Ипак, за Србина који је имао срећу да протеклу недељу проведе у главном граду Шпаније нема дилеме. Три велике победе кошаркашке репрезентације Србије, које су ову малу земљу вратиле тамо где одувек и припада: у краљевску палату светске кошарке, нешто су са чим се не може поредити ништа у Мадриду.

Из тог града, из "краљевског клуба" тог града, Реала из Мадрида, Дејан Бодирога је дошао 1998. у Атину да Србији донесе њено прво светско злато, односно званично четврто (било је још једно незванично) ако рачунамо и успехе друге државе које су Срби створили у 20. веку.

И сада је све почело од Дејана Бодироге. Било је и другачијих мишљења и аргумената који су на папиру деловали убедљиво. Али, Дејанова је била последња.

Место селектора репрезентације и сву слободу у раду добио је тренер почетник, са тек неколико месеци стажирања у Милану, али европска играчка громада: Александар Ђорђевић.

Нема превише примера да је спортиста који је доминирао Европом као играч, то успео и као тренер. Најпознатији је онај коме у документима пише Франц Бекенбауер а кога Немци зову једноставно: Кајзер (у преводу: Владар).

Први блог на овом месту носио је наслов: Може ли Сале да постане Кајзер? Двадесет дана касније, након што је од 12 играча од којих се само један може похвалити изузетно добром сезоном, направио је најбољи тим у Европи и други на планети, па питање више не гласи може ли него – Како је то успео?

Прва тачка, дакле, била је "чишћење терена" од стране бившег саиграча Бодироге и остављање да игра "један на један" са играчима. Затим је Ђорђевић, уверен у своје знање, за сараднике изабрао "људе који знају са људима". Зна какав је култ репрезентације постојао у време док је он био њен плејмејкер и знао је како да га врати. Отуд, Јовица Антонић, Мирослав Николић и Небојша Илић.

Баш зато што је хтео репрезентацију према чијем дресу ће се играчи односити као према светињи, Ђорђевића је толико изнервирао гест Новице Величковића, који је, након што је потписао уговор са неким клубом из турске провинције, схватио да је повређен и одбио да игра за репрезентацију.

Та Ђорђевићева игра "један на један" са играчима трајала је два месеца.

И било је ту свега; и вишесатних разговора Ђорђевићевог помоћника са једним од играча који ће постати звезда шампионата, и несрећних повреда, и стварних и симулараних сукоба, и гледања "Малог Буде" али и највећег мадридског дербија: Реал–Атлетико.

Било је и судијске бруталности у мечу са Француском у групи, и очајних првих 15 минута против Ирана и бразилског шутерског тренинга преко наших бекова у борби за друго место у Гранади.

Али, све је било у циљу одлучујућих утакмица у Мадриду. А велики тимови су велики зато што најбоље играју кад је најбитније.

Против Грчке у осмини финала ова репрезентација Србије показала је да је велика. Заправо, да желе и могу далеко – селектор и његови играчи су показали у мечу пре тога, против Шпаније, али одлична репрезентација Грчке је била прва вододелница: губитници или шампиони!

Бразил је већ био демонстрација моћи, а Француска вероватно најбоља утакмица ове генерације, коју напослетку није покварило ни невероватно шутерско вече најбоље европске "двојке" Николаса Батума.

У свим овим мечевима видела се та "невидљива рука тренера", видело се да је Александар Ђорђевић нацртао својим играчима "како се побеђује".

Како другачије објаснити оно спектакуларно куцање Николе Калинића преко Бурусиса или мирноћа овог Суботичанина у последњим секундама меча са Француском? Како другачије објаснити да Стефан Јовић, који је у Радничком улазио у игру кад први бек промаши пет тројки, одигра првенство са таквом зрелошћу и памећу као да је он уместо Мариновића играо Мундобаскет у Јапану, а уместо Рашића погађао пенале у Турској.

Међутим, видели смо у финалу и шта значи кад се преко пута Србије нађе екипа, не само са 12 супериорних кошаркаша него и са супериорним тренером; Мајк Кшижевски показао је зашто има култни статус у америчкој кошарци и како се финале завршава у петом минуту.

Али, то је већ нека друга кошарка и други систем.

На Србији је да задржи обновљени култ репрезентације, селектора има, језгро репрезентације је створено; остала је само надоградња.

Али, иако материјала има, ситуација није тако оптимистична. У случају дефинитивног опроштаја Крстића проблем је пронаћи играча који би уз Радуљицу могао да игра на позицији пет. У случају да селектор ни убудуће игру не буде желео да прави око горостасног Марјановића, једина нада је да Душко Вујошевић од Николе Милутинова направи респектабилног центра.

