Екипа која је стигла до четвртфинала Олимпијског турнира у Лондону, тешком муком се пласирала на Мундијал у Бразилу, захваљујући бољој гол-разлици од Панаме.

Хондурас ће тако трећи пут у својој историји играти на завршном турниру Светског првенства. Пре четири године у Јужној Африци заузели су последње место у групи, али нису разочарали својим играма.

Ипак, селектор Луис Фернандо Суарез у тиму има неколико играча који могу да изненада, нарочито због чињенице да нису познати широј фудбалској јавности. Вилсон Паласиос сигурно је најпознатији играч ове екипе, а уз Емилија Изагиреа и Џерија Бенгстона требало би да буде покретачка сбага екипе.

Хондурас се у Бразилу такмичи у групи Е, заједно са селекцијама Швајцарске, Француске и Еквадора.

Победе над Северном Ирском и Израелом најавиле су добру игру "зборнаје", али је победа над Португалцима, голом Александра Кержакова прокрчила пут до првог места у групи и директног лета за Бразил.

Руси су на Мундијалима највише догурали до полуфинала. Стигли су до четвртфинала у Шведској 1958, Чилеу четири године касније као и у Мексику 1970. године. Домаћини турнира су прекинули мундијалски наступ "зборнаје" на прва два, док је у Мексику Уругвај послао Русе кући.

У Енглеској 1966. године, са легендарним Левом Јашином, Руси су освојили прво место у групи, али су поражени у полуфиналу од Западне Немачке, а потом и од Португала у мечу за треће место. 

На последња два Мундијала на којима су се појавили, Руси нису успели да прођу групу. У САД 1994 године нису се прославили, не рачунајући победу над Камеруном од 6:1, када је Олег Саленко постигао пет голова. Ни 2002. године нису били ништа бољи, док се за Мундијал 2006, и Мундијал 2010. године нису ни пласирали.

Да сада дувају неки други ветрови, доказује директан пласман на Светско првенство под командом Фабија Капела.

Италијан, познат по томе да дефанзива доноси добре резултате, своје замисли је, опет, "зацементирао" испред гола Игора Акинфејева.

Голман московског ЦСКА је бранио сваки минут у квалификацијама а примио је само пет голова.

Задњу линију и прилаз голу је "закључао" искусни Сергеј Игнашевич, уз нераздвојну браћу Березуцки, Алексеја и Василија.

Уз Алана Џагојева, у креацији напада ће учествовати и "веза" из Зенита, Роман Широков и Виктор Фајзулин, док ће напад предводити увек опасни Александар Кержаков.

У групи са Србијом, Хрватском, Шкотском и Велсом, Белгијанци су готово савршено одиграли квалификације. Прво место, од старта па до завршетка квалигфикација, није доведено у питање, па је пласман обезбеђен и пре последњег кола квалификација.

Белгија је учествовала на 11 Мундијала. Највећи успех Белгијанци су забележили 1986. године у Мексику, када су стигли до полуфинала. Аргентина је била прејака за "црвене ђаволе", па је то полуфинале остало као највећи национални успех.

Сада се нација узда у златну генерацију, која се појављује "једном у сто година", да ће коначно поновити успех из Мексика.

Када се погледа њихов тим, заиста се може рећи да се Белгијанци не надају узалуд. На голу је феноменални Тибо Куртоа, док су испред њега један од најбољих дефанзиваца данашњице Венсан Компани, као и Томас Вермелен и Данијел ван Бујтен.

Везни ред чине Аксел Витсел, Маруан Фелаини, Стивен Дефур, Кевин де Брујне као и невероватни Еден Азар.

Напад ће предводити Ромелу Лукаку, који, уз помоћ страховитог везног реда, обећава голове и добру игру у Бразилу.

Пласман на Мундијал је доведен у опасност након шокантног пораза од Либана од 2:1. Тај пораз донео је отказ селектору Чоу Кванграеу, али је екипа победом од 2:0 над Кувајтом стигла до следећег круга квалификација.

Ни тамо није ишло како треба, што јасно говоре нерешени резултати са Узбекистаном и Либаном као и пораз од Ирана. Победа, код куће, над Узбекистаном од 1:0 донело је наду Кореји да ипак може да се нађе међу путницима за Бразил, али је пораз у последњем мечу од Ирана загорчао судбину репрезентацији, која је сада зависила од других.

Ипак, срећа им се осмехнула јер је Катар савладао Узбекистан са 5:1, па је Кореја отпутовала на Мундијал захваљујући гол разлици.

