Пут у Јужну Африку

Иако су се седми пут за редом квалификовали на Светско првенство, Јужнокореjанцима никада није било теже да остваре тај успех.

Квалификације у азијској зони играју се у четири круга, а репрезентација Јужне Кореје своје учешће почиње од трећег. У тој фази тимови су подељени у четири групе по пет екипа, а две првопласиране одлазе у четврти, финални, круг квалификација.

Ову фазу Јужнокореанци су завршили као први у групи, али са истим бројем бодова као њихови највећи ривали и суседи Северна Кореја. Занимљиво је да су ова два противника обе међусобне утакмице одиграли нерешено.

У последњем четвртом кругу, десет екипа је подељено у две групе, две првопласиране иду директно на Мундијал, док трећепласиране репрезентације играју бараж против представника Океаније.

После много мука у том делу квалификација Јужнокореjанци су успели да изборе прво место у групи и обезбеде директан пласман у Јужну Африку. Иако су први сусрет, укупно трећи у квалификацијама, поново ремизирали са Северном Корејом, победа у четвртој утакмици са истим противником на свом стадиону отворила је врата Мундијала за ову екипу.

На крају су тријумфи у гостима против Уједињених Арапских Емирата, и два ремија у последња два кола против Ирана и Саудијске Арабије, обезбедила овој репрезентацији да сачува лидерску позицију.

Звезде екипе

Најпознатије име ове азијске екипе свакако је првотимац Манчестер јунајтеда, Парк Ђи Сунг. Поред важне улоге коју има код Алекса Фергусона, овај играч је најбитнији за игру Јужне Кореје. Сјајним техничким карактеристикама, Ђи Сунг на себе одвлачи доста противничких фудбалера и тако отвара простор нападачима да угрозе гол противника.

Тај празан простор најбоље користи нападач Парк Чу Јонг, друга звезда екипе. Овај фудбалер Монака, и поред сјајних квалитета, тотално је подбацио на Светком првенству 2006. године у Немачкој, па ће на предстојећем Мундијалу имати мотив више да се искупи за слабе игре на претходном такмичењу.

Селектор

Када је у децембру 2007. године за селектора Јужне Кореје постављен Хух Јунг Мо, то је значило коначан завршетак холандског утицаја на игру ове азијске репрезентацију, коју су до тада тренирали Дик Адвокат и Гус Хидинк.

Иако је квалификације у азијској зони почео траљаво, овај корејски тренер је пласманом на Светско првенство ућуткао све критичаре.

Хух Јунг је као играч средине терена већ учествовао на Мундијалима. У Мексику 1986. године, чак се уписао и у листу стрелаца, постигавши гол против Италије. На следећа два светска првенства у Италији и САД, Хух Јунг Мо је учествовао као фитнес тренер и помоћник селектора.

Он је био и привремени селектор репрезентације Јужне Кореје за играче испод 23 године, водивши овај тим у два меча на Олимпијском фудбаском турниру у Сиднеју 2000. године.

Претходна учешћа на Мундијалима

Иако је Јужна Кореја прва азијска екипа која је учествовала на неком Мундијалу, од свог првог учешћа 1954. године, до наредног, прошло је пуне три деценије.

Од свог другог учешћа на смотри светског фудбала у Мексику 1986. године, ова репрезентација до сада није пропустила ниједно такмичење.

Највећи успех остварили су 2002. године, где на Мундијалу на којем су су заједно са Јапаном били домаћини. Победама над Пољском и Португалом у групи ова екипа је ушла у осмину финала.

У борби за четвртфинале избацили су Италију, а после тог меча екипа са Апенина и медији у тој земљи осули дрвље и камење по судијама, сматрајући их најодговорнијим за избацивање њихове екипе.

Чак је и италијанска фирма "Панини", позната по производњи албума фудбалера за Светско првенство, у знак протеста због „крађе", престала да производи сличице за то такмичење.

Овој азијској репрезентацији као да нису сметале све контраверзе око претходног меча, па су у већ у четвртфиналу своје навијаче обрадовали још једном победом, овог пута против Шпаније.

После два подвига Корејанци нису имали снаге и за тећи, где су их у полуфиналу поразили Немци резултатом 1:0. И поред тога, ово такмичење остаће упамћено као најуспешније, не само за Јужну Кореју, него и за било коју другу екипу која долази са азијског континента.

Четири године касније, на светском првенству у Немачкој, бивши полуфиналисти су били само „бледа сенка" некадашње екипе, и нису прошли ни групну фазу такмичења.

Пут до Јужне Африке

Хондурас је једва провукао кроз квалификације. Одиграли су укупно 18 мечева, од чега су забележили 10 победа, два нерешена резултата и чак шест пораза, уз гол разлику 32:18.

Последње коло квалификација било је веома напето. Хондурас је свој део посла обавио, победивши као гост екипу Салвадора, али визу за Мундијал, обезбедио им је амерички тим, који је у зауставном времену извукао нерешен резултат против Костарике.

Најбољи стрелац квалификација био је Карлос Павон са седам голова.

"Нико није могао да верује. Завршили смо утакмицу и били утучени, али онда смо видели да се нешто дешава на трибинама са навијачима и знали смо да су Американци изједначили. Били смо толико срећни што путујемо у Јужну Африку и нећемо разочарати оне који су веровали у нас", изјавио је Павон.

Звезде тима

Прва звезда тима и најбољи стрелац репрезентације је искусни Карлос Павон. Тридесетшестогодишњи нападач био је и стрелац јединог гола на већ поменутом мечу против Салвадора, који је практично донео Хондурасу учешће на Светском купу. Уз Павона, напад предводи још један искусан фудбалер, Давид Суазо, који је познат по брзини.

Ту је и "млађа гарда" у ликовима, Вилсона Паласиоса, Хулија Леона И Аманда Геваре, али ће Павон сигурно бити предводник генерације која је остварила велики успех.

Селектор

Колумбијац Реиналдо Руеда сео је на клупу Хондураса 2007. године и успео је нешто што његови предходници нису, да одведе репрезентацију Хондураса на Мундијал.

Четрдесетдвогодишњи Руеда игра изузетно нападачки, са чврстом одбраном, што је комбинација која би на Светском купу требало да донесе резултат.

Претходна учешћа на Мундијалима

Једино досадашње учешће Хондураса на Светским првенствима било је пре 28 година у Шпанији. Хондурас је тада ремизирао са Северном Ирском, а онда касним голом био поражен од Југославије.

Тим је саставњен од великих звезда, свака позиција на терену изврсно је покривена, а екипа је предвођена искусним Висентеом Дел Боскеом. Када се све узме у обзи, после дуго времена, шпанска јавност, али и чланови националног тима, са разлогом могу да се надају титули првака света.