Ни на позицији четири, на којој је на овом првенству "изгинуо" сјајни Немања Бјелица, ситација не делује веселије. С тим што на тој позицији ипак имамо три млада играча, три велика талента, од којих су Митровић и Јокић комотно и у Шпанији, пре Бирчевића могли да буду део најбољих српских 12. Као и неколико из "средње генерације" којима ни овог лета није недостајао квалитет, али јесте воља да играју за репрезентацију.

На спољним позицијама стање је на срећу боље, поготово што после Шпаније можемо да кажемо да смо добили још два играча: Јовића и Калинића.

Али, највећа нада је да смо добили нешто много више од неколико играча. И од селектора Владара.

И да ово што смо гледали овог лета неће бити: "Само у Мадриду".

Многи од нас који су веровали у пласман Србије у полуфинале рационализавали су то своје веровање чињеницом да је Милош Теодосић за репрезентацију увек боље играо него за клуб (баш као, на пример, Александар Ђорђевић некада) и да би могао да надмаши своје партије из Пољске пре пет и Турске пре четири године.

Пласман у финале није разматрала ниједна религија. Уосталом, већи би број верника нашла теза да ћемо изгубити од Ирана и одмах се вратити кући него да ћемо играти финале против Сједињених Америчких Држава.

Али, Тео није само надмашио неке од својих најбољих наступа у репрезентацији. Он је своју игру, а најбољи је кошаркаш репрезентације у последњих пет година, подигао на један додатни ниво.

Никада ниједна успешна српска или југословенска репрезентација није толико зависила од једног играча, као што ова зависи од Теодосића. Напади с њим у петорци су нестварни. Овакву игру на противничкој страни терена нисмо имали још од Турске 2001. године. Асистенције већ задиру у онострано; противници, најбољи европски и светски играчи испадају наивчине; недостаје још само да зауставе игру и затраже успорени снимак да би видели куда је лопта прошла. А хладнокрвност, самопоуздање и безобразлук на том нивоу не памтимо још од Александра Ђорђевића на тој позицији и у том дресу, у јуну и јулу 1995.

Тео, међутим, није лак за коришћење. Сам његов поглед и израз лица, наизглед одсутан, не одаје утисак некога ко би могао да издржи са још 11 људи, поготово ако су сви мушкарци, за истим столом, дуже од 15 минута. А његов задатак је да их учини бољим.

И зато је Теодосићу сада теже него онда Ђорђевићу. Какве је све играче око себе имао Сале кад је организовао напад репрезентације! Али, зато је Ђорђевићу сада лакше да разуме Теодосића. И он је са "Партизаном" ишао до врха само са Даниловићем. И зато Теодосић најбоље игра управо код Ђорђевића.

Нема сумње да је Ђорђевић озбиљно мислио када је рекао да сви играчи морају да буду део система и да не сме да буде искакања, али се сећа да је један играч искакао и код Ивковића и Обрадовића, за које нико не сумња да све – а поготово свој посао – раде изузетно озбиљно.

Зато је Ђорђевић решио да на Светско првенство крене са два плејмејкера; једним дугогодишњим поузданим репрезентативцем, кога бије глас да чешће гледа у врат противника него у кош, и другим, дебитантом, који је у клубу који је недавно одустао од такмичења био трећа опција на позицији плејмејкера, друга на позицији бека и прва једино кад су твитови у питању.

Таква два плејмејкера повео је легендарни српски плејмејкер на Мундобаскет да би "радили" за оног, јединог ван система. Онога чији је задатак био да, како каже Божа Маљковић, кошарку усмери ка уметности.

А Србију ка полуфиналу Светског првенства.

А Тео ју је одвео право у велико финале.

Ту више нема рационалног објашњења, то је теологија.

Наполеонова Француска окупирала је највеће шпанске градове; најхрабрији и најслободоумнији Мадриђани дигли су се против француског окупатора.

Велики Франсиско Гоја је тим поводом насликао слику „Трећи мај". На слици се пред стрељачким водом Француза налазе шпански борци. Свако лице има властити идентитет, очи им одају ужас, на лицима им се види страх.

Свако лице имало је властити идентитет, ужас у очима и страх на лицу и у великој шпанској кошаркашкој репрезентацији како се меч са Француском ближио крају. Али, овај пут Французи су били храбри, борци за правду, репрезентација која је поштено одиграла и онда кад је све говорило да им се више исплати да изгубе, а Шпанци они који су окупирали првенство; све су подредили себи: и систем такмичења, и публику, и судије.

То ремек-дело Франсиска Гоје постало је симбол. Слика на коју ће се угледати будући велики сликари.

Доћи у Мадрид а не видети Гојине слике исто је као и организовати првенство у кошарци а испасти у четвртфиналу. Лепо, али и помало бесмислено.

