Летње ОИ (29)
1896.  Aтина
1900.  Париз
1904.  Сент Луис
1908.  Лондон
1912.  Стокхолм  
1920.  Aнтверпен
1924.  Париз                 
1928.  Амстердам      
1932.  Лос Анђелес 
1936.  Берлин
1948.  Лондон            
1952.  Хелсинки
1956.  Мелбурн
1960.  Рим                   
1964.  Tокио                 
1968.  Сиудад Мексико
1972.  Минхен
1976.  Монтреал
1980.  Mосква           
1984.  Лос Анђелес     
1988.  Сеул
1992.  Барселона            
1996.  Aтланта
2000.  Сиднеј
2004.  Атина
2008.  Пекинг

Зимске ОИ (20)
1924.  Шамони
1928.  Сент Мориц
1932.  Лејк Плесид
1936.  Гармишпартенкирхен
1948.  Сент Мориц
1952.  Осло
1956.  Kортина д' Ампецо
1960.  Скво Вели
1964.  Инсбрук
1968.  Гренобл
1972.  Сапоро
1976.  Инсбрук
1980.  Лејк Плесид
1984.  Сарајево
1988.  Kалгари
1992.  Aлбертвил
1994.  Лилехамер
1998.  Нагано
2002.  Солт Лејк Сити
2006.  Tорино

Свечани дефиле учесника био је организован према редоследу грчког алфабета, али је начињена изнимка у односу на праксу да га отварају грчки олимпијци, а затварају домаћи такмичари. Дефиле је почео само грчком заставом, а спортисти те земље представили су се последњи у низу. Још једна традиција је морала да буде модификована за атинске Игре. Наиме, уобичајено је да Олимпијски пламен путује из Грчке према земљи која је организатор манифестације, али је овог пута бакља након церемонијалног паљења у древној Олимпији обишла свет и вратила се на свој почетак.

Заставу наше земље на отварању Олимпијских игара у Атини носио је кошеркаш Дејан Бодирога, а две сребрне медаље за Државну заједницу Србије и Црне Горе освојили су ватерполисти и стрелац Јасна Шекарић у гађању ваздушним пиштољем.

Током 15-дневног надметања најбољи спортисти планете дали су свој максимум следећи гесло олимпијског покрета "брже, више, јаче", а први међу јунацима атинских Игра био је амерички пливач Мајкл Фелпс са освојених осам одличја, од којих шест најсјајнијих. Због Фелпсове доминације на олимпијском пливалишту неминовно је уследило поређење са славним земљаком Марком Шпицом, који је на Играма у Минхену 1972. освојио седам златних медаља, уз исто толико светских рекорда.

Марокански атлетичар Хишам ел Геруж победио је у дисциплинама 1.500 и 5.000 метара, што је пре њега успео да оствари само Финац Паво Нурми на Играма у Паризу 1924, док су у екипној конкуренцији остали упамћени кошаркаши САД, али не по успеху, већ по првом поразу од када су 1992. омогућени наступи професионалцима из НБА лиге - у полуфиналу су изгубили од Аргентине.

Немица Биргит Фишер у Атини је у кајаку чевороседу освојила осму златну медаљу на својим шестим олимпијским играма. Тим фантастичним успехом она је постала је прва жена која је освојила златну медаљу на шест различитих олимпијских игара и поставила је рекорд у размаку између освајања две златне медаље који је износио невероватне 24 године (од Москве 1980), а постала је и прва спортисткиња која је освојила две или више медаља на пет различитих игара. Њен скор сигурно би био импресивнији да је бојкот земаља варшавског блока није спречио да учествује на Играма у Лос Анђелесу 1984. Фишерова је, уједно, и најмлађи и најстарији освајач златне олимпијске медаље у кајаку. У богатој каријери немачка спортисткиња има још четири олимпијска сребра, а последње је, у трци двоседа на 500 метара, освојила у Атини.

У трци на 3.000 метара стипл атлетичари из Кеније у Атини су остварили потпуни тријумф и први пут на олимпијским играма у тој дисциплини све три медаље освојили су такмичари из једне земље. Езекил Кембои освојио је златно одличје, испред земљака Бримина Кипрута и Пола Коеча.

Америчка женска штафета, у саставу Натали Коглин, Карли Пипер, Дана Валмер и Катлин Сандено, у трци на 4x200 метара слободно оборила је најстарији светски рекорд. Временом седам минута, 53 секунде и 42 стотинке надмашиле су резултат штафете Источне Немачке, постављен 1987. године.

Највећи број, од укупно 301 такмичења, одвијао се се у "Атинском олимпијском спортском компексу" а целокупна организација 28. Игара, уз мото "Нека игре трају заувек", протекла је уз изузетну гостољубивост домаћина који су за безбедност свих учесника издвојили рекордних милијарду и по долара. Најуспешнији су били такмичари Сједињених Америчких Држава са освојене 102 медаље (36 златних, 39 сребрних и 27 бронзаних), испред Кине са 63 (32-17-14) и Русије којој је припало 92 одличја (27-27-38).

Олимпијске игре у Атини 2004. године трајале су од 13. до 29. августа 2004. и одржане су уз учешће 10.625 такмичара из рекордне 201 земље.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, синхроно пливање, ватерполо) атлетика, бадминтон, бејзбол, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, одбојка, рвање, рукомет, софтбол, стони тенисе, стреличарство, стрељаштво, теквондо, тенис, триатлон, фудбал, хокеј на трави и џудо.

Преглед освојених медаља:

1. САД 36-39-27 (злато, сребро, бронза)

2. Кина 32-17-14

3. Русија 27-27-38

4. Аустралија 17-16-16

5. Јапан 16-9-12

6. Немачка 13-16-20

7. Француска 11-9-13

8. Италија 10-11-11

9. Кореја 9-12-9

10. Велика Британија 9-9-12

11. Куба 9-7-11

12. Украјина 9-5-9

13. Мађарска 8-6-3

14. Румунија 8-5-6

15. Грчка 6-6-4

16. Бразил 5-2-3

17. Норвешка 5-0-1

18. Холандија 4-9-9

19. Шведска 4-2-1

20. Шпанија 3-11-5

21.Канада 3-6-3

22. Турска 3-3-4

23. Пољска 3-2-5

24. Нови Зеланд 3-2-0

25. Тајланд 3-1-4

26. Белорусија 2-6-7

27. Аустрија 2-4-1

28. Етиопија 2-3-2

29. Иран 2-2-2

30. Словачка 2-2-2

31. Кинески Тајпех 2-2-1

32. Грузија 2-2-0

33. Бугарска 2-1-9

34. Јамајка 2-1-2

35. Узбекистан 2-1-2

36. Мароко 2-1-0

37. Данска 2-0-6

38. Аргентина 2-0-4

39. Чиле 2-0-1

40. Казахстан 1-4-3

41. Кенија 1-4-2

42. Чешка 1-3-4

43. Јужна Африка 1-3-2

44. Хрватска 1-2-2

45. Литванија 1-2-0

46. Египат 1-1-3

47. Швајцарска 1-1-3

48. Индонезија 1-1-2

49. Зимбабве 1-1-1

50. Азербејџан 1-0-4

51. Белгија 1-0-2

52. Бахами 1-0-1

53. Израел 1-0-1

54. Камерун 1-0-0

55. Дом. Република 1-0-0

56. УАЕ 1-0-0

57. Северна Кореја 0-4-1

58. Летонија 0-4-0

59. Мексико 0-3-1

60. Португал 0-2-1

61. Финска 0-2-0

 Србија и Црна Гора 0-2-0

63. Словенија 0-1-3

64. Естонија 0-1-2

65. Хонг Конг 0-1-0

Индија 0-1-0

Парагвај 0-1-0

68. Колумбија 0-0-2

Нигерија 0-0-2

Венецуела 0-0-2

71. Еритреја 0-0-1

Монголија 0-0-1

Сирија 0-0-1

Тринидад и Тобаго 0-0-1

Организатори 28. Олимпијских игара уложили су огроман новац у техничку инфраструктуру такмичења.  Домаћини су за потребе Игара обезбедили чак 11.000 рачунара, 600 сервера, 2.000 штампача, 23.000 фиксних телефонских линија, 9.000 мобилних телефона, 16.000 телевизијских и видео апарата, 17 огромних видео зидова и више од 6.000 километара различитих врста каблова.

Такмичење у Атини, која је претрпела знатне промене и улепшана се борила против несносних врућина, обележила је и борба против допинга у којој је "пало" 23 такмичара, као и настојање да се осујете компјутерски хакери у "нападима" на званични сајт манифестације.

На организацију Игара грчка влада потрошила је око 8,6 милијарди долара и такмичење у Атини остаће упамћено као најскупље до тада, уз највећи забележени финансијски губитак који је, пре свега, узроковала чињеница да је већина инфраструктурних радова била завршена у последњем моменту, као и оргомни трошкови осигурања - пет пута већи него у Сиднеју 2000.

Модерни олимпијски покрет своје корене дугује античким олимпијским играма, које су одржаване у Олимпији на Пелопонезу, светилишту посвећеном богу Зевсу. О почетку олимпијских игара нема поузданих података, а најстарији писани траг води у 776. годину пре нове ере. Међутим, први познати победник Кореб је Сократов савременик (око 400 година п.н.е). Сматра се да су ближи истини они који процењују да су Прве игре античког доба одржане око 1.500 година пре Христа. Томе у прилог иде и текст нађен на једном диску ископаном у Олимпији: "Асклепијад, пентатлетичар посвећује овај диск Зевсу на 225. олимпијади"...

Будући да су Игре одржаване сваке четири године, јасно је да њихова старост сеже много дубље у прошлост од 776. године п.н.е. и Аристотелове тврдње да их је тада основао Ифитос из Елиса.

Олимпијски спортови у древној Грчкој били су трчање на кратким и дугим стазама, рвање, борба песницама, панкратион (комбинација рвања и борбе песницама), петобој (трчање, скок удаљ, бацање диска, бацање копља, рвање) и коњске трке, а за време одржавања Игара проглашавано је примирје и грчке државице су обустављале ратове.

Игре је укинуо римски император Теодосије Други 394. године нове ере због њиховог паганског порекла, а обнављање Игара у модерно доба и оснивање Међународног олимпијског комитета и олимпијског покрета иницирао је Француз барон Пјер де Кубертен поткрај 19. века.

Одушевљени спортиста, педагог и историчар подстакнут ископавањима у древној Олимпији, као и оживљавањем спортског покрета у многим земљама на седници Уније француских спортских друштава за атлетику 1892. први пут заложио се за обнављање олимпијских игара као "периодичних спортских такмичења омладине целог света која би допринела уклањању националног ривалства и несугласица верске, политичке и расне природе".

На истом скупу 1. августа 1893. на Де Кубертенов предлог сазван је Светски спортски конгрес. Оснивачки конгрес Међународног олимпијског комитета почео је 16. јуна 1894. године. Конгресу је присуствовало 79 делегата 49 спортских организација из 12 земаља и представници (у својству посматрача) из још 21 земље. МОК је конституисан осмог дана заседања - 23. јуна. Имао је 15 чланова из 12 земаља оснивача (Аргентина, Белгија, Велика Британија, Грчка, Италија, Мађарска, Нови Зеланд, Русија, САД, Француска, Чешка, Шведска), а први чланови МОК били су организатори олимпијских комитета у својим земљама.

Чланови првог сазива МОК били су: В. Г. Балк (Шведска), Ф. Кермењ (Мађарска), Д. Викелас (Грчка), А. Д. Бутковски (Русија), барон Пјер де Кубертен и Е. Кајо (Француска), војвода Лучезе Пали и гроф Д'Андриа Карафа (Италија), Ј. Гут-Јурковски (Чешка), Л.А. Каф (Нови Зеланд), лорд Л. Емптил и К. Херберт (В. Британија), Х. Б. Зубиаур (Аргентина), В. Слоун (САД) и гроф М. де Бусије (Белгија). Идуће године члан МОК-a постао је и Немац В. Гебхарт.

Одлучено је да се Игре одржавају сваке четврте године, да се Прве игре модерног доба одрже у Атини 1896. године. За првог председника МОК изабран је представник земље домаћина првих Игара Димитриос Викелас, док је Де Кубертен прихватио дужност генералног секретара (председник МОК постао је после Игара у Атини 1896. као представник новог домаћина Француске, и на тој функцији остао је до 1925. године).

На Конгресу су усвојена Олимпијска правила (данас Олимпијска повеља) која су током прошлог века доживела много промена.

МОК је највиши орган олимпијског покрета. Власник је свих права на олимпијске симболе: заставу, мото, химну и Олимпијске игре. Његова је превасходна одговорност надгледање организације летњих и зимских Олимпијских игара.

У Међународни олимпијски комитет данас су учлањена 202 национална олимпијска комитета.

