Из најјаче лиге на свету селектор Драган Стојковић има само два фудбалера – Ђорђа Петровића из Челсија и Сашу Лукића из Фулама. Када је реч о европским клубовима високог квалитета, фудбалера Србије у њима једноставно нема.

Очекивања од фудбалског националног тима у односу на Мундијал у Катару су реалнија, јер је јавност у Србији анестезирана после (не)очекиваних резултата 2022. године, и касније, након два ремија са Бугарском и два пораза од Мађарске у квалификацијама за Европско првенство.

Александар Митровић био је најбољи стрелац тима у квалификацијама са пет голова, а успео је да упише и једну асистенцију.

Подсетимо, "орлови" Драгана Стојковића изборили су пласман на континентално првенство као други из квалификационе групе Г, иза Мађарске и испред Црне Горе, Литваније и Бугарске.

После потврде учешћа на првенству и уочи почетка такмичења утисак је да је квалификациона група била изузетно лака у поређењу с другим. Против тимова, изузимајући Мађарску, који нису дуго направили значајан искорак, исход је морао да буде бољи од 14 бодова и само четири тријумфа.

Успех је већ постигнут, Пикси као нико други

Резултат је у фудбалу на крају најважнији – Србија ће први пут под овим именом играти на првенству Европе. Пре 24 године национални тим тадашње Југославије играо је против Словеније, Норвешке и Шпаније и успео је да се квалификује у четвртфинале, а онда је убедљиво поражен од Холандије – 6:1.

Пре тога Југославија је одиграла Европско првенство четири пута. Два пута је била друга селекција Старог континента – 1960. и 1968. године, а 1976. је завршила на четвртој позицији. Године 1984. године није успела да прође групну фазу. Осам пута је била изван конкуренције у главном жребу, а једном је дисквалификована због ратних збивања на територији државе и економских санкција – 1992, док 1996. године уопште није учествовала у квалификационим мечевима.

Под селекторском командом Стојковића, Србија ће играти друго узастопно велико такмичење. Пласман у А дивизију Лиге нација и наступ на Светском првенству дају кредибилитет Стојковићу и за наредне фудбалске битке. То је потврдио и Фудбалски савез продужењем уговора до 2026. године, а уочи почетка Европског првенства.

За снове о неком већем успеху, поред континуитета у наступању на међународним такмичењима, потребни су и квалитетнији играчи. Што је јавно мњење изгледа схватило. То се најбоље огледа у заносу, еуфорији пред одлазак на турнир у Немачкој.

Недостатак великог индивидуалног играчког квалитета, Србија може да надомести тимском игром. С тим што ће бити потребан и другачији приступ у односу на оно што су љубитељи фудбала до сада гледали. Не нужно борбенији, већ смисленији, директнији на терену уз ограничен број контаката с лоптом и правовременим покривањем терена, али и бржим протоком лопте. На то утицај имају селектор и његов стручни штаб, али и играче на терену.

Фудбал је једноставна игра...

У кинематографском остварењу Драгана Бјелогрлића, "Монтевидео, Бог те видео", један од главних ликова, Бошко Симоновић, између осталог, а у вези са тактиком, каже да је фудбал једноставна игра када је играју мајстори. То Стојковић најбоље разуме и зна. С тим што је овога пута, за разлику од пре 24 године, тим осуђен на његове савете, не и на фудбалску магију.

Драган Стојковић је марта 2021. године преузео фудбалску селекцију, а под његовим вођством Србија је направила незабележена достигнућа. Упркос томе, не престају критике на рачун селектора, те му многи замерају недостатак атрактивне игре.

Стојковић, истини за вољу, није селектор светског реномеа, трнирао је до сада Нагоју грампус, Гуангџоу и Србију. Чини се да недостатке у тренерској идеји намодешћује интегритетом из играчких дана. И то је његова главна одлика.

Оно што су и фудбалски лаици приметили јесте да игра са три играча у задњој линији, међутим, недовољно тачне су тврдње да Србија нема бекове... Има их. Али ипак су централни бекови и везни играчи "проблематичнији" у праћењу игре. Углавном због непажње приликом противничке транзиционе игре долази до примљених голова. Систем са тројицом у дефанзиви је више нужност, а мање ствар слободног селекторовог избора.

Стога, потпуно јасно делује да је основа квалитетне игре на терену производ квалитетних играча. Србија на фудбалској мапи представља неугодан, непредвидив тим, с мноштвом фудбалера који нису лидери у клубовима где играју, чак ни и играчи задатка, већ играчи без правих улога и притиска у домену резултата.

Неко би могао и да помене Јувентус, односно Душана Влаховића и Филипа Костића, али би на помисао о освојеним трофејима остао затечен информацијом да је "стара дама" једино Куп Италије освојила у недавно окончаној сезони. Вероватно би и они најоптимистичнији навијачи били сагласни да то такмичење није репрезентативног квалитета и за поређење за првенством Европе.

Предводник генерације и симбол репрезентације Србије од 2013. године је најбољи стрелац у историји националног тима – Александар Митровић. Фудбалер који увек игра и преко максимума у репрезентацији, с великом дозом озбиљности и жеље за тријумфом у сваком мечу.

Састав репрезентације Србије

Голмани: Вања Милинковић Савић (Торино), Предраг Рајковић (Мајорка), Ђорђе Петровић (Челси);

Одбрана: Никола Миленковић (Фјорентина), Страхиња Павловић (Салцбург), Милош Вељковић (Вердер), Срђан Бабић (Спартак Москва), Урош Спајић (Црвена звезда), Немања Стојић (ТСЦ);

Везни ред: Немања Гудељ (Севиља), Душан Тадић (Фенербахче), Андрија Живковић (ПАОК), Сергеј Милинковић Савић (Ал Хилал), Филип Костић (Јувентус), Саша Лукић (Фулам), Филип Младеновић (Панатинаикос), Иван Илић (Торино), Немања Максимовић (Хетафе), Мијат Гаћиновић (АЕК), Лазар Самарџић (Удинезе), Срђан Мијаиловић (Црвена звезда), Вељко Бирманчевић (Спарта Праг);

Напад: Александар Митровић (Ал Хилал), Душан Влаховић (Јувентус), Петар Ратков (Салцбург), Лука Јовић (Милан).

Србија је одиграла 15 утакмица против Енглеске, остварила је четири победе, четири ремија и шест пораза;

Србија је одигала осам утакмица против Словеније, остварила је једну победу, чак шест ремија и један пораз;

Србија је одиграла 12 утакмица против Данске, остварила је седам победа и пет пораза.

Распоред утакмица репрезентације Србије:
16. јун: Србија – Енглеска (21.00, Гелзенкирхен)
20. јун: Словенија – Србија (15.00, Минхен)
25. јун: Данска – Србија (21.00, Минхен)

Ипак, уколико се погледају претходни резултати, утисак је да док тихо тече Темза, фудбал упорно бежи од куће, јер значајне титуле још од Мундијала 1966. године нема на полицама витрина Фудбалског савеза Енглеске.

Плејада енглеских играча попут Бобија Робсона, Герија Линекера, Алана Ширера, Пола Сколса, Вејна Рунија, Стивена Џерарда, Френка Лампарда и други фудбалских велемајстора нису осетили пуну сласт тријумфа с националним тимом.

Енглеска је два пута била трећа на првенствима Европе - 1968. и 1996, а једном је завршила на другом месту 2021.

Пут до Немачке

Фудбалери Енглеске су до првенства Европе у Немачкој стигли без пораза, као првопласирани тим у групи Ц, испред Италије, Украјине, Северне Македоније и Малте. Уписали су шест тријумфа и два ремија са Украјином и Северном Македонијом.

Енглеска је примила само четири гола, а за то поред одбране најзаслужније су противничке репрезентације које нису биле претерано ефикасне. Примера ради, Италија је као другопласирани тим постигла тек 16 голова на осам утакмица.

Најбољи играч тима у квалификација био је капитен Хари Кејн са осам голова и две асистенције. Букајо Сака је уписао четири поготка и три асистенције.

Године наде и патње, Саутгејт без трофеја

На последња четири велика турнира, Енглеска је играла у завршницама, али је недостајао победнички, шампионски карактер, који несумњиво понајвише долази од селектора и стручног штаба.

Селектор репрезентације Енглеске је Гарет Саутгејт, још од 2016. године. Од септембра поменуте године, Енглези су одиграли 24 утакмице против тимова који су рангирани у првих 10 на Фифиној ранг листи. Скор им је седам победа, 10 пораза и седам ремија.

Саутгејт је предводио национални тим на првенству света 2018. где су такмичање окончали на четвртом месту. У полуфиналу изгубили су утакмицу од Хрватске, а у мечу за бронзу Белгија је била боља.

Мундијал у Русији био је први турнир за Енглезе на коме су се нашли у завршници такмичења још од Европског првенства 1996. године, када је Саутгејт био активан играч. Енглеска је потом играла завршни турнир и у Лиги нација у лето 2019. године и заузела треће место. Ипак, све наде су полагане на шампионату Европе 2021. године.

Финале на Вемблију било је прижељкивано, а потом кошмарно. Саутгејт је жестоко критикован од навијачке, али и стручне јавности, јер је у пенал завршници против Италије, извео тројицу, тада младих фудбалера који су промашили ударце.

Подсећања ради, прво је Маркус Рашфорд погодио стативу, затим је Ђанлуиђи Донарума одбранио шут Џејдона Санча, и на крају је Букајо Сака шутирао у исту (десну) страну, као његов претходник, а Донарума је још једном зауставио ударац.

На Мундијалу 2022. године у Катару Енглеска је заузела шесто место у укупном пласману. Поражени су у четвртфиналу од Француске.

Саутгејт је реформисао репрезентацију Енглеске, али на таласу славних времена враћа наду и покушава да испише блиставу страну историје енглеског фудбала.

Енглези могу до финала, а имају и с ким

Фудбалску репрезентацију Енглеске чине углавном играчи из најквалитетнијег националног такмичења - Премијер лиге, изузимајући, Харија Кејна (Бајерн Минхен) и Џуда Белингема (Реал Мадрид).

Многи навијачи Енглеске у Харију Кејну виде новог Бобија Чарлтона који би после великог броја деценија подигао вредан трофеј. Хари Кејн, капитен и најбољи стрелац Енглеске у историји са 62 гола сигурно ће уложити и последњи атом снаге како би се коначно домогао титуле.

Још један од сјајних фудбалера у тиму Енглеске је Џуд Белингем. Млади играч Реал Мадрида је освојио Лигу шампиона у недавно окончаној сезони. Белингем покрива велики део терена. Захвалан играч о чијим квалитетима не треба говорити, већ их посматрати. 

Поред двојице поменутих, офанзивни везни ред чине Фил Фоден, Деклан Рајс, Кол Палмер, али и брзоноги Букајо Сака. Оличење искуства су играчи попут Кајла Вокера и стаменог Џона Стоунса.

На основу индивидуалних квалитета играча и нападачког стила, као и групе која може послужити за уигравање, Енглези имају велику шансу да у Немачкој стигну до елиминационе рунде првенства Европе, а потом и завршнице. Одлучност у важним моментима ће бити кључни фактор за њихов крајњи успех.

Искусни и компактни тим на овом првенству улива наду да може направити искорак у односу на претходна такмичења.

Састав репрезентације Енглеске

Голмани: Дин Хендерсон (Кристал палас), Џордан Пикфорд (Евертон), Арон Рамздејл (Арсенал);

Одбрана: Луис Данк (Брајтон), Џо Гомез (Ливерпул), Езри Конса (Астон вила), Лук Шо (Манчестер јунајтед), Џон Стоунс (Манчестер сити), Киран Трипије (Њукасл), Кајл Вокер (Манчестер сити), Марк Гуехи (Кристал палас);

Везни ред: Трент Александер-Арнолд (Ливерпул), Конор Галагер (Челси), Коби Мејно (Манчестер јунајтед), Деклан Рајс (Арсенал), Адам Вортон (Кристал палас);

Напад: Џуд Белингем (Реал Мадрид), Џерод Боуен (Вест Хем), Еберечи Езе (Кристал палас), Фил Фоден (Манчестер сити), Ентони Гордон (Њукасл), Кол Палмер (Челси), Букајо Сака (Арсенал), Ајван Тони (Брентфорд), Оли Воткинс (Астон вила), Хари Кејн (Бајерн Минхен). 

Распоред утакмица репрезентације Енглеске:
16. јун: Србија - Енглеска (21.00, Гелзенкирхен)
20. јун: Данска - Енглеска (18.00, Франкфурт)
25. јун: Енглеска - Словенија (21.00, Келн)

Данска је, подсећања ради, на најбољи начин искористила суспензију Југославије и стигла до титуле првака Европе, прве и једине до сада. Пре и после тога играли су два полуфинала и оба пута су били трећи - 1984. и 2021. године. Четврти су били 1964. године.

Данци су задивили фудбалску јавност партијама на претходном Европском првенству, када су стигли до полуфинала где су поражени управо од ривала из групе Енглеске са 2:1.

После Енглеске у групи Ц, Данска је на папиру, барем према искуству играчког кадра, први фаворит за други тим из скупине који би остварио пласман у нокаут рунду такмичења у Немачкој.

Одликује их стабилност и тимска игра, као и лидерство тренера Каспера Јулманда, али и луцидност везних играча на терену. Међутим, сумњу у евентуални даљи ток првенства подгрева лош резултат на Мундијалу у Катару 2022. године - последње место у групи Д.

Данска са Словенијом у квалификацијама и на Европском првенству

Данска је тријумфално започела квалификације за првенство Европе против Финске, хет-триком Расмуса Хејлунда. Крај такмичарског циклуса на путу до Немачке завршила је на првом месту у групи, испред Словеније, али са истим бројем освојених бодова - 22.

Нападач Манчестер јунајтеда, Хејлунд био је најбољи стрелац тима у квалификацијама са седам голова, а уписао је и једну асистенцију. У највећој мери гол учинак Данске на шампионату у Немачкој зависиће од учинковитости младог нападача. С тим што је креација игре у ногама његовог и клупског саиграча Кристијана Ериксена, али и фудбалера Тотенхема Пјер-Емила Хојберга.

Офанзива Данске у квалификацијама се у највећој мери концентрисала на игру преко крилних играча, услед чега се фокус противника померао с нападача на оне фудбалере који имају лопту у ногама. Нападачи су вешто то користили. Данска је постигла 19 и примила 10 голова.

Јулманд - тренер без запажених резултата

Каспер Јулманд, селектор Данске постао је 2020. године. Први велики турнир на коме је предводио национални тим било је првенство Европе 2021. године. Поражени су од Енглеске 2:1 после продужетака у полуфиналу.

Водио је Данску и до другог места у групи у А дивизији Лиге нација 2022/23, са само једним бодом иза Хрватске. На Светском првенству у фудбалу 2022. Данска је завршила на последњем месту у групи са једним нерешеним резултатом и два пораза, при чему је на турниру постигла само један гол.

Јулманд је у досадашњој каријери био тренер Лингбија, Мајнца и у два наврата Нордсјеланда. Са Лингбијем је освојио Други лигу Данске 2007. године, а шампион државе био је са Нордсјеландом 2011. Треће место на шампионату Европе 2021. године је несумњиво највеће достигнуће у каријери данског стручњака.

Извршна команда Кристијана Ериксена

Фудбалер Манчестер јунајтеда и један од симбола селекције Данске у новије време Кристијан Ериксен диктира темпо игре. Од његове километраже и прецизних додавања у највећој мери зависи и крајњи исход Јулмандовог тима.

Подсетимо, Ериксен је на претходном шампионату Европе доживео срчани застој у утакмици групне фазе против Финске. Опоравио се и уз помоћ уграђеног срчаног уређаја наставио је играчку каријеру. У критичним моментима када је Ериксен изгубио свест, Симон Кјер је показао храброст и прибраност. Пружио је неопходну прву помоћ саиграчу.

Данска је након тога играла за Ериксена који је константно слао поруке подршке тиму из болнице.

Све оно што треба да краси један тим има Данска. Дисциплину, вољу, умеће и што је најважније тимску игру.

Поред Ериксена, Данска има комбиновани тим који красе младост и искуство. Пјер-Емил Хојберг, играч Тотенхема је такође важна карика у везном реду. На голу је искусни Каспер Шмајхел, а изразити нападач је поменути Хејлунд.

Састав репрезентације Данске

Голмани: Каспер Шмајхел (Андерлехт), Мадс Хермансен (Лестер), Фредерик Ронов (Унион Берлин);

Одбрана: Андреас Кристенсен (Барселона), Симон Кјер (Милан), Јоаким Андерсен (Кристал палас), Јаник Вестергор (Лестер), Виктор Нелсон (Галатасарај), Александер Бах (Бенфика), Јоаким Меле (Волфзбург), Расмус Нисен Кристенсен (Рома), Виктор Кристијансен (Болоња);

Везни ред: Кристијан Ериксен (Манчестер јунајтед), Томас Дилејни (Андерлехт), Мортен Јулманд (Спортинг), Пјер-Емил Хојбјерг (Тотенхем), Кристијан Норгор (Брентфорд), Матијас Јенсен (Брентфорд), Микел Дамсгор (Брентфорд);

Напад: Јакоб Брун Ларсен (Барнли), Андреас Сков Олсен (Бриж), Андерс Дрејер (Андерлехт), Каспер Долберг (Андерлехт), Расмус Хејлунд (Манчестер јунајтед), Јонас Винд (Волфзбург), Јусуф Јурари Поулсен (Лајпциг).

Распоред утакмица селекције Данске:
16. јун: Словенија - Данска (18.00, Штутгарт)
20. јун: Данска - Енглеска (18.00, Франкфурт)
25. јун: Данска - Србија (21.00, Минхен)

Томе у прилог стоји и изјава капитена Словеније након победе над Казахстаном у последњем колу квалификација.

Јан Облак је на Конгресном тргу у Љубљани приликом слављења проласка на првенство Европе истакао да Словенија у Немачкој неће само учествовати, већ и покушати да постигне значајан резултат. Капитенова изјава, чини се да је служила само да подигне навијачку енергију.

Словенија је тим са малим искуством на великим такмичењима и из тог разлога, првобитно делује да неће имати успеха у групи Ц. Ипак, континуитет и самопоуздање које играчима улива селектор Матјаж Кек могли би бити кључни у трци за пласман у следећу рунду.

Фудбалски заљубљеници у Србији посебно памте два међусобна сусрета са Словенијом - меч на првенству Европе 2000. и дуел 2011. године. Реми и пораз. Егзибицију Саве Милошевића и трагичара Немању Видића. Оба резултата призивају горко сећање, и чувено питање шта би било, када би било...

"Мала Европа" други пут међу најбољима у Европи

Фудбалске репрезентације Србије и Словеније деле судбину не само зато што су биле део Југославије, већ и због тога што ће први пут после 24 године паузе заиграти на првенству Европе у фудбалу. Пре безмало четврт века ове две селекције биле су део групе Ц, баш као што ће бити и у Немачкој.

Последњи пут на неком међународном турниру, Словенија је наступала 2010. године у Јужноафричкој Републици на Светском првенству. То такмичење окончали су као трећи, иза Сједињених Америчких Држава и Енглеске, а испред Алжира.

Од последњег наступа на неком великом турниру прошло је 14 година, а у међувремену су Словенци покушавали да се домогну макар континенталног такмичења. До првенства Европе у Немачкој, Словенија је дошла као друга селекција у квалификационој групи Х, иза Данске, али с истим бројем освојених бодова - 22.

Словенци су остварили седам победа, два пораза и један реми. Примили су девет голова, а постигли 20 - у просеку два по утакмици. Ниједан играч није добио црвени картон.