Све најбоље у мадридском „Праду“ насликао је Гоја. Гоја је сликао све: голе и обучене Маје, владаре, њихове породице, бикове на уличним коридама, псе у лову, свадбе из користољубља. Христово распеће, Сатурна који једе свог сина.

Сматра се да је Гојина слика „Трећи мај“, устанак на Принсипе Пију изнад Мадрида, послужила као инспирација за највећу антиратну слику у историји: Пикасову „Гернику“.

Мадрид је тако велики, не због четири милиона становника већ због два музеја.

„Герника“ је нешто највредније и најзначајније што поседује „Реина Софија", музеј који је, не само по физичкој удаљености, изузетно близу „Прада“. Оно што је у „Праду“ Гоја, „код краљице Софије" је Пикасо. Оно што је у „Праду“ Веласкез, тај најстарији међу шпанским сликарима кога поштују сви, то је у „Реини Софији" Пикасов брат по генијалности – Салвадор Дали.

Свако од тих сликара је велики сам по себи, али само заједно чине шпанско сликарство толико великим. Највећим.

Данашњи селектор Србије Александар Ђорђевић играо је у Шпанији; зна Шпанију и знао је да мора да направи тим у коме ће бити и великих играча, али у којем ће највећи бити само сви заједно.

И направио је своје ремек-дело, тим својих шпанских сликара у којем је Теодосић Пикасо, Богдановић Дали, Бјелица Гоја, а Крстић Веласкез. У којем је – не само због физичког изгледа – Радуљица Ел Греко.

И ово што је урадио Ђорђевић је уметност.

Било је то 2014, у брдима изнад Мадрида.

Тада је, сећамо се, Ашику испадало око кад је требало да шутира слободна бацања, а судије су у последњој четвртини уместо да гледају дешавања на терену слушале стамболске езане.

Охрабрујуће је што је најбољи меч после тог полуфинала, зрелог за „Фокс крајм", одиграла управо против Грчке у осмини финала овог Светског првенства.

Тандем, који би многи острашћени навијачи „Партизана" и „Звезде" да раздвоје, а против којег ретко која репрезентација има одбрану: Теодосић - Богдановић, показао je против Грчке сву своју моћ. Калинић је заслужио Оскара, не само за епизоду већ и за специјалне ефекте. А још на утакмици са Шпанијом видело се да Србија има селектора који зна шта хоће и који не да на свој тим, па макар се на њега острвио домаћин са најбољим тимом у историји.

Бразил је, међутим, потпуно другачији од Грчке, али пред Србијом су исти задаци.

Од тандема, који и на тренингу проводи највише времена заједно, Тео - Богдан, поново тражимо „грчки учинак", али овај пут много више ствари зависиће од учинка центара. Радуљица је већ поставио неки стандард у игри, испод кога не сме да иде против бразилског трија колоса испод коша, Крстић би узлазну линију форме морао да настави, а минути на терену вероватно чекају и искусног Рашка Катића, па можда и борбеног Штимца.

Ипак, кључ је вероватно на позицији три и четири. Човек одлуке могао би да буде вероватно најстандарднији играч Србије на шампионату - Немања Бјелица. Он је пребрз за бразилске центре, а прејак за бразилска крила.

У мечу у групи пресудио нам је тројкама Виера, овога пута Бјелица, Симоновић и Калинић то морају да спрече. Бразил не сме да има шутерско вече, као у мечу у групи, а за то мора да се побрине и Стефан Марковић, једини наш репрезентативац који је против Грка одиграо испод свог стандарда.

Рубен Мањано се вероватно још сећа кошева Александра Ђорђевића из четвртфинала у Атини 1998, Бодирога из Индијанаполиса му је вероватно и даље ноћна мора.

Све ће учинити да победи Србију.

Једном је то успео, а ова репрезентација Србије не делује као тим који ће то да дозволи два пута.

Поготово не у мечу који је за нашу репрезентацију као финале.

Одолевала је Гранада и једино Гранада пуних 150 година након што је велика маварска држава која је Шпанију свела на "шпанску марку", пограничну област уз данашњу Француску, сасвим и пропала.

Протерани су сви муслимани из Гранаде, с њима и Јевреји Сефарди, али су остали докази моћи једног давног царства. Када сам пре неколико година први пут био у Гранади, заправо цео боравак посветио сам обиласку Алхамбре, тог фасцинантног комплекса палата, башта и хамама, јединог преосталог сведока величине и моћи маварске државе.

Гранада је жив град био и тада, када се у њему није одржавало Светско првенство у кошарци, а поготово је сада када је домаћин групе у којој поред Србије игра и њихова Шпанија.

Некада смо ми у кошарци били Шпанија; у Андалузији очигледно желе и да остану Шпанија, у Гранади се вијоре искључиво шпанске заставе; у Гранади нема, за разлику од нпр. Валенсијане вишејезичних табли на улицама и у хотелима: прво на шпанском па на валенсијанском а онда и на каталанском. При чему су разлике између шпанског и каталонског мале а између валенсијанског и каталонског скоро да и не постоје.

