Прича о пилотима који су, иако свесни наше инфериорности и немоћи, кренули у свој судбоносни лет.

Мајор Аризанов оборен је првог дана бомбардовања изнад Дринице. Након катапултирања два дана пробијао се кроз УЧК кампове.

Радосављевић и Перић оборени су 26. марта изнад територије Босне и Херцеговине, што никада званично није потврђено. Њихова трагедија и драма са обарањем се тек наставља.

Филм "Нико није рекао нећу" доноси причу која до сада јавно никада није у потпуности испричана. Судбина тројице пилота праћена је у документарно-играној форми.

Аутор емисије: Слађана Зарић
Редитељ: Бобан Симојловић
Новинар: Весна Илић
Монтажер: Марија Богићевић

То су приче о пилотима који су, иако свесни наше инфериорности и немоћи, кренули у свој судбоносни лет бранећи небо Југославије током бомбардовања 1999. године. Свих 14 МИГ-ова 29, колико их је тада било у нашој авијацији, били су у полуисправном стању. Дешавало се да током борбеног лета откаже радар и да пилот тада не може да испали ракету. Са друге стране, НАТО је користио 600 најсавременијих авиона са дометом ракета који је био дупло већи од наших. Неретко су наши авиони били погођени и пре него што пилот на радару МИГ-а примети непријатељски авион. Без обзира на све, нико од пилота у тој неравноправној и неправедној борби није рекао нећу.

Други део документарног филма "Нико није рекао нећу" бави се судбинама пилота Предрага Милутиновића, Небојше Николића, Драгана Илића, Боре Зораје, Абдула Еметија и Драгана Миленковића. Пилоти Милутиновић и Николић полетели су прве вечери НАТО бомбардовања. Николић је оборен изнад Титела у борби са 24 НАТО авиона. Милутиновић је полетео са Аеродрома "Поникве" и оборен је изнад планине Јастребац. Боро Зораја је у ваздуху провео 40 минута, што је најдужи лет током НАТО бомбардовања. Пилот Емети успео је да у захват ухвати непријатељски авион и недостајало му је само још неколико секунди да лансира ракету. Миленковић је добио тајни задатак да обори "необориви" извиђачки У2, а Илић је успео да слети са оштећеним авионом.

Први део документарног филма "Нико није рекао нећу" говори о тројици пилота МИГ-а 29 који су бранили небо Југославије током бомбардовања 1999. године. То је прича о Иљи Аризанову, Зорану Радосављевићу и Слободану Перићу.

Аутор серијала: Слађана Зарић
Редитељ емисије: Петар Станојловић
Директор фотографије: Зоран Синђелић
Монтажер: Марија Богичевић
Новинар: Весна Илић

Филм се бави разјашњењем зашто у том безумном ракетирању цивилног објекта ипак нико није ни морао, ни смео да страда. Неки од сведока први пут у јавности говоре о околностима и детаљима који доказују да су жртве могле бити избегнуте. Ко је знао да ће зграда бити бомбардована и зашто, упркос томе, није евакуисана? Како је 15-ак дана раније заустављен напад НАТО авијације на РТС? Зашто ниједан међународни суд није осудио никог из НАТО-а за убијање цивила, и поред оцена међународних организација за заштиту људских права да је реч о ратном злочину и да није било никаквог оправдања за бомбардовање Телевизије.

"Хроника најављене смрти" је потресно сведочанство о трагедији од које се никада нећемо опоравити, о двоструком злочину и о кривцима - овде и тамо.

Ауторка филма - Светлана Јанићијевић
Директор фотографије - Драгослав Бојковић
Монтажер - Марко Тисовец
Редитељ - Иван Поповић
Продуценткиња - Драгица Баровић

У највећој копненој бици у току рата на Косову и Метохији, против Југословенске армије ратовали су припадници Ослободилачке војске Косова, регуларне Војске Републике Албаније, као и НАТО јединице. Наше снаге су успеле да спрече копнено напредовање непријатеља уз велике губитке - погинуло је 108 војника.

У емисији је емитован документарни филм Хероји Битке за Кошаре, после кога су говорили:
Љубинко Ђурковић, пуковник, командант одбране Кошара 1998/'99.
заставник I класе, Владан Аврамовић, заменик командира карауле Кошаре 1998/'99.
Војислав Вукашиновић, војник на караули Кошаре 1998/'99.
Јованка Остојић, мајка погинулог борца са Кошара.