Досадашњи председници МОК:
1894-1896. Димитрос Викелас (Грчка)
1896-1925. барон Пјер де Кубертен (Француска)
1925-1942. гроф Анри де Баје Латур (Белгија)
1945-1952. Сигфрид Едстрем (Шведска)
1952-1972. Евери Брандиџ (САД)
1972-1980. лорд Мајкл Киланин (Ирска)
1980-2001. маркиз Хуан Антонио Де Самаран (Шпанија)
2001-2008. Жак Рог (Белгија)

Одлука Међународног олимпијског комитета  да после 44 године, односно од 1956. када је домаћин најзначајније светске спортске смотре био Мелбурн, 27. Игре врати у Аусталију и у конкуренцији Пекинга, Берлина, Истанбула и Манчестара укаже поверење Сиднеју, показала се, судећи према општој оцени нивоа организације, исправном.

Олимпијску бакљу на стадион "Аустралија" унела је у колицима легендарна спринтерка Бети Катберт која је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године освојила три златне медаље, касније оболела од мултипле склерозе.

Југословенски олимпијски тим представљало је 111 спортиста у 14 спортова којма су припала три одличја - златно одбојкашима, сребрно стрелцу Јасни Шекарић и бронзано ватерполистима, што је учинило да у укупном поретку Југославија заузме 42. место на листи освајача медаља.

Аустралијска атлетичарка абориџинског порекла Кети Фримен, светска првакиња на 400 метара и "сребрна" на претходним Олимпијским играма у Атланти, упалила је пламен, током манифестације освојила златну медаљу у трци на 400 метара и у историју олимпизма уписала се као прва особа која је на једним играма упалила олимпијску ватру и освајила златно одличје.

Највећа спортска звезда 27. Олимпијских игара био је 18-годишњи домаћи пливач Јан Торп, који је током такмичењу у Сиднеју добио надимак Торпедо и као дебитант освојио три златне и две сребне медаље.

Са шест медаља руски гиманстичар Алексеј Немов био је један од најуспешнијих такмичара на Играма у Сиднеју. Немов је у Аустралији освојио два златна, у вишебоју и на вратилу, једно сребрно и три бронзана одличја. Са укупно 12 медаља Немов је један од најтрофејнијих гимнастичара на олимпијским играма, а због специфичног и веома атрактивног стила на сваком такмичењу имао је огроман број навијача.

Сјајни руски рвач Александар Карељин у Сиднеју је неочекивано, након 13 година без пораза и огромног броја освојених титула, изгубио један званичан меч.  У финалу сиднејских Игара у апсолутној категорији руски див изгубио је од мало познатог Америкнца Рулона Гарднера.  Руски рвач је након Сиднеја завршио спортску каријеру и посветио се политици у странци Уједињена Русија, познатој по подршци тадашњем председнику Владимиру Путину, а Гарднер је на следећим Играма у Атини совојио бронзану медаљу.

Америчка атлетичарка Мерион Џонс у Сиднеју је освојила три златне и две бронзане медаље, али су јој та одличја 2007. одузета након што је признала да је користила недозвољену ТХГ супстанцу.  Она је у Сиднеју освојила златне медаље у тркама на 100 и 200 метара и штафети 4x400, док је бронзана била у трци штафета 4x100 и скоку у даљ, али су јој те медаље касније одузете.

На Играма у Сиднеју Американка Џени Томпсон освојила је три од укупно осам златних олимпијских медаља. Успеси трофејне америчке пливачице карактеристични су и по томе што су углавном постигнути у штафетним тркама. Томпсонова је, наиме, свих осам златних медаља освојила у штафетним тркама.

У екипној конкуренцији Игре је обележила и историјска златна медља камерунских фудбалера, који су у финалу турнира савладали Шпанију након бољег извођења једанаестераца.

Квалитетно и у изванредној атмосфери реализованих 300 такмичења у 28 спортова донеле су сиднејским Играма епитет најбољих у дотадашњој историји олимпијског покрета.

Рекордан број од 199 нација је послао своје представнике у Сиднеј, а јединој чланици МОК-а која је изостала са Игара, Авганистану, учешће је из верских разлога забранио тадашњи талибански режим. Врхунским такмичарима из целог света одлуком МОК-а придружили су се и четворица представника Источног Тимора, који је претходне године прогласио отцепљење од Индонезије, али није добио међународно признање, па је и на Играма имао посебан статус. Седмогодишњи напори да организују највеће олимпијске игре до тада домаћину су се вишеструко исплатили, а светска јавност била је неподељена у оцени да је одличном реализацијом изузетно захтевне манифестације враћена вера у олимпијски покрет и вредности које негује, пољуљана четири године раније у Атланти због бројних проблема са транспортом и информационим системом.

Рекордан број такмичара довео је до, до тада, рекордног броја земаља освајача медаља - 80, а најуспешнији су били такмичари Сједињених Америчких Држава са 97 одличја, од којих су 40 била златна, 24 сребрна и 33 бронзана. Друго место припало је Русији која је освојила 88 медаља (32-28-28), док је трећа била Кина са 59 (28-16-15).

Олимпијске игре у Сиднеју одржане су од 15. септембра до 1. октобра 2000. Учешће је узело 10.651 такмичара из 199 држава.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, синхроно пливање, ватерполо) атлетика, бадминтон, бејзбол, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, одбојка, рвање, рукомет, софтбол, стони тенис, стреличарство, стрељаштво, теквондо, тенис, триатлон, фудбал, хокеј на трави и џудо.

Преглед освојених медаља:

1. САД 37-24-31(злато, сребро, бронза)

2. Русија 32-28-28

3. Кина 28-16-15

4. Аустралија 16-25-17

5. Немачка 13-17-26

6. Француска 13-14-11

7. Италија 13-8-13

8. Холандија 12-9-4

9. Куба 11-11-7

10. Велика Британија 11-10-7

11. Румунија 11-6-8

12. Кореја 8-10-10

13. Мађарска 8-6-3

14. Пољска 6-5-3

15. Јапан 5-8-5

16. Бугарска 5-6-2

17. Грчка 4-6-3

18. Шведска 4-5-3

19. Норвешка 4-3-3

20. Етиопија 4-1-3

21. Украјина 3-10-10

22. Казахстан 3-4-0

23. Белорусија 3-3-11

24. Канада 3-3-8

25. Шпанија 3-3-5

26. Турска 3-0-2

27. Иран 3-0-1

28. Чешка 2-3-3

29. Кенија 2-3-2

30. Данска 2-3-1

31. Финска 2-1-1

32. Аустрија 2-1-0

33. Литванија 2-0-3

34. Азербејџан 2-0-1

35. Словенија 2-0-0

36. Швајцарска 1-6-2

37. Индонезија 1-3-2

38. Словачка 1-3-1

39. Мексико 1-2-3

40. Алжир 1-1-3

41. Узбекистан 1-1-2

42. Летонија 1-1-1

43.Југославија 1-1-1

44. Бахами 1-1-0

45. Нови Зеланд 1-0-3

46. Естонија 1-0-2

47.Тајланд 1-0-2

48. Хрватска 1-0-1

49. Камерун 1-0-0

50.Колумбија 1-0-0

51.Мозамбик 1-0-0

52. Бразил 0-6-6

53. Јамајка 0-4-3

54. Нигерија 0-3-0

55. Белгија 0-2-3

56.Јужна Африка 0-2-3

57. Аргентина 0-2-2

58. Кинески Тајпех 0-1-4

59. Мароко 0-1-4

60. Северна Кореја 0-1-3

61. Молдавија 0-1-1

62. С. Арабија 0-1-1

63.Тринидад и Тобаго 0-1-1

64. Ирска 0-1-0

65. Уругвај 0-1-0

66. Вијетнам 0-1-0

67. Грузија 0-0-6

68. Костарика 0-0-2

69. Португал 0-0-2

70. Јерменија 0-0-1

71. Барбадос 0-0-1

72. Чиле 0-0-1

73. Македонија 0-0-1

74. Исланд 0-0-1

75. Индија 0-0-1

76. Израел 0-0-1

77. Кувајт 0-0-1

78. Киргистан 0-0-1

79. Катар 0-0-1

80. Шри Ланка 0-0-1

Америчка телевизијска кућа Си Би Ес платила је 394.000 долара за право да директно преноси такмичења. Захваљујући телевизијским преносима игре су изазвале огромно интересовање, а најуспешнији спортисти постали су популарни попут филмских звезда.

Југославију је на 17. ОИ у Риму представљало 120 спортиста, који су се такмичили у 14 спортова. Једине две медаље освојили су фудбалери (злато) и рвач Бранко Мартиновић (сребро).

Атлетичар из Етиопије Абебе Бикила задивио је свет победом у маратону, а до златне олимпијске медаље на Играма у Риму стигао је оборивши светски рекорд.

Улицама Рима Бикила је трчао бос, пошто је тврдио да није навикао да трчи обувен и да му патике само сметају. У Токију четири године касније Бикила је, ипак, трчао у патикама и поновио је успех из Рима.

На путу до нове златне олимпијске медаље Бикила је поново оборио светски рекорд и постао први атлетичар који је одбранио титулу у маратону. Само шест недеља уочи ОИ 1964. Бикила је имао операцију слепог црева али је, ипак, успео да одбрани златно одличје.

Сјајни тркач учествовао је у маратону и у Мексико Ситију, али је одустао на 17 километру.

Бикила није дуго уживао у статусу националног хероја у Етиопији. Након саобраћајне несреће, коју је доживео годину дана после Игара 1968, најпознатији спортиста Етиопије остао је парализован испод појаса, а преминуо је 1973, од компликација изазваних том повредом.

Бикила је први црни Африканац који је освојио златну олимпијску медаљу.

Сјајним победама у тркама на 100 и 200 метара и штафети 4x100 Олимпијске игре у Риму обележила је Американка Вилма Рудолф. Изванредне успехе 20-годишња атлетичарка постигла је иако је у четвртој години оболела од парализе и све до 12 године била непокретна.

Рођена као 20. од 22 деце Еда и Бланш Рудолф, Вилма је, без обзира на тешку болест, увек маштала да се бави спортом. Опаку болест она је победила захваљујући невероватној упорности и великој пожртвованости своје мајке, а прво је почела да се бави кошарком.

На Играма у Мелбурну је са 16 година, само четири године након што је проходала, била члан бронзане америчке штафете у дисциплини 4x100 метара.

Златна одличја из Рима Вилма Рудолф је посветила замљаку Џесију Овенсу, хероју берлинских Игара, који јој је представљао животну инспирацију.

Сјајну атлетску каријеру "златна газела", како су је звали због лепоте и грациозности покрета, прекинула је већ у 22. години. Након повлачења из спорта Вилма Рудолф је радила као учитељица, тренер и спортски коментатор, а у 54. години умрла је од тумора на мозгу, неколико месеци након мајчине смрти.

Један од највећих боксера свих времена Касијус Клеј, касније познат и као Мухамед Али, на светску позорницу искорачио је на Играма у Риму 1960.

Клеј у главном граду Италије није имао равноправног противника, а у финалној борби без великих проблема победио је најбољег европског боксера тог доба у полутешкој категорији и четвороструког првака Европе - Пољака Збигњева Пјатшиковског.

Златно одличје освојено у Риму, револтиран што су одбили да га због тамне боје коже услуже у ресторану резервисаном само за белце, бацио је реку Охајо, а реплика те медаље уручена му је на играма у Атланти 1996.

Дански једриличар Паул Елвстром у Риму је освојио четврту узастопну златну олимпијску медаљу. Прву је освојио у Лондону 1948, а потом је се на победничко постоље попео и у Хелсинкију и Мелбурну. Три од четири злата Елвстром је освојио у категорији Фин.

Његов подвиг касније су поновили само амерички атлетичари Ал Ертер и Карл Луис. Ертер је побеђивао у бацању диска на Играма од Мелбурну до Мексико Ситија, док је Луис златна одличја освајао у различитим дисциплинама на Играма у Лос Анђелесу, Сеулу, Барселони и Атланти.

На ОИ у Риму учествовало је 5.438 спортиста (610 жена) из 83 земље у 17 спортова.

Преглед освајених медаља:

Традиционално пословни и вредни Јапанци уложили су у организацију 18. ОИ огромно знање и материјална средства, од којих је 2,7 милијарди долара уложено само у уређење Токија. 

Игре у "Земљи излазећег сунца" требало је да буду организоване још 1940, али је Међународни олимпијски комитет (МОК) био принуђен да их због неповољног историјског момента, односно Другог јапанско-кинеског рата 1937, одузме Токију и додели Хелсинкију, који није успео да их приреди због почетка Другог светског рата.

На 18. Играма, које су у програм уврстиле одбојку и џудо, Југославија је учествовала са 76 спортиста у девет спортова и освојила пет медаља - две златне, једну сребрну и две бронзане.

За "плаве" наступ у Токију био је најуспешнији до тада, с обзиром на то да су по броју трофеја изједначили рекорд са Игара у Амстердаму 1928, али су јапанске медаље биле "сјајније".

Прво златно одличје за југословенско рвање грчко римским стилом освојио је Бранислав Симић, а после 28. година, односно од медаље Леона Штукеља из Берлина 1936, Мирослав Церар донео је злато југословенској гимнастици и то на коњу са хватаљкама.

Сребро је припало ватерполистима, а бронзе Церару на вратилу и рвачу грчко-римским стилом Бранку Мартиновићу.