Јужна Кореја је један од најконстантнијих азијских репрезентација када је реч о Светским првенствима. Ипак, никада нису добили меч на Мундијалу све до 2002. године, када је ова земља, заједно са Јапаном, угостила најбоље тимове света.

Уједно, тада је био и њихов најбољи наступ на Мундијалима. Победили су Пољску у првом мечу, а затим и Португал, и домогли се нокаут фазе. Ту нису стали, већ су дошли до полуфинала, и то победама над Шпанијо и Италијом. Али, у полуфиналу их је сачекала Немачка, преко које нису могли даље.

У Јужној Африци, осам година касније, пласирали су се у нокаут фазу, али су испали у првом мечу, од Уругваја.

Оно што брине навијаче у Кореји јесте чињеница да је репрезентација играла квалификације тражећи тим и тражећи игру. Највише се уздају у Сон Хеунгмина и Ку Јачеола, који играју у Немачкој, као и у капитена Ли Чунгјонга, који наступа за Болтон.

Уз играче из који наступају у националном првенству, као што су Ким Шинвук и Ли Кеунхо, момци из Кореје се надају да ће барем проћи групну фазу такмичења.

Тамо их је дочекала Буркина Фасо, највеће изненађење у Африци. У првом мечу, Алжир је изгубио са 3:2, али су код куће победили са 1:0, што је, захваљујући головима у гостима, било довољно за Мундијал.

Мундијал у Шпанији из 1982. године био је први за Алжир. Победом од 2:1 над Западном Немачком су "отворили" групну фазу, али и упркос победи у трећем мечу, над Чилеом 3:2, Алжирци су испали због пораза од Аустрије са 2:0, због гол разлике.

Шампионат у Мексику, четири године касније, био је једнако успешан, односно неуспешан. Два пораза и један реми у групи са Бразилом, Шпанијом и Северном Ирском, "закуцали" су Алжир за дно табеле.

Такође, ни 2010. године није било боље по Алжирце. У Јужној Африци су "заглавили" у групи са Енглеском, САД и Словенијом. Баш као и у Мексику, два пораза и реми, па први лет кући.

Овај пут се надају да ће бити бољи. Репрезентацију предводи Вахид Халилхоџић. Искусни Маџид Бугера је стуб одбране, а талентовани Софијан Фегули из Валенсије, Набил Хилас из Порта као и Ислам Слимани из Спортинга, обећавају занимљиве утакмице.

У једном тренутку, иако фаворити, довели су пласман на Мундијал у питање. Међутим, онда су поново заиграли онако како су показали да могу, надвисили су Катар и Либан, да би у одлучујућем мечу минималним резултатом победили Јужну Кореју. Пут ка Бразилу тада им је био отворен.

Иако релативно убедљива сила на азијском континенту, Иранци до сада нису успели да се докажу и на Мундијалима, на којима су учествовали три пута. Први пут су освојили само бод, захваљујући ремију са Шкотском (1:1).

До прве победе су дошли у свом другом учешћу, када су носиоци игре били Али Даеји, Карим Багери и Мехди Махдевикија. У Француској су били бољи од Американаца (2:1). На истом првенству су поражени од репрезентације Југославије, али у једном тврдом и, суштински, неизвесном мечу.

Њихово последње учешће, у Немачкој 2006. године, ће се памтити поново по само једном освојеном боду, и то у дуелу са дебитантима из Анголе.

Џавад Некоунам је лидер тима, односно играч који је попунио празнину насталу одласком Махдевикије. Ту су и играч Фулама Ашкан Дејагах, као и врло занимљиви нападач Чарлтона Реза Гучанеџад. Искуством доприноси 31-годишњи везиста јерменског порекла, Андраник Тејмоуриан.

Немилосрдни и одлучни у нападу, „жилави" у одбрани, играчи које води Сафет Сушић свакако су једно од најпријатнијих изненађења, не само европских квалификационих група.

Босна и Херцеговина је постигла 30 голова, чиме је била четврта најефикаснија екипа на Старом континенту. Подједнако импресивна била је и одбрана, која је капитулирала само шест пута. Управо им је ова гол разлика омогућила да квалификације заврше на првом месту, испред Грчке која је сакупила подједнак број бодова.

Ово је, наравно, деби Босне и Херцеговине на највећем турниру који фудбал има.

