Трећи је кроз циљ прошао његов тимски колега Исак Хаџар, па је Ред Бул имао двојицу возача на победничком постољу.

Четврту позицију освојио је Џорџ Расел из Мерцедеса, док је пети био Кими Антонели, нови шампион Формуле 1.

Мерцедес убедљиво предводи поредак конструктора са 652 освојена бода и математички је обезбедио шампионску титулу.

На другом месту је Ферари са 512, док трећу позицију заузима Ред Бул са 415 бодова.

До краја сезоне остало је још неколико трка, а наредна је на програму 22. новембра, кад ће се возити Велика награда Лас Вегаса.

Званичног назива Аутодром Жозе Карлос Пасе, ова стаза представља спој традиције, техничких изазова и јужноамеричке страсти према ауто-мото спорту. Њен препознатљиви распоред, са брзим кривинама очаравајућих назива, оштрим кочењима и висинским разликама достојним ролеркостера, захтева од возача прецизност и храброст, док променљиви временски услови често приморавају тимове да у ходу мењају стратегију.

Стаза Формуле 1 у Сао Паулу нераскидиво је повезана са бразилским легендама попут Ајртона Сене, Емерсона Фитипалдија и Жозеа Карлоса Пасеа. Управо су њихове победе, уз драматичне борбе за шампионске титуле, допринеле да аутодром постане много више од спортског објекта – он је симбол бразилског ауто-мото наслеђа и једно од места на којима Формула 1 најчешће пружа неочекиване преокрете.

Интерлагос је много више од асфалтне трасе на којој се надмећу најбржи возачи света. То је место које је дубоко повезано са бразилским идентитетом и наслеђем Ајртона Сене, чије су победе пред домаћом публиком постале део историје спорта. Од његовог незаборавног тријумфа 1991. године до данашњих борби за шампионске бодове, Сао Пауло остаје једна од најемотивнијих станица у календару Формуле 1.

Историјат Аутодромa Жозе Карлос Пасе

Скоро 50 година пре него што се Сао Пауло нашао на списку градова у којима се одржавају трке Формуле 1 у оквиру светског шампионата, на ободу овог бразилског града почела је да клија идеја о тркачкој стази.

Урбанисту који је 1926. почео да ради на пројекту за проширење града, крајолик је подсећао на Интерлакен (између језера) у Швајцарској, па је и за предграђе Сао Паула убрзо почео да се користи португалска верзија назива – Интерлагос.

Планови који су подразумевали и велики спортски комплекс са тркачком стазом претрпели су бројне измене због кризе након краха берзе 1929. године.

Трке аутомобила, међутим, наставиле су да се одржавају на улицама Рио де Жанеира и Сао Паула упркос тешким временима. Несрећа на једној таквој трци 1936. године у којој су четири особе изгубиле живот, а 37 повређено, била је знак да је неопходно направити стазу.

Изградња аутодрома у Сао Паулу почела је 1938. године, према пројекту бразилског инжењера Луиса Ромера Сансона. Инспирацију за конфигурацију пројектни тим пронашао је у чувеним стазама Бруклендс у Великој Британији, Рузвелтовој траси на Лонг Ајленду у САД и Монлери у Француској.

Аутодром је свечано отворен 12. маја 1940. године, када је одржана Велика награда града Сао Паула.

Победио је Артур Насименто Жуниор у болиду Алфа Ромеа, пред око 15.000 гледалаца. Првобитна конфигурација била је дуга готово осам километара и нудила је низ брзих кривина, што је стазу чинило захтевном и пре доласка најсавременијих тркачких аутомобила.

Промене власништва и унепређења доводили су до пауза у одржавању трка, а крајем шездесетих година била је неопходна детаљна реконструкција и модернизација стазе.

Формула 1 је у Интерлагос стигла 1973. године, у време када је Бразил већ имао светског шампиона Емерсона Фитипалдија. Домаћи возач оправдао је очекивања навијача и победио на првој Великој награди Бразила која се бодовала за светски шампионат.

Међутим, оригинална конфигурација стазе временом је постала предмет расправа због безбедности и све већих захтева модерне Формуле 1. Интерлагос је тонуо у све већу кризу и када су медији стазу почели да називају Бразилским рулетом, шампионат се 1981. године преселио у Рио де Жанеиро, где се Велика награда Бразила одржавала на стази Жакарепагва.

Повратак Формуле 1 у Сао Пауло уследио је 1990. године, после велике реконструкције Интерлагоса. Стаза је значајно скраћена и добила је конфигурацију ближу данашњој, дугу око 4,3 километра. Измена је донела и један од најпознатијих делова стазе, низ кривина у облику латиничног слова S, назван по Ајртону Сени, који је учествовао у саветовању око реконструкције.

Наредне године донеле су траси нову славу и публику. Међутим 2000-те су обележиле и две несреће у другим ауто-мото такмичењима која се организују на Интерлагосу. Унапређењем аутодрома ниво безбедности је додатно подигнута, али се константно ради на додатним побољшањима.

Стаза је 1985. године званично названа Аутодром Жозе Карлос Пасе, по бразилском аутомобилисти који је победио на Великој награди Бразила 1975, а погинуо у авионској несрећи две године касније.

Аутодром у Сао Паулу је, од повратка у шампионат, 1990. године, дочекивао болиде Формуле 1 сваке године са изузетком 2020. када је трка отказана због пандемије корона вируса. Због планова да се Велика награда Бразила врати у Рио де Жанеиро, договорено је да се на Интерлагосу од вози Велика награда Сао Паула, али се то ипак десило тек наредне године.

Од 1973. године Велика награда Бразила и Велика награда Сао Паула укупно су 42 пута угостиле љубитеље тркања на Аутодрому Жозе Карлос Пасе. Ове године такмичење на Интерлагосу чини 20. рунду шампионата, а главни догађај, трка за Велику награду Сао Паула, одржава се 8. новембра од 18 часова по нашем времену.

Особине стазе  

Интерлагос је једна од најкраћих стаза у календару Формуле 1, али њена конфигурација чини је изузетно захтевном. Круг је дуг 4.309 метара и садржи 15 кривина, а за Велику награду Сао Паула вози се 71 круг, односно укупно 305,879 километара.

Смер кретања је супротан од кретања казаљке на сату, што возачима представља додатни физички напор. Интерлагос има изражене промене надморске висине, са висинском разликом од око 43 метра између највише тачке код прве кривине, односно пре Сенине S шикане и најниже код пете кривине.

Најпознатији део стазе је упрраво Сенина S шикана, комбинација прве и друге кривине, која одмах после стартно-циљног правца поставља возаче пред тежак задатак. Након снажног кочења, болиди скрећу улево, а затим удесно док су на низбрдици. Иако делује компликовано, овај део стазе је једна од најбољих прилика за претицање, нарочито у првом кругу трке.

Улазак у Сенину деоницу је и тачка најснажнијег кочења на стази јер се успорава са 336 на 110 километара на час.

Рета oпоста је правац који се налази прекопута главног стартно-циљног правца, нашта његов назив на португалском и сугерише, наилази након треће кривине и још једна је прилика за развијање великих брзина.

Посебно су захтевне кривине Поморанџица (Ларанжиња, кривина 7), Борић (Пинхеирињо, кривина 9) и Мергуљо (Зарон, кривина 11), у којима возачи морају да пронађу прави ритам између кочења и убрзавања. Промене нагиба асфалта додатно утичу на понашање болида, као и неравнине трасе, по којима је Интерлагос озлоглашен.

Најспорија кривина је Пачји кљун. Десети завој Интерлагоса успорава болиде на само 85 километара на час.

Најдужа деоница под пуним гасом је потез од 14. кривине, па преко стартно-циљног правца и све до прве кривине, што је скоро 1.200 метара и готово 15 секунди вожње, уз достизање максималне брзине од 336 километара на час.

У оквиру те етапе стазе је и последња, 15. кривина која је и најбржа и кроз њу се пролази брзином од 318 километара на час.

Аутодром у Сао Паулу није међу најбржим Ф1 стазама, али под пуним гасом пролази се 69 одсто круга.

Стратегије за Велику награду Сао Паула

Трка на Интерлагосу захтева пажљиво усклађивање брзине, стабилности и очувања пнеуматика. Тимови морају да имају на уму да је болидима неопходан добар пролазак кроз техничке кривине, али и довољно велика максимална брзина на правцима, где се отварају најбоље прилике за претицање.

Кључно је пронаћи подешавање које обезбеђује довољну потисну силу за технички захтеван средњи сектор, а да се притом не жртвује превише брзине на правцима. Тај компромис постаје нарочито важан у контексту прописа Формуле 1 за 2026. годину, који наглашавају употребу електричне енергије.
Због кратког круга, возачи су често веома близу, па свака грешка може да доведе до губитка више позиција. Истовремено, бројни завоји и неравнине асфалта оптерећују пнеуматике, због чега инжењери морају пажљиво да прате њихово хабање и температуру.

Стратегија са једним заустављањем може да буде добра опција ако возач успе да очува гуме и одржи стабилан темпо. Ипак, два заустављања могу да донесу предност уколико се пнеуматици брже троше или ако тим жели да искористи свежије гуме за напад у завршници. Избор, као и увек, зависи од услова на стази, температуре асфалта и положаја возача у односу на ривале.