Гранада ми се свидела јер је била тако "шпанска".

И зато сам овога пута у Гранади морао да потражим и оно што Шпанију, поред свега осталог али и пре свега осталог, чини Шпанијом: кориду.

"Плазу де Торос" у Гранади прво сам гледао из локалне чуротерије, места где локалци пију кафу и једу чуросе, неку врсту уштипака који су најбољи кад се умачу у топлу чоколаду. После сам схватио да се са спољне стране тог великог стадиона за кориду у Гранади налазе и одлични ресторани али и "Меџик", један од најбољих ноћних клубова у Андалузији.

Али мене је више занимала магија кориде. Занимала ме је унутрашњост "Плазе де Торос". Како у оволико "шпанској" Гранади не могу да гледам кориду?

Напослетку, након три дана и два неуспела покушаја, улазим. Захваљујући Хосеу Мануелу Пуенту и „Ћаћу" Мартинесу из Туристичке организације Гранаде. Кроз мали пролаз, на наравно црвеним вратима, уводе ме у арену. Гледам око себе, замишљам свих 12.000 људи на трибинама, замишљам пикадоре на коњима, а осећај након хука "оле" кад се разјарени бик очеше о тореадора немогуће је и замислити.

Зашто у Гранади сад нема кориде, више протестујем него што питам. Ћаћо се смеје, "мораћеш да дођеш крајем маја или у јуну". Корида је традиција, она се у Гранади одржава само неколико пута годишње, за верске празнике. У Банату би се рекло: за "славу села".

Али, гледао сам кориду у Малаги у августу, у Валенсији је била у јулу, нису били никакви верски празници? "Корида јесте спектакл али није само спектакл. Корида је духовна ствар; она је само за посебне тренутке."

Да би ми објаснио да је корида спиритуална ствар, Ћаћо ме води у "Цркву". У централном делу великог стадиона, тамо где се на фудбалским стадионима налазе ложе, на „Плази де Торос" је капела. Ту се, пре сваке борбе, одржавају молитве.

Корида у Гранади први пут је одржана у 17. веку; 1668. је изграђен први стадион специјално за борбе са биковима, а пошто је изгорео у пожару саграђена су два нова који су међусобно били конкуренција.

Данашњи гранадски „Плаза де Торос" отворен је 1928. и један је од највећих у Шпанији. Ћаћо ме из "Цркве" води даље. У болницу. И све то у оквиру стадиона. Две сале са операционим столовима, болничка соба, чекаоница. Са модерним медицинским апаратима. Ако нешто крене по злу.

А у Гранади се то, на срећу, не дешава често. Хосе Мануел и Ћаћо не знају ни за један смртни случај, мада је пре неколико година један тореадор добио рог у плућа. Доктори су брзо реаговали и преживео је. Следеће године поново је са црвеним плаштом био у арени.

Корида није окрутно убијање животиња, то је уметност и наш начин живота, прича ми Ћаћо. И зато у Гранади, за разлику од Севиље, не постоји на пример музеј кориде, нити борбе са биковима за туристе.

„Једини начин да видиш кориду јесте да дођеш за наш празник у Гранаду. Тек тада ћеш разумети Гранаду", каже ми.

Ћаћа веома занима и Србија и наш регион, али и Русија. "Зато што је то Европа, а другачији сте од Европе", каже. Његови родитељи долазили су у Дубровник и, погађате, у Међугорје.

Гледа првенство у кошарци, мисли да Србија овај пут нема тако добар тим да дође до завршнице првенства. И пита ме што за Србију не игра Телетовић. Овај Херцеговац, звезда Бруклин Нетса, не да би добродошао овој репрезентацији већ бисмо с њим сигурно играли у полуфиналу. Али, смејем се етимологији; Ћаћу преводим значење презимена Телетовић изнад мрачних штала "Булринга" у Гранади.

Узгред, надимак Ћаћо дао сам мом водичу јер ме је, иако му је брада краћа, подсећао на плеја шпанске репрезентације: Серхија Родригеза. Кога у Шпанији сви зову Ћаћо.

"Видимо се у Гранади, у јуну, за време наших празника", рекао ми је.

"Видимо се прво у полуфиналу, у Мадриду", одговорих, иако немамо Телетовића.

Не само због тога што изузетно коректни момци и велики играчи као што су Батум, Уертел, Дијао и Ловерњ нису себи дозволили да уместо спорта у којем су тако успешни играју шах, већ су победили Иран. Знао сам да пет насумично изабраних репрезентативаца Француске, ако играју отворених очију и одвезаних ногу не могу да изгубе од Ирана. Али, због свих чуда које доносе Фиба такмичења стрепео сам од сценарија да Французи изгубе до шест поена разлике и Србију пошаљу на Шпанију, у евентуалном четвртфиналу.