Јасно је да у овом тиму постоји неколико изразито талентованих играча који једним потезом могу да промене ток утакмице. Шпиц предводе Един Џеко и Ведад Ибишевић, док на средини главну реч воде Миралем Пјанић и Звјездан Мисимовић. Емир Спахић је играч од чије игре зависи у највећој мери последња линија наших западних комшија, док на голу стоји Асмир Беговић, један од најбољих премијерлигашких голмана.

Заиграли су боље, али су се онда спотакли и у другом делу квалификација, када их је победио Јордан. Поново су морали да се ваде, али и да се надају повољним резултатима на другим утакмицама, а када је то било најпотребније, на мечу са Ираком, били су најбољи. Тако су капарисали своје место на Светском првенству.

Аустралија је први пут играла на Светском првенству 1974. године, а тадашњи тим, састављен од аматера, није успео да постигне ниједан гол. У Немачкој 2006. године успели су да се домогну осмине финала, када су у неизвесном мечу поражени од Италије, иначе каснијег шампиона.

У Јужној Африци нису прошли групу, али само збг неповољније гол разлике у односу на Гану. Сви памте и њихову победу над селекцијом Србије.

Тим Кејхил остаје прва звезда тима који са клупе води Ангелос Постекоглу. Лукас Нил је играч од кога зависи игра последња линије, а он је познат као неко ко, ма како играо у свом клубу, у националном тиму пружа врло добре партије. Игра Аустралије је током претходних година драстично напредовала, а велики новац који у овој земљи улажу у фудбал даје им за право да се надају да ни у Бразилу неће бити аутсајдер.

На његово место је дошао још један Аргентинац, Хорхе Сампаоло, са којим су Чилеанци направили најбољи низ позитивних резултата икада у једним квалификацијама. Тако су обезбедили место у Бразилу, што им је први пут да два пута за редом путују на највећу светску фудбалску смотру.
Чилеанци играју изразито нападачки, па не чуди што су постигли 29 голова у квалификацијама.

Њихов проблем је игра у дефанзиви, јер су примили чак 25 голова, што је више него иједна селекција која се директно пласирала на Светско првенство.

Чиле је осам пута учествовао на Мундијалима, по чему је изједначен са Парагвајем на четвртом месту свих селекција из Јужне Америке. Најбољи резултат им је треће место на шампионату 1962. године.

Пет пута нису успевали да прођу групну фазу, док су у Француској и Јужној Америци такмичење завршавали у осмини финала.

Највеће звезде тима у Алексис Санчез из Барселоне и Артуро Видал, везиста Јувентуса. Велики хендикеп за овај тим биће одсуство Матијаса Фернандеза, сјајног фудбалера Фиорентине.

Али осмех се брзо вратио на лице у Аргентини када је њихов тим направио низ од 14 мечева без пораза до краја квалификација, што им је природно и донело прво место у Јужној Америци. Аргентиа је постигла 35 голова, а примила само 15, и тако показала већ тада да се налази у најужем кругу фаворита за освајање најважнијег трофеја у свету спорта.

Аргентинци су играли четири финала на Мундијалима, а први пут још на премијерном турниру у Уругвају 1930. године, када их је домаћин победио резултатом 4:2.

Марио Кемпес и Дијего Марадона потом су их, 1978. и 1986. године, одвели до самог краја, да би 1990. године изгубили од Немачке. Од тада, да дакле прошле су 24 године, ниједном нису успели да се пробију даље од четвртфинала.

Када се говори о звездама, није тешко погодити коме припада то звање у тиму Аргентине. Лионел Меси, четвороструки освајач Златне лопте и претендент на титулу најбољег фудбалера у историји, је вођа овог тима.

Меси је освојио све што се освојити може у фудбалу, и то по неколико пута, осим, наравно, Светског првенства. Због тога је његов мотив да на највећој сцени докаже своју вредност огроман. Хавијер Маскерано, Анхел Ди Марија, Серхио Агуеро, Езекијел Гарај, Гонзало Игуаин - само су неки од играча израженог фудбалског педигреа који ће заједно са њим покушати да пишу историју у комшијском Бразилу.

У првој рунди квалификација, Костарика је освојила друго место, иза Мексика. Одбрана Костарике је примила само седам голова у финалној рунди квалификација, најмање од свих осталих ривала. Такође, од пет мечева код куће добили су сваки, што им је осигурало друго место, одмах иза репрезентације САД.

Костарика је, без икакве сумње, једна од најнеискуснијих репрезентација на Мундијалу. Прву утакмицу су одиграли 1921. године, када су победили комшијски Ел Салвадор са 7:0. Иако је резултат обећавао светлу будућност, то се ипак није догодило.