У историју игара фантастичним резултатима ушла је совјетска гимнастичарка Лариса Латињина са две златне, две сребрне и две бронзане медаље и на тај начин колекцију олимијских трофеја заокружила на рекордних 18 - девет златних, пет сребрних и четири бронзана. Рекорд Латињине до данас још није превазиђен.

Рекорди су се низали и на пливачким надметањима уз доминацију 18-годишњег Американца Дона Шоландера са освојене, до тада рекордне, четири златне медаље, уз три светска и један олимпијски рекорд.

Мађарском ватерполисти Деши Ђарматију припало је пето узастопно олимпијско одличје, а у Токију су се, освојивши треће олимпијско злато у континуитету, прославили и аустралијски пливач Дон Фрејзер - победник у трци на 100 метара слободним стилом, као и совјетски веслач Вјачеслав Иванов.

Етиопљанин Абебе Бикила постао је први олимпијац који је у маратону одбранио титулу и то након кратког опоравка од операције слепог црева. Интересантно је да је Бикила на свом првом победничком маратону у Риму, четири године раније, трчао бос, а у Токују су за њега направљене посебне патике у којима је истрчао једно од најбољих времена у историји олимпијских трка у најтежој атлетској дисциплини - 2.12,22 .

Поред спортских порука у духу олимпијског покрета, Јапан је свету те 1964. године са свечане церемоније отварања Игара послао и политичку, односно антиратну поруку - Олимпијски пламен упалио је Јошинори Сакаи рођен 6. августа 1945. у Хирошими, на дан када је на њу бачена атомска бомба.

Олимпијске игре у Токију од 10. до 24. октобра 1964. окупиле су у 19 спортова 5.151 олимпијца (678 жена) из 93 државе.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, одбојка, рвање, стрељаштво, фудбал, хокеј, џудо.

Преглед освојених медаља:
1. САД  36 - 26 - 28 (злато, сребро, бронза)
2. СССР  30 - 31 - 35
3. Јапан  16 - 5 - 8
4. Уједињени тим Немачке  10 - 22 - 18
5. Италија  10 - 10 - 7
6. Мађарска  10 - 7 - 5
7. Пољска  7 - 6 - 10
8. Аустралија  6 - 2 - 10
9. Чехославачка  5 - 6 - 3
10. Велика Британија  4 - 12 - 2
11. Бугарска  3 - 5 - 2
12. Финска  3 - 0 - 2
13. Нови Зеланд  3 - 0 - 2
14. Румунија  2 - 4 - 6
15. Холандија  2 - 4 - 4
16. Турска  2 - 3 - 1
17. Шведска  2 - 2 - 4
18. Данска  2 - 1 - 3
19. Југославија  2 - 1 - 2
20. Белгија  2 - 0 - 1
21. Француска  1 - 8 - 6
22. Канада  1 - 2 - 1
23. Швајцарска  1 - 2 - 1
24. Бахами  1 - 0 - 0
25. Етиопија  1 - 0 - 0
26. Индија  1 - 0 - 0
27. Кореја  0 - 2 - 1
28. Тринидад и Тобаго  0 - 1 - 2
29. Тунис  0 - 1 - 1
30. Аргентина  0 - 1 - 0
31. Куба  0 - 1 - 0
32. Пакистан  0 - 1 - 0
33. Филипини  0 - 1 - 0
34. Иран  0 - 0 - 2
35. Бразил  0 - 0 - 1
36. Гана  0 - 0 - 1
37. Ирска  0 - 0 - 1
38. Кенија  0 - 0 - 1
39. Мексико  0 - 0 - 1
40. Нигерија  0 - 0 - 1
41. Уругвај  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Туниса, Кеније и Нигерије.

Због ригорозних заштитних правила, такмичења у коњичком спорту одржана су у Стокхолму, па су 16. Игре једине које су одржане на два континента. С обзиром да Влада Аустралије није пристала да промени правило о шестомесечном карантину за животиње, Стокхолм је 10. јуна, пет и по месеци пре свечаног отварања, организовао такмичења у коњичком спорту.

Организатори су, осим на бројне финансијске и законске препреке, наишли и на политичке проблеме, па је чак осам земља одлучило да бојкотује Игре у Мелбурну.

Кинески проблеми са Тајваном, криза у Сецу, совјетска окупација Мађарске, али и велика географска удаљеност Аустралије, "окрњили" су број учесника такмичења, па је на Играма у Мелбурну наступило скоро 1.600 спортиста мање него у Хелсинкију четири године раније.

На 16. Играма први пут су се, међутим, појавили спортисти из Источне Немачке, који нису наступили независно, већ у тиму са колегама из Западне Немачке.

Херој хелиншких Игара, совјетски гимнастичар Виктор Чукарин, у Аустралији је освојио пет нових медаља - три златне, једну сребрну и једну бронзану. Посе тог новог великог успеха Чукарин је постао први спортиста у СССР-у који је добио Орден Лењина.

Сјајну гимнастичку каријеру у Мелбурну је почела Лариса Латињина, најуспешнија олимпијка свих времена. Својих првих шест, од укупно 18 олимпијских медаља, Латињина је освојила у незаборавном надметању са мађарском репрезентативком Агнез Келети.

Мађарска такмичарка, олимпијска шампионка из Хелсинкија која је по завршетку Игара остала у Аустралији и затражила политички азил, у ризницу медаља ставила је четири златне и две сребрне медаље, док се Латињина окитила са четири златна, једним сребрним и једним бронзаним одличјем.

Узбудљива такмичења сјајних асова дешавала су се и у атлетици. Американац Боби Џо Мороу и Аустралијанка Бети Катберт победили су у тркама на 100, 200 метара и штафети 4x100.

Совјетски атлетичар Владимир Куц на трону олимпијског шампиона у тркама на 5.000 и 10.000 метара заменио је легендарног Чехословака Емила Затопека, који је у маратону, у коме је такође бранио златну медаљу из Хелсинкија, заузео тек шесто место.

Домаћи такмичари доминирали су у пливању. Аустралијанци су победили у осам од 13 дисциплина, а титуле олимпијског шампиона освојили су у свим тркама слободним стилом.

Најуспешнији пливач био је Аустралијанац шкотског порекла Мареј Роуз, освјач три златне медаљу у тркама на 400 и 1.500 метара слободно и штафети 4x200 истим стилом.

Такмичења у екипним спортовима обележили су доминација селекције САД у кошарци и сукоб мађарских и совјетских репрезентативаца у ватерполу.

Кошаркаши САД у осам утакмица надиграли су све противнике, постигавши чак 418 поена више од њих. Екипа коју је предводио легендарни Бил Расел, касније освјач 11 титула првака НБА, била је доминантнија чак и од чувеног Дрим тима, који је наступио у Барселони 1992. године.

Ватерполо такмичења протекла се у знаку нове победе Мађара и њиховог сукоба се репрезентативцима СССР-а. Њихов меч, због грубе игре совјетских ватерполиста, био је чак прекинут, а неколико Мађара базен је напустило окрвављене главе.

Југославију је у Мелбурну представљао 41 такмичар у осам спортова. Као и у Хелсинкију, четири године раније, освојене су три медаље, овога пута све три сребрне.

У најтежој атлетској дисциплини, маратону, Фрањо Михалић је освојио сребрну медаљу, док су на грудима фудбалера и ватерполиста поново засијала сребрна одличја.

На путу до златне медаље од ватерполиста су поново били бржи Мађари (2:1), док је наша фудбалска репрезентација у финалу поражена од селекције СССР-а (0:1), коју је предводио легендарни голман Лав Јашин.

На 16. Олимпијским играма у Мелбурну од 22. новембра до 8. децембра 1956. године у 17 спортова наступило је 3.314 такмичара (376 жена) из 72 земље.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, рвање, стрељаштво, фудбал, хокеј на трави.

Преглед освојених медаља:
1. СССР  37 - 29 - 32 (злато, сребро, бронза)
2. САД  32 - 25 - 17
3. Аустралија  13 - 8 - 14
4. Мађарска  9 - 10 - 7
5. Италија  8 - 8 - 9
6. Шведска  8 - 5 - 6
7. Уједињени тим Немачке  6 - 13 - 7
8. Велика Британија  6 - 7 - 11
9. Румунија  5 - 3 - 5
10. Јапан  4 - 10 - 5
11. Француска  4 - 4 - 6
12. Турска  3 - 2 - 2
13. Финска  3 - 1 - 11
14. Иран  2 - 2 - 1
15. Канада  2 - 1 - 3
16. Нови Зеланд  2 - 0 - 0
17. Пољска  1 - 4 - 4
18. Чехославачка  1 - 4 - 1
19. Бугарска 1 - 3 - 1
20. Данска 1 - 2 - 1
21. Ирска 1 - 1 - 3
22. Норвешка 1 - 0 - 2
23. Мексико 1 - 0 - 1
24. Бразил  1 - 0 - 0
25. Индија  1 - 0 - 0
26. Југославија  0 - 3 - 0
27. Чиле  0 - 2 - 2
28. Белгија  0 - 2 - 0
29. Аргентина  0 - 1 - 1
30. Кореја  0 - 1 - 1
31. Исланд  0 - 1 - 0
32. Пакистан  0 - 1 - 0
33. Јужна Африка  0 - 0 - 4
34. Аустрија  0 - 0 - 2
35. Бахами  0 - 0 - 1
36. Грчка  0 - 0 - 1
37. Швајцарска  0 - 0 - 1
38. Уругвај  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари Исланда, Пакистана и Бахама.

Спортисти из СССР-а, као и из осталих земаља Варшавског блока, нису били смештени у Олимпијском селу већ у студентским домовима, а надметања на борилиштима претворена су у "рат" између комуниста и капиталиста.

На Играма у Хелсинкију учествовали су и такмичари из Западне Немачке, који су пропустили Игре у Лондону, док су спортисти из Источне Немачке одбили позив МОК-а.

Олимпијску бакљу на свечаном отварању манифестације упалили су највећи фински атлетичари свих времена Паво Нурми и Ханес Колемаинен, освајачи укупно 17 олимпијских медаља, од чега 13 златних. Организатори Игара на тај начин су рехабилитовали најтрофејнијег атлетског олимпијца свих времена Нурмија, коме је због кршења правила о аматеризму био забрањен наступ у Лос Анђелесу 1932.

Такмичења у Хелсинкију обележио је изузетан наступ совјетског гимнастичког тима. Представници СССР освојили су, чак, 22 медаље, док су гимнастичари свих осталих земаља поделили преосталих 25.

Совјетски гимнастичар Виктор Чукарин освојио је четири златне и две сребрне медаље и са тим скором био најуспешнији такмичар 15. Игара.

Атлетска надметања обележио је славни чехословачки дугопругаш Емил Затопек. Освајањем златних одличја на 5.000, 10.000 метара и у маратону, за који се пријавио у последњем тренутку, Затопек је направио подвиг који нико до сада није поновио.

Најмлађи атлетски олимпијски шампион Роберт Матијас, који је у Лондону победио у десетобоју са 17 година и девет месеци, постао је први атлетичар који је одбранио шампионски трофеј у тој дисциплини.

Женска мађарска репрезентација доминирала је у пливању. Мађарице су освојиле четири титуле олимпијских шампионки, а њихов апсолитни успех спречила је Џоан Харисон из Јужне Африке.

Фантастичан наступ мађарских спортиста, који су заузели треће место у укупном пласману, зачинили су чланови фудбалског тима. Чувена мађарска коњица, којом је командовао легендарни ас Ференц Пушкаш, редом је рушила све противнике и на путу до златне медаље победила свих пет противника са укупном гол разликом 20:2. Најтврђи отпор сјајном мађарском тиму пружила је у финалом мечу репрезентација Југославије.

На Играма у Хелсинкију Југославију је представљало 96 такмичара у 11 спортова. Након два сребра у Лондону, југословенски спортисти су у Хелсинкију освојили три медаље, једну златну и две сребрне.

Прво злато за Југославију после Другог светског рата освојио је четврац без кормилара у веслању. Дује Боначић, Велимир Валента, Мате Тројановић и Петар Шегвић у финалу су надмашили све противнике и чак за три секунде били бржи од другопласиране посаде из Француске.

Сребрне медаље освојене су у екипним такмичењима. Ватерполисти су такмичење завршили без пораза, али су морали да се задовоље титулом вицешампиона, пошто су победници турнира Мађари имали бољу гол разлику.

Сјајан наступ имала је и фудбалска репрезентација, а посебно је остао упамћен њен дуел са селекцијом СССР-а. У првом мечу, одиграном 20. јула, плави су водили чак са 5:1, али су Совјети, предвођени Всеволодом Бобровим, иначе једним од најбољих хокејаша ШСР свих времена, у последњих 15 минута успели да изједначе резултат, у можда и најдраматичнијем фудбалском мечу у историји олимпизма.

Два дана касније, у поновљеном мечу Југославија је са 3:1 савладала великог ривала и пласирала се у четвртфинале.

На путу до финала Југославија је победила Данску (5:3) и Немачку (3:1), а у одлучујућем мечу поражена је од сјајног мађарског тима са 2:0. Састав чувеног тима из Хелсинкија - Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец и данас знају готово сви старији љубитељи фубала на просторима бивше земље.

