"Цело време је Холбрук кључни човек и не само Холбрук. Он је постао глагол у Америци,  'холбруковање', те људе треба 'холбруковати' – значи да их треба изложити жестоком притиску, претњама, користити силу и постићи ће се резултати. Наравно, Холбрук је остваривао дивне односе са лидерима који су били спремни да попусте под његовим притиском, а најгорим барабама је проглашавао оне са којима није могао да направи посао", објашњава новинарка Љиљана Смајловић.

Да направи посао на Балкану следећа је покушала Мадлен Олбрајт. Пред делегације Срба и Албанаца у Рамбујеу поставила је услове које су Албанци прихватили, а српска страна одбила.

Уследило је 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије. Седам година касније, у име Уједињених нација, бивши фински председник Марти Ахтисари преузима посредовање у преговорима српских власти и привремених институција у Приштини.

"Који је добио Нобелову награду за ситуацију на Косову за нешто што се зове Атхисаријев план који у суштини ни једна ни друга страна нису потпуно прихватиле и који је на крају постао инструмент да Косово постане држава", каже новинар Миливоје Михајловић.

И почетак бриселског дијалога познаваоци тумаче као америчку игру. Намера је, кажу, била да такозвано Косово из наручја Уједињених нација оде у наручје Европске уније. Бивша управница болнице у Манчестеру, Кетрин Ештон, постаје главни медијатор у преговорима.

"Желим да кажем да су преговори окончани, текст су парафирала оба премијера, желим да им честитам на њиховој одлучности ових месеци и храбрости коју су имали", говорила је висока представница ЕУ Кетрин Ештон.

Договорено, албанска страна није применила. И то се пише у биографију Кетрин Ештон, али и њене наследнице на месту шефице европске дипломатије.

"Федерика Могерини је, мислим, запустила тај дијалог. Она је препустила дијалог у руке лидера Срба и Албанца, Александра Вучића и Хашима Тачија. Они су управљали тим дијалогом, а не она која је сматрала да може да врши тај благ притисак. Кључни човек свих преговора од Рамбујеа до данас је Хашим Тачи, једини који седи за преговрачким столом", каже Михајловић.

Све чешће се спомиње да ће се за преговарачки сто вратити Вашингтон у лику дипломате Филипа Рикера.

"Рикер ће да доведе до неког решења за које се одлуче Џон Болтон и можда Мајк Помпео и не очекујем да Рикер пружа велики отпор том решењу а ни да се ангажује у личном смислу да овде решава своју каријеру. Рикер ће бити битан, било ко ће бити битан у Стејт департменту ако неко одлучи да жели да докаже да је америчка улога овде важна", каже Смајловићева.

Очекује се и следећи корак Европске уније и најутицајнијих држава чланица. Кабинет немачке канцеларке Ангеле Меркел кратко је саопштио – самит у Паризу само се одлаже.

Министар је навео да је након уласка међународне заједнице на Косово и Метохију протерано 250.000 Срба, Горанаца, Бошњака, Рома, Ашкалија и убијено више од 1.000 људи.

"Шиптарски терористи су наставили са етничким чишћењем и злочинима за које нико није одговарао, а рат који Срби нису ничим изазвали и оправдали завршио се признањем да међународно право нема више никакву вредност и важност", истакао је Вулин.

Министар је додао да је Србија поносна на свој народ и оне који су је бранили у тим временима и неће прихватити наметање кривице за злочине који су почињени над њом.

Из тог документа произашла је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, према којој је јужна покрајина и даље саставни део Србије.

Гостујући у емисији "Седмица" Радио Београда 1, Небојша Вујовић, дипломата и учесник преговора нагласио је да је Резолуција 1244 наша "тапија над земљиштем".

"Онај ко каже да је Резолуција 1244 преточени део Кумановског споразума и да није добра, тај треба да узме Платона у руке, прочита шта је држава, право, политика. Резолуција 1244 је наша тапија над земљиштем. Кад дође силеџија, па вас избаци из куће и каже: 'Ја сам јачи од тебе', међутим, у катастру ви сте и даље власник своје имовине. Е то је 1244!", рекао је Небојша Вујовић.

Из ове преспективе, каже Вујовић за Радио Београд 1, тај споразум и Резолуција су једино светло на крају тунела. Свако ко је овлашћен да доноси високе државне одлуке погрешио би ако би направио преседан, јер историја памти, закључио је Вујовић.

Председник скупштинског одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун такође је за емисију "Седмица" оценио да је потписивањем Кумановског споразума завршен рат, али да агресија на нашу јужну покрајину и даље траје.

"Борба и даље траје. Албанци желе пуну независност наше јужне покрајине и ми се са тим апсолутно нећемо сложити. Покушавамо да дођемо до неког компромисног решења. Мислим да се може рећи да агресија НАТО-а над Србијом због Косова и Метохије није завршена. Она траје. Док год се не реши статус КиМ, чини ми се да фигуративно речено та агресија неће бити завршена", рекао је Дрецун за Радио Београд 1.

Према Дрецуновим речима, оно што је кључна ствар је то да је Кумановским споразумом успостављена копнена и ваздушна зона безбедности.

Према речима историчара Бојана Димитријевића, војска је испунила дуг отаџбини, а они који су дали свој живот, то су учинили из најплемениитијих намера - да бране државу.

"Али политички оквири су били такви, Србија је тај рат изгубила и све те битке су бар у прво време посматране као део пропаганде Милошевића да оправда рат 1999. и покаже да све није изгубљено. Ново време их је за 10,15 година ставило у потпуни заборав", каже Бојан Димитријевић.

Филм "Ратне приче са Кошара" прати догађаје почев од 9. априла 1999. када су снаге УЧК напале државну границу СР Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана. Како покушај да пробију линију одбране на Кошарама није успео, УЧК уз подршку НАТО креће у другу копнену офанзиву на Паштрику, планини у близини Призрена. Овај догађај прате "Ратне приче са Паштрика".

Ни покушај да се са те стране уђе дубље у територију Косова и Метохије није успео.

Бранимир Гајић који је 1999. као новинар пратио војску, каже да је косовски рат у највећем делу српског друштва дуго био перципиран кроз визуру оних који су били испод НАТО бомби.

"Цивили у највећем делу Србије ван Косова нису имали прецизне информације и знања шта се на бојишту дешава што је и разумљиво", појашњава Гајић. "Војска је имала своје разлоге, због начина на који се операције одвијају, а тек пасионирани посматрачи или они који на неки начин могу то да разумеју, на основу телевизијских извештаја могли су да склопе слику о томе шта се тада дешавало, како су изгледале саме војне акције на Косову".

Бојан Димитријевић, који је после 2000. био ангажован у Министарству одбране и као саветник председника за војна питања, каже да је прва деценија 21. века донела много нових турбуленција, које су одбрану државне границе 1999. потиснуле у други план.

"Не да није било политичке воље, него ни времена. С обзиром на неколико промена државног оквира, неколико измена стратегијских оквира такође. Притисак Хага који смо трпели, посебно док нису ухваћени Младић и Караџић... Осим протоколарних помињања, није се бавило тиме детаљно. Ни кроз прикупљање изјава, ни докумената. Све је остало на сећању људи који су били у тим догађајима", појашњава Бојан Димитријевић.

Бранимир Гајић, истраживач и документариста, каже да је она истина која је до нас дошла, "да је било страшних ствари и злочина, у великом делу јавности тај рат ставила на не тако светло место. С друге стране, имате људе који су се у том рату борили заиста часно. Полицајци и војници, резервисти и рочни војници који су бранили земљу. Како каже један од актера у филмовима, није било важно ко је на власти. Они су се трудили да бране државну границу".

За Бојана Димитријевића, као историчара, најзначајније је да су људи који су били у том конфликту проговорили.

"Усмени извори који су веома битни за разумевање духа времена су оставили сведочења пред камерама. То је за нас историчаре врхунски догађај, јер управо се то није десило за ратове  1991-1995. И ми данас за разлику од неких држава у региону које имају изграђен мит о  тим ратовима, немамо овакве филмове за те ратове. Што је штета, јер  је велики број учесника већ ван историјске и животне сцене", каже Димитријевић.

Филм је изазвао снажне реакције и на Косову и Метохији. И код Срба и  код Албанаца. Слађана Зарић каже да су бројни албански медији писали о филмовима. "Специфично је да је РТК3 направила једночасовну емисију посвећену филму "Ратне приче са Кошара". Веровали или не, позитивно су га оценили", каже Слађана Зарић.

У емисији емитованој 12. априла, приштински редитељ Бен Аполони, рекао је да му се допада како је филм урађен, да је одлично реализован и да се екипа потрудила. "РТС је дао све од себе да ода пошту и бици и страдалима", рекао је у емисији. 

Занимљиве су неке оцене које је у истом програму дао Миљаим Зека, посланик у Скупштини Косова.

"Јавила ми се госпођа из Београда Слађана Зарић", рекао је Зека. "Контактирала је писмом са мојом супругом на енглеском. Она  је ауторка филма и затражила је сусрет са мном. Тражила је да се нађемо у Приштини, код хотела. у циљу договора у вези с аутентичним снимцима са ратишта. Био сам почаствован да једна кућа као РТС тражи дозволу за емитовање мог материјала на Јутјубу који је већ стотину пута преузиман. Моје је апсолутно уверење, не само мишљење, већ убеђење, да ће битка на Кошарама односно величина момака и девојака УЧК који су се борили, да ће њихова величина моћи да се види само са ознаком телевизије Србије", рекао је Миљаим Зека.

За Бранимира Гајића, филмови Слађане Зарић су важни јер је сматра, озбиљним освртом на релативно скора историјска дешавања, исправљена неправда.

"Косово је у новој српској историји пораз, то је јасно", каже Бранимир Гајић. "Пораз који даје горчину, а горчина пораза не даје места за хероје нације које губе ратове. Не славе оне који су учествовали, јер су ратове изгубили. Чини ми се да је сада та неправда исправљена, да ми сада имамо људе који су бранили  своју земљу, нису чинили никакве злочине и који тај рат нису изгубили. Они су успели да одбране границу, да се не сломе под јаким офанзивама албанских снага и то је једна од важних тачака ова два филма".

Шта се дешавало на Кошарама и Паштрику, јавност детаљно сазнаје двадесет година касније. Прича која се ретко причала, сада је доступна је свима. У одбрани државне границе 1999. погинула су 134 војника и официра војске Југославије. Просечна старост погинулих била је 25 година.

"Ми никада не бисмо предузели војне кораке да није било хуманитарне катастрофе на Косову са 250.000 избеглих унутар Косова и преко 400.000 укупно, и бројем мртвих који се у овом тренутку не може знати", рекао је Рудолф Шарпинг те 1999. године.

Према извештајима посматрача ОЕБСА, међу којима је био и немачки генерал Хајнц Локвај, није било разлога за НАТО интервенцију.

"Таква хуманитарна катастрофа према категоријама људских права, која би оправдала улазак у рат, пре почетка рата на Косову, није постојала", тврдио је генерал Локвај.

Министар Шарпинг говорио је да је стадион у Приштини претворен у логор и да ниједан цивилизовани Европљанин не може мирно да посматра шта се Албанцима тамо ради.

"Када чујем да се у Приштини подиже концентрациони логор, када чујем да су доведени родитељи и наставници, и да се наставници стрељају пред децом", говорио је немачки министар одбране 1999. године.

Немачки новинари пронашли су Шабана Кељмендија који живи поред стадиона и цео рат је био у Приштини.

"Можете сами да се уверите, одавде гледамо директно на стадион и може све лепо да се види. Тамо тада није било ниједног јединог заробљеника или таоца. Стадион се увек користио само као писта за слетање хеликоптера", навео је Кељменди.

