На њој се, поред спортиста, налазе и новинари, власници, бизнисмени, водећи људи асоцијација и појединих лига, чак и јутјубери. Подељени су у четири категорије: титани, иконе, иноватори и вође. Међу њима нема Николе Јокића и Новака Ђоковића.

Троструки НБА МВП и бивши првак НБА лиге Никола Јокић је претходну сезону завршио на историјски начин – другим узастопним трипл-дабл учинком (27,7 поена, 12,9 скокова, 10,7 асистенција). Трку за најкориснијег играча у НБА лиги завршио је на другом месту. Касније је са Денвер нагетсима елиминисан у првој рунди плеј-офа од Минесота тимбервулвса.

Новак Ђоковић је са 39 година и 24 гренд слем титуле стигао до финала Аустралијан опена. Касније га је повреда приморала да дуже одсуствује са терена, што се одразило и на резултате. Рецимо, једини пут кад се Ђоковић нашао међу Тајмових 100 најутицајнијих имена било је 2012. године.

Свакако су њихова популарност и достигнућа годинама уназад довољни да буду бар у једној од четири категорије.

Уз пуно поштовање свачијег труда и резултата, без намере да се умањује успех других, листу топ 100 погледајте на овом линку, па процените сами да ли су Јокић и Ђоковић заслужили место на списку.

У одлучујућем мечу за титулу Рад је савладао Крушевац резултатом 39:5.

Финале је било неизвесно током првог полувремена, које је Рад добио са 12:5, али је београдски тим у наставку потпуно преузео контролу и убедљивом игром стигао до шампионског пехара.

Треће место припало је Динаму 1954, који је у мечу за бронзу био бољи од Партизана резултатом 33:7.

На турниру је наступило шест најбољих екипа у земљи, подељених у две групе.

У Групи А такмичили су се Партизан, Крушевац и Борац Старчево, док су Групу Б чинили Рад, Динамо 1954 и Дорћол 1998.

Резултати групне фазе:

Партизан – Борац Старчево 22:0
Рад – Дорћол 1998 51:0
Крушевац – Партизан 20:12
Рад – Динамо 1954 35:0
Крушевац – Борац Старчево 31:5
Динамо 1954 – Дорћол 1998 33:0

У разигравању за пласман Дорћол 1998 је савладао Борац Старчево са 28:19 и освојио пето место, док је Динамо 1954 у борби за бронзану медаљу био успешнији од Партизана резултатом 33:7.

За шампионски тим Рада наступили су: Бојан Божић, Лука Пелва, Александар Недељковић, Милош Петровић, Никола Ранковић, Милан Весковић, Реља Пећанац, Данијел Стојановић, Игор Гајић, Вукашин Вукашиновић, Вук Симић, Давид Шиљановски и Андрија Томовић.

Најефикаснији играч турнира био је играч-тренер Рада Александар Недељковић, који је предводио свој тим до нове титуле и тако крунисао успешну сезону београдског клуба, који је претходно стигао и до трофеја у рагбију 15.

Коначан пласман Првенства Србије у рагбију 7:

1. Рад
2. Крушевац
3. Динамо 1954
4. Партизан
5. Дорћол 1998
6. Борац Старчево

О овом питању разговарали смо са саговорницима из света спорта и права, који су указали на бројне недоумице у пракси, али и на могућа решења када је реч о заштити права спортисткиња током трудноће и породиљског одсуства.

Стручњак за спортско право Борис Милетић, некадашњи потпредседник Већа за решавање спорова Фудбалског савеза Србије, и професор спортског права на Правном факултету Универзитета у Београду др Ненад Тешић објаснили су правни оквир који регулише трудноћу и породиљско одсуство спортисткиња. Са друге стране, кошаркашки агент Мирослав Којић указао је на интересе и одговорност свих страна укључених у процес закључивања уговора.

Агенти и клубови - ко сноси одговорност?

Јелена Брукс је у разговору за портал РТС-а навела да јој је мађарски Шопрон раскинуо уговор након што је остала у другом стању. Управо због тога питање заштите трудних спортисткиња постаје све значајнија тема у женској кошарци.

Кошаркашки агент Мирослав Којић сматра да се проблем налази на више нивоа.

"Клубови планирају своје буџете и у складу са њима одређују примања играчица. У разговорима са представницима клубова често чујем аргумент да у случају трудноће губе играчицу на одређени период, да су дужни да исплаћују уговорене обавезе из сопствених средстава, док држава у појединим земљама не преузима никакве трошкове. Управо зато неки клубови инсистирају на уговорним клаузулама које им омогућавају једнострани раскид уговора у случају трудноће, без икаквих даљих обавеза према играчици. По мом мишљењу, то је потпуно неприхватљиво.

Још већи проблем је спремност многих играчица да потпишу такве уговоре. Најчешће истичу да не планирају трудноћу током трајања уговора и да не желе да пропусте прилику за добар финансијски ангажман или наступ у квалитетном клубу.

Агенти се овим питањем не баве довољно озбиљно. Њихов примарни циљ је да обезбеде ангажман за своју клијенткињу и остваре уговорену провизију. То се може описати као линија мањег отпора или као недовољно професионалан приступ. Ипак, важно је нагласити да агенти понекад немају друго решење. Ако је играчица вољна да потпише уговор под понуђеним условима, чак и они који желе да заштите њене интересе често одустају од даље борбе“, истиче Којић и додаје да ни поједине бивше кошаркашице својим коментарима попут "ни ми нисмо имале боља права“ не доприносе побољшању ситуације.

Којић сматра да би агенти морали да имају много чвршћи став када су у питању клаузуле које се односе на трудноћу и породиљско одсуство.

"Агенти би морали да одбију сваки уговор који садржи спорне одредбе и да играчицама које заступају објасне потенцијалне последице. На тај начин спортисткиње остају без примања и ускраћује им се једно од основних људских права. Међутим, то је могуће само ако сви агенти заузму исти став и искрено стану на страну  клијенткиња. У пракси је то готово немогуће све док не постоји институција која ово питање системски регулише“, наводи Којић.