Бењамин Шешко био је један од најбољих фудбалера, постигао је пет голова на девет наступа, укључујући и погодак у одлучујућој утакмици на домаћем терену против Казахстана. Тај меч и пријатељски против Португалије у коме су однели победу - 2:0 у припремном периоду су најпосећенији са нешто више од 16.000 гледалаца.

Дисциплинована екипа селектора Матјажа Кека показала је задовољавајући ниво игре у не баш снажној, али ипак уједначеној групи. Од Данске су једном изгубили и одиграли реми, а Финцима су се реванширали за пораз. Казахстан, Северну Ирску и Сан Марино су по два пута савладали.

Матјаж Кек - селектор оспораваног квалитета и доказаног успеха

Селектор Словеније је некадашњи фудбалер Марибора поменути Матјаж Кек. Први пут место стратега националног тима заузео је 2007. године. Креатор је два од четири највећа успеха Словеније (два Светска првенства и два Европска шампионата). Предводио је тим на Мундијалу 2010, а изборио је прилику да се представи и европској публици.

На просторима бивше Југославије, Кек је широј фудбалској јавности постао познат након освајања титуле првака Хрватске са Ријеком 2017. године. Понајвише због тога што је прекинуо низ од 11 узастопних титула загребачког Динама. С Ријеком је освојио и остале трофеје у Хрватској - Суперкуп једном и државни куп два пута.

Селектор Словеније је свестан ограничености квалитета у играчком кадру и то надокнађује непретенциозном игром у навали и дисциплинованом одбраном у којој не оставља простора између линија противничком тиму.

Компактност словеначког тима огледа се у заједничком брањењу празног простора, али и синхронизованим транзиционим акцијама чији је реализатор најчешће Шешко.

Облак, Иличић, Шешко - момци који обећавају

Један од најистакнутијих играча Словеније у постојећем саставу је поменути голман Облак. За национални тим дебитовао је 2012. године и до сада је уписао 64 наступа. Међутим, репрезентативна каријера једног најбољих голмана данашњице је без запаженијих резултата.

Поред Облака, у тиму Словеније је и Јосип Иличић, фудбалер који је победио депресију и чија каријера би могла да осване на филмском платну. Или макар да многима послужи као пример успешне менталне борбе.

Укратко, Иличић је после сјајних партија 2020. године, открио да се бори са депресијом, а онда га није било у медијима и јавности све до 2022. Раскинуо је уговор са Аталантом, потом је заиграо за Марибор и заслужио позив селектора Кека за наступе на првенству Европе.

У тиму Словеније је и Бењамин Шешко, вихорни млади нападач, рођен 2003. године који претендује да на листи најбољих стрелаца репрезентације смени Златка Заховича. Шешко тренутно има 11 голова у дресу националног тима, до Заховича ће морати да изброји још 24.

Састав репрезентације Словеније

Голмани: Јан Облак (Атлетико Мадрид), Вид Белец (Апоел), Игор Векић (Веље);

Одбрана: Јуре Балковец (Алањаспор), Јака Бијол (Удинезе), Миха Блажич (Лех Познањ), Давид Брекало (Орландо), Вања Дркушић (Сочи), Ерик Јанжа (Горњик Забже), Жан Карничник (Цеље), Петар Стојановић (Сампдорија);

Везни ред: Тими Макс Елшник (Олимпија), Адам Гнезда-Черин (Панатинаикос), Јон Горенц Станковић (Штурм), Томи Хорват (Штурм), Јасмин Куртић (Судтирол), Санди Ловрић (Удинезе), Бењамин Вербич (Панатинаикос), Адријан Зељковић (Спартак Трнава), Нино Жугељ (Боде Глимт), Јосип Иличић (Марибор);

Напад: Жан Целар (Лугано), Јан Млакар (Пиза), Бењамин Шешко (Лајпциг), Андраж Шпорар (Панатинаикос), Жан Випотник (Бордо).

Распоред утакмица репрезентације Словеније:

16. јун: Словенија - Данска (18.00, Штутгарт)
20. јун: Словенија - Србија (15.00, Минхен)
25. јун: Енглеска - Словенија (21.00, Келн)

Глоговац је веродостојно описао однос Португалаца према животу, чији је фудбал историјски важан део још од 1875. године, када је на Мадеири организована прва утакмица. Спону фудбала и Португалије са острвом у Атлантском океану неговали су легенда Порта Гиљермо Басто на крају 19. и Кристијано Роналдо на почетку 21. века.

Ипак, "европски Бразилци" лутали су фудбалском мапом пре него што су изазвали највеће. Дебитовали су на Олимпијским играма у Паризу 1928, где су у групи победили и Краљевину Југославију 2:1. Поражени су од Египта у четвртфиналу, што је до 1966. и трећег места на Светском првенству (СП) у Енглеској био највећи успех. 

Португалија је на Острву у полуфиналу поражена од домаћина, а у борби за медаљу савладала је Совјетски Савез, за шта је највише заслужан Еузебио да Силва Фереира. Чедо Мозамбика, тада португалске колоније, најпре је дао седам од девет тимских голова у квалификацијама, после деценије брукања у Европи. 

Након девет мундијалских голова Бугарима, Бразилцима, Северној Кореји, Енглеској и СССР-у прозван је "националном светињом" и највећом легендом, чији статус је пореметио тек Кристијано. Међутим, успех из 1966. био је, како то Португалци називају, Sol de pouca dura (краткотрајни бљесак).

На СП су у 20. веку играли још 1986. у Мексику, као посматрачи у групи са Мароком, Енглеском и Пољском. Истакли су се у допинг афери и свађи око премија. Ново првенство света чекали су до 2002, а на успех још четири године, када су у Немачкој били четврти. Од тада су редовни учесници, али је резултат из 1966. највећи.

Премијеру на Старом континенту имали су 1984, на турниру у Француској. У групи су били иза Шпаније, а испред Западне Немачке и Румуније, док су на марсејском "Веледрому" у полуфиналу поражени од домаћина у једној од најузбудљивијих утакмица у историји европског шампионата. 

Француска је повела у 24. минуту голом Жана-Франсое Домергеа, а изјадничио је Руи Жордао, један од најбољих португалских нападача, у завршници сусрета. Жордао је у првом продужетку обезбедио вођство, да би Домерге у 114. минуту поравнао резултат. Мирисало је на пенале, али је Мишел Платини погодио у 119. минуту за славље "триколора".

Деведесетих је сазрела нова група Португалаца која је у два наврата освојила СП за млађе од 20 година. Екипи је пришивен епитет "златне генерације", први пут од шездесетих, а на ЕП у Енглеској 1996. Чешка их је зауставила међу осам најбољих. У Белгији и Холандији су 2000. стигли до полуфинала, где су поражени од Француске. 

Међутим, савез је поучен искуством "краткотрајног бљеска" већину средстава преусмерио у омладинске категорије, инфраструктуру и тренерску школу. Никли су модерни стадиони, а образовани талентовани фудбалери и стручњаци. Први изнад једнаких, појавио се Жозе Мурињо. Португалији је за 2004. додељено и одржавање ЕП.

Предвођени Фигом, Деком, Паулетом и надолазећим Кристијаном Роналдом, екипа коју је водио Луис Фелипе Сколари, са првог места дочекала је нокаут фазу у групи са Грчком, Шпанијом и Русијом. Даље је славила против Енглеске и Холандије пре него што је целу земљу у финалу растужио Ангелос Каристеас и чувени шампионски тим Грчке.

Португалија је постала редовни учесник елиминационих рунди шампионата Европе. Били су међу осам најбољих 2008, у полуфиналу 2012, и осмини финала 2021, док је највећи успех националног спорта остварен 2016. у Француској.

Португалци су у групи ремизирали трипут и једва прошли у реалтивно лакој конкуренцији Исланда (1:1), Аустрије (0:0) и Мађарске (3:3), као трећа од укупно четири најбоље трећепласиране репрезентације. Медији су извештавали о лошој форми, несугласицама и зависности тима од Роналда.

Међутим, изабраници Фернанда Сантоса, потом су редом славили против Хрватске након продужетака 2:1, Пољске после пенала (1:1, 5:3) и Велса разултатом 2:0.

У финалу на париском "Сен Денију" побеђена је Француска голом Едера у 109. минуту продужетка, за трофеј и прву португалску "златну генерацију" која је оправдала надимак. Тријумфовали су и на премијерном турниру Лиге нација.

Лака група за миран сан и пречицу до Немачке

Португалија је квалифакције за првенство Европе у Немачкој одиграла под вођством новог селектора Роберта Мартинеса.

Заузела је прво место у групи у слабој конкуренцији Словачке, Босне и Херцеговине, Исланда, Луксембурга и Лихтенштајна.

Луксембург је савладан резултатом 9:0, што је најубедљивија победа у историји репрезентације. Уписано је свих десет тријумфа – још један португалски рекорд откако се играју квалификације – са гол разликом 36-2.

Роберто Мартинес – Кројфова теорија и пракса на Острву

Када је са 22 године по први пут напуштао Шпанију, Роберто Мартинес је родитељима на растанку обећао да ће се убрзо вратити, јер себе не види ван домовине. Скоро три деценије касније, Мартинес још увек није радио у отаџбини. Био је играч у Енглеској, Шкотској и Велсу, менаџер у Велсу и Енглеској, селектор у Белгији и, сада, Португалији.

Почео је у Сарагоси 1993. године, за чији први тим је одиграо само једну утакмицу и био део екипе која је освојила Куп краља. У Шпанији је сезону играо за нижелигашки Балегар у којем је купио карту за Енглеску, трећи ранг и Виган атлетик. Рођен у каталонском градићу Балегар, насељеном Британцима, гајио је понешто острвског у себи.

Заједно са сународницма Хесусом Себом и Исидором Дијасом чинио је чувени The three amigo вигановог везног реда. Супругу Пен је упознао у Шкотској док је наступао за Мадервел и Валсал, а потом је отишао у Велс и Свонси, са којим је 2005. промовисан у трећи ранг такмичења. У енглеском Честеру је завршио каријеру. 

Са 33 године је 2007. преузео Свонси, као играч-менаџер, а убрзо и само поред аут-линије. Острвски стил заменио је инсистирањем на поседу и од тада истиче да је на његову фудбалску филозофију највише утицао Јохан Кројф. Са "лабудовима" је изборио Чемпионшип у другој сезони и потом прешао у још један клуб у којем је наступао као играч.

Навијачи Вигана нису заборавили ранији одлазак у непријатељски Свонси. Односи су постепено изглађени пошто је Шпанац три сезоне Атлетик држао у Премијер лиги. Ипак, пролеће и лето 2013, илустрација су обрта у Мартинесовој тренерској каријери. Вигану је у мају донео трофеј ФА купа и два дана касније испао из Премијершипа.

Словио је за менаџера Ливерпула, али су успешнији преговори вођени на "Гудисон парку". Мартинес је у Евертону прву сезону завршио на петом месту, а отпуштен је 2016. након протестa навијача "карамела" због лошијих издања.

Исте године именован је за селектора Белгије, са којом је три године провео на првом месту ФИФА ранг листе и био трећи на СП у Русији 2018. У полуфиналу су поражени од Француске, шампиона турнира, док је Енглеска надиграна у борби за бронзу.

У квалификацијама за "Евро 2020", Мартинес и "црвени ђаволи" освојили су максималних 30 бодова. На турниру су победили Португалију у осмини финала, а потом изгубили од Италије, која је освојила првенство.

Белгија се 2022. распала у Катару, испавши у групи са Мароком, Хрватском и Канадом. Уследио је крај сарадње. Ипак, педантни Шпанац, по обичају, није дуго чекао на запослење.

Када је у марту 2023. први пут окупио репрезентативце Португалије, Мартинес је деловао изненађено: "Никада пре нисам веровао да су фудбал и репрезентација толико важни као њима – нацији."

Квалитет, таленат, класа, младост и искуство

ЕП у Немачкој последње је за Кристијана Роналда с обзиром на то да је навршио 39 година. Капитен Португалије и вечити такмичар потрудиће се да са позиције најбољег стрелца у историји такмичења (14 голова) освоји још један трофеј за репрезентацију, две деценије од дебија на ЕП. Са 25 наступа, рекордер је и у овом сегменту на Евру. 

Мартинес је заређао 12 тријумфа на кормилу Португалије пре него што је у Љубљани изгубио од Словеније 2:0 у мартовском пријатељском сусрету. У јунским проверама уочена је потентност у нападу и пад концетрације у одбрани.

Тим врви од квалитета. До мере да нападач Спортинга Педро Гонсалвес са 18 голова и 17 асистенција није успео да буде међу 26. Отпао је и Рикардо Орта (13 погодака, 14 додавања за гол), за којег је Мартинес посебно истакао да је заслужио позив. 

Португалци су одлични у одбрани коју предводе Руи Патрисио, Рубен Дијас, Пепе и Диого Далот. У навали су укомпоновали младе Рафаeла Леаа, Гонсала Рамоса и Жоаа Феликса са нешто старијим Диoгом Жотом и ветераном Роналдом.

Ипак, највећу снагу имају на средини са Бруном Фернандесом, Бернандом Силвом, Витињом и Жоао Палињом.

Уједно, члан Бенфике Жоао Невес (19) могао би да буде откровење турнира, који игром подсећа на Родрија и box-to-box универзалца – сналажњив на средини, пристојан пред противничким голом. 

"Најбољи начин да процените играча је да сагледате реакцију свлачионице. Жоао је заслужио поштовање саиграча за два дана. Никада нисам видео нешто слично", рекао је Мартинес за Невеса. 

Португалија је пројектована за највише домете. Имају одличне голмане и дефанзивце, различите профиле првокласних везних играча и ефикасан напад. Мартинес је тим описао као уравнотежен младошћу и искуством. Прожет је квалитетом.

Након Катара направљени су радикални резови. Селектор који је победе заснивао на одбрани, замењен је нападачки оријентисаним Мартинесом. Клинци из националног шампионата су сазрели. Пепе и Кристијано су ту да опомену. 

Председник Фудбалског савеза Португалије је полуфинале на предстојећем ЕП најавио као "минимални циљ", а титулу као "сан чијем се остварењу нада".

Састав репрезентације Португалије

Голмани: Диого Коста (Порто), Жозе Са (Вулверхемптон), Руи Патрисио (Рома); 

Одбрана: Антонио Силва (Бенфика), Диого Далот (Манчестер јунајтед), Гонсало Инасио (Спортинг Лисабон), Жоао Кансело (Барселона), Нелсон Семедо (Вулверхемптон), Нуно Мендес (Пари Сен Жермен), Пепе (Порто), Рубен Дијас (Манчестер Сити); 

Везни ред: Бруно Фернандес (Манчестер јунајтед), Жоао Невес (Бенфика), Жоао Паљиња (Фулам), Матеус Нуњес (Порто), Данило Переира (Пари Сен Жермен), Витиња (Пари Сен Жермен), Бернардо Силва (Манчестер Сити), Педро Нето (Вулверхемптон), Рубен Невес (Ал Хилал);

Напад: Кристијано Роналдо (Ал Наср), Диого Жота (Ливерпул), Франсиско Консеисао (Порто), Гонсало Рамос (Пари Сен Жермен), Жоао Феликс (Барселона), Рафаел Леао (Милан).

Распоред утакмица репрезентације Португалије:
18. јун: Португалија – Чешка (21.00, Лајпциг)
22. јун: Турска – Португалија (18.00, Дортмунд)
26. јун: Грузија – Португалија (21.00, Гелзенкирхен)

Паненка се затрчао, уситнио корак и боцнуо лопту. Виктор је отишао у страну, а мрежа се затресла високо, по средини.

"Немој. Луд си ако то сутра покушаш", реаговао је голман Чехословачке.

Сутрадан, после 25 минута утакмице, чинило се да Паненка неће ни бити у прилици да београдској публици покаже свој патент. Чехословаци су водили 2-0, али и Југословени су у полуфиналу. Немачка је смањила заостатак у 28. и изједначила у 89. минуту. Након продужетака, редом су погађали сви осим Урлиха Улија Хенеса у четвртој серији. На ред је дошао Паненка.

Залетео се, уситнио корак и боцнуо лопту. Мајер је отишао у страну, а мрежа београдске "Маракане" се затресла високо, по средини. За титулу.

Чехословачкој је успех у Београду из 1976. највећи у историји, а Антонин је постао "песник фудбала" и једна од легенди. У заједничкој држави били су трећи 1960. и 1980, док се на идуће турнире нису квалификовали.

Након растанка, Чешка је играла финале првенства Европе у Енглеској 1996. године. Голом Владимира Шмицера у 88. минуту против Русије изборили су нокаут фазу испред Италије. Тамо их je сачекала Португалија, а њих уметност у режији Карела Поборског и најелпши гол турнира.

На пенале су прошли Француску, иако је "триколоре" у регуларних 90 и додатних 30 минута већ победио "плави чуперак" Павел Недвед. Уједињена Немачка реванширала се за београдско финале две деценије раније преокретом и златним голом – ко га је и смислио – Оливера Бирхофа.

Пројекат "Евро 2004" је обећавао. На голу Чех. Позади Ујфалуши, Јанкуловски, Григера и Јиранек. Галашек, Росицки, Поборски и Недвед у ромбу и тандем Колер-Барош напред. Тим у Португалији био је и последњи чешки који је, кад хоће, могао да победи сваког – брзо, ефектно и полетно.

Били су најбољи у групној фази у конкуренцији Немачке, Холандије и Летоније и убедљиви над Данском међу осам најбољих. Зауставила их је Грчка сребрним голом – ко га је и смислио – Трајаноса Деласа.

Наследници из 2008. и 2016. нису прошли групу, док су 2012. и 2020. тврдом и досадном игром добацили до четвртфинала.

Успех на светским првенствима од осамостаљења био је скромнији – једно учешће и елиминација у првом делу на турниру у Немачкој 2006. Чехословаци су играли на осам такмичења, и два пута допрели до финала (1934. и 1962.) и осам најбољих екипа – 1938. и 1990.

У Италији су 1934. након продужетака изгубили од домаћина 2:1, а у Чилеу 1962. од Бразила 3:1. Пртеходно су победили Југословене, предвођене Шошкићем, Јусуфијем, Дураковићем, Шекуларцем, Галићем, Јерковићем и Скобларом, у словенском дербију.

Чехословачка је повела голом Јозефа Кадрабе у 48, а тим комисије Ловрић-Михајловић-Рушевљанин изједначио је у 70. минуту преко Дражена Јерковића. Адолф Шерер је у 81. минуту из игре, и у 85. са пенала, послао "плаве" кући.

Преко трња, без звезда, до Немачке 

Далеко од славније прошлости, међу нацијом која више ужива у хокеју на леду, од фудбалера Чешке се одавно не очекује много.

Ипак, у релативно лакшој квалификационој борби са Пољском, Албанијом, Молдавијом и Фарским Острвима било је више невоља него што се очекивало. 

Репрезентација се и осми пут узастопно пласирала на ЕП, али су играчи и селектор Јарослав Шилхави критиковани због приступа.

Екипа је заузела друго место иза Албаније, а испред Пољске. Четири победе, три ремија и један пораз нису били довољни, па је Шилхави након што је обезбедио пласман у Немачку поднео оставку, а на његово место је стигао Иван Хашек.

Иван Хашек – Адвокат, председник, селектор

Адвокат по образовању, Иван Хашек, био је солидан централни везни прашке Спарте на више од 300 утакмица за 11 година. Још четири сезоне наступао је за француски Стразбур у првој и другој лиги. Играо је и у Јапану, у тимовима Хирошиме и ЏЕФ јунајтеда из Ичихаре.