Интерлагос је препознатљив и по непредвидивим временским условима. Киша може да се појави изненада, а стаза због свог распореда и промена надморске висине не мора свуда да буде подједнако мокра. Управо зато трке у Сао Паулу често доносе стратешке обрте и прилике за возаче који умеју да процене када је прави тренутак за промену гума.

Возило безбедности додатно компликује стратегију. Ако се појави у повољном тренутку, возач може да замени пнеуматике уз мањи временски губитак. Међутим, тимови морају да процене и ризик од губитка позиције, јер на краткој стази конкуренти могу брзо да искористе сваку грешку.

Траса у Сао Паулу награђује возаче који умеју да комбинују агресивну вожњу са стрпљењем и правилном проценом ризика. У трци у којој се временски услови брзо мењају, а разлике између болида често нису велике, ситнице могу да буду пресудне за победу.

Уписано у историју Формуле 1

Интерлагос је аутодром на којем су се одиграли неки од најемотивнијих тренутака у историји Формуле 1 јер ту су се толико пута преплитали борба за титулу, национални понос и драматични преокрети.

Прва трка за памћење била је већ 1973. године, када је Емерсон Фитипалди победио на првој Великој награди Бразила у оквиру светског шампионата. Победу је поновио 1974, а 1975. славио је Жозе Карлос Пасе, по којем стаза данас носи име. Три узастопне победе бразилских возача на домаћем терену поставиле су темељ посебне везе између Интерлагоса и публике.

Један од најславнијих тренутака у историји стазе догодио се 1991. године, када је Ајртон Сена коначно победио на тлу домовине.

Бразилац је током завршнице трке имао озбиљне проблеме са мењачем, али упркос физичкој исцрпљености и притиску Рикарда Патрезеа, успео је да задржи вођство и прође кроз циљ као победник. После трке био је толико изнурен да је једва могао да подигне пехар.

Сена је поново тријумфовао две године касније, у трци коју су обележили киша, излетaња болида са стазе и промене стратегије. Упркос бржим болидима Вилијамса, Бразилац је искористио своје искуство у променљивим условима и стигао до још једне победе пред домаћом публиком.

Иако је од 2005. Сао Пауло чак осам пута био одлучујуће место у борби за титуле возача, конструктора или оба, Интерлагос је 2007. године био позорница једног од најнеочекиванијих расплета шампионата. Кими Раиконен је победио на трци и освојио титулу светског шампиона, иако је уочи последње трке сезоне био трећи у генералном пласману.

Уз помоћ тимског колеге Фелипеа Масе и повољног расплета на стази, Финaц је надокнадио заостатак и постао шампион са само једним бодом предности у односу на Луиса Хамилтона и Фернанда Алонса.

Годину дана касније, 2008, Интерлагос је био ход по живцима за љубитеље Формуле 1, нарочито бразилске. Фелипе Маса победио је пред својом публиком и титула шампиона скоро да му је била у рукама. Међутим, док су његова породица и цео Фераријев тим, као и део публике, већ славили, у завршници последњег круга Луис Хамилтон је претекао Тима Глока и освојио пето место које му је било довољно за прву титулу светског шампиона. Маса је победио у трци, али је шампионски пехар отишао у руке Британца. Одлучујућу улогу имала је киша која је изненадила Глока који је имао гуме за суво време.

Још један незабораван тренутак догодио се 2012. године, када је Себастијан Фетел ушао у последњу трку сезоне са предношћу у односу на Фернанда Алонса. Немачки возач је после контакта већ у првом кругу пао на зачеље, али је успео да се избори за шесто место, док је победу на Великој награди Бразила уписао Џенсон Батон. Фетелу су освојени бодови били довољни за трећу узастопну титулу шампиона. Постати троструки светски шампион Формуле 1 управо у Бразилу значи више него иначе, јер је то број титула које је освојио Ајртон Сена, легенда бразлиског и светског аутомобилизма.

Киша је поново имала главну улогу 2016. године, када је Макс Ферстапен извео низ спектакуларних претицања на стази натопљеном водом и завршио трку на подијуму. Вожња на овом издању Велике награде Бразила, тада 19-годишњег Макса, наводи се као изванредан пример умећа у тешким условима, а Интерлагос је још једном показао како киша може да промени однос снага.

Један од најзначајнијих савремених окршаја одиграо се 2021. године, када су се Макс Ферстапен и Луис Хамилтон борили за титулу. Хамилтон је после казне у квалификацијама и старта са зачеља у спринту успео да се домогне пол позиције, а затим и до победе у главној трци. Његов повратак са дна био је један од кључних тренутака у сезони која је кулминирала чувеном борбом за титулу у Абу Дабију.

Интерлагос је поново био поприште спектакла 2024. године. Макс Ферстапен је, упркос старту са 17. места, победио и кишу и конкуренцију, док су Естебан Окон и Пјер Гасли донели Алпину два места на подијуму.

Прве шампионске титуле Формуле 1 на Интерлагосу су, осим Хамилтона (2008), освојили Фернандо Алонсо (2005), Кими Раиконен (2007), Џенскон Батон (2009), као и конструктор Ред бул (2010).

Победе на Великој награди Бразила и Великој награди Сао Паула

Највећа имена Формуле 1 оставила су током протеклих пет деценија дубок траг на Интерлагсу без обзира на то да ли је вожена Велика награда Бразила или Велика награда Сао Паула. Седмоструки шампион Михаел Шумахер четири пута је славио на највишем степенику подијума Аутодрома Жозе Карлос Пасе, док су Луис Хамилтон, Себастијан Фетел и Макс Ферстапен по три пута подизали победнички пехар пред публиком на овој стази.

Иако су забележили по два тријумфа, посебно место у срцима обожавалаца Формуле 1 заузимају Ајртон Сена, Емерсон Фитипалди и Фелипе Маса, чије су победе имале посебну тежину пред домаћом публиком.

Сена је на Интерлагосу победио 1991. и 1993. године, а његов први тријумф остао је до данас један од најемотивнијих тренутака у историји Формуле 1.

Фитипалди је био први победник трке Формуле 1 на овој бразилској стази 1973. године, а славио је и 1974. Три године доминације домаћих возача на Интерлагосу заокружио је Карлос Пасе победом 1975. након чега је постао један од симбола бразилског ауто-мото спорта.

И 21. век донео је радост бразилским обожаваоцима Формуле 1. Фелипе Маса је победио на домаћој трци 2006. и 2008. године. Први тријумф био је опште славље због победе пред домаћом публиком, док је други остао упамћен по жалу за титулом шампиона Формуле 1 која је у последњим тренуцима припала Хамилтону.

У новијој ери, Макс Ферстапен је остварио низ важних победа у Сао Паулу, укључујући тријумфе у драматичним условима.

Ферари и Мекларен имају по девет победа у Сао Паулу, али последњих година Ред бул је почео да се пробија ка врху листе најтрофејнијих тимова на Интерлагосу и за сада има колекцију од седам победничких пехара.

Интерлагос данас

Велика награда Сао Паула привлачи публику из целог света, а атмосферу на трибинама често упоређују са карневалском, уз заставе, музику и снажну подршку возачима.

За разлику од многих модерних стаза, Интерлагос је задржао карактеристичан распоред који комбинује брзе и споре кривине, промене које потичу од висинске разлике и то на кратаком кругу. Због тога је и даље једна од најзахтевнијих стаза па трке често доносе неочекиване победнике и драматичне преокрете.

Иако се календар шири и на друге континенте и нове стазе, бразилски аутодром остаје једна од локација чији значај превазилази спортске резултате. Број љубитеља Формуле 1 у Бразилу расте, што се огледа и у посети Аутодрому Жозе Карлос Пасе током Велике награде Сао Паула. Тродневно такмичење привуче више од 300.000 људи.

Препознајући значај одржавања трка у овом делу света, Формула 1 је у новембру 2026. године продужила уговор Сао Паулу до 2035. године, чиме је потврђен значај Интерлагоса у будућности шампионата.

Интерлагос није само стаза на којој се вози за бодове и титуле. То је место на којем се брзина сусреће са традицијом, где временски услови могу да промене све и где су се у последњим круговима решавале неке од највећих драма Формуле 1. Уз дух Ајртона Сене који лебди над трасом, аутодром у Сао Паулу и даље остаје посебно место у светском ауто-мото спорту.  

Други је био возач Мерцедеса Британац Џорџ Расел, који је за Норисом заостао 0,204 секунде. Међутим, Расел ће због казне стартовати са седме позиције.

Италијан Кими Антонели из Мерцедеса, који је прошле недеље обезбедио шампионску титулу у Ф1, заузео је треће место са 0,625 секунди разлике у односу на победника квалификација.

Трка за Велику награду Бразила биће вожена у недељу од 18 часова.

Антонели се налази на првом месту у генералном пласману возача са 380 бодова. Возач Ред Була Холанђанин Макс Ферстапен је други са 261, док је Британац Луис Хамилтон из Ферарија трећи са 259.

Мерцедес је први у конкуренцији тимова са 630 бодова, другопласирани је Ферари са 504, а на трећем месту је Ред Бул са 382.