Према његовим речима, слични проблеми постоје широм Европе - у Мађарској, Турској, Грчкој и Чешкој - док су Француска и Немачка међу ретким примерима добре праксе.

"У једном случају успели смо да договоримо да играчица има сва права која јој припадају по закону државе у којој наступа. Занимљиво је да је играла за исти клуб више година и да клаузула о трудноћи никада није била спорна, све док клуб није проценио да је ушла у животно доба када би могла да остане трудна“, прича Којић.

Фифини прописи о заштити трудних фудбалерки

Као најорганизованији и финансијски најмоћнији спорт, фудбал је међу првима детаљно уредио питање трудноће професионалних спортисткиња. Ипак, ради се о бизнису међу спортовима и спорту међу бизнисима. Фифа је организација чији су прописи често узор другим глобалним спортским федерацијама, савезима и асоцијацијама.

Професор др Ненад Тешић и Борис Милетић, стручњак за спортско право, детаљно су објаснили одредбе Фифиних прописа које се односе на трудноћу играчица.

Према тим правилима, спортисткиње имају право на најмање 14 недеља плаћеног породиљског одсуства, од чега је одређени период обавезан пре порођаја. Током тог времена имају право на накнаду зараде, а клуб је дужан да им обезбеди одговарајућу здравствену заштиту.

Фифа изричито прописује да трудноћа не може бити разлог за једнострани раскид уговора. Уколико клуб раскине уговор због трудноће, такав раскид сматра се неоправданим и може довести до финансијских и спортских санкција, укључујући и забрану регистрације нових играчица током одређеног броја прелазних рокова.

"Омогућено је да се играчица по повратку са породиљског одсуства региструје и ван редовног прелазног рока. Циљ ове одредбе јесте да се спречи да играчица трпи последице због трудноће и мајчинства“, објашњава Тешић.

ФСС усклађује прописе са Фифом

Све је то лепо док је на папиру, али је ситуација на српским теренима прилично сложенија.

Милетић је кроз свој примарни позив и касније функције у телима ФСС-а увидео да је женски фудбал у Србији, како сам каже, „на аматерском нивоу“.

"Велики број клубова организован је на аматерском нивоу. У таквим околностима спортисткиње често немају професионалне уговоре, па самим тим ни пуну правну заштиту коју би имале као запослене особе. Углавном играчице потписују са клубовима уговоре о стипендији, па их, на пример, запосле у фирми власника клуба ради додатног прихода. Тек у тој прилици, на основу уговора о раду, могу да остварују своја права на трудничко боловање и породиљско одсуство, које притом плаћа држава“, каже Милетић.

У Правилнику ФСС-а о регистрацији и трансферу играча постоји дефиниција породиљског одсуства и наведена су одређена права, али нема њихове детаљне разраде, коментарише Милетић.

"Многи савези, па и ФСС, су Фифин правилник преписивали, јер морају да буду идентични. Одређени чланови нису прилагођени локалном подручју, што је потребно. Уопште нису предвидели пропозиције за играчице“, истиче Милетић.

Уз констатацију и сагласност са Милетићем да је женски фудбал у Србији углавном аматерски, проф. др Ненад Тешић додатно објашњава појединости из српског законодавства.

"У Србији се разликују два института: трудничко боловање и породиљско одсуство. Уколико спортисткиња има уговор о раду, примењују се одредбе Закона о раду, којим је регулисано породиљско одсуство. Трудничко боловање уређено је Законом о здравственом осигурању. Такође, у самом Уставу постоје одредбе о посебној заштити деце и жена. У погледу фудбалерки у Србији, примарно се примењује одговарајући правилник Фудбалског савеза Србије. Како ово питање у њему није детаљно разрађено, пред фудбалским органима, по мом уверењу, било би могуће позвати се непосредно на релевантне прописе Фифе који регулишу минималне стандарде заштите трудница и породиља“, истиче Тешић.

Заједнички закључак Тешића и Милетића јесте да је преко потребно професионализовати женске лиге и обавезати клубове да закључују професионалне уговоре са спортисткињама. Када би статус спортисткиња био јасније дефинисан, питања трудноће, породиљског одсуства и заштите од дискриминације решавала би се аутоматски кроз постојећи правни оквир. Тада не би било потребе да се сваки случај решава појединачно и кроз неуједначено тумачење прописа.

У Србији постоји простор за унапређење, посебно кроз детаљније прописе и већу професионализацију женског спорта. Управо би такве промене допринеле већој правној сигурности и бољем положају спортисткиња, како би мирне главе и с осмехом на лицу могле да уживају у најрадоснијој фази живота сваке жене.

Деца су се надметала у дисциплинама: Цоца-Цола Цуп, Телеком Србија Куп, 3x3 Сприте Цуп, одбојка, одбојка на песку, атлетика и Лино игра између две ватре, показујући спортски дух, фер-плеј и сјајну енергију по којој су Игре младих препознатљиве широм региона.

Присутнима се обратила већница за спорт општине Сокобања Јелена Васиљевић Милосављевић, која је учесницима пожелела много успеха, фер-плеја и лепих успомена са Игара.

На Регионалном финалу Србија - Исток, пласман на Државно финале оствариле су екипе Срћково јато из Ниша у Телеком Србија Куп-у, ОК Техничар из Краљева у одбојци за девојчице, Напредак из Крушевца у одбојци на песку, Атомски мравци из Куршумлије у Лино игри између две ватре за 2017. годиште, као и Атомски мрави из Куршумлије у конкуренцији 2015. годишта.

У баскету 3x3 најбоља је била екипа Бабy Стар из Пирота, док су у Цоца-Цола Цуп-у славили Гвоздени пук из Прокупља у конкуренцији 2008. годишта, Дуел Трајал из Крушевца код дечака 2011. годишта и ЖФК Слога 036 из Краљева у конкуренцији девојчица. У 3x3 Сприте Цуп-у за девојчице прво место освојила је екипа Мале Чикитите.