За репрезентацију Чехословачке је одиграо 55 мечева и био је део састава на Мундијалу у Италији 1990. године, који је догурао до четвртине финала.

Као тренер је водио своје Спарту и Стразбур, јапански Висел Кобе, француски Сент Етјен и неколико клубова у Емиратима, Катару и Саудијској Арабији. Био је селектор Габона 2005. и Либана од 2021. до 2022.

Са Спартом је узео две титуле. У Емиратима је освојио једно првенство и суперкуп, док је са Ал Хилалом, за који наступају српски репрезентативци Александар Митровић и Сергеј Милинковић Савић, био најбољи у купу.

Када 2009. Чеси нису имали председника фудбалског савеза, Хашек се понудио као решење. Тадашњи селектор Франтишек Страка је убрзо отишао, а Хашек је на упражњену позицију именовао себе у покушају да спасе квалификације за СП у Јужној Африци.

После неуспеха, напустио је селекторску функцију, а убрзо и место председника савеза.

Конзервативно – на контру, из прикрајка

Хашек је у све четири утакмице откако је селектор уписао победе. У мартовским проверама против Норвешке у гостима и Јерменије код куће Чеси су победили резултатом 2:1. У јунским сусретима, у склопу припрема за ЕП, декласирана је Малта 7:1 у Аустрији и Северна Македонија 2:1 у Чешкој.

Тим предводи препорођени Патрик Шик који је са Бајером из Леверкузена освојио Бундеслигу и немачки куп, а много се очекује и од капитена и везисте Вест Хема Томаша Соучека.

Чешки медији пишу да је Хашек оснажио тим сачињен углавном од играча из домаћег првенства. Ипак, прави тест су мечеви у Лајпцигу и Хамбургу. 

Голман Јиндрик Стањек брани боје Славије из Прага, док је штопер и капитен градског ривала Спарте, Ладислав Крејчи, звезда у настајању. Са 25 година, предводио је Спарту – у којој наступа и српски репрезентативац Вељко Бирманчевић – до дупле круне.

За две године је на 60 утакмица постигао 24 гола, углавном после прекида и са пенала, што је импресиван учинак за играча задње линије. Добре партије наплатиће изгледним трансфером у Ђирону. 

Саиграч Мартин Витик (21) тек је почео да се доказује у Спарти. Шеф матичне академије сматра га највећим талентом у последњој деценији. Предвиђају му велику каријеру, мада му је видно потребно још чврстине. Неко је ко зна да изнесе лопту из одбране.

У недостатку креативности, Чеси наступају конзервативно и из контре. Нападају са бока, гађајући Шика и Соучека. За испоруку лопти су задужени Антонин Барак из Фјорентине и Волфсбургов Вацлав Черни. Међутим, Хашекови креативци само су сенка Росицког и Недведа, чији се прави наследници још увек чекају. 

Састав репрезентације Чешке

Голмани: Јиндрих Стањек (Славија Праг), Матеј Ковар (Бајер Леверкузен), Вицеслав Јарош (Штурм Грац); 

Одбрана: Ладислав Крејчи (Спарта Праг), Мартин Витик (Спарта Праг), Робин Хранак (Викторија Плзењ), Томаш Влчек (Славија Праг), Владимир Куфал (Вест Хем), Давид Дудера (Славија Праг), Давид Јурасек (Хофенхајм), Давид Зима (Славија Праг);

Везни ред: Томаш Соучек (Вест Хем), Антонин Барак (Фиорентина), Петер Шевчик (Славија Праг), Лукаш Провод (Славија Праг), Павел Шулц (Викторија Плзењ), Матеј Јурашек (Славија Праг), Лукаш Черв (Викторија Плзењ), Ондреј Лингр (Фејенорд), Томаш Холеш (Славија Праг);

Напад: Патрик Шик (Бајер Леверкузен), Мојмир Читил (Славија Праг), Томаш Чори (Викторија Плзењ), Јан Кухта (Спарта Праг), Вацлав Черни (Волфсбург), Адам Хложек (Бајер Леверкузен).

Распоред утакмица репрезентације Чешке:
18. јун: Португалија – Чешка (21.00, Лајпциг)
22. јун: Грузија – Чешка (15.00, Хамбург)
26. јун: Чешка – Турска (21.00, Хамбург)

Значајан део од око 55.000 навијача на стадиону "Борис Пајчаџе" у Тбилисију сјурио се на терен и измешао са фудбалерима у слављу. Весеље се уз бело-црвене државне боје потом преместило на градске тргове, као наплата за свих 14 неуспелих покушаја да се оде на ЕП или Светско првенство.

У совјетској ери се подно Кавказа навијало за клуб. Динамо Тбилиси био је претеча националне селекције и симбол антисовјетских осећања. Две титуле и 18 других и трећих места били су довољни за шесту позицију вечне листе СССР-а, после московске четворке и кијевског имењака.

Успешне седамдесете надграђене су освајњаем Купа победника купова маја 1981, у вечери која је представљала врхунац грузијанског фудбала и неформални републички празник. Стотине хиљада грађана је на улицама обележило тек други совјетски и источноевропски клупски трофеј.  

Између два пролећа и 43 године, фудбал је у Грузији (о)падао, таворио и копрцао се у разочарањима и појединачним успесима играча, попут каријера Каке Каладзеа, актуелног градоначелника Тбилисија и некадашњег штопера Милана, или Ајаксовог и Ренџерсовог нападача Шотеа Арвеладзеа.

Квалификационе рунде од независности обећавале су до уводних "прозора". Ни признатији селектори, попут Хектора Купера, нису унапредили Грузију. Публика се повукла са стадиона.

Најближе великом турниру Грузини су били у такмичењу за ЕП 2020, када их је у баражу елеминисала Северна Македонија, голом Горана Пандева. Близу баража били су на надметању за првенство у Енглеској 1996. 

Једнако тежак био је и пут до Немачке, упркос чињеници да је талентовани Хвича Кварачелија израстао у лидера репрезентације и Наполија. 

Грузија је у групи са Шпанијом, Шкотском, Норвешком и Кипром, победила на две утакмице, уз болан пораз од "црвене фурије" у Тбилисију резултатом 1:7. Поправни у Лиги нација положила је са најбољом оценом у конкуренцији Бугарске, Македоније и Гибралтара.

У полуфиналу баража били су бољи од Луксембурга пред више од 50.000 гледалаца, као увертира за историјско славље у мечу са Грцима. 

Како се калио тим 

Ипак, Грузија на првенству Европе мање је инцидент, а више стратегија. Избор Левана Кобијашвилија – бившег аса Шалкеа, Херте и Фрајбурга – за председника савеза 2015. године је пресудан.

Кобијашвилијево бундеслигашко искуство и помоћ од УЕФА подупрели су приступ које репрезентације Немачке и Француске користе у раду са омладинским категоријама, а значајна средства уложена су и у инфраструктуру.

Навијачи су се вратили. Савез је организовао ЕП за играче до 19 година 2017, а поједине мечеве младих Грузина тада је пратило и до 25.000 гледалаца. Заједно са Румунијом, 2023. је одржан и престижнији шампионат Европе за играче млађе од 21 годину.

Грузија је била најбоља у групи са Португалијом, Белгијом и Холандијом, пре него што је у четвртфиналу елиминисана од Израела пред 44.000 људи. Неколико играча се опробало и у сениорском тиму. 

Кобијашвили је преузео савез када је Грузија била на 150. месту ФИФА ранг листе, док су тренутно 75. на свету. Уједно, селектор Вили Сањол тек је отпочео обликовање екипе којој би Немачка требало да буде успутна станица за надолазеће велике турнире. 

Вили Сањол – тренерска рехабилитација под Кавказом

По преузимању репрезентације Грузије, Вили Сањол је обећао игру у формацијама 3-5-2 и 5-3-2 – у зависности од јачине противника – док је у Кварачелији препознао носиоца, упоредивши га са Френком Риберијем.  

Кварачелија је одиграо солидну сезону у руском Рубину, Грузија се опорављала од плеј-офа са Македонцима, док је Сањол тражио излаз из ћорсокака своје тренерске каријере. Три године касније, "криви спој" репрезентације без учешћа на највећим смотрама и менаџера без трофеја сматра се успешним.  

Поред пласмана на ЕП, Сањол је промовисао Грузију у Б ранг Лиге нација и афирмисао неколико младих фудбалера, док је Кварачелија у Италији постао један од најбољих светских крилних нападача. 

Француза воле и остали играчи. Многима је својим контактима помогао да пронађу клубове на западу Европе, док нација коју је први пут одвео на велико такмичење не сме да га не обожава. 

Претходно је био помоћник Карлу Анчелотију на клупи Бајерна из Минхена у сезони 2016/17, док је од 2014. до 2016. тренирао Бордо. Са "жиродинцима" је у првој години заузео шесту позицију у шампионату. Смењен је због лоших игара у наредној сезони Лиге један.

Тренерску каријеру започео је 2013, као селектор млађих категорија Француске.

Сањол је запаженију улогу имао као играч. Поуздани десни бек свој таленат 1995. почео је да наплаћује у Сент Етјену, одакле је 1997. прешао у Монако. У Кнежевини је освојио првенство и суперкуп, али је 2000. затражио трансфер. 

"Играо сам доста, а био сам најмање плаћен. Сматрали су да би тако требало да буде зато што сам млад. Мислили су да сам идиот. Тврдим да је ствар у принципима, а не у новцу", рекао је Сањол касније у једном интервјуу.

Баварци су били заинтересовани, а Француз до краја каријере, коју је окончао у 31. години због повреде, није мењао клуб. За девет година је одиграо 258 утакмица, постигао осам голова и освојио пет титула, четири купа и по једну Лигу шампиона, Светско клупско првенство и немачки Суперкуп.

У Минхену се често свађао са Отмаром Хицфилдом од кога је, како каже, о фудбалу научио највише. О тренерском занату, волео је да упија и од Анчелотија, Феликса Магата и Рајмонда Доменека. Управо је код потоњег постао стандардан репрезентативац у јуришу на "златну богињу" у Немачкој 2006, када су Французи заустављени у финалу. 

У вакууму од завршетка професионалног бављења фудбалом и почетка тренерске каријере, радио је и као коментатор на француским и немачким телевизијама, а био је и у надзорном одбору матичног Сент Етјена.

Полетан напад, трома одбрана

Мартовски тријумфи Грузије "када се морало" скренули су пажњу Европљана. Форма је у узлазној путањи, еуфорија у Тбилисију не јењава од пролећа и освежена је пријатељском победом над Црном Гором у Подгорици резултатом 3:1, у последњој провери пред Евро.

Играчи су растерећени, борбени и не робују шаблонима. У формацији 5-3-2, брза крила слободна су да се придруже нападу, а Хвича Кваречелија је комотан на левом крилу, и превасходно као други шпиц и плејмејкер. Брз, технички опремљен, интуитиван и неукротив.

Голман Валенсије Гиорги Мамардашвили је са 23 године један од најбољих голмана шпанске Примере. Спречио је највише голова, поуздан је и због дистрибуција лопти према нападачима. Друга је узданица тима. 

Значајни су и Зурико Давиташвили из Бордоа на средини, те Гиорги Микаутаџе, шпиц Ајакса на привременом раду у Мецу, у нападу. 

Oдбрану предводи капитен Гурам Кашија (36), рекордер по броју наступа за национални тим (112). Уклапа се у крупнију поставку централних бекова, заједно са Лашом Двалијем из кипарског АПОЕЛ-а, те Сабом Квирквелијом из Ал Охдода. Солидни у блоку, a троми са лоптом. 

Ипак, Грузија је до Немачке дошла кроз трећи разред Лиге нација и бараже са Луксембургом – који је у већем делу утакмице наступао са играчем мање – и Грчком, после пенал лутрије. Оба меча одиграна су пред фанатичном домаћом публиком, у сусретима набијеним тензијама.

Нови велики тест је на неутралном терену и у најјачој конкуренцији. Тим је млад и неискусан. У таквом амбијенту, Грузини су и даље највећи аутсајдери, са фуснотом.*

* Хвича Кварачелија.  

Састав репрезентације Грузије

Голмани: Гиорги Мамардашвили (Валенсија), Гиорги Лорија (Динамо Тбилиси), Лука Гугешашвили (Карабаг); 

Одбрана: Соломон Квирквелија (Ал Охдод), Гурам Кашија (Слован Братислава), Гиорги Гвелесијани (Персеполис), Лаша Двали (АПОЕЛ), Лука Локошвили (Кремонезе), Отар Какабаџе (Краковија), Гиорги Гочолеишвили (Шахтјор Доњецк), Џемал Табиџе (Панетоликос); 

Везни ред: Гиорги Кочорашвили (Леванте), Отар Китеишвили (Штурм Грац), Ника Квеквескири (Лех Познањ), Гиорги Чакветаџе (Вотфорд), Гиорги Цитаишвили (Динамо Батуми), Леван Шенгелија (Панетоликос), Сандро Алтунашвили (Волфсбергер), Габријел Сигуа (Базел), Анзор Меквабишвили (Универзитатеа Крајова), Саба Лобжаниџе (Атланта jунајтед), Зурико Давиташвили (Бордо); 

Напад: Хвича Кварачелија (Наполи), Гиорги Квилитаја (АПОЕЛ), Гиорги Микаутаџе (Мец), Буду Зивзиваџе (Карлсруе).

Распоред утакмица репрезентације Грузије:
18. јун: Турска – Грузија 3:1
22. јун: Грузија – Чешка (15.00, Хамбург)
26. јун: Грузија – Португалија (21.00, Гелзенкирхен)

Турски клупски фудбал није био на мапи европских такмичења, а излети Галате 1963. и 1970. до четвртине финала Купа европских шампиона (КЕШ) и Гозтепеа међу осам најбољих у Купу победника купова 1969. и 1970. били су изузеци.

Репрезентација је учествовала на Светском првенству 1954. у Швајцарској, док се од пута у Бразил четири године раније одустало због цене. Турска је у квалификацијама за Европско првенство углавном служила за поткусуривање, без пласмана на завршни турнир. Фудбал на Олимпијским играма већ увелико није био најважнији, али ни тамо Турци нису досегли даље од четвртфинала, 1948. и 1952.

"Фудбал у Турској је до деведесетих био катастрофалан", присећао се у једном интервјуу писац и заљубљеник у овај спорт Орхан Памук.

"Нису се обожавали хероји него губитници. Голмани су били миљеници, јер су спасавали нацију од срамоте. Осамдесетих смо (1984. и 1987. прим. аут) изгубили од Енглеске два пута резултатом 8:0 и тамошња штампа је са подсмехом извештавала о стању терена на којем траве није било ни у траговима."

За Памука су порази били метафора стања у држави, али и лични осећај понижења. Међутим, Дервалова решеност да ради у Истанбулу била је револуционарана за турски фудбал.

Педантни Немац је Галатасарају донео титулу, куп и још једно четвртфинале КЕШ-а, а Турској нове методе рада на тренинзима. Утицао је на своје помоћнике Фатиха Терима и Мустафу Денизлија који ће у наредним годинама и деценијама господарити Босфором. Савезу је 1990. за селектора препоручио Сепа Појентка и саградио основу из које ће Турска почети да фудбалски расте.

Денизли је 1989. Галатасарај довео до полуфинала КЕШ-а, Терим је селектирао младу репрезентацију, а Пјонтек из оба ресурса градио тим који ће потом, под Теримовим вођством, изборити пласман на прво велико такмичење после 42 године – ЕП у Енглеској. Турска је испала у групи, али је формирана окосница тима који се и даље сматра најбољим у историји националног спорта – Рушту, Алпај, Коркмаз, Хакан Шукур и, нешто касније, Хасан Шаш.

Од тада, Турска је пропустила само првенства Европе 2004. и 2012. У Белгији и Холандији 2000. прошла је међу осам најбољих, где је поражена од Португалаца 2:0, док је 2016. и 2020. такмичење завршила у групи. Најбољи резултат на ЕП је полуфинале 2008, уз чувене преокрете и луде завршнице против Швајцарске и Чешке у групи и спектакл са Хрватима у првој рунди елиминационе фазе.

Тада је Иван Класнић погодио тренутак пре почетка судијске надокнаде другог продужетка, а Семих Шентрук изједначио већ после истека зауставног времена за пенале и пролаз. Срећа их је напустила у 90. минуту полуфинала када је Филип Лам Немцима донео победу 3:2, четири минута након што је Турска изједначила.

Ипак, највећи успех репрезентативног фудбала остварен је шест година раније и ниједан догађај није "отео" славу фудбалерима који су на Првенству света у Јужној Кореји и Јапану заузели треће место.

Турци су на Далеком истоку у групи одмерили снаге са једним од бразилских тимова снова, али и ривалима против којих је могло да се игра – Костариком и Кином. У нокаут фазу су прошли захваљујући бољој гол-разлици у односу на тим из Средње Америке. Брзим поготком против Јапана и златним голом Сенегалцима изборили су полуфинале са "кариокама".

Памук се касније присећао да је турски фудбал после славља против Јапана и Сенегала "заличио на бајку". Међутим, Роналдо и Ривалдо су до сусрета са Турцима већ расподелили по пет голова, на крилима су пробијали Кафу и Роберто Карлос, Жилберто Силва је неуморно шпартао на средини, док је и Роналдињо заплесао међу највећима. Бајци се ближио крај, а негативац је био Зуба. 

Турска је у борби за бронзу победила Јужну Кореју, још једно велико изненађење турнира, резултатом 3:2. Шукур је дао гол после 10,8 секунди утакмице за најбржи погодак у историји Мундијала, а Турска је већ након 32. минута водила 3-1. Корејци су успели да ублаже пораз у 88. минуту.

Наредне године су на таласу успеха са истока уписали и бронзу на Купу конфедерација. 

До Немачке испред Хрватске, али тешко

Две децније након највећег репрезентативног успеха, Турска је ближа стању пре доласка "немачке тренерске школе" у Малу Азију.

Клупски фудбал није на нивоу улагања, а трофеј Галатасараја у Купу УЕФА (Лига Европе) 2000. и даље је највећи успех неког од турских клубова у Европи.

Међутим, репрезентација је успешно окончала претходни квалификациони циклус и заузела је прво место у групи са Хрватском, Велсом, Јерменијом и Летонијом. Освојили су 17 бодова, уз пет победа и два ремија, док су изгубили једино од Хрватске у Бурси – 0:2. Селектор Штефан Кунц добио је отказ непуних годину дана касније, када је након пораза у пријатељском мечу са Јапаном јавно критиковао играче.

За новог шефа изабран је Винченцо Монтела, а дебитовао је победом над Хрватском 1:0 у Осијеку, што је суседима уједно и први пораз у квалификацијама за ЕП. У преостале две утакмице остварио је победу против Летоније 4:0 код куће и ремизирао са Велсом у гостима.

Винченцо Монтела – тренерске турбуленције Аеропланина

Детињство Винченца Монтеле у Помиљану д' Арку код Напуља било је проткано идејом да буде голман. Ипак, недовољан раст за место међу стативама и таленат да ћушне лопту у противничку мрежу натерали су скауте Емполија да му нађу место у навали. Од тада, 172 центиметара високи голгетер раширио би руке као крила, имитирајући авион, после сваког поготка, због чега је добио надимак Аеропланино (мали авион).

У Роми је за деценију, укључујући позајмице у Фуламу и Сампдорији, постигао 101 погодак на 258 утакмица. Са Габријелом Батистутом и Франческом Тотијем чинио је тројку која је 2001. предводила "вучицу" до Скудета и Суперкупа. Трзавице на реалцији са Батистутом око броја на дресу, и тренером Фабијом Капелом око улоге у тиму, нису утицале да 13 пута рашири руке за место другог стрелца у екипи.