Новинарка РТС-а Оливера Ковачевић је за ову емисију добила награду "Иван Марковић" Медија центра "Одбрана".

Аутор и уредник: Оливера Ковачевић.

Како је преживео НАТО пројектиле и катапултирање на 7 хиљада метара висине? Шта су биле последње речи његовог колеге пилота Зорана Радосављевића који је погинуо у истој акцији?

Како је изгледао рат са неупоредиво надмоћнијим непријатељом? Разговор је водио Ненад Љ. Стефановић.

Подсећа да је први план у шест тачака Слободан Милошевић прихватио, а Албанци одбили. Додаје да су после додати анкеси седам и осам и да се све чинило да преговори пропадну.

Као тачку која је била гора од ултиматума Аустроугаске 1914. учесници емисије виде анекс Б.

Спољнополитички коментатор Политике Мирослав Лазански наглашава да је анекс Б предвиђао право НАТО пакту да поставља базе у СРЈ, да авиони прелећу без дозволе, да хапсе кога хоће и и испоручују својим судовима.

Наглашава да је екипа српских новинара у августу 1998. у бази "Авијано" видела симулацију већ планиране агресије када је 78 авиона летело над Македонијом.

"Рекли су нам: 'Ми вежбамо да вас нападнемо, само чекамо прилилику'", тврди Лазански.

Декан Факултета безбедности у Београду Владимир Цветковић напомиње да је документ из Рамбујеа био несумњиво гори од ултиматума Аустроугарске 1914.

Доцент Факултета политичких наука Милош Хрњаз каже да је велико питање када је Београд могао да избегне Рамбује пошто је у марту 1999. већ било касно.

"Генеза догађаја је врло дуга, сукоб на КиМ је почео фебруара, марта 1998. Има више актера и на унутрашњем и спољном плану", каже Хрњаз. Ипак, сматра да је пре 1999. интевеција НАТО вероватно могла да се избегне.

Борис Кривокапић, професор Правног и пословног факултета "Унион – Никола Тесла", оцењује да је Рамбује био позорница на којој је требало да се прикаже да Србија одбија компромис.

По анкесу Б НАТО војници би имали власт и дипломатски имунитет, војници НАТО не би чак могли да буду ни потерани.

Лазански тврди да су анекс Б крили од домаће, али и од међународне јавности. "Посланици Британског парламента упознали су се са том тачком тек два месеца после бомбардовања", каже Лазански.

Кривокапић каже да му је високорангирани дипломата после потписивања Дејтонског споразума рекао да ће се отворити питање Косова.

Као кључну годину за почетак превирања на КиМ, Пророковић види 1968. када креће велика албанска побуна и захтеви за формирање "републике Косово", коју су Албанци, како оцењује, 1974. де факто добили. "ОВК активно почиње да делује 1996, 97. по избијању првих сукоба и погибије првих полицајаца".

"Идеолошки интермецо и реаллиберализам"

За контескт рата Владимир Цветковић види још пад Берлинског зида 1988. и све то траје до 2008. "Ревитализована Русија се враћа на сцену интрвенцијом у Грузији. Тих 20 година чини идеолошки интермецо, да једна сила влада планетом – војно, привредно и идеолошки", указује Цветковић.

Како каже, ту се ствара реаллиберализам – утераћамо слободу и ономе ко хоће и ономе ко неће.

Кривокапић сматра да је интервенција 1999. школски пример агресије.

"Римски статут је предвидео злочин агресија, али није дао дефиницију. Дефинисано је тек 2010. године на конференцији у Кампали када дата дефиниција агресије готово индентична оној коју је дала Генерална скупштина УН. Проблем је што су само 123 земље ратификовале Римски статут Међународног суда правде, а у УН су 193 државе. Ту нису Кина, Русија, САД", додаје Кривокапић.

За Пророковића кључни разлог је била катастрофална слика Србије и Милошевића. "Агресори нису имали економске интересе, никакве инвестиције, могли су без ризика да крену у акцију", указује Пророковић.

"За САД агресија била ствар престижа"

Цветковић сматра да је агресија 1999. није била рат за доминацијом над људима и природним ресурсима, већ су САД и Запад ушли у рат због престижа.

Лазански је додао да је то била и порука Русији као и близина обележавања пет деценија НАТО.