У атлетици су најбољи били Огњен Игњатовић из Пирота и Салвадор Миленковић из Власотинца код дечака 2015. годишта, Анђела Милошевић из Ниша и Дуња Стевановић из Краљева код девојчица 2015. годишта, Леонора Маринковић из Лесковца и Каја Миљковић из Ниша код девојчица 2017. годишта, као и Виктор Костић из Лесковца и Вељко Динић из Ниша код дечака 2017. годишта.

Након Сокобање, Регионално финале за регион Србија - Запад одржано је на Златибору, на више локација, Краљевом тргу, теренима ФК "Палисад", спортским теренима Дечијег одмаралишта "Голија" и у Спортској дворани "Златибор".

У име домаћина Регионалног финала Србија - Запад, председник Општине Чајетина Милан Стаматовић пожелео је добродошлицу свим учесницима.

"Да нам се вратите опет као успешни људи и добри спортисти, добро дошли, желим вам леп пријем, добар провод и успешне резултате", поручио је Стаматовић.

Председница Плазма Спортских игара младих Марија Михајловић захвалила је Општини Чајетина на дугогодишњој сарадњи и подршци Играма младих.

"Хвала Општини Чајетина на још једном прелепом домаћинству и подршци СИМ. Златибор нас увек дочека раширених руку, са искреним гостопримством и сјајном организацијом, због чега се овде осећамо као код куће. Посебно нам значи што је Златибор чак два пута био домаћин Државног финала Игара, што довољно говори о поверењу, сарадњи и љубави према спорту и деци коју заједно негујемо. Хвала вам на топлој добродошлици и на томе што заједно стварамо најлепше спортске успомене за децу из целе Србије", поручила је Михајловић.

Догађају је присуствовао и параолимпијац у параатлетици Александар Радишић, који је својим присуством пружио подршку учесницима Регионалног финала и још једном показао колико су спорт, упорност и заједништво важни за младе генерације.

На Регионалном финалу Србија - Запад, у Цоца-Цола Цуп-у за девојчице славила је екипа из Чачка, док је у конкуренцији 2008. годишта најбољи био Нови Пазар, а код 2011. годишта Трактор Том из Крупња. У Телеком Србија Куп-у прво место освојила је Вар соба из Новог Пазара.

У баскету 3x3 за девојчице најбоља је била Љубовија, док је код дечака славило Севојно из Ужица. У одбојци је победио Борац из Чачка. У Лино игри између две ватре за 2017. годиште прво место освојили су Орлови из Љубовије, док су у конкуренцији 2015. годишта најбољи били Драгишинци из Чачка.

У атлетици су најуспешнији били Ајша Броња из Тутина, Сара Загаревић из Новог Пазара и Вања Павловић из Горњег Милановца код девојчица 2015. годишта, Лазар Несторовић из Крупња, Драган Никитовић из Чачка и Али Беговић из Новог Пазара код дечака 2015. годишта, Милана Тадић из Бајине Баште, Ајлин Бектовић из Новог Пазара и Ксенија Симеуновић из Чачка код девојчица 2017. годишта, као и Исмаил Фекић из Тутина, Абдулах Шеховић из Новог Пазара и Стефан Весовић из Чајетине код дечака 2017. годишта.

Најуспешније екипе и појединци са Регионалних финала изборили су пласман на Државно финале СИМ које ће током јула бити одржано у Бору, Београду, Пожаревцу и Чачку, док ће најбољи међу њима представљати Србију на Међународном финалу у Сплиту.

Реализација Игара и програма Дан спорта омогућена је захваљујући снажној подршци партнера и спонзора, а посебно Влади Републике Србије која препознаје значај спорта и здравих животних навика за младе генерације. Подршку такође пружају компаније Бамби као генерални спонзор, Коца-Кола ХБЦ Србија, Телеком Србија, Дунав осигурање, Vienna Insurance Group, Wiener Städtische осигурање, Уефа Фундацја за децу, Банка Поштанска штедионица и Подравка, чија континуирана подршка доприноси развоју и расту Плазма Спортских игара младих.

Три месеца од порођаја и након перипетија са клубом, Јелена Брукс облачи национални дрес на Евробаскету у Србији 2019. године. Као капитен је предводила тим на терену, а након меча брже-боље узимала бебу у наручје окружена микрофонима и камерама.

"Пошто се Евробаскет одржавао у Србији, главни циљ ми је био да се вратим да играм. И све што је било у мојој моћи чинила сам да у томе успем, наравно све уз дозволу доктора који је пратио моју трудноћу. Да ми није дао зелено светло, не би ни мене било на терену тог лета. Сем њега, моје стање су пратили и физиотерапеут и кондициони тренер. На терену се ништа специјално није променило, осим што нисам превише трчала, скакала и радила ствари које би можда штетиле мом стању у том тренутку“, прича двострука европска првакиња, освајачица европске и олимпијске бронзе.

Рођена Крагујевчанка је до трудноће стицала искуство играјући у Србији, Мађарској, Турској, Шпанији, Русији и Украјини, па чак и у женској НБА лиги. Морала је, дакле, да одигра много врхунских утакмица како би могла да се посвети и другим животним циљевима. Упознала је систем рада на највишем нивоу женске кошарке, где питање статуса играчица током трудноће и материнства још увек није универзално решено. То је и сама осетила на својој кожи у дресу чувеног мађарског Шопрона.

Притисак резултата у сезонском послу

Каријера професионалног спортисте кратка је и изузетно интензивна. Године тренинга, одрицања и константног доказивања своде се на неколико сезона у којима се одлучује о резултатима, уговорима и будућности. Сваки успех, медаља или добар резултат посматрају се као улагање у сигурнију будућност након завршетка каријере.

Финансијска, правна и законска питања у спорту разликују се од уобичајене праксе у државним институцијама и приватним компанијама. И спортисткиње су дефакто запослене. Плаћају их клубови, државна тела и/или спонзори за продукцију успеха и добити. Немају стандардно осмочасовно радно време, паузе за кафу, устаљен ритам годишњих одмора, празничне бонусе... Живе од сезоне до сезоне. Неколико месеци максималног напора, уз планиране и непланиране успоне и падове, од којих зависе наредне амбиције, понуде и ангажмани. Потребно је да буду ментално, емотивно и физички здраве, снажне и сигурне.

