Јововић, мултимедијална је и интерактивна поставка подељена у осам целина и први пут приказује видео и штампане материјале који до сада јавности нису били приказани.

Генерални директор РТВ-а Миодраг Копривица каже за РТС да Радио-телевизија Војводине ниједног тренука није прекидала свој рад.

Истиче да РТВ емитује свој програм на на српском и још 14 језика мањина.

Копривица наводи да је на градилишту нове зграде РТВ-а тренутно 270 радника.

Како наглашава, објекат је у трећој, завршној фази изградње, а радови би требало да буду готови до 25. новембра.

Нова зграда имаће пет телевизијских и шест радијских студија.

Према његовим речима, у централном деску радиће 70, а у деску за програм мањина 50 људи.

"Нови простор ће у потпуности задовољити потребе РТВ-а и у техничком и технолошком смислу  и надоместити стару зграду која је срушена у бомбардовању НАТО", наглашава Копривица.

Осврнувши се на чињеницу да радио у Новом Саду постоји 70, а телевизија 50 година, Копривца напомиње да за РТВ-ом постоји аутентична потреба људи што су препознале Влада Србије, Покрајинска влада и Град Нови Сад који су издвојили 48 милиона евра за нову зграду РТВ-а.

"Грађевински део је кошато око 30 милиона, а најсавременија опрема по европским стандардима преосталих 18", каже Копривица.

"Уложена средства представљају и изазов запосленима РТВ-а да побољшају свој програм, у условима у којима ће моћи да раде лакше и ефикасније и на крају да раде у хуманијим условима", додаје Копривица.

Говорећи о плановима РТВ-а, Копривица каже да је војвођански јавни сервис опредељен да буде центар информисања у Подунављу.

"За то имамо подршку и Владе Србије и Покрајинске владе, али наших колега у региону", закључује Копривица.

СИНОС је подржао оцену Организације за заштиту људских права Хјуман Рајтс Воч да је напад на зграду и студио РТС-а био намерни напад на цивилни објекат, што га чини ратним злочином, и остаје при захтеву да починиоци овог ратног злочина морају да буду кажњени.

Неки од сведока први пут у јавности говоре о околностима и детаљима који доказују да су жртве могле бити избегнуте.

Ко је знао да ће зграда бити бомбардована и зашто, упркос томе, није евакуисана?

Како је петнаестак дана раније заустављен напад НАТО авијације на РТС?

Зашто ниједан међународни суд није осудио никог из НАТО-а за убијање цивила, и поред оцена међународних организација за заштиту људских права да је реч о ратном злочину и да није било никаквог оправдања за бомбардовање Телевизије?

"Хроника најављене смрти" је потресно сведочанство о трагедији од које се никада нећемо опоравити, о двоструком злочину и о кривцима овде и тамо.

Ауторка филма је Светлана Јанићијевић, директор фотографије Драгослав Бојковић, монтажер Марко Тисовец. Режију потписује Иван Поповић, а продуценткиња је Драгица Баровић.

21.25 Комеморативни скуп "Тишина у Абердаревој"

На комеморативном скупу под називом "Тишина у Абердаревој" одата је почаст колегама, радницима РТС-а који су трагично страдали 23. априла у бомбардовању зграде телевизије у Абердаревој улици.

У програму комеморације учествовали су новинари и водитељи РТС-а, глумци Небојша Миловановић и Игор Ђорђевић, Хор и гудачки квинтет РТС-а под управом Бојана Суђића, квинтет Београдског мушког хора, Бора Дугић, Уна Сага Сербика.

22.10 "О животу и о смрти"

Поводом двадесетогодишњице бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, премијерно се приказује и уметнички филм "О животу и о смрти".

Омнибус од пет фиктивних прича инспирисаних трагичним догађајем из 1999. године, снимљен је у продукцији Редакције драмског и домаћег серијског програма Радио-телевизије Србије, у режији Предрага Велиновића и према сценарију Предрага Перишића.

У свакој од пет прича, прате се фиктивни јунаци чије ће се животне путање укрстити у ноћи бомбардовања зграде Телевизије.