Други је био возач екипе Пертамина Ендуро ВР46 Италијан Фабио ди Ђанантонио, док је на трећој позицији завршио Шпанац Хуан Мартин у Априлији.

Главна трка за Велику награду Катара биће вожена у недељу од 17 часова.

Прво место у генералном пласману возача држи Маркез са 411 бодова, док је Мартин други са 362.

У саопштењу је објављено да је број љубитеља Формуле 1 у Бразилу порастао на 75,8 милиона, од којих су 44 одсто жене, а 41 одсто млађи од 35 година.

Повећана је и посећеност Велике награде Сао Паула, која је прошле године достигла 303.627 гледалаца, у односу на 291.717 годину раније.

Председник и извршни директор Формуле 1 Стефано Доменикали рекао је да је Бразил важан део историје и будућности Формуле 1.

"Страст бразилских навијача је изузетна и сваки пут када се вратимо на Интерлагос осећамо њихову енергију на трибинама и широм Сао Паула. Бразил је изнедрио чак 33 возача Формуле 1, међу којима су и Габријел Бортолето и Рафаел Камера, који ће се овог викенда такмичити пред домаћом публиком. Њихово учешће допринеће новим незаборавним тренуцима на стази у Сао Паулу, којих је током претходних година било много", навео је Доменикали.

Иначе, на предстојећој трци у Бразилу која се вози у недељу Макс Ферстапен ће стартовати са зачеља зато што му је уграђен потпуно нови мотор.

"Са великом тугом обавештавамо јавност да је преминуо наш вољени Алан. Много ће недостајати својим најближима, који ће га се радо сећати, као и бројним навијачима на чијој је подршци увек био захвалан", навела је у саопштењу његова супруга Аманда.

Џонс је рођен 1946. године у Мелбурну, а био је други и за сада последњи Аустралијанац шампион Ф1.

Он је током каријере у Ф1 забележио 12 победа и 24 пласмана на победничко постоље.

Био је члан Аустралијске куће славних мотоспорта и Спортске куће славних Аустралије.

Стаза "Аутодром Ерманос Родригез" у престоници Мексика ушла је у историју овог спорта, пошто је на њој исписано једно од највећих достигнућа у модерној ери шампионата.

Антонели је тријумфом у Мексику постао најмлађи шампион Формуле 1, са свега 20 година и 68 дана надмашивши за три године рекорд Себастијана Фетела.

Италија је дочекала хероја на којег је чекала више од пола века, а свет аутомобилизма добио је новог краља.

Ипак, иза великог пехара, победа и рекорда крије се прича која почиње много пре највећих стаза и милионског аудиторијума. Почиње са дечаком који, када је први пут ухватио волан, није желео да га пусти.

Кими је рођен у Болоњи 2006. године, у породици која је већ била тесно повезана са мотоспортом. Његов отац Марко био је возач и власник тркачког тима, па свет брзине за Андреу није био непозната територија. Ипак, чак ни породица није могла да зна колико ће далеко одвести дечакова радозналост и љубав према тркама.

Када је имао само годину дана, отац га је ставио у картинг. Према породичној причи, мали Кими толико се везао за волан да није желео да изађе из возила. Био је то један од оних тренутака који тада делују као симпатична дечја успомена, а тек годинама касније добију готово судбинско значење. Можда је баш тада, у малом картингу, почела прича о дечаку који ће једног дана постати најмлађи светски шампион Формуле 1.

Његов пут није био бајка у којој се све дешава само од себе. Иза талента стајали су сати рада, одрицања и непрестаног учења. Антонели је картинг возио пре него што је научио да пише, а резултатима је убрзо показао да није реч само о детету које воли брзину. Био је то возач који је умео да препозна прилику, донесе одлуку у делићу секунде и остане миран.

Мерцедес је његов потенцијал препознао још 2019. године, када је имао 12 година, и уврстио га у свој јуниорски програм. Био је то важан корак на путу који је требало да га одведе до највишег нивоа аутомобилизма. Антонели је одговорио резултатима - у италијанској Формули 4 остварио је 14 победа и 13 пол-позиција у 20 трка, а освојио је титуле и у италијанском и немачком шампионату те категорије.

Тото Волф и Мерцедес скројили судбину младог Кимија

Његов успон био је толико брз да је Мерцедес донео храбру одлуку – уместо уобичајеног корака кроз Формулу 3, Антонели је директно прешао у Формулу 2. У првој сезони завршио је на шестом месту, али је већ тада било јасно да се од њега не очекује само да стигне до Формуле 1. Од њега се очекивало да тамо остави траг.

У августу 2024. добио је прилику да учествује на званичном тренингу у Монци, а недуго затим потврђено је да ће од 2025. године возити за Мерцедес, наследивши Луиса Хамилтона.

Шеф Мерцедеса Тото Волф имао је велико поверење у њега, а овај му је то вратио.

Са само 18 година нашао се у болиду једног од највећих тимова у историји Формуле 1. На његовим плећима нашла су се велика очекивања, али и питање на које је требало да одговори само на стази - може ли дечак да постане равноправан ривал најбољим возачима света?

Дебитантска сезона донела му је седмо место у генералном пласману и три пласмана на победничко постоље. Било је то довољно да потврди да припада елити, али не и да задовољи амбицију која га је водила од првих дана у картингу.

А онда је стигла сезона која је променила све.

Само је Тото Волф веровао

Нова правила и другачији болиди учинили су да је пред почетак шампионата било тешко поуздано проценити односе снага. Ни најискуснији аналитичари нису могли са сигурношћу да предвиде ко ће бити у предности.

У таквим околностима, Антонели је показао оно што често раздваја таленат од шампиона - способност да се прилагоди, учи у ходу и остане прибран када се притисак повећава. То је одлика која би у будућности могла да карактерише млађе генерације, којима Кими и припада - брзо прилагођавање.

Током сезоне није било довољно само бити брз. Требало је разумети болид, сачувати гуме, проценити када је тренутак за напад и када је мудрије чекати. Требало је прихватити да ниједна трка није добијена пре него што се пређе циљна линија. Антонели је све то радио са смиреношћу која је често деловала неуобичајено за возача његових година.

Иако сезона још увек није готова, Антонели је постао шампион четири трке пре краја, а до сада је сакупио девет победа.

Газета дело спорт истицала је његове "изразите одлике шампиона" – брзину, константност и способност да се носи са притиском.

Није било великих осцилација, непотребне нервозе ни речи које би откривале сумњу у сопствене могућности. У радио-комуникацији са екипом увек је био дечачки сталожен.

Један од најупечатљивијих тренутака сезоне била је Велика награда Италије у Монци. После казне због замене мотора, Антонели је стартовао са зачеља, далеко од позиције са које се обично напада победа. Али одустајање никада није било део његовог тркачког карактера. Пробијао се кроз поредак, проналазио простор тамо где га је наизглед било немогуће пронаћи и извео чак 26 претицања на путу до тријумфа.

Била је то трка која се не памти само по резултату. Победа у Монци, пред италијанским навијачима, имала је посебну тежину. За њих то није био само тријумф једног возача већ наговештај да се у њиховој земљи поново рађа шампионска прича.

Портал Формула пасион у тексту Винћенца Боргомеа оценио је да је Антонели "већ освојио све" и пре него што подигне шампионски пехар. Није реч била само о победама, бодовима или рекордима. Освојио је пажњу јавности, наклоност навијача и поштовање људи који знају колико је тешко опстати у спорту у којем једна грешка може да поништи све.

Кими је постао је симбол нове генерације.

Коријере дела сера описао га је као "чудо из Болоње", истичући зрелост коју је показао упркос младости и малом броју сезона у најјачој категорији.

Италија је чекала титулу скоро цео век

За Италију, та титула значи много више од спортског успеха. Земља са дубоким коренима у аутомобилизму деценијама је чекала да поново добије светског шампиона у Формули 1.

Последњи Италијан који је освојио титулу био је Алберто Аскари, светски првак 1952. и 1953. године.

Од тада су генерације навијача одрастале уз успомене на старе шампионе и наду да ће се једног дана појавити возач који ће вратити италијанску заставу на сам врх.

Антонели је ту наду претворио у стварност. Постао је лице једне спортске генерације и разлог због којег су се навијачи поново окупили око сна који је дуго чекао да буде остварен.

Дечак са таљателама и Енди

Ипак, ни светска титула није променила све оно што га чини Кимијем. Иза возача који управља болидом при брзинама већим од 300 километара на час и даље стоји младић коме много значе породица и мали ритуали који га подсећају на живот изван стазе.

Његово име Кими није настало по узору на финског шампиона Кимија Раиконена. Надимак је предложио породични пријатељ и некадашњи италијански возач Енрико Бертађа.

Мајка Вероника поклонила му је за деби у Формули 1 огрлицу са привеском у облику репа кита, као амајлију за срећу. После победе у Кини, код куће су га чекале омиљене таљателе које му припрема мајка.

У томе се можда и налази најлепши део његове приче. За свет је постао шампион, рекордер и спортска сензација. За породицу је и даље Кими – дечак који је још са годину дана одбијао да пусти волан, дете које је одрастало уз звук мотора и које је, корак по корак, стигло до сна који делује готово нестварно.

Од сада ће свака његова трка бити посматрана кроз призму шампиона, а сваки резултат поређен са оним што је већ постигао.