Подударање физичког и репродуктивног врхунца буди колебање између каријерних амбиција и жеље за родитељством. Послови и интересовања се мењају, али је улога родитеља јединствена.

Тренутак трудноће отвара прегршт питања – шта се дешава са статусом спортисткиње? Каква је њена садашњост, а каква будућност? Да ли су јој обезбеђени приходи и даљи ангажман? На врата којих институција може да покуца? На која права и законе може да се позове? Ко сноси трошкове током одсуства?

Прослављене српске репрезентативке, кошаркашица Јелена Брукс (Миловановић) и кајакашица Милица Новаковић (Старовић), прошле су кроз све ове изазове и успеле да се успешно врате спортском надметању. За Интернет портал РТС-а су поделиле своја искуства, откриле које су биле недаће, детаљно образложиле перипетије мајки из света спорта. Јелена коментарише из позиције етаблираног професионалца у врло популарном и развијеном тимском спорту, док је Милица друга страна спектра, представник ентузијаста из редова индивидуалних, финансијски и инфраструктурно сиромашних дисциплина.

Јелена Брукс – аутоматски прекинут уговор и велики повратак на терен

Говорећи о односу клубова према трудним играчицама, замолили смо Јелену Брукс да упореди различите моделе третирања спортисткиња током трудноће. Да ли постоје загарантована права у таквим случајевима? На који начин су та права регулисана уговорима? Да ли држава и лига наступају као гаранти заштите или се све своди на договор између играчице, клуба и агента? Да ли постоји фиксни проценат даље гарантоване зараде у свим случајевима играчица у тој лиги или је на нивоу договора?

"У тренутку када сам остала у другом стању, уговор који сам имала за наредну сезону аутоматски је прекинут и није, нажалост, било говора о било каквој подршци током те сезоне. Никакву зараду нисам имала, али бих искрено волела да се то промени и да девојке не одлажу заснивање породице јер им то професија не олакшава. То би био велики корак напред за све. Мислим да се тренутно ради на томе, пре свега у женској НБА лиги, да играчице које желе да постану мајке добију предвиђено одсуство које је у потпуности испраћено, као да су на трудничком, у било којој фирми. Након тога имају особу поред себе као помоћ током процеса повратка на терен, и то такође лига плаћа, што је још једна одлична ствар, јер немају сви неког члана породице који може да прискочи, а можда ни новца да се пронађе бебиситерка“, наводи Бруксова. Додаје да се "значајан број играчица плаши другог стања и да је редак пример девојака финансијски довољно обезбеђених за одсуство од годину дана".

"Ставка ‘друго стање‘ се у многим клубовима сматра као аутоматско прекидање сарадње, и не постоји никаква даља одговорност према тој играчици. Надам се да ће се полако то променити и код нас као што је на пример у женској НБА. Можда не до тог нивоа, али корак по корак“, рекла је двострука европска првакиња.

Милица Новаковић – борба за стипендије и основне услове

Тек месец дана одмора, константан рад током зиме због најбољих издања у свега пет сунчаних месеци, незавидна финансијска ситуација у савезу и клубовима, принцип "штапа и канапа“, нада у боље сутра и поврх свега тога – мајчинство. Са тим се суочавала кајакашица Милица Новаковић.

Трострука учесница Олимпијских игара, европска првакиња из 2016, освајачица још две европске бронзе, те светског сребра и бронзе, бави се спортом који није профитабилан, утемељен је на чистој љубави и снази воље. Или, како сама каже: "Упецали смо се и ушло нам је у крвоток.“

Милица Новаковић је у разговору за Интернет портал РТС-а говорила не само о личној борби, већ је отворила и ширу тему положаја такозваних "мањих" спортова, у којима је за било какву значајнију финансијску корист или награду потребно уложити додатни труд.

“Када погледам уназад, знам колико је било тешко. И тада сам то знала. Али имала сам огромну жељу, вољу и одлучност да успем. Била сам незаустављива. Све је било могуће захваљујући тој жељи, подршци породице и, конкретно, супруга, такође кајакаша, пошто на мене нико није рачунао и нисам имала значајнију помоћ. Једино је Олимпијски комитет Србије (ОКС) био фер. Замрзнули су ми остварени статус. То је значило да ћу имати буџет за припреме и такмичења. Без тога би било готово немогуће остати конкурентан на светском нивоу.

Чак и током трудноће наставила сам да тренирам зарад одржавања форме и наступала сам на Светском првенству како бих скупљала бодове потребне за остваривање права на стипендију наредне године. Та стипендија је практично наша плата и једини извор прихода за већину кајакаша. Немамо спонзорске уговоре нити наградне фондове са такмичења. Наглашавам да током тог процеса скоро уопште нисам имала помоћ институција", говори кајакашица, која се породила 2022. године, након ОИ у Токију и већ се 2023. окитила двема европским медаљама.

"После Токија сам се осећала исцрпљено. Жељени резултати су ми измицали, а понекад међуљудски односи у нашем спорту додатно су ме оптерећивали. Све ми се помало смучило. Тада смо супруг и ја одлучили да постанемо родитељи. Трудноћа је дошла брзо и природно. У почетку сам мислила да ћу ићи на још једно СП због бодова и стипендије, а онда видети шта даље. Нисам знала како ће моје тело реаговати нити да ли ћу пожелети да се вратим спорту. Данас знам да ме жеља за такмичењем никада није напустила. Такође, нисам желела да разлог мог одласка из спорта буду лоши односи са појединим људима. Хтела сам да крај каријере буде искључиво моја намера”, наглашава Новосађанка са дипломом Факултета за спорт и физичку културу Универзитета у Новом Саду.