У овим фиктивним причама, у којима људске судбине видимо у тренуцима личних дилема, генерацијских сукоба, борбе и покушаја да се превазиђе усамљеност, трагика произлази из недовршености тих животних судбина над којима лебди претња у атмосфери бомбардовања.

Млада породица која чека принову, мајка и ћерка које покушавају да превазиђу узајамну отуђеност, младић и девојка који једно у другом проналазе наду и утеху – само су неке од прича у којима микродраме наизглед обичног свакодневног живота ухваћеног у једном судбоносном дану, и на једном месту, постају део веће панораме о животу и о смрти.

Иако ни у ком смислу не користи личне и појединачне приче жртава бомбардовања Телевизије, овај играни омнибус представља својеврсну посвету управо њима.

У ТВ филму играју Драган Петровић Пеле, Дара Џокић, Нада Шаргин, Милутин Милошевић, Данијела Кузмановић, Страхиња Блажић, Милица Сужњевић, Наташа Перић, Павле Менсур, Миодраг Кривокапић, Небојша Миловановић, Јасна Ђуричић, Александар Ђурица, Љубивоје Тадић, Марко Радић, Лазар Ђукић, Иван Нинчић, Никола Станковић, Миодраг Ракочевић, Дејан Петошевић и Лазар Николић.

Аутор сценарија, Предраг Перишић, реномирани драмски писац, сценариста и професор филмског и ТВ сценарија, познат је и по свом дугогодишњем раду драматурга и уредника у Радио-телевизији Србије.

Опус редитеља Предрага Велиновића обухвата награђиване филмове "Сенке успомена", "Волим те највише на свету", "Мотел Нана", а у богату традицију ТВ драма и ТВ филмова Радио-телевизије Србије спадају и његова остварења "Лакши случај смрти", "Двобој за троје" и "Заједничко путовање".

Уредник филма је Кристина Ђуковић, продуцент Драгана Богдановић, извршни продуцент Милорад Конрад, директор фотографије Милорад Глушица, костимограф Александра Александрић, сценограф Мирослава Андрејевић. Сниматељи звука су Бранко Стојановић и Дарко Глишић, а дизајн звука је радио Небојша Драгићевић. Монтажер филма је Владимир Радовановић.

"Верујем да породице тих 16 цивила, медијских радника који су убијени, већ дуже време заслужују извињење од Сједињених Држава. Иако нисам члан владе, ја сам грађанин Америке који плаћа порез, а већина тог новца иде за финансирање војске, зато сам се на неки начин осетио одговорним и мислим да је непризнавање тог злочина – додатно повређивање", наводи Џереми Скејхил, уредник портала The Intercept, у Њујорку.

Метју Д. Роуз, уредник портала Brave New Europe, у Берлину наводи да осећа љутњу, патњу, тугу.

"Једноставно – нема оправдања за убиство цивила, били они новинари или не", истиче Роуз.

Алексеј Николов, главни уредник Russia Today у Москви наводи да је за њега бомбардовање Југославије било шок.

"Све је то за мене био велики шок. Чињеница да усред Европе пошаљете авионе са бомбама да гађају телевизијски центар, за мене је била надреална. Тада сам другачије почео да гледам и на неке људе из нашег посла", истиче Николов.

Срби представљени као злочинци 

Током НАТО бомбардовања у свет је одлазила једнострана слика, а дописници страних медија који су извештавали другачије од увреженог мишљења често били етикетирани.

"Оно што је давало мени и мојим информацијама посебан значај јесте оно што су оне пласиране преко агенције Франс прес, што је посебно иритирало оне у Бриселу и Вашингтону који су желели да представе једну слику, један наратив, који је био прилично једноличан и представљао је Србе као злочинце, а покушавао да практично оправда бомбардовање", објашњава Александар Митић, дописник агенције Франс прес са КиМ током НАТО бомбардовања.

Две деценије касније, и друштвене мреже су начин информисања. Могу да допринесу укидању једностране слике, али ту је и питање њихове веродостојности. Зато и данас, као и пре 20 година, савет за младе новинаре: најважнији је професионализам.