Годинама репрезентација није била ни на каквој фудбалској мапи света, а остатак планете су подсетили да постоје тек 1990. године, када су се пласирали на Мундијал у Италији. Када су се домогли турнира, Костариканци су савладали Шведску и Шкотску и домогли се нокаут фазе, где су, ипак, поражени од Чехословачке.

У овом, свакако највећем успеху националног тима, велику улогу имао је и један човек из Бајине Баште. Велибор Бора Милутиновић био је на клупи Костарике у Италији, и један је од најзаслужнијих што је Костарика први пут била на највећем светском такмичењу.

Наредна два Мундијала су "прескочили", а појавили су се поново 2002. године у Кореји и Јапану. Ипак, у групи са Бразилом, Турском и Кином, Костариканци су завршили као трећи и опростили се од турнира.

Овај пут се полажу веће наде у тим који предводи Брајан Руиз. Фудбалер ПСВ-а, који је играо и у Премијер лиги, кључни је играч репрезентације. Ту су и искусни и проверени Алваро Саборио као и Кристијан Болањос, док ће у нападу бити сјајни, млади Џоел Кемпбел.

Овај пут није баш тако. Италија је завршила квалификације без пораза и једна је од првих репрезентација која је чекирала карте за Бразил.

Дефанзива, која је красила Италију у прошлом веку, сада је баш то - прошлост! Чезаре Прандели форсира нападачку игру, жели интересантне мечеве са много голова, па ће бити занимљиво докле ће таква, потпуно другачија, Италија догурати.

Италија је четири пута освојила титулу светског првака - 1934, 1938, 1982. године и последњу 2006. године у Немачкој. Два пута су били вицешампиони - 1970, као и 1994. године. Ови успеси догурали су "азуре" до другог места на листи најуспешнијих репрезентација у историји, одмах иза Бразила. Такође, Италија је једина репрезентација, опет уз Бразил, која је два пута за редом подигла "богињу".

Национални тим је спој искуства и младих талената, а предводи је један од најбољих голмана у историји фудбала, Ђанлуиђи Буфон. Уз генијалног Андреу Пирла, једини из златне генерације из 2006. године. Напад предводе Марио Балотели и Антонио Касано, два "лоша момка" италијанског фудбала, али два страховита нападача.

Колико је ова генерација "азура" зрела да понови успех из 2006. године, вероватно ћемо сазнати већ након групне фазе.

Ипак, да не иде све по плану било је јасно када су сакупили свега два бода од могућих 18 на старту квалификација! Наступ у Бразилу је био угрожен, али су се Уругвајци "сабрали", одиграли како треба до краја квалификација и докопали се петог места које води у доигравање.

Тамо их је сачекао Јордан. Сасвим очекивано, Уругвајци су победили у првом мечу у гостима са 5:0, па је у реваншу било сасвим довољно 0:0 за укрцавање, на најмања врата, на авион за Бразил.  

Тамо ће покушати, као што су успешно започели у Јужној Африци пре четири године, да поврате славу Уругвају, који је све до 70-их година прошлог века сматран за светску силу у фудбалу.

Свакако, томе су допринеле и две "богиње", освојене 1930, односно 1950, од којих је ова друга баш у Бразилу. Последњи успешан наступ на Мундијалима, пре оног у Јужној Африци, догодио се 1970. године, када су у Мексику стигли до полуфинала.

Од тада, лош период Уругвајаца обележиле су 1994, као и 1998. година, када се нису пласирали на Мундијал у САД, односно Француској. Епизодну улогу су имали у Кореји и Јапану 2002, док су за Светско првенство 2006. године испали у доигравању од Аустралије.

Четврто место у Јужној Африци, до којег су, такође, дошли после доигравања, подсетиле су Уругвајце на старе дане славе, па се читава нација нада да је коначно дошло време и за корак даље.

Без икакве сумње, највише се уздају у Луиса Суареза, најбољег играча Премијер лиге у протеклој сезони, као и у убојитог Единсона Каванија и времешног, али фантастичног Дијега Форлана, који је био најбољи стрелац претходног Мундијала.

Напад је, дакле, најјаче оружје селектора Оскара Табареза, али и у осталим линијама тима су сасвим солидни и искусни играчи. Фернандо Муслера чува мрежу, Дијего Лугано командује одбраном, док ће везни ред "држати" Валтер Гаргано, Кристијан Родригез, Гастон Рамирез..