На крају, прича о Кимију Антонелију није само прича о најмлађем светском шампиону Формуле 1. То је прича о дечаку који је пронашао оно што воли пре него што је уопште могао да објасни зашто то воли. О породици која је препознала и подржала његов сан. О таленту који је добио прилику, о раду који је ту прилику претворио у успех и о младом човеку који је, упркос светским насловницама и шампионском пехару, остао везан за једноставне ствари које су га пратиле од почетка.

Некада је био дечак који није желео да пусти волан. Данас је светски шампион.

А када се једног дана буду набрајали највећи возачи у историји Формуле 1, прича о Кимију Антонелију почеће управо ту - у малом картингу, са дечаком који још није умео да пише, али је знао куда ће га та вожња одвести.

Четврто место заузео је Шарл Леклер из Ферарија, а пето бранилац титуле Ландо Норис из Мекларена.

Антонели је ове сезоне остварио девет победа и оборио рекорд Себастијана Фетела, који је 2010. године освојио титулу са 23 године.

Уједно, Антонели је донео прву титулу Италији након пуне 73 године и тријумфа Алберта Аскарија са Фераријем из 1953. године.

До краја сезоне остале су још четири трке, а наредна је у Сао Паулу за седам дана.

Од трагедије Рикарда Родригеза, по коме је стаза добила име заједно са његовим братом Педром, преко незаборавних дуела звезда Формуле 1, а онда и ивице заборава, па све до повратка у легендарни статус, овај аутодром исписао је важна поглавља историје најбржег циркуса на свету.

Латиноамерички бисер ауто-мото спорта традиционално је једна од последњих препрека на путу ка титули шампиона и то доста тешка. На мексичкој стази, осим конфигурације, посебан изазов представља велика надморска висина, која мења начин на који се болид понаша у готово сваком делу круга.

Ипак, оно што ову стазу чини посебном није само њена захтевност већ и атмосфера коју, додатно инспирисани Даном мртвих, стварају мексички навијачи, претварајући тркачки викенд у разнобојну фешту брзине и спорта.

Историјат Аутодрома браћа Родригез

Аутодром у Мексику изграђен је 1959. године у оквиру Спортског центра Магдалена михука (Ciudad Deportiva Magdalena Mixhuca), на југоистоку мексичке престонице. Идејни пројекат стазе израдио је инжењер Оскар Фернандез Гомез Даза још 1955. године, као студентски рад којим је указао на потребу за стазом те врсте у Мексику.

Тркачки комплекс настао је на иницијативу оца најпоштованијих мексичких аутомобилиста, Рикарда и Педра Родригеза, који је у то време био саветник председника Мексика, Адолфа Лопеза Матеоса.

Један од главних аргумената за изградњу стазе био је да се браћи Родригез и другим мексичким звездама пружи прилика да се такмиче пред међународном публиком. Идеја је била да се искористи мрежа путева познатог спортског центра и након што је пројекат прихваћен 1958. године, радови су завршени за мање од годину дана.

Аутодром Магдалена михука одмах је послужио за организацију разних ауто-мото надметања, а прве такмичарске болиде Формуле 1 угостио је 1962. године иако не у оквиру шампионата. Радост због доласка Формуле 1 у Мексико нагло је прекинута трагедијом која је обележила историју стазе. Млади мексички возач Рикардо Родригез, један од највећих талената своје генерације, погинуо је током тренинга у брзој кривини Пералтада, са само 20 година.

Мексико је 1963. године званично добио место у календару Светског шампионата Формуле 1. Прву Велику награду Мексика одржану у оквиру шампионата освојио је Шкот Џим Кларк у болиду Лотуса, чиме је означен почетак нове ере тркања у мексичкој престоници.

Током шездесетих година 20. века, постала је традиција да се Велика награда Мексика вози у завршници сезоне. Велике брзине, неравна подлога и захтевна Пералтада редовно су представљале озбиљан безбедносни ризик, али је упркос томе популарност спорта незадрживо расла.

Публика је до те мере била задивљена возачима и тркама Формуле 1 да је трка за Велику награду Мексика 1970. године каснила неколико сати јер је око 200.000 гледалаца преплавило аутодром, прескакало заштитне ограде и окупљало се тик уз стазу, игноришући упозорења организатора, полиције и апеле возача Џекија Стјуарта и Педра Родригеза да се одмакну од трасе.

Трка је на крају одржана, али је Стјуарт није завршио јер је оштетио болид када је ударио пса који је истрчао на стазу. Пуком срећом није било повређених. Због изузетно опасног понашања публике, челници Формуле 1 одлучили су да 1971. године избаце трку у Мексику из календара.

Мексичка ауто-мото сцена те године остаје без Педра Родригеза који је живот изгубио на трци у Немачкој. Над комплексом се већ надвијала сенка због погибије Педровог млађег брата Рикарда, па је стаза 1973. године, њима у част, преименована у Аутодром браће Родригез.

Мексико се вратио у шампионат 1986. године са реконструисаном стазом новог назива и знатно унапређеног степена безбедности. Нову еру обележили су дуели највећих возача тог времена, али после само седам издања Велике награде Мексика, Формула 1 поново напушта овај крај света и окреће се Далеком истоку.

Унутар Пералатаде изграђен је бејзбол стадион Форо Сол који је служио и као простор за одржавање великих музичких концерата. Стаза је 1999. године готово затворена и почеле су да се шире гласине да ће простор прекрити стамбени објекти.

Таква судбина ипак није задесила мексичку легенду мото-спорта, али се на повратак најбржег циркуса на обронке Сијера Неваде чекало до 2015. године. Опсежна реконструкција стазе, спроведена између осталог и уз финансијске инјекције из САД, претворила је Аутодром браће Родригез у трасу модерније конфигурације, прилагођену безбедносним захтевима савременог шампионата, док је део чувене Пералтаде замењен проласком кроз стадионски комплекс. За нови дизајн, као и много пута последњих деценија, био је је заслужан Херман Тилке.

Успон нових мексичких тркачких звезда, Серхија Переза ​​и Естебана Гутијереза, подстакао је поновно интересовање за Формулу 1 на северу Латинске Америке и  Велику награду Мексика лансирао међу најпосећеније догађаје шампионата.

Од уласка у свет Формуле 1, 1963. године, аутодром у главном граду Мексика био је искључиви домаћин трке шампионата у овој земљи иако је такмичење променило назив како би се већи акценат ставио на престоницу ове латиноамеричке државе. Велика награда Мексика и Велика награда града Мексика и стаза укупно су 25 пута угостиле љубитеље тркања. На неколико прекида у континуитету организатори су били приморани због безбедносних ризика, унапређења стазе, слабијег интересовања публике, као и 2020. године када је трка на Аутодрому браће Родригез отказана због пандемије корона вируса.

Ове године такмичење у Мексику чини 19. рунду шампионата, а главни догађај, трка за Велику награду Мексика, одржава се 1. новембра од 21 час по нашем времену.

Особине стазе

Аутодром браће Родригез је наменска тркачка стаза дужине 4.304 метра са укупно 17 кривина. За трофеј Велике награде Мексика, у смеру казаљке на сату, прелази се 71 круг, односно 305,354 километра.

Иако стаза у Монци бележи највећу просечну брзину болида по кругу, на Аутодрому браће Родригез највеће су вредности на местима за мерење максималне брзине, које су последица велике надморске висине стазе и ређег ваздуха који смањује отпор. На званичном сајту аутодрома у Мексику због тога се наводи да је то најбржа стаза у Формули 1. Под пуним гасом вози се чак 62 одсто круга, а током Велике награде Мексика 2015. године, Фелипе Маса достигао брзину од 364 километра на час.

Међу стазама на којима се одржавају трке Формуле 1 аутодром у Мексику налази се на убедљиво највећој надморској висини, чак 2.285 метара, али је готово потпуно равна јер јој висинска разлика не прелази 2,8 метара.

Стартно-циљни правац је један од најдужих у шампионату и на 1.252 метра пружа возачима једну од најбољих прилика за претицање. После њега следи снажно кочење (најснажније на стази) у првој кривини, где се често воде жестоке борбе за позицију и опстанак у трци, што не пође баш свима за руком. Овде брзина често мора да падне са око 350 на 107 километара на час.

Комбинација кривина у читавом првом сектору захтева прецизност, добру контролу болида и пажљиво дозирање кочења.

Средишњи део стазе доноси низ техничких кривина које захтевају промене правца и добру равнотежу возила. Једна од незгодних кривина мексичког аутодрома је шеста кривина, укосница позната као Виљушка. На овој деоници налази се и најбржа кривина аутодрома – девета кривина кроз коју болиди прозује бризином око 240 километара на час. За разлику од стаза на којима доминирају дуги и брзи завоји, овде возачи морају да пронађу ритам кроз комбинације кривина различитих брзина.

Посебно место заузима део стазе од 13. до 16. кривине који пролази кроз комплекс некадашњег стадиона за бејзбол. Болиди ту успоравају и пролазе кроз низ кривина окружени трибинама са десетинама хиљада навијача. Најспорији део стазе су завоји 13 и 14 где брзина мора да падне и до 68 километара на час. Део трасе кроз стадион Форо Сол један је од најпрепознатљивијих призора у Формули 1, али и део стазе на којем возачи морају да буду изузетно прецизни.