Продубили смо и финансијски аспект приче како бисмо што јасније приказали потешкоће са којима се Милица и друге спортисткиње у такозваним "малим спортовима" суочавају. Како Милица објашњава, за разлику од тимских спортова, кајакашки клубови немају значајну улогу у финансирању чланова – нити могу много да понуде, нити имају велика очекивања. Своди се на индивидуални труд и националне стипендије.

"Оне долазе од Министарства спорта, преко Савеза, на основу резултата и остварених бодова. Савез предлаже 15 стипендиста на годишњој бази. С друге стране, средства за припреме и такмичења обезбеђује ОКС. Ми тим новцем не располажемо директно – Савез организује смештај, припреме и све остало, а ОКС обезбеђује средства за те потребе", појаснила је и додала да је конкуренција за стипендије велика и да су пласмани у финала гарант уписа међу 15.

"Нажалост, чак и нама који освајамо медаље често недостаје подршка какву заслужујемо. Ако је тако са нама, шта онда очекивати за остале?“, изјавила је.

Слушати своје тело, иако је тешко

Након свих изазова, успешног опоравка и повратка спорту, Милица и Јелена имале су шта да поруче девојкама које се баве спортом и размишљају о мајчинству или прављењу паузе у каријери због трудноће.

"Читала сам истраживања по којима се тело комплетно регенерише током трудноће. Ако трудноћа није ризична, повратак на терен може бити изузетно лак, најбитније је слушати своје тело. Нема разлога за страх, само се малим свакодневним корацима напредује. Једину ствар не бих саветовала, иако сам имала среће са брзим повратком, да се ипак не жури, да се ужива у првим месецима. За нормално стање тела је потребно бар шест месеци. Али, нема разлога за страх“, закључак је Бруксове.

Новаковићева је нагласила индивидуалну борбу.

"Када је реч о трудноћи спортисткиња, верујем да је ситуација тешка у свим спортовима. Слушали смо и приче са светског нивоа, где су врхунске атлетичарке остајале без уговора. Можете мислити како је тек у мањим спортовима. У великој мери препуштене смо саме себи. Зато ми је драго што се ова тема покренула, јер барем можемо да говоримо о томе”, став је кајакашице.

У другом делу можете прочитати шта о овој теми кажу професор Правног факултета, стручњак за спортско право и професионални агент.

Турнир се играо екипно (четири играча по тиму, уз обавезну заступљеност оба пола), уз богат такмичарски програм, атрактиван формат и вредне награде које препознају тимски дух, фер-плеј и остварене резултате.

Турнир су повлачењем првог потеза отворили велемајстори Алиса Марић и Љубомир Љубојевић.

Олимпијска дистанца обухватила је 1,5 километара пливања, 40 километара вожње бицикла и 10 километара трчања, док су поред главне трке организовани и спринт триатлон, мини триатлон за пионире, супер спринт за кадете, као и стандардне и компанијске штафетне трке.

Такмичење је организовало Спортско удружење 11ТРИ уз подршку Министарства спорта Републике Србије, Српског триатлона, Општине Велико Градиште и Спортског савеза Великог Градишта.

Председник Општине Велико Градиште Драган Милић истакао је значај ове спортске манифестације за развој спорта и туризма.

"На Сребрном језеру по седми пут организујемо Првенство Србије у олимпијској дистанци. Данас имамо рекордан број учесника, што потврђује да ова манифестација из године у годину расте. Општина Велико Градиште наставиће да подржава овакве догађаје, јер желимо да ова традиција траје и развија се у годинама које долазе“, рекао је Милић.

Председник Спортског савеза Великог Градишта Душан Бановић нагласио је да је Сребрно језеро постало препознатљива дестинација на мапи домаћег и регионалног триатлона.

"Седам година континуираног рада и развоја довело је до тога да Сребрно језеро данас буде синоним за квалитетну организацију и врхунске услове за триатлонска такмичења. Поносни смо на остварене резултате и захвални свим учесницима, партнерима и волонтерима који доприносе успеху ове манифестације“, изјавио је Бановић.

У мушкој апсолутној конкуренцији победу је однео Немања Ристић резултатом 2:00:23. Друго место освојио је Никола Ђорђевић (2:02:12), док је трећепласирани био Владимир Данка (2:02:35).

У женској апсолутној конкуренцији златну медаљу освојила је Лана Гавриловић резултатом 2:05:45. Сребрна медаља припала је Наталији Шешлији (2:12:30), док је бронзано одличје освојила Наташа Дојчиновић (2:38:39).

У категорији стандардних штафета најуспешнији је био тим "Ура!" са временом 2:10:32, док је у конкуренцији компанијских штафета победила екипа "Мишелин Србија Крос Климате" резултатом 2:13:54.

Организатори истичу да је триатлон на Сребрном језеру још једном потврдио статус једног од најзначајнијих триатлонских догађаја у Србији, као и да представља одличну увертиру за предстојећи ИРОНМАН 70.3 Београд, који ће бити одржан 13. септембра 2026. године.

У авиону на путу за Мадрид, у неформалном разговору са новинарима који прате његову посету, на духовит начин је одговорио на питање које већ дуго интригира спортску јавност.

Његова изјава брзо је постала једна од главних тема у шпанским медијима.

На директно питање да ли више воли Реал Мадрид или Барселону, дао је дипломатски, али недвосмислен одговор:

"То је једноставно - папа навија за све тимове, али Роберт Превост навија за Реал Мадрид", рекао је папа Лав XIV.

Ова духовита разлика између његове званичне улоге поглавара свих католика и личних склоности изазвала је осмехе и одобравање међу присутнима у авиону.

Реакције из света фудбала уследиле су готово одмах. Председник Реал Мадрида, Флорентино Перез, оценио је папине речи као "велику част и понос" за цео клуб.

Ово није први пут да се путеви мадридског клуба и новог папе укрштају. Након што је Превост изабран за наследника папе Фрање у мају 2025. године, Реал Мадрид му је упутио званичну честитку.

И из ривалског табора стигле су честитке, јер је и ФК Барселона упутила добре жеље папи Лаву XIV поводом његовог избора.