Пут ка Бразилу није био лаган као онај за Јужну Африку 2010. године, када су победили у девет од десет квалификационих мечева. Истина, екипа Роја Хоџсона није изгубила меч у квалификацијама, али је тек последњи меч са Пољском оверио визу за Бразил.

Два ремија са Украјином, као и мучења у Варшави и Подгорици, унела су нервозу у тим „гордог албиона", све док капитен Стивен Џерард није постигао гол у финишу меча са Пољском, након којег је почело славље.

Енглези се надају да је коначно дошло време да се понови успех из 1966. године, када су подигли "богињу", једини пут од 13 учешћа на Светским првенствима. У Јужној Африци нису баш блистали, јер су једва, победом над Словенијом, прошли групу, након чега их је Немачка Јоакима Лева преслишала са 4:1 и испратила са "црног континента".

Од 1966. године чекају да се „фудбал врати кући", али то се, до сада, није догодило. Сер Боби Робсон је, 1990. године, био најближи том успеху сер Алфа Ремзија, када је водио Енглезе до полуфинала, где их је победила Немачка на пенале.

Свакако највеће наде, енглеска јавност полаже у Вејна Рунија. Нападач Манчестер јунајтеда је постигао седам голова у квалификацијама, што довољно говори о његовом утицају на екипу. Наравно, ништа мање се не очекује ни од Стивена Џерарда, капитена репрезентације, који иако "има годиница", изнова и изнова показује да је још увек један од најбољих везних фудбалера данашњице.

У ногама Френкија Лампарда је додатно искуство, а од млађих - Џека Вилшира, Алекса Окслејда Чемберлена, Џордана Хендерсона, Рахима Стерлинга и Адама Лалане се очекује да заблистају. Рунију ће у нападу друштво правити Данијел Стариџ, који је експлодирао ове сезоне у дресу Ливерпула, па се може очекивати узбудљива игра националног тима Енглеске.

Шпанија је остала доследна и верна свом стилу игре који јој је и домео незабележену доминацију у репрезентативном фудбалу, а то јој је донело тријумф у најмањој европској квалификационој групи у Европи.

Шпанија је победила шест пута, а одиграла је нерешено са Француском и Финском. Тим Висентеа Дел Боскеа је примио само три гола, по чему је такође најуспешнији на Старом континенту. На другој страни терена, међутим, Инијеста и другови нису били подједнако убедљиви, јер су постигли мало голова, барем за своје стандарде (14).

Историја Шпанаца на Светским првенствима можда се најбоље да описати чињеницом да су их деценијама звали "четвртфинални баксузи". "Фурија" је много пута на највеће такмичење одлазила са изузетно јаким екипама, које су прерано напуштале такмичење. Све се, наравно, променило 2010. године.

Ово ће бити десето узастопно учешће на СП за тим са Пиринејског полуострва, 14. укупно. Осим шампионата у Јужној Африци, Шпанци су имали запажен учинак и давне 1950. године, када су такмичење завршили на четвртом месту.

Звезда шпанског тима не постоји, јер је то тим који има веровтно највећу концентрацију квалитета на једном месту. Средина терена је најјачи део тима, а имена Ћавија, Инијесте, Ћабија Алонса, Силве и осталих дају право Шпанцима да очекују да ће жетву трофеја наставити и у Бразилу.

На голу је Икер Касиљас, који, мора се признати, не делује сигурно као што је то био случај пре неколико сезона, али то је данак честог седења на клупи у мадридском Реалу. Серхио Рамос и Пике су међу најбољим штоперима на планети, а напад Шпаније, ако буде фит, предводиће немилосрдни Дијего Коста. Оно што Шпанију одваја од других селекција јесте могућност и да игра без класичног нападача, а да ни најмање не изгуби на убојитости.

Уз домаћина и Аргентину, евентуално и Немачку, Шпанија је без дилеме највећи фаворит. Једини видљив проблем који би овај тим могао да има јесте евентуална презасићеност трофејима, односно мањак мотива као последицу. Небројано пута се показало да највећа такмичења најчешће не освајају најбољи, већ они који то највише желе.

Једине бодове откинули су им Естонци, ремијем од 2:2. Најупечатљивији меч је био онај у коме су "торпедовали" Мађарску са 8:1. Осим тога, врло комотно су победили и Турску и Румунију, па су били међу првима који су резервисали своје место у Бразилу.