Кривина 17 је оно што је након неколико адаптација стазе остало од некадашње Пералтаде, брзе кривине која је обележила историју аутодрома, и данас има посебно место у његовом идентитету. Њена оригинална конфигурација била је изузетно захтевна, а управо у тој тачки стазе страдао је Рикардо Родригез. Савремена верзија стазе задржала је део њеног карактера, али је прилагођена безбедносним захтевима модерне Формуле 1.

Стратегије за Велику награду Мексика

Траса Велике награде Мексика једна је од најнеобичнијих стаза у шампионату Формуле 1. Највећи изазов не представља само конфигурација стазе већ њен положај на око 2.285 метара надморске висине.

Због разређеног ваздуха болиди имају мањи аеродинамички отпор, али и мању силу која их гура ка подлози. Истовремено, мања густина ваздуха отежава хлађење мотора, кочница и других компонената.

То значи да у добитну калкулацију тимови морају да укључе и фактор вожње међу облацима који подразумева и регулацију температуре.

Хабање гума, које овде није толико изражено, такође утиче на стратегију. Тимови током слободних тренинга процењују колико дуго пнеуматици могу да задрже оптималне перформансе и да ли је исплативија стратегија са једним или два заустављања. Избор зависи од врсте гума, температуре асфалта, понашања болида и процене дали ће се током трке појавити возило безбедности.

Претицање је могуће на стартно-циљном правцу, па правовремени одлазак у бокс може да буде пресудан за промену поретка.

Све у свему, стратегије за дан трке у Мексику представљају праву ноћну мору за инжењере и стратеге. Јединствени услови, попут ређег ваздуха, непредвидивог понашања пнеуматика и потешкоћа са перформансама мотора, приморавају тимове да преиспитају више пута своје уобичајене приступе у Формули 1.

Уписано у историју Формуле 1

Историја Аутодрома браће Родригез испуњена је драматичним тркама и тренуцима који су обележили читаве генерације љубитеља Формуле 1.

Прво издање Велике награде Мексика које се бодовало за шампионат, 1963. године, припало је Џиму Кларку. Шкотски возач у болиду Лотуса доминирао је трком и тријумфом најавио сезону у којој ће освојити прву титулу светског шампиона.

Једна од најдраматичнијих завршница одиграла се 1964. године, када је одлука о титули возача године пала у последњем кругу сезоне. Први и за сада једини пут тројица Британаца Грејам Хил, Џим Кларк и Џон Сертиз, дошли су на последњу трку у сезони да би се борили за шампионску титулу. Хил је изгубио прилику после контакта са Лоренцом Бандинијем, док је Кларк одустао због проблема са мотором.

Сертизу је на крају, иако је био другопласиран на трци у Мексику, припала титула возача године, а постао је и једини возач који је светски шампионат освојио и на два и на четири точка.

Алан Прост је 1990. године приредио један од најупечатљивијих пролазака кроз конкуренцију у историји Велике награде Мексика. Француз је стартовао са 13. места, али је захваљујући одличној вожњи и доброј тактици стигао до победе. Ту трку обележио је и спектакуларан маневар Најџела Менсела у Пералтади, када је спољном линијом претекао Герхарда Бергера.

Први подијум на који се попео седмоструки шампион Формуле 1 Михаел Шумахер био је управо у Мексику. Треће место на Великој награди Мексика 1992. године тако је ушло у историју као први корак ка огромном успеху немачког аутомбилисте.

Повратак Формуле 1 2015. године дописао је ново поглавље у историју стазе. Прву трку после 23 године паузе освојио је Нико Розберг у болиду Мерцедеса, а мексичка публика поново је показала колико јој значи присуство најбржег циркуса на свету.

У сезони 2017. Мексико је поново био место одлуке о титули. Луис Хамилтон је, упркос тешком почетку трке и контакту са Себастијаном Фетелом, успео да освоји довољно бодова за четврту титулу светског шампиона. Иако је Макс Ферстапен однео победнички пехар, најважнији тренутак викенда било је крунисање Хамилтона. Британски возач је титулу потврдио у Мексику и наредне године.

Посебно место у историји стазе има Макс Ферстапен, који је у Мексику остварио низ победа и постао један од најуспешнијих возача на овом аутодрому. Његови тријумфи, нарочито у периоду доминације Ред була између 2021. и 2023. године, учврстили су репутацију стазе на којој му одговарају специфични услови и конфигурација.

За домаћу публику, међутим, један од најемотивнијих тренутака догодио се 2021. године, када је Серхио Перез освојио треће место. Постао је први и до данас остао једини мексички возач који се попео на подијум велике награде Формуле 1 у својој земљи. Славље на трибинама показало је да је његов успех био много више од спортског резултата, био је то тренутак националног поноса.

После историјског успеха 2021. године и поновљеног успеха и бронзане позиције већ наредне године, домаћа публика свог Чека дочекује као националног хероја. Велика награда Мексика 2026. је и 300. трка шампионата коју Перез вози у каријери. 

Победе на Великој награди Мексика

Макс Ферстапен је са пет победа у Мексику, остварених између 2017. и 2023. године, најуспешнији возач у историји ове стазе. Такође, три године заредом, 2021, 2022. и 2023,  Ферстапен није дозвољавао колегама да приђу трофеју Велике награде Мексика. Холанђанин је тим рекордима надмашио претходне генерације шампиона и потврдио да му специфични услови на великој надморској висини изузетно одговарају.

Активни возачи далеко су од обарања ових рекорда јер су Луису Хамилтону на Аутодрому браће Родригез уручена два победничка пехара, а Карлосу Сајнцу и Ланду Норису само по један.

Двоструки светски шампион Формуле 1 Џим Кларк победио је 1963. године на првом издању Велике награде Мексика одржане у оквиру шампионата, а по трофеј се вратио и четири године касније. Кларк је био и први возач који се попео на победничко постоље у Мексику јер је победио и на трци 1962. године када је стаза отворена, али такмичење није било део Светског шампионата Формуле 1.

Са пет Максових првих места на Великој награди Мексика Ред бул је најбоље котиран конструктор на овој траси. У стопу их прати Мекларен са четири трофеја својих возача. 

Аутодром у Мексику данас

Као спој спорта, културе и националног идентитета, Аутодром браће Родригез тркачки викенд претвара у велики градски спектакл. Мексички навијачи познати су по маскама, заставама, музици и непрекидном навијању, док пролазак болида кроз стадионски део стазе ствара атмосферу каква се ретко виђа на другим аутодромима.

Са више од 400.000 посетилаца током три дана Велике награде Мексика, аутодром не јури рекорде у посећености јер су му у прошлости више од 200.000 присутних гледалаца доносили проблеме.

Формула 1 потврдила је да ће се Велика награда Мексико Ситија одржавати најмање до 2028. године, чиме је обезбеђена будућност овог догађаја у календару шампионата.

А док се Формула 1 непрестано мења, мексички аутдром остаје једна од стаза Формуле 1 на којој се брзина сусреће са историјом, технички изазови са непоновљивом атмосфером, а спорт са снажним емоцијама.

У престоници Мексика победа није само питање најбржег болида, она је и тест прилагођавања, храбрости и способности да се савлада једна од најнеобичнијих стаза у светском шампионату.

Возач КТМ-а Педро Акоста заузео је друго место, док је трећепласирани био Алекс Маркез из Гресинија.

Аи Огура је завршио на четвртој позицији, а до бодова су дошли још и Енеа Бастијанини, Марко Бецеки, Лука Марини, Фабио ди Ђанантонио, Бред Биндер, Франко Морбидели, Фабио Квартараро, Алекс Ринс, Франческо Бањаја, Маверик Вињалес и Икер Лекуона.

Марк Маркез је водећи у генералном пласману са 399 бодова, Мартин је други са 355, а Бецеки је на трећем месту са 332.

Преостала су још три тркачка викенда до краја сезоне у Мото ГП шампионату, а наредни ће бити од 6. до 8. новембра у Катару. 

Њему је за математичку потврду наслова на Великој награди Мексика потребно да трку заврши на деветом месту или бољој позицији.

Његови главни ривали, клупски колега Џорџ Расел и возач Ферарија Луис Хамилтон, стартоваће са прве и друге позиције, док ће Антонели почети са четвртог места након казне коју је добио Макс Ферстапен.

Двадесетогодишњи возач Мерцедеса у кључни тркачки викенд улази након здравствених проблема. Због вирусне инфекције је пропустио медијске обавезе у четвртак, а признаје да се и даље не осећа најбоље.

"Веома сам лоше. Имао сам високу температуру и стомачне проблеме, тако да није било лако. Сада се осећам добро, али ми недостаје енергије и прилично сам уморан", рекао је Антонели.

Млади возач истиче да му је приоритет опоравак и квалитетан сан пред одлучујућу трку.

"Бомбардоваћу се мелатонином, па ћу се надати да спавам добрих десет сати. Само ћу покушати да се опустим што је више могуће, стигла ми је породица, па ће бити добро да су ту", додао је возач Мерцедеса.