Према речима Пророковића, земље као Индија и Северна Кореја због НАТО агресије на СРЈ постале су нуклеарне силе.

"Индијски професор Бирапа са којим сам разговарао навео је да су сви у тој земљи били шокирани. Није им било јасно да бела нација бомбардује други бели народ, да хришћанска заједница напада друге хришћане. Закључили су после пар недеља да ако то раде својима, шта ће тек да раде нама и да треба инвестирати у нуклеарно и нове врсте наоружања", рекао је Пророковић.

Цветковић указује да је свет данас другачије место него што је био 1999.

"Униплорани свет више не постоји. Сада постоје три светске силе и ситуација је опуштенија за државе које настоје да имају аутономну политику. Позиција Србије тада је била таква да је то 'бомбардовање било нужно', а Кина и Русија су биле далеко од онога што су данас", закључио је професор Цветковић.

"Снимали смо велики број сведока, породице страдалих и људе који су на било који начин могли да сведоче о свему томе", рекла је Јанићијевићева.

Када слушате оца који прича о томе да би лакше подено смрт сина да је неко покушао да га измести на сигурнију локацију, када слушате о тим нивоима трагедије - не можете да останете равнодушни, истакла је Јанићијевићева.

"Све време док слушам људе ја плачем, не током снимања, већ током припреме за монтажу", каже она.

Према њеним речима, колеге које после 20 година причају о томе а које су преживели ту ноћ, емотивно се распадају.

Породице већ 20 година постављају једно питање "зашто" и не изгледа да ће сазнати одговор на то.

"У почетку сам била очајна, било је низ проблема али мислим да смо добили нови угао, расветлиле су ми се неке ствари", каже Јанићијевићева.

"Потпуно сам сигурна да ти људи нису смели да погину те вечери. Нико није смео да буде жртва, јер се знало да ће РТС бити гађан", рекла је ауторка филма.

НАТО не жели ни после 20 година да прича о томе, њима је то мрља. Више пута сам слала исти мејл, истиче она.

Како каже, филм ће на неке дилеме ставити тачку.

"Део породица страдалих радника РТС-а не жели да о томе прича јер су огорчени. Кажу да двадесет година говоре и очекују да прича донесе расплет", каже Јанићијевићева.  

Прича о пилотима који су, иако свесни наше инфериорности и немоћи, кренули у свој судбоносни лет.

Мајор Аризанов оборен је првог дана бомбардовања изнад Дринице. Након катапултирања два дана пробијао се кроз УЧК кампове.

Радосављевић и Перић оборени су 26. марта изнад територије Босне и Херцеговине, што никада званично није потврђено. Њихова трагедија и драма са обарањем се тек наставља.

Филм "Нико није рекао нећу" доноси причу која до сада јавно никада није у потпуности испричана. Судбина тројице пилота праћена је у документарно-играној форми.

Аутор емисије: Слађана Зарић
Редитељ: Бобан Симојловић
Новинар: Весна Илић
Монтажер: Марија Богићевић

Иљо Аризанов је 24. марта оборен и након што се катапултирао, пао је у дреничку котлину. Рат је успео да преживи, али не и срчану болест. Преминуо је 2011. године.

Ауторка филма "Нико није рекао нећу" Слађана Зарић је за РТС рекла да је тај документарац непоновљив. То је прича о најелитнијим пилотима које је Југославија имала.

Велику подршку Зарићева је имала од породица пилота. "Када радите филмове и приче, породице су захвалне јер на тај начин чувате сећање на њих. Искуство са фамилијама је било врло позитивно, помогли су, дали детаље. Није једноставно пред камерама показати бол и пустити сузу. Дали су нам најдрагоценије, приче о њиховим најдражима", рекла је Слађана Зарић.

"Нико није рекао нећу" је омаж онима који су летели и бранили небо над Југославијом, поручила је Слађана Зарић.

Навела је и да тај филм, и први и други део, као и "Лет у смрт" имају велики број прегледа на Јутјубу и да су их гледаоци превели на енглески и руски језик. 

Она је поносна и на два документарца која ће ускоро бити објављена – један је о Кошарама (9. априла), а други о војној операцији на Паштрику (26. маја).

"Среда, 24. март 1999, 19.45. Бомбе и крстареће ракете падају на Савезну Републику Југославију; започела је операција НАТО пакта "Милосрдни анђео".