Шарпинг је тврдио и да су 29. јануара 1999. српске снаге починиле масакр над цивилима у селу Ругово. Показивао је фотографије убијених, а наслови у новинама били су - "Зато водимо рат". Међутим, није показао и снимке убијених припадника ОВК на којима су војне чизме, униформе са ознакама, а поред њих оружје и војне легитимације.

"Било је сасвим јасно да то није био маскр цивилног становништва јер су, према извештајима ОЕБС-а, сами команданти УЧК рекли да су тамо погинули борци за велику ствар Албанаца", посведочио је генерал Локвај.

Министар Шарпинг је тврдио и да су Срби крајем 1998. године планирали, а почетком 1999. почели операцију "Потковица", са циљем да протерају Албанце. Показивао је снимак из ваздуха села Рандубрава, које су Срби наводно гранатирали. Међутим, на документу датум је април 1999, дакле, после почетка бомбардовања.

Мештанин Шаип Реџепи сведочи да су село, заправо, напустили због НАТО бомбардовања.

"Становници су 25. марта напустили село после ваздушних НАТО удара. Увече око 20 сати добили смо наређење од УЧК да се евакуишемо", испричао је Шаип Реџепи.

За немачке новинаре, НАТО агресија без одобрења Уједињених нација није изненађење. Тврде да је 1993. године постојао тајни документ америчке владе под називом - Са Уједињеним нацијама ако је могуће, без њих ако је потребно.

Милун Зоговић, посланик Демократског фронта из тог места, присећа се да су се око 15.30 зачуле две експлозије недалеко, на километар и по.

"Према информацијама које смо касније добили, радило се о француском пилоту који, када је видео да на потенцијалној мети има људи, није хтео да бомбaрдује мост, него је испалио пројектиле недалеко одавде. А онда су испалили још 15 пројектила који су срушили стари камени мост, који је спајао две обале Лима", каже Зоговић.

У нападу је погинуло шесторо људи. Страдали су Вукић Вулетић, Милка Kочановић, Манојло Kоматина. Страдало је и троје деце. Мирослав Kнежевић имао је 13 година. Његов отац Мирко чита писмо које је, како каже, новинарима много пута читао:

"Сањао је Мирослав о животу и будућности у земљи разумних људи, радовао се сваком пролећу, а ни слутио није да ће бити зверски убијен, боље рећи раскомадан, баш у пролеће, у петак, 30. априла 1999. од НАТО авети, бомбардовањем каменог моста у Мурини."

Болна сећања 

Био је то најгори напад на територији Црне Горе током рата 1999. Из тог времена су и веома тешке приче. Поред Мирослава Kнежевића, на мосту су погинуле и две сестре од тетке, дванаестогодишња Оливера Максимовић и десетогодишња Јулија Брудар.

"И данас осећам кривицу", каже Бранко Брудар, отац страдале Јулије.

До 1999. Бранко Брудар је са супругом и ћеркама Јулијом и Теодором живео у Приштини. Међутим, прича да је у Приштини владао хаос, кроз град су пролазили војска и полиција, увече терористи ОВK, уз стално бомбардовање.

"Ми смо децу пребацили прво у Обилић код бабе и деде, они су иначе родом из Мурине, и онда је и тамо постало немогуће, сваку ноћ су деца бивала депресивна, морали су да проводе ноћ у подруму... онда сам ја добио позив за мобилизацију и онда сам предложио да их пребацимо Мурину. Рачунао сам – забачено је, нема војске, нема стратешки значај и онда сам организовао превоз, пребацио их тамо, остала је баба са њима, и онда сам, кад сам отишао на границу, некако био опуштен, сигуран. Чуо сам се са оцем, који је био у Београду, каже: 'Сине, не знам шта да ти кажем, доведи их овамо, али овде бију Стражевицу, све се тресе', и онда кажем: Ајде, ипак, село је село. И то ти је била грешка."

У Мурину су са бабом остале Јулија и Теодора Брудар и њихове две сестре од тетке Оливера и Ивана Максимовић.

"Прво су рекли да су погинуле све четири, онда сам сутрадан тражио да ме одвезу, отишао за Мурино и шта да кажем. У међувремену сам сазнао да су две девојке старије погинуле, то су сестре од тетке, Оливера и Јулија. Ивана и Теодора су преживеле игром случаја, заостале су мало. Њих четири хтеле су да оду до нешто да купе за колаче, и онда, како су ушле у продавницу, ове две су мало закасниле, а један пројектил је пао баш на продавницу, један на мост. Тако да су Мирослав, Јуца и Оливера раскомадани", присећа се Бранко Брудар језивих догађаја од 30. априла.

Тог 30. априла Мирко Kнежевић са супругом био је у оближњем селу. Њихов син Мирослав остао је у Мурину.

"Kад се смрачило предвече, пошли смо преко Рженице, али не дају да приђемо, питам ја њих шта је било с децом. Kаже сва су деца муринска код Новице Зоговића у шуму горе склоњена, али преварише ме, у ствари он је погинуо. И сутрадан ми каже: 'Треба да идеш у Беране.' Kад је стигао кључар, каже ми: 'Имаш ли ти моћи и снаге да издржиш', и имам шта да видим, није се могло веровати да то може да се данас деси, у ово време цивилизованог света", каже Мирко Kнежевић.

Једи тек почели 

За породице страдалих, мука и јед нису завршени 30. априла. Они тек тад почињу.

"Не знам искрено, 1999, 2000, 2001. не знам ни како су прошле, не сећам се скоро ничега, све се изокренуло", присећа се Бранко Брудар.

"Срећа па је остала ова млађа ћерка, јер сам онда имао да због некога живим. Не знам, али опет осећам неку кривицу, не жалим себе, него кажем, реално осећам неку кривицу, ето, да су остале доле, да сам их пребацио у Београд, пошто је све то била моја идеја, сви су се опирали томе, не знам, мени се тако учинило па сам наметнуо своје мишљење, и то је била грешка", каже Брудар.

Ако се узме у обзир површина места и број становника, Мурино је можда и највише страдало на целој територији Југославије. У време бомбардовања, Црна Гора је била део СРЈ, али у Црној Гори није било проглашено ратно стање. У Мурину није било сирена за узбуну, у близини није било војних циљева.

Породице страдалих тужиле су и Црну Гору и СРЈ. Неке од њих су пред судовима у Подгорици добиле надокнаду, али су онда те пресуде поништене, а наложено им је да врате новац. У Србији, као наследнику СРЈ, још се води спор.

"Ми смо тражили надокнаду за душевни бол, а ако се то не тражи, онда малтене суд се не односи према томе озбиљно. Мени је важна пресуда, да се зна да је неко крив. Ја знам ко је крив, сад сви кажу Србија, Милошевић – јесте, али убице су тамо. Ја сам покушао да нађем име пилота, снимке, као што је постоји Грделица, нисам могао да дођем до тога", прича Бранко Брудар.

Мада је помену сваког 30. априла, варошица Мурино на северу Црне Горе данас је некако заборављена од свих. Ретко се појави у новинским и телевизијским извештајима.

Венце на гроб једини полажу посланици опозиционог СНП-а и Демократског фронта. Пре три године поднели су и предлог да се главни трг у месту назове Трг НАТО жртава. Општина Плав је то одбила, а они су самоиницијативно поставили таблу. Kоја и данас стоји.

Да је жив, Мирослав Kнежевић данас би имао 33 године, Оливера Максимовић 32, Јулија Брудар 30 година.

"Изгубили смо много послова, закаснили смо у технолошком нивоу, тек сада стижемо онај ниво који је требало да имамо још пре 15 година", истиче Зоран Стефановић, дирктор "Слободе".

"Петрохемија" у Панчеву тај ниво још није достигла. Близу 40 одсто капацитета и даље не ради. Штету су проценили на 450 милиона долара.

"Бомбардована је хлорна линија, електролиза, а последице су се осетиле и на ПВЦ. Од тада те фабрике нису у раду", указује Велимир Унковић, генерални директор "Петрохемије".

Док су НАТО бомбе још падале на панчевачку "Петрохемију", "Азотару", "Рафинерију", Фабрику авиона "Утва" и друге јавне и приватне објекте у Србији, држава је усвојила Одлуку о начину утврђивања ратне штете.

Из првих послератних месеци датира и прелиминарна процена да она износи 100 милијарди долара. Међутим, ниједна Влада од тада није свела рачуне колико нас је коштало бомбардовање.

Људски капитал неповратно изгубљен

"Завршни рачун" тих 78 дана, 2000. је направила тадашња НВО Г-17. Према њиховој процени, бомбардовање је Југославију коштало 30 милијарди долара. Начињена је директна штета од око четири милијарде долара, а цех удара на привредне објекте био је готово 2,8 милијарди долара, од чега највећи део чине индустријска постројења.

Ипак, највећа штета је изгубљени бруто домаћи производ: све што би се произвело да рата није било.

"Вама су прекинути сви канали снабдевања, сви канали извоза, санкције су пооштрене, доступност иностраног, легалног капитала је постала немогућа. Биле су потребне године да се поврати тај ниво БДП, који није био велики те 1998. године", објашњава консултант УН Душан Коруноски.

Од рата и немаштине побегло је 100.000 грађана. Цена изгубљеног тзв. људског капитала процењује се на 2,3 милијарде долара.

"Новац уложен у њихово школовање и могућност стварања националног дохотка који би они имали шансу да направе у овој земљи је неповратно изгубљен и то је та цена тог људског капитала у који се не убрајају само они који су погинули већ и они који су отишли са ових простора", додаје Коруноски.

Нема изгледа за ратну одштету 

Ратна одштета не помиње се у тужби СРЈ против НАТО држава из 1999. године, а и по њој се Међународни суд правде прогласио ненадлежним.

"Сумњам да би након те одлуке о ненадлежности било могуће поново покренути пред МСП поступак и очекивати да суд одлучи другачије, односно да прихвати надлежност", истиче професор међунаородног права Тибор Варади.

Према америчком Џејнс дифенс виклију, НАТО су само бомбе које је бацио на Србију 1999. године коштале 2,5 милијарди долара. Исти износ касније се, наводно, слио у нашу земљу – као хуманитарна помоћ.

"Један део јавности у Црној Гори ће вам рећи да је Ђукановић сачувао Црну Гору од већих ратних последица, а други ће вам рећи да је својим поступцима унизио традиционални морал Црногораца", каже главни уредник листа Дан Никола Марковић.

Председник Демократске народне партије Милан Kнежевић рођен је 24. марта.

"Тако да сам обележио рођендан и бомбардовање, тим пре што сам ја близу аеродрома 'Голубовци', прве бомбе, што сада црногорски режим не признаје, пале су на Црну Гору, на аеродром, на касарну у Даниловграду, а прва жртва био је Саша Стајић, војник из Београда, који је погинуо у касарни у Даниловграду", објашњава Кнежевић.

Писац Балша Брковић каже да то није био рат Црне Горе.

"Црна Гора јесте стицајем околности била у заједничкој држави са Милошевићевом Србијом, јесте платила цену тим бомбардовањем. Међутим, ја сам био један од оних људи који је тад мислио да је то праведно, е сад чињеница да бомбе падају по вама не може да промени ваш став", каже Брковић.

Март 1999. Црна Гора дочекала је у специфичној политичкој атмосфери. Само две године пре тога дошло је до велике свађе Мила и Момира и раскола у ДПС-у. У марту 1999. године, савезна влада, на чијем челу је био Момир Булатовић, доноси одлуку о ратном стању.