Први амерички папа и наследник великог љубитеља фудбала

Папа Лав XIV први је поглавар Католичке цркве из Сједињених Америчких Држава. Рођен је у Чикагу, у савезној држави Илинои, а пре избора за папу служио је као мисионар у Перуу, где је стекао и држављанство.

Сматра се политички умереним црквеним великодостојником од кога се очекује да настави пасторално наслеђе папе Фрање, који је такође био познат по својој љубави према фудбалу.

Иако је сада открио наклоност према Реал Мадриду, папа Лав XIV познат је и као велики љубитељ других спортова. Посебно воли тенис и бејзбол, спортове који су веома популарни у Сједињеним Државама.

Међутим, током година проведених у Перуу, земљи у којој је фудбал најважнији спорт, развио је и интересовање за најпопуларнију споредну ствар на свету, што је сада и потврдио.

"Бернабеу" централно место окупљања

Папина посета Шпанији, која траје од 6. до 12. јуна, прва је његова посета некој земљи Европске уније ван Италије.

Поред Мадрида, посетиће и Барселону, Гран Канарију и Тенерифе. Током боравка у главном граду планирани су сусрети са шпанским краљем Фелипеом VI и краљицом Летисијом, премијером Педром Санчезом, као и обраћање шпанском парламенту.

Главне теме посете су миграције, глобални сукоби и друштвене поделе, са посебним нагласком на достојанство човека и солидарност.

Врхунац боравка у Мадриду биће два велика догађаја. У недељу, 7. јуна, папа ће се састати са представницима културе, уметности, привреде и спорта у дворани Мовистар арена.

Дан касније, у понедељак, предводиће велико молитвено бдење са младима на стадиону "Сантјаго Бернабеу", дому клуба за који навија.

Очекује се да ће овај догађај окупити десетине хиљада верника из читаве Шпаније.

Одржавање скупа на стадиону Реал Мадрида има и снажну симболичку и историјску димензију. Многи се сећају посете папе Јована Павла II 1982. године, када је управо на "Бернабеуу" служио мису пред огромним бројем верника.

Током разговора Томашевића и Дегтјарева који се одвијао на маргинама Међународног економског форума, размењена су искуства у области развоја спорта, спортске инфраструктуре, међународне сарадње, уз посебан акценат на унапређење будућих односа две земље у области спорта и омладине.

Томашевић је  Дегтарјеву уручио и пригодан поклон - икону.

После Монака, где је такође био други и победе у Кану, Барна у ову сезону улази са резултатима који га сврставају међу, па можемо да кажемо, најозбиљније кандидате за медаљу на Европском првенству које ће се одржати у августу у Паризу.

Барна је на почетку разговора рекао да је задовољан резултатима у претходном периоду.

"Да, јако је успешно прошло ово такмичење. Било је баш пуно напорних трка. Тај Монако је имао неки необичан распоред где се пливало чак пет педесетица на испадање, што је дошло као јако добар тренинг за европско првенство и успео сам да отпливам у трећој трци своје најбоље, најбоље време на том такмичењу и то је, мислим, треће најбрже време света и прво у Европи. Тако да стварно сам задовољан са тим", навео је Барна.

Додао је да је направио одличан увод у Европско првенство.

"После је дошао тај Кан где сам успео да освојим злато и отпливам мало спорије од Монака, али опет јако добро време. И на крају је дошла Барселона. Та девета трка је била мало напорнија. Ту ме већ сустигао мало умор и мало је то утицало на наступ, тако да ту сам отпливао најслабије. Али све у свему је било веома успешно такмичење и добар показатељ за Европско првенство које следи за месец, два дана", изјавио је Барна.

Према његовим речима, освајање медаље на првенству Европе делује изводљиво.

"Мислим да тренутно држим прво најбрже време у Европи на педесет краул, тако да реално је, реално је надати се медаљи. Иако ја имам најбрже време, мислим други најбржи је пар стотинки само иза мене тако да борба за медаљу ће свакако бити напорна, али мислим да је ово прва година да сам доста сам уверен да може да се оствари добар резултат", напоменуо је Барна.

Објаснио је и које све грешке могу такмичаре коштати медаље.

"Некако стално на тренингу покушавамо да тренирамо све до савршенства, што је доста тешко да се произведе у трци када си под максималним адреналином, када покушаваш што више да повећаш ритам, да одржиш то и поготово када су сви ту у близини. Онда, мислим највећа грешка се прави када покушаваш да убрзаш на педесетици, то јест да се плива максимум, али никад не смеш да превише убрзаш ритам зато што онда ћеш да мало да машеш воду. Нећеш се добро качити и почећеш да клизиш по води и то може да те кошта медаље", рекао је Барна.

Упоредио је и спринт трке са атлетским на сто метара.

"Тако да доста је тешка овако и са психолошког аспекта трка зато што мораш једноставно само да гледаш у дно базена. Не смеш да гледаш шта други раде и да се фокусираш да што боље технички одрадиш трку. Пливање и атлетика су генерално базични спортови и често кажу да је, да је спринт у пливању некако најближи ка тим атлетским сто метара",

Читав разговор са Андрејом Барном можете погледати на видео снимку који се налази на почетку текста.

"Било је доста добро. Физички смо се добро осећали, из трке у трку смо напредовали и све се боље осећали. Мало нам је фалила техника, нисмо технички на најбољем нивоу, али с обзиром на то да је тек почетак сезоне, то је и разумљиво. Имамо још доста простора за напредак. Задовољни смо и мислим да смо у доброј позицији када је у питању наставак сезоне. Конкуренција је била веома јака, било је ту познатих веслачких имена, освајача светских медаља, али и неких нових посада. Ипак, гледали смо првенствено себе и сигуран сам да имамо још много простора за напредак", изјавио је Мачковић.

Пименов је нагласио да је српска посада током финала применила другачији тактички план у односу на полуфиналну трку, али да је упркос томе задовољна оствареним резултатом.