Пут до Јужне Африке

„Црвена фурија" одиграла је квалификације маестрално. Десет победа из десет мечева, уз гол разлику од 28 датих и само пет примљених голова, сигурно уливају страхопоштовање свим противницима шпанске репрезентације.

Најбољи шпански стрелац квалификација био је Давид Виља са седам погодака у исто толико одиграних мечева. Шпанци су показали завидну ефикасност, али оно што посебно храбри јавност у Шпанији је изванредна одбрана, која је капитулирала, у просеку, једном на свака два одиграна меча.

Звезде тима

Одакле почети? Сваки члан шпанске фудбалске репрезентације је звезда за себе, али оно што фасцинира је како је Дел Боске све њих успео да укомпонује у тим који савршено функционише као целина.

Кад је реч о именима, капитен Касиљас је један од најбољих голмана на свету, на средини терена царује Ћави Ернандес, пре две године и званично најбољи фудбалер планете, док у нападу Фернандо Торес и Давид Виља праве "дар-мар" међу противничким дефанзивцима.

Селектор

Висенте Дел Боске наследио је на клупи Луиса Арагонеса, који је „фурији" донео дуго очекивану титулу првака Европе, али та смена једва да се осетила. Двоструки освајач Лиге шампиона задржао је Арагонесов стил игре „на прву лопту" и ослања се на врхунски везни ред, који је у стању дау сваком тренутку нападачима омогући изгледну шансу за постизање гола.

Од када је Дел Боске преузео „фурију", екипа је забележила један једини пораз и то од Американаца у полуфиналу Купа конфедерација. Резултат, заиста, вредан страхопоштовања.

Претходна учешћа на Мундијалима

Светски куп у Јужној Африци биће дванаесто појављивање Шпанаца на Мундијалима, а од 1974. нису пропустили ниједан фестивал светског фудбала. Најбољи резултат остварен је у Бразилу 1950. године, када је Шпанија заузела четврто место.

Швајцарци су пре четири године завршили такмичење у осмини финала, после несрећног пораза од Украјине, па је Хицфелдова чета решена да први пут после 1954. године доспе до четвртфинала најелитнијег репрезентативног такмичења на свету.

Пут до Јужне Африке

После слабог старта квалификација, ремија у Израелу и пораза од нејаког Луксембурга, Хицфилд је пронашао праву формулу за своју екипу и до краја такмичења Швајцарци су забележили још пет победа и два ремија, без пораза и у великом стилу остварили пласман на Мундијал у Јужној Африци.

Екипа је постигла 18 голова, примила само осам, на десет мечева одиграних у квалификационој групи, а најбољи стрелац били су Александар Фреј и Блејз Нкуфо са по пет погодака.

Звезде тима

Без поговора, прва звезда екипе је искусни Александар Фреј, који се после дугог низа година интернационалног искуства, вратио у домовину. Фреј је најбољи стрелац у историји националног тима и поносни носилац капитенске траке.

Чудно звучи, али је за Швајцарце право откровење Блејз Нкуфо, тридесетпетогодишњак, пореклом из Конга, који ће у Јужној Африци у нападу правити друштво Фреју.

Селектор

Један од најцењенијих стручњака у Европи, Отмар Хицфелд, преузео је тим после дебакла на Европском првенству 2008. године. Тренер који је два пута био клупски првак Европе, дуги низ година је радио као стручњак у Швајцарској, па није ни чудо што је национални савез лако нашао заједнички језик са њим, испоставило се, на обострано задовољство.

Занимљиво је да је Хицфелд пореклом Швајцарац, али је играо за млађе селекције Немачке. Ипак, Отмар је изразио велико задовољство што предводи швајцарски национални тим и једном приликом је изјавио да би његов отац био поносан том чињеницом.

Претходна учешћа на Мундијалима

Швајцарска ће ове године девети пут учествоватни на Светском првенству. Најбољи успеси остварени су давно, 1934, 1938. и 1954. године, када су Швајцарци завршавали Мундијале у четвртфиналима такмичења.

Аргентинац Марсело Биелса добро је укомпоновао младу екипу и у квалификацијама није било већих проблема, с обзиром да су Чилеанци у претходна два покушаја, завршавали свој пут на седмом односно деветом месту јужноамеричке квалификационе групе.

Пут до Јужне Африке

Најмлађа јужноамеричка екипа, завршила је као друга у квалификацијама за овогодишњи Светски куп, са само једним бодом заостатка за Бразилом. „Црвени" су забележили десет победа, три нерешена резултата и пет пораза, уз гол разлику 32:22, а занимљиво је да су чак 16 од укупно 33 бода, изабраници Биелсе изборили на гостујућим теренима.

Најбољи стрелац квалификација за Чиле био је Умберто Суазо, који је са десет погодака предводио свој тим до најбољег скора у историји квалификација, од када се играју у садашњем формату.

Звезде тима

Чиле је компактна екипа без великих звезда. Ипак, својим залагањем и учинком на терену истиче се некадашњи три Коло-Колоа, Матијас Фернандез, Алексис Санчез и Умберто Суазо, са којима је чилеанска репрезентација добила убојит напад.

Нова генерација Чилеанаца показује завидан фудбалски таленат, брзину и експлозивност, а са нешто искуснијим Суазом у шпицу напада, екипа је добила изврсног финишера, који зна како да буде на правом месту у право време.

Селектор

Марсело Биелса је са селекцијом Аргентине у Јапану и Јужној Кореји, 2002. године, доживо прави потоп, па му је ангажман у репрезентацији Чилеа донео право фудбалско васкрснуће. Прихватио је Чиле као другу отаџбину и повео младу екипу до завршнице Светског купа.

Надимак "ел локо" (лудак) много говори о његовој посвећености игри. Човек који се кратко играчки бавио фудбалом, својим резултатима задобио је велико поштовање играча, тренера и медија у Чилеу, који од њега очекују највећи фудбалски успех у историји земље.

Претходна учешћа на Мундијалима

Светско првенство у Јужној Африци биће осмо учешће Чилеа на највећем светском такмичењу. Највећи успех остварен је далеке 1962. године, када су Чилеанци завршили као трећи на свету.

Пут до Јужне Африке

На самом старту квалификација, Португал је важио за главног фаворита у групи. Међутим, са само једном победом у првих пет мечева, Роналдо и другари били су на ивици огромног неуспеха. Ипак, када су се "сабрали", Португалци су добрим играма и резултатима дошли до плеј-офа.