Председник Црне Горе Мило Ђукановић те одлуке не прихвата, јер црногорска власт савезну владу сматра нелегитимном и нелегалном. На улицама црногорских градова били су и Војска Југославије и полиција Црне Горе.

"У Црној Гори та перспектива је била другачија јер је већ кренуо процес политичког разлаза између овдашњег руководства и Милошевића и Црна Гора је већ функционисала као независна држава и ово руководство је било против заоштравања тих односа са међународном заједницом до тих граница које ће довести до рата", каже Жељко Ивановић, који је тада био уредник листа Вијести.

Милан Kнежевић истиче да једна чланица Савезне Републике Југославије тада није хтела да поштује законе савезне државе коју је формирала 1992. године.

"Али ја морам да кажем да је борбени дух црногорског народа био на високом нивоу, чак је постојао један графит у Никшићу – Бомбардујте и нас, нисмо ни ми губави!", каже Kнежевић и додаје да су делови Црне Горе покушавали на сваки начин да пруже не само одбрану него и вид подршке колико је то било могуће.

Црна Гора била је веома подељена, атмосфера на ивици озбиљних инцидената. У марту црногорска скупштина доноси Резолуцију о очувању грађанског мира, за коју су гласале све странке. И Социјалистичка народна партија Момира Булатовића и Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића.

"Црна Гора је тада била подељена на два дела, један по мени већински, који је преферирао заједничку државу и пружао отпор, и један мањи, али не безначајан, који је подржавао Ђукановића. Том декларацијом су тензије спуштене јер, да је дошло до грађанских немира, не дај боже братоубилачких сукоба, не треба вам бомбардовање нити НАТО, овде би било крвопролиће", каже Никола Марковић.

Радна и војна обавеза

Ипак, политичке напетости преламале су се преко разичитих униформи. Војске и полиције. Војска Југославије достављала је војне позиве. Црногорска влада донела је уредбу о обавезној радној обавези. Војска формира војне судове за оне који се нису одазвали мобилизацији.

Тадашњи црногорски министар правде Драган Шоћ добио је три војна позива. А на питање како ће функционисати војни судови, Шоћ каже: "Нећу се одазвати војном позиву, нека почну од мене."

Жељко Ивановић истиче да је тад у војску ишао онај који је хтео, али да није било санкција ако се остане код куће. Балша Брковић каже да је 1999. био врло слаб одзив.

"Чак се сећам гомиле људи који беже, спавају код другова да не би били пронађени од стране војне полиције", присећа се Брковић. 

"Нажалост, тада су у Црној Гори постојали и градови где нису били пожељни војници Војске Југославије, разни видови режима су тада позивали на укидање струје и воде у касарнама ВЈ, на одређену врсту бојкота и опструкције, и тада је отпочела та антисрпска политика у Црној Гори, која је своју кулминацију доживела 2006. године", каже Милан Kнежевић.

Убрзо након почетка бомбардовања, СРЈ прекида дипломатске односе са Америком, Великом Британијом, Немачком, Француском. Велика НАТО земља где је Југославија задржала свог амбасадора била је Италија. 

"Ја сам се врло ангажовао против НАТО интервенције, надам се пристојним стилом и прихватио тај изазов макар имао компликоване односе и са једном и другом влашћу", каже тадашњи амбасадор Миодраг Лекић.

"Србија је функционисала преко једног функционера ЈУЛ-а у Ватикану, и то је био пункт пропаганде, па и примитивне пропаганде. А овамо, због тога што сам направио дистанцу према разним шверцерским реалностима Црне Горе у Италији, ја сам и са њима имао компликоване односе, тако да је та моја усамљеничка битка била", истиче Лекић.

Запад Милошевићу: Не дирајте Црну Гору

Представници црногорске власти и ДПС-а данас о бомбардовању не желе да говоре за РТС. Пре 20 година, Подгорица није признавала одлуку савезне владе да прекине дипломатске односе са државама које су напале СРЈ. Поручивали су да то није рат Црне Горе.

Црногорски медији преносили су изјаве шефова држава западних земаља који упозоравају Милошевића да не дира Црну Гору. Иако је тада формално део државе у рату, председник Црне Горе Мило Ђукановић састаће се са Жаком Шираком, Герхардом Шредером, Тонијем Блером. 

"Он је у тим међунаридним оквирима већ тада изградио имиџ вештог политичара и преговарача, јер је знао да без тог Запада он овде не би могао да опстане на власти, не би могао да преживи тај сукоб са Милошевићем, с обзиром на његову моћ од 1997, када су се разишли", каже Жељко Ивановић и додаје да је Ђукановић много пре бомбардовања направио релације са Западом.

"Увек се враћам на оно питање да ли ви као политичар имате обавезу да се понашате искључиво рационално или сте обавезни да се понашате патриотски?", пита Никола Марковић.

"Ту не треба бити престрог вероватно, али стоје чињенице, а то треба проверити, да је у октобру 1998, уочи рата, он као члан Врховног савета одбране учествовао у закључку да су против ОВK сва средства дозвољена", каже Миодраг Лекић и додаје да је Ђукановић убрзо након тога успоставио контакте са великим силама.

Протести црногорског пркоса

Од првог дана бомбардовања, у црногорским градовима одржавани су такозвани протести пркоса. По иконографији личили су на оне у Србији, а представници СНП-а позивали су црногорске власти да јасно осуде агресију на СРЈ.

"Ми смо Црногорци веома инвентивни кад је у питању отпор НАТО агресору, од пуцања са балкона на авионе, до гађања шерпама, лонцима, то је све имало један маркесовски приступ покушају отпора. И покушали смо да на један надреалан начин искажемо свој револт и бунт, али смо негде и прижељкивали тај копнени упад, па да се онда очи у очи суочимо, да виде како се брани домовина", каже Милан Kнежевић.

Балша Брковић сматра да постоји хомеровска херојска логика и хесиодовска – логика рационалног.

"Мислим да је најбоље што се Црној Гори десило је та ратничка традиција јер она у неком тренутку постаје пародија, а онда кад постане пародија, онда постаје једна врста клишеа који је опасан", каже Брковић.

Са подгоричког трга највише је одјекнуо говор Момира Булатовића 22. априла - Црногорска полиција ће морати да се стави под команду Војске Југославије или је неће бити. Власт у Подгорици је те речи протумачила као покушај државног удара и покушај да се у Црној Гори уведе војна управа.

Жељко Ивановић сматра да је то више био специјални рат у психолошко-пропагандој сфери него што је стварно претила опасност од рата, док Милан Kнежевић верује да би војска, да је желела да уведе војну управу, то урадила за пет сати.

Медијски рат

О том пролећу 99. медији у Црној Гори различито су извештавали. Дневни лист Дан преноси речи песника Гара Јовановића: "Бомбе су спасиле образ Црној Гори", лист цитира речи Светог Петра Цетињског, помиње се Марко Миљанов, борба са Турцима. Дан преноси непознату биографију Медлин Олбрајт из младости, пише да је била заљубљена у Никшићанина под надимком Његош, али да је неузвраћена љубав оставила трага на њеној души. Након обарања авиона Ф-117, наслов је био – Ноћ кад орао постао пиле, а након рушења мостова на Дунаву – Твоји су, Нови Саде, и мостови на Морачи.

"Нисам био у Дану кад је било бомбардовање, али са ове дистанце могу да кажем да је то био искључиво пропагандни рат. Имали сте део медија који су афирмисали политику коју је водио Ђукановић и имали сте дневни лист Дан, који је настао као патриотска потреба нашег народа да се и на медијском плану пружи отпор", каже Никола Марковић.

Тих дана, Тони Блер дао је интервју Телевизији Црне Горе. Блер је рекао да ће одбијање Црне Горе да подржи политику етничког чишћења коју спроводи Београд помоћи обезбеђивању њене будућности. Похвалио је Мила Ђукановића и додао да је бомбардовање војних циљева сведено на минимум, јер Црна Гора баштини цивилизацијске вредности.

Осим дешавања у Црној Гори, Вијести тих дана преносе ставове Ројтерса, Гласа Америке, Слободне Европе, Економиста.

"Ми смо у редакцији имали инцидент, дошла је нека војна делегација код нас пошто смо обавили интервју са Шираком у коме је он рекао да је тражио да Црна Гора буде максимално поштеђена због њене кооперативности и дистанцирања од Милошевића. И та нека мала трупа долазила је да каже да то није у реду, да су они агресори, али завршено је то дипломатски, без неких великих тензија и они су отишли", каже Жељко Ивановић, председник Борда директора Вијести.

Шок у Мурину

Бомбардовање на територији Црне Горе дели се на оно пре и после 30. априла. Тада се десио највећи шок. НАТО је погодио Мурино, варошицу између Андријевице и Плава, на граници са Kосовом. Мета је био мост на Лиму који води према Пећи.

Милун Зоговић, посланик Демократског фронта који живи у Мурину, присећа се да су се око 15.30 зачуле две експлозије километар и по даље.

"Према информацијама које смо касније добили, радило се о француском пилоту који је, када је видео да на потенцијалној мети има људи, није хтео да бомбардује мост. А онда су испалили још 15 пројектила, који су срушили стари камени мост, који је спајао две обале Лима", каже Зоговић.

Погинуло је троје деце, две девојчице и један дечак, и још троје људи.

"Сањао је Мирослав о животу и будућности у земљи разумних људи, радовао се сваком пролећу, а ни слутио није да ће бити зверски убијен, боље рећи раскомодан, баш у пролеће у петак 30. априла 1999. од НАТО авети, бомбардовањем каменог моста у Мурину", каже Мирко Кнежевић, отац 13-годишњег Мирослава Kнежевића, који је тада страдао на мосту.

Мурино је варошица далеко од свега. У пролеће 1999. није било ратне опасност, није било никаквих сирена због ваздушних удара. Двадесет година касније, ако се узме површина места и број становника, Мурино је можда и највише страдао на целој територији Југославије.

"То је једно болно питање пре свега за црногорску власт, која то ставља у запећак и ја мислим да није довољно кад представници НАТО земаља изразе жаљење због убиства деце у Мурину, то није довољно, треба да се извине овом народу и тим породицама, ако су велики немачки политичари 50-их и 60-их година могли да се поклоне због злочина у Другом светском рату, зашто би био проблем да се неко извини због Мурина", сматра уредник листа Дан Никола Марковић.

У обраћању, поводом 20-годишњице бомбардовања, Мурино је поменуо црногорски премијер Душко Марковић.

"Навршава се двадесет година од интервенције Северноатлантског савеза у Савезној Републици Југославији. Тада је на северу Црне Горе, у Мурину, трагично страдало шест недужних цивила, међу њима и троје деце. Држава Црна Гора никада неће заборавити недужне жртве. Интервенцију Северноатлантског савеза 1999. године, Црна Гора није желела нити је до ње довела. Црна Гора је тада била део друге државе и део система у којем није имала контролу над дешавањима која су је окруживала", поручио је црногорски премијер у обраћању јавности.

Инциденти на Цетињу

На срећу, бомбардовање сличном оном у Мурину до краја рата у Црној Гори није се поновило. Настављено је надгорњавање војске и полиције. Медији су преносили да се Цетиње тих дана пекло на тихој ватри. Kрајем маја долази до најозбиљнијег инцидента између војске и полиције, долази до хапшења припадника полиције, па ослобађања. На крају протести – са којих је поручено – Војско, не браните нас од нас и Црна Гора је вечна.

"На Цетињу је постојала једна група залуђеника која је у потпуности оправдавала НАТО бомбардовање, која није хтела да се тамо појави Војска Југославије, али наравно, нико није могао да забрани војсци да се тамо појави", каже Милан Kнежевић.