Већ и због тога што се нисмо уплашили Шпаније; што смо на начин на који је Теодосић чувао Рикија Рубија показали и безобразлук, што смо дали све од себе да унапред уписани пораз не буде само отаљавање посла.

Зато што је наше играче болео резултат на семафору; нису као други противници Шпанаца мирно гледали на двоцифрен минус, зато што су били спремни да се потуку два и по минута пре краја на минус 18 зарад своје части и поноса.

Зато што смо добили селектора. Што Александар Ђорђевић није дао на свој тим; зато што се није предавао, не пре меча као други селектори него ни на минус 18 три минута пре краја меча.

Зато што смо машину која меље 40 минута, која ниједног тренутка у утакмици не стаје без обзира на резултат, победили у трећој четвртини.

А ова Шпанија, из Гранаде 2014, најбоља је европска репрезентација која је играла у 21. веку, колико год то тешко било да каже некоме ко би злато из Индијанаполиса (као и она два атинска) сместио у фиоку најсрећнијих догађаја у животу.

И, бар по именима пошто нисам гледао Ћосићеву, Кићановићу и генерацију Сергеја Белова вероватно најбоља европска репрезентација свих времена.

Поготово, када, као овде у Гранади, има судијски торнадо у леђа.

Који јој уопште није потребан; али Шпанци ништа, ништа не препуштају случају. И сасвим непримерено за овакву екипу „скачу" на сваку судијску одлуку, чак и на плус 20 или 25.

На овом Мундобаскету испоставља се да је НБА најбоље мерило, то јест да кошаркаши који играју у америчкој професионалној лиги доминирају на овом турниру, без обзира на то да ли носе дрес САД-а, Бразила, Сенегала или Филипина.

А у шпанској репрезентацији, изузев Рејеса, сви кошаркаши, њих 11 су у некој вези са НБА, бивши, садашњи или будући играчи. При чему за браћу Гасол, Калдерона, Рубија и Ибаку може да се каже да су НБА звезде једнако као што су Руди Фернандез из Реала или Наваро из Барселоне велике звезде европске кошарке.

Никада ни у једној репрезентацији није се скупило толико кошаркаша који играју тако битну улогу у најјачој лиги на свету. О снази Шпанаца вероватно најбоље говори чињеница да је Хосе Калдерон, тај феноменални плеј Њујорк никса у овој шпанској репрезентацији тек трећи плејмејкер и мора да се задовољи једноцифреним бројем минута на паркету.

Вероватно једина екипа која се може мерити са Шпанцима из Гранаде 2014. јесте Југославија из Загреба 1989. и Буенос Ајреса 1990. године. Али, чак и ту, ако се сетимо ко су нам били седми и осми, или десети и једанаести играч и упоредимо те момке са садашњим шпанским водоношама - теразије превагну на страну тима који води Хуан Оренга.

Е управо тог, некадашњег центра Реал Мадрида из времена југословенске доминације Европом због мањка тренерског искуства можемо посматрати као најслабију карику у моћном шпанском ланцу. Мада, посао притиска на судије и записнички сто обавља беспрекорно.

Ако бисмо тражили још неку евентуалну могућу слабост можда бисмо могли да је нађемо у томе што је утисак да највећа звезда ове шпанске репрезентације Пау Гасол има потребу да то покаже и на терену и на свакој утакмици па, у случају да Пау има лош дан, а још га није имао, то буде некаква шанса за противника.

Наравно, снагу Шпаније видећемо у финалу са Американцима, нико други апсолутно нема шансе да их угрози. мада притисак зна да направи чудне ствари, знамо то ми који смо организовали Еуробаскет 2005, знају и Шпанци који су слично прошли две године касније.

Заправо, једина европска репрезентација која би имала некакве реалне шансе са оваквим Шпанцима била би некадашња Југославија: Теодосић, Горан Драгић, Вујачић, два Богдановића, Миротић, Бјелица, Телетовић, Шарић, Вучевић, Пековић и Крстић.

А садашњој Србији преостаје да овако као против Шпанаца одигра и у недељу против Грчке и у среду против Бразила или Аргентине.

Па да још једном изађемо на црту онима који су по именима најбољи свих времена.

Фари је држављанин Шведске, као програмер ради у Лондону а у Гранаду је допутовао да би гледао Светско првенство у кошарци. И бодрио своју репрезентацију. Иран.

Његов најбољи пријатељ Ривас много воли девојке, више чак и од Олимпијакоса, због кога пије сваког викенда па новац који заради троши на дестинације попут Тајланда. Фари много воли своју земљу. У којој није био 32 године.