А у плеј-офу чекала их је нимало слаба репрезентација БиХ, а Португалци су играли без прве звезде и капитена Кристијана Роналда. Међутим, ту прилику нису пропустили и укупном победом од 2:0, домогли су се Светског купа.

Звезде тима

Иако навијачи све наде полажу у Кристијана Роналда, најбољи играч света 2008. године у квалификацијама, на седам мечева, колико је одиграо, није постигао нити један гол. Али, Роналдо ужива у великим мечевима, па нема сумње да ће заблистати у Јужној Африци.

А један играч не чини тим. Одбрану држе агресивни Бруно Алвеш и искусни Рикардо Карваљо, а можда ће заиграти и Пепе уколико се опорави.

Везни ред Португалаца вероватно ће држати Симао Саброса и Деко, мада су ту и креативни Жоао Мутињо и Раул Меирелеш. Не треба заборавити ни Мигела Велоса, који сјајно квари нападе противника.

Селектор

Са младом репрезентацијом Португала, у којој су били Луиш Фиго, Руи Кошта и Фернандо Коуто, селектор Карлос Кеирош је освојио два Светска првенства, 1989. и 1991. године.

Сада је очигледно време да понови успех, само са сениорском репрезентацијом. Кеирош је годинама био асистент Алексу Фергусону у Манчестеру, а самостално се опробао у "краљевском" клубу. Наследио је Луиса Фелипеа Сколарија на клупи Португала 2008. године, што му је друга прилика на кормилу сениорске репрезентације.

Претходна није била превише успешна, од 1991. до 1993. године, јер није успео да одведе екипу ни на Светско ни на Европско првенство.

Претходна учешћа

Португалци су већ на свом првом Светском првенству, 1966. године себи поставили високе циљеве. Освојили су треће место, док је Еузебио био најбољи стрелац турнира. Ипак, прво појављивање је било најуспешније до сада, јер нису успели да достигну тај резултат.

Нису успели да прођу групну фазу 1986. и 2002. године, али су у Немачкој 2006. године показали да су у самом врху светског фудбала. Без пораза у групи, прошли су и Холандију и Енглеску до полуфинала, али нису могли даље јер их је Француска избацила са 1:0.

Пут до Јужне Африке

Бразил је заузео прво место у јужноамеричкој групи квалификација. Притом, изабраници селектора Дунге, забележили су девет победа, седам нерешених резултата и само два пораза и први обезбедили пласман на Светски куп, чак три кола пре краја квалификација.

„Кариоке" су постигле 33 гола, уз само 11 примљених, а најбољи стрелац највеће јужноамерчке земље био је Луис Фабијано са девет постигнутих голова. Једина два пораза, Бразилци су доживели од Парагваја и од Боливије, који је стигао у претпоследњем колу квалификација, када је Бразил већ увелико обезбедио пласман у Јужну Африку.

Звезде тима

Као и увек, сваки играч Бразила је звезда за себе. Међутим, овога пута голман „кариока" је у центру пажње. Жулио Сезар је освојио три круне ове године са миланским Интером, укључујући титулу првака Европе и сигурно ће представљати најважнији фактор у одбрани Бразила.

На средини терена, много се очекује од Каке, који је ове године у Реалу више био у болници, него на терену. Напад ће предводити Луис Фабијано, фудбалер Севиље, који је већ годинама један од најбољих нападача европског фудбала. Нема више у Бразилу Роналда, Роберта Карлоса, Роналдиња, али ту су "неки нови клинци" који ће покушати да достигну високе циљеве које су им претходници поставили.

Селектор

Карлос Каетано Бледорн Вери, свима познатији као Дунга, предводио је, као капитен, своју репрезентацију до титуле првака света 1994. године у САД. Иако је место селектора националног тима Бразила његово прво тренерско искуство, Дунга је већ освојио Куп Јужне Америке 2007. године и Куп Конфедерација, две године касније и у великом стилу одвео „кариоке" на Светски куп у Јужну Африку.

Претходна учешћа на Мундијалима

Бразил је једина репрезентација која је учествовала на свих 18 до сада одржаних Мундијал, ово ће бити 19. наступ на највећој светској фудбалској позорници. „Кариоке" су и најтрофејнија репрезентација, са пет титула првака света.

Укупан биланс Бразила на Мундијалима је: 64 победе, 14 нерешених резултата и исто толико пораза, у 92 одиграна меча, а сви у Бразилу се надају да ће после Светског купа у Јужној Африци, „кариоке" стићи надомак стотог меча у историји Мундијала и подићи „богињу" по шести пут.

Ове године, екипа је искуснија и уз помоћ великог Свен-Горана Ериксона, сигурно ће представљати значајан фактор на Мундијалу. Ако буду успешни у групи, где ће им ривали бити Бразил, Португал и Северна Кореја, општа је оцена да „слонови" могу далеко да догурају.

Пут до Јужне Африке

Обала Слоноваче завршила је квалификације без пораза, забележивши осам победа и четири нерешена резултата. Најдраматичнији меч био је против Буркине Фасо, али је најбољи играч „слонова", Дидије Дрогба, у 70. минуту донео победу својој екипи.

Дидије Дрогба је био и најбољи стрелац квалификација са шест постигнутих погодака, екипа је укупно постигла 29, а примила само шест голова у 12 одиграних квалификационих утакмица.

Звезде тима

Прва звезда тима је без сумње, Дидије Дрогба. Робусни нападач је ове сезоне био најбољи стрелац Премијер лиге са 29 погодака, али питање је када ће и да ли ће уопште бити спреман, јер је поломио руку неколико дана пред почетак Мундијала. Вратио се тренингу, што охрабрује, па "слонови" верују да ће моћи да им помогне на терену у Јужној Африци.

Уколико Дрогба буде играо, у нападу ће имати велику помоћ у саиграчу из Челсија, Саломону Калуу. Средњи ред „слонова" чиниће Дидије Зокора из Севиље и Јаја Туре из Барселоне.

Одбрана је можда и најслабији део Ериксонове екипе, иако су у квалификацијама примали гол, просечно на сваком другом мечу. Имена као што су Коло Туре, Емануел Ебуе и Артур Бока, сигурно уливају поверење навијачима у Обали Слоноваче.

Селектор

После отказа Вахиду Халилхоџићу, на кормилу репрезентације Обале Слоноваче доведен је Свен-Горан Ериксон, један од најцењенијих тренера на свету, иако су Хидинк и Шустер били повезивани са послом.

Ериксон је предводио Енглезе до два четвртфинала светских првенстава 2002. године у Јапану и Јужној Кореји и 2006. године у Немачкој, а потом је кратко био и селектор Мексика, али је због лоших резултата, брзо добио отказ.