На 15. Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. године такмичило се 4.955 олимпијаца (519 жена) у 17 спортова.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, рвање, стрељаштво, фудбал, хокеј.

Преглед освојених медаља:
1. САД  40 - 19 - 17 (злато, сребро, бронза)
2. СССР  22 - 30 - 19
3. Мађарска  16 - 10 - 16
4. Шведска  12 - 13 - 10
5. Италија  8 - 9 - 4
6. Чехославачка  7 - 3 - 3
7. Француска  6 - 6 - 6
8. Финска  6 - 3 - 13
9. Аустралија  6 - 2 - 3
10. Норвешка  3 - 2 - 0
11. Швајцарска  2 - 6 - 6
12. Јужна Африка  2 - 4 - 4
13. Јамајка  2 - 3 - 0
14. Белгија  2 - 2 - 0
15. Данска  2 - 1 - 3
16. Турска  2 - 0 - 1
17. Јапан  1 - 6 - 2
18. Велика Британија  1 - 2 - 8
19. Аргентина  1 - 2 - 2
20. Пољска  1 - 2 - 1
21. Канада  1 - 2 - 0
22. Југославија  1 - 2 - 0
23. Румунија  1 - 1 - 2
24. Бразил  1 - 0 - 2
25. Нови Зеланд  1 - 0 - 2
26. Индија  1 - 0 - 1
27. Луксембург  1 - 0 - 0
28. Немачка  0 - 7 - 17
29. Холандија  0 - 5 - 0
30. Иран  0 - 3 - 4
31. Чиле  0 - 2 - 0
32. Аустрија  0 - 1 - 1
33. Либан  0 - 1 - 1
34. Ирска  0 - 1 - 0
35. Мексико  0 - 1 - 0
36. Шпанија  0 - 1 - 0
37. Кореја  0 - 0 - 2
38. Тринидад и Тобаго  0 - 0 - 2
39. Уругвај  0 - 0 - 2
40. Бугарска  0 - 0 - 1
41. Египат  0 - 0 - 1
42. Португалија  0 - 0 - 1
43. Венецуела  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Совјетског Савеза, Либана, Бугарске и Венецуеле.

Међународни олимпијски комитет (МОК) није дозволио да се на Играма такмиче спортисти из Јапана и Немачке, земаља које су се налазиле под савезничком окупацијом. Лондонску манифестацију "прескочио" је и СССР, јер није био члан МОК-а, али су први пут, као независне земље, учествовале Индија и Пакистан.

После паузе од 12 година само двоје такмичара одбранило је златне олимпијске медаље у појединачним дисциплинама. Мађарска такмичарка у мачевању, десетострука светска шампионка Илона Елек, одбранила је златну медаљу из Берлина 1936. у дисциплини мач, док је чехословачком репрезентативцу Јану Брзаку исто то успело у кануу.

Јунак лондонских Игара била је холандска атлетичарка Фани Бланкерс Коен. Летећа домаћица, како су је новинари звали, тријумфовала је, иако је била трудна, у тркама на 100, 200, 4x100 и 80 метара препоне. Изванредан наступ сјајне Холанђанке био би још упечатљивији да јој је МОК дозволио да се такмичи и у скоковима у даљ и вис, дисциплинама у којој је уочи ОИ оборила светске рекорде.

Американац Роберт Матијас победом у десетобоју, са 17 година и девет месеци, постао је најмлађи олимпијски шампион свих времена у атлетици, а прву олимпијску медаљу у Лондону, у трци на 10.000 метара, освојио је и славни чешки дугопругаш Емил Затопек.

У гиманстичким такмичењима заблистао је Финац Веико Хухтанен - освајач три златне, једне сребрне и једне бронзане медаље.

Југославију је на Играма у Лондону представљало, чак, 96 спортиста - у атлетици, бициклизму, ватерполу, веслању, гимнастици, пливању и фудбалу, а медаље су освојили Иван Губијан у бацању кладива и фудбалска репрезентација.

Губијан је хицем од 54,27 метара стигао до сребне медаље иако је мало недостајало да уочи финала, судијском грешком, буде елиминисан са такмичења. Судије су, наиме, пропустиле да забележе његов најбољи хитац у квалификацијама којим је освојио шесто место. Тек на интервенцију руководства југословенског тима Артура Такача и Милана Ковачевића судије су исправиле грешку и дозволиле Губијану да се такмичи у финалу.

Југословенски атлетичар је у Лондону користио нову технику, пошто је кладиво бацао тек после четвртог окрета. Знатно крупнији и снажнији бацачи тада су кладиво избацивали после другог или трећег окрета, а Губијанова техника се и данас користи. Златну медаљу у бацању кладива освојио је Мађар Имре Немет са 56,07 метара.

Фудбалска репрезентација до финала је победила селекције Луксембурга, Турске и домаћина такмичења Велику Британију, а у мечу за златну медаљу поражена је у дуелу са Шведском, коју су предводили сјајни асови Гунар Грен, Гунар Нордал и Нилс Лидхолм.

На 14. ОИ у Лондону од 29. јула до 14. августа 1948. године учествовало је 4.104 такмичара (390 жена) из 59 земаља у 17 спортова.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, какак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, рвање, стрељаштво, фудбал, хокеј.

Преглед освојених медаља:
1. САД  38 - 27 - 19 (злато, сребро, бронза)
2. Шведска  16 - 11 - 17
3. Француска  10 - 6 - 13
4. Мађарска  10 - 5 - 12
5. Италија  8 - 11 - 8
6. Финска  8 - 7 - 5
7. Турска  6 - 4 - 2
8. Чехославачка  6 - 2 - 3
9. Швајцарска  5 - 10 - 5
10. Данска  5 - 7 - 8
11. Холандија  5 - 2 - 9
12. Велика Британија  3 - 14 - 6
13. Аргентина  3 - 3 - 1
14. Аустралија  2 - 6 - 5
15. Белгија  2 - 2 - 3
16. Египат  2 - 2 - 1
17. Мексико  2 - 1 - 2
18. Јужна Африка  2 - 1 - 1
19. Норвешка  1 - 3 - 3
20. Јамајка  1 - 2 - 0
21. Аустрија  1 - 0 - 3
22. Индија  1 - 0 - 0
23. Перу  1 - 0 - 0
24. Југославија  0 - 2 - 0
25. Канада  0 - 1 - 2
26. Португалија  0 - 1 - 1
27. Уругвај  0 - 1 - 1
28. Куба  0 - 1 - 0
29. Шпанија  0 - 1 - 0
30. Шри Ланка  0 - 1 - 0
31. Тринидад и Тобаго  0 - 1 - 0
32. Кореја  0 - 0 - 2
33. Панама  0 - 0 - 2
34. Бразил  0 - 0 - 1
35. Иран  0 - 0 - 1
36. Пољска  0 - 0 - 1
37. Порторико  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Јамајке, Перуа, Тринидада, Шри Ланке, Јужне Кореје, Панаме, Ирана и Порторика.

Међународна јавност покушала је да утиче на МОК да Берлину одузме Игре, али главну подршку немачком граду да задржи организацију Игара пружио је председник Олимпијског комитета САД Евери Брендиџ, који је заговарао тезу да политику и спорт не треба мешати.

Игре су, ипак, одржане у Берлину, али су непрестано биле под огромном сенком агресивног и нарастајућег нацизма. Сваки успех својих спортиста немачки нацистички званичници користили су за афирмацију теорије о супериорности аријевске расе.

Немци су се потрудили да беспрекорно организују такмичење. Да би што више заинтересовали грађане Берлина да прате такмчења они су, први пут у историји олимпизма, обезбедили директне преносе такмичења, које су љубитељи спорта могли да прате на 25 огромних екрана распоређених по градским трговима.

Славна немачка филмска режисерка Лени Рифенштал по налогу нацистичких вођа снимила је пропангандни филм Олимпијада - први документарац о Играма. У том филму, који је прво оспораван, а касније слављен као ремек дело, 34-годишња режисерка на нов и неуобичајен уметнички начин афирмисала је естетику тела.

Немачка јавност са великим интересовањем пратила је такмичење, о чему сведочи скоро четири милиона продатих карата, а херој Игара био је тамнопути амерички атлетичар Џеси Овенс, чији су велики успеси просто "излуђивали" лидере немачког режима.

Овенс је у Берлину успео да освоји златне медаље на 100, 200 и 4x100 метара и скоку у даљ, што је до данас поновио само његов земљак Карл Луис у Лос Анђелесу 48 година касније.

Успех сјајног Американца потпуно је "излудео" Адолфа Хитлера, чије је незадовољство због Овенсових подвига забележено и камером. Немачки фирер није желео да честита успех Овенсу који је својим победама над немачким противницима на најбољи начин демистификовао његову теорију о расној инфериорности црнаца и надмоћи аријеваца.

Сјајан наступ на Играма у Берлину имали су немачки гимнастичари Конрад Фреј и Алфред Шварцман, који су совојили укупно 11 медаља. Фреј је освојио три злата, једно сребро и две бронзе, док је Шварцман у ризницу медаља ставио једно сребрно одличје мање.

У женској конкуренцији доминирала је холандска пливачица Рие Мастенброк, са три златне и једном сребрном медаљом.

Италијанска фудбалска репрезентацију потврдила је златном олимпијском медаљом титулу светског првака освојену две године раније и најавила тријумф на првенству света 1938.

Американка Мерџори Гестринг освојила је златну медаљу у скоковима у воду са даске од три метра и са 13 година и 268 дана постала најмлађа олимпијска победница свих времена.

Сличан подвиг направила је Данкиња Инге Соренсен у пливању. Са 12 година и 24 дана она је освојила бронзану медаљу у трци на 200 метара прсно и постала намлађи освајач олимпијске медаље свих времена у појединачној конкуренцији.

На Играма у Берлину мађарски ватерполиста Оливер Халаши освојио је треће олимпијско одличје, друго златно, иако му је у детињству, након саобраћајне несреће, ампутирана лева нога до колена.

Југословенска олимпијска експедиција у Берлину имала је 86 чланова, више него икада раније. Међутим, до олимпијске медаље, своје шесте, стигао је само гимнастичар Леон Штукељ.

Сјајни спортиста, који је са три златне, једном сребрном и две бронзане медаље најуспешнији југословенски олимпијац свих времена, у вежбању на круговима освојио је вицешампионску титулу. Југославија је на 11. ОИ имала представнике у 12 спортова, али нико осим Штукеља није направио значајнији резултат.

У Берлину у 19 спортова наступило 3.963 (331 жена) такмичара из 49 земаља.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гиманстика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, поло, рукомет, рвање, стрељаштво, фудбал, хокеј на трави.

Преглед освојених медаља:
1. Немачка  33 - 26 - 30 (злато, сребро, бронза)
2. САД  24 - 20 - 12
3. Мађарска  10 - 1 - 5
4. Италија  8 - 9 - 5
5. Финска  7 - 6 - 6
6. Француска  7 - 6 - 6
7. Шведска  6 - 5 - 9
8. Јапан  6 - 4 - 8
9. Холандија  6 - 4 - 7
10. Велика Британија  4 -7 - 3
11. Аустрија  4 - 6 - 3
12. Чехославачка  3 - 5 - 0
13. Аргентина  2 - 2 - 3
14. Естонија  2 - 2 - 3
15. Египат  2 - 1 - 2
16. Швајцарска  1 - 9 - 5
17. Канада  1 - 3 - 5
18. Норвешка  1 - 3 - 2
19. Турска  1 - 0 - 1
20. Индија  1 - 0 - 0
21. Нови Зеланд  1 - 0 - 0
22. Пољска  0 - 3 - 3
23. Данска  0 - 2 - 3
24. Летонија  0 - 1 - 1
25. Румунија  0 - 1 - 0
26. Јужна Африка  0 - 1 - 0
27. Југославија  0 - 1 - 0
28. Мексико  0 - 0 - 3
29. Белгија  0 - 0 - 2
30. Аустралија  0 - 0 - 1
31. Филипини  0 - 0 - 1
32. Португалија  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Турске.

Велика економска криза није се, међутим, одразила на пословање опрганизатора Игара. Иако никада није објављен званичан финансијски биланс ОИ у Лос Анђелесу, амерички новинари тврде да су Игре донеле профит од милион долара.

Организатори су изградили посебно Олимпијско село, са 550 двособних кућица, у ком су били смештени сви мушки спортисти, док су такмичарке боравиле у хотелу Чепмен парк.

Мањи број спортиста није утицао на квалитет такмичења, па је у Лос Анђелесу оборено чак 18 светскох рекорда, што се ни на једним претходним ирама није догодило.

Пливачка такмичење протекла су у невератној доминацији Јапанаца у мушкој конкуренцији. Пливачи из те земље, предвођени Јасушијем Мизајакијем, освојили су чак пет од шест могућих златних медаља. Потпуни успех Јапанаца спречио је Американац Бастер Креб, победом у трци на 400 метара слободно. Осим пет златних, јапански пливачи освојили су и четри сребрне и две бронзане медаље.