Притисак историјског успеха

Уколико освоји титулу у Мексику, Антонели ће срушити рекорд Себастијана Фетела из 2010. године и постати најмлађи шампион у историји Формуле 1.

Италијан ове сезоне има девет победа и 18 подијума, укључујући и тријумф на Великој награди Сједињених Америчких Држава прошлог викенда, након којег је стекао 123 поена предности над Раселом.

"Није био лак викенд, а дефинитивно сам мало напетији него иначе. Нарочито када слушате исте ствари где год да одете у било које доба дана и када вам људи говоре да је већ готово", истакао је Антонели.

Због болести, његове перформансе у квалификацијама нису биле на уобичајеном нивоу за ову сезону, у којој је доминирао шампионатом.

"Свестан сам да нисам добро возио. Осећао сам се лоше и пре квалификација, имао сам мањак енергије. Није изговор, али сигурно није био мој најбољи наступ", закључио је двадесетогодишњак.

Уколико Хамилтон победи у недељној трци, а Антонели заврши на десетом месту или ниже, одлука о шампиону биће одложена за наредни викенд у Бразилу.

Хамилтон је остварио време од 1:16,514 и био је бржи од возача Мерцедеса Џорџа Расела за само 0,009 секунди.

Ово је његова прва пол-позиција откако вози за Ферари, а укупно 105. у каријери. Последњи пут је стартовао са првог места на Великој награди Мађарске 2023. године.

Са 41 годином, Хамилтон је постао најстарији возач који је освојио пол-позицију још од Марија Андретија 1982. године.

Треће место заузео је Хамилтонов тимски колега Шарл Леклер. Лидер у генералном пласману Андреа Кими Антонели из Мерцедеса квалификације је завршио као пети, али ће стартовати са четврте позиције.

Возач Ред Була Макс Ферстапен померен је за једно место уназад због казне, након што је направио грешку у стадионском делу стазе.

"Остао сам без речи. Имали смо веома изазован викенд, јуче смо имали проблем са мотором, због чега нисмо одрадили дуги низ кругова", рекао је Хамилтон.

Седмоструки светски шампион је додао да је тим одрадио одличан посао са подешавањима болида.

"Ово је моја прва пол-позиција за Ферари и 105. укупно, свиђа ми се тај број", истакао је.

Борба за шампионску титулу

Главна прича тркачког викенда у Мексику је борба за титулу светског првака. Антонели има прилику да осигура наслов шампиона на овој трци и постане најмлађи првак у историји Формуле 1.

Да би то остварио, потребно је да заврши трку најмање на деветом месту уколико Расел победи, или да освоји бодове ако Хамилтон тријумфује.

Шесто место у квалификацијама заузео је Ландо Норис из Макларена. Првих десет на старту комплетирали су Исак Хађар, Арвид Линдблад, Лијам Лосон и Пјер Гасли.

Возач Астон Мартина Фернандо Алонсо одустао је због цурења воде у систему за повраћај енергије.

Трка за Велику награду Мексика вози се на стази "Аутодромо Херманос Родригез".

Инцидент се догодио током другог слободног тренинга на стази "Ерманос Родригез" у Сијудад де Мексику.

Ферстапен и Лосон су били у брзим круговима, када је Холанђанин покушао да претекне Новозеланђанина са унутрашње стране у 12. кривини.

Лосон је задржао своју позицију, након чега су возачи возили паралелно кроз наредне кривине.

До контакта је дошло у 14. кривини када се Ферстапен, након преласка преко ивичњака, вратио на стазу и ударио у Лосонов болид.

Оштећени су под на возилу Ред Була и предње крило на болиду Рејсинг Була. На стази су остали делови болида, због чега је тренинг привремено прекинут истицањем црвене заставе.

Одлука судија и реакције

Након прегледања видео-снимака и саслушања оба возача, судије Светске аутомобилске федерације (Фиа) казниле су их померањем за по једно место на старту недељне трке.

Поред тога, обојици је одузет по један бод на суперлиценци. У образложењу одлуке наведено је да су и сами возачи признали да је њихов поступак био непотребан и неспретан.

Судије су изрекле оштрију казну уместо уобичајене опомене, пошто су представници тимова раније током дана добили посебно упозорење о понашању на слободним тренинзима.

Спортски директор Рејсинг Була Алан Пермен такође је окарактерисао инцидент као непотребан.

Лосон је током тренинга путем тимског радија изразио незадовољство потезом актуелног шампиона.

"Само се закуцао у мене. Буквално се закуцао у мене, сваког викенда игра ову игру", рекао је Лосон.

С друге стране, Ферстапен је након тренинга оштро критиковао млађег колегу из сестринског тима.

"Ово неће променити мој викенд, али да сам на његовом месту, поступио бих са мало више интелигенције. Поред тога, када покушавате да задржите своје место, то није баш паметно понашање", истакао је Ферстапен.

Холанђанин је тиме алудирао на чињеницу да Лосон још увек није осигурао место у шампионату за наредну сезону.

Трећи тренинг је на програму од 18.30, а квалификације за недељну трку (21.00) возе се од 22 часа.

Британски возач је тренутно други најстарији такмичар на стази, одмах иза Фернанда Алонса.

Иако у својој другој сезони за Ферари не може до титуле, бори се за вицешампионско звање са Џорџом Раселом, Шарлом Леклером и Максом Ферстапеном.

Пред трку у Мексику, Хамилтон је потврдио да жели да учествује на потенцијалној трци у Африци почетком тридесетих година овог века.

"У првом реду, у ових 70 година никада није било никога попут мене овде. Зато осећам да сам другачији. Наравно, постоје изазови који долазе са годинама, али моја реакција је и даље бржа од неких млађих возача", рекао је Хамилтон, а преноси Мундо Депортиво.

"Не желим да наставим да се такмичим ако ми падне мотивација или ритам, али сам прошле године доказао да су сви грешили када су то претпостављали", додао је Британац.

Поред резултата на стази, Хамилтон је активан у друштвеним иницијативама. Његова фондација доделила је нове стипендије за дванаест студената инжењерства.

Паралелно са тим, Формула 1 је објавила свој први извештај о друштвеном утицају и продужила програм стипендирања за још три године, што је директан резултат рада Хамилтонове комисије.

Сви тимови у шампионату, укључујући и нови тим Кадилак, недавно су потписали Повељу о разноликости и инклузији.

"Захвалан сам свим тимовима и Међународној аутомобилској федерацији. Поносан сам што знам да посао који смо урадили није био узалудан", изјавио је Хамилтон за званични сајт Формуле 1.

Седмоструки првак, који је већ сувласник НФЛ тима Денвер бронкос, такође је изразио интересовање за куповину удела у неком од тимова Формуле 1 у будућности, како би додатно утицао на промене у власничкој структури спорта.

Хамилтон је завршио као четврти, а Ландо Норис на петој позицији.

Антонели води у шампионату са 340 бодова, Расел има 238, а Хамилтон 229.

Наредна трка Формуле 1 вози се већ следећег викенда за Велику награду Мексика.

Њене брзе кривудаве секције подсећају на деоницу Силверстона, уже кривине призивају у сећање део Хокенхајмринга, док низ кривина трећег сектора представља омаж чувеним завојима на траси у Истанбулу.

Ово је једина перманентна траса шампионата Формуле 1 у Сједињеним Америчким Државама и за само 14 година постала је један од најважнијих центара ауто-мото спорта у земљи.

Но, простора за носталгију и романтична осећања нема јер су на овој стази возачи и болиди на немилосрдном сунцу Тексаса које уме да извуче и последњи атом енергије док неравнине неумољиво дезинтегришу слој по слој пнеуматика.

Историјат Стазе Америка

Са дубоко укорењеном тркачком традицијом, Сједињене Америчке Државе уписале су се у историју аутомобилизма још крајем 19. века. Одмеравање брзина четвороточкаша вољена је занимација широм САД толико да само стаза на којима су одржане трке Формуле 1 има чак 12. Светски шампионат је у свом 10. издању, давне 1959. године стигао на америчко тло, али је Остин морао да сачека 21. век да би уживо гледао трке болида Формуле 1. 

После трауматичне Велике награде Даласа одржане 1984. године, коју је започело 26 возила, а завршило само осам, Формула 1 није журила да се врати у Тексас. Ипак, када је после трке 2007. године постало јасно да је Индијанаполис испао из шампионата и да се неће поново наћи у календару такмичења, требало је пронаћи нову стазу за Велику награду САД.      

Првобитни планови за стазу представљени су у јулу 2010. године, са намером да се САД поново нађу међу домаћинима трке Формуле 1. За изградњу аутодрома одређено је земљиште површине око 360 хектара у округу Тревис у Тексасу, а међу главним инвеститорима нашли су се тексашки милијардер Ред Макомбс и бизнисмен Боби Епстајн.

Пројекат су осмислили немачки архитекта Херман Тилке и америчка архитектонска фирма HKS, а главни део трибина и карактеристичан видиковац били су дело архитектонске фирме "Miró Rivera" из Остина. Конструктори нису крили да су инспирацију за изглед трасе тражили у стазама Ф1 широм света. Изградња је започела 31. децембра 2010. године, а рок за завршетак радова био је јун 2012. године.