Претходна учешћа на Мундијалима

На једином досада учешћу „слонова" на Светском купу у Немачкој, 2006. године, остварена је једна победа против Србије и Црне горе (3:2), али и два пораза, од Аргентине и Холандије, истим резултатом (2:1).

Занимљиво је да је Обала Слоноваче једина репрезентација у историји која је на сваком мечу на светском првенству, постизала бар један гол, а сви чланови екипе која је наступила у Немачкој, били су играчи европских клубова.

„На прошлом светском првенству, заиста смо играли добро, али смо имали јако тешку групу и испали после прве фазе такмичења. За нас је то, ипак, било велико искуство и сигуран сам да ћемо у Јужној Африци остварити бољи резултат. Мислим да можемо до четвртфинала, па чак и до полуфинала", изјавио је Дидије Дрогба.

Иако су били на домак пласмана на Светско првенство 2006. године у Немачкој, своје друго појављивање на Мундијалу морали су да сачекају још четири године.

Пут у Јужну Африку

Да би обезбедили себи место на Мундијалу, репрезентацији Северне Кореје је требало скоро две године борбе у 16 напорних утакмица. Попчетак квалификација почео је добро за ову репрезентацију, јер су у двомечу са Монголијом лако савладали противнике и пласирали се у трећу фазу.

У другом кругу квалификација налазио се најбољих 11 репрезентација континента, а Северна Кореја је тај заврђила као друга у групи, иза њихових јужних суседа.

Исти распоред је био и у финалној рунди, где је Северна Кореја опет завршила као друга иза јужнох суседа. У тој фази Северна Кореја у последњем колу против репрезентације Саудијске Арабије освојила кључни бод којим је освојила друго место у групи и карту за Јужну Африку.

Звезде екипе

Скоро цео тим Северне Кореје игра у домаћој лиги, али један од најбитнијих играча, Хонг-Јонг Јо, ипак долази из руског Ростова. Занимљиво је да је овај нападач у сезони 2007/08 наступао на екипу Бежаније, која је тада играла у првој лиги Србије. Поред њега, велики утицај на игру имаће и дефанзивни фудбалер Јонг Тае-Се који наступа за јапански „Кавасаки фронтале". Од играча који играју у домаћем првенству издваја се играч средине терена, Мун Ин-Гук, док ће на голу бити поуздани чувар мреже Ри Мионг-Гук.

Селектор

Селектор Ким Јонг-Хун је био десетогодишњак када је његова репрезентација једини пут наступила на Мундијалу. Сада, 43 године касније, он предводи тим своје земље на другом појављиваењу на светској смотри фудбала. С обзиром да се екипа састоји претежно од играча који наступају у домаћим клубовима, који немају пуно интернационалног искусва, очекује се да ће игра Јужне Кореје бити претежно дефанзивна.

Претходна учешћа на Мундијалима

Иако су до сада учествовали само на Светском првенству 1966 године у Енглеској, Северна Кореја је ипак оствила траг. На том такмичењу ова азијска репрезентација успела је да дође до четвртфинала, избацивши Италијане. И у борби за полуфинале Северна Кореја је била на ивици изненађења, када је после 25 минута игре имала предност од три гола против Португала. Ипак, маестрални Еузебио са четири гола не дотвољава изненађење, а Португалци се резултатом 5:3 пласирају у полуфинале.

Занимљивости

Северна Кореја ће за предстојечи Мундијал изнајмљивати стране навијаче да навијају за њихову репрезентацију. На овај корак Северна Кореја се ослулчила због изолације земље и немогућности путовања њених навијача ван граница државе.

Годинама је Парагвај у свету био познат по изузетно јакој одбрани, али некреативном везном реду, који није могао да нападачима обезбеди праве шансе, али је под вођством Аргентинца, Херарда Мартина, стасала нова гарнитура офанзивних играча, која може да направи проблеме било ком тиму на свету.

Пут до Јужне Африке

Први пут у историји, Парагвај је пробио "магичну" границу од 30 поена у квалификацијама јужноамеричке зоне. Забележено је десет победа, три нерешена резултата и пет пораза, па су Парагвајци завршили квалификације као трећи, иза Бразила и Чилеа.

На почетку квалификационог циклуса савладан је Бразил (2:0), а карта за Јужну Африку званично је букирана у септембру, када су на препуном стадиону у Асунсиону савладани "гаучоси" са Марадоном на челу (1:0).

Најбољи стрелац квалификација био је Салвадор Кабањас са шест погодака, али нападача мексичке Америке, задесила је тешка несрећа, када је почетком године, у једном ноћном клубу, био погођен у главу, хицем из ватреног оружја.

Звезде тима

После много година, звезде тима су нападачи. Несрећни Салвадор Кабањас неће бити у тиму, али ће "црвено-беле" предводити бивши нападач Бајерна, а сада Манчестер ситија, Роке Санта Круз. Њему ће у нападу друштво правити, ове године, сјајни дует из Дортмунда, Нелсон Валдез - Лукас Бариос.

Селектор

Аргентински тренер, Херардо Мартино, просто је препородио парагвајску репрезентацију. Екипа је добила нови систем игре, много офанзивнији него ранијих година, али и још битнију ствар, заједништво. Репрезентација Парагваја никада није деловала као компактнија средина, а Мартино је прихваћен од свих играча као апсолутни лидер екипе и човек којем се верује.

"Узрок нашег успеха у квалификацијама је велики рад играча, који су прихватили све обавезе које сам им наметнуо, без поговора. Да којим случајем нисмо успели да се пласирамо на Мундијал, били би највећи негативци у историји Парагваја. Свако ко води национални тим неке земље, то ради из два разлога, да задржи посао или да би постао део историје. Ја сам изабрао ово друго", изјавио је Херардо Мартино.

Претходна учешћа на Мундијалима

Парагвају ће Светски куп у Јужној Африци бити четврто узастопно учешће на завршницама сватских првенстава, од осам пута колико су до сада учествовали на Мундијалима. "Црвено-бели" никада нису успели да победе на два меча на једном Мундијалу, а два пута су "прескочили" групну фазу такмичења, али су ту били заустављени од Француске 1998. и Немачке 2002. године.

Изабраници Марчела Липија, четири пута су већ освајали "Богињу", али овога лета, екипа ће бити ослабљена неиграњем неколико битних играча, који су у Немачкој били најзаслужнији за освајање светске титуле.