У женском пливачком програму доминирале су Американке, које су освојиле четири од пет могућих златних одличја. Најуспешнија је била Хелен Медисон, која је победила у тркама на 100 и 400 метара слободно и штафети 4x100 метара.

У атлетским дисциплинама поново су Амерканци били најуспешнији, а на Играма у Лос Анђелесу заустављена је доминација Финаца на дугим стазама. Од финских тркача само је Лаури Летинен успео да освоји злато у трци на 5.000 метара.

Финска експедиција била је значајно ослабљена, пошто је Паву Нурмију, најуспешнијем атлетском олимпијцу свих времена - освајачу девет златних и три сребне медаље, забрањено да са такмичи. Нурми је био непожељан на Играма, зато што је нарушио начело аматеризма, које је промовисао Међународни олимпијски комитет (МОК) и такмичио се за новац у бројним егзибиционим тркама.

Американац Еди Толан на победничком постољу у тркама на 100 и 200 метара наследио је Канађанина Персија Вилијамса, а најуспешнија у женској конкуренцији била је Милдред Бејб Дидриксон, олимпијска шампионка на 80 метара препоне и бацању копља и вицешампионка у скоку у вис.

Јунак Игара у Стокхолму, Американац Џим Торп, коме је МОК због професионалног бављења бејзболом одузео златне медаље у модерном петобоју и десетобоју, на Играма у Лос Анђелесу зарађивао је новац као спортски извештач најутицајнијих америчких медија.

Југославија је имала представника у Лос Анђелесу, иако је национални олимпијски комитет због велике економске кризе одбио да финансира учешће било ког такмичара на најважнијој светској спортској манифестацији.

Међутим, зубар из Загреба Вељко Наранџић и професор из Земуна Вилим Меснер одлучили су да о свом трошку отпутују у Лос Анђелес, а за учешће на Играма пријавио их је југословенски конзул у Сан Франциску Миливоје Наумовић.

Наранџић се на Олимпијади надметао у бацању копља и заузео је претпоследње место у квалификацијама, док се Меснер повредио уочи такмичења, па се није ни нашао на списку учесника Игара.

Иако су му Наранчић и Меснер сачували континуитет учешћа на најважнијој спортској манифестацији, ЈОК је упутио протест МОК-у зато што им је дозволио да се пријаве за такмичење, па се тада први човек светског олимпизма Анри де Баје Латур на седници у Бечу следеће године јавно извинио председнику ЈОК-а Стефану Хаџију.

На ОИ у Лос Анђелесу 1932. године због велике економске кризе учествовало је само 1.332 (126) такмичара из 37 држава у 14. спортова.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, коњички спорт, мачевање, модерни петобој, рвање, фудбал, хокеј.

Преглед освојених медаља:
1. САД  41 - 32 - 30 (злато, сребро, бронза)
2. Италија  12 - 12 - 12
3. Француска  10 - 5 - 4
4. Шведска  9 - 5 - 9
5. Јапан  7 - 7 - 4
6. Мађарска  6 - 4 - 5
7. Финска  5 - 8 - 12
8. Велика Британија  4 - 7 - 5
9. Немачка  3 - 12 - 5
10. Аустралија  3 - 1 - 1
11. Аргентина  3 - 1 - 0
12. Канада  2 - 5 - 8
13. Холандија  2 - 5 - 0
14. Пољска  2 - 1 - 4
15. Јужна Африка  2 - 0 - 3
16. Ирска  2 - 0 - 0
17. Чехословачка  1 - 2 - 1
18. Аустрија  1 - 1 - 3
19. Индија  1 - 0 - 0
20. Данска  0 - 3 - 3
21. Мексико  0 - 2 - 0
22. Летонија  0 - 1 - 0
23. Нови Зеланд  0 - 1 - 0
24. Швајцарска  0 - 1 - 0
25. Филипини  0 - 0 - 3
26. Шпанија  0 - 0 - 1
27. Уругвај  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Мексика и Летоније.

Игре је, као изасланик холандске краљице Вилхелмине, отворио принц Хендрик и то је био први случај у историји модерног олимпијског покрета да шеф државе организатора такмичења није присуствовао отварању најважније спортске манифестације.

Много значајнија од тога за МОК је била чињеница да се у Амстердаму први пут, као један од спонзора, појавила "Кока-Кола", компанија која је касније уложила огроман новац у развој олимпијског покрета.

Највећи хероји претходне манифестације у Паризу, фински атлетичари Паво Нурми и Виле Ритола и амерички пливач Џони Вајсмилер, одолели су многим искушењима и освојили нове трофеје. Нурми је у Амстердаму победио у трци на 10.000 метара и освојио девето златно олимпијско одличје, а у пребогату ризницу медаља ставио је још два сребра.

Вајсмилер, који се касније прославио и као глумац у серији филмова о стрип јунаку Тарзану, одбранио је шампионске трофеје у тркама на 100 метара и 4x200 метара слободно, док је Ритола освојио злато на 5.000 и сребро на 10.000 метара.

Талентовани 20. годишњи Канађанин Парси Вилијамс изнанадио је фаворите у најбржим спринтерским дисциплинама и освојио златне медаље на 100 и 200 метара.

У Амстердаму су се први пут у атлетици надметале и жене. Оне су се такмичиле у само пет дисциплина, а Американка Бети Робинсон је освојила златну медаљу у надметању на 100 метара, иако ју је трчала тек четврти пут у каријери.

Репрезентација Индије у хокеју на трави у Амстердаму је почела фантастичан победнички низ. У финалу олимпијског турнира Индијци су победили Холанђане са 3:0 и освојили прву од шест златних медаља у низу. Титулу олимпијског победника Индијци су ривалима препустили тек 1960. у Риму, када су у финалу поражени од Пакистана са 1:0.

Победничку серију у Амстердаму је почела и мачевалачка репрезентација Мађарске у дисциплини сабља. Мађари су чак седам пута узастопно освајали златно одличје у тој дисциплини.

Југославију су представљала 34 такмичара, а све медаље, укупно пет, освојили су гимнастичари.

Златну медаљу поново је освојио Леон Штукељ у дисциплини кругови, док је сребро припало Јосипу Приможичу на разбоју. Стане Дерганц био је трећи у прескоку, док су у вишебоју бронзанан одличја освојили мушки тим и Штукељ.

Југославија је имала представнике и у атлетици, бициклизму, мачевању, фудбалу и рвању, али они нису постигли запаженије резултате.

На 9. Олимпијским играма 1928. године у Амстердаму такмичило се 2.883 (277 жена) спортиста из 46 земаља у 14 спортова.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, коњички спорт, мачевање, модерни петобој, рвање, фудбал и хокеј на трави.

Преглед освојених медаља:
1. САД  22 - 18 - 16 (злато, сребро, бронза)
2. Немачка  10 - 7 - 14
3. Финска  8 - 8 - 9
4. Шведска  7 - 6 - 12
5. Италија  7 - 5 - 7
6. Швајцарска  7 - 4 - 4
7. Француска  6 - 10 - 5
8. Холандија  6 - 9 - 4
9. Мађарска  4 - 5 - 0
10. Канада  4 - 4 - 7
11. Велика Британија  3 - 10 - 7
12. Аргентина  3 - 3 - 1
13. Данска  3 - 1 - 2
14. Чехословачка  2 - 5 - 2
15. Јапан  2 - 2 - 1
16. Естонија  2 - 1 - 2
17. Египат  2 - 1 - 1
18. Аустрија  2 - 0 - 1
19. Аустралија  1 - 2 - 1
20. Норвешка  1 - 2 - 1
21. Пољска  1 - 1 - 3
22. Југославија  1 - 1 - 3
23. Јужна Африка  1 - 0 - 2
24. Индија  1 - 0 - 0
25. Ирска  1 - 0 - 0
26. Нови Зеланд  1 - 0 - 0
27. Шпанија  1 - 0 - 0
28. Уругвај  1 - 0 - 0
29. Белгија  0 - 1 - 2
30. Чиле  0 - 1 - 0
31. Хаити  0 - 1 - 0
32. Филипини  0 - 0 - 1
33. Португал  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су представници Ирске, Чилеа и Филипина.

Спортисти из Немачке поново нису позвани да учествују на Играма, а у Паризу се нису такмичили ни спортисти из СССР, пошто се та земља, због победе социјалистичке револуције, налазила у изолацији.

Први пут су се самостално на Олимпијским играма такмичили спортисти из Ирске, чиме је МОК практично признао независност те државе од Велике Британије. За учеснике манифестације организатори су изградили смештајне капацитете, а Игре у у Паризу прву пут се и телевизијски преношене.

Као пратећа манифестација, неколико месеци пре почетка Игара, у Шамонију је од 25. јануара до 5. фебруара одржана Међународна недеља зимских спортова, такмичење које МОК обележава као Прве зимске олимпијске игре.

Надметања у Паризу била су веома занимљива. Финци су, предвођени изванредним Павом Нурмијем, доминирали у трчању на дугачким дистанцама. Нурми је надмашио свој изузетан скор са Игара у Антверпену и освојио чак пет златних медаља. Сјајни фински атлетичар је златне медаљу у тркама на 1.500 и 5.000 метара освојио у року мањем од сат времена.

Одличан резултат направио је и Нурмијев земљак Виле Ритола. Он је освојио четири златне и две сребрне медаље. Успех летећих Финаца употпунио је Албин Стенрос, тријумфом у маратону. Дужина маратонске трке износила је 42 километра и 195 метара и та дистанца је непроменљива од Игара у Паризу.

Такмичења у пливању први пут су се одржала у базену дужине 50 метара, а доминирали су представници САД. Посебно се, освајањем три златне медаље, истакао Џони Вајсмилер. Иако је на следећим Играма у Амстердаму освојио још две златне медаље, изузетни пливач је много већу светску славу стекао на филмском платну.

Вајсмилер, који је рођен у предграђу Темишвара у, чак, 12 филмова играо је популарног стрип јунака Тарзана. Атлетска појава, препознатљив урлик и велики успех на благајнама допринели су да се Вајсмилер и данас сматра најуспешнијим интерпретатором Тарзана. На Играма у Паризу Вајсмилер је, са селекцијом САД, освојио и бронзану медаљу у ватерполу.

Првим олимпијским медаљама, и то златним, у Паризу се радовала Југославија. Гимнастичар из Словеније, тада 26-годишњи студент права Леон Штукељ, био је изузетан у вишебоју и на вратилу и захваљујући сјајно изведеним вежбама освојио је титулу олимпијског шампиона у тим дисциплинама.

Осим Штукеља, Југославију је представљало још 36 такмичара у седам спортова - фудбалу, пливању, рвању, коњичком спорту, гимнастици, атлетици и бициклизму.

По завршетку 8. Игара Пјер де Кубертен се повукао са чела МОК-а. Утемељитељ олимпијског покрета изабран је за почасног председника, а МОК је већ на следећим Играма у Амстердаму 1928. наставио да се шири и афирмише његове идеје и визије.

На 8. ОИ У Паризу учествовало је 3.089 спортиста (135 жена) из 44 земље. Такмичења су била одржана у 17 спортова (126 дисциплина).

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, ватерполо), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гиманстика, дизање тегова, једрење, коњички спорт, мачевање, модерни петобој, поло, рагби, рвање, стрељаштво, тенис, фудбал.

Преглед освојених медаља:
1. САД  45 - 27 - 27 (злато, сребро, бронза)
2. Финска  14 - 13 - 10
3. Француска  13 - 15 - 10
4. Велика Британија  9 - 13 - 12
5. Италија  8 - 3 - 5
6. Швајцарска  7 - 8 - 10
7. Норвешка  5 - 2 - 3
8. Шведска  4 - 13 - 12
9. Холандија  4 - 1 - 5
10. Белгија  3 - 7 - 3
11. Аустралија  3 - 1 - 2
12. Данска  2 - 5 - 2
13. Мађарска  2 - 3 - 4
14. Југославија  2 - 0 - 0
15. Чехославачка  1 - 4 - 5
16. Аргентина  1 - 3 - 2
17. Естонија  1 - 1 - 4
18. Јужна Африка  1 - 1 - 1
19. Уругвај  1 - 0 - 0
20. Аустрија  0 - 3 - 1
21. Канада  0 - 3 - 1
22. Пољска  0 - 1 - 1
23. Хаити  0 - 0 - 1
24. Јапан  0 - 0 - 1
25. Нови Зеланд  0 - 0 - 1
26. Португал 0 - 0 - 1
27. Румунија  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Југославије, Аргентине, Уругваја, Пољске, Хаитија, Португала и Румуније.

Одлука о домаћину седмог издања најзначајније светске спортске манифестације донета је на конгресу МОК-а 1919, када је одлучено и да се спортистима из земаља које су, на "погрешној страни", учествовале у највећем оружаном сукобу у дотадашњој историји човечанства, не упути позив за учешће на Играма. Такмичење у Антверпену пропустили су представници Немачке, Аустрије, Мађарске, Бугарске и Турске.

На Играма у Антверпену први пут је један спортиста, белгијски ватерполиста Виктор Боин, положио у име свих такмичара олимпијску заклетву. У Антверпену је први пут подигнута и олимпијска застава са пет кругова, а организатори су на свечаној церемонији пустили јато голубова, што је представљало поруку мира.