Радове су током 2011. пратиле бројне организационе потешкоће, пробијени су рокови и буџети, касниле су уплате за учешће у шампионату. Тадашњи челник Формуле 1 Берни Еклстон изгубио је стрпљење и решио већину проблема постављајући ултиматум организаторима да у року од месец дана пронађу решење или ће Остин бити избачен из плана такмичења за наредну годину.

Достигавши цену од 400 милиона долара, стаза је свечано отворена 21. октобра 2012. године. Легендарни амерички возач Марио Андрети представио је свету шесту стазу Велике награде САД названу Circuit of the Americas (Стаза Америка), касније познату и као COTA, то јест Кота.

Прва трка Формуле 1 на новој стази Велике награде САД одржана је непуних месец дана касније, 18. новембра, пред више од 100.000 гледалаца, а победу је однео Луис Хамилтон у болиду Мекларена.

Већ наредних година Остин је постао једно од кључних места у борби за освајање шампионске титуле, а Велика награда САД наставила је да нуди узбудљиве дуеле и у наредној деценији. Кота је тако стекла репутацију као једна од стаза на којима се укрштају борбе за победу, шампионске амбиције и технички изазови.

Од доласка Формуле 1 у Остин 2012. године, Кота је искључиви домаћин Велике награде САД. На једини прекид у континуитету организатори су били приморани 2020. године када је трка на стази у Тексасу отказана због пандемије корона вируса.

Ове године такмичење у Остину чини 18. рунду шампионата, а главни догађај, трка за Велику награду САД, одржава се 25. октобра од 21 час по нашем времену. Велика награда САД као део шампионата Формуле 1 возиће се 47. пут, док на Коту болиди излазе 14. пут. 

Особине стазе

Стаза у Остину је прва наменски изграђена траса намењена тркама Формуле 1 у Сједињеним Америчким Државама. Перманентна стаза дугачка је 5,513 километара дуж којих је распоређено 20 кривина. Велика награда САД вози се у 56 кругова, што укупно износи 308,405 километара.

Овај аутодром делује познато јер је Херман Тилке у Остину спојио делове стаза из различитих крајева света. Инспирацију за први део Коте пронашао је на траси Силверстона, а етапе стазе које следе подсећају на „стадионски” део Хокенхајма, као и на осму кривину стазе у Истанбулу.

Кота је чувена по неравнинама које нису само последица висинских разлика. Конфигурација стазе обухвата дугачке правце, брзе кривине, оштре промене смера и неравнине, па болид мора да буде добро избалансиран како би истовремено био брз на правцима и стабилан у техничким деловима.

Најпрепознатљивији део стазе је прва кривина (Big Red), до које се стиже после стрмине уз 30,9 метара висинске разлике. После главног правца дуж којег се крећу брзином око 290 километара и највеће узбрдице у години, возачи нагло коче и улазе у широку, слепу леву кривину.

Тај део нуди више могућих трајекторија и једну од најбољих прилика за претицање у првом кругу. Истовремено, нагомилани болиди и различите линије кретања могу да доведу до контаката и губитка позиција.

Кривина три, кроз коју се пролази брзином од 286 километара на час је најбржа на стази, а папучица гаса све време држи се притиснута до краја. Иначе, под пуним гасом вози се чак 64 одсто трасе.

Од треће до шесте кривине следи брзи низ промена правца који подсећа на чувене техничке секције у Силверстону и Сузуки. Ова деоница посебно наглашава значај аеродинамичког приањања и прецизности, јер и мала грешка може да поремети пролазак кроз неколико кривина заредом.

Средишњи део стазе доноси другачији изазов. Кривина 11 је најспорија и у овој Укосници брзина пада на само 94 километра на час. То је посебно важан део јер следи правац од 987 метара који омогућава развијање брзине и до 325 километара на час и води ка 12. кривини, где болиде после дугог правца очекује најснажније кочење на стази и драстично успоравање на око 90 километара на час. Тај сектор често ствара прилике за претицање, али захтева добро темпирано кочење и контролу болида при уласку у кривину.

Последњи део стазе, са низом повезаних кривина, подсећа на секције Хокенхајма и неких других познатих стаза. Између 19. и 20. кривине, која од 2025. године носи име Марија Андретија, смештена је најнижа тачка стазе. Последња кривина враћа болид на главни правац који изнова доноси највећу узбрдицу у календару. 

Стазом у Остину вози се у смеру супротном од казаљке на сату, што повећава оптерећење одређених делова тела возача, посебно врата.

Стратегије за Велику награду САД

Јединствени захтеви стазе у Остину, као и њено место у календару сезоне, чине је идеалним местом за изненађења. Тимови морају да пронађу савршену равнотежу између подешавања болида, прилагођавања временским условима и избора пнеуматика како би дошли до победе.

Конфигурација тексашке стазе пружа бројне прилике за претицање, нарочито у кривинама 1 и 11.

Међутим, различити захтеви које стаза поставља пред возаче и болиде утичу на стање пнеуматика – деонице великих брзина могу довести до њиховог прегревања, док правци омогућавају одређени степен хлађења. Осим тога, Кота је озлоглашена као груба стаза са бројним неравнинама која брзо тањи гуме. Због свега тога тимови се по правилу окрећу стратегији са два заустављања у боксу.

До коначног решења за наступ пред публиком у Остину не може се доћи без временских података. Октобарске температуре се обично крећу између 25 и 28 степени. Међутим, 2022. године, температуре су порасле до 33. подеока.

Температура стазе може достићи чак 63 степена, док температуре којима су возачи изложени у болидима неретко расту и до 60 степени. Као и у Сингапуру, возачи могу изгубити између два и три килограма телесне тежине, те у стратегију ваља укључити и опције за расхлађивање возача.

Инжењери морају да мисле и на бочне ветрове брзине до 40 километара на час који у Остину могу смањити приањање задњег дела болида, док чак и краткотрајно облачно време може утицати на брзину трошења пнеуматика.

Возило безбедности може знатно да промени планове тимова јер може да омогући заустављање у боксу уз мањи губитак времена у односу на уобичајене услове. С друге стране, непланирани улазак у бокс може да остави возача иза ривала или да га натера на другачију стратегију до краја трке.

У Остину није довољно бити брз само у једном сектору. Тимови морају да процене када је најбоље напасти, када чувати гуме и како искористити прилику за промену позиције.

Све у свему, одлуке, као и много пута током сезоне, морају да се мењају у тренутку, а свака погрешна процена скупо се плаћа.

Уписано у историју Формуле 1

Од узбудљиве борбе између Луиса Хамилтона и Себастијана Фетела на првој трци одржаној 2012. године на Стази Америка, па све до драматичног окретања болида усред трке, судара и низа других инцидената, у Тексасу је све у знаку чистог адреналина.

Стаза у Остину и Луис Хамилтон уписали су се заједно у историју Формуле 1 крупним словима. Један од најупечатљивијих догађаја на Коти до данас је остао први тркачки викенд 2012. године, када је Хамилтон после борбе са Фетелом освојио прву Велику награду САД одржану у Остину. Та победа била је и последња Хамилтонова у болиду Мекларена пре преласка у Мерцедес.

Три године касније, Британац је у Остину поново имао разлог за славље. У трци пуној преокрета, искористио је грешку Ника Розберга и осигурао трећу титулу светског шампиона. Чувено Розбергово враћање качкета Хамилтону (cap toss) такође се десило у Тексасу, управо после ове трке.

И по шесту титулу шампиона Хамилтон је отишао у Тексас, 2019. године.

У октобру 2018. године Кими Раиконен прекинуо је дуг период без победе. Возач Ферарија је одлично стартовао и успео да одоли притиску Макса Ферстапена и Луиса Хамилтона. Тријумф у Остину био је његова последња победа у каријери у Формули 1.

Од 2021. године Остин постаје простор Ферстапенове доминације. Овде је Макс  спао на трећу позицију само 2024. када је Ферари славио двоструку победу Ферарија – Шарл Леклер је кроз циљ прошао први, а одмах за њим и Карлос Сајнц.

Неочекивани обрт Остин је забележио и 2023. године када су Хамилтон и Леклер дисквалификовани због прекомерног хабања доњег дела болида, па су изгубили пласмане које су остварили на стази. Овај случај је показао колико су строга техничка правила Формуле 1 и колико мала одступања могу да промене коначни поредак.

Резултати трка на Стази Америка одредили су конструктора године 2012. и 2022. када је Ред бул славио трећу, односно пету шампионску титулу, као и 2017. када је Мерцедес после Велике награде САД освојио шампионску титулу.

До 2026. Луис Хамилтон је био једини возач који је проглашен за шампиона Формуле 1 у Остину. То би могао да промени Кими Антонели за којег се очекује да трка Велике награде САД буде одлучујућа у сезони 2026. године.

Победе на Великој награди САД

Рекорд Луиса Хамилтона од пет тријумфа у Остину стоји још од 2017. године када је британски возач последњи пут први прошао кроз циљ. Макс Ферстапен му се озбиљно примакао 2025. године када је својој колекцији придружио четврти пехар из Тексаса.

Хамилтон је био најуспешнији возач и у квалификационим тркама. Обезбедио је најбољу стартну позицију три године заредом – 2016, 2017. и 2018. године.