Пут до Јужне Африке

Квалификације су одигране беспрекорно. Италија је квалификационој групи, победила седам пута и три пута одиграла нерешено, без пораза. Одбрана је дозволила само седам погодака у мрежи Буфона, а најефикаснији Италијан био је Алберто Ђилардино, са четри постигнута гола, три постигнута у последњем мечу "азура" против Кипра (3:2).

Звезде тима

У Јужној Африци сигурно неће бити великих фудбалских имена и играча који су били међу најзаслужнијима за титулу Италије пре четири године. Алесандро Дел Пјеро, Лука Тони и Франческо Тоти, проглашени су за вишак од стране Марчела Липија, што је изазвало бурну реакцију италијанске фудбалске јавности.

Међутим, јачи део екипе, одбрана, још увек је на окупу. Чувар мреже Јувентуса и један од најбољих голмана света свих времена, Ђанлуиђи Буфон, биће и овога пута "јединица" Италијана. Испред њега, командант одбране и капитен репрезентације, биће Фабио Канаваро, који је 2006. године, проглашен за најбољег фудбалера света и Светског првенства одиграног у Немачкој.

У везном реду, главну реч имаће двојац Милана, Андреа Пирло и Ђенаро Гатузо, док ће у нападу главни ослонац липија бити Алберто Ђилардино.

Селектор

Један од најбољих тренера данашњице, Марчело Липи, одлучио је да, после лошег резултата "азура" на Европском првенству 2008. године, поново преузме италијанску репрезентацију. Селектор који иза себе има низ од 31. меча без пораза са националним тимом, и улива поверење спортској јавности у Италији, да може далеко да одведе свој тим, чак и када то од њега нико не очекује.

Човек за кога важи да врши најбоље измене, играће сигурно са појачаном одбраном, где ће се поуздати у искуство Канавара, Замброте, Гроса и Буфона.

"Ниједан тим није супериорнији од Италије. Не желим да кажем да смо бољи од свих, али сам сигуран да нисмо слабији од било ког тима", изјавио је Липи.

Претходна учешћа на Мундијалима

Италија је освојила четири титуле светског првака у историји (1934, 1938, 1982. и 2006. године) и само је Бразил успешнији од њих.

Учествовали су на 16 од 18 одиграних Мундијала, притом су два пута били и вицешампиони (1970. и 1994. године), а једном завршили такмичење као трећи, на домаћем терену 1990. године.

Пре четири године, Нови Зеланд је доживео тежак пораз у квалификацијама, изгубивши од Соломонских Острва у квалификацијама, али изабраници Рикија Херберта, ове године дали су све од себе и без великих проблема чекирали карте за Јужну Африку.

Пут до Јужне Африке

Екипа је у квалификацијам забележила само један пораз, против Фиџија, чиме је заузела прво место у квалификационој групи и изборила бараж против петопласиране екипе азијске зоне квалификација. У два меча, Нови Зеланд је био успешнији од Бахреина, не примивши притом погодак у 180 минута игре.

У укупно осам мечева, екипа је постигла 14 голова, од којих чак осам Шејн Шмелц, најбољи стрелац квалификација. Одбрана је била на висини задатка, примила је само пет погодака, ниједан у баражу.

Звезда тима

Капитен и прва звезда тима сигурно је Рајан Нелсен, штопер који је годинама био члан енглеског Блекбурна. Он је истовремено и једини играч који је успео да се задржи на Острву толико година, а многи Новозеланђани су покушавали.

Већи део екипе игра у домаћем шампионату или у Аустралији. Један од њих је и Шејн Шмелц, најбољи стрелац квалификација за "ол-вајтсе". Њему ће у нападу друштво правити Крис Килен, фудбалер шкотског Селтика.

Селектор

Рики Херберт је фудбалска икона Новог Зеланда. Био је члан репрезентације која је учествовала на Светском купу у Шпанији 1982. године, а затим је постао први фудбалер "кивија" који је играо у Енглеској, за Вулверхемптон вондерерсе. Једно време био је тренер јединог професионалног клуба на Новом Зеланду, Велингтон феникса, који се такмичио у аустралијској лиги.

"Ова група играча дала је све од себе, четири године тоталне посвећености. Вратили смо се, ту смо. Јужна Африко, долазимо", поручује Херберт љубитељима фудбала широм света.

Претходна учешћа на Мундијалима

Једино, до сада, забележено учешће Новог Зеланда на Мундијалима, било је у Шпанији 1982. године и оно се данас сматра једним од највећих достигнућа новозеландског спорта. "Кивији" су изгубили сва три меча, али против Бразила, Совјетског Савеза и Шкотске, екипа се није обрукала.

Словачка фудбалска репрезентација ослања се на добро укомпонованом тиму без великих звезда, али тиму који поседује велике квалитете. Освајањем првог места у квалификационој групи, Словацима су порасли апетити пред наступајући Светски куп.

Пут до Јужне Африке

На почетку квалификација, мало ко је очекивао да Словачка може озбиљније да се укључи у борбу за пласман на Мундијал, али је чета Владимира Вајса освојила прво место у групи испред Словеније, а оставивши иза себе далеко искусније екипе Чешке и Пољске.

Забележена су два пораза, уз седам победа и само један нерешен резултат, постигнута су 22 поготка, а одбрана Словака капитулирала је десет пута. Најбољи стрелац у квалификацијама био је Станислав Шестак са шест погодака.

Звезде тима

Већ је речено да је Словачка екипа без великих звезда у тиму, али својим квалитетом највише се истичу Мартин Шкртел, дефанзивац Ливерпула и млади Марек Хамшик, везиста италијанског Наполија. Напад ће, наравно, бити резервисан за Шестака, центарфора Бохума.

Већи део екипе зарађује плату у иностранству, највише у Немачкој. Ако се претпостави да су играчи прихватили немачку дисциплину, може се закључити да Словачка можда неће бити тим који ће јуришати ка самом светском врху, али да ће сигурно бити екипа коју ће бити тешко победити.

Селектор

Владимир Вајс, четрдесетшестогодишњи фудбалски тренер, преузео је екипу 2008. године и врло брзо помогао својим играчима да достигну велики део свог потенцијала. Користивши искуства која је прикупио у Артмедији и руском Сатурну склопио је компактну целину која ће моћи да се супротстави сваком противнику на Мундијалу.

Занимљиво је да је отац селектора Словачке, Владимир Вајс, био репрезентативац Чехословачке, а да је Вајсов син, такође Владимир Вајс, члан Манчестер ситија и повремени репрезентативац своје земље.

Претходна учешћа на Мундијалима

Словачка први пут учествује на завршницама светских првенстава, али је у склопу Чехословачке, чак девет пута учествовала на Мундијалима.