Милосрђа за грађане Савезне Републике Југославије неће бити седамдесет и осам дана. Бомбе ће падати и на касарне и аеродроме; на села и градове; на јавне зграде и приватне куће; на фабрике и мостове; на пијаце и болнице; на путничке возове и избегличке колоне.

На Србе - и, на Албанце.

Зашто је НАТО, први пут у свој историји и без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, напао земљу која није угрожавала ниједну чланицу алијансе? И, како се је било могуће да се убијања и разарања, назову хуманитарном интевенцијом?"

Овим речима почиње и на ова питања одговара троделни документарни филм "Бомбардовање" који ће бити емитован на Радио-телевизији Србије а који је снимљен у продукцији РТС-а и "Време" филма. Поводом двадесетогодишњице бомбардовања, своје приче износи четрдесет саговорника од којих се већина раније није појављивала пред камерама, а њихова сведочења илустрована су обиљем до сада неискоришћеног архивског материјала.

Аутори филма су Филип Шварм и Радослав Ћебић, аутори филмова "Јединица", "Пад Крајине" и "Атентат на Ђинђића - медијска позадина".

Сниматељ је Зоран Стојичић, монтажери су Живојин Столић и Јелена Јевтић Марјановић, а за дизајн звука био је задужен Александар Јачић. Музику за филм компоновао је Зоран Узелац.

"Среда, 24. март 1999, 19.45. Бомбе и крстареће ракете падају на Савезну Републику Југославију; започела је операција НАТО пакта "Милосрдни анђео".

Милосрђа за грађане Савезне Републике Југославије неће бити седамдесет и осам дана. Бомбе ће падати и на касарне и аеродроме; на села и градове; на јавне зграде и приватне куће; на фабрике и мостове; на пијаце и болнице; на путничке возове и избегличке колоне.

На Србе - и, на Албанце.

Зашто је НАТО, први пут у свој историји и без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, напао земљу која није угрожавала ниједну чланицу алијансе? И, како се је било могуће да се убијања и разарања, назову хуманитарном интевенцијом?"

Овим речима почиње и на ова питања одговара троделни документарни филм "Бомбардовање" који ће бити емитован на Радио-телевизији Србије а који је снимљен у продукцији РТС-а и "Време" филма. Поводом десетогодишњице бомбардовања, своје приче износи четрдесет саговорника од којих се већина раније није појављивала пред камерама, а њихова сведочења илустрована су обиљем до сада неискоришћеног архивског материјала.

Аутори филма су Филип Шварм и Радослав Ћебић, аутори филмова "Јединица", "Пад Крајине" и "Атентат на Ђинђића - медијска позадина".

Сниматељ је Зоран Стојичић, монтажери су Живојин Столић и Јелена Јевтић Марјановић, а за дизајн звука био је задужен Александар Јачић. Музику за филм компоновао је Зоран Узелац.

Овом муницијом гађани су циљеви на КиМ и југу Србије. Коначан број жртава званично није саопштен, а процене су од 1.200 до 2.500 погинулих и око 6.000 рањених. Материјална штета се процењује на десетине милијарди америчких долара. Ни данас, скоро две деценије после НАТО агресије нема поузданих података какве су последице бомбардовања по здравље људи.

Од радника ЈП "Водовод" који су радили на Пљачковици одмах после бомбардовања осиромашеним уранијумом, први је већ 2004, од рака плућа преминуо Миослав Јовић у 52. години. Његов син Марко сумња да је болест последица боравка на контаминираном терену.

Многи стручњаци тврде да смо сви угрожени дејством осиромашеног уранијума. Када метак са осиромашеним уранијумом експлодира, пробија и најјачи оклоп, при чему се развија висока температура, у ваздух одлазе опасне честице. Опаснији од уранијума 238 је плутонијум који се такође налазио у пројектилима.

Иако се Србија суочава са тихом епидемијом малигних болести, нико за то званично у овом тренутку не може да окриви НАТО, јер нису урађене студије на основу којих би се повезао пораст оболелих од рака у нашој земљи са бомбардовањем осиромашеним ураном.

Да би се утврдило какве су последице агресије 1999. године по здравље нашег становништва, Скупштина Србије основала је Комисију за истрагу последица НАТО бомбардовања, а формирано је и међуресорно координационо тело које чини више од 100 стручњака из различитих области.