"Ако заиста желите да будете новинар, морате пронаћи свој начин. Ако желите да будете морални и искрени и да се сусптоставите моћницима, онда уме да буде врсло тешко, али и даље је могуће и треба се за то борити", наводи Метју Д. Роуз, уредник портала Brave New Europe у Берлину.

Скејхил наводи да је ово најопасније време у историји за новинаре.

"Не само јер постоје претње да буду убијени, разни притисци, власти које прате новинаре, шпијунирају... ратно новинарство у свету појављује се у различитим формама, није то само претња губитка живота", оцењује Скејхил.

И коначно питање, када ће се остварити наслов конференције "Крај некажњивости за злочине над новинарима", добија не баш охрабрујући одговор - не скоро, све док постоје поделе у свету и они који желе да зауставе истину и проток информација.

Бомбардовање 1999. злочин и велика грешка

На данашњој првој дебати било је речи о томе како је изгледало извештавање о бомбардовању 1999. године. Оцењено је да је сам тај чин злочин и велика грешка.

На панелу "Рат уживо: Извештавање за време НАТО бомбардовања" помоћник директора РТС-а Миливоје Михајловић рекао је да су лажне вести биле окидач за бомбардовање СРЈ. Додао је да су светски медији причали о томе да се "ОВК бори против војске, полиције и за слободу Албанаца, а никада да су убијали Албанце политичке противнике, да су киднаповали новинаре..."

"У косовском рату започео је период светске обмане и велики проблем је тада био око демантовања вести" , рекао је он, наводећи неке од ситуација које су страни новинари представљали углавном у другачијем светлу.

Према речима Александра Митића, дописника АФП-а са Косова и Метохије током НАТО бомбардовања на Косову, појам медијског рата добио је трагичну димензију. То је, како је рекао, био и први интернет рат у историји.

Он је навео кључне карактеристике тог медијског рата, међу којима су почетак модерног концепта стратешке комуникације, као и зачетак онога што данас зовемо "лажне вести".

Владимир Соловјов, репортер руских медија с Балкана деведесетих, данас председник Савеза новинара Русије рекао је да на овом простору постоје већ два примера лажних вести –сарајевске Маркале, када је почело НАТО бомбардовање положаја босанских Срба, а касније се то показало као супротно. Други случај је, како је навео, сучај Рачак, где су најпре страни новинари јавили о лешевима убијених цивила, а касније је фински форезничар открио да су то у ствари припадници ОВК који су ратовали против војске. 

Истина рата – трагедија за народе

Елизабет Леви, репортерка магазина Маријан '90-их, главна и одговорна уредница Козера из Париза, указала је да се данас вести шире преко Твитера и да се јавност обавештава на другачији начин.

Она се подсетила тренутака који су се догодили након рата на Косову када је својим очима видела како је направљен један лажни наратив.

"Требали смо да пронађемо доказе за измишљену бајку, за реторику о масовним гробницама на Косову, концентрационим логорима и камповима и да су због тога Срби заслужили протеривање", рекла је она.

Према мишљењу Олега Дмитријева, новинара Си-ен-ена деведесетих, данас саветника руских медија, рат на Косову први је случај лажних вести.

Виктор Лупан, репортер Фигаро магазина деведесетих, историчар и публициста, указао је да је истина тог рата трагедија за све народе бивше Југославије који и даље плаћају последице.

Митић за РТС: Желели су једноличан анратив

Александар Митић, учесник панела који је у то време био дописник Франс преса са Космета за РТС каже да је он био једини извештач страних медија који је свих 78 дана био на КиМ.

Наводи да су његове информације имале посебан значај јер су се пласирале преко Франс преса што је иритирало Брисел.

"Желели су слику и наратив који је био једноличан и да представе Србе као злочинце и оправдају бомбардовање укључујући и бомбардовање РТС-а", каже Митић.

Додаје да је он својим извештавањем угрожавао тај наратив и да је успео да демантује многе лажне вести.

Каже да би ситуаицја данас била другачија због развијеног интернета и друштвеним мрежа.

Ипак, Митић истиче да је бомбардовање СРЈ променило информационо-комуникациони систем у свету јер су креирани алтернативни медији.

Промене које су донеле друштвене мреже 

У наставку дебате у панелу "Пропаганда 1999-2019, шта смо научили", истакнуто је да се никада неће одговарати за последице ратне пропаганде.