Жељко Ивановић сматра да је војска већ тада била "у неком расулу и више су по улицама деловали као нека атракција, распојасани, полупијани, него као нека озбиљна снага која нешто ту може да уради, док је полиција била много спремнија зе неку озбиљнију опасност".

Никола Марковић сматра да је ситуација на Цетињу предимензионирана.

"Суштински није ту могло доћи до озбиљнијег сукоба јер војска је била толико надмоћна и питање те неке врсте инцидента лако би се решило", каже Марковић.

"Цетиње је један од интересантних феномена социологије црногорског народа, 1992. када је био референдум, 10.000 је гласало да Црна Гора треба да буде у Југославији, а 2006. 10.000 да Црна Гора буде независна", каже Милан Кнежевић.

Мило Ђукановић: 1999. кључна за независност

На седму годишњицу Савезне Републике Југославије, 27. априла 1999, Мило Ђукановић каже да је СРЈ формирана као држава демократске и државотворне традиције, историјске повезаности и заједничких интереса Србије и Црне Горе.

"Одлучни смо да сачувамо Црну Гору и да на тај начин допринесемо враћању мира на простору целе Југославије. Само таква Црна Гора ће моћи да помогне опоравку Србије и Југославије", рекао је Ђукановић.

Седамнаест година касније, Ђукановић ће рећи да је 1999. била кључна за црногорску независност.

"Није то био окидач, то је био еманципаторски покрет који је почео много раније, Ђукановић је у почетку био највећи прогонитељ црногорског покрета, томе се прикључио као прагматичан, рационалан човек, тако да је та прича почела много раније, а ово је један од важних корака", сматра Балша Брковић.

"Има нас још нормалних који не бисмо желели да будемо у трансу велике Србије у Црној Гори, али не бисмо желели ни да будемо егзекутори и протагонисти антисрпске политике, е он је направио тај тотални заокрет, од идеолога српског популизма, постројавао је формације за Дубровник, до једне перфидне антисрпске пропаганде коју овде преко својих пунктова пласира и дестабилизује Црну Гору", каже Миодраг Лекић.

Осамнаест година после бомбардовања, Црна Гора постала је чланица НАТО-а. Kритичари кажу да тај потез, након свега, није био његошевски.

"Па нису то необичне ситуације, не знам је ли гетеовски што је Немачка чланица НАТО-а након Берлина 45. године? То је историја, те формулације шта је његошевски треба посматрати не у некој зони клишеа", каже писац Балша Брковић.

За лидера Демократске народне партије Милана Kнежевића, то што је Црна Гора данас чланица НАТО-а је парадоксална и шизофрена ситуација.

"Држава коју је силовало 19 или 28 чланица одлучује да се добровољно уда за свих 28 или тада 19 силоватеља. И сада нам говоре да је Црна Гора сад равноправна за тим столом у Бриселу, а имали смо прилику да видимо и како је Доналд Трамп одгурнуо Душка Марковића на првом том самиту НАТО-а, што би рекли, напросто га је ћушнуо јер је мислио да се ради о неком конобару, а не о црногорском премијеру", каже Kнежевић.

Да ли је Мило сачувао Црну Гору? 

Kоначно, какав је епилог Ђукановићевог управљања Црном Гором 1999? Да ли је, како верују његове присталице, Мило сачувао Црну Гору?

"Ти су људи сишли с ума, што би рекао Сима Пандуровић, процентуално гледано највећи број бомби је пао управо на Црну Гору, процентуално гледано, кад је реч о људима, Црна Гора је страдала више него Србија, колико год то некоме звучало парадоксално", истиче Милан Kнежевић.

Жељко Ивановић верује да је Ђукановићева каријера била контроверзна и било је много више негативних него позитивних ствари, али да је "једна од највећих заслуга и достигнућа та улога 1999. године и то му се заиста не може оспорити".

Никола Марковић истиче да се последице бомбардовања не могу гледати само кроз срушене објекте или кроз људске жртве.

"То је оставило озбиљне трауме на наш народ, то су неке ствари које не могу да прођу после 78 дана. Дан-данас, ми носимо трауме, што се може видети по подељеном црногорском друштву", сматра уредник листа Дан.

Две деценије од бомбардовања, Црна Гора је заокупљена политичком кризом и протестима против Мила Ђукановића. Председник Црне Горе није се оглашавао о 1999.

НАТО напади, који су пре 20 година почели бомбама на Подгорицу, данас за политичаре у Црној Гори нису главна тема. Грађани се о НАТО-у нису изјашњавали, јер није било референдума о чланству у тој алијанси. Али и без тога, НАТО и 1999. су још једна тема о којој црногорско друштво никад неће мислити исто.

"Током бомбардовања, сећам се, разговарао сам са својим пријатељима који су живели у Београду и Србији. Сматрам да је важно сазнати директно од погођених људи шта они мисле. Није било једноставно", рекао је Столтенберг у интервјуу чешком јавном радио-сервису.

Како је додао, сваки губитак невиних живота јесте трагедија.

"Ја сам изјавио саучешће свима који су изгубили своје најближе на обе стране тог сукоба", рекао је Столтенберг говорећи о бомбардовању СРЈ.

Он је у интервјуу поводом 70. годишњице НАТО-а рекао и да се не сме заборавити да је Алијанса "помогла да се окончају два рата на Балкану".

"Прво, рат у Босни и Херцеговини, где смо били сведоци злочина и масакра у Сребреници. И онда смо видели насиље над цивилима на Косову. Чак и више од годину дана дипломатских напора није довело до његовог престанка. Зато смо ишли тамо да помогнемо да се оконча ово насиље и убијање цивила. Од тада, НАТО је био на Косову како би осигурао безбедност и заштитио све становнике, укључујући и Србе", додао је он.

Столтенберг је подсетио и на своје детињство проведено у Београду, истичући да има веома блиске односе са Србијом и целом бившом Југославијом.

"Волим да се сетим година које сам тамо провео током детињства. Када смо се вратили у Норвешку, имали смо дадиљу која је била из Србије и живела је са нама дуги низ година. Тамо имам пријатеље, и враћао сам се тамо много пута", додао је Столтенберг.

Истакао је да је то "злочин који је извршен јавно и без кајања", непријатељски чин чије се "продужено дејство" и данас осећа.

"НАТО агресија постала је део нашег свакодневног живота, не само као део сећања. Њене последице су одредиле будућност Србије. Разрушена земља брзо је постала плен насиља и нереда, пљачкашке приватизације. Више од 250.000 Срба је пред силом напустило Косово и Метохију, без жеље међународне заједнице да испуни преузету обавезу о њиховом враћању на земљу са које су протерани", рекао је Вулин.

Оценио је да су "планско урушавање војске, хапшење, пензионисање или отпуштање официра и подофицира који су ратовали, запуштање резервног састава, престанак улагања у опремљеност и обученост војске", били део процеса рушења одбрамбене моћи земље.

Према његовим речима, 1999. године стратегија четири М – мобилност, маневар, маскирање и морал – показала се као успешна и вредна проучавања, јер војска није капитулирала после 78 дана рата с најмоћнијом коалицијом у историји ратовања.

Министар је оценио да је Кумановски споразум, "ма како тежак био", изборен отпором војске, а Резолуција 1244 Света безбедности УН не би била донета да није било војске која је опстала као сила.

Вулин је посебно нагласио "свепрожимајуће јединство народа и његове војске" и подсетио да "ни у једном рату који је Србија водила нико није могао да каже где почиње војска, а где престаје народ".

Додао је да је период од 2000. до 2012. године карактеристичан и по томе што је званична државна политика забрањивала да се НАТО агресија тако и назове, а било је готово забрањено обележавати годишњице и сећати се палих другова.

"Од 2012. године, када је Александар Вучић постао министар одбране, ствари се називају правим именом, Србија се не стиди своје борбе и не одриче се ниједног свог официра и војника. Едиција 'Ратник' је наш начин да сакупимо сећања и искуства најистакнутијих команданата и да напишемо историју, да не допустимо да нам је пишу други", рекао је Вулин.

Према његовим речима, Србија данас има добру и организовану војску, коју интензивно опрема у жељи да се превазиђе 12 година неулагања и њеног свесног урушавања, а низом мера чине се интензивни напори да припадници Војске имају добре услове рада и бољи живот.

"Ми смо војно неутрална земља. Одлучили смо се за најтежи и најчаснији пут. То значи да морамо бити спремни да се сами бранимо и одбранимо. Војна неутралност је тежак избор, али само нам она гарантује да ћемо бити изван сукоба великих и да нећемо морати по туђем наређењу другим народима да радимо оно што је рађено нама", рекао је министар Вулин у интервјуу за Одбрану.

"Верујем у слободу, у право мог народа да бира како ће живети и право мог народа да има државу која ће бити у стању да га заштити од понављања геноцида из Првог и Другог светског рата, од нових Олуја и погрома. Верујем у социјалну правду и право човека да се бори за друштво равноправних", истакао је министар Вулин.

Нагласио је да је осећај дужности и верност идеалу слободе вредност која чини Србе народом вредним трајања.

У пролеће 1999, када је НАТО почео бомбардовање Југославије, Босна и Херцеговина била је једна од најважнијих суседних земаља. Од рата је прошло четири године, у Босни се налазио велики број војника из земаља НАТО-а, авиони су те '99. летели преко Босне. Република Српска била је једина у окружењу која је тада о НАТО бомбардовању мислила исто што и људи у Србији. Потпуно другачије, на НАТО нападе се гледало из Сарајева.

Те 1999. године насловна страна сарајевског листа Дани била је "Лепа села лепо горе". Абдулах Сидран, песник и сценариста Kустуричиних филмова, пише песму "Савршени круг". Песника је у четири ујутру пробудио ружан сан. На крају песме стихови: "Мало послије, уз кахву, испратим авионе на Србију и пушим, на прозору, кô какав сасвим спокојан човек."

"Ја бих поздравио ваше гледаоце, то је веома важно. И осећам људску, грађанску дужност да кажем саучешће свим породицама убијених погинулих у бомбардовању 1999. године", почиње разговор за РТС Абдулах Сидран.

Сценариста филмова "Сјећаш ли се Доли Бел" и "Отац на службеном путу" каже да све своје песме зна напамет. Међутим, песму "Савршени круг" не зна, јер је није понављао. Песма је објављена у Љиљану у пролеће '99. Сидран каже да му је изазвала доста нелагода и да је криво протумачена.

"Основа неспоразума и кривог тумачења, у чему сам ја као песник крив, јесте последњи стих, у коме се каже спокојан човек, али људи занемарују речцу 'као'! То значи да нисам, него личим на спокојног човека. А овде је важно рећи следеће: да они који су преживели пакао четворогодишње опсаде Сарајева немају мирне снове ни четири-пет година после опсаде", објашњава Сидран.

Сидран каже да га је због песме вербално напао један од представника младомуслимана. Испало је да Авдо, како сви Сидрана у Сарајеву зову, ликује због бомбардовања.

"Волео бих да сам то своје осећање исказао тако да спречим криво разумевање, јер не може се нико радовати туђој несрећи, међутим, ми се морамо питати о сличностима и разликама у бомбардовању Босне од '92. до '95. и Сарајева као града и онога што је НАТО бомбардовање Србије", истиче Сидран.

Хаџихафизбеговић: Ако је до тога морало доћи, дошло је касно

У Сарајеву је данас готово неподељено мишљење да се српска '99. не може посматрати одвојено од сарајевске '92.