Ипак, и да ништа пре тога није урадио, Аеропланино је одлетео у небо када је Лацију, омраженом градском ривалу, спаковао четири гола у рано пролеће 2002, а "ђалоросијима" је испоручио и Куп Италије. Претходно је играо за Емполи, Ђенову и Сампдорију, док је дрес Италије облачио 20 пута – уз три гола, финале на "Евру 2000" и испадање у групи на СП 2002.

Када је 2009. објавио да завршава са играњем фудбала, саопштио је и да ће надаље водити кадете Роме. Након оставке Клаудија Ранијерија 2011. је преузео први тим и заузео шесту позицију у првенству. Ипак, нови власници су на клупу довели Луиса Енрикеа, а Монтела је срећу потражио на Сицилији.

Средина табеле са осредњом Катанијом препоручиле су га Фјорентини. У Фиренци је три пута био четврти у шампионату, изборио је финале националног купа и полуфинале Лиге Европе. Годину дана је водио још један клуб у којем је наступао и као фудбалер – Сампдорију, да би 2016. преузео Милан.

Са "росонерима" је освојио трофеј у италијанском Суперкупу, вратио их је у Европу после три сушне сезоне и дочекао кинеске власнике који су најавили велика улагања у посрнулог гиганта. Ипак, са више од 200 милиона за куповину играча, Монтела није успео да формулише стартну поставу и одговарајућу формацију.

Убрзо је отпуштен, али ни први тренерски излет у иностранству, у Севиљи, као ни још један ангажман у "виоли", нису били довољни да се потврди у сталежу најбољих тренера на Старом континенту. Италијан није добио отказ једино у Катанији и Сампдорији, а нови изазов је после скоро две године паузе пронашао у Адани демирспору. Солидни резултати у првенству препоручили су Монтелу за селектора репрезентације са Босфора.

Један трофеј за 13 година не улива поверење. Међутим, италијанска тренерска школа, сарадња са великанима струке и пријатељски односи са играчима прилика су Турској и Монтели да у Немачкој изненаде. Узлет креће на раскршћу Европе и Азије. 

Шума плејмејкера и бриге у одбрани

Турској се до мартовских провера веровало у домаћим медијима. Прво место у квалификацијама у конкуренцији Хрватске и Велса, другарство селектора Монтеле са играчима и талнетован тим уливали су поверење.

Међутим, неколико везаних киксева у пријатељским сусретима, неспретан пораз од Мађарске у Будимпешти и фијаско и 6:1 против Аустрије у Бечу били су позив на опрез. Монтела је још у престоници Аустрије упитан да ли размишља о оставци, а атмосфера је нарушена.

Расчлањено је и да италијанском стручњаку на клупи недостају алтернативе, као и да шпиц Енес Унал не доприноси много у формацији 4-2-3-1. Суперталентовани Арда Гулер, и када није повређен, углавном не наступа у првом тиму Реала из Мадрида и игра за развојни тим у Кастиљи.

Монтели се замерало и што се превише ослањао на премладе играче. Убележено је и да шума плејмејкера нарушава равнотежу тима. 

Значајна улога, у том контексту, предвиђена је нападачу Јувентуса Кенану Jилдизу, момку који тек што је навршио 18 година и важи за једног од најбољих тинејџера који би у Немачкој могли да изненаде. Сумња се да све набројано може да буде и велико бреме за свеже пунолетног младића.

Ипак, Унал је у међувремену отпао са списка због повреде, као и штопери Чалгар Сојунџу и Озан Кабак. Гулер је проиграо у шампиону Европе, постигавши четири гола у последња три наступа за Анчелотијев тим. 

"Веома смо срећни што је Арда у Реалу, има дар да постиже голове чак и када није у утакмици. Лопта је заљубљена у Гулера", нахвалио је италијански стручњак свог омладинца. 

Јилдиз се намеће у Италији, а Оркун Кокчу би овог лета могао да обнови сарадњу са својим бившим тренером из Фејнорда, Арнеом Слотом, овога пута у Ливерпулу. 

Напослетку, голобраде момке предводи херој нације Хакан Чалханоглу који је сјајну сезону у Интеру крунисао освајањем титулe. Више је пута истицао да има велику жељу да се оствари и у репрезентацији. 

Састав репрезентације Турске

Голмани: Мерт Гунок (Бешикташ), Угурчан Чакир (Трабзонспор), Алкај Бајандир (Мачнестер јунајтед);  

Одбрана: Мехмет "Зеки" Челик (Рома), Мерих Демирал (Ал Ахли), Мерт Мулдур (Фенербахче), Фреди Кадиоглу (Фенербахче), Абдулкерим Бардакчи (Галатасарај), Самет Акајдин (Фенербахче), Ахметкан Каплан (Ајакс); 

Везни ред: Хакан Чалханоглу (Интер Милан), Кан Ајхан (Галатасарај), Окај Јокуслу (Вест Бромвич Албион), Оркун Кокчу (Бенфика), Салих Озџан (Борусија Дортмунд), Исмаил Јуксeк (Фенербахче); 

Напад: Џенк Тосун (Бешикташ), Семих Каличсој (Бешикташ), Арда Гулер (Реал Мадрид), Јусуф Јазиџи (Лил), Ирфан Кавечи (Фенербахче), Керем Артукоглу (Галатасарај), Бариш Алпер Јилмаз (Галатасарај), Јунус Акгун (Галатасарај), Кенана Јилдиз (Јувентус), Бертуг Јилдирим (Рен).

Распоред утакмица репрезентације Турске:
18. јун: Турска – Грузија 3:1
22. јун: Турска – Португалија (18.00, Дортмунд)
26. јун: Чешка – Турска (21.00, Хамбург)

Изабраници Едварда Јорданескуа имали су 22 бода, чак пет випе ид Швајцараца, док су имали 11 голова позитивне разлике.

Румунија је успела да се пласира на Евро, али су њени домети упитни. Екипи не мањка организованост у дефанзиви и игри у транзицији, већ мањак играча који доносе директну разлику индивидуалним квалитетом.

Историја на континенталним шампионатима

Румунска фудбалска репрезентација је до сада учествовала на пет Европских првенстава, а највећа достигнућа постигла је крајем 20. века.

Румунија је први пут учествовала на Европском првенству 1984. године у Француској. У том периоду, румунски фудбал је био у успону, али тим није успео да се пробије из групне фазе.

У групи са домаћином, Португалом и Шпанијом, Румунија је одиграла три утакмице, завршивши са једним нерешеним и два пораза. Иако нису прошли у наредну фазу, учешће на турниру је представљало значајан корак за за њихов фудбал.

Следећи значајан период за румунску репрезентацију дошао је током 1990-их, када је тим имао талентовану генерацију играча, укључујући легендарног Георгеа Хаџија. Румунија је учествовала на Европском првенству 1996. године у Енглеској, али је и овде заустављена у групној фази након три пораза у групи са Француском, Шпанијом и Бугарском.

Највећи успех Румунија је остварила на Европском првенству 2000. године, које је одржано у Белгији и Холандији. Под вођством тренера Емерика Јенеја и уз поново добре партије Хаџија, Попескуа и Петресцуа, Румунија је прошла групну фазу и стигла до четвртфинала.

У групи је ремизирала са Немачком 1:1, изгубила је од Португала 1:0, али је добиила Енглеску 3:2 у драматичној утакмици. У четвртфиналу, изгубила је од Италије 2:0, али је овај турнир остао упамћен као највећи успех румунског фудбала на европској сцени.

Након овог успеха, Румунија је учествовала на Европским првенствима 2008. и 2016. године. На Европском првенству 2008. у Швајцарској и Аустрији, Румунија је била у „групи смрти“ са Француском, Италијом и Холандијом. Иако су играли добро, завршили су такмичење у групној фази са два нерешена резултата (против Француске и Италије) и једним поразом (од Холандије).

На Европском првенству 2016. године у Француској, Румунија је поново заустављена у групној фази. У групи са домаћином Француском, Швајцарском и Албанијом. Такмичење је завршила са једним бодом.

Светско првенство 1994, Румунијин најславнији резултат

На Светском првенству 1994. године, румунска репрезентација под вођством селектора Ангела Јорданескуа и уз изузетне бравуре играча попут Георгеа Хаџија успела је да прође групну фазу.

У првој утакмици, надиграла је Колумбију са 3:1. Затим је уследио пораз од Швајцарске са 4:1, али је тим успео да се опорави и у последњој утакмици групне фазе победио домаћина САД са 1:0, што им је омогућило пласман у осмину финала.

У осмини финала, Јорданескуова селекцијаџ играла је против Аргентине, коју је предводио легендарни Дијего Марадона. Румунија је остварила један од највећих успеха у својој историји победивши фаворита са 3:2 у незаборавној утакмици. Георге Хаџи је диригујући игром и постизањем гола оставио Марадону у сенци и донео тиму наредну рунду.

У четвртфиналу, Румунија се суочила са Шведском. После узбудљиве утакмице која је завршена нерешено 2:2 након продужетака, Шведска је победила у пенал серији и тиме елиминисала Румунију. Иако су изгубили, Румунија је оставила снажан утисак на Светском првенству 1994. и постала један од најомиљенијих тимова турнира.

Едвард Јорданеску у покушају да наследи очеве успехе

Као син Ангела Јорданескуа, Едвард је одрастао у фудбалском окружењу и учио од једног од најуспешнијих тренера у историји румунског фудбала.

Рођен је 16. јуна 1978. године у Букурешту, а бивши је румунски фудбалер који је кренуо очевим стопама. 

Тренерску каријеру почео је као помоћни тренер у неколико клубова и националним селекцијама. Његов први значајан ангажман био је у румунском клубу Пандуриј Таргу Жиу, где је радио од 2014. до 2016. године. Под његовим вођством, Пандуриј је сезону завршио на другом месту у румунском првенству, што је највећих успех у историји клуба.

Едвард Јорданеску именован је за селектора румунске фудбалске репрезентације у јануару 2022. године.

Кључни играчи селекције

Попут Словачке, Румуни се ослањању на одбрану, будући да су на десет утакмица примили свега пет голова, а једини пораз уписали су од на овим просторима омражене селекције Швајцарске. 

У тиму Румуније тешко је издвојити неку звезду, али је један од бољих играча Јанис Хаџи, фудбалер Алавеса. Од њега се очекује креација у нападу, док би одбрану под контролом требало да држи Раду Драгушин, играч Тотенхема. 

Капитен екипе и њен плејмејкер је искусни Николаје Станчу који је напунио 31. годину и игра у лиги Саудијске Арабије.

Најопаснији офанзивни играч екипе је крило Парме Денис Ман.

Састав репрезентације Румуније:

Голмани: Флорин Ница (Гацијантеп), Хорацију Молдован (Атлетико Мадрид), Стефан Тарновану (ФЦСБ), Разван Сава (Клуж);

Одбрана: Андреи Ратију (Рајо Ваљекано), Василе Могош (Клуж), Раду Драгушин (Тотенхем), Богдан Рацовитан (Раков), Адријан Рус (Пафос), Јонуț Неделкеару (Палермо), Андреи Бурка (Ал-Окхдуд), Ницушор Банку (Университатеа Крајова);

Везни ред: Дејан Сореску (Гацијантеп), Маријус Марин (Пиза), Александру Кикалдау (Коња), Разван Марин (Емполи), Николаје Станчу (Дамац), Адријан Шут (ФЦСБ), Даријус Олару (ФЦСБ), Константин Грамени (Фарул), Денис Ман (Парма), Валентин Михаила (Парма), Јанис Хаџи (Депортиво Алавес), Флоринел Коман (ФЦСБ);

Напад: Денис Драгуш (Гацијантеп), Георге Пушкаш (Бари), Денис Алибец (Муитер), Даниел Бирлигеа (Клуж).

Распоред утакмица репрезентације Румуније:
17. јун: Румунија - Украјина (15.00, Минхен)
22. јун: Белгија - Румунија (21.00, Келн)
26. јун: Словачка - Румунија (18.00, Франкфурт)

Украјина је дебитовала на Европском првенству 2012. године, када је заједно са Пољском била домаћин турнира. Овај догађај је представљао велики корак за украјински фудбал, јер је земља први пут имала прилику да се представи на међународној сцени. Украјина је била смештена у групу Д са репрезентацијама Шведске, Француске и Енглеске.

Прва утакмица против Шведске донела је еуфорију навијачима када је легендарни Андриј Шевченко постигао два гола и донео победу свом тиму (2:1). Међутим, тај почетни тријумф није био довољан за даљи успех. У наредним утакмицама Украјина је изгубила од Француске (2:0) и Енглеске (1:0), што је резултирало елиминацијом у групној фази. Ипак, домаћинство овог турнира остало је у памћењу као велики тренутак за украјински фудбал.

Након домаћинског дебитовања, Украјина је успела да се квалификује за Европско првенство 2016. године у Француској. Тада се нашла у групи Ц са репрезентацијама Немачке, Пољске и Северне Ирске. Благо речено доживела је дебакл

Поражена је у све три утакмице групне фазе – од Немачке (2:0), Северне Ирске (2:0) и Пољске (1:0).

Европско првенство 2021. године, донело је потпуни преокрет украјинској репрезентацији. Под вођством тренера Андрија Шевченка, тим је показао знатан напредак и бољу координацију. Украјина је била у групи Ц са репрезентацијама Холандије, Аустрије и Северне Македоније.

У првој утакмици против Холандије, Украјина је доживела тесан пораз (3:2), али је навијаче одушевила квалитетом игре. Уследила је победа над Северном Македонијом (2:1), што је подигло морал тима. Међутим, пораз од Аустрије (1:0) значио је да Украјина мора да се ослони на друге резултате како би се пласирала у нокаут фазу. Срећом, као једна од најбољих трећепласираних екипа, Украјина је прошла у осмину финала.

У осмини финала, Украјина је одиграла драматичну утакмицу против Шведске, коју је добила са 2:1 након продужетака. Ово је био историјски тренутак, јер је Украјина први пут у својој историји прошла у четвртфинале Европског првенства. Иако су у четвртфиналу доживели тежак пораз од Енглеске (4:0), овај успех је означио велики напредак и охрабрење за будућност украјинског фудбала.

Сергеј Ребров - стручњак великог искуства

Сергеј Ребров је почео своју професионалну каријеру у Динаму из Кијева, где је брзо стекао репутацију талентованог нападача. За Динамо је играо од 1992. до 2000. године, током чега је постигао многе значајне голове и допринео освајању бројних титула, укључујући девет првенстава Украјине и шест украјинских купова.

Његова сарадња са Андријем Шевченком у Динаму била је посебно плодоносна, чинећи их једним од најопаснијих нападачких парова у Европи тог времена.

После успешног периода у Динаму, Ребров је прешао у енглески клуб Тотенхем Хотспур 2000. године. Иако је његов учинак у Премијер лиги био нешто скромнији у поређењу са успехом у Украјини, Ребров је и даље остао цењен играч. Након Тотенхема, играо је за Фенербахче у Турској, Вест Хем у Енглеској и Рубин Казан у Русији, пре него што се вратио у Динамо Кијев где је завршио своју играчку каријеру 2009. године.

Ребров је такође био значајан члан украјинске репрезентације. Дебитовао је 1992. године и играо све до 2006. године, забележивши више од 70 наступа и постигавши 15 голова. Играо је важну улогу у квалификацијама за Светско првенство 2006. године, где је Украјина стигла до четвртфинала, што је био један од највећих успеха у историји украјинског фудбала.

Након завршетка играчке каријере, Ребров се упустио у тренерске воде. Први значајан тренерски ангажман имао је у Динаму Кијев, где је прво био помоћни тренер, а затим и главни тренер од 2014. до 2017. године. Под његовим вођством, Динамо је освојио две титуле првака Украјине и два купа, као и Суперкуп Украјине. Током његовог мандата, тим је постигао значајне резултате и на европској сцени, укључујући и пласман у четвртфинале Лиге Европе.

После Динама, Ребров је тренирао саудијски Ал-Ахли и мађарски Ференцварош. Са Ференцварошем је освојио три узастопне титуле у мађарском првенству и успео да их уведе у групну фазу Лиге шампиона по први пут након више од две деценије. Његови тренерски успеси донели су му велику репутацију као једног од најперспективнијих украјинских тренера.

Зинченко, Мудрик и Довбик предводници једног перспективног тима

Украјина има велики број фудбалера у Премијер лиги, и скоро сви су на почецима својих каријера.

Александар Зинченко капитен је и најбољи фудбалер Украјине у последњој деценији. Иако није добијао много простора у Арсеналу у финишу сезоне, свакако је фудбалер који ће се много скаутирати. Србија га памти по поразу 5:0 од Украјине у квалификацијама за Евро 2020. године.

На голу имају поузданог голмана Реала Луњина који је максимално искористио шансу која му се указала ове године повредом првог голмана Тиба Куртое.

Илија Забарњи стандардан је у Борнмуту и сматра се једним од најталентованијих штопера у генерацији. У нападу су Мудрик фудбалер Челсија који се није најбоље аклиматизовао, али и најбољи голгетер шпанске лиге Артјом Довбик.

Проширени састав репрезентације Украјине

Голмани: Андриј Луњин (Реал Мадрид), Анатолиј Трубин (Бенфика), Георгиј Бушчан (Динамо Кијев);

Одбрана: Микола Матвијенко (Шахтјор), Јуким Конопља (Шахтјор), Валериј Бондар (Шахтјор), Олександр Тимчик (Динамо Кијев), Виталиј Миколенко (Евертон), Иља Забарњи (Борнмут), Олександр Свјаток (Дњипро-1), Максим Таловјеров (ЛАСК), Богдан Михајличенко (Житомир);

Везни ред: Андриј Јармоленко (Динамо Кијев), Микола Шапаренко (Динамо Кијев), Володимир Бражко (Динамо Кијев), Тарас Степаненко (Шахтјор), Олександр Зубков (Шахтјор), Георгиј Судаков (Шахтјор), Олександр Зинченко (Арсенал), Виктор Циганков (Ђирона), Михаило Мудрик (Челси), Руслан Малиновски (Ђенова), Сергиј Сидорчук (Вестерло);

Напад: Артјом Довбик (Ђирона), Роман Јаремчук (Валенсија), Владислав Ванат (Динамо Кијев).

*Коначни састав биће накнадно објављен.

Распоред утакмица репрезентације Украјине:
17. јун: Румунија - Украјина (15.00, Минхен)
21. јун: Словачка - Украјина (15.00, Диселдорф)
26. јун: Украјина - Белгија (18.00, Штутгарт)

Словачка има организовану екипу, добру одбрану коју држе Дубравка, Шкрињар и Ханко, док у везном реду има Лоботку. Проблем репрезентацији је изостанак играча који је озбиљна претња по гол ривала.

Једини фудбалер који се истакао као поуздано оружје у нападу је фудбалер Спарте Лукаш Хараслин који игра на позицији крила.

"Паненка" у Југославији

Прво Европско првенство одржано 1960. године у Француској било је историјски тренутак за Чехословачку. Тим је успео да се пласира у полуфинале, где је изгубио од СССР-а са 3:0. Међутим, у утакмици за треће место, Чехословачка је надиграла домаћина Француску са 2:0, освојивши бронзану медаљу. 

Током следећих неколико првенстава, Чехословачка је пролазила кроз турбулентан период. Нису се квалификовали за турнире 1964. и 1968. године, али су се вратили на сцену 1972. године у Белгији. Опет су стигли до полуфинала, али су изгубили од Западне Немачке са 3:0, а потом су у утакмици за треће место, поражени су од Белгије са 2:1.