Фариборз је шиит. Као и велика већина Иранаца. Када је постао пунолетан у његовој земљи десила се Исламска револуција; годину дана касније отпочео је рат: Ирак Садама Хусеина против Ирана ајатолаха Хомеинија. Прве године рата одвијале су се повољно по Иран. Али, 1982. године САД после 25 година скидају Ирак са листе терористичких држава, успостављају дипломатске односе са владом у Багдаду и дају сву подршку ирачком лидеру Садаму Хусеину. Због промењене ситуације на терену Иран мобилише и момке који нису прошли обавезан двогодишњи војни рок. Међу њима и Фарија.

Године 1984. Фариборз из Шведске гледа Олимпијске игре у Лос Анђелесу. И навија за Југославију. Због Далипагића. И његовог феноменалног скок-шута. Покушавао је Фари да научи језик и упише факултет, али ни једно ни друго није ишло лако. Ипак, што је најбитније, успео је да се опорави после тешког рањавања, а након пребацивања у Италију, Шведска је била једина земља која је хтела да га прими. Остало му је још пет месеци одслужења војног рока, али је одлучио да се не враћа кући. У рат.

Хамед Хадади, онај горостасни центар репрезентације Ирана који се играо с нама прве две четвртине, ипак је одлучио да се врати кући. Из Аризоне, где је покушао да игра за Финикс Санс. Дејвид Штерн је очигледно пре Џона Керија и администрације председника Обаме схватио важност отопљавања односа са Ираном. Хадади сада игра за Махрум Техеран.

Фари одавно не игра кошарку, иако каже да на колеџу није био лош шутер, али зато, где год може, прати свој Иран. То му једино преостаје.

Јер, Фари је у Ирану дезертер, а по законима донесеним у Техерану, минимална казна за дезертерство је 10 година затвора. Најчешће је, каже, 20 година, а понекад и имитира рукама пуцање из митраљеза. Изненађено реагујем. Да, да, понавља тихим гласом, и то не, сада рукама себи око врата ставља замишљени конопац, него баш – поново симулирања пуцање.

Сањам своју земљу, каже ми. Зато је у презиме Акрами додао и назив места где је рођен и отуда 18 слова у презимену. Отац га је замолио да то уради и учинио је без обзира на то колико било компликовано свима на Западу да му напишу име. Сестру и мајку виђа једном годишње, у Турској. Две до три недеље проводе заједно у Истанбулу или Анталији. Оне му причају о Ирану.

Поново је као кад је тек дошао у Европу усредсређен на вести са Блиског истока. Плаши га рат у Ираку. Плаши га "Ај Ес" војска (Исламске државе Ирака и Леванта). То је све спојено, Сирија, Ирак, Иран, каже, сунитски екстремисти неће прескочити Иран.

Размишљао је, као остарели Михаиловићев Љуба Врапче, да се у случају рата врати у Иран. Да врати дуг. Али, размишља, није фер због сина и ћерке. Његов живот више није само његов.

Кажем му да сам у време утакмице између Аргентине и Ирана на Светском првенству у фудбалу поставио твит да и у Бразилу и у Ираку навијам за Иран. Смеје се. Волео би, каже, да се и кошаркаши Ирана на овом првенству боре као и фудбалери на утакмици против Аргентине. Зато што је тад био поносан, иако је Меси дао гол. У Ирану много више од кошарке људи воле фудбал, 12.000 Иранаца је било у Бразилу, а овде, иако доста Иранаца живи у Шпанији, није их било више од двадесетак.

А у Ирану је кошарка све популарнија; иако још није достигла популарност одбојке и њиховог националног спорта: дизања тегова.

Наш тренер је ваш човек, пита, или је „Боснијан"? Ни сам не знам шта да му кажем. Боснијан али син му је играо за Словенију. Можда је Словенац.

И код вас је све спојено, као на Блиском истоку, смеје се. И Мехмед Меми Бећировић одлази у Иран, а Фариборз Акрамихасанкијадех не сме.

Може само да навија за своју земљу у кошарци.

Једном, има томе седам година, баш овде у Гранади, данашњи репрезентативац Србије у пецању а тада најталентованији бели центар на свету Дарко Миличић рекао је све што је помислио после таквог пораза. Такође, од европског првака. И један лош осећај заменио је други.

Али светска кошарка (изузимајући НБА) је у кризи баш због таквих ситуација. И због тога што је при крају групне фазе сваког великог такмичења комбинаторика битна као да се уместо са бековима, крилима и центрима игра са пионима, ловцима и краљевима. Свако рачуна, сабира, одузима, а онда и на терену често уместо кошарке игра се шах. Тако су Шпанци прошлог лета одједном неколико минута заборавили да играју кошарку само да би наместили четвртфинале са ослабљеном Србијом и „осветили" се за пораз на Мундијалу у Турској.  