Глумац Емир Хаџихафизбеговић одговара на питање како се осећао у марту '99. године: "Нисам се добро осећао, Београд је град у којем сам ја провео најсугестивније дане свог живота, Србија је место и држава коју је необично волим и ценим, било ми је тешко јер коме може бити радосна вест да гину невини људи. Међутим, контекст бомбардовања Београда и града где ви радите са мном интервју је потпуно различит – било би добро да се никад није десило ниједно гранатирање, ни Сарајева, ни Београда, ни Србије, али ако се већ, у некој хипотетичној варијанти, морало десити – десило се јако касно", каже Емир Хаџихафизбеговић.

Познати глумац и директор Kамерног театра у Сарајеву је и политички веома активан. Био је министар културе Кантона Сарајево, а прошле године, као кандидат СДА на изборима освојио је велики број гласова. Kаже да су бомбардовање Србије и гранатирање Сарајева повезани истим режимом.

"Ја сам против сваког бомбардовања у коме гину цивили, али бомбардирање војних циљева, фабрикâ оружја које су целиване, а од којег су гинула сарајевска деца, свакако сам за ту врсту бомбардовања", истиче Хаџихафизбеговић.

"Напокон бомбе на 'балканског касапина'"

Марта '99. сарајевски Дневни аваз доноси насловну страну: Напокон бомбе на "балканског касапина". Аваз ће бити један од медија које је тада опоменуо високи представник у БиХ због хушкачког медијског покривања догађаја на Kосову. На то је Аваз одговорио да су израз "балкански касапин" први употребили амерички медији.

Тих дана Аваз Слободана Милошевића назива европским Садамом, пише да је борба против тог режима легитимнија од било које повеље Уједињених нација.

Зоран Ћирјаковић 1999. био је дописник Њузвика из Сарајева. Kаже да је било ликовања, али да то није било доминантно осећање.

"Ја сам пријатно изненађен, тада сам становао у Џамијској улици, близу Алипашиног, чак сам наилазио на гомилу симпатија, питали су како ми је породица, било је и благог ликовања, било је тог босанског хумора, који мени није био близак, који је више био покварен, са елементима ликовања."

Насловница Слободне Босне била је "Силу којом је Слободан Милошевић десет година плашио читав свет НАТО савез је понизио за само два сата ваздушних удара".

"Ја мислим да се мој доживљај, и моје виђење тог 24. марта и те вечери кад је бомабардована Србија не разликује много од 400.000 логораша који су провели рат у Сарајеву, људи који су од априла '92. до 'Дејтона' '95. живели у окружењу, јер чињеница је да је то окружење производ те власти и тог режима", каже главни уредник Слободне Босне Сенад Авдић.

Додаје да бомбардовање сматра заслуженом казном, "не за народ, не за људе, него за режим који се без таквог једног удара споља не би никада ни променио".

Слободна Босна преноси сведочења албанских избеглица из Црне Горе и даје закључак: Без обзира на разарања у СРЈ, Милошевић је већ добио прву рунду рата са Западом. Преносе и текст да је протеривање Албанаца са Косова "стари план Васе Чубриловића и Иве Андрића". Преносе интервју са Хавијером Соланом. Али преносе и речи београдског муфтије Хамдије Јусуфспахића да су напади НАТО-а антимуслимански пројекат Запада. Лист преноси и речи председника Хелсиншког комитета за људска права Санџака Шефка Аломеровића – Србија је једина домовина Бошњацима из Санџака, како онда да се радујемо што се она руши.    

"Лепа села лепо горе"

Најпозантија сарајевска насловница о бомбардовању била је она из листа Дани – "Лепа села лепо горе". Уредник листа Сенад Пећанин пише: "Морам да признам да не делим осећај еуфорије који је захватио моје окружење. Не могу се радовати нечему што касни пуних осам година, током којих је Милошевићу било дозвољено да направи све оно што је учинио у Хрватској и Босни и Херцеговини".

"Господин Пећанин се некако све време борио сам са собом и ту је изашла његова природа, али он није слика те редакције, где је било дивних и толерантних људи", каже Зоран Ћирјаковић.

"Ја сам предложио Њузвику текст на ту тему, шокиран садржајем коментара и насловнице, и главни уредник је одлучио да га објави као најпрестижнију колумну у недељнику. То је и за моје уреднике у Њујорку било јако скандалозно и ружно", каже Ћирјаковић.

Пећанин ће касније због насловнице доћи у сукоб и са Франом Цетинићем, а по Цетинићевом сведочењу и са новинарима листа Време из Београда.

Сам Пећанин ће записати следеће: "Паролу 'Лепа села лепо горе' нису измислили Дани, већ мирољубиви српски уметници док су горела босанска села, она која је упалио њихов вожд Милошевић. Босанци су с болном тугом примали тај братски цинизам док су гореле њихове куће, а сад кад је цели модерни свет мало 'припалио' и у Милошевићевом дворишту, ми смо се само поиграли поетиком већ виђеном у четворогодишњем убијању Босне, верујући да се свака злоћа на концу врати своме изумитељу."

Бањалука: "Звер је поново напољу"  

Само 190 километара даље, у Бањалуци, све је било другачије. О НАТО-у, који је у рату бомбардовао делове Републике Српске, у Бањалуци нико није лепо мислио. А четири године после рата, у БиХ је било доста војника из земаља које су '99. напале СРЈ.

"Они су били нека врста логистике у аргесији, такође, у том тренутку Војска Републике Српске има своју војску као самосталну организацију, због те две ствари ја мислим да је БиХ била важна, ови људи из мировне мисије су покушавали да потпуно пацификују и ставе под контролу војску", каже новинар Бранислав Божић.

Тих дана у Бањалуци одржавају се протести са паролама "Звер је поново напољу", "НАТО фашисти", "Не дамо вам Србију". Глумац, редитељ и музичар Никола Пејаковић тада је живео на релацији Београд–Бањалука.

"Ми смо тад сви говорили истим језиком, сви смо били љути, у Бањалуци је горео енглески конзулат, који се никад више није вратио, сад су они љути на нас. Био је исти осећај да раде нешто антицивилизацијско, што не би требало да раде", каже Никола Пејаковић.

"Бомбардовање је, како се мени чини, један догађај у последњем чину наше трагедије. Отимање Kосова, то је као операција на срцу, операција на срцу је кључна", описује Пејаковић.

Позиција Републике Српске

Март 1999. у политици Републике Српске био је буран. Три недеље пре почетка бомбардовања, високи представник сменио је председника Републике Српске Николу Поплашена. Премијер је тада био Милорад Додик, а влада коју је чинила коалиција Слога била је веома нестабилна.

"Имам осећај да је усаглашен став тада владе и сада да се дозволе демонстрације у неколико градова, младих људи, да то буде неки испусни вентил, али у основи осим активности појединаца, Република Српска је остала камерно мирна", каже новинар из Бањалуке Бранислав Божић. "Мада, сада неки министри из владе тога доба тврде да су мимо јавности, пружали помоћ Србији", истиче Божић.

Никола Пејаковић каже да је српски народ бомбардовањем показао да није спреман да буде део "ове цивилизације која баш и није добра према земљи и планети". 

"Тај панк положај Србије је опет добар, свака се слобода мора платити, ако ви можете да кажете Америма – не, то се плаћа. Све се плаћа", сматра Пејаковић.

Изетбеговић: Све осим победе НАТО-а било би опасно

Једна од добрих метафора односа три народа у БиХ према бомбардовању СРЈ било је истраживање Аваза: Да ли подржавате нападе НАТО-а? Према том истраживању Бошњаци и Хрвати га подржавају, Срби су против. У Бихаћу ниједан од анкетираних није против, у Бањалуци ниједан анкетирани није за. Тако се у причи о НАТО-у и Србији, Босна вратила на причу о себи.

"Ја са Сарајевом немам никакве везе, генерално, ми живимо потпуно паралелне животе, зна се шта они мисле, шта ми мислимо, то је тако. Говорим о идеологијама, људи су увек исти, наравно, али те идеологије, то наше Начертаније и њихово, ако смем да кажем, потпуно је различито", каже Пејаковић.

Kад је реч о бошњачким политичарима и бомбардовању 1999. године, није било великих разлика. Алија Изетбеговић у априлу каже: "Акција НАТО-а не сме се завршити нерешено, све осим победе НАТО-а било би опасно, не само за Kосово и избеглице већ и за БиХ, Балкан, па и шире".

Већ после неколико дана бомбардовања, у Црну Гору, Македонију, Босну почињу да долазе албанске избеглице са Kосова. Сарајевска штампа пише о масовним масакрима над Албанцима, а јавност судбину Албанаца '99. повезује са судбином Бошњака у време рата.

"Ми не можемо прихватити да се ствари гледају изоловано, нико, кад говори о бомбардовању, не казује шта му је претходило, шта му је био циљ, преговоре где се Милошевић као човек ненормалне психологије инати са целим светом, не желећи да повуче војне и полицијске снаге са територије Kосова, на којој је већ обављен егзодус стотина хиљада домицилног становништва", каже Абдулах Сидран.

Последице 1999.    

За време рата у Сарајеву 1992. снимљен је спот "Писмо пријатељу". Песма говори о рату, у споту су многи представници сарајевске елите, пева је Kемал Монтено, поред њега седи Абдулах Сидран. Песма се завршава речима – Никоме се не поновило.

"Али ја не могу за вас заузети неку саветодавну позицију, ви сте своји, али је потребно адресирати кривицу тамо где она спада, а она спаде у болесни ум једног човека", каже Абдулах Сидран. "Неће се никад променити историјска истина, а то је да су сва бомбардовања била селективна и да су најављивана", каже Сидран.

Бранислав Божић каже да је Слободан Милошевић био само метафора, и да је намера била да се сломи дух српског народа "са ове стране Дрине". "Да и они кажу – нека, и требало је да их бомбардују, та идеја је била нереална, али је била идеја", каже Божић.

Зоран Ћирјаковић сматра да је за бошњачке националисте бомбардовање било једно велико охрабрење, "да ако Србија или неки српски политичар пређе неке границе које поставља Запад, да ће се лакше реаговати".

"Ја мислим да се српска политика није опаметила и да је српска политика крива за ту агресију, агресије долазе из цимања озбиљних мангупа, држава и сила за нос, то цимање не престаје", сматра Емир Хаџихафизбеговић.

Никола Пејаковић верује да треба да опростимо сви свима. "Намерно помињем тај интервју, где сам рекао да им се треба мајке... кад се буде могло. Али, опет, то је тук на утук, чак и да можемо, нећемо ми њих бомбардовати, зашто бисмо ми били као они? И на крају, кад би се ми вратили Христовом науку, било би нам боље, треба опростити, у реду, заиграли сте се, урадили су страшне злочине, а страшне злочине су направили, ми можемо само да опростимо", каже Пејаковић.

Четири године након најкрвавијег рата на простору Балкана, Босна као да је била транзитна зона за последње ратне трзаје. У јуну '99. године руски војници из Босне одлазе на Kосово и заузимају аеродром "Слатина" у Приштини. Тако је Босна, сплетом историјских околности или игром судбине, утицала на драматичне догађаје 1999. године, коју Сарајево и Бањалука никад неће гледати исто. И то је можда једна од слика Босне данас.

Поводом 20 година од бомбардовања СР Југославије, први човек Северноатлантске алијансе каже да врло добро зна да је НАТО и даље споран у деловима српског друштва.

"Сећања на ваздушну интервенцију 1999. године су и даље врло болна за многе, поготово оне који су изгубили своје вољене. Ја сам изразио саучешће породицама и свима који су током те интервенције изгубили некога, на обе стране у конфликту", наводи Јенс Столтенберг.