Далеке 1934. године, Чехословачка је играла финале Светског купа и изгубила од Италије (2:1), што је поновила 1962. године, када су у финалу бољи били Бразилци (3:1). Такође, Чехословачка је у Италији 1990. године, била учесник четвртфинала такмичења.

Ове године, "лавови" одлазе у Јужну Африку као најбоље пласирана афричка репрезентација на ранг-листи Светске фудбалске организације. Екипа сигурно има жељу да понови успех својих претходника, који су 1990. године у Италији, предвођени Милом и Омам-Бијиком, били учесници четвртфинала, али ипак били поражени од Енглеске у једном невероватном мечу (3:2).

Пут до Јужне Африке

У квалификацијама за Светски куп, Камерун је доживео само један пораз, од Тогоа, забележивши осам победа и три нерешена резултата.

"Лавови" су у 11 мечева, постигли 23, а примили само четири поготка. Најбољи стрелац квалификација, био је нападач миланског Интера, Самјуел Ето, који је чак девет пута тресао мреже противника.

Звезде тима

Ето је сигурно и најбољи играч и прва звезда тима. Брзоноги нападач ће сигурно бити први човек кога ће противнички тренери апострофирати као највећу опасност по њихов гол.

У нападу, друштво ће му правити Пјер Вебо, док ће везни ред држати Макун (Лион) и Сонг (Арсенал). Чврстину у одбрани дају Ригобер Сонг, Нџитап Џереми и голман шпанског Еспањола, Идрис Камени.

"Учинили смо да људи поново верују у овај тим. Велика је ствар за све нас што учествујемо на Светском купу, нарочито што се он одржава у Африци. Ми смо веома опасна екипа, јер имамо велики број искусних играча и научили смо како да играмо тимски", изјавио је Ето.

Селектор

На челу камерунске фудбалске репрезентације налази се четрдесетпетогодишњи Пол Легвен, који је преузео екипу у току квалификација.

Француз је увео потпуно другачији поглед на фудбал од свог претходника, а капитенску траку доделио је најбољем играчу, Самјуелу Етоу, што се испоставило као одличан потез.

Претходна учешћа на Мундијалима

Камерун је дебитовао 1982. године на Светском купу у Шпанији. Иако нису изгубили ниједан меч, нису прошли групу. Већ 1990. године у Италији, Камерун је на отварању Мундијала, савладао Аргентину и направио велико изненађење.

Екипа је те године дошла до четвртфинала, што је у том тренутку био највећи успех афричког репрезентативног фудбала.

У Данској се сви још увек сећају Европског првенства, одиграног 1992. године у Шведској. Тада су Данци отпутовали на ЕУРО захваљујући спортским санкцијама које је УЕФА увела СФР Југославији. Предвођени легендарним Питером Шмајхелом, у финалу је савладана Немачка (2:0), чиме је Данска направила једно од највећих изненађења у историји континенталних првенстава и уписала се златним словима у историју европског фудбала.

Пут до Јужне Африке

Дугогодишњи селектор Данаца, Мортен Олсен, напокон је успео да нађе прави баланс између младости и искуства и успешно проведе свој тим кроз квалификације, забележивши само један пораз у десет мечева и то на домаћем терену, када је у Копенхагену успешнија била Мађарска.

Два пута савладана је Шведска, а велико изненађење, изабраници Мортена Олсена, приредили су у Лисабону, савладавши Португал са 1:0, чиме су обезбедили прво место у квалификационој групи и приморали највећег фаворита да свој пут до Мундијала нађе преко баража.

Звезде тима

Међу играчима који ће наступити на Светском купу у Јужној Африци, биће фудбалери који већ дуго играју у врхунским европским лигама. Капитен тима је Јан Дал Томасон, играч Фејенорда, који је годинама фудбалску плату примао у Милану и Виљареалу. Ту су и искусни Денис Ромедал (Ајакс), Данијел Јенсен (Вердер) и Кристијан Поулсен (Јувентус), док ће млађе снаге предводити Данијел Агер (Ливерпул) и Никлас Бендтнер (Арсенал).

Селектор

На светском купу у Јужној Африци, Данце ће предводити искусни Мортен Олсен, коме је ово већ десета година на челу данске фудбалске репрезентације.

Бивши штопер Келна и Андерлехта предводи своју репрезентацију од Европског првенства 2000. године, а неизвесно је да ли ће после овог лета продужити уговор са националним фудбалским савезом.

"Светски куп је увек нешто посебно. Добра је ствар што се оджава у Африци, како би се тим људима приближила игра. Сећам се како су сви у Азији били узбуђени 2002. године. За мене и моје играче ствар је јасна, такмичити се на Светском првенству је највећа част за сваког фудбалера", изјавио је селектор Данске, Мортен Олсен.

Претходни наступи на Мундијалима

Учешће на овогодишњем Светском купу, биће четврто у историји данског фудбала. У Мексику 1986. године и Јапану и Јужној Кореји 2002. године, Данци су успешно пребродили такмичење по групама и ту стали, док је најбољи резултат остварен у Француској 1998. године, када је "дански динамит" заустављен у четвртфиналу од стране Бразила, освајача трофеја те године.

Тим ће у Јужној Африци са терена предводити Арјен Робен, један од најбољих европских фудбалера у последњих пар година. Ако Дирк Кујт и Клас Јан Хунтелар буду нападачки расположени, од Холанђана онда можемо очекивати врло атрактиван и ефикасан фудбал.

Холандија већ дуго не зна за пораз и фудбалска јавност у тој земљи очекује да изабраници Берта Ван Марвијка оставре успех сличан оном из 1988. године, када су "наранџасти" предвођени Ван Бастеном, Гулитом и Рајкардом освојили своју једину титулу првака Старог континента.

Холанђани се уздају и у историју. Наиме, једина екипа која је икада завршила квалификације са свим победама, била је Западна Немачка 1982. године и свој пут завршила у финалу. "Лале" се надају да овога пута могу да надмаше "панцере" и оду корак даље.

Пут до Јужне Африке

Холандија је квалификације за Светски куп одиграла маестрално. Највећи конкуренти на почетку били су Шкотска и Норвешка, али нису успели озбиљније да угрозе доминацију Холанђана.

Чета Ван Марвијка забележила је свих осам победа у групи 9, са импозантном гол разликом (17:2). Само су БЈР Македонија и Исланд успели да затресу мрежу "лала".

Најбољи стрелац квалификационе рунде били су Клас Јан Хунтелар и Дирк Кујт са по три поготка, али је занимљиво да се чак 11 играча уписивало у стрелце током квалификација за Светски куп.