Највећи успех у историји чехословачког фудбала на Европским првенствима догодио се 1976. године у Југославији. Чехословачка је освојила титулу европског шампиона, што је до данас остао њихов највећи успех. У полуфиналу су победили Холандију са 3:1 након продужетака, док су у финалу играли против моћне Западне Немачке.

Меч је завршен нерешеним резултатом 2:2, а Чехословачка је славила након драматичног извођења пенала, победивши 5:3. Ово финале остаје упамћено по чувеном пеналу Антонина Паненке, који је на до тада невиђен начин извео једанаестерац.

Паненкин иновативни ударац не само да је донео титулу првака Европе Чехословачкој, већ је и ушао у историју као један од најславнијих момената у фудбалу.

Антоњин Паненка је касније говорио о револуцинарном пеналу.

"Желео сам да учиним нешто незаборавно, нешто што би показало да се фудбал не игра само снагом већ и интелигенцијом и креативношћу. Сматрао сам да би лоб ударцем могао да преварим голмана, јер је он очекивао снажан шут. Био сам свестан ризика, али сам веровао у своју технику", навео је Паненка.

Чехословачка је наставила са добрим резултатима на Европском првенству 1980. године у Италији, где су освојили треће место. У групној фази су се такмичили са Западном Немачком, Холандијом и Грчком. У утакмици за треће место су након пенала победили Италију резултатом 9:8, након што је регуларни део меча завршен резултатом 1:1.

Након овог периода, Чехословачка је доживела пад у резултатима, а недуго потом држава се поделила на Чешку и Словачку.

Словачка под тим именом нема богату историју учешћа на Европским првенствима

Историја учешћа Словачке на Европским првенствима у фудбалу релативно је кратка и почиње тек након распада Чехословачке 1993. године.

Након осамостаљења, Словачка је почела свој пут ка европским првенствима, али првих неколико покушаја се завршило у квалификацијама. Није се пласирала за турнире 1996, 2000, 2004, 2008. и 2012. године.

Први и једини значајан успех дошао је тек 2016. године, када се репрезентација коначно квалификовала за Европско првенство одржано у Француској.

У групној фази, Словачка је била у групи Б са Енглеском, Русијом и Велсом. Ово је био историјски тренутак за словачки фудбал јер је репрезентација успела да освоји четири бода.

Након пораза од Велса резултатом 2:1, Словаци су победили Русију са 2:1 и изборили нерешен резултат са Енглеском (0:0). Са овим резултатима, Словачка је прошла у осмину финала као једна од најбољих трећепласираних екипа. Међутим, њихов пут је завршен поразом од Немачке резултатом 3:0.

Франческо Калцона пронашао начин за функционисање репрезентације

Франческо Калцона, бивши фудбалер, италијански је тренер који постаје све препознатљивији у својој делатности, не зато што има мањак искуства, већ зато што му је први ангажман као главног тренера пружио Наполи.

Калцона је тренерску каријеру започео као помоћни тренер у Перуђи. После једногодишњег ангажмана у екипи наступио је период у којем се доста селио. Радио је у Алесандрији, Соренту, а потом је 2012. године постао сталан члан тренерских тимова у Серији А.

Три године је провео у Емполију, да би потом три провео у Наполију, па две у Каљарију. Он се поново враћа у Наполи 2021. године, а наредне постаје селектор Словачке.

У фебруару је постао и први тренер Наполија пошто је тим отпустио Валтера Мацарија.

Селекцију Словачке је са клупе водио 17 пута, а уписали су осам победа, пет ремија и четири пораза уз десет голова позитивне разлике.

Кључни играчи репрезентације Словачке

Најбољи фудбалер репрезентације у последњим годинама засигурно је био Марек Хамшик који је претходне године завршио каријеру. Словачка има неколико добрих играча, али их нема довољно за неки озбиљнији резултат, па би и треће место у групи био велики успех.

Екипу предводи капитен Милан Шкрињар, фудбалер ПСЖ-а. Један је од најпоузданијих штопера у Европи и са Давидом Ханком из Фејнорда стуб је одбране екипе.

Њима се придодаје и времешни, али искусни Мартин Дубравка, голман Тотенхема. Нажалост, као што је случај и са Србијом, Словачка не може да се похвали бековима који могу да направе разлику, па су на тим позицијама најслабији.

Станислав Лоботка, фудбалер Наполија, задужен је за организацију игре и повезивање одбране и напада. Иако у тиму најчешће игра дефанзивног везног, због мањка квалитетног играчког кадра, неретко је он тај који улази дубоко у противничку половину организујући напад.

Фудбалер који у овим намерама помаже Лоботки, колега је из Серије А и фудбалер Вероне Ондреј Дуда.

Лево крило, Лукаш Хараслин најопаснија је претња у нападу због своје брзине и контроле лопте. Фудбалер Спарте из Прага на пет мечева у квалификацијама уписао је три гола и асистенцију.

Проширени састав селекције Словачке:

Голмани: Мартин Дубравка (Њукасл), Марек Родак (Фулам), Хенрик Равас (Њу Ингланд)

Одбрана: Петер Пекарик (Херта Берлин), Себастијан Коша (Спартак Трнава), Матуш Кмет (Тренчин), Норберт Ђембер (Салернитана), Денис Вавро (Копенхаген), Милан Шкрињар (Пари Сен Жермен), Адам Оберт (Каљари), Давид Ханцко (Фајенорд), Вернон де Марко (Хата), Себастијан Коша (Спартак Трнава)

Везни ред: Јакуб Кадак (Луцерн), Матуш Беро (Бохум), Јурај Куцка (Слован Братислава), Патрик Хрошовски (Генк), Станислав Лоботка (Наполи), Ондреј Дуда (Верона), Ласло Бенес (Хамбургер)

Напад: Давид Дуриш (Асколи), Томаш Суслов (Верона), Роберт Боженик (Боависта), Давид Стрелец (Слован Братислава), Љубомир Тупта (Слован Либерец), Лео Зауер (Фајенорд), Лукаш Хараслин (Спарта Праг), Иван Шранц (Славија Праг).

Распоред утакмица репрезентације Словачке:
17. јун: Белгија - Словачка (18.00, Франкфурт)
21. јун: Словачка - Украјина (15.00, Диселдорф)
26. јун: Словачка - Румунија (18.00, Франкфурт)

Прва репрезентација на Фифиној ранг листи током прошле деценије није успела да оправда улогу фаворита ни на једном такмичењу на којем се појавила, а сада истрошена неуспесима и уморена годинама њена најјача генерација има последњу прилику.

Поред притиска са којим ће се сусретати селектор Доминико Тедеско, навијачи ново разочање неће опростити ни Акселу Витселу, Кевину де Брујнеу, Јанику Караску, а ни Ромелу Лукакуу.

Историја Белгије на континенталним шампионатима

Историја белгијске фудбалске репрезентације на европским првенствима је богата и динамична а испуњена је бројним успонима и падовима некада првог тима на Фифиној ранг листи.

Белгија, позната по надимку "Црвени ђаволи", била је један од оснивача Европског првенства.

Први значајнији успех "Црвени ђаволи" остварили су на Европском првенству давне 1972. када је селекција искористила предност домаћег терена и изборила пласман у полуфинале. Ту их је зауставила Западна Немачка, али су у борби за треће место савладали Мађарску, освојивши бронзану медаљу.

Овај успех означио је Белгију као озбиљног конкурента на европској сцени и пружио темељ будућим генерацијама фудбалера.

Током осамдесетих година минулог века, Белгија је наставила да се развија као фудбалска сила Старог континента. На Европском првенству 1980. у Италији ова селекцијаје постигла свој највећи успех до тада.

Предвођена талентима као што су Јан Кулеманс и Ерик Геретс, Белгија је стигла до финала након импресивних наступа у групној фази и полуфиналу. У финалу су се састали са Западном Немачком која је поново била кобан ривал, наневши им пораз 2:1.

Ова сребрна медаља остаје најбољи резултат “Црвених ђавола“ на Европском првенству до сада и представља својеврсну прекретницу у историји белгијског фудбала.

После овог резултата, Белгија је доживела период стагнације на европским шампионатима. Нису успели да се квалификују за турнире 1984. и 1988., а њихов повратак на Евро 1996. био је неуспешан јер нису успели да прођу групну фазу.

Сличан сценарио поновио се и 2000. године, када су заједно са Холандијом били домаћини шампионата, али су поново заустављени после три меча у групи.

Ренесанса у 21. веку

Ренесанса белгијског фудбала почела је почетком 2010-их, када је на сцену ступила нова генерација талентованих играча. Под водством тренера Марка Вилмотса, Белгија се квалификовала за Еуро 2016. у Француској. Тим је био попуњен великим именима попут Тибоа Куртое, Едена Азара, Кевина Де Брујнеа и Ромелуа Лукакуа.

Белгија је стигла до четвртфинала, где је на изненађење свих поражена од Велса, али је показала потенцијал и квалитет који је обећавао боље резултате у будућности.

На Европском првенству 2020, које је због пандемије Ковида-19 одржано 2021. године, Белгија је поново била међу фаворитима.

Тим, предвођен тренером Робертом Мартинезом, играо је импресиван фудбал и стигао до четвртфинала, где је поражен од Италије, која је касније освојила првенство.

Доменико Тедеско - селекторски Алтас

Доменико Тедеско, немачки фудбалски тренер италијанског порекла, а током каријере водио је Шалке, Спартак из Москве и Лајпциг. Селектор Белгије постао је у фебруару 2023. године.

Његово именовање за селектора последњи је покушај савеза да се обнови и ојача тим након разочаравајућег учинка на Светском првенству 2022. године када је екипа учешће завршила у групној фази.

Тедеско има тежек задатак да ухвати последњи воз са златном генерацијом Белгије успе да освоји неку од медаља на Европском шампионату.

Вероватно ће он, од свих селектора бити под највећим притиском домаће јавности. Попут Атласа, дива који у старогрчкој митологији држи читаву земљу на својим леђима, мораће да пронађе начин да понесе терет проналаска стратегије која може екипи да донесе жељен резултат и бар на кратко задовољи нацију.

Кључни играчи генерације која губи сјај

Еден Азар је завршио каријеру, а није још много партија у дресу репрезентације остало ни у ногама Аксела Витсела, Јана Вертонгена, Томе Менијеа, Кевина де Брујнеа, Јаника Караска и Ромелуа Лукакуа.

Фудбалерима Белгије играње великих такмичења није непознаница, али остваривање успеха на њима, јесте.

Са великим бројем играча у тридесетим годинама којима ће ово бити последње велико репрезентативно такмичење јасно је да селекцији не недостаје искуства, а уз младе играче попут Докуа и Опенде има прилику да када нико не очекује надмаши резултат са последњих турнира.

Вођа екипе несумљиво је Кевин де Брујне, фудбалер Ситија један је од најбољих фудбалера на својој позицији, а колико значи екипи говори и податак да му је понуђен нови уговор.

Де Брујне игра на позицији офанзивног везног ирача, а уједно је и организатор игре како у тиму, тако и у репрезентацији.

Стубови дефанзиве су Јан Вертонген и Аксел Витсел којима је ово последње велико такмичење на којима учествују с обзиром да су ушли у позне играчке године.

У офанзиви ће се доста очекивати од Жеремија Докуа и Ромелуа Лукакуа. Доку је најталентованији фудбалер нове генерације у којој предводи Артура Вермирена, Јохана Бакајока и Луиса Опенду, док је Лукаку са 83 гола из 114 наступа за национални тим најбољи стрелац екипе.

Састав репрезентације Белгије

Голмани: Коен Кастелс (Волфсбург), Томас Камински (Лутон), Матс Селс (Нотингем форест);

Одбрана: Јан Вертонген (Андерлехт), Зено Дебаст (Андерлехт), Вут Фас (Лестер), Тимоти Кастањ (Фулам), Артур Тет (Рен), Максим Де Кајпер (Клуб Бриж), Тома Меније (Трабзон);

Везни ред: Аксел Витсел (Атлетико), Амаду Онана (Евертон), Астер Вранкс (Волфсбург), Јури Тилеманс (Астон вила), Орел Мангала (Лион), Кевин Де Брујне (Манчестер сити), Артур Вермерен (Атлетико);

Напад: Доди Лукебакио (Севиља), Жереми Доку (Манчестер сити), Лоис Опенда (Лајпциг), Леандро Тросар (Арсенал), Ромелу Лукаку (Рома), Шарле Де Кетеларе (Аталанта), Јохан Бакајоко (ПСВ), Јаник Фереира Караско (Ал Шабаб).

Распоред утакмица репрезентације Белгије:
17. јун: Белгија - Словачка (18.00, Франкфурт)
22. јун: Белгија - Румунија (21.00, Келн)
26. јун: Украјина - Белгија (18.00, Штутгарт)

Осим два Европска првенства, репрезентација Француске има и две титуле првака света (из 1998. и 2018. године), а 2021. је освојила и друго издање Лиге нација.

Француска је 1960. била домаћин првог Европског првенства на којем су се, као и на наредна четири, такмичила само четири национална тима. Свој деби "триколори" су започели голеадом и поразом од Југославије (4:5) у полуфиналу, а завршили још једним неуспехом – у дуелу за треће место савладала их је и Чехословачка (0:2).

"Галски петлови" су 24 године чекали на наредно учешће, све док 1984. поново нису угостили овај пут осам најбољих европских репрезентација. Са пет победа у исто толико утакмица (три у групи, полуфинале и финале) генерација предвођена Мишелом Платинијем, Аланом Жиресом и Жаном Тиганом окитила се титулом првака Европе.

У Западној Немачкој 1988. Французи нису били у прилици да бране трофеј, а то је и последње првенство које су пропустили, пошто су од 1992. редовни учесници.

Умели су да се спакују већ након групне фазе (у Шведској 1992. и Аустрији и Швајцарској 2008. године), 2004. у Португалији и 2012. у Пољској и Украјини заустављени су у четвртфиналу. Изгубили су на пенале у полуфиналном дуелу са Чесима 1996. у Енглеској, а Роналдова Португалија их је савладала у финалу 2018, и то у сред Париза.

Други и за сада последњи пехар намењен најбољој европској репрезентацији, Француска је освојила 2000. у Холандији и Белгији, када су Зинедин Зидан, Лилијан Тирам, Патрик Вијера, Марсел Десаји, Лоран Блан, али и садашњи селектор Дидије Дешан, након победе над Италијом (2:1) у финалу на ротердамском "Де Кајпу", могли да се похвале да су у исто време шампиони света и Европе.

Последњи шампионат Европе, непланирано одигран 2021, неславно се завршио по селекцију Француске јер је елиминисана већ у осмини финала у Букурешту, где су Швајцарци прецизније шутирали једанаестерце.

"Галски петлови" су доминантно прошли кроз квалификације за Европско првенство у Немачкој. Нико у групи Б није успео да их победи, постигли су 29, а примили свега три гола. Само су им Грци у неважном последњем колу узели бод (2:2), а по два пута су савладали Гибралтар (у Ници са невероватних 14:0), Ирску, али и Холандију, са којом их је жреб поново спојио у групи Д у Немачкој, уз Аустрију и Пољску.

Дидије Дешан - шампион света и на терену и на клупи

Селектор Француске већ 12 година је Дидије Дешан (55) и тако ће бити и на Европском првенству у Немачкој.

Некадашњи фудбалер Нанта, Марсеја, Бордоа, Јувентуса, Челсија и Валенсије представљао је своју домовину и као играч. Одиграо је 103 утакмице у дресу Француске и постигао четири гола.

Освојио је две Лиге шампиона, једну са Марсејом и једну са Јувентусом, док је са репрезентацијом своје земље подигао пехар намењен најбољем у Европи (2000. године), али и најбољем на свету (1998. године), што ће касније урадити и као селектор, па је само један од тројице људи у историји фудбала који је Светско првенство освојио и са терена и са клупе.

Дешан је био уз кормило француске репрезентације на два првенства Европе - 2016. је пред домаћом публиком изгубио у финалу од Португалије, а 2021. је неславно завршио већ у осмини финала, након што су Швајцарци прецизније шутирали са беле тачке. Искупио се само пар месеци касније освајањем Лиге нација.

Више успеха имао је на шампионатима света, нарочито 2018. у Русији, када је селекција Француске у финалу победила Хрватску. Није био далеко од одбране трофеја у Катару 2022, али је Аргентина предвођена Лионелом Месијем надиграла "галске петлове" у дуелу за трон.

Четири године пре освојеног пехара у Русији, Дешан је са својим изабраницима у Бразилу догурао до четвртфинала, где су са 1:0 поражени од будућег шампиона Немачке.

Пре него што је 2012. на клупи националне селекције заменио Лорана Блана, Дидије Дешан је био тренер Монака, Јувентуса и чак 13 година Марсеја.

Већ 2003, две године након почетка тренерске каријере, освојио је са Монаком Лига куп Француске, а годину дана касније, изван свих очекивања, водио тим из Кнежевине све до финала Лиге шампиона, где су поражени од Мурињовог Порта.

Након серије лоших резултата, напустио је Монако 2005. године, отишао у Италију и са Јувентусом освојио Серију Б и вратио га у највиши ранг после скандала са намештањем утакмица због којег је великан из Торина кажњен избацивањем у другу лигу. Због неслагања са управом "старе даме" само једну сезону се задржао у Торину, па му је ускраћено задовољство да води Јувентус и у Серији А.

Следећи ангажман Дешан је пронашао у Марсеју 2009. године. Већ у првој сезони донео је на "Велодром" титулу првака Француске након 18 година чекања.

Освојио је на југу Француске и три везана Лига купа и један Суперкуп. Први пут још од 1993. увео је клуб из велике луке у четвртфинале Лиге шампиона 2012. године.

Провереним снагама у поход на европску титулу

Французи у Немачку долазе са провереним и искусним тимом, којем је играње на великим такмичењима већ рутина, пошто су од последња четири на три били финалисти.

Имају прегршт квалитетних фудбалера на свим позицијама, али сваки будући противник "триколора" најпре ће се запитати какве су му шансе када погледа нападачки арсенал Француске.

"Галски петлови" у тиму имају тројицу нападача који су међу четири најбоља стрелца у историји француске репрезентације. Рекордер је ветеран Оливије Жиру, а Антоан Гризман и један од најбољих играча света Килијан Мбапе могли би већ у Немачкој да надмаше другопласираног на вечној листи - легендарног Тјерија Анрија.

Као да то није довољно, ту су и брзоноги Кингсли Коман, Интеров Маркус Тирам и двојица Мбапеових саиграча из Париза - Усман Дембеле и Рандал Коло Муани.

Конце игре на средини терена вући ће високи Антоан Рабио и спретни двојац из Реал Мадрида - Едуардо Камавинга и Орелијен Чуамени.

Највеће изненађење селектор Дидије Дешан је направио уручивши позив искусном Енголо Кантеу. Некада један од најбољих дефанзивних везних играча на свету није играо за национални тим још од јуна 2022. године. Пропустио је Мундијал у Катару и деловало је да је одласком у Саудијску Арабију завршио мисију у репрезентацији.

Имаће Дешан слатке муке да нацрта дефанзивну линију пошто на располагању има играче за којих тајни у фудбалу нема. Све искуснији и бољи један од другог, ту су Тео Ернандез, Ибрахима Конате, Жил Кунде, Ферлан Менди, Бенжамен Павар, Вилијам Салиба и Дајо Упамекано.

После дуго времена на великом такмичењу неће бранити Уго Лорис, рекордер по броју наступа за репрезентацију Француске. Први избор међу стативама биће голман Милана Мајк Мењан, који је повредио мишић на десној бутини само шест недеља пре почетка Европског првенства, али је за очекивати да ће се на време опоравити. У случају нужде, замениће га Алфонс Ареола или Брис Самба.