Холандија је тим са богатом традицијом на Мундијалима. Са легендарним тренером Ринусом Михелсом, који је предводио тим у коме су играли Јохан Кројф, Јохан Нескенс и остали, играли су финале 1974. године. Четири године касније поново су дошли у прилику да играју за трофеј, али су и тада поражени.

И трећи пут када је "Oranje" стигао до финала, није се радовао. У финалу у Јоханесбургу снове о најважнијем пехару у свету спорта распршио им је Инијеста.

Робин ван Перси је без икакве дилеме вођа ове нове генерације Холандије, коју са клупе предводи нови тренер Манчестер јунајтеда и искусни "тренерски вук" - Луј Ван Гал. Џермејн Ленс, некадашњи играч ПСВ а сада звезда кијевског Динама, израстао је у квалификацијама у једног од најважнијих фудбалера, чији утицај ће сада посебно бити важан када се зна да изостају Рафаел ван дер Варт и Кевин Стротман.

Благи разлог за бригу био је реми са Кенијом на домаћем терену, када је бод спашен тек у заоставном времену другог полувремена голом Намдија Одуамадија. У плеј-офу су Нигеријци поново извукли лакшег противника, па су без већих проблема савладали Етиопију у оба меча.

Нигерија је била сјајна у своја прва два учешћа на Светским првенствима (1994. и 1998. године), јер је оба пута стигла до друге фазе. Од тада се мучи.

Нигерија је три пута испадала у групној фази такмичења, уз освојена само два бода у последњих осам мечева на завршним турнирима, Бразил пружа нову прилику владајућим првацима Африке да заблистају.

Селектор Стивен Кеши је стекао репутацију тренера који се не либи да изостави познатије звезде и уместо њих у национални тим позове играче који играју у домаћим клубовима. Џон Оби Микел је окосница тима на средини терена, док је на голу неприкосновен чувар мреже Лила Винсент Енјеама. Напад предводе Емануел Еменике, Ахмед Муса и Виктор Мозес.

У двомечу за пут у Бразил против великог ривала Египта, убедљиво су славили са 6:1 у првом мечу, тако да пораз од 2:1 у реванши није пуно значио.

"Црне звезде" су до сада учествовали на два планетарна првенства - 2006. у Немачкој су елиминисане од Бразила у 1/8 финала и поред веома добре и допадљиве игре. Четири године касније у Јужној Африци стигли су до четвртфинала и у драматичној утакмици, након играња руком Суареза и промашеног пенала Гијана, касније су, управо после једанаестераца испали од Уругваја.

Екипа је састављена од проверених и доказаних фудбалера који играју широм света - ту су ветерани из Милана - Есијен и Мунтари, и млађа гарда састављена од Ајева, Асамое, Кевина Принса Боатенга и увек незгодног и опасног нападача Асамое Гијана.

Са клупе ће овим играчима командовати Кваси Апија, који ће после прошла два, веома успешна издања на Мундијалима, имати веома тежак задатак у групи са Немачком, Америком и Португалом.

"Панцери" су екипа која је пропустила само два од претходних 19 светских првенстава (1930. и 1950). Кад год су учествовали, били су у самом врху - три пута су били победници (1954, 1974, 1990), а четири пута другопласирани ( 1966, 1982, 1986, 2002). На последња два првенства освојили су треће место.

Тешко је рећи ко је прва звезда и вођа овог тима. Има ту много квалитетних фудбалера који имају такве улоге у својим тимовима широм Европе.

Ипак, кад би смо морали да издвојимо који су ипак мало битнији шрафофви у машини селектора Јоакима Лева, ту листу би чинила имена Месута Озила, Филипа Лама, Бастијана Шванштајгера али и припадници "новог таласа" попут Гецеа и Кроса...

На претходним првенствима света, Португалци су само једном (1960.) дошли до финала, али Еузебио и другови су претпрели пораз од Енглеске. Касније су или пропуштали шампионате, или их завршавали у раној фази.

У Немачкој 2006. године испали су у полфиналу од Француске голом Зинедина Зидана. На прошлом Мундијалу минималним резултатом су елиминисани су у осминифинала од каснијег првака света Шпаније.

Прва и највећа звезда тима је без икакве сумње Кристијано Роналдо, око кога се све врти. Одбрану држе доказани и искусни играчи Пепе и Бруно Алвеш а највећу пртпору Роналду из средњег реда пружа плејмејкер Жаоа Мутињо.

Селектор једног од фаворита за "богињу" је бивши прослављени репрезентативац Пауло Бенто.