На питање како данас гледа на ту интервенцију, поготово на чињеницу да је до ње дошло без сагласности Савета безбедности УН, генерални секретар НАТО-а каже да је Алијанса у марту 1999. године покренула Операцију здружених снага како би зауставила хуманитарну катастрофу која се тада одвијала на Косову.

Столтенберг подсећа да је та одлука донета након више од годину дана, како каже, борби на Косову и након више неуспешних покушаја УН и Контакт групе, чији је члан била и Русија, да нађе мирно и дипломатско решење за конфликт.

Према његовим речима, до краја 1998. године Милошевићеве снаге су протерале више од 300.000 косовских Албанаца, а Савет безбедности УН је више пута упозоравао на кршење људских права на Косову и чињеницу да пораст броја избеглих постаје претња за међународни мир и безбедност.

"У светлу ове кризе, коришћење силе од стране НАТО-а је било и потребно и легитимно. Циљ је био да се заустави војна акција и репресија против цивила на Косову, да се избеглима омогући повратак, а хуманитарним организацијама приступ. Операција је постигла свој циљ", сматра Столтенберг.

Кфор – гарант безбедности 

Он додаје да је НАТО након повлачења југословенске војске, прекида насиља и повратка избеглих покренуо Мисију за одржање мира, под мандатом УН, Кфор, која је, тврди, до данас гарант слободе кретања и безбедности свих заједница на Косову, укључујући и Србе.

"До данас, Кфор остаје основни гарант стабилности на Косову и у ширем региону. Мисија буквално спасава животе", поручује Столтенберг и наводи пример бебе којој је Кфор 2016. године спасао живот тако што ју је пребацио у српску болницу на лечење.

"Никада не смемо заборавити прошлост, али можемо да идемо даље. То је оно што НАТО и Србија раде у свом партнерству идући ка конструктивном односу који је од заједничке користи. Србија је јасно ставила до знања да не жели да буде члан НАТО-а и ми то у потпуности поштујемо", наглашава Столтенберг.

Он истиче да политика неутралности за коју се определила Србија није била сметња да НАТО и Србија буду блиски партнери.

Први човек Алијансе при томе подсећа на велики број својих посета Србији претходних година, укључујући и присуство на највећој вежби у области управљања последицама ванредних ситуација "Србија 2018", која је, како каже, била од користи и НАТО савезницима и Србији у повећању оспособљености за одбрану у случају природних катастрофа.

"Ми такође подржавамо Србију у развоју њених безбедносних снага и институција, што укључује и НАТО тренинге за обучавање српске војске за учешће у међународним мировним мисијама", подсећа Столтенберг и наводи да НАТО помаже Србији и у безбедном одлагању вишка муниције.

Сарадња у науци и медицини 

Како каже, за те намене су чланице Алијансе до сада издвојиле четири милиона евра, а 200 тона муниције је безбедно уништено. Истовремено српски научници и истраживачи раде и развијају своје пријекте кроз НАТО-ов Програм за науку и мир, наводи и додаје да, са друге стране, Србија доприноси НАТО-у у обуци војних медицинских служби у Ираку као и у успостављању стабилности на Блиском истоку.

"Све су то конкретни примери практичне сарадње која дориноси и НАТО-у и Србији и ширем региону. То показује и да НАТО може да има јаке односе са партнерима као што су Србија, Аустрија, Финска или Шведска, а које нису чланице Алијансе", каже Столтенберг.

На питање Танјуга како види свој лични допринос односима Србије и НАТО-а, некадашњи премијер Норвешке и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг наглашава да је везан за Србију и да јој жели успех.

"Ја имам јаку личну везу са Србијом. Ту сам провео део свог детињства и стекао многе добре пријатеље и успомене. За мене је увек задовољство да се вратим у Београд", наводи Столтенберг.

Он каже да је задовољан чињеницом да су НАТО и Србија последњих година ојачали своје партнерство, што је, према његовим речима, добитна комбинација за обе стране и показатељ да се може превазићи заједничка тешка прошлост.

"Ја желим да Србија успе на путу који је изабрала за себе и радим на заједничкој добробити Србије и НАТО-а, заснованој на односима који су прихватљиви за вашу земљу и нашу Алијансу", закључио је Столтенберг.

Агенција Танјуг наводи да је питање – да ли би данас могла бити донета одлука о бомбардовању без одлуке СБ УН, и да ли би он урадио исто што и његов претходник Хавијер Солана пре 20 година – остало без одговора, јер је још током договора о интервјуу одбачено као хипотетичко.

Вечерњи преноси глас грађана Загреба. "Едо, који је прекинуо партију тениса да би наздравио, каже – не бих волео да било ко погине, али нека и они једном сиђу у подруме, Марко каже – уопште нисам прижељкивао да се то догоди. Пензионер Живојин каже – радовао сам се као кад ми пензија легне на време."

Предраг Фред Матић, посланик СДП-а и бивши министар хрватских ветерана, каже: "С обзиром на искуство које сам имао, ја нисам ликовао, само луд човек или некакав загрижен човек може ликовати над туђом несрећом. Ја сам у Вуковару видео и погинуле, и мртву децу, и жене, и цивиле, своје саборце, и рањене с откинутим удовима – дакле нико нормалан не може над тим ликовати."

Матић истиче да је велики број људи у Хрватској бомбардовање видео не као удар НАТО снага на Србију због Kосова, "него је то, у слободном тумачењу, реванш за све оно то се догодило у Хрватској, па и БиХ".

"Значи није реалан осећај, али гледали смо доласке србијанских тенкова, бацање цвећа на њих, а они су овде донели велико зло и онда дође подсвесно, ево – нек и они мало осете", описује Матић.

Социолог Петар Лађевић истиче да је, кад су ратови у питању, свашта тешко разумети. "Али било какво бацање цвећа на тенкове није разумљиво, као што ни мени није разумљив дочек немачких снага у Загребу 1941. године. Мислим да такво повезивање не може дати пуну илустрацију, него се то добро уклапа у медијску харангу о злим Србима у том времену, јер су Срби у то доба били криви у хрватским медијима дословно за све", истиче Петар Лађевић.

Ивица Рачан – Коначно!

Међу хрватским политичарима постојала је сагласност – за све је крив Милошевић. Иако тада без политичког утицаја, први председник Хрватског сабора после независности, члан ХДЗ-а Жарко Домљан рекао је: "Kоначно је ударено оно зло које је са истока запљускивало Хрватску 70 и више година".

Генерал Јанко Бобетко говорио је да НАТО акција означава "ликвидацију задње оазе стаљинизма и да је коначно дошао крај Гарашаниновој великој Србији".

Од утицајнијих политичара за бомбардовање је лидер опозиције Ивица Рачан. Његова прва реакција је била – Kоначно. "Нико у свету не може ликовати кад се говори о оружју, али морамо поздравити говор оружја кад се не желе прихватити друга средства", рекао је Рачан.

"Kад је 99. почело бомбардовање Србије, ви имате наставак оног сукоба који траје од краја 80-их и очекивало се завршиће се 90-их, ви имате један те исти рат, рат против главног актера, јединог стварног покретача збивања на југословенском простору, а то је био Слободан Милошевић", каже историчар Твртко Јаковина.

"Зато је реакција Рачана слична свима другима. Људи су рекли – коначно јер смо били избеглице, коначно – јер смо били без струје, коначно – јер напросто смо националисти, коначно – јер је то био човек који је разбио СKЈ, различити су били мотиви, али имате једну јаку фигуру која је у овом тренутку против себе окренула свет, и то је био главни мотив, сви други су споредни", каже Јаковина.

Једини хрватски политичар против

Иако противник Милошевића, једини хрватски политичар који је тада јавно осудио бомбардовање био је некадашњи творац школске реформе Стипе Шувар.

Председник Социјалистичке радничке партије рекао је да "напади изазивају људске жртве међу којима има избеглица и из Хрватске, изводе се без одлуке Савета безбедности, представљају преседан у међународним односима, крши се повеља УН, искушавају се нова оружја и исказује се диктат групе земаља са Америком на челу, које свет желе уредити по мери својих интереса".

Дописник Вечерњих новости из Загреба Јурица Kерблер каже да је Шувар имао осећај за Југославију и јединствени простор. "И наравно да је њега као човека који је то поштено гледао болело и кад је било бомбардовање неког хрватског града, и босанског, и Београда, сигурно да није био човек који би ратне догађаје одобравао, било ко их покренуо и било шта се догодило", истиче Kерблер.

Зашто Туђман ћути?

Ипак, најзанимљивији је био однос врха хрватске државе према акцији "Одлучна снага". Тадашњи шеф дипломатије Мате Гранић рекао је да хрватска влада подржава бомбардовање.

Међутим, медији из региона пренели су да је нешто касније председник Хрватске Фрањо Туђман позвао српског амбасадора у Загребу и пренео му извињење због исхитрене Гранићеве изјаве.

Било је то време када је Фрањо Туђман већ био озбиљно болестан, тражио се наследник у ХДЗ-у, а проактивни амерички амбасадор Монтгомери говорио је о потреби да се хрватска демократизује.

"Прва реакција хрватског врха, и то Туђмана, била је, ја бих рекао, можда једина која је стала ајде некако на страну Слободана Милошевића, и то након неколико сати. Туђман, који је био болестан, бојао се да се операција рушења једног режима споља може применити и на Хрватску", каже историчар Твртко Јаковина.

Две недеље од почетка бомбардовања, Славен Летица у Глобусу пише зашто Туђман ћути? "Ако Туђман заиста жели учинити нови радикалан и цивилизацијски искорак са Балкана на Запад, он има шансу да ових дана заиста каже шта мисли о Милошевићу, Западу, НАТО-у, Хрватској и демократији на прелазу столећа и миленијума", пише Летица.

"Он је ту увек имао један тактички потез, он је са Милошевићем увек хтео доћи до тога да се не дира оно што њега не интересује, њега Kосово није интересовало, Kосово ће Туђмана мање интересовати него неке хрватске вође после њега", сматра Јурица Керблер.

Месић и ОВK

Хрватски медији тих дана су доста писали о албанским избеглицама које су са Kосова побегле у Црну Гору, Македонију, Албанију. Управо тамо Стјепан Месић, који ће наследити Туђмана на месту председника Хрватске, срео се са припадницима ОВK, Албанцима, бившим официрима Хрватске војске.

Месић каже да Милошевић жели етнички очистити Kосово, методом познатом и примењеном у Хрватској и Босни и Херцеговини. "За Kосоваре постоји само један циљ – слободно Kосово", рекао је Месић и заповеднику ОВK као поклон дао своју маскирну ратну униформу.

"Месића је јако тешко узимати у континуитету, тешко је узети Месића из '90. и Месића данас, он је у различитим згодама различито реаговао. Међутим, када би Месића данас питали, верујем да не би пуно различито реаговао, дакле Месић не би више одобравао напад на Београд у том смислу, али Месић је сматрао да је Милошевић крив за ту политику на Kосову и он је био апсолутно на страни тадашњег руководства са Kосова", каже Јурица Kерблер.

Фред Матић, бивши министар, посланик СДП-а, каже да је истина да је "Месић обљубени политичар на Kосову". "Због тога што им је давао потпору, ја наравно немам доказа за то, али то се њему вратило приликом председничких кампања, јер за кампању требају средства, а тако се барем причало у Хрватској, увек је то по систему – ја теби, ти мени", каже Матић.

"Доле америчке бомбе"

Хрватски медији тих дана пишу Косову у рушевинама и врло вероватној копненој интервенцији. По много чему, хрватски лист Ферал трибјун био је различит од осталих хрватских новина. Да ли је то остао и након насловне стране "Доле америчке бомбе"?