Од играча без великог репрезентативног искуства у тиму су Жонатан Клаус из Марсеја и млади двојац Пари Сен Жермена - Ворен Заир Емери и Бредли Баркола.

Фаворити у групи са Холандијом, Аустријом и Пољском

Куглице на жребу нису биле наклоњене једном од првих фаворита за освајање Европског првенства. Група са Холандијом, Аустријом и Пољском јесте незгодна, али би, у сваком случају и на сваком такмичењу, све осим пласмана Француза у осмину финала било право чудо.

Прва утакмица против Аустрије биће важна за скидање притиска и подизање самопоуздања, преко потребног у неминовној борби за прво место у групи са Холанђанима.

Да су и у том дуелу фаворити доказали су "галски петлови" у квалификацијама, пошто су два пута надиграли Холандију, уз само један примљен гол за 180 минута фудбала (4:0 и 2:1).

Против Аустрије нису играли од Лиге нација 2022, када су пред својим навијачима тријумфовали са 2:1, а у Бечу поделили плен (1:1). Заправо, Французи су од Аустријанаца последњи пут изгубили (1:3) давне 2008. у квалификацијама за Светско првенство, а и једни и други остали су тада на табели иза репрезентације Србије.

Имају "триколори" рецепт и за Пољаке које су са 3:1 елиминисали у осмини финала Мундијала у Катару пре две године.

Састав репрезентације Француске

Голмани: Мајк Мењан (Милан), Алфонс Ареола (Вест Хем), Брис Самба (Ланс);

Одбрана: Тео Ернандез (Милан), Ибрахима Конате (Ливерпул), Жил Кунде (Барселона), Ферлан Менди (Реал Мадрид), Бенжамен Павар (Интер), Вилијам Салиба (Арсенал), Дајо Упамекано (Бајерн), Жонатан Клаус (Марсеј);

Везни ред: Едуардо Камавинга (Реал Мадрид), Антоан Гризман (Атлетико Мадрид), Енголо Канте (Ал Итихад), Адријен Рабио (Јувентус), Орелијен Чуамени (Реал Мадрид), Јусуф Фофана (Монако), Ворен Заир Емери (Пари Сен Жермен);

Напад: Килијан Мбапе (Реал Мадрид), Кингсли Коман (Бајерн), Оливије Жиру (Лос Анђелес), Усман Дембеле (Пари Сен Жермен), Рандал Коло Муани (Пари Сен Жермен), Маркус Тирам (Интер), Бредли Баркола (Пари Сен Жермен).

Распоред утакмица репрезентације Француске:
17. јун: Аустрија - Француска (21.00, Диселдорф)
21. јун: Холандија - Француска (21.00, Лајпциг)
25. јун: Француска - Пољска (18.00, Дортмунд)

Наступ у суседној Немачкој биће тек четврто учешће репрезентације Аустрије на завршном турниру Европског првенства. Занимљиво, редовнији су аустријски фудбалери били на првенствима света, на којима су играли седам пута, додуше ниједном након 1998. године.

И највећи успех аустријског фудбала – треће место, десио се на Мундијалу, укупно петом, а другом послератном, давне 1954. у Швајцарској.

На европској фудбалској смотри Аустријанци су дебитовали 2008. године, када су у тандему са Швајцарцима били и домаћини. Пропустили су шампионат 2012. у Украјини и Пољској, али су на последња два били присутни.

И 2008. и 2016. завршили су такмичење већ након прве фазе и без победе, а најбољи резултат остварили су на претходном првенству Старог континента, неочекивано одиграном 2021.

Забележили су пре три године своја прва и још увек једина два тријумфа на Еуру – против Северне Македоније (3:1) и Украјине (1:0). Пораз од Холандије (2:0) није спречио пласман у нокаут фазу са друге позиције у групи Ц, али је будући шампион Италија славио на Вемблију у осмини финала (2:1), тек након продужетака.

Пласман у Немачку, на треће узастопно првенство Европе, што им никада раније није пошло за ногом, Аустријанци су изборили као другопласирана селекција у квалификационој групи Ф, у којој су били Белгија, Шведска, Азербејџан и Естонија. Све су их аустријски фудбалери победили по два пута, осим Белгије, са којом су ремизирали (1:1) у Бриселу и изгубили у Бечу (2:3).

Аустрија ће се у Немачкој такмичити у јакој групи Д са добро познатим ривалима, пошто су јој се са Холандијом путеви укрстили и на претходном првенству Европе, док је са Французима била у истој скупини Лиге нација 2022.

Ралф Рагник - "даје ти крила"

Тим који ће Аустрију представљати на Европском првенству у Немачкој одабрао је Ралф Рагник (65). Немац је селектор аустријске репрезентације од априла 2022. године. Почео је неславно, испадањем из Лиге А Лиге нација, али је оправдао поверење водећи Аустријанце кроз квалификације за Евро.

Након кратке и скромне играчке каријере коју је градио углавном по немачким нижим лигама, Рагник је већ у својим двадесетим са терена прешао на клупу и средином осамдесетих започео тренерску каријеру као тренер-играч у Викторији из родног Баканга.

Стицао је дуго искуство у нижим лигама, развојним тимовима и млађим категоријама, освојио је и Бундеслигу са Штутгартовим дечацима старости до 19 година, а први значајан резултат направио је 1999, када је први и једини пут у историји клуба довео мало познати Улм 1846 до Бундеслиге.

Завредео је тако пажњу Штутгарта, па је након играња за други тим, тренирања другог тима и тренирања млађих категорија, коначно преузео прву екипу славног клуба из средишта немачке ауто-индустрије.

Током наредне две деценије Рагник се, са спорадичним паузама, селио са клупе на клупу познатих клубова у Бундеслиги и Бундеслиги 2, а нарочито је био успешан у преласку из другог у први ранг немачког фудбала. Након Улма, изборио је промоцију у елиту са Хановером, Хофенхајмом и Лајпцигом.

Освојио је 2000. са Штутгартом европски Интертото куп, 2019. Куп Немачке са Лајпцигом, а највише успеха имао је као шеф струке Шалкеа у два наврата.

Великан из Гелзенкирхена предвођен Рагником био је 2005. вицешампион Немачке и најбољи у Лига купу. Освојио је 2011. Куп, Суперкуп и први пут у историји догурао до полуфинала Лиге шампиона, избацивши Валенсију у осмини финала и милански Интер у четвртфиналу.

Клуб који је у полуфиналу прекинуо Шалкеову европску сезону из снова постао је десет година касније круна Рагникове тренерске каријере, додуше не претерано сјајна круна. Након смене Оле Гунар Солскјера, само једног у низу који су безуспешно покушали да ускоче у ципеле Алекса Фергусона, Манчестер јунајтед је у смирај 2021. ангажовао немачког стручњака као привремено решење до краја сезоне, испоставиће се – једне од најгорих у историји клуба са "Театра снова".

Рагников Манчестер је поражен од Атлетико Мадрида у двомечу осмине финала Лиге шампиона, док је такмичење у енглеском првенству окончао као шести на табели са освојених 58 бодова – најмање у историји клуба откако се на Острву игра Премијер лига.

Очекивано, сарадња је прекинута, а Рагник није остао чак ни консултант у Јунајтеду, како је било најављивано када је потписао уговор са црвеним ђаволима, већ се посветио репрезентацији Аустрије.

Још успешнији него на клупи, био је Ралф Рагник у функционерској фотељи. У улози спортског директора задуженог за оба клуба, један је од најзаслужнијих за узлет и популаризацију Ред Булових фудбалских пројеката – Салцбурга, вишеструког шампиона Аустрије, и Лајпцига, који је између 2012. и 2020. од четврте немачке лиге догурао до вицешампиона државе и полуфиналисте Лиге шампиона, те постао препознатљив у Европи по развоју играча и мудрој трансфер политици.

Немац је 2019. унапређен у шефа за спорт и развој Ред Була, чиме је добио задужење да надгледа и друге фудбалске инвестиције чувеног аустријског бренда, укључујући оне у Њујорку и Бразилу.

Након одласка из Ред Була, а непосредно пре неславне епизоде у Манчестеру, Рагник је 2021. накратко био менаџер за спорт и развој и у тада амбициозној Локомотиви из Москве.

Давид Алаба у специјалној улози

Репрезентацију Аустрије ће и у Немачкој предводити искусни нападач Интера Марко Арнаутовић - рекордер по броју наступа за национални тим и други на вечној листи стрелаца.

Носиоци игре биће и Марсел Сабицер, иза којег је сјајна сезона и финале Лиге шампиона са Борусијом из Дортмунда, дефанзивац Болоње Штефан Пош, везиста РБ Лајпцига Кристоф Баумгартнер и Конрад Лајмер, који је прошле године управо из Лајпцига прешао у Бајерн Минхен.

Очекивано, највише репрезентативаца Аустрије долази из немачке Бундеслиге, али значајан број фудбалера државног тима игра и у домаћем првенству. Чак четворица бране боје бечког Рапида.

Велики хендикеп за Аустријанце је изостанак искусног Давида Алабе. Штопер Реал Мадрида се од средине децембра опоравља од тешке повреде колена и неће заиграти у Немачкој, али ће бити уз национални тим и послужити као веза између свлачионице и стручног штаба јер му је додељена специјална улога капитена ван терена.

Мораће Ралф Рагник на шампионат Европе и без првог голмана пошто се Александер Шлагер и даље опоравља од операције менискуса и није се нашао на списку.

Поглед уназад не храбри Аустријанце

У групи са Француском, Холандијом и Пољском, амбиције репрезентације Аустрије од пре 15 или 20 година биле би сведене на остављање доброг утиска и прихватљиве поразе. И данас је аутсајдер, али не без права да верује да може да помрси рачуне фаворитима или барем да се избори за статус једног од најбољих трећепласираних тимова.

Поглед уназад не храбри Аустријанце пошто су на Европском првенству 2021. поражени од Холандије са 2:0, а Французе су последњи пут савладали (3:1) давне 2008. у квалификацијама за Светско првенство, када су и једни и други остали иза репрезентације Србије.

Одмерили су аустријски и француски фудбалери снаге и у Лиги нација 2022. У Бечу су поделили плен (1:1), док је у Француској домаћин победио резултатом 3:1.

Ни Пољска не буди међу Аустријанцима лепе успомене јер је никада нису победили. Претрпели су три пораза у међусобним дуелима и два пута извукли бод, укључујући и последњу утакмицу (0:0), одиграну у оквиру квалификација за претходни шампионат Европе.

Састав репрезентације Аустрије

Голмани: Никлас Хедл (Рапид Беч), Патрик Пенц (Брендби), Хајнц Линднер (Унион);

Одбрана: Флавијус Данилиук (Салцбург), Кевин Дансо (Ланс), Филип Лајнхарт (Фрајбург), Филип Мвене (Мајнц), Штефан Пош (Болоња), Леополд Кверфелд (Рапид Беч), Гернот Траунер (Фејнорд), Максимилијан Вебер (Борусија Менхенгладбах);

Везни ред: Кристоф Баумгартнер (Лајпциг), Флоријан Грилич (Хофенхајм), Флоријан Кајнц (Келн), Конрад Лајмер (Бајерн Минхен), Александер Прас (Штурм Грац), Марсел Сабицер (Борусија Дортмунд), Романо Шмид (Вердер Бремен), Матијас Сајдл (Рапид Беч), Николас Сајвалд (Лајпциг), Андреас Вајман (ВБА);

Напад: Марко Арнаутовић (Интер), Максимилијан Ентруп (Хартберг), Михаел Грегорич (Фрајбург), Марко Грул (Рапид Беч), Патрик Вимер (Волфзбург).

Распоред утакмица репрезентације Аустрије:
17. јун: Аустрија - Француска (21.00, Диселдорф)
21. јун: Пољска - Аустрија (18.00, Берлин)
25. јун: Холандија - Аустрија (18.00, Берлин)

Холанђани су дебитовали 1976. у Југославији, на последњем првенству са само четири учесника. Изгубили су у полуфиналу на загребачком Максимиру од Чехословачке (1:3), али су победили домаћина у дуелу за треће место (3:2).

Четири године касније, у Италији се први пут такмичило осам националних тимова, а селекција Холандије није прошла ни групну фазу, што јој се десило још само 2012. у Пољској и Украјини.

Од те 1980. па до данас, Холанђани се само два пута нису квалификовали на Европско првенство, а домаћин оба пропуштена била је Француска – 1984. и 2016. године.

Још увек највећи успех холандског фудбала направила је легендарна генерација Руда Гулита, Марка ван Бастена, Франка Рајкарда и садашњег селектора Роналда Кумана, која је 1988, баш у Немачкој (тада Западној) победила резултатом 2:0 Совјетски Савез у финалу на минхенском Олимпијском стадиону.

Након што су подигли пехар, чак три пута су фудбалери у препознатљивим наранџастим дресовима испадали у полуфиналима – 1992. у Шведској, 2000. године, када су заједно са Белгијанцима били домаћини и 2004. у Португалији.

Даље од четвртфинала нису могли 1996. у Енглеској и 2008. у Аустрији и Швајцарској, а на последњем првенству Европе, непланирано одиграном 2021, разочарали су изненађујућом елиминацијом од Чешке (0:2) већ у осмини финала.

Уз титулу шампиона Европе из 1988, Холанђани су нешто раније у два наврата били вицешампиони света – 1974. такође у Западној Немачкој и четири године касније у Аргентини. И трећи пут су изгубили у финалу Мундијала 2010. у Јужној Африци.

До овогодишњег шампионата Европе, поново у Немачкој, где је кроз историју имала највише успеха, Холандија је дошла кроз квалификациону групу Б укојој је са 18 освојених бодова била другопласирана, иза Француске, против које ће поново играти и на Евру у групи Д, где су још КВ и Аустрија, позната муштерија са претходног првенства.

Наранџасти су у квалификацијама два пута изгубили од Француза (0:4 и 1:2), али су им то и једина два пораза, пошто су у два наврата савладали Грчку (3:0 и 1:0), Републику Ирску (2:1 и 1:0) и Гибралтар (3:0 и 6:0).

Роналд Куман - повратник на клупу Холандије

Селектор Холандије на Европском првенству у Немачкој биће Роналд Куман, један од најпознатијих холандских тренера данашњице и бивши фудбалер који је током веома успешне и трофејне играчке каријере, између осталог, освојио Лигу шампиона са Барселоном 1992, а био је и члан репрезентације која је 1988. постала првак Европе.

Пошто се пензионисао као играч Фејнорда, Куман је тренерску каријеру почео у улози помоћника у стручном штабу Гуса Хидинка који је предводио репрезентацију Холандије на Светском првенству 1998. године.

Након турнира у Француској, именован је за асистента у Барселони, а 2000. је први пут добио посао главног тренера у Витесеу са којим је већ у првој и јединој сезони изборио место у Купу Уефа (данас Лига Европе).

Касније током каријере Куман је тренирао готово све најзначајније клубове у домовини (Ајакс, ПСВ Ајндховен, АЗ Алкмар и Фејнорд), а опробао се и у најквалитетнијим европским лигама – водио је Бенфику, Валенсију, Саутемптон, Евертон и Барселону.

Само је у Холандији био шампион – два пута са Ајаксом (2002. и 2004) и једном са ПСВ-ом (2007), али је и Валенсију (2008) и Барселону (2021) предводио до трофеја у Купу Краља, а освајао је и Куп Холандије, Суперкуп Португалије и Суперкуп Холандије познат под именом Трофеј Јохана Кројфа.

Холандски тренер је повратник на клупу националног тима своје земље, пошто је већ био селектор од 2018. до 2020. године. Заменио је тада Дика Адвоката, некадашњег селектора Србије, који са Холанђанима није успео да избори пласман на Светско првенство 2018.

Куман је у првом селекторском мандату стигао до финала Лиге нација 2019. и изгубио од Португалаца (0:1), али је успешно прошао кроз квалификације за Евро 2020. и вратио Холандију на велико такмичење, након што је неочекивано пропустила и Европско првенство 2016. и Мундијал две године касније. Шампионат Европе је одложен за 2021. због пандемије коронавируса, а Куман је место селектора заменио за посао у Барселони.

Вратио се у јануару 2023, након Светског првенства у Катару и повлачења Луја ван Гала. Дебитовао је кошмарно у првом колу квалификација за Евро у Немачкој поразом од Француске која је након 20 минута фудбала водила 3:0, а до краја постигла још један гол.

Није поражавајућа партија у Сен Денију обесхрабрила Кумана и Холанђане. Против Француза нису могли, али су узели по шест бодова свим слабијим противницима и са друге позиције у групи Б заслужили директан пласман на Европско првенство.

Гранитна одбрана и талентован напад

Није једини, али Роналд Куман није искористио нову могућност да на Европско првенство поведе 26 фудбалера, што не мења чињеницу да Холанђани долазе у Немачку у изузетно јаком саставу.

Можда би Куманов списак био мало другачији и за једно име дужи да нису повређени Мартен де Рон и Матс Вајфер, Ноа Ланг.

Талента неће мањкати ни на једном крају терена, али на први поглед ка саставу тима истиче се искуство и квалитет холандске одбран. Уз вечитог команданта и капитена Ливерпула Вирџила ван Дајка, ту су Нејтан Аке из моћног Манчестер ситија, прекаљени Дејли Блинд, Барсин Матијс де Лихт, Интеров тандем Стефан де Фрај и Дензел Дамфрис, шампион немачке са Леверкузеном Џереми Фримпонг...

Каква је концентрација квалитета у задњој линији најбоље осликава чињеница да међу путницима за Немачку није било места за Јана Матсена, левог бека Борусије из Дортмунда, финалисте Лиге шампиона, све док није постало јасно да Френки де Јонг испада из конкуренције, па је Матсен добио прилику да га замени.

Ужасна вест за Холанђане обелодањена је само неколико дана пред почетак Европског првенства - везни фудбалер Барселоне није успео у потпуности да се опорави од повреде скочног зглоба и неће моћи да помогне националном тиму у Немачкој, иако је био на списку селектора Кумана и тренирао у кампу репрезентације.

Није то једини пех који је кројио састав Холандије, пошто се током загревања уочи пријатељског меча са Исландом повредио Теун Копмајнерс, фудбалер Аталанте, са којом је освојио Лигу Европе. Уместо њега екипи се придружио Џошуа Зиркзи, члан Болоње који је прошао све омладинске селекције Холаније, али још увек није дебитовао за први тим.

У недостатку двојице важних играча на средини терена, прилику да заблиста у наранџастом дресу имаће Лајпцигов Ћави Симонс. Иако се у позним играчким годинама преселио у Саудијску Арабију, није заборављен ни Жоржињо Вајналдум.

Задатак да тресу мреже имаће Брјан Броби, Стевен Бергвајн, Доњел Мален, Вут Вегхорст, узданица Ливерпула Коди Гакпо и други најбољи стрелац у историји холандског националног тима - Мемфис Депај.

Циљ је јасан - повратак на врх

Од последња три шампионата Европе, Холанђани су један пропустили, на другом су морали да се пакују већ након групне фазе, а на трећем их је у осмини финала елиминисала Чешка. На место успеха из 1988. долазе са амбицијом да се врате на врх европског фудбала, где су према реномеу и традицији одувек припадали.

Тим којем не мањка искуства, али ни талента и младалачког полета не би смео ни од кога да зазире, па ни од Француза са којима су га немилосрдне куглице на жребу поново спојиле у истој групи. За очекивати је да ће то бити борба за прво место и лакшег противника у осмини финала.

Не треба отписивати ни Аустријанце, али су Холанђани на Евру пре три године показали да са њима умеју - победили су их са 2:0 у другом колу групе Ц.