Звезде тима

Прва звезда тима биће свакако Арјен Робен, који иза себе има фантастичну сезону у дресу минхенског Бајерна. Уз брзоного крило, главна узданица у нападу биће Клац Јан Хунтелар и Дирк Кујт.

На средини терена, требало би да господари Весли Снајдер, који се после нешто лошије сезоне у мадридском Реалу, препородио у Интеру и сигурно је ове године један од најбољих европских "плејмејкера". Поред њега, ту је и искусни Марк Ван Бомел, који ће дати додатну чврстину везном реду "лала".

Легендарни Ван Дер Сар и Ван Нистелрој, опростили су се од репрезентативног фудбала, али постоји могућност да се искусни нападач врати у екипу како би помогао саиграчима у походу на прву титулу првака света у историји холандског фудбала.

Селектор

Берт Ван Марвијк је на кормилу холандске репрезентације наследио Марка Ван Бастена и за сада има беспрекоран учинак. Тактичка поставка играча остала је слична као и код Ван Бастена, 4-2-3-1, али је везни ред једнако убојит колико и напад.

"Бити селектор репрезентације не оставља вам довољно времена нити простора за рад са тимом. Зато користим сваку прилику да проведем што више времена са својим играчима, учествујем у тренинзима и задајем различите вежбе, како бих их што боље упознао", изјавио је селектор "лала".

У стручном штабу још се налазе Филип Коку и Франк Де Бур, који, заједно са Марвијком, чине кормило екипе, која за сада не зна за пораз.

Претходни наступи на Мундијалима

Холанђанима ће ово бити осми пут да учествују на завршницама светских првенстава. Најбоље резултате остварили су у време легендарног Јохана Кројфа, јер су на два узастопна Мундијала (1974. и 1978. године) освајали вицешампионске титуле.

У новијој ери, најзапаженији резултат остварили су у Француској 1998. године, када су такмичење завршили на четвртом месту.

Највећа прилика за озбиљнији резултат пропуштена је 2002. године, када су Јапанци, заједно са Јужном Корејом, били организатори Мудијала, али је Турска показала да је у том тренутку боља екипа, потврдивши то освајањем трећег места на том такмичењу.

Пут до Јужне Африке

Чета Такешија Окаде безбрижно је одиграла квалификације за Светски куп, пласман у Јужну Африку ни у једном тренутку није доведен у питање. Екипа је забележила два пораза, на старту квалификација од Бахреина и у последњем мечу од Аустралије у Мелбурну.

Звезде тима

Неколико играча у јапанској репрезентацији могло би да конкурише за место прве звезде, али најближи том статусу је сигурно Шунсуке Накамура, бивши фудбалер Селтика и Еспањола. Ту су и дугогодишњи чланови репрезентације Јуђи Наказава, капитен екипе, као и Маркус Тулио Танака, натурализовани Бразилац. Фудбалер ЦСКА из Москве, Кеисуке Хонда, предводиће младе снаге јапанске фудбалске репрезентације.

Селектор

Такеши Окада је већ предводио национални тим 1998. године у Француској, али се "плави самураји" тада нису прославили. Окада, бивши дефанзивац Сапороа, имаће ове године још једну прилику да покаже нацији да је способан да одведе тим тамо где сви очекују, у најмању руку, четвртфинале Светског првенства.

"Нећемо мењати тактику, јер је екипа већ навикнута на овакав стил игре. Можемо да се носимо са најјачим екипама света, а циљ нам је полуфинале", веома оптимистично изјавио је Окада.

Претходна учешћа на Мундијалима

Јапан ће на Мундијалу у Јужној Африци, четврти узастопни пут учествовати на најквалитетнијем светском репрезентативном такмичењу. Најбољи резултат остварен је 2002. године, када су, као домаћини шампионата, први и једини пут успели да преброде групну фазу такмичења. Наступи репрезентације у Француској 1998. године и Немачкој, осам година касније, сигорно нису остали у добром сећању у земљи излазећег сунца.

Пут у Јужну Африку

Квалификације у КОНКАКАФ зони квалификација играју се у четири фазе, а репрезентације САД своје учешће почела је од другог круга.

Американцу су две утакмице декласирали нејаки Барбадос, победивши их укупним резултатом 9:0. Од девет голова изабраници Боба Бредлија су осам голова постигли у првој утакмици одиграној на свом терену.

У трећем кругу репрезентација САД се нашла у групи са екипама Тринидада и Тобага, Гватемале и Кубе. У овој фази такмичења две првопласиране репрезентације пласирају се у последњи круг. И овај део квалификације није представљао већи проблем за Американце, који су заузели убедљиво прво место, са пет победа, једним поразом и само једним примљеним голом.

У последњем четвртом кругу, шест репрезентација борила сус е за три места у групи која директно воде на Мундијал и четврто које води у бараж. Репрезентација САД без већих проблема завршава на челу групе, одигравши најзанимљивије утакмице са вечитим ривалима, Мексиком. Американци и Мексиканци су добили међусобне дуеле на свом стадиону. Изабраници Боба Бредлија у последњем колу победили су у најважнијем мечу против репрезентације Хондураса у гостима, и тако оверили прво место у групи и карту за Јужну Африлку.

Звезде репрезентације

У последњих неколико година име Лендона Донована је синоним за америчку репрезентацију. Звезда ЛА Галаксија своје најбоље игре пружа у дресу репрезентације, а нема сумње да ће и овога пута бити тако. Осим Донована, тренер Боб Бредли највише очекује од звезда које играју у Европи, Огучи Ониевуа, Мајкла Бредлија, Хозе Алтидореа, Тима Хауарда и Клинта Демпсија.

Селектор

Селектор Боб Бредли је у почетку био само привремено решење, али је низ од 10 утакмица без пораза брзо уверио фудбалски савез те земље да му понуди сталан посао на клупи репрезентације. Свако ко је сумњао да је Бредли право решење за национални тим разуверен је после Купа конфедерација 2009. године у Јужној Африци. Тада су Американци стигли до финала, избацивши у полуфиналу европске шампионе Шпанце. У борби за титулу репрезентација САД поражена је од Бразила резултатом 3:2, али и на том мечу су Бредлијеви изабраници оставили сјајан утисак.

Претходна учешћа на Мундијалима

Репрезентација САД је до сада учествовала на девет светских првенстава, а у КОНКАКАФ зони квалификација, само су Мексиканци имали више учешћа на завршним турнирима од њих. Највећи успех Американци су забележили на првом Мундијалу у Уругвају 1930. године, када су стигли до полуфинала.