"Доле америчке бомбе – то је за мене било у том тренутку, колико год је то наводно требало бити сатира, за мене то било увредљиво. Али седам-осам дана касније, истини за вољу, текст објављује Виктор Иванчић, објављује један текст у којем пише све најгоре о том типу политике према Југославији", каже Петар Лађевић.

Због насловнице у сукоб са уредништвом Ферала доћи ће Франо Цетинић. Тих дана у Новом листу Слободан Шнајдер пише колумну "Kоме звона звоне".

"Ништа није најављивало да би, дан прије но што се склони крају, могао изаћи као особито важан. Онда је у вечерњим сатима освануло словима која су викала – 'Рат!' У суботу већ писало је у истим тим новинама 'А што сада?'... У међувремену, сјетимо се како је Хемингвеј, са славним својим питањем, ослухнуо звона која можда звоне на апокалипсу. На европски Велики петак и опет горе европски градови. И то је, нажалост, једини прави европски континуитет од 1914. до данас. Kао ни онда, 1914, ни данас Европа нема ни снаге ни воље да нешто одлучно подузме у властитој ствари. А звона звоне. Ред звона, ред бомби!"

"Од јавних личности експлицитно против били су Ведрана Рудан, професор Жарко Пуховски, био је Франо Цетинић, поједини новинари Ферала, али не у сваком тренутку и наравно, можда и на првом месту Слободан Шнајдер", каже Лађевић.

Туђманова лекција Западу?

Kако је рат одмицао, интерес хрватских медија за оно што се дешавало у Србији помало је слабио.

Пред крај бомбардовања, Фрањо Туђман изненадиће и своје саветнике интервјуом италијанском листу Стампа. Kаже да је хашка оптужница против Милошевића дошла јер је очигледно да НАТО напади нису остварили своје циљеве, јер нису присилили Милошевића да оде, већ су га само оснажили. Упозорава да је "у српској колективној свести Kосово колевка нације јер се тамо налазе најважнији српски православни споменици, да постоје сви предуслови да Срби славе овај рат у наредних 600 година, и да западни свет на то мора да рачуна". На крају, Туђман предлаже поделу Kосова на српски и албански део.

Неки ће рећи – оно што је у колективној свести Хрвата '91, то је за Србију '99. Јурица Kерблер каже да су Хрвати били свесни да је "оног тренутка кад је почело бомбардовање, и кад је завршено, сви у Хрватској су били сигурни да је то крај Милошевића и да је сам себи потписао капитулацију.

Петар Лађевић каже да је кршење међународног права које је изведено бомбардовањем СРЈ омогућило све оно што се касније дешавало од стране највеће империје из Алијансе. "Ми смо били почетак који је омогућио интервенције и процес десуверенизације суверених држава", сматра Лађевић.

Двадесета годишњица бомбардовања, хрватској политици и медијима више није вест. Ових дана, као занимљивост, српски медији преносе глас из Загреба Владимира Kапуларина, члан данас маргиналне Социјалистичке радничке партије, коју је основао Стипе Шувар.

Kапуларин је рекао да је "нападнута суверена држава која ничим није угрожавала НАТО, а наставак је уследио девет година касније отимањем њеног дела територије да би на Kосову била инсталирана једна од највећих НАТО база у том делу Европе. Бомбардовање је престало после 78 дана, али агресија још траје другим средствима".

Пре две деценије хрватска јавност и политичари са страшћу су коментарисали бомбардовање. Да није било непознатог Владимира Капуларина, двадесет година касније из Хрватске скоро да не би било реакције, на догађај који је умногоме променио Србију. 

У поменутом извештају се констатују, пише Буисон, и "институционалне дискриминације које се тичу запослења, социјалних служби", па чак и "слободе кретања, права живљења у свом дому", застрашивања како би им забранили да упражњавају хришћанску веру.

Буисон истиче да је таква данас свакодневица 100.000–120.000 чланова српске мањине (пет одсто популације) која живи на Косову.

Указује и да у неким селима, окруженим бодљикавом жицом да би се одбранили од албанске агресије, има понекад само једно дете. Принуђено да одраста само, без пријатеља, без школе.

Све се то, истиче, догађа усред Европе, у земљи која се географски налази између Мађарске и Грчке, те пита: "Како можемо да толеришемо да се близу нас догађа нешто што личи на апартхејд."

"Чак, дефакто, и на етничко чишћење: хиљаде српских избеглица које су побегле са Косова 1999. и 2004. године током ужасних погрома спречени су да се врате у своја огњишта", наводи заменик директора магазина Фигаро.

Као још горе од тога, Буисон указује на то да су СПЦ и хуманитарне организације које долазе да помогну последњим Србима који живе на овој њима светој земљи редовно подвргнути контролама или пак покушавају да их обесхрабре или чак забране њихове активности.

Буисон подсећа да је у септембру прошле године, председнику удружења "Солидарност за Косово", Французу Арноу Гујону, забрањено да борави на Косову где делује већ више од 15 година.

"Један међу многим скандалима у земљи која је рођена да искорени неправду и којој је једна неправда замењена другом. Уз грешни благослов Запада", констатује Буисон.

"Војна интервенција без дозволе УН" 

Иначе, аутор у опширном тексту подсећа на догађаје од тог 24. марта 1999, када су, на челу коалиције више земаља НАТО-а, Сједињене Америчке Државе почеле да бомбардују српску територију.

Буисон истиче да је тада почела војна интервенција без дозволе УН, ван оквира дефинисаног међународним правом који гарантује суверенитет нација, али коју су оправдали "правом хуманитарне ингеренције".

Званично се радило о спасавању цивилног становништва које је бежало са територије Косова, где је војска Југославије спроводила велику операцију успостављања реда и мира којима су локални албански сецесионисти били претња.

Упркос члану 35 Устава пете Републике који обавезује владу да тражи сагласност од парламента када жели да ангажује своје војне трупе у неком сукобу, Француска је ипак учествовала у операцији "Савезничка сила", пише Буисон и додаје да је интервенција трајала 78 дана.

Подсећа и да је 2008, Косово једнострано прогласило независност. 

Париз, Берлин и Вашингтон похитали су, каже, да признају ту независност, за разлику од Москве, Пекинга и неких земаља Европске уније као што су Шпанија или Грчка.

Сматрало се, истиче, да је новонастала држава, којом су управљали бивши шефови ОВК, одједном била способна да сама управља својим становништвом од два милиона грађана и да им гарантује сигурност, благостање и слободу.

"Да ли је и даље тако у 2019. години? Није", закључио је Буисон.

"Не знам да ли они то сматрају успехом, јер га ја не сматрам успехом", рекао је тада Трамп о бомбардовању, у интервјуу у којем је поменуо и да разматра кандидатуру на председничким изборима 2000. године.

На Кингово питање да ли би он на Косову урадио исто што је учинио тадашњи амерички председник Бил Клинтон, Трамп је одговорио:

"Па ја бих то урадио мало другачије. И знам да би то звучало ужасно, али погледајте расуло које су изазвали на Косову. Ми можемо да кажемо да смо изгубили мало људи. Наравно када смо имали авионе који са 75.000 стопа (око 23 километра) бацају бомбе. Али погледајте шта смо урадили на тој земљи и тим људима и смрти које су се десиле због нас. Дакле, није било губитака код нас и савезника, јер смо ми били скроз тамо горе, у авионима", рекао је Трамп.

Додао је: "У неком тренутку морате да пошаљете копнене трупе, тако да не би могао било ко да прелази границе и све остало." Напоменуо је да се "многи људи слажу са тим".

"Е, сада, да ли би људи били убијени? Можда. Можда и више. Али барем бисмо имали много мање смртних случајева и не бисте имали расуло и хаос који сада имате. Дакле, ја не знам да ли они то сматрају успехом, јер га ја не сматрам успехом. Они су жестоко избомбардовали земљу и целу ту област, сви беже у свим могућим правцима и нико не зна шта се дешšава. А смртних случајева је на хиљаде", рекао је Трамп пре 20 година.

Транскрипт овог интервјуа постоји на сајту Си-Ен-Ена, док се снимак налази на Јутјубу.

Историчар Предраг Марковић рекао је, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, да није било хуманитарне интервенције, они су у ходу дошли до те дефиниције јер је почела јавност, нарочито у Немачкој и Француској, да се комеша јер 80 одсто албанских избеглица је побегло од бомбардовања.

"На почетку рата је још огромна већина Албанаца била кући, а онда су током рата бежали од ратних дејстава и западне силе су у ходу дошле на идеју да су они покренули уништавање Србије да би спасили избеглице", каже Марковић.

Према његовим речима, то је лаж, јер 24. марта те избеглице нису постојале.

"Тако да је то злочин против мира, јер напасти земљу у срцу Европу или било где са толиком несразмерном слилом, са толико неселективним уништавањем циљева, возова, болнице, пијаце, аутобусе, школе – то не може другачије да се опише него као злочин против међународног права", сматра Марковић.

Двадесет година касније, Марковић каже да је проблем у томе што се велике силе мало стиде тог свог понашања и тамо нико ни на који начин не обележава тај догађај као тријумф НАТО пакта, да дочекају април 1999. године – 50 година тог пакта на улицама Приштине, да се вијоре заставе америчке и албанске везане.

Према његовим речима, њихова идеја је била да НАТО има право да крши сваки међународни пропис зато што им се може. Привидно је изгледало да су у томе успели, али касније је дошла цена на наплату, то су Ирак и Авганистан.

"Јер они су мислили да могу да понове тај сценарио, нула губитака са њихове стране, елегантно бомбардовање са неба као у видео-игрицама. Они пилоти играју игрицу па гађа воз да види, па онда лаж – рекли су да су погодили воз у Грделичкој клисури је је ишао брже него што смо мислили. Ако српски воз иде брже него што неко мисли то је потпуно невероватан податак", рекао је Марковић.

Говорећи о томе зашто цивилни циљеви, он каже да су се наљутили јер јер наш отпор био јачи него што су очекивали.

"Ми смо требали да се одмах предамо, али Срби су народ чудан, они се никад не предају, они нису то добро проучили", каже Марковић.

За гађање кинеске амбасаде оправдање је било да су имали стари план града па су мислили да је нека друга зграда, јер је на том месту била ливада у старом плану града, навео је Марковић.

НАТО агресија ће у свету бити изложена као врста амнезије, сматра Марковић и додаје да има најсавеснијих политичара на Западу који подсете на то, али подсети и Путин који је рекао да је НАТО агресија освестила Русију.

"Да су схватили да нема попуштања Америци бесприципијелно и да су Руси учврстили став после трагедије братском српском народу", рекао је Марковић.

Проблем Косова је остао актуелан и после НАТО бомбардовања. Према његовим речима, резултат бомбаровања је искључиво штетан и није дао позитиван резултат. 

"Ви не можете да рачунате на стабилан мир када подржавате људе као што су Хараднај, Тачи и Весељи", истакао је Марковић.

Преиначавање одлуке о признању Косова нервира Америку и Косово, каже историчар.

Говорећи о Змагу Јелинчичу, Марковић каже да је то маригналан политичар у Словенији и он нема престиж и нема шансе да иницијатива у Словенији заживи.

"Пре бих очекивао да се то донесе у Чешкој, јер има део политичке јавности који је пријатељски расположен према Србима", закључио је Марковић.

Прва мета смо били ми и зато су нам у Рамбујеу постављали немогуће услове, истакао је Булатовић.