На свим следећим ОИ један спортиста, по избору домаћина такмичења, полагао је заклетву, којом је обавезивао учеснике да се на фер и спортски начин боре за медаље.

Први и једини пут у историји олимпијског покрета на Играма у Антверпену једно такмичење одржано је у две државе. Надметање у једрењу одвијало се у три етапе, а прва је била у Белгији. Следеће две трке одржане су у Холандији, пошто су обе посаде, које су учествовале на Играма ,биле из те земље.

У Антверпену, као и на Играма одржаним пре Првог светског рата, доминирали су спортисти из САД, који су освојили 41 златну медаљу (22 више од другопласираних Швеђана).

Најуспешнији такмичар био је италијански мачевалац Недо Нади. Освојио је чак пет титула олимпијског шампиона. Његов рекорд по броју освојених златних медаља на једним Играма оборио је амерички пливач Марк Шпиц, у Минхену 52 године касније.

Американац Дјук Каханамоку успео је да одбрани златну медаљу из Стокхолма у пливању у трци на 100 метара слободним стилом, што никоме пре њега није пошло y руком. На такмичењу у Белгији он је освојио и златно одличје у штафети 4x200 метара слободним стилом, а у историји спорта остао је упамћен и као утемељитељ сурфа.

Сјајни фински атлетичар Паво Нурми први пут је у Антверепну светској јавности представио своје невероватне могућности. Најуспешнији олимпијац међу атлетичарима до тада, на ОИ 1920. освојио је три златне и једну сребрну медаљу.

Нурми је надмашио конкуренте у појединачним тркама на 10.000 метара и крос контрију, а на победничко постоље још једном се попео захваљујући тимском тријумфу у истој дисциплини. Са укупно девет златних и три сребрне медаље "Летећи Финац" и данас спада у најуспешније такмичаре у историји Олимпијских игара.

На Играма у Белгији заблистао је новопечени Американац Џон Кели, отац касније много познатије фимске звезде Грејс Кели. Он се неколико месеци уочи Игара одрекао енглеског држављанства, зато што су организатори тада најпрестижније веслачке трке, Краљевске регате Хенлеј, одбили да му дозволе да учествује у трци пошто је био зидарског порекла.

Кели је у Антверпену постао први веслач који је на једним играма освојио две златне медаље. Он је четири године касније, у Паризу, освојио још једну олимпијску шампионску титулу, а до почетка Другог светског рата постао је један он најбогатијих америчких грађевинских предузимача.

Швеђанин Оскар Сван у Антверпену је освојио шесту олимпијску медаљу. Он је у стрељаштву, у екипној конкуренцији, освојио сребрно одличје и са 72 године и 279 дана постао најстарији освајач олимпијске медаље свих времена.

Представнике на Играма у Антверпену имала је и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Новоформирану државу представљало је 11 такмичара, чланова фудбалске репрезентације, која је у Белгију допутовала без иједне резерве. Фудбалска селекција новостворене државе одиграла је само један меч, против Чехословачке, у ком је доживела катастрофалан пораз од 7:0. Тај меч, одигран 28. августа 1920, био је први међународни наступ фудбалске селекције.

На ОИ у Антверпену учествовало је 2.626 спортиста (65 жена) из 29 држава у 22 спорта (154 дисциплине). 

Спортови: водени спортови (пливање, ватерполо, скокови у воду), атлетика, атлетичарство, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, коњички спорт, мачевање, модерни петобој, надвлачење конопца, поло, рагби, рвање, стрељаштво, тенис, фудбал, хокеј.

Преглед освојених медаља:
1. САД  41 - 27 - 27 (златне, сребрне, бронзане)
2. Шведска  19 - 18 - 24
3. Велика Британија  15 - 15 - 13
4. Финска  15 - 10 - 9
5. Белгија  14 - 11 - 11
6. Норвешка  13 - 9 - 9
7. Италија  13 - 5 - 5
8. Француска  9 - 19 - 13
9. Холандија  4 - 2 - 5
10. Данска  3 - 9 - 1
12. Канада  3 - 3 - 3
13. Швајцарска  2 - 2 - 7
14. Естонија  1 - 2 - 0
15. Бразил  1 - 1 - 1
16. Аустралија  0 - 2 - 1
17. Јапан  0 - 2 - 0
18. Шпанија  0 - 2 - 0
19. Грчка  0 - 1 - 0
20. Луксембург  0 - 1 - 0
21. Чехословачка  0 - 0 - 2
22. Нови Зеланд  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Естоније, Бразила, Јапана, Шпаније и Чехословачке.

На 5. Олимпијским играма 1912. године у Стокхолму први пут су се такмичили спортисти са свих пет континената, па је олимпијска застава са пет кругова у Шведској коначно добила пун смисао.

У Стокхолму су уведене бројне новине на Олимпијским играма. Почело је електронско рачунање времена и уведен је фото финиш, а време трајања Игара сведено је са скоро шест месеци, на два и по месеца, што је знатно олакшало организацију такмичења.

Последњи пут на једним Играма домаћин такмичења имао је право да утиче на то који ће се спортови наћи на олимпијском програму. Швеђани су одбили да организују такмичење у боксу, који су сматрали бруталним и насилним, па је МОК након те смотре донео одлуку којом је ограничио право домаћина да одређује у којим ће спортовима организовати такмичења.

МОК је у Стокхолму последњу пут дозволио појединцима да се самостално пријављују за учешће на Играма. Већ за следеће ОИ такмичаре су могли да пријављују само национални олимпијски комитети.

На 5. Олимпијским играма показала се апсурдност правила у појединим спортовима. У рвању грчко-римским стилом полуфинална борба између Руса Мартина Клајна и Финца Алфреда Асикаинена трајала је невероватних 11 часова и 40 минута, пошто је тада победник могао бити одлучен само тушем. То је надужи меч у историји рвања, а победник тог дуела Клајн био је толико исцрпљен да није могао да се такмичи у финалу.

У дуелу за титулу олимпијског победника у полутешкој категорији Швађанин Андрес Алгрен и Финац Ивар Белинг борили су се, чак, девет часова и остали без снаге за даље надметање, па златна медаља у тој дисциплине није ни додељена.

Великим искушењима били су изложени и учесници друмске бициклистичке трке. Организатори су одредили да дужина стазе буде, за то време невероватних, 320 километара и такмичаре изложили огромним напорима.

Тријумфом у стрељаштву 64-годишњи Швеђанин Оскар Сван постао је најстарији олимпијски шампион свих времена. Са две златне медаље, сјајну каријеру најавио је Иварт Даглас Хорсфал, уз Стива Редгрејва најбољи британски веслач свих времена.

Јунаци Игара у Стокхолму били су фински дугопругаш Ханес Колемаинен и амерички петобојац и десетобојац Џим Торп.

Колемаинен је освојио три златне медаље у тркама на 5.000 и 10.000 метара и појединачном крос кантрију, а по завршетку такмичења на коме је стекао светску славу фински ас је често изјављивао да је током церемонија проглашења победника жалио што је због тих победа морао да гледа како се руска застава подиже у част његовог тријумфа.

Свестраном Торпу, победнику у десетобоју и модерном петобоју - дисциплини коју је осмислио Кубертен, нанета је једна од највећих неправди у историји олимпизма. Наиме, МОК је сјајном америчком спортисти индијанског порекла одузео медаље, зато што је установљено да је три године раније недељно зарађивао 15 долара играјући бејзбол. Торпу су медаље враћене тек 1982, односно 30 година након што је умро од срчаног удара.

Најтрагичнији догађај на 5. ОИ догодио се у маратонској трци у којој је учествовало 68 такмичара из 19 земаља. Португалац Франциско Лазаро умро је током трке од последица топлотног удара и огромних напора којима је изложио организам.

У Стокхолму су се први пут такмичили и спортисти из Србије. У трци на 100 метара наступио је Душан Милошевић, док је Драгутин Томашевић наступио у маратону.

Милошевић, који се осим трчањем са доста успеха бавио и пливањем и фудбалом, заузео је треће место у својој квалификационој групи. После такмичење, због болова у стомаку, пребачен је у болницу, где је утврђено да је отрован арсеном. Српског атлетичара у болници је лично посетио Кубертен, а шведска полиција, иако је покренула истрагу, никада није открила ко је сипао отров у Милошевићеву храну.

Доста контроверзи обележило је и наступ другог српског олимпијца. Томашевић је на циљ стигао 37, а по завршетку такмичења српски атлетичар је тврдио да га је на улазу у Стокхолм, док се налазио међу водећим тркачима, зауставила група навијача, на силу оборила на земљу и држала све док му конкуренти нису одмакли. Руководство српског тима уложило је жалбу после трке, али је она је одбијена.

Организација следећих олимпијских игара поверена је Берлину. Немци су се озбиљно припремали да буду најуспешнији домаћини, али те игре нису одржане због Првог светског рата. Следећи скуп најбољих спортиста света организован је тек 1920. у Антверпену, иако ни тада "клима" није била повољна за одржавање спортских манифестација.

Пете Олимпијских игре одржане су у Стокхолму од 5. маја до 27. јула 1912. године. Учествовало је 2.407 (48 жена) такмичара из 28 земаља у 14 спортова (101 дисциплина). Игре отворио краљ Густав Пети.

Спортови: водени спортови (пливање, ватерполо, скокови у воду), атлетика, бициклизам, веслање, гимнастика, једрење, коњички спорт, мачевање, модерни петобој, надвлачење конопца, рвање, стрељаштво, тенис, фудбал.

Преглед освојених медаља:
1. САД  25 - 19 - 19 (злато, сребро, бронза)
2. Шведска  24 - 24 - 17
3. Велика Британија  10 - 15 - 16
4. Финска  9 - 8 - 9
5. Француска  7 - 4 - 3
6. Немачка  5 - 13 - 7
7. Јужна Африка  4 - 2 - 0
8. Норвешка  4 - 1 - 4
9. Канада  3 - 2 - 3
10. Мађарска  3 - 2 - 3
11. Италија  3 - 1 - 2
12. Аустралија  2 - 2 - 3
13. Белгија  2 - 1 - 3
14. Данска  1 - 6 - 5
15. Грчка  1 - 0 - 1
16. Русија  0 - 2 - 3
17. Аустрија  0 - 2 - 2
18. Холандија  0 - 0 - 3

Упаливши Олимпијски пламен легендарни боксер Мохамед Али означио је почетак најзначајнијег планетарног спортског догађаја у седишту "Кока -Коле" у Атланти.

Југославију, чији је главни град Београд са Атином, Манчестером, Мелбурном и Торонтом био у конкуренцији за добијање организације Игара, представљало је 68 такмичара у 13 спортова.

Златну и бронзану медаљу освојила је стрелац Александра Ивошев, кошаркашима је припала сребрна, а одбојкашима бронзана медаља.

У историју олимпизма врхунским резултатима постигнутим и у Атланти уписао се амерички атлетичар Карл Луис, који је на крају величанствене олимпијске каријере освојио четврту узастопну златну медаљу у скоку у даљ и са укупно девет златних медаља изједначио се са Павом Нурмијем из Финске, Ларисом Латињином (ШСР) и Марком Шпицом (САД).

Турчин Наим Сулејманоглу постао је први дизач тегова са три освојена злата на играма за редом, Американац Мајкл Џонсон је победио у тркама на 200 ( уз светски рекорд) и 400 метара, а Канађанин Донован Бејли је поставио светски рекорд на 100 метра.

Ирској пливачици Мишел Смит припала су три златна и једно бронзано одличје, доведена у питање две године касније због допинг афере која, ипак, није узроковала њиховим одузимањем.

Освојивши олимпијски турнир Амерички тенисер Андре Агаси је постао први играч који је током каријере бар једном победио на сва четири грен слема и ОИ.

Да олимпијски дух може да буде изнад "овоземаљских проблема" доказ је златна медаља рвача из САД-а Курта Енгла, освојена упркос чињеници да је током борбе задобио фрактуру врата, а да се и губитници памте сведочи податак да је, до Атланте традиционало успешној спортској велесили Великој Британији, припала само једна златна медаља и то у веслању.

Иако су у такмичарском погледу 26. ОИ протекле без проблема остале су упамћене по трагедији у којој су након експлозије бомбе, 27. јула у "Парку олимпијске стогодишњице" , погинуле две особе, а још 112 људи је задобило теже или лакше повреде. МОК је одлучио да се Игре наставе, "Парк" је поново отворен 30. јула, а починилац овог злочина није ухваћен.

У сећању учесника Олимпијских игара у Атланти, које су у програм уврстиле софтбол, одбојку на песку и брдски бициклизам, остали су лоше организован транспорт и проблеми са информационим системом.

По први пут на Играма у Атланти примењен је принцип према којем је комплетна организација догађаја финансирана без помоћи државних или градских фондова, односно трошкови су покривани од продаје улазница, реклама и из приватних извора.

Такав начин финансирања организаторима је након "свођења рачуна" донео материјалну добит, али и замерке на рачун претеране комерцијализације Игара која није у складу са духом и идејама међународног олимпијског покрета.