Овог лета шах је почео још пре првенства. Сједињене Америчке Државе и домаћин Шпанија толико квалитетом одскачу од других екипа да се неко уплашио да би се могли срести пре финала, па је цео жреб направљен тако да се то онемогући. Никада ни у једном спорту нису направљене две половине жреба које се апсолутно не дотичу до финала.

Тако је шахистима у репрезентацијама олакшан задатак; половина репрезентација ће настојати да што дуже избегава Американце, а ми смо у половини којој је циљ да се избегну Шпанци. У осмини финала и четвртфиналу. С обзиром на то да смо у групи са Шпанијом, не можемо с њима играти у осмини финала тако да је циљ избећи их у четвртфиналу.

Све претпоставке говоре (мада се у Фиби дешавају свакојака „чуда" у групној фази такмичења) да ће Шпанија да буде прва у групи и да ће да победи четврту екипу из групе у Севиљи у осмини финала. У четвртфиналу жреб јој је наменио победника меча: другопласиране екипе из групе у Севиљи и трећепласиране из наше групе. Дакле, циљ је избећи то треће место које води на Шпанију.

А ми смо овим, минималним поразом од Француске, због победе Бразила над Француском од два поена разлике, већ то урадили. Јер, Србија у среду против Бразила, ако победи са више од једног поена предности, освојиће друго место, а ако изгуби, биће четврта. А обе позиције „избегавају" Шпанију у четвртфиналу.

Свих шест репрезентација, потенцијалних противника у осмини финала и четвртфиналу су репрезентације које не одскачу много од Србије (Хрватска, Аргентина, Грчка, Порторико, Француска, Бразил). Наравно, ни Србија од њих, али против свих шест имали бисмо реалне шансе за пласман међу четири најбоље државе на свету.

А то је био циљ свих циљева пре овог Мундијала.

Наравно, предуслов да уопште заиграмо ову партију шаха јесте да победимо Иран. О поразу не сме ни да се размишља.

"Мртав паде Федерико, Крв на челу, олово у утроби.
Злочин се збио у Гранади. Јадна Гранада, његова Гранада..."

Аеродром у Гранади, наравно, зове се: Федерико Гарсија Лорка. И кад из авиона изађете на територију Федерика Гарсије Лорке дочека вас јара; топлотна завеса позната Требињцима, иако још немају аеродром: Јован Дучић. Није лако дисати у Гранади у августу.

Дејан Бодирога, пореклом и не само пореклом Требињац, могао би нашим кошаркашима да да савет како да дишу по овој врелини, али да ли може да им објасни и како се игра на Светским првенствима? Ово је треће Светско првенство за најбољег европског играча свих времена. Прва два као кошаркаш водио је нашу репрезентацију до злата, а овај пут као потпредседник Савеза амбиције су много скромније – али нису мале.

На основу прве утакмице против Египта није могло да се види јесу ли утемељене. Тек против Француза у недељу видећемо са чим смо дошли пред свет.

Французи су у Гранади самоуверени. Како и да не буду кад им је премијер Шпанац. И кад су европски прваци. Њихови навијачи певају по граду, а сваки тамнопути ће вам рећи да ће он на овом првенству заменити Тонија Паркера.

Паркера, међутим, замењују два белца. Пре свега креативни Уертел, али снага Француза више није на плеју. Она је под кошем; тамо Борис Дијао, центар Сан Антонио Спарса, има сву слободу и у дуелу с њим видећемо имамо ли четворку односно да ли је Шумадијски вихор, како Мута Николић зове Стефана Бирчевића, кадар да игра врхунску кошарку. Са Дијаом у пару играју и Ловерњ и Пјетрус, али по противника је најгоре кад игра Гобер. Тај дечко рођен 1992, растао је као код нас инфлација те године па сада изгледа као апдејтована, бржа и покретљивија верзија Бобана Марјановића.

Уз поштовање труда који ће против тог грмаља улагати Радуљица, Рашко, Крле и Штимац сутрашња посластица је дуел на беку – најбоља европска двојка Николас Батум против будуће најбоље двојке у Европи Богдана Богдановића.

Французи, који су овај пут уместо дресова понели обичне беле мајице за спавање, дакле много су јаки, али шта тек онда рећи за Бразилце?

Све је у Гранади зелено.

"Зелени ветар, зелене гране. Брод на мору и коњ у планини."

И пиво је у Гранади зелено. Зелена "Алхамбра ресерва 1925" је фантастична.

Али, од свега зеленог најимпресивнији су били кошаркаши Бразила. Аргентински тренер Рубен Мањано је у дресове зеленије од бразилске заставе обукао вероватно атлетски најсупериорнију екипу на првенству.