"У Рамбујеу нам је понуђен политички споразум који је наша делегација прихватила, а албанска није, али је тај папир одмах повучен после тога па је донесен документ који је написала Медлин Олбрајт у коме ако га прихватите доћи ћете до тога да вас НАТО окупира, а ако га не прихватите онда ће вас НАТО напасти са намером да вас окупира", објаснио је Булатовић.

Папир у Рамбујеу се није односио на Косово и Метохију и на положаје Албанаца, него се односио на комплетно стављање потпуне инфраструктуре СР Југославије под команду НАТО-а, додао је тадашњи председник Владе СРЈ.

"Главни официр НАТО-а би био задужен за сва питања, укључујући искључивање било какве кривичне одговорности НАТО-а, тако да је избор наше делегације која је очајнички желела споразум, све је боље било него да су онако сурово бомбардовали, био у томе да ли ћемо окупирани бити својим пристанком и својом вољом или ће се то делити након војничког пораза", закључио је Булатовић.

Према његовим речима, интервенцију Северноатлантског савеза 1999. године, Црна Гора није желела нити је до ње довела.

"Црна Гора је тада била део друге државе и део система у којем није имала контролу над дешавањима која су је окруживала", каже премијер Црне Горе. 

Марковић је додао да уз изражавање пијетета према страдалима и присећање на тешко време упућује грађанима поруке за будућност, преноси РТЦГ.

"Наша земља већ припада Европи и њеним вредностима - владавине права, грађанских и економских слобода и поштовања људског достојанства. Зато када се присећамо ових трагичних дешавања, више него икада треба да смо свесни важности јединства и слоге. Можемо имати различита мишљења, али очување наших темељних вредности и солидарности међу нама су принципи који треба да нас подстичу да свакога дана доприносимо напретку наше земље", закључио је Марковић.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, Даница Грујичић je рекла да нема породице у Србији у којој нема оболелог од малигних болести.

"Оно што смо као клиничари приметили, то је да се одређене врсте тумора које су се јављале искључиво код људи од педесет или шездесет година – сада јављају код деце", рекла је Грујичићева.

У једном периоду, од 2008. до 2012. године, драстично су нам се погоршали резултати лечења деце, истиче докторка Грујичић.

"Морам са поносом да кажем да наша колегиница са Института са онкологију и радиологију на педијатрији заједно са нама лепо сарађује и да, када су у питању тумори мозга, имали смо практично светске резултате", каже докторка.

Нису се много разликовали проценти излечених или продужених живота у односу на светске, каже докторка Грујичић.

"Међутим, у том периоду нисмо знали да ли негде грешимо. Исто оперишемо, дајемо исте лекове, али нисмо успели да видимо зашто су нам у тих четири-пет година драстично лошији резултати, тумори су били агресивнији", каже она.

Како истиче, сада се у овом периоду појављују тумори које патохистолози у Америци, Енглеској и Немачкој не могу да класификују.

Према речима др Грујичић, мора да се направи научна студија која ће доказати шта је у Србији загађено.

"Не можете гледати целу популацију, морате гледати локације које су бомбардоване, а бомбардовано је 70 одсто цивилних циљева, свако постројење које је било на мапи хазарда", рекла је Грујичићева.

Ако се догоди поплава, земљотрес, бомбардовање, тада се ослобађају токсичне материје из тих постројења и у одређеном региону се прави еколошка катастрофа, објашњава Грујичићева.

"Није цела Србија загађена, оно што ниједна власт није урадила после 1999. године је методична и тачна научна анализа", каже Грујичићева и додаје да свуда у свету имате признате математичке моделе на основу којих може да се израчуна колико је било токсичних материја.

"Каснимо, али нисмо закаснили", закључила је Грујичићева.

Завршни рачун 1999. године ни 20 година после није направљен.

Амерички Џејнс дифенс викли објавио је да су бомбе које је НАТО бацио на Србију током 78 дана бомбардовања коштале читавих 2,5 милијарди долара.

Исти извори тврде да је толико после потрошено на хуманитарну помоћ. 

А да ли смо ми израчунали колико нас је, у парама, коштало ових 78 дана?

"Када је рат, на цифре и на доларе се много не гледа", каже професор Економског факултета Јуриј Бајец.

"У рату се гледају политички постављени циљеви. И у том смислу нико није збрајао те доларе и колико је то коштало", додаје Бајец.

Професор Бајец бомбардовање је дочекао у згради Владе Србије као члан експертског тима тадашњег премијера Мирка Марјановића.

Економисту Миленка Џелетовића бомбардовање је затекло на дугој локацији.

"Тада сам био постдипломац Економског факултета у Београду и асистент на Економском факултету у Приштини. А затекло ме је у родном Урошевцу на Косову и Метохији", присећа се Џелетовић.

Горан Питић, који је у зграду Владе ушао после демократских промена као министар за економске односе са иностранством, те године био је ванредни професор на Економском факултету.

"Чуо сам фијук гранате или ракете, пошто су моји тада живели на Видиковцу. И тада су гађали Стражевицу. И то је негде ишло изнад главе", присетио се Горан Питић. 

Само за бомбе НАТО потрошио две и по милијарде

Свој тројици је још прве вечери бомбардовања било јасно: завршни рачун 1999. године дуго ће се правити. Јер, само 24. марта НАТО је на Србију сручио бомбе, које су коштале 44 милиона долара.

До 10. јуна цех се попео на две и по милијарде. Анализа Џејнс дифенс виклија показала је да је трошак за гориво НАТО авијације само у првих седам дана био 150 милиона долара. За Србију је цех био много већи.

"Бомбардовање и НАТО агресија је представљала завршни ударац за веома оштећену и по много чему измучену привреду. Јер живети изоловано је нешто што је најгоре и ту су могућности веома ограничене, какве год се економске политике водиле", каже Бајец.

Да и привреда, а не само човек, памти бомбардовање, истиче Горан Питић. За економију је то, после санкција, био додатни терет.

"Било је то ванредно време у коме, после уништавања енергетских комплекса није постојала могућност да се добију средства за пољопривреду. То је било време недостатка конкуренције, тржишних сигнала'', каже Питић

Према анализи коју је 2000. године објавила тадашња невладина организација Г-17, укупна штета од бомбардовања износила је 30 милијарди долара.

Уништена је инфраструктура у вредности од 800 милиона долара. Порушени су привредни објекти вредни 2,8 милијарди, а изгубљени бруто домаћи производ достигао је чак 23 милијарде.

Предраг Марковић, тадашњи члан експертског тима Г-17, рекао је да је, прецизно рачунато, штета износила 29,6 милијарди долара.

То је скоро цео бруто домаћи производ (БДП), односно све што српски грађани и привреда данас стварају, појашњава Горан Питић.

"То су процене рађене на различитим претпоставкама, али које год да су паре, огромне су", додаје Питић.

Штета од 30 до 100 милијарди

Непосредно по завршетку бомбардовања, Политика је, позивајући се на прелиминарне процене Републичког завода за статистику, објавила да је штета од бомбардовања 100 милијарди долара.

Нешто касније и професор Јуриј Бајец правио је сличне процене.

"У Економском институту правили смо процене које су се кретале око 50 милијарди долара. Овако велике разлике произлазе из чињенице да су се неки више оријентисали на директну штету уништавања објеката: инфраструктуре, индустријских, здравствених, школских, верских и културних објеката. Ту је било преко 1.000 срушених објеката и сума тога је предствљала неку врсту директне штете", истиче Бајец.

Двадесет година после бомбардовања, Миленко Џелетовић је такође сводио завршни рачун 1999. године. Заједно са колегом Бојаном Димитријевићем директну и индиректу штету проценио је на 30 милијарди.

"Ако погледате ефекте на платни биланс, на смањење потенција привреде у смислу инфраструктуре, привредних објеката, затварања тржишта и имате у виду да је једном изгубљено тржиште тешко повратити, штета може да буде и већа од 100 милијарди долара", сматра Џелетовић.

Неке објекте скоро да је било скупље срушити него поново направити.

Британски Гардијан објавио је тако да је рушење моста преко Дунава НАТО коштало шест милиона долара. Његова обнова Србију је коштала десет милиона.

Бомбардовање "Заставе" у Крагујевцу кошало је шест милиона. Обнова разорених погона – 46.

"У другој половини године кренуло се у други програм који се звао хитна економска обнова земље и земља је покушала да, колико год је могуће, брзо санира неке штете, нарочито када је реч о електроенергетској инфраструктури", каже Бајец.

Врло честе слике из деведесетих година биле су оне на којима тадашњи директор Дирекције за обнову земље Милутин Мркоњић обилази градилишта.

Пред камерама је Мркоњић хвалио раднике, а најбољи међу њима имали су ту част да секу црвене врпце на градилиштима. Посебно су награђени сви грађевинари који су својим залагањем допринели да се сви порушени објекти санирају "пре утврђеног рока".

А хитна обнова земље пре рока заправо се финансирала на рачун плата и пензија. И то се види на подацима о просечним зарадама годину дана после бомбардовања.

Просечна плата у Србији у априлу 2000. године износила је 88 марака и била је 52 одсто нижа у односу на исти период 1998. године. Ови подаци потврђују да је обнова земље углавном финансирана на терет плата запослених.

Обнова земље пре рока на рачун нижих плата 

Професор Јуриј Бајец то и потврђује. Објашњава да су постојале и дневнице солидарности, али и инфлациони порез.

"Кроз инфлацију се ограничавала потрошња. Сећам се добро тих дана, да су грађани Србије дали невероватан допринос. Нисмо имали пљачке радњи, навале на продавнице, снабдевање је било релативно солидно и без икакве велике панике", истиче Бајец.

Једина привредна грана која 1999. године није подбацила била је пољопривреда.

Статистика памти да је година великих ратних разарања, иронично, била родна. Током три месеца бомбардовања, пад привредне активности био је 40 одсто, а индустријска производња се преполовила. Саобраћај је пао за 50 одсто, грађевинарство такође.

"Бомбардовање је било само врх леденог брега у девастирању економије СРЈ", каже Миленко Џелетовић.

Дугорочни ефекти били су суспензија међународних финансијских институција. Требало је да прође много времена да се неко осмели да инвестира у земљу која је до јуче била бомбардована, додаје Џелетовић.

Годину и по дана касније привреда Србије је и даље је била разорена. Горан Питић присетио се какво је стање сачекало нову власт после демократских промена.

"Инфлација је била 130 одсто, рупа у буџету 15 одсто, могућност задуживања земље била је минимална. Имали смо тада спољни дуг према Париском и Лондонском клубу на који смо успели да добијемо отпис од 60 одсто. Плата је у еврима износила око 40 евра и за две године она је учетворостручена", каже Питић.

Ако је бруто домаћи производ 1999. године био 10 до 15 милијарди, а ратна штета процењена је на 30 милијарди, ми смо неколико година буквално обрисали гумицом.

"Изгубили смо један или два бруто домаћа производа као да их није ни било. То је незамисливо у кратком временском периоду. Ми се сви згражавамо данас ако је стопа раста нула. Али ако је стопа раста нула, то значи да сте ви те године направили потпуно исто онолико као и прошле. Е сад ви претпоставите привреду која расте једним темпом три-четири одсто годишње, колико ако тога нема, ви губите у укупном створеном материјалном богатству земље", каже Бајец.

Ми смо били као да је неко спустио завесе на овом простору и пустио нас низ воду захваљујући режиму који је тада на тај начин управљао државом, сматра Горан Питић.

Током бомбардовања погинуло је 6.500 људи, од тога 1.500 цивила. Експерти тадашње невладине организације Г-17 проценили су да је због рата и његових последица земљу трајно напустило 100.000 људи.

Што би економисти грубо рекли – губитак људског капитала износио је 2,3 милијарде долара. И то је највећи трошак рата.