Предстојеће Светско првенство у Јужној Африци биће шесто узастопно за САД. На последњем Мундијалу, 2006. у Немачкој, ова репрезентација је своје такмичење завршила у групној фази такмичења.

Рекорди

Победом 2:0 против Шпаније на Купу Конфедерација у Јужној Африци 2009. године, репрезентација САД је наставила низ од 35 утакмица без пораза, који је у том тренутку држала заједно са Бразилом.

Американцу на чак 58 узастопних мечева, које су одиграли као домаћини против тимова КОНКАКАФ зоне квалификација, нису знали за пораз, да би тај величанствени низ прекинули Мексиканци, победом од 5:0 на финалу Златног купа.

Постављање Фабија Капела за тренера "гордог албиона" имало је за циљ да обезбеди енергију која је овој екипи недостајала на прошлим такмичењима. Његови претходници, Свен-Горан Ериксон и Стив Мекларен, нису успели да извуку максимум из сјајних појединаца, па је ред на Капелу да од великих звезда направи сјајан тим.

Пут у Јужну Африку

После разочаравајућих квалификација за Европско првенство 2008. године, у којима нису успели да изборе место на том такмичењу, Енглеска је на овим квалификацијама блистала. На десет утакмица одиграних у групи, "горди албион" забележио је девет победа и само један пораз, у последњем колу против Украјне. Енглези су били прва европска репрезентација која је кроз квалификације обезбедила место на Мундијалу.

Звезде екипе

Ван сваке сумње, најбољи играч енглеске репрезентације и лидер екипе је нападач Манчестер јунајтеда, Вејн Руни. Играч због чије повреде је цела Енглеска била у страху, у квалификацијама је на девет утакмица постигао исто толико голова.

Руни ће имати помоћ Френка Лампарда и Стивена Џерарда, који су у квалификационим мечевима заједно постигли седам голова. И високи Питер Крауч је са четири поготка дао свој допринос пласману на Мундијал, док је његов саиграч из Тотенхема, Џермејн Дефо, за само 135 минута одиграних у квалификацијама постигао три поготка.

У одбрани главну реч ће водити Рио Фердинанд и Џон Тери, док ће место између статива заузети голман Портсмута, Џејмс.

Селектор

Освајач титула са Миланом, Ромом и Јувентусом, као и двоструки освајач шпанског првенства са Релом из Мадрида, Фабио Капело, лако је изашао на крај са великим звездама и њиховим, још већим егоима. Италијански стручњак, познат по дисциплини, брзо је успоставио нови тимски дух, а лагана шетња кроз квалификације, показала је да се његов труд исплатио.

Претходна учешћа на Мундијалима

Енглеска до сада учествовала на 11 Мундијала, а своје прво учешће забележила је тек на Светском првенству у Бразилу 1950. године.

Занимљиво је да су до тог Мундијала Енглези себе сматрали апсолутним шампионима, па нису осећали потребу да иду на претходна три Светска првенства.

Енглези ће вечно памтити 1966. годину, када су као домаћини освојили до сада једини пехар првака света.

Поред овог, једини запаженији успех "горди албион" забележио је на Мундијалу у Италији 1990. године, када је генерација предвођена сјајним Геријем Линекером и Полом Гаскојном стигла до полуфинала. У том мечу Енглезе је по ко зна који пут стигло "проклетство пенала", јер су, после удараца са беле тачке, испали од Немачке, која је касније и освојила титулу.

У конкуренцији ових репрезентација Словенци су, противно свим очекивањима успели да изборе пласман на Мундијал. Светско првенство у Јужној Африци за "змајчеке" ће представљати друго појављивање на највећем такмичењу, прво су имали осам година раније у Јапану и Јужној Кореји.

Пут у Јужну Африку

Када је одржан жреб за Светско првенство сви су очекивали да ће у групи Ц највећу битку за прве две позиције водити Чешка и Пољска. Обе репрезентације квалификовале су се на последња два велика такмичења па су и овога пута важиле за фаворите. На крају се испоставило да су главну реч у овој групи водили тимови Словеније и Словачке.

Успех Словенаца је базиран на сјајној одбрани, најбољој у европској зони квалификација. Ова екипа је у 10 мечева одиграних у групи примила само четири гола. И поред две победе над највећим ривалима у групи, репрезентацијом Словачке, "змајчеци" нису изборили директан пласман на Мундијал. У последњем колу Словаци су неочекивано тријумфовали у Пољској и заузели прво место у групи, док су се Словенци морали задовољити баражом.

У баражу Словенце је чекао двомеч са репрезентацијом Русије. Предвођени сјајним Александром Кержаковим, Руси су имали улогу апсолутног фаворита у двомечу. Полуфиналисти Европског првенства силовито су почели утакмицу и стекли предност од 2:0. Међутим два минута пред крај утакмице Нејц Печник постигао је гол за који је давао наду Словенцима у реваншу. У узвратној утакмици у Марибору играч одлуке био је Златко Дедић, чији је гол оверио карту Словенији за Светско првенство. И ту треба поменути сјајну одбрану ове репрезентације која је успела да издржи све нападе Руса.

Најбољи играчи

Иако је снага словеначког тима у сјајном колективу, ипак има појединаца који се својим квалитетом издвајају. Ту се пре свега мисли на одличног тридесетогодишњег нападача Келна, Миливоја Новаковића, који је постигао пет голова у квалификацијама. Овај нападач каже за себе да је трећина сјајне целине коју поред њега чине голман Самир Хандадовић и капитен Роберт Корен. За офанзовног везног играча Корена, Новаковић тврди да је кључни играч екипе.

Селектор

Словеначки селектор Матјаж Кек, док је играо фудбал, био је више познат по својим лидерским способностима него по таленту. Тај квалитет му је помогао и када је почео да тренира Марибор, клуб у којем је завршио своју играчку каријеру. После скромних успеха у вођењу екипе, Кек је 2006. године преузео млађе селекције Словеније. У јануару 2007. године Кек је прекомандован на чело сениорског тима, са којим је пласманом на Мундијал у Јужној Африци постигао и највећи тренерски успех.

Претходна учешћа на светским првенствима

Једино учешће на завршници неког светског првенства репрезентација Словеније остварила је на Мундијалу у Јапану и Јужној Кореји 2002. године. Тада је на кормилу репрезентације био Срећко Катанец, а у квалификацијама су у одлучујућем мечу у Београду били бољи од Југославије.

Ипак прво учешће на Мундијалу "змајчецима" није остало у добром сећању, јер су осим свађе Катанеца и најбољег играча репрезентацие Златка Заховића, њихово учешће на такмичењу обележила и три пораза у групи.