Олимпијске игре у Атланти одржане су од 19. јула до 4. августа 1996. године уз учешће 10.318 спортиста (3.512 жена) из 197 земаља, који су се такмичили у 26 спортова. 

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, синхроно пливање, ватерполо) атлетика, бадминтон, бејзбол, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, одбојка, рвање, рукомет, софтбол, стони тенис, стреличарство, стрељаштво, тенис, фудбал, хокеј на трави и џудо.

Преглед освојених медаља:
1. САД  44 - 32 - 25 (златом, сребро, бронза)
2. Русија  26 - 21 - 16
3. Немачка 20 - 18 - 27
4. Кина  16 - 22 - 12
5. Француска  15 - 7 - 15
6. Италија  13 - 10 - 12
7. Аустралија  9 - 9 - 23
8. Куба  9 - 8 - 8
9. Украјина  9 - 2 - 12
10. Кореја  7 - 15 - 5
11. Пољска  7 - 5 - 5
12. Мађарска  7 - 4 - 10
13. Шпанија  5 - 6 - 6
14. Румунија  4 - 7 - 9
15. Холандија  4 - 5 - 10
16. Грчка  4 - 4 - 0
17. Чешка  4 - 3 - 4
18. Швајцарска  4 - 3 - 0
19. Данска  4 - 1 - 1
20. Турска  4 - 1 - 1
21. Канада  3 - 11 - 8
22. Бугарска  3 - 7 - 5
23. Јапан  3 - 6 - 5
24. Казахстан  3 - 4 - 4
25. Бразил  3 - 3 - 9
26. Нови Зеланд  3 - 2 - 1
27. Јужна Африка  3 - 1 - 1
28. Ирска  3 - 0 - 1
29. Шведска  2 - 4 - 2
30. Норвешка  2 - 2 - 3
31. Белгија  2 - 2 - 2
32. Нигерија 2 1 3
33. Северна Кореја  2 - 1 - 2
34. Алжир  2 - 0 - 1
35. Етиопија  2 - 0 - 1
36. Велика Британија  1 - 8 - 6
37. Белорусија  1 - 6 - 8
38. Кенија  1 - 4 - 3
39. Јамајка  1 - 3 - 2
40. Финска  1 - 2 - 1
41. Индонезија  1 - 1 - 2
42. Југославија  1 - 1 - 2
43. Иран  1 - 1 - 1
44. Словачка  1 - 1 - 1
45. Јерменија  1 - 1 - 0
46. Хрватска 1 - 1 - 0
47. Португалија  1 - 0 - 1
48. Тајланд  1 - 0 - 1
49. Бурунди  1 - 0 - 0
50. Костарика  1 - 0 - 0
51. Еквадор  1 - 0 - 0
52. Хонг Конг  1 - 0 - 0
53. Сирија  1 - 0 - 0
54. Аргентина  0 - 2 - 1
55. Намибија  0 - 2 - 0
56. Словенија  0 - 2 - 0
57. Аустрија  0 - 1 - 2
58. Малезија  0 - 1 - 1
59. Молдавија  0 - 1 - 1
60. Узбекистан  0 - 1 - 1
61. Азербејџан  0 - 1 - 0
62. Бахами  0 - 1 - 0
63. Кинески Тајпех  0 - 1 - 0
64. Летонија  0 - 1 - 0
65. Филипини  0 - 1 - 0
66. Тонга  0 - 1 - 0
67. Замбија  0 - 1 - 0
68. Грузија  0 - 0 - 2
69. Мароко  0 - 0 - 2
70. Тринидад и Тобаго  0 - 0 - 2
71. Индија  0 - 0 - 1
72. Израел  0 - 0 - 1
73. Литванија  0 - 0 - 1
74. Мексико  0 - 0 - 1
75. Монголија  0 - 0 - 1
76. Мозамбик  0 - 0 - 1
77. Порторико  0 - 0 - 1
78. Тунис  0 - 0 - 1
79. Уганда  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Украјине, Казахстана, Белорусије, Словачке, Јерменије, Бурундија, Еквадора, Хонг Конга, Молдавије, Узбекистана, Азарбејџана, Тонге, Грузије и Мозамбика.

МОК је касније одлучио да такмичења у Атини не убраја у олимпијска надметања, па се Игре у Лондону према званичној документацији воде као четврте Олимпијске игре.

Игре у Лондону отворене су 27. априла 1908. свечаним дефилеом свих учесника. Први пут једно такмичење у организацији МОК на тај начин отворено је две године раније у Грчкој, а у Енглеској је та традиција настављена.

Свечани дефиле изазвао је, међутим, доста контроверзи. Финци су одбили да учествују у њему, пошто су требали да дефилују под заставом Русије, док Ирци нису хтели да марширају под обележјима Велике Британије. Церемонију свечаног отварања избегли су и Швеђани, зато што организатори нису истакли њихову заставу на стадиону.

Игре у Лондну званично је отворио краљ Едвард Седми, а на њима је покретач модерног олимпизма Пјер де Кубертен афирмисао изерку "Није важно победити, важно је учествовати", коју је изговорио његов пријатељ пенсилванијски бискуп Етелберг Талбот. Игре су завршене 31. октобра.

Први пут на Олимпијским играма судије нису биле само из земље организатора такмичења, већ су о регуларности такмичења бринули арбитри из више држава.

У Лондону је, први пут на Олимпијским играма учествовала Русија, док су селекције Аустралије и Новог Зеланда заједнички наступиле под називом Аустралазија.

Први руски спортиста који је освојио златну медаљу на Олимпијади био је Николај Панин. Он је победио у уметничком клизању, које је, као зимски спорт, било на олимпијском програму.

Своје последње Олимпијске медаље у Лондону освојио је сјајни амерички атлетичар Реј Иври. Након шест златних медаља освојених у Паризу и Сент Луису и две шампионске титуле на међуолимпијади у Атини 1906, Иври је у Лондону победио у скоку у даљ и скоку у вис из места. Тако је на импресиван начин, без иједног пораза завршио олимпијску каријеру.

Швеђанин Оскар Сван у Лондону је ушао у историју олимпизма, пошто је са 60 година освојио две златне и једну бронзану медаљу у стрељаштву. Четири године касније, на Играма у Стокхолму освојио је златну медаљу у 64. години и постао најстарији олимпијски шампион свих времена.

На Играма у Антверпену, одржаним после Првог светског рата шведски спортиста је освојио сребрно одличје са 72 године и 279 дана. Сван се и данас, у архивама МОК-а, води као најстарији спортиста који се икада такмичио на Олимпијским играма.

Славни британски ватерполиста Пол Радмиловић олимпијски деби имао је на Играма у Лондону. Радмиловић, који је пореклом из Боке Которске, прве две златне медаље у каријери освојио је у Лондону. Он је предводио ватерполо репрезентацију Велике Британије до златне медаље, а потом је најсјајније одличје освојио и у пливању, у штафети 4x200 метара слободним стилом.

Радмиловић је касније, као капитен ватерполо селекције Велике Британије, освојио још две златне медаље на Играма у Стокхолму 1912. и Антверпену 1920.

Радмиловића, који је рођен у Кардифу, у породици су звали Павле. Он је предеда једног од најуспешнијих британских олимпијаца свих времена, веслача Стива Редгрејва.

Највише узбуђења и овога пута донела је маратонска трка, у којој је Италијан Дорандо Пјетри био у вођству до последњих метара стазе. Пјетри је на стадион стигао потпуно исрпљен и од огромног умора није био у стању чак ни да пронађе улаз у стадион. Након што су га гледаоци упутили у правом смеру италијански спортиста је на неколико метара од циља колабирао и пао. Премореног маратонца преко циљне линије буквално су пренела двојица гледалаца, па је МОК одузео Пјетрију титулу олимпијског победника и доделио је другопласираном Американцу Џону Хејсу.

Пјетри је, касније, ипак, награђен, за свој храбри наступ и британска краљевска породица уручила му је, на предлог познатог писца, творца прича о детективу Шерлоку Холмсу, Артура Конана Дојла, златни пехар.

Лондонску маратонску трку обележила је још једна занимљивост. Уместо уобичајаних 42 километра, колико се трчало на претходним Играма, олимпијски маратон у Лондону је продужен за 195 метара, како би британска краљевска породица имала бољи поглед на старт трке. Маратонске трке су и касније трчане на различтим дистанцама, а Међународна аматерска атлетска федерација (Иааф) је 1921. донела одлуку да се најдужа атлетска дисциплина трчи на 42 километра и 195 метара.

Након веома успешних међуолимпијских игара у Атини (1906), ОИ у Лондону 1908. потврдиле су да олимпијски покрет, ипак, има перпективу. Након слабијег занимања за надметања у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. јавност је, поготову европска, са узбуђењем пратила сва дешавања у Лондону.

На играма у Лондону учествовало је 2008 такмичара из 22 земље. Они су се такмичили у 22 спорта (110 дисциплина)

Спортови (22): водени спортови (пливање, ватерполо, скокови у воду), атлетика, бициклизам, бокс, веслање гимнастика, ззу д пом (спорт сличан тенису), једрење, лакрос, мачевање, мотонаутика, надвлачење конопца, поло, рагби, рекетс (спорт сличан сквошу), рвање, стреличарство, стрељаштво, тенис, фудбал, хокеј, уметничко клизање.

Преглед освојених медаља:
1. Велика Британија  56 - 51 - 38 (злато, сребро, бронза)
2. САД  23 - 12 - 12
3. Шведска  8 - 6 - 11
4. Француска  5 - 5 - 9
5. Немачка  3 - 5 - 6
6. Мађарска  3 - 4 - 2
7. Канада  3 - 3 - 10
8. Норвешка  2 - 3 - 3
9. Италија  2 - 2 - 0
10. Белгија  1 - 5 - 2
11. Аустралазија  1 - 2 - 2
12. Русија  1 - 2 - 0
13. Финска  1 - 1 - 3
14. Јужна Африка  1 - 1 - 0
15. Грчка  0 - 3 - 0
16. Данска  0 - 2 - 3
17. Бохемија  0 - 0 - 2
18. Холандија  0 - 0 - 2
19. Аустрија  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Русије, Финске, Јужне Африке и Новог Зеланда, који су са Аустралијом заједно наступали за репрезентацију Аустралазије.

Почетак највеће планетарне спортске смотре остао је упамћен и по податку да је пламен пренешен стрелом до велике бакље на стадиону, али је накнадним прегледом телевизијског снимка утврђено да је стрела коју је испалио Ребољо промашила циљ, а ватра је упаљена резервним механизмом.

Током игара у једном од главних европских економских центара, који је организацију добио у трци са протвкандидатима Амстердамом, Београдом, Бирмингемом, Бризбејном и Паризом, олимпијска одличја освојиле су 64 земље.

Након такмичења у Минхену 1972. године ово су биле прве ОИ на којима су учествовале све чланице Међународног олимпијског покрета, односно ниједна држава их, коначно, није бојкотовала.

Прибалтичке земље Литванија, Летонија и Естонија имале су самосталне екипе први пут после Другог светског рата, спортисти из Јужне Африке, због апартхејда, после 32 година поново су били у олимпијском покрету, а први пут су самостално наступиле и бивше републике из Југославије - Словенија и Хрватска.

Југославија је учествовала са 52 такмичара у индивидуалним спортовима, с обзиром да због санкција Уједињених нација није био дозвољен наступ екипама. Освојене су три медаље под олимпијском заставом и називом "Независни олимпијски учесници" (ИОП) који су користили и спортисти Македоније и Босне и Херцеговине, чији олимпијски комитети још нису били примљени у МОК.

Све три југословенске медаље су освојили стрелци - Јасна Шекарић сребро у дисциплини ваздушни пиштољ, Аранка Биндер бронзу (ваздушна пушка) као и Стеван Плетикосић у олимпијском мечу.

Први херој на играма био је гимнастичар ЗНД, Белорус Виталиј Шчербо, који је освојио шест златних медаља - пет у појединачној и једну у екипној конкуренцији, од којих четири у једном дану.

Руски спортисти су били непикосновени у пливању слободним стилом - Александар Попов и Јевгениј Садовиј су освојили по два појединачна злата, а Садовиј још једно у штафети, док се од пливачица са три златне медаље у историју Олимпијских игара уписала Мађарица Кристина Ергесеги.

Због младости и златне медаље у скоковима у воду посебно место припада кинескињи Фу Мингси која је 1992. имала непуних 14 година, а победом у трци на 10.000 метара Етиопљанка Дерарте Тулу је постала прва црна Африканка која се домогла најсјније олимпијске медаље.

Прекретницу у кошаркашкој олимпијској традицији унела је дозвола наступа професионалним играчима која је резултирала формирањем најјаче екипе САД, познате као "Тим снова". Предвођени Мајклом Џорданом, Меџиком Џонсоном и Леријем Бирдом нису имали озбиљнијег противника на турниру и "злато" из Барселоне било им је лако доступно.

На 25. Олимпијским играма у Барселони од 25. јула до 9. августа 1992. године 9.356 такмичара (2.704 жене) из 169 земаља борило се за трофеје у 28 спортова.