Међу упечатљивим победницима на стази у Остину су Кими Раиконен, који је тријумфовао 2018, и Шарл Леклер, победник 2024. године.

Са по пет победа на Великој награди САД у Остину Мерцедес и Ред бул далеко су испред осталих конструктора.

Ферари са два и Мекларен са једним тријумфом комплетирају листу успешних тимова на стази у Тексасу. 

Стаза у Остину данас

Кота је много више од места на којем се одржава једна од трка светског шампионата. Комплекс у близини Остина обухвата простор за велике спортске догађаје, концерте и друге облике забаве, па се викенд Велике награде САД претворио у фестивал који окупља љубитеље спорта из целог света.

Један од симбола комплекса је високи видиковац са којег се пружа поглед на стазу и околни предео. Трибине омогућавају публици да прати различите секторе, док пратећи програм, музички наступи и догађаји ван стазе доприносе атмосфери по којој је трка у Тексасу постала препознатљива.

Грађевина Circuit (стаза) представљена 2026. године није наишла на одобравање публике јер добрим делом заклања највољенији део трасе у Остину.

Са више од 400.000 посетилаца током три дана Велике награде САД, из године у годину, Кота се позиционирала као једна од важних тачака ауто-мото спорта у Сједињеним Америчким Државама.

За возаче, она остаје тест разноврсности, за тимове је прилика да покажу колико добро умеју да прилагоде стратегију променљивим и тешким условима, а за навијаче спектакл који спаја спортску неизвесност са америчким стилом забаве.

Њена будућност ослања се на исту комбинацију која ју је учинила препознатљивом: захтевну конфигурацију, могућности за претицање, велике спортске тренутке и публику која сваку трку претвара у спектакл.

Да би већ у Остину обезбедио шампионски наслов, Антонели мора да победи, док Расел не сме да заврши међу првих осам, а Луис Хамилтон међу прва четири возача. Иако такав расплет није известан, Италијан је у квалификацијама показао да има темпо за највиши пласман.

"Освојили смо пол-позицију и покушаћемо да победимо. Макс је био веома брз и одрадио је невероватан посао у квалификацијама, тако да неће бити лако. Надам се да ћемо бити први на уласку у прву кривину и да ћемо моћи да контролишемо темпо. У трећем делу квалификација било је веома тешко због ветра, који је мењао правац и био непредвидив, али сам задовољан што сам успео да освојим пол-позицију", рекао је Антонели.

Другу позицију заузео је Макс Ферстапен у Ред Булу, док је трећи био његов тимски колега Исак Хаџар. Возачи Ферарија Шарл Леклер и Луис Хамилтон заузели су четврто и пето место, док је Џорџ Расел био шести.

За Антонелија је ово била прва пол-позиција још од Велике награде Белгије у јулу, а његов резултат добија на значају и због чињенице да је Мерцедес имао потешкоћа са унапређењима болида уведеним у Малезији. Измене нису одмах донеле очекивани напредак, али је тим, чини се, успео да пронађе начин да боље искористи потенцијал новог пакета.

Антонели је у квалификацијама био четири десетинке секунде бржи од Расела, што представља значајан резултат у борби за титулу. Млади Италијан има прилику да са 20 година постане најмлађи светски шампион у историји Формуле 1.

У Мерцедесу нису крили задовољство учинком, поготово што је Ферстапен освојио пол-позицију и победио на претходне две трке. Антонелијев инжењер Пит Бонингтон признао је да су очекивали неизвесну борбу, али да их је резултат позитивно изненадио.

"Нисмо очекивали овакав исход. Знали смо да ће бити тесно, али ово је било лепо изненађење. Веома сам срећан јер смо много радили на овом пакету. Од трке у Сингапуру направили смо велики корак напред. Тим је урадио изванредан посао и коначно видимо резултате", истакао је Антонели.

Иако је пол-позиција значајна предност, главни изазов тек следи. Ферстапен је показао да има брзину за борбу за победу, док Антонели мора да потврди добар резултат у квалификацијама и искористи прилику да се приближи највећем успеху у каријери.

Уколико не освоји титулу у Остину која почиње у 21.00 по средњоевропском времену, Италијан би већ на наредној трци у Мексику могао да добије нову прилику да реши шампионску трку у своју корист.

Уочи планираног почетка програма, мотори су се чули у боксовима, а возачи су се припремали за излазак на стазу, док је киша непрестано падала. Ипак, организатори су потврдили да безбедносни услови нису испуњени.

Кључни проблем није била само вода на стази и снажан ветар који дува са Басовог мореуза већ и слаба видљивост, која је онемогућила безбедно функционисање медицинског хеликоптера. Додатну тешкоћу представља чињеница да се на "Филип Ајленду" повређени возач не може у прописаном року од 45 минута друмским путем пребацити до болнице. Вожња до здравствене установе траје дуже од сат и по, па је евакуација хеликоптером од пресудног значаја.

Температура ваздуха била је око 12 степени Целзијуса, а велика количина воде на асфалту додатно је отежавала услове за вожњу. Организатори су проценили да би одржавање трке представљало неприхватљив безбедносни ризик.

Иако је такмичење отказано, возачи су изашли пред навијаче и одвезли неколико почасних кругова иза безбедносног возила. Посебну пажњу привукао је домаћи возач Џек Милер, који је публику поздравио атрактивним подизањем предњег и задњег точка, на мотоциклу у бојама Аустралије. Потом је преко циљне линије бацио рукавице и чизме навијачима, а његов пример следили су и други возачи.

Захтеви за промену термина без одговора

Проблеми са временским условима на "Филип Ајленду" поново су покренули питање термина одржавања Велике награде Аустралије. Возачи већ годинама указују на то да би трке требало организовати у повољнијем делу године, током аустралијског лета, у фебруару или марту, када су услови за вожњу обично стабилнији.

Ипак, промена календара није једноставна. Катар је годинама био домаћин прве трке сезоне, док договор организатора Велике награде Аустралије са Формулом 1 предвиђа да се трка у Мелбурну одржава међу првима у календару до 2035. године. Иста организација у држави Викторија задужена је и за организацију трке Мото ГП шампионата.

Бивши директор Аустралијске гран-при корпорације Ендру Вестакот раније је објаснио да су почетак сезоне Формуле 1, организационе обавезе, инфраструктура и ангажовање добављача главне препреке за промену термина. Због тога се садашњи период године сматра најпогоднијим компромисом за организацију трке Мото ГП шампионата.

"Филип Ајленд" и ранија отказивања

Ово није први пут да временски услови поремете такмичење на аустралијској стази.

Године 2016. обилна киша приморала је организаторе да откажу други слободни тренинг у категоријама Мото ГП и Мото 2.

Три године касније, снажан ветар, са ударима до 72 километра на час, довео је до прекида програма у краљевској класи. После инцидента у којем је Мигел Оливеира излетео са стазе током четвртог слободног тренинга, отказане су квалификације К1 и К2. У недељу су, после загревања, квалификације ипак одржане.

Временске неприлике поново су пореметиле распоред 2023. године. Због најављених удара ветра јачих од 60 километара на час, главна трка Мото ГП шампионата померена је са недеље на суботу, док је спринт трка планирана за недељу. Трка Мото 2 прекинута је после осам кругова због погоршања услова и више падова, а потом је отказан и спринт у краљевској класи.

Прошле године отказан је и први слободни тренинг Мото ГП шампионата због кише и проблема са одвођењем воде са стазе.

Подсећање на Велику награду Велике Британије 2018.

Сличан сценарио виђен је и на Великој награди Велике Британије 2018. године, када су тренинзи и квалификације у петак и суботу одржани, али је целокупан недељни програм отказан.

Обилна киша и проблеми са дренажом након радова на асфалтирању стазе Силверстон онемогућили су безбедно одржавање трка. Тај случај остао је један од упечатљивијих примера колико временски услови и инфраструктура могу да утичу на распоред светског мотоциклистичког шампионата.

Шпански возач је на носилима пребачен у медицински центар, где му је утврђен прелом. Одмах је саопштено да неће моћи да наступи у главној трци, а није искључена ни операција.

Маркез је после пада ривала сачувао вођство и забележио девету победу у сезони, односно 24. у спринт тркама. Сада има 10 бодова више од Мартина и 50 од Марка Бецекија.

Дукати је заузео сва три места на победничком постољу. Други је био Алекс Маркез, а трећи Фабио ди Ђанантонио.

Борба за победу завршена падом Мартина

Марк Маркез је добро стартовао са пол-позиције, док се Мартин са четвртог места на старту брзо пробио иза њега. У борбу су се у почетку укључили и Алекс Маркез и Педро Акоста, али су се двојица главних кандидата за титулу потом издвојила.

Мартин је у петом кругу, у четвртој кривини, већ успео да избегне пад, што је Маркез искористио да поново преузме вођство. Уследила су нова претицања, све до Мартиновог пада у осмом кругу.

Бецеки је трку завршио на четвртом месту, иако је после првог круга био тек дванаести.

Раул Фернандез одустао је у деветом кругу због повреде кажипрста коју вуче од спринта у Индонезији. Ни он неће наступити у наставку викенда, а нови лекарски преглед очекује га у Сепангу.

Аи Огура је кроз циљ прошао као шести, али је због непрописног притиска у гумама кажњен и померен на 13. место.