НБА звезде Тијаго Сплитер, Нене Иларио и Андерсон Варежао не могу стану у рекет, а и ако стану немогуће их је изгурати одатле, сви одлично трче, одлично скачу а игром диригује њихов усвојени син, или човек који бар тако изгледа, плејмејкер Барселоне Марселињо Уертас.

Отприлике игра Бразила функционише тако да где овај плавушан оком ту остали скоком, скок у нападу је већ постао део тактике а безбедније се потући у фавели у Сао Паулу него у њиховом ракету.

Тако су претрчали и надскакали Французе и показали свима шта све може Летећи циркус Марселиња Уертаса.

Страхота.

"Пијани су жандарми лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!"

А оно што су Немци у фудбалу, то су у кошарци били Југословени, па Срби и Црногорци.

Свако мало прваци света; када Руси због распада земље остану без Литванаца као 1990, када Американци због локаута не пошаљу „дрим тим" на првенство као 1998, када Американци не пошаљу довољно јак Тим снова као 2002. године.

И да приморје и брда нису престали да на Београд гледају као на свој главни град тј. да у репрезентацији имамо Пековића, Вучевића и Павловића, и сад би сеирили над оним што се данас назива амерички Тим снова и бројали седе длаке у косама и брадама бахатих шпанских звезда.

Но, више од половине Црногораца је преферирало да самостално игра узбудљиве завршнице са Холандијом, земљом у којој баскет играју само у паузи гајења цвећа, и то у кломпама, него да буду светска сила. Макар само у кошарци.

Али, свако има право на избор.

Имао је и селектор Александар Ђорђевић. Човек који на терену није грешио кад год је било битно. Сада, поред терена води 12 момака који носе дрес земље коју, упркос сужавању, и даље третирају као „кошаркашку Немачку".

Да није тако зар би „велики Шпанци" прошле године на 40 поена предности скакали на сваку судијску одлуку као да је нерешено, а лопту на осам метара од коша добија Теодосић?

Зато, Ђорђевић има велику одговорност. Јер, овде се на кошарку не гледа као тамо где је већ радио – у Италији, где је фудбал религија, а све друго су ситнице. Нити као у Холандији, где пре победе над Црном Гором нису знали да и у том спорту имају репрезентацију.

Овде је кошарка много више. Србија је, и даље и упркос свему, уз Литванију, најкошаркашкија земља на свету.

И зато ће Срби у Ђорђевићевом избору видети многе репрезентације.

Због чак четири класична центра, српски заљубљеник у кошарку ће у овом Ђорђевићевом видети Обрадовићев тим из Сиднеја 2000; с тим што је Жељко тада пре првенства већ правио тактику за финале са Американцима, а Сале сад води четири „петице" вероватно због туче у групи и рекету са Французима и Бразилцима.

Због одстрањивања играча после утакмице са Новим Зеландом (и онда и сад), волели бисмо да ову репрезентацију поредимо са оном Пешићевом из 2002, али је, нажалост, друге сличности тешко наћи. Због Гранаде у којој играмо и легендарним плејмејкером на месту селектора, намећу се и поређења са 2007, када се Зоран Славнић коцкао са својим великим именом и резултатом на првенству, али не и са будућношћу репрезентације, будући да је поставио темељ за успех у Пољској две године касније.

По отказима због повреда, али и отказима због „чувања" за клупске ангажмане, овај тим подсећа на онај прошлогодишњи, осакаћени Ивковићев тим, коме је напослетку само због шпанске беспризорности измакло полуфинале.

По томе што ће селектор минутажу вероватно делити на свих 12 кошаркаша, ова репрезентација може да подсети на прву нашу селекцију која је равноправно користила све играче: ону Обрадовићеву из 1997. године. И тада, као и данас, шансу су добили и широј јавности не толико познати играчи. И тада, као и данас, првенство се играло у Шпанији.

Тада је Ђорђевић у последњој секунди тројком пресудио Хрватима; и овај пут су нам Хрвати на путу за полуфинале. Али, Ђорђевић овај пут има много тежи посао него ономад. Мада смо на припремном мечу са суседима видели да се у нашој репрезентацији гледала касета из Барселоне.

Тада смо били златни. Сада је полуфинале једнако велико као ондашње злато.

Ако сан постане истина, ако дођемо до тог великог полуфинала, тамо ће нас чекати Шпанија. Јача него икада, бахатија него икада, под већим притиском него икада до сада.

Ми ту не бисмо имали шта да изгубимо.

А победама потребним за полуфинале већ бисмо доказали да је држава чији је главни град Београд, колика год била, кошаркашка Немачка.

С тим што је Александар Ђорђевић сувише велики да би био само Јоаким Лев. Он би у том случају био Кајзер. Франц Бекенбауер.