Утакмице са Пољацима су већ добро истражен терен јер је и 2020. и 2022. судбина хтела да Холандија и Пољска буду у истој групи Лиге нација. Само једном је било нерешено (2:2), а три пута су Холанђани однели по три бода.

Састав репрезентације Холандије

Голмани: Џастин Бајлоу (Фејнорд), Марк Флекен (Брентфорд), Барт Вербруген (Брајтон);

Одбрана: Нејтан Аке (Манчестер сити), Дејли Блинд (Ђирона), Матијс де Лихт (Бајерн), Стефан де Фрај (Интер), Дензел Дамфрис (Интер), Џереми Фримпонг (Бајер Леверкузен), Лутшарел Гертрујда (Фејнорд), Мики ван де Вен (Тотенхем), Вирџил ван Дајк (Ливерпул), Јан Матсен (Борусија Дортмунд);

Везни ред: Рајан Гравенберх (Ливерпул), Тижани Рејндерс (Милан), Јерди Схаутен (ПСВ), Жоржињо Вајналдум (Ал Етифак), Џој Верман (ПСВ), Ћави Симонс (Лајпциг);

Напад: Брјан Броби (Ајакс), Мемфис Депај (Атлетико Мадрид), Стевен Бергвајн (Ајакс), Коди Гакпо (Ливерпул), Доњел Мален (Дортмунд), Вут Вегхорст (Хофенхајм), Џошуа Зиркзи (Болоња).

Распоред утакмица репрезентације Холандије:
16. јун: Пољска - Холандија (15.00, Хамбург)
21. јун: Холандија - Француска (21.00, Лајпциг)
25. јун: Холандија - Аустрија (18.00, Берлин)

У сарадњи са Украјином, Пољска је 2012. била и домаћин првенства Европе, али је највећи успех забележила четири године касније у Француској, када је први и још увек последњи пут прошла групну фазу, у осмини финала на пенале елиминисала Швајцарску, а затим у четвртфиналу на исти начин изгубила од Португалије – будућег шампиона.

Пољаци су у Француској уписали и своја једина два тријумфа на укупно 14 утакмица, колико су их до сада одиграли на шампионатима Европе. У групи Ц савладали су Северну Ирску и Украјину истим резултатом – 1:0.

Ипак, најславнији дани пољског фудбала памте се са светских шампионатима на којима су Пољаци чешће учествовали – укупно девет пута. Дебитовали су већ 1938, док су у Западној Немачкој 1974. и Шпанији 1982. освојили треће место.

До петог у низу учешћа на Европском првенству пољски фудбалери су морали тежим путем пошто се у квалификацијама нимало нису прославили. У наоко убедљиво најлакшој групи Е уписали су три победе, исто толико пораза и три ремија и завршили на трећем месту, иза Албаније и Чешке.

Захваљујући статусу у Лиги нација, где су редовни чланови А дивизије, заслужили су другу шансу у баражу. Стаза А, на коју их је жреб поставио, до Немачке је водила преко Естоније и Велса. Убедљиво су Пољаци у полуфиналу на свом терену победили нејаке Естонце (5:1), али је у Кардифу било драме.

Након 120 минута фудбала на семафору је писало 0:0 и један пенал који је искусни Војчек Шчесни одбранио Данијел Џејмс у последњој серији одвео је Пољску на Европско првенство.

Наклоност куглица на жребу која их је пратила кроз квалификације дошла је на наплату, па ће Пољска у Немачкој играти у неугодној групи Д, у којој ће се за пласман у нокаут фазу надметати са Француском, Холандијом и Аустријом.

Михал Пробјеж - спасилац из сопствених редова

Пољску ће у Немачкој са селекторске позиције предводити Михал Пробјеж (50), широј фудбалској јавности мало познати Пољак родом из Битома, који је у септембру прошле године на клупи националног тима своје домовине заменио Фернанда Сантоша.

Португалац је добио отказ због лоших резултата у квалификацијама за шампионат Европе. Пробјеж се прихватио новог посла у тренутку када су Пољаци били тек четврти на табели групе Е. Успео је да их уздигне до треће позиције, а потом и успешно преброди два бити или не бити дуела у баражу.

Михал Пробјеж је верни ђак пољске школе фудбала који је након скромне играчке готово целу тренерску каријеру градио у познатим и мање познатим клубовима из домовине.

Почео је 2005. на клупи Полоније из родног Битома и променио велики број послодаваца. Тренирао је Лођ, Јагелонију, Вислу из Кракова, Белхатов, Лехију из Гдањска, Краковију и Брук-бет, а једини кратак излет у иностранство направио је крајем 2011, када је на свега девет утакмица предводио солунски Арис.

Са Јагелонијом (2010) и Краковијом (2020) Пробјеж је освојио по један Куп и Суперкуп Пољске. Друго место са Јагелонијом у сезони 2016/17. највише је што је постигао у пољском првенству. Исти тим је у његовом првом мандату, у сезони 2010/11, први пут у историји играо квалификације за Лигу Европе, али је, као и у неколико каснијих покушаја, групна фаза европскох такмичења остала недостижна за садашњег селектора Пољске и његову екипу.

Сарадњу са Фудбалским савезом Пољске Пробјеж је започео у јулу 2022, када је именован за селектора младе селекције (играчи до 21 године старости). На десет утакмица, забележио је са пољским младићима пет победа, три ремија и два пораза, пре него што је позван да притекне у помоћ сениорима.

Жива легенда Роберт Левандовски

Пољску ће на шампионату Европе предводити нападач Барселоне Роберт Левандовски, играч са највише наступа и највише постигнутих голова у историји пољског националног тима.

Требало је да главна помоћ или прва замена за Левандовског у шпицу пољског напада буде Аркадијуш Милик. Иако није добио позив за репрезентативне активности у новембарском и мартовском циклусу, име искусног голгетера Јувентуса нашло се на списку путника за Немачку, али се Милик повредио у припремном дуелу са Украјином.

Сличне (не)среће били су бек Астон виле Мети Кеш и крило Волфсбурга Јакуб Камински, који такође неће играти на првенству Европе.

Од познатијих фудбалских имена међу репрезентативцима Пољске су дефанзивац Арсенала Јакуб Кивиор, млади фудбалер Роме Никола Залевски и Пјотр Зјелински из Наполија.

Селектор Пробјеж ће на Европско првенство повести четворицу голмана. Оливијер Зих је прецртан са коначног списка, али ће путовати и тренирати са екипом у Немачкој. У сваком случају, јасно је ко ће међу стативе када шампионат почне - неприкосновени Војчех Шченсни.

Aутсајдер у изузетно изазовној групи

Утисак који су оставили у квалификацијама и пласман на Евро кроз иглене уши стављају Пољаке у улогу аутсајдера у изузетно изазовној групи Д, али им систем такмичења оставља наду и реалну шансу да се изборе за статус једне од најбољих трећепласираних селекција, за шта ће нарочито важан бити дуел са Аустријом, од које Пољска никада није изгубила.

Од укупно пет међусобних дуела, три су завршена слављем Пољака, а два нису имала победника, укључујући и последњу утакмицу (0:0), одиграну у оквиру квалификација за претходни шампионат Европе.

Неупоредиво мање оптимизма буди код Пољака историја сусрета са Француском и Холандијом. Од Француза су изгубили (1:3) у осмини финала Мундијала пре две године, а нису их савладали, укључујући и пријатељске мечеве, још од борбе за треће место на Светском првенству 1982.

Дубоко се мора заћи у историју фудбала да би се пронашла и победа Пољске над Холандијом - квалификације за Европско првенство 1980. У скорије време, жреб је 2020. и 2022. одредио да Холандија и Пољска буду у истој групи Лиге нација. Само једном је било нерешено (2:2), а три пута су Холанђани однели по три бода.

Састав репрезентације Пољске

Голмани: Војчех Шченсни (Јувентус), Марћин Булка (Ница), Лукаш Скорупски (Болоња);

Одбрана: Јан Беднарек (Саутемптон), Бартош Бережински (Емполи), Јакуб Кивиор (Арсенал), Бартош Саламон (Лех Познањ), Тимотеуш Пухач (Кајзерслаутерн), Павел Давидович (Верона), Себастијан Валукијевич (Емполи);

Везни ред: Пржемислав Франковски (Ланс), Камил Гросицки (Погон Шћећин), Јакуб Модер (Брајтон), Тарас Романчук (Јагелонија), Дамјан Шимански (АЕК), Михал Скораш (Клуб Бриж), Никола Залевски (Рома), Јакуб Пјотровски (Лудогорец), Бартош Слиш (Атланта јунајтед), Себастијан Шимански (Фенербахче), Каспер Урбански (Болоња), Пјотр Зјелински (Наполи);

Напад: Роберт Левандовски (Барселона), Кшиштоф Пјонтек (Башакшехир), Карол Свидерски (Верона), Адам Букса (Анталија).

Распоред утакмица репрезентације Пољске:
16. јун: Пољска - Холандија (15.00, Хамбург)
21. јун: Пољска - Аустрија (18.00, Берлин)
25. јун: Француска - Пољска (18.00, Дортмунд)

Последње је пак било 1992. године, а у претходних седам издања, Италијани су се чак три пута нашли у финалу.

Тријумфални деби и надмудривање у "колевци фудбала"

Први од два трофеја освојили су далеке 1968. године на свом терену, али и првом учешћу на Првенствима Европе. У финалу су тек након реваша – пенали још увек нису били практиковани – успели да савладају Југославију и домогну се титуле која ће им бити једина у наредних 53 године.

У првом мечу је било 1:1, а голове су постигли Џајић и Доменгини, да би Италијани погоцима Риве и Анастасија у другој утакмици победили са 2:0.

Између се сместило неколико пропуштених шампионата, два полуфинала, велики број разочаравајућих испадања, али и два неуспеха у финалима 2000. и 2012. године. када су губили од Француске и Шпаније.

Пред претходно првенство такође им нису даване превелике шансе, пре свега услед квалитета других селекција попут Енглеске и Француске.

Међутим, Италијани су прво веома лако прошли групу са максималним учинком након победа против Турске (3:0), Швајцарске (3:0) и Велса (1:0). Уследила су два тријумфа резултатом 2:1 против Аустрије и Белгије, чиме су се "азури“ пласирали у полуфинале где их је чекао стари дужник – Шпанија. Утакмица је завршена резултатом 1:1, а екипа Роберта Манчинија је прошла у финале након бољег извођења једанаестераца.

У финалу су се састали са Енглеском (1:1) у мечу који су такође одлучили пенали и из ког су Италијани изашли са другом титулом након три везана промашаја енглеских репрезентативаца.

Резервација пута преко Алпа и кратка историја са Албанијом и Хрватском

Одбрану трофеја Италија је започела у у квалификационој групи Ц заједно са Енглеском, Украјином, Северном Македонијом и Малтом.

Мучили су се доста Италијани и показали због чега је њихово освајање турнира представљало изненађење. Енглези су им освету за пораз из финала сервирали из два дела, док је реми са Северном Македонијом у Скопљу додатно закомпликовао ситуацију.

Тек у последњем колу, ремијем са Украјином, "азури" су успели директно да се пласирају на шампионат на ком их је сачекала најтежа група.

Са Албанијом се до сада нису сусретали, што и не чуди, ако се има у виду да су Албанци само једном учествовали.

Са Хрватима су одиграли само једну утакмицу и то на Првенству 2012. у оквиру групне фазе. Меч је завршен резултатом 1:1, што је више ишло у корист Италије која је касније стигла и до финала, док су Хрвати такмичење завршили у групи.

Највеће ривалство у историји Европских првенстава

Са "црвеном фуријом" су пак "азури" креирали вероватно и највеће ривалство у историји Европских првенстава. Турнир у Немачкој биће 11. на ком Италија учествује, а сусрет са Шпанијом 20. јуна биће чак осми међусобни дуел две селекције, с тим што су 2012. године одиграли два меча на једном првенству.

Жреб их је први пут спојио у групној фази 1980. године (0:0) а затим осам година касније када је Италија тријумфовала у мечу у групи са 1:0.

На наредни сусрет чекало се 20 година, а овога пута су Шпанци у свом походу на другу титулу били бољи у четвртфиналу након извођења пенала.

Четири године касније су прво у групи одиграли 1:1, да би Шпанија у финалу убедљиво са 4:0 нанела Италији најтежи пораз до сада.

Наредна два сусрета припали су двоструким шампионима Европе – прво у осмини финала првенства у Француској (2:0), а затим и у полуфиналу пре три године након пенала.

Нови сусрет ће вероватно пресудно утицати на ситуацију у групи, а уједно и на наставак такмичења.

Лучано Спалети - стручњак коме трофеји долазе са годинама

Скромну играчку каријеру током које није напуштао "чизму", Спалети је завршио у Емполију – тиму у ком је започео своју тренерску каријеру. Тренерски таленат је показао веома брзо, водећи тосканску екипу до две везане промоције и пласмана у Серију А.

Уследили су краткорочни послови у Сампдорији и Венецији, да би рођени Тосканац први пут већу пажњу на себе скренуо у Удинезеу који је у 2005. године довео до изненађујућег пласмана у Лигу шампиона.

Тај подвиг му је донео посао у Роми која је током његовог вакта постала конкурент за титулу коју ипак није успела да освоји, али је освојила Куп Италије, чиме је Спалети дошао до свог првог трофеја, а проглашен је и тренером године 2006.

Тренерски пут га је даље водио у Зенит, где је освојио лигу, куп и оборио рекорд по броју мечева без пораза.

Након тога је започео други и много краћи мандат у Роми који је обележио сукоб са Франческом Тотијем, а био је и у Интеру, пре него што је 2021. године преузео Наполи.

Наплитанцима је претходне сезоне донео прву титулу шампиона након скоро 25 година чекања, после чега је од клуба затражио одмор у периоду од годину дана пре него што донесе одлуку о наставку сарадње.

Међутим, изненадна оставка коју је Роберто Манчини поднео на место селектора Италије, натерала је челнике Фудбалског савеза Италије да покуцају на Спалитејива врата. Одговор је био потврдан, па је у августу прошле године Спалети потписао трогодишњи уговор.

Успео је уз доста муке да одведе своју репрезентацију на Евро, а још већи изазов га очекује на самом турниру где ће Италија са звањем шампиона пре свега морати да прође веома тешку групу.

Донарума као окосница и никад слабији напад

Давно су прошла времена када су најбољи нападачи света, осим што су наступали у Серији А, имали италијански пасош. Током 90-их и почетком новог миленијума селектори Италије били су на слатким мукама када је требало да се определе за играче који би предводили напад тима на великим такмичењима.

Сада је проблем пронаћи једног који је постигао више од десет голова у сезони.

Нису Италијани ни пре три године деловали као екипа која је кадра да се нађе у завршници, а камоли да освоји турнир, макар када се у обзир узме клупски и репрезентативни си-ви играча на списку. Међутим, овогодишњи састав делује још слабије, нарочито када је напад у питању.

Федерико Кјеза би требало да буде највећа опасност за противничке одбране, а још увек је недоумица ко ће бити прва "деветка" екипе.

Са друге стране, везни ред и одбрана требало би да буду нешто поузданији део тима. Николо Барела и Жоржињо требало би да пруже сигурност у средини терена, док ће одбраном највероватније командовати одлични Бастони.

Далеко је наравно и дефанзивни део екипе од квалитета неких некадашњих генерација, али га ипак чине играчи са одређеном дозом искуства који су редовни у својим клубовима.

На крају можда и најпоузданији члан екипе - Донарума. Усталио се голман ПСЖ-а међу стативама репрезентације и показао да ће бити достојна замена Ђанлуиђију Буфону.

На претходном такмичењу је показао због чега су га сматрали најталентованијим голманом на свету када је са само 17 година постао први голман Милана, нарочито када се дође до пенал серија. С обзиром на историју Италије на Европским првенствима, као и на тим који ће се вероватно ослонити пре свега на одбрану, Донарума ће бити од веома великог значаја.

Очекивања од браниоца титуле, сходно именима на папиру, поново нису велика. Међутим, Италијани су често показивали да знају како се игра на резултат, нарочито на великим такмичењима, те их нико овога пута вероватно неће отписати, нити би ико волео да се сретне са њима, под условом да прођу “групу смрти”.

Састав репрезентације Италије

Голмани: Ђанлуиђи Донарума (ПСЖ), Гуљелмо Викарио (Тотенхем), Алекс Мерет (Наполи);

Одбрана: Алесандро Бастони (Интер), Матео Дармијан (Интер), Алесандро Бонђорно (Торино), Ђанлука Манчини (Рома), Рикардо Калафиори (Болоња), Ђовани Ди Лоренцо (Наполи), Раул Беланова (Торино), Федерико Димарко (Интер), Андреа Камбијасо (Јувентус);

Везни ред: Николо Барела (Интер), Давиде Фратези (Интер), Брајан Кристанте (Рома), Леренцо Пелегрини (Рома), Николо Фађоли (Јувентус), Жоржињо (Арсенал), Николо Фађоли (Јувентус);

Напад: Федерико Кјеза (Јувентус), Ђакомо Распадори (Наполи), Матео Ретеги (Ђенова), Ђанлука Скамака (Аталанта), Рикардо Орсолини (Болоња), Матија Закањи (Лацио), Стефан Ел Шарави (Рома).

Распоред утакмица репрезентације Италије:
15. јун: Италија - Албанија (21.00, Дортмунд)
20. јун: Шпанија - Италија (21.00, Гелзенкирхен)
24. јун: Хрватска - Италија (21.00, Лајпциг)

Свој деби на Европским првенствима Албанија је имала пре осам година у Француској, када је предвођена Ђанијем Ди Бјазијем завршила као трећа у групи А.

Осим Албаније, групу су чинили још Швајцарска, Румунија и домаћин - екипа Француске. Албанска репрезентација важила је за потпуног аутсајдера и очекивало се да заврше на дну табеле у конкуренцији квалитетнијих и искуснијих састава.

Упркос добром отпору у прва два кола против Швајцараца и Француза, Албанија након првих 180 минута игре на Првенствима Европе није постигла гол, а с обзиром на то да су Румуни победом у последњем колу могли и до проласка у нокаут фазу, очекивало се да ће без већих проблема оставити Ди Бјазијеве изабранике без бода.

Ипак, пред скоро 50.000 гледалаца у Лиону, Албанија је голом Садикуа у смирај првог полувремена дошла до своје прве историјске победе на Европским првенствима.

Највеће изненађење квалификација

Такмичење пре четири године су пропустили након неуспеха у квалификационој групи у којој су остали иза Француске, Турске и Исланда. Нису се квалификовали ни на Светско првенство у Катару, али је нови успех дошао у квалификацијама за овогодишњи Евро.

Албанија је групу са Чешком, Пољском, Фарским Острвима и Молдавијом завршила на првом месту и обезбедила директан пласман на своје друго Европско првенство у историји. Изгубили су само један од осам мечева, а ремији против Фарана и Молдаваца у последња два кола нису их коштали пласмана.

У претходна два квалификациона циклуса албански фудбал је значајно узнапредовао, што је највидљивије кроз тржишну вредност репрезентативаца и кроз квалитет клубова у којима наступају. Стога се очекивало да би Албанци могли да направе још један искорак и у случају наклоности жреба успеју да у свом другом учешћу прођу групу.

Међутим, када је извучена куглица са њиховим именом, очекивања су нагло спласла.

Албанија је извучена у групу Б, у којој се налазе још Италија, Шпанија и Хрватска и тешко је очекивати да би могли да прођу даље, колико год незгодан ривал били.