Учесници су истакли да се ни у ком случају не може оправдати насиље над новинарима, па ни у ратним приликама.

Љиљана Смајловић, председница Суда части УНС-а и уредница листа "Европљанин" 1999. изјавила је да је и у време НАТО бомбардовања, РТС "мање лагао него НАТО или други медији у свету".

Новинари су, како је речено, најчешће убијани због извештаја са ратишта, или и због извештавања о политици и политичком естаблишменту.

Прислушкивање и праћење новинара такође је велики проблем. Када их држава прислушкује онда и извори долазе у опасност, а новинари треба да их заштите, речено је у дебати.

Метју Роуз, истраживачки новинар из Берлина, рекао је да су новинари често изложени притисцима и да постоји опасност да су намерно циљане мете.

"Принуђени су да раде у оскудици, да буду фриленсери, али треба да се супротставе онима који имају моћ, било да су у Србији или у Америци", додао је Роуз.

Новинарство – једно од најопаснијих занимања 

Димитриј Шелухин из Москве указао је да новинарство у последњој деценији  постаје једно од најопаснијих занимања, а степен опасности се не одређује етиком новинара.

На питање каква је улога социјалних медија, односно да ли они стварају опасну атмоферу за новинаре, Шелухин је истакао да се Фејсбуком и другим друштвеним мрежама "обим јединственог садржаја шири".

Према његовим речима, убудуће неће новинар одређивати садржај, већ гиганти у оквиру социјалних мрежа.

Слободан Деспот из Лозане рекао је да њега друштвени медији подсећају на оно што се десило у Русији током Перестојке, јер се прешло на став - пишите шта год хоћете, баш нас брига.

"За мене је врло чудна ситуација у којој имате све те изворе, коментаре, блогове који се изједначавају с озбиљним новинарским текстовима. Све више и новинари почињу да пишу као неписмени блогери. Све је кренуло низбрдо - опуштени језик, троловање, емоцијални приступ свему. Ми требамо да будемо поуздени", указо је Деспот.

Џереми Скејхил, истраживачки новинар из Њујорка, рекао је да је добро да постоје назависне информације, посебно када је реч о најновијим догађајима. Навео је властити пример - има 350.000 пратилаца на Твитеру, објавио је слику о синоћњим догађајима у Београду, а многи људи ништа о свему томе нису знали.

Конференцију организују РТС и УНС а одржава се у Дечјем културном центру.

Јуче су на отварању конференције говорници оценили да бомбардовање РТС-а, у којем је страдало 16 радника, представља злочин без преседана.

Наводи се да Радио-телевизија Србије тим поводом организује изложбу и комеморативне догађаје као и да ће бити приказан документарни филм.

"Заједно са нашом чланицом РТС-ом, сећамо се цивила који су изгубили животе те ноћи", наводи ЕБУ.

Након минута ћутања, у име Радио-телевизије Србије венце су положили директор РТС-а Драган Бујошевић и председник Управног одбора РТС-а Владимир Вулетић, као и породице убијених радника.

Мирослав Медић, брат убијеног Синише, обратио се окупљенима запитавши – Зашто?

"Зашто нико од НАТО земаља које су извршиле агресију, без одобрења Савета безбедности УН, није одговарао за тај злочин? Зашто и коме је било потребно да своје животе у овој згради изгуби 16 невиних људи? Зашто о њима нико осим породица није бринуо? Зашто они који су то морали и чија је то била обавеза ништа нису учинили да их заштите?", упитао је Мирослав Медић.

Породице већ 20 година питају и зашто тадашњи генерални директор РТС-а Драгољуб Милановић није поступио по наредби 37 савезне владе по којој је био обавезан да људе измести на резервно место рада у случају ратног стања и зашто нико у савезном министарству народне одбране није на то реаговао.

"Зашто нико од државних власти није ништа предузео да се спречи ова трагедија? Зашто готово нико није помагао породицама да се прибаве докази и расветле све околности које су претходиле овом злочину", упитао је Мирослав Медић у име породица страдалих.