"Увек имамо два плана за трку. Један смо применили у полуфиналу, када смо били испред свих, а други данас у финалу, када смо се налазили иза једне или две посаде. Нисмо успели да направимо јак финиш какав смо имали прошле године на Светском купу у Луцерну. Да смо успели да поновимо такав завршетак трке, вероватно бисмо били други, можда чак и први. Ипак, задовољни смо бронзаном медаљом. Медаља са Светског купа у овако јакој конкуренцији представља велики успех. Налазимо се у добром стању, ово је део процеса и настављамо даље", рекао је Пименов.

Тренер српске посаде Никола Стојић оценио је да резултат у Севиљи представља веома добар показатељ тренутне форме репрезентативаца Србије.

"Резултат је одличан, посебно ако се узме у обзир да су у Севиљи наступиле практично све најјаче светске посаде које можемо очекивати и на предстојећем Светском првенству. Форма је на планираном нивоу за овај део сезоне. Пред нама је Светски куп у Луцерну, где је план да весламо на још вишем нивоу, као што је то био случај прошле године", навео је Стојић.

Мачковић и Пименов су у квалификацијама освојили прво место у својој групи резултатом 6:19.85, оставивши иза себе посаде Белгије, Велике Британије, Румуније и Естоније, као и индивидуалну посаду независних спортиста.

Дан касније су полуфинале завршили на првом месту временом 6:15.17, испред Пољске и Велике Британије, чиме су изборили директан пласман у финале.

На првом Светском купу у Севиљи учествовало је 37 држава, са укупно 203 посаде и око 500 веслача. У дисциплини мушки дубл скул наступиле су чак 24 посаде, што је била друга најбројнија дисциплина на целом такмичењу, одмах иза мушког скифа у којем је учествовало 29 посада. 

Координатор за сениорске А репрезентативне посаде Веслачког савеза Србије Небојша Илић честитао је посади и стручном штабу на оствареном успеху.

"Честитам Мартину Мачковићу, Николају Пименову и њиховом тренеру Николи Стојићу на освајању бронзане медаље на првом Светском купу у Севиљи. Овим резултатом још једном су потврдили да поседују врхунску међународну класу и да равноправно могу да се надмећу са најбољим посадама света. Посебно радује начин на који су веслали током целог такмичења, од квалификација, преко полуфинала, до финала. Верујем да су на веома добром путу да и ове године остваре врхунске резултате на највећим међународним такмичењима и да се поново боре за светске медаље", изјавио је Илић.

Председник Веслачког савеза Србије Марко Марјановић истакао је да је резултат остварен у једној од најјачих дисциплина на такмичењу.

"Ово је велики успех нашег дубла и резултат који потврђује да се Мачковић и Пименов налазе у веома доброј форми. Финална трка била је изузетно квалитетна и неизвесна, а наши репрезентативци показали су да припадају самом врху светског веслања. Посебну тежину овом резултату даје чињеница да је дисциплина мушки дубл скул била једна од најконкурентнијих на читавом Светском купу", рекао је Марјановић.

Честитао је Мартину Мачковићу, Николају Пименову и њиховом тренеру Николи Стојићу на освојеној медаљи и професионалном раду који стоји иза овог успеха.

"Ово је први важан показатељ форме пред Европско и Светско првенство, на којима очекујемо да наша посада настави са врхунским резултатима. Веслачки савез Србије ће, као и до сада, пружати пуну подршку свим репрезентативцима и стручњацима који својим радом и резултатима доприносе развоју и угледу српског веслања", поручио је Марјановић.

Стрељачки савез Србије подсећа да је Светски куп у Минхену други заједнички наступ за Зорану Аруновић и Дамира Микеца ове сезоне на великим такмичењима. На првом Светском купу, који је одржан у Гранади, српски микс тим је заузео пето место.

"Учинили сте нешто изузетно. Ако свет после 50 година и даље памти, ако многе девојчице широм света желе да буду Нађа Команечи, то значи да је оно што сте урадили заиста изузетно", истакао је он.

Председник Румуније је казао да је каријера Нађе Команечи показала да таленат није довољан и да данашње друштво често тражи брза признања, попут "постајања олимпијског шампиона у 100 кликова".

Он је нагласио да су за резултате који трају потребни дугогодишњи рад и посвећеност.

"Нисте били сломљени славом, остали сте скромна особа која промовише гимнастику и спорт, заједно са свим његовим вредностима - рад, фер-плеј и тимски дух", рекао је Дан.

Са своје стране, Нађа Команечи се присетила својих почетака као "16-одишње девојчице која је открила своју страст у гимнастичкој сали", стидљиве, али храбре.

Навела је да жели да "Година Нађе Команечи" помогне деци да пронађу своју страст и додала да је спорт за њу био "врата" кроз која је упознала свог супруга.

"Спорт нас све повезује, спорт говори истим језиком", истакла је она.

Одликовање је додељено на предлог председника Националне агенције за спорт, поводом 50. годишњице Олимпијских игара у Монтреалу 1976. године, "као знак дубоке захвалности, поштовања и поноса за посвећеност и изузетни професионализам којим је допринела јачању олимпијског угледа наше земље, заувек редефинишући границе људске изврсности и уписујући своје име у спортско и идентитетско наслеђе Румуније".

Друго место заузела је Пољска (6:16.67), а треће прва посада Велике Британије (6:17.18).

Пласман у финале из друге полуфиналне групе избориле су посаде Холандије, Белгије и Шпаније.

Финална трка на програму у дисциплини дубл скул на програму је у недељу од 11.44 часова.

Награду за спортисту са инвалидитетом добио је паратријатлонац Лазар Филиповић.

Награда за спортисту у неолимпијском спорту припала је кикболсерки Леи Благојевић, а награда за спортског стручњака Драгутину Топићу.

Награду у категорији "организација у области спорта" добио је ЏК "Црвена звезда", а у категорији "грански спортски савез" Боксерски савез Србије.

Награду у категорији "територијални спортски савез"  добио је Спортски савез Кикинде.

Додели награда су такође присуствовали и министри Ненад Вујић и Јелена Жарић Ковачевић.