Спортови: водени спортови (пливање, скокови у воду, синхроно пливање, ватерполо) атлетика, бадминтон, бејзбол, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, дизање тегова, једрење, кајак и кану, коњички спорт, кошарка, мачевање, модерни петобој, одбојка, пелота, ринк хокеј, рвање, рукомет, стони тенис, стреличарство, стрељаштво, теквондо, тенис, фудбал, хокеј на трави,џудо.

Преглед освојених медаља:
1. Заједница независних држава 45 - 38 - 29 (злато, сребро, бронза)
2. САД  37 - 34 - 37
3. Немачка  33 - 21 - 28
4. Кина  16 - 22 - 16
5. Куба  14 - 6 - 11
6. Шпанија  13 - 7 - 2
7. Кореја  12 - 5 - 12
8. Мађарска  11 - 12 - 7
9. Француска  8 - 5 - 16
10. Аустралија  7 - 9 - 11
11.Канада  7 - 4 - 7
12. Италија  6 - 5 - 8
13. Велика Британија  5 - 3 - 12
14. Румунија  4 - 6 - 8
15. Чехославацка  4 - 2 - 1
16. Северна Кореја  4 - 0 - 5
17. Јапан  3 - 8 - 11
18. Бугарска  3 - 7 - 6
19. Пољска  3 - 6 - 10
20. Холандија  2 - 6 - 7
21. Кенија  2 - 4 - 2
22. Норвешка  2 - 4 - 1
23. Турска  2 - 2 - 2
24. Индонезија  2 - 2 - 1
25. Бразил  2 - 1 - 0
26. Грчка  2 - 0 - 0
27. Шведска  1 - 7 - 4
28. Нови Зеланд  1 - 4 - 5
29. Финска  1 - 2 - 2
30. Данска  1 - 1 - 4
31. Мароко  1 - 1 - 1
32. Ирска  1 - 1 - 0
33. Етиопија  1 - 0 - 2
34. Алжир  1 - 0 - 1
35. Естонија  1 - 0 - 1
36. Литванија  1 - 0 -1
37. Швајцарска  1 - 0 - 0
38. Јамајка  0 - 3 - 1
39. Нигерија  0 - 3 - 1
40. Летонија  0 - 2 - 1
41. Аустрија  0 - 2 - 0
42. Намибија  0 - 2 - 0
43. Јужна Африка  0 - 2 - 0
44. Белгија  0 - 1 - 2
45. Југославија  0 - 1 - 2
46. Хрватска  0 - 1 - 2
47. Иран  0 - 1 - 2
48. Израел  0 - 1 - 1
49. Кинески Тајпех  0 - 1 - 0
50. Мексико  0 - 1 - 0
51. Перу  0 - 1 - 0
52. Монголија  0 - 0 - 2
53. Словенија  0 - 0 - 2
54. Аргентина  0 - 0 - 1
55. Бахами  0 - 0 - 1
56. Колумбија  0 - 0 - 1
57. Гана  0 - 0 - 1
58. Малезија  0 - 0 - 1
59. Пакистан  0 - 0 - 1
60. Филипини  0 - 0 - 1
61. Порторико  0 - 0 - 1
62. Катар  0 - 0 - 1
63. Суринам  0 - 0 - 1
64. Тајланд  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Литваније, Намибије, Хрватске, Израела, Словеније, Малезије, Катара и ЗНД - Заједнице Независних Држава, односно бившег СССР без балтичких република.

Огромна већина од 651 учесника (6 жена) на Олимпијади била је из САД. Због веома малог броја такмичара из осталих земаља у многим дисциплинама медаље су освајали само Амерканци. У чак 49 од укупно 91 дисциплине такмичили су се само спортисти из САД. Први пут у историји олимпизма такмичили су се спортисти из Африке, Лен Тауњан и Јан Машијани, који су се такмичили у маратону. Њих двојица су у Сент Луис допутовали из Јужне Африке да би учествовали на Светској изложби која се одржавала у том граду, а слободно време су искористили да се пријаве за такмичење у маратону.

На Играма су се надметали олимпијци из 12 држава, а европска јавност је уместо на Олимпијске игре, сву своју пажњу усмерила на руско-јапански рат. 

У Сент Луису први пут су најуспешнији такмичари добили златне, сребрне и бронзане медаље, а најтрофејнији спортиста био је амерички инвалид Џорџ Ејсер. Са дрвеном протезом на левој нози он је, са три златне, две сребрне и једном бронзаном медаљом у гимнастичким такмичењима, надмашио све остале конкуренте и освојио епитет хероја Игара.

По три златне медаље на Играма у Сент Луису освојили су и домаћи атлетичари Реј Иври, који је одбранио шампионске титуле у троскоку и скоку у вис и даљ без залета, затим Арчи Хан, победник у тркама на 60, 100 и 200 метара, као и славни кубански мачевалац Рамон Фонст, који је четири године раније у Паризу постао први спортиста из Латинске Америке са освојеним најсјајнијим олимпијским одличјем.

Метеор из Милвокија, како су Хана звали, у трци на 100 метара победио је и две године раније на Међуолимпијским играма у Атини, које су у то време биле у рангу са званичним Играма. Олимпијско злато на најкраћој спринтерској деоници до данас успео је да одбрани једино легендарни Карл Луис, победник из Лос Анђелса 1984. и Сеула 1988.

Највеће контроверзе, као и на претходне две Олимпијаде, изазвало је такмичење у маратону, које је одржано по несносној врућини.

Американац Томас Хикс проглашен је за олимпијског шампиона тек након дисквалификације земљака Фреда Лорца због преваре. Лорц је, наиме, након претрчаних скоро 15 километара ушао у аутомобил свог менаџера и превезао се следећих 17. Лорц се, након тога, готово неприметно укључио у трку и први прошао кроз циљ. Тек када су многи сведоци потврдили да није претрчао добар део стазе Лорц је признао превару и рекао да му је циљ био да се мало нашали.

Хикс ће у историји олимпијског покрета остати упамћен и као први спортиста који је до златне медаље стигао уз помоћ стимулативних средстава. Током маратонске трке Хикс је узео неколико доза биљног алкалоида стрихнина (мишомора), као и "неколико чашица" коњака да се окрепи. Непосредно након проласка кроз циљ Хикс је потпуно колабирао, а лекари су му брзом интервенцијом једва спасили живот.

Стрихнин је даназ забрањено допинг средство, а на Играма у Сент Луису га је користило још неколико маратонаца, којима су, по завршетку такмичења лекари спашавали живот.

Прилику да постане олимпијски маратонски шампион пропустио је кубански поштар Феликс Карбахал, који је на Игре допутовао тако што је неколико дана просио по Хавани, како би могао да плати превоз до Сент Луиса. Карбахал се већи део трке налазио у вођству, али је посустао због јаких грчева у стомаку и стигао је четврти на циљ. 

Кубански атлетичар, наиме, 40 часова пре трке није узимао ништа да једе, а током такмичења је појео неколико јабука, што је проузроковало стомачне тегобе. Његове проблеме искористили су Амеркинци Хикс, Алберт Кореј и Артур Њутон, а Карбахал је на циљ стигао тек четврти.

У програму Олимпијских игара у Сент Луису, први пут су као демонстративни спортовили били присутни кошарка и фудбал.

Олимпијада у Сент Луису није оправдала очекивања челника Међународног олимпијског комитета. Поучен тим искуством, оснивач модерног олимпијског покрета француски барон Пјер де Кубертен, отворено се залагао да се организација Олимпијских игара убудуће поверава само европским државама.

На програму Олимпијских игара у Сент Луису први пут су се нашли бокс, рвање слободним стилом и десетобој.

Спортови у Сент Луису (12): водени спортови (пливање, ватерполо, скокови у воду), атлетика, бициклизам, бокс, веслање, гимнастика, голф, дизање тегова, фудбал, кошарка, лакрос, мачевање, надвлачење конопца, роке, рвање, стреличарство, тенис.

Преглед освојених медаља:
1. САД  78 - 82 - 79 (злато, сребро, бронза)
2. Немачка  4 - 4 - 5
3. Куба  4 - 2 - 3
4. Канада  4 - 1 - 1
5. Мађарска  2 - 1 - 1
6. Велика Британија  1 - 1 - 0
7. Мешовити тимови  1 - 1 - 0
8. Грчка  1 - 0 - 1
9. Швајцарска  1 - 0 - 1
10. Аустрија  0 - 0 - 1

Олимпијада у Паризу трајала је, за данашње појмове, невероватних пет и по месеци, а церемонија свечаног отварања и затварања није ни одржана. Први пут су се такмичиле и жене, учествовало је 997 спортиста (22 жене) из 24 земље. Прву олимпијску медаљу у женској конкуренцији освојила је Енглескиња Шарлот Купер, најбоља светска тенисерка тог доба.

У Паризу су одржана надметања и у крикету, крокету, полу, рагбију, натезању конопца и баскијској пелоти, спортовима који се касније нису налазили у такмичарском програму ОИ. 

Игре у Паризу обележили су бројни протести америчких спортиста, којима из верских разлога, није одговарало што се такмичења одржавају у недељу. У историји олимпизма остао је, тим поводом, забележен сукоб америчких атлетичара Алвина Кренцлајна и Мајера Принштајна, који су се након освајања прва два места у квалификацијама скока у даљ, договорили да не наступе у финалу, зато што је било заказано за недељу.

Кренцлајн је, међутим, прекршио договор, изашао на атлетску стазу и за један сантиметар надмашио Принштајнов резултат из квалификација и освојио златну медаљу. Љут зато што је Кренцлајн прекршио договор Принштајн је на церемонији доделе медаља напао свог ривала и ударио га шаком у главу.

Кренцлајн је на Играма у Паризу постао први атлетичар који је на једној Олимпијади освојио четири златне медаље, у тркама на 60 метара, 110 и 200 метара са препонама и скоку у даљ.

Велике конторверзе изазвало је и такмичење у маратону. Учесници трке жалили су се да је стаза била веома лоше обележена и да су доста времена изгубили тражећи праву маршуту стазе.

Амерички маратонци тврдили су да су француски атлетичари користили разне пречице на путу до победе, а Артур Њутон, који је на циљ стигао пети, до краја живота је тврдио да га током трке нико није претекао. Његов земљак Ричард Грант жалио се да га је, у моментима док је заузимао челну позицију, један бициклиста намерно оборио на земљу, како би омогућио осталим такмичарима да га претекну.

Многи учесници маратона тврдили су да је Мишел Теато, Луксембуржанин који се такмичио за Француску, искористио то што је добро познавао улице Париза да пронађе бројне пречице и освоји златну медаљу.

Са 92 освојене медаље Французи су били убедљиво најуспешнији у конкуренцији 24 земље, а своје прве олимпијске медаље у Паризу су освојили Шпанци, Италијани, Норвежани, Холанђани, Кубанци и Мексиканци.

На играма у Паризу мешовити тимови, састављени од спортиста из различитих земаља освојили су чак 12 медаља, шест златних и по три сребрне и бронзане. Та одличја углавном су освојена у једрењу, полу, тенису и атлетици.

На Играма у Паризу неколико освајача медаља никада није идентификовано. Уочи финалних трка у веслању неке посаде су остале без кормилара, па су њихове замене пронађене у публици.

Холандски веслачи Франсоа Брандт и Релоф Клајн до злата су стигли уз помоћ једног француског дечака, чије име никада нису сазнали, а МОК никада није утврдио ни идентитете кормилара француског двојца, који је освојио сребну медаљу и кормилара француског четверца, освајача сребрне медаље.

Игре у Паризу, без обзира на бројне пропусте у организацији и њихово скоро шестомесечно трајање, представљале су важан корак у развоју олимпизма. Број учесника увећан је четири пута, олимпијски програм је проширен, а међународна јавност је почела да ствара легенде о сјајним спортистима и њиховим изузетним резултатима.

Спортови у Паризу: водени спортови (пливање, ватерполо), атлетика, бициклизам, веслање, фудбал, гимнастика, голф, једрење, коњички спорт, крикет, крокет, мачевање, надвлачење конопца, пелота, поло, рагби, стреличарство, стрељаштво, тенис.  

Преглед освојених медаља:
1. Француска  26 - 41 - 34 (злато, сребро, бронза)
2. САД  19 - 14 - 14
3. В. Британија  15 - 6 - 9
4. Мешовити тимови  6 - 3 - 3
5. Швајцарска  6 - 2 - 1
6. Белгија  5 - 5 - 5
7. Немачка  4 - 2 - 2
8. Италија  2 - 2 - 0
9. Аустралија  2 - 0 - 3
10. Данска  1 - 3 - 2
11. Мађарска  1 - 2 - 2
12. Куба  1 - 1 - 0
13. Канада  1 - 0 - 1
14. Шпанија  1 - 0 - 0
15. Аустрија  0 - 3 - 3
16. Норвешка  0 - 2 - 3
17. Индија  0 - 2 - 0
18. Холандија  0 - 1 - 3
19. Бохемија  0 - 1 - 1
20. Мексико  0 - 0 - 1
21. Шведска  0 - 0 - 1