"Душе убијених су и сада овде са нама и траже правду. Неће се смирити док се не сазна пуна истина о овом злочину. Жртве и овај споменик 'Зашто?' су опомена да се овакав злочин више никада не понови и да се не заборави зарад будућих генерација", закључио је Медић.

Породице су се испред споменика окупиле и у 14.06, и још једном подсетиле на овај злочин. Испред зграде у Абердаревој постављена је табла која означава почетак радова на изградњи меморијалног комплекса.

У ноћи између 22. и 23. априла 1999. године погођена је зграда РТС-а у Абердаревој улици. У њој су у том тренутку били радници, цивили који су остали на радном месту и када су сви страни дописници отишли.

Животе су изгубили: Јелица Мунитлак (27), шминкер, Ксенија Банковић(27), видео-миксер, Дарко Стоименовски (25), техничар у размени, Небојша Стојановић (26), техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић (27), радник обезбеђења, Драган Тасић (29), електричар, Александар Делетић (30), камерман, Славиша Стевановић (32), техничар, Синиша Медић (32), дизајнер програма, Иван Стукало (33), техничар, Дејан Марковић (39), радник обезбеђења, Милан Јоксимовић (47), радник обезбеђења, Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру, Милован Јанковић (59), прецизни механичар, Томислав Митровић (61), режисер програма, и Слободан Јонтић (54), монтер.

Тела Драгорада Драгојевића и Синише Медића никада нису пронађена.

У згради у том тренутку нису били уредници који су позивали НАТО авионе "да дођу и да их чекају на свом радном месту". У Другом дневнику 23. априла тек у 20. минуту објављена је вест о погибији радника РТС-а.

То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем.

Бивши директор РТС-а Драгољуб Милановић 2002. осуђен је на десет година затвора јер није поштовао наређење тадашње савезне владе и људе и технику изместио из објеката у Абердаревој и у Хиландарској улици.

У знак сећања на погинуле у Ташмајданском парку, код зграде РТС-а и споменика "Зашто?", породице и пријатељи страдалих већ две деценије у два сата и шест минута одају пошту убијенима.

Синоћ је на платоу испред погођене зграде одржана комеморација под називом "Тишина у Абердаревој", а претходно је отворена дводневна међународна конференција "Крај некажњивости за злочине над новинарима".

У холу РТС-а изложена је макета будућег Меморијалног центра РТС-а у знак сећања на 16 убијених радника. Уз минималне архитектонске интервeнције биће сачувана порушена зграда, а око ње ће бити изграђена приступна стаза. Тим "Неоархитекти" осмислио је кинетичку структуру 16 влати траве које ће се њихати на ветру.

На првом програму РТС-а вечерас ће бити приказан документарни филм о бомбардовању РТС-а "Хроника најављене смрти". Након тога следи играни ТВ филм "О животу и о смрти".

Животе су тада изгубили: Јелица Мунитлак (27), шминкер, Ксенија Банковић (27), видео-миксер, Дарко Стоименовски (25), техничар у размени, Небојша Стојановић (26), техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић (27), радник обезбеђења, Драган Тасић (29), електричар, Александар Делетић (30), камерман, Славиша Стевановић (32), техничар, Синиша Медић (32), дизајнер програма, Иван Стукало (33), техничар, Дејан Марковић (39), радник обезбеђења, Милан Јоксимовић (47), радник обезбеђења, Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру, Милован Јанковић (59), прецизни механичар, Томислав Митровић (61), режисер програма, и Слободан Јонтић (54), монтер. 

Тела Драгорада Драгојевића и Синише Медића никада нису пронађена.

У згради у Абердаревој те ноћи били су радници, цивили. Пре поноћи зграду су напустили страни дописници, а у њој нису били ни они уредници који су позивали НАТО авионе "да дођу и да их чекају на свом радном месту".

У Другом дневнику 23. априла тек у 20. минуту објављена је вест о погибији радника РТС-а.

Као и претходних година, породице и колеге постављају питање "Зашто?".

"Бомбама су одговорили на телевизијски програм", рекла је Брнабићева и додала да ћемо "подсећати да је злочин злочин, да је убиство убиство без обзира на то ко га је и са којим мотивима починио" и да никада нећемо престати да тражимо правду.