Мајска награда за спортског новинара 2026. припала је Предрагу Сарићу, а награђени у категорији спортски функционер је председник Одбојкашког савеза Војводине и потпредседник Одбојкашког савеза Србије Петар Богуновић.

Награда за животно дело додељена је шаховском велемајстору Љубомиру Љубојевићу, најуспешнијем српском шахисти свих времена.

Лауреат овогодишње Мајске награде за животно дело такође је и некадашњи прослављени кошаркаш и кошаркаски тренер Зоран Мока Славнић.

Председник Спортског савеза Србије (ССС) и некадашњи олимпијски шампион у рвању Давор Штефанек уручио је лауреатима награде на церемонији након редовне седнице Скупштине ССС у Дому Народне скупштине и истакао да Мајске награде деценијама представљају најважније спортско признање и знак поштовања према онима који су свој живот посветили спорту, раду и љубави према Србији.

"Данас не славимо само медаље и победе. Данас славимо карактер, људе који су својим примером показали како се воли спорт, како се воле људи и како се воли своја земља. Србија је земља спорта и земља победника", рекао је Штефанек.

Победници, додао је он, добро знају да је за велике потребна велика подршка.

"Зато желим да се захвалим држави Србији, председнику Александру Вучићу и Влади Србије на свему што раде за наш спорт и наше спортисте", поручио је Штефанек и додао да се данас у спорт у Србији улаже више него икада.

"Улаже се у спортску инфраструктуру, у младе таленте, у спортске савезе, едукације тренера, укључивање великог броја деце у систем спорта и стварање још бољих услова за раст и напредак", истакао је Штефанек.

Министар спорта Зоран Гајић рекао је да је посебна вредност Мајске награде у томе што она подједнако поштује врхунски резултат, али и године преданог рада иза сцене свих тренера, професора, лекара, спортских новинара и спортских функционера, без чега не било великих успеха.

"Србија данас има право да буде поносна на своје спортисте, олимпијске шампионе, светске и европске прваке, на генерације које су преносиле име наше земље широм света. Али једнако тако морамо бити поносни и на чињеницу да спорт у Србији живи и ван великих арена, у школским салама, малим клубовима, локалним срединама и међу децом која тек праве прве спортске кораке", поручио је Гајић.

Он је истакао да је обавеза државе да млађим генерацијама остави унапређен систем и бољу доступност спортских садржаја, као и да негује фер плеј, знање и стручност, и не дозволи да се краткорочни интереса буду важнији од будућности српског спорта.

"Зато смо као Министарство спорта учинили велики напор и у једном веома отвореном и транспарентном процесу израдили нову стратегију развоја спорта која ће ових дана бити усвојена од Владе Србије и важиће наредних 10 година", истакао је Гајић.

Министар је захвалио Спортском савезу Србије на учешћу у процесу израде нове стратегије и додао да очекује подршку ССС у њеној примени.

"Јер су изазови који стоје пред нама велики скоро исто онолико колико су велика и очекивања нашег народа да ћемо и даље бити успешни на спортским борилиштима широм света", поручио је Гајић.

Зоран Мока Славнић је захвалио Спортском савезу на награди у име овогодишњих лауреата, а на подршци током целокупне каријере захвалио је сестри, сину, супрузи и другим члановима породице.

"Врло се пријатно осећам јер све вас испред гледам као фамилију, пар кошаркаша бивших као породицу и наравно да ће ми овај дан остати у дугом сећању", поручио је Славнић.

Присуствовали су и чланови Скупштине ССС чија је седница претходно одржана, функционери спортских савеза, чланови спортских клубова и друштава, представници државних институција као и олимпијског и параолимпијског покрета.

Седницом је председавао Дејан Томашевић, председник ОКС, а чланови Извршног одбора једногласно су усвојили све тачке дневног реда.

У фокусу рада били су кључни програми Олимпијског комитета Србије: Олимпијски програм ЛА 2028, ЛА 2028 МПС и Развојни програм. Разматране су и завршне припреме за учешће српских спортиста на 20. Медитеранским играма у Таранту 2026. године, као и на Олимпијским играма младих у Дакару 2026.

Генерални секретар ОКС Дејан Бојовић захвалио је члановима Извршног одбора на поверењу и истакао да ће заједнички рад бити усмерен на остваривање добрих резултата у наредном олимпијском циклусу.

Током посете Суботици разговарано је и о могућностима даље сарадње ОКС и града, који има 120 спортских клубова и око 10.000 активних спортиста. Посебно је истакнут спортски потенцијал Суботице и значај Палића као једне од туристичких дестинација прве категорије у Србији.

Чланови Извршног одбора одали су минутом ћутања почаст Владимиру Цветковићу, великану српског и југословенског спорта и освајачу сребрне олимпијске медаље 1968. године.

Успех младих српских рвачица још више добија на значају ако се у обзир узме чињеница да је наша селекција до 15 година у саставу: Анђелка Цветковић, Соња Милић, Невена Живојиновић екипно заузела треће место.

„Одличним резултатима које бележимо у континуитету последњих година потврдили смо изузетно квалитетан рад са нашим девојкама. Ово је заиста велики успех. Надали смо се да можемо до неког одличја, али три медаље су свакако надмашиле сва наша очекивања. Свему овоме треба додати и податак да ћемо на предстојећим Олимпијским играма младих у Дакару, по први пут имати нашу представницу у рвању на песку и то у категорији до 75 килограма, што ће нам свакако бити подстрек за изузетно предан рад и у будућности", рекао је тренер наше женске рвачке репрезентације Далибор Перовић.

Суботичанин, који живи и ради у Сједињеним Америчким Државама, је одлично почео сезону јер је пре само неколико дана освојио друго место у Монте Карлу, а тамо је испливао сјајних 21,48, што је четврти резултат у свету, а најбољи у Европи ове године. Био је само четири стотинке спорији од личног и државног рекорда.

Андреј, који је члан златне европске штафете Србије на 4 x 100 слободно из 2024. године као и освајач европске бронзе на 100 слободно, је велики кандидат за освајање нове медаље на Европском првенству у Паризу које ће се одржати од 10. до 16. августа.