Ауторка филма: Југослава Ђурица
Новинар: Марина Дамњановић Нацков
Сниматељи: Никола Ђуровић, Димитрије Хаџи Николић, Жарко Пекез, Мирко Лукановић
Монтажа: Бранислав Поповић
Реализација: Весна Тадић

То је прича о хероју који је 1999. године погинуо бранећи небо родног Ваљева али и прича о великом човеку који је свесно отишао у смрт како би заштитио своје колеге и прекинуо бесмислено жртвовање пилота и авијације. О Миленку Павловићу говоре пилоти 204. пука, породица и грађани Ваљева.

Документарна емисија "Лет у смрт" емитована је на годишњицу НАТО бомбардовања 2006. године. Урађена је у продукцији информативног програма РТС-а.

Аутор филма: Слађана Зарић
Новинар: Весна Илић
Редитељ: Бобан Симојловић
Сниматељ: Веселко Крчмар
Монтажа: Марија Богићевић

То су приче о пилотима који су, иако свесни наше инфериорности и немоћи, кренули у свој судбоносни лет бранећи небо Југославије током бомбардовања 1999. године. Свих 14 МИГ-ова 29, колико их је тада било у нашој авијацији, били су у полуисправном стању. Дешавало се да током борбеног лета откаже радар и да пилот тада не може да испали ракету. Са друге стране, НАТО је користио 600 најсавременијих авиона са дометом ракета који је био дупло већи од наших. Неретко су наши авиони били погођени и пре него што пилот на радару МИГ-а примети непријатељски авион. Без обзира на све, нико од пилота у тој неравноправној и неправедној борби није рекао нећу.

Други део документарног филма "Нико није рекао нећу" бави се судбинама пилота Предрага Милутиновића, Небојше Николића, Драгана Илића, Боре Зораје, Абдула Еметија и Драгана Миленковића. Пилоти Милутиновић и Николић полетели су прве вечери НАТО бомбардовања. Николић је оборен изнад Титела у борби са 24 НАТО авиона. Милутиновић је полетео са Аеродрома "Поникве" и оборен је изнад планине Јастребац. Боро Зораја је у ваздуху провео 40 минута, што је најдужи лет током НАТО бомбардовања. Пилот Емети успео је да у захват ухвати непријатељски авион и недостајало му је само још неколико секунди да лансира ракету. Миленковић је добио тајни задатак да обори "необориви" извиђачки У2, а Илић је успео да слети са оштећеним авионом.

Први део документарног филма "Нико није рекао нећу" говори о тројици пилота МИГ-а 29 који су бранили небо Југославије током бомбардовања 1999. године. То је прича о Иљи Аризанову, Зорану Радосављевићу и Слободану Перићу.

Аутор серијала: Слађана Зарић
Редитељ емисије: Петар Станојловић
Директор фотографије: Зоран Синђелић
Монтажер: Марија Богичевић
Новинар: Весна Илић

"Среда, 24. март 1999, 19.45. Бомбе и крстареће ракете падају на Савезну Републику Југославију; започела је операција НАТО пакта "Милосрдни анђео".

Милосрђа за грађане Савезне Републике Југославије неће бити седамдесет и осам дана. Бомбе ће падати и на касарне и аеродроме; на села и градове; на јавне зграде и приватне куће; на фабрике и мостове; на пијаце и болнице; на путничке возове и избегличке колоне.

На Србе - и, на Албанце.

Зашто је НАТО, први пут у свој историји и без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, напао земљу која није угрожавала ниједну чланицу алијансе? И, како се је било могуће да се убијања и разарања, назову хуманитарном интевенцијом?"

Овим речима почиње и на ова питања одговара троделни документарни филм "Бомбардовање" који ће бити емитован на Радио-телевизији Србије а који је снимљен у продукцији РТС-а и "Време" филма. Поводом десетогодишњице бомбардовања, своје приче износи четрдесет саговорника од којих се већина раније није појављивала пред камерама, а њихова сведочења илустрована су обиљем до сада неискоришћеног архивског материјала.

Аутори филма су Филип Шварм и Радослав Ћебић, аутори филмова "Јединица", "Пад Крајине" и "Атентат на Ђинђића - медијска позадина".

Сниматељ је Зоран Стојичић, монтажери су Живојин Столић и Јелена Јевтић Марјановић, а за дизајн звука био је задужен Александар Јачић. Музику за филм компоновао је Зоран Узелац.