Силвињо - ризик који се исплатио

Након неуспеха у групи Б Лиге нација, коју су завршили на трећем месту, Фудбалски савез Албаније је одлучио да након три и по године смени Едоарда Реју.

На његово место је првог дана 2023. године доведен некадашњи репрезентативац Бразилац Силвињо који је упркос скромном тренерском искуству брзо успео да оствари запажен резултат.

Највећи део своје играчке каријере Силвињо је провео у Коринтијансу, прошавши млађе категорије бразилске екипе, пре него што је за први тим кроз пет сезона одиграо 177 утакмица. Након тога је уследио прелезак у Европу, тачније у редове Арсенала у ком је провео две сезоне. Осим “тобџија”, наступао је и за Селту и Манчестер сити, а највећи траг оставио је у Барселони са којом је освојио две Лиге шампиона.

Тренерску каријеру започео је у Крузеиру као помоћни тренер, а био је и део стручних штабова Интера за време Роберта Манчинија и бразилске репрезентације док је селектор био Тите. Први посао главног тренера добио је у Лиону 2019. године, али брзо смењен након серије лоших резултата.

Скоро две године касније поново се вратио у Коринтијанс, овога пута у другој улози, али се није задржао ни приближно дуго као што је то био случај у играчком мандату. Међутим, овога пута није морао толико дуго да чека на нови ангажман. Прихватио је позив Албаније и након само једног квалификационог циклуса показао да би упркос раним неуспесима могао да направи значајнију тренерску каријеру.

У два меча против Чеха, Албанија је забележила победу и реми, што им је на крају и обезбедило пласман са прве позиције, с обзиром на то да су екипе биле изједначене са по 15 освојених бодова. Силвињо је стога показао да уме да постави своју екипу у мечевима против фаворизованих ривала, какви очекују Албанце у групној фази.

Европско првенство свакако ће представљати највећи изазов у Силвињовој тренерској каријери, али и прилику да се докаже у мечевима са некима од најквалитетнијих европских селекција. У томе ће му велику помоћ представљати и значајно играчко искуство Пабла Забалете, некадашњег фудбалера Манчестер ситија и репрезентације Аргентине, који има улогу првог помоћника.

Искусан састав који зна да одигра на резултат

Играч од ког се највише очекује свакако је Кристјан Аслани, дефанзивни везни Интера и тренутно највећи таленат албанског фудбала. Некадашњи везиста Емполија успео је да се у веома квалитетној екипи избори за одређену минутажу и свакако ће представљати највећу узданицу, али и играча од ког ће умногоме зависити игра Албаније.

Одбрана је најбољи део тима у ком се налазе најискуснији и играчи са највећим реномеом. Берат Ђимшити и Елсеид Хисај чиниће осовину одбране која ће бити на великим мукама у групној фази, а последња препрека за противничке играче биће искусни Етрит Бериша.

За голове ће бити задужен Армандо Броја, који у Челзију није испунио потенцијал, али је у неколико наврата показао да поседује таленат довољан да се угрозе и најјаче европске селекције, нарочито након прекида и убацивања са стране.

Састав репрезентације Албаније

Голмани: Етрит Бериша (Емполи), Елхан Кастрати (Цитадела) и Томас Стракоша (Брентфорд); 

Одбрана: Насер Алији (Волунтари), Арлинд Ајети (Клуж), Иван Балију (Рајо Ваљекано), Берат Ђимшити (Аталанта), Елсеид Хисај (Лацио), Ардијан Исмајли (Емполи), Мараш Кумбула (Сасуоло), Енеа Михај (Фамалисао) и Марио Митај (Локомотива Москва); 

Везни ред: Амир Абраши (Грасхоперс), Кристјан Аслани (Интер), Недим Бајрами (Сасуоло), Медон Бериша (Лече), Илбер Рамадани (Лече), Клаус Гјасула (Дармштат), Ц́азим Лачи (Спарта Праг) и Ернест Мучи (Бешик); 

Напад: Арбер Хоџа (Динамо Загреб), Јасир Асани (Гванџу), Армандо Броја (Фулам), Мирлинд Даку (Рубин), Реј Манај (Сиваспор) и Таулант Сефери (Банијас).

Распоред утакмица репрезентације Албаније:
15. јун: Италија - Албанија (21.00, Дортмунд)
19. јун: Хрватска - Албанија (15.00, Хамбург)
24. јун: Албанија - Шпанија (21.00, Диселдорф)

Упркос томе што се нису нашли у превише тешкој - иако додуше прилично уједначеној - групи и што су важили за првог фаворита, долазак на Евро био је знатно компликованији од очекиваног.

Пласман у Немачку

У групи са Турском, Велсом, Летонијом и Јерменијом, Хрвати су заузели друго место са бодом мање од Турака и четири више од Велшана, чиме су обезбедили директан пласман на првенство.

Оправо су им победе над Јерменима и Летонцима обезбедиле друго место, с обзиром на то да у два сусрета нису успели да савладају Велшане, док су са Турском разменили по победу у гостима.

Мучила се Хрватска у великом броју мечева и једино је против Летоније у Загребу показала сав свој потенцијал. Једна од ретких светлих тачака био је Андреј Крамарић, који је са четири постигнута гола предводио групу по броју погодака.

Једино што се памти биће ипак нови одлазак на велико такмичење, на ком Хрвати, иако редовни учесници, нису били успешни као на Светским првенствима.

Досадашња учешћа и међусобни дуели са ривалима из групе

Највећи домет Хрватске репрезентације на Првенствима Европе било је четвртфинале, до ког су стигли у два наврата – на дебију 1996. и 2008. године. Два пута нису успели да прођу групу, док су се два пута нашли у осмини финала, али су оба пута поражени, те и даље чекају на први тријумф у нокаут фази такмичења.

Најближе су били 2008. године када су након три тријумфа у групи, међу којима је била и победа над Немачком, у четвртфиналу након пенала изгубили од Турске. У осмини финала 2016. године их је након продужетака избацио Португал, док их је пре четири лета зауставила Шпанија у другој најефикаснијој утакмици у историји Европских првенстава.

Жреб их је поново спојио са Шпанцима у групи Б, у којој се налазе још Италија и Албанија, што ову групу чини најтежом на читавом првенству и Хрвати ће морати да одиграју много квалитетније него што су то чинили у квалификацијама како би имали прилику да се домогну друге фазе.

Првенство у Немачкој међутим неће бити прво у ком су Италија, Шпанија и Хрватска у истој групи. Куглице су их спојиле и 2012. године, а Хрвати су тада ремизирали са „азурима“, док је „црвена фурија“ била боља резултатом 2:1.

„Модри“ су још два пута имали прилику да одмере снагу са "црвеном фуријом", уз половичан учинак из тих мечева. Реванширали су се Шпанцима у групној фази 2016. истоветним резултатом, да бих Шпанија избацила у осимини финала претходног турнира након продужетака резултатом 5-3. Водили су Шпанци у том дуелу 3:1 на пет минута пред крај, али су Хрвати успели да се врате головима Мислав Оршића и Марија Пашалића и изборе додатних пола сата. Ипак, Шпанија је са два гола у продужецима окончала наде Хрвата о новом четвртфиналу.

Златко Далић - вечито оспоравани победник

Откако је сео на клупу репрезентације Хрватске, Златко Далић се суочавао са критикама и често је био оспораван од стране хрватске јавности која је главни разлог за велике успехе националне селекције у претходном периоду придавала пре свега квалитетном играчком кадру.

Међутим, када једног дана одлучи да пусти кормило репрезентације, или пак добије отказ о ком се дуго говори, иза њега ће остати резултати који ће наследницима бити тешко достижни.

Један од разлога за широко распрострањено неповерење у Далића јесте и његова скромна играчка каријера, чији је највећи део провео у Вартексу. Опрему сплитског Хајдука задуживао је три пута, а за укупно шест сезона на „Пољуду“ забележио је само 37 наступа.

Први тренерски посао нашао је управо у Вартексу где је као помоћник неколико сезона пекао занат од Мирослава Ћире Блажевића.

Након тога га је тренерски пут преко Ријеке, Тиране и Копривнице водио до Блиског Истока где је предводио клубове у Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима.

Након седам година на Арапском полуострву, 2017. године је стигао позив Фудбалског савеза Хрватске који се не одбија, те је Далић наследио Анту Чачића на месту селектора услед лоших резултата.

Одмах по доласку Далић је обећао да ће се повући уколико се репрезентација не пласира на Светско првенство у Русији, што у моменту када је потписивао уговор није деловало као претерано лак задатак. Непуних годину дана касније, Хрватска је играла финале Светског првенства, те је упркос поразу од Француске направила највећи успех у историји, премашивши за корак генерацију која је завршила као трећа на Мундијалу у Француској 1998.

На већ споменутом првенству 2020. године заустављени су у осмини финала, да би поново засијали на Мундијалу у Катару где су завршили као трећи, иако је већ тада у току била смена генерација за коју се веровало да ће на видело избацити све Далићеве стратешке недостатке.

То се међутим није десило. Далић је остао на месту селектора и обезбедио Хрватској одлазак на ново велико такмичење на ком ће његова селекција имати улогу благог аутсајдера на коју се већ навикла и коју је одлично играла у претходних шест година.

Испраћај за Модрића

Упркос позним играчким годинама и смањеној минутажи у Реал Мадриду, Лука Модрић ће свакако бити највећа узданица Хрватске на предстојећем Евру.

Током сезоне је више пута нагласио да се налази у одличној форми и да се није заситио фудбала, што је свакако добра вест за Далића, али и његове саиграче.

Јасно је да је зенит Модрићеве каријере прошао и да је више него довољно учинио кроз богату репрезентативну каријеру, те да није остало много тога да докаже. Међутим, његово искуство и пре свега жеља које очигледно не мањка свакако би били од велике помоћи подмлађеном саставу Хрватске.

Осим њега, од искуснијих играча Хрватска се може ослонити на Матеа Ковачића, Домагоја Виду, Андреја Крамарића, Марсела Брозовића и Доминика Ливаковића. Најбољи стрелац Хрватске на Европским првенствима је Иван Перишић са четири постигнута гола, док Лука Модрић има три поготка крај свог имена.

Највећи знак питања за Хрватску свакако ће представљати одбрана коју сада чини велики број младих фудбалера међу којима се истиче Јошко Гвардиол, од кога се очекује да игре приказане у Катару подигне на виши ниво.

Састав репрезентације Хрватске:

Голмани: Доминик Ливаковић (Фенербахче), Ивица Ивушић (Пафос), Недиљко Лабровић (Ријека)

Обрана: Јосип Јурановић (Унион Берлин), Јосип Станишић (Бајер Леверкузен), Мартин Ерлић (Сасуоло), Јосип Шутало (Ајакс), Домагој Вида (АЕК), Марин Понграчић (Лече), Јошко Гвардиол (Манчестер сити), Борна Соса (Ајакс)

Везни ред: Лука Модрић (Реал Мадрид), Марсело Брозовић (Ал Наср), Матео Ковачић (Манчестер сити), Ловро Мајер (Волфсбург), Марио Пашалић (Аталанта), Лука Иванушец (Фејнорд), Мартин Батурина (Динамо Загреб), Лука Сучић (Салзбург), Никола Влашић (Торино)

Напад: Анте Будимир (Осасуна), Андреј Крамарић (Хофенхајм), Бруно Петковић (Динамо Загреб), Иван Перишић (Хајдук Сплит), Марко Пјаца (Ријека), Марко Пашалић (Ријека)

Распоред утакмица репрезентације Хрватске:
15. јун: Шпанија - Хрватска (18.00, Берлин)
19. јун: Хрватска - Албанија (15.00, Хамбург)
24. јун: Хрватска - Италија (21.00, Лајпциг)

Могло се и тада наслутити да ће смена генерација бити тешка и изазовна, имајући у виду квалитет носилаца игре који су у периоду од 2008. до 2012. проживљавали зенит својих клупских и репрезентативних каријера.

Талената и потенцијалних наследника није мањкало, међутим ретки су били они који су успели да испуне макар делић великих очекивања која су им наметнута у нади да ће Шпанија још дуго остати у европском и светском врху.

Резултатска криза и историја на Европским првенствима

Стога је највећи успех "црвене фурије" након три везана пехара почетком претходне деценије, а одржано је од тада пет великих такмичења, било полуфинале претходног Европског првенства када су елиминисани од Италије након пенала.

Осим два трофеја из 2008. и 2012. године, Шпанија се на фудбалски кров Европе пела још једном, давне 1964. године када је као домаћин освојила друго по реду Европско првенство.

Премијерно и наредна три првенства су пропустили да би финале из 1984. године у ком су изгубили од Француске било њихов далеко највећи успех све до краја прве деценије 21. века.

Успевали су два пута да се домогну четвртфинала 1996. и 2000. године, али су им пролаз међу четири најбоље екипе онемогућили прво Енглеска, па затим Француска.

Пре четири године су дошли близу новог финала, након победа над Хрватском у продужецима и Швајцарском након пенала, али су их, такође након пенала, зауставили каснији шампиони и велики ривали – Италијани.

Пут до Немачке и историјски меч са Хрватском

Шпанци су се на Евро у Немачкој квалификовали без већих проблема, што је последица како њихове прилично добре и ефикасне игре, тако и нешто лакше групе у којој су се нашли Шкотска, Норвешка, Грузија и Кипар.

Изабраници Луиса де ла Фуентеа забележили су седам победа у осам утакмица, а једини пораз нанели су им Шкоти на "Хемпден парку". Тријумфи од 6:0 против Кипра и 7:1 у Грузији показали су сав офанзивни потенцијал Шпаније која свакако има чему да се нада у Немачкој, иако је жреб сместио у групу смрти, пуну старих познаника.

Осим Шпанаца, у групи Б налазе се Италија, Хрватска и Албанија, те ће троструки шампиони морати да наставе са одличним партијама како би покушали да макар понове успех са претходног првенства.

Са Албанијом, која је само једном била учесник, Шпанија се до сада није састајала на Европским првенствима, али је са Хрватском и Италијом исписивала историју европског фудбала.

Са "модрима" су одмеравали снаге на три везана првенства, почевши од минималне победе у групи 2012. године. Хрватска је узвратила четири године касније, такође у групној фази, резултатом 2:1, да би пре три године две екипе у осмини финала одиграле други најефикаснији меч у историји такмичења у ком је Шпанија тријумфовала након продужетака са 5:3.

Легендарно ривалство са Италијом

Историјат сусрета са Италијом, којих је до сада било седам, започет је управо на "чизми" још 1980. године када су две селекције одиграле меч без голова у групној фази. Осам година касније у Немачкој, Италијани су победом од 1:0 допринели раном завршетку такмичења "црвене фурије".

Сукоб се заоштрио 2008. године када су Шпанци у четвртфиналу избацили Италијане након пенала у свом првом походу на европску круну, да би кулминирао четири године касније у финалу у Кијеву, након што је Шпанија убедљиво победила са 4:0. Претходно су се две селекције састале и у групној фази истог првенства, а резултат је био 1:1.

Освета Италије стигла је брзо и сервирана је из два дела. Прво у осмини финала 2016, а након тога у полуфиналу претходног Еура.

Од нових дуела очекује се да буду подједнако занимљиви и неизвесни, а од саме групе да оправда очекивања и етикету групе смрти која јој је наденута.

Луис де ла Фуенте - специјалиста за рад са младима

Након што је Луис Енрике поднео оставку после пораза од Марока и елиминације са Светског првенства, очекивало се да ће Фудбалски савез Шпаније морати добро да се намучи како би пронашао његову замену и селектора који би коначно донео са собом континуитет добрих игара.

Ипак, само четири дана од Енриковог неопозивог отказа, Луис де ла Фуенте, некадашњи леви бек Атлетик Билбаа и селектор млађих категорија Шпаније добио је унапређење, након што је претходно водио шпанску селекцију до 23 године.

Највећи део своје играчке каријере Де ла Фуенте је провео управо у Билбау, чију је омладинску школу прошао пре него што је неколико година провео у другом тиму. Са тимом из Баскије освојио је две титуле шампиона Шпаније, а наступао је још и за Севиљу и Алавес.

Тренерски занат почео је да пече у нижеразредној Портулагети 1997. године, након чега је педводио Ауреру, млађе категорије Севиље и Билбаа, као и други тим баскијске екипе.

Две године је провео и као главни тренер Алавеса, пре него што је 2013. добио посао тренера репрезентације Шпаније до 17 година. На тој позицији провео је пет сезона, након чега је преузео селекцију до 21 године коју је водио све до унапређења. Велико искуство у раду са млађим категоријама донело му је посао селекотра А селекције, а додатно је помогла и сребрна медаља са Олимпијских игара у Токију.

Одмах по доласку, Де ла Фунете је показао да му период прилагођавања неће бити потребан. Осим рутинског пласмана на Евро, освојио је и треће издање Лиге нација у чијем финалу је Шпанија након пенала савладала Хрватску.

У Немачкој га очекује највећи изазов у досадашњој тренерској каријери, а од избора играча који је након доласка златне генерације постао много захтевнији, умногоме ће зависити пласман Шпанаца

Све очи упрте у Морату и Родрија

О томе колико је промена шпански национални тим у неколико претходних такмичарских циклуса најбоље говори чињеница да ће епитет најискуснијег играча понети нападач Атлетко Мадрида Алваро Мората.

Осим тога, Мората је постигао убедљиво највише голова у дресу са државним грбом, када се у обзир узму сви играчи који су прошли квалификације.

Требало би стога некадашњи центарфор Челзија и Јувентуса да буде предводник нове генерације, у чему ће му свакакао помоћи завидно искуство играња великих такмичења.

Првенстово у Немачкој биће трећи Евро на ком ће Мората наступити, а на претходна два је постигао чак шест голова, чиме је постао најбољи стрелац Шпаније на Европским првенствима у историји, те ће бити у прилици да тај учинак побољша.

Након Морате, највише ће се очекивати од Родрија који је својим играма у претходне две године доказао да је тренутно најбољи задњи везни фудбалер на свету. Уз још пар искуснијих играча, шпанску селекцију чини велики број младих и талентованих фудбалера који немају превише искуства – већина још увек нема ни 30 наступа за репрезентацију.

Стога се Шпанци не налазе у најужем кругу фаворита за освајање такмичења, али свакако нису екипа коју треба олако схватити, имајући у виду велики таленат и жељу за доказивањем. 

Састав репрезентације Шпаније

Голмани: Унаи Симон (Атлетик Билбао), Давид Раја (Арсенал), Алекс Ремиро ( Реал Сосиједад);

Одбрана: Дани Карвахал (Реал Мадрид), Хесус Навас (Севиља), Ејмерик Лапорт (Ал Наср), Робин Ле Норманд (Ееал Сосиједад), Наћо (Реал Мадрид), Данијел Вивијан (Атлетик Билбао), Алекс Грималдо (Леверкузен), Марк Кукуреља (Челси);

Везни ред: Родри (Манчестер сити), Мартин Зубименди (Реал Сосиједад), Микел Мерино (Реал Сосиједад), Фабијан Руиз (ПСЖ), Педри (Барселона), Алекс Баена (Ђирона), Фермин (Барселона);

Нападачи: Феран Торес (Барселона), Дани Олмо (Лајпциг), Нико Вилијамс (Билбао), Алваро Мората (Атлетико Мадрид), Хоселу (Реал Мадрид), Микел Ојарзабал (Сосиједад), Ламин Јамал (Барселона), Ајозе Перез (Реал Бетис).

Распоред утакмица репрезентације Шпаније:
15. јун: Шпанија - Хрватска (18.00, Берлин)
20. јун: Шпанија - Италија (21.00, Гелзенкирхен)
24. јун: Албанија - Шпанија (21.00, Диселдорф)