19.15 – Чланица Комисије за истраживање убистава новинара Љиљана Смајловић рекла је да је страховала да ће двадесету годишњицу убиства Славка Ћурувије дочекати без правде. "Надамо се да овом пресудом долази крај ере некажњивости за злочине над новинарима у Србији", навела је Смајловићева и додала да има још нерасветљених злочина.

19.05 – "Жао ми је што је моја влада хладнокрвно убила чланове ваших породица", рекао је амерички истраживачки новинар и суоснивач "The Intercept" Џереми Скејхил и понудио извињење, јер, како је рекао, до сада нико ту реч није изговорио нити је неко проглашен кривим за бомбардовање РТС-а.

18.55 – Председник Савеза новинара Русије Владимир Соловјов каже да су руски новинари били сведоци патње српског народа и да је оно што су видели и осетили током бомбардовања из корена променило њихове погледе на свет. "Никада више нећемо веровати у искреност изјава такозваних наших западних партнера", навео је Соловјов и додао да су кривци за бомбардовање нажалост још на слободи.

18.45 – Заменик генералног секретара Међународне федерације новинара Џереми Дир поручио је да осуђују бомбардовање РТС-а и подржавају породице страдалих које траже правду. "Заиста је тужно што су они жртве", рекао је Дир и упозорио да такво незапамћено кршење прописа и некажњеност која је уследила има данас последице широм света.

18.35 – Председник УНС-а Владимир Радомировић рекао је никада нико ни у једном рату у историји света пре тог 23. априла 1999. године није бомбардовао једну медијску кућу и убио 16 њених радника. "Зашто се онда злочину који је починио НАТО дају друга имена", упитао је Радомировић.

18.25 – Генерални директор РТС-а Драган Бујошевић рекао је да се већ 20 година питамо зашто је убијено 16 цивила који су у РТС-у радили своје послове. "Шта је хтео да уради врх РТС-а остављајући их у немилост НАТО бомбама?", запитао је Бујошевић и додао "били су бахати и безосећајни да животе својих колега прогласе небитним, неважним, безначајним баш као што је то урадио и НАТО".

"РТС ће вечно помињати своје колеге да би понављао да нико нема право да убија новинаре", истакао је Бујошевић. Навео је да ће РТС и даље покушавати да имена 16 страдалих колега буду уписана у листама Комитета за заштиту новинара.

18.10 – Мирослав Медић, брат страдалог Синише Медића, позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту убијеним медијским радницима у Србији. Истакао је да је зграда РТС-а тих дана током бомбардовања била опасана жутом траком и да су ватрогасна кола била испред зграде. "Мислили су на све осим да изместе људе", нагласио је Медић и додао да страни репортери нису у ноћи бомбардовања били код зграде РТС-а.

18.05 – Новинар РТС-а који је водио вести 23. априла у време бомбардовања телевизије Бобан Ковачевић пренео је своје сведочење о тој ноћи. "У протеклих 20 година стално се враћам у вести које нису завршене и злочин који није кажњен и постављам питање зашто", рекао је Ковачевић.

Дводневна међународна конференција "Крај некажњивости за злочине над новинарима" почела је данас у Дечјем културном центру, а биће настављена сутра.

Конференцију организују Радио-телевизија Србије и Удружење новинара Србије.

Ноћас у 2.06 навршава се 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 наших колега. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем.

Синдикат новинара Србије (СИНОС) саопштио је да се не сме заборавити дан када је НАТО бомбом убијено на радном месту 16 медијских радника РТС-а и да починиоци тог злочина морају бити кажњени.

На платоу у Абердаревој улици одржана је комеморација радницима РТС-а који су погинули 1999. године.

У холу Радио-телевизије Србије изложена је макета будућег Меморијалног центра РТС-а у знак сећања на 16 убијених радника. 

Они подржавају оцену Хјуман Рајтс Воча да је напад на зграду и студио РТС-а био намерни напад на цивилни објекат, што га чини ратним злочином.

Синдикат новинара Србије се придружује Међународној и Европској федерацији новинара и другим медијским организацијама у захтеву да медији никада не смеју да буду легитимна мета у рату.