Стаза застрашујуће репутације редовно је позорница на којој се одвија драма достојна Шекспира кроз узбудљиве трке и величанствену сценографију коју пружа пејзаж префектуре Мије.

Такмичење на овој стази дуго је важило за једну од најзанимљивијих трка у календару Формуле 1 и то не само зато што је годинама затварала сезону и одређивала нове носиоце титула возача и конструктора године.

Својим специфичним дизајном Сузука пружа савршену комбинацију ризика и награде за оне који се одваже, али захтева врхунску вештину у вожњи, стратегији и балансу болида јер не прашта грешке.

Историјат стазе Сузука 

Стаза у јапанском граду Сузука изграђена је 1962. године, по налогу Соичира Хонде, оснивача „Хонде“. Првобитно је служила за развој аутомобила и мотоцикала ове компаније, али је убрзо постала једна од најважнијих тркачких локација у Јапану.

Пројектовао ју је холандски архитекта, дизајнер тркачких стаза и аутомобила Џон Хугенхолц, а позната је по облику осмице (или математичког знака за бесконачност).

Иако су се неке Ф1 стазе примакле овом необичном дизајну, Сузука остаје јединствена у томе што надвожњаком пресеца саму себе. У време изградње, Хугенхолцово решење било је иновативно, а до данас је остало посебан изазов за возаче.

Циљ да се направи тест стаза светске класе није био лак јер је локација одабрана за изградњу била прекривена пиринчаним пољима. План са три укрштања стазе одбачен је због цене која је непрекидно расла. За решавање проблема са асфалтирањем идеје и технике пронађене су проучавањем европских стаза и консултовањем са њиховим градитељима.

Резултат је стаза која награђује возаче који успеју да одрже ритам током, данас, нешто више од 80 борбених минута, упркос кривинама које се брзо смењују, траже огромну прецизност и немилице троше гуме.

Остала је тајна колико је коштала ова инвестиција у развој технологије, али је сигурно да новац није узалуд потрошен јер је Сузука обезбедила равноправно место међу легендарним стазама Формуле 1, које постоје 80, 90 па и више од 100 година.

Репутацију је стекла интересантним борбама које дугује сјајној конфигурацији и чињеници да је једна од најбржих стаза са просечном брзином од око 220 километара на час. Годинама је била стаза која је затварала сезону и чији исход трке је одређивао победника шампионата.

Прича о Сузуки није комплетна ако се не помене да се на њој десило више фаталних несрећа. Један од најболнијих тренутака у новијој историји тркања је судар француског возача Жила Бјанкија који је на Великој награди Јапана, 5. октобра 2014. године, задобио тешке повреде од којих је и преминуо девет месеци касније.

Након несреће 25-годишњег аутомобилисте уведен је низ додатних обавезних мера ради веће безбедности и боље контроле услова на стази.

Побољшани су сигурносни протоколи међу којима је унапређење зона излетања, увођење виртуалног безбедносног возила и, што је најважније, такозване хало заштите – челичне конструкције која штити главу возача.

Од доласка Формуле 1 у Јапан, поред Сузуке, стаза Фуџи такође је била домаћин такмичења 1976, 1977, 2007. и 2008. године. Велика награда Јапана није одржавана од 1978. до отварања Сузуке 1987. Такође, 2020. и 2021. године трке су отказане због пандемије корона вируса.

Ове године такмичење у Јапану чини трећу рунду шампионата, а главни догађај ће се одржати 29. марта у 7 часова ујутру по нашем времену. Велика награда Јапана као део све популарнијег шампионата Формуле 1 возиће се 40. пут. Сузука је домаћин Формуле 1 36. пут. 

Особине стазе  

Сузука се током деценија развила у врхунски тест вештине и прецизности. Њен распоред нуди узбудљиву мешавину брзих правaца, техничких кривина и висинске разлике од 40 метара. Стаза Сузука, дуга 5,8 километара, састоји се од 18 кривина, од којих је свака са својим изазовима и специфичностима. Има само два правца: стартно-циљни и између Кашике и кривине 130R.

Кривина од 90 степени која возаче дочека на почетку, позната и као кривина Сузука, захтева прецизност и посвећеност од самог старта и често зада ритам за остатак круга. Одмах затим наилази низ чувених кривина, од треће до седме, у облику вишеструког латиничног слова С (S-кривине), који тестира равнотежу аутомобила и прецизност возача. То је критична деоница где грешка на првом скретању може да уништи цео низ.

Деоница која следи чувена је по томе што оставља мало простора за грешку. Дегнерову кривину чине две узастопне, уске кривине које воде удесно (кривине 8 и 9). Првобитно је то била једна кривина, али је због безбедности реконфигурисана у две кривине од 90 степени. Носе име Ернста Дегнера, успешног немачког мотоциклисте из 1960-их.

Најспорија тачка на стази је Укосница (кривина 11). Кључно је место за претицање и захтева велику прецизност. Кашика, тј. кривине 13 и 14 заједно чине спој који води на најдужи правац стазе. О томе какав је изазов пред возачем говори најбоље то што је Ајртон Сена једном Кашику описао као најзахтевнију кривину у Формули 1.  

Позната као једна од најбржих и најопаснијих кривина у мотоспорту, кривина број 15, али далеко познатија као 130R је дуга и брза. Кроз њу се пролази брзинама између 290 и 310 километара на час и захтева максималну концентрацију и пуну посвећеност.

Шикана Касио триангл обухвата кривине од 16 до 18. Додата је 1983. године и служи као последње место за претицање пред излазак на циљни правац. Уписали су је у историју Прост и Сена када су се ту сударили 1989. године.

Стратегије за Велику награду Јапана

Сузука има једну од највећих стопа конверзије пол позиције у победу у календару Формуле 1. Разлози за то су мали број зона претицања и брзе кривине.

Такође, киша је често умела да помрси рачуне на Великој награди Јапана. Али будући да на небо (још увек) не могу да утичу, тимови чине све што је у њиховој моћи да се обезбеди што боља позиција за старт трке.

Упркос томе што је стаза веома брза, тимови се најчешће опредељују за једно заустављање, између 19. и 25. круга. Ограничено претицање смањује потребу за агресивнијим стратегијама, али деградација гума је приметна, посебно предњих због дугих и брзих кривина. У игри ће, због тога, највероватније бити средње и тврде гуме.

Уписано у историју Формуле 1

Сузука је током скоро четири деценије у Формули 1 била поприште незаборавних борби и сведок изванредних тркачких момената.

Ајртон Сена стигао је у Јапан 1988. године са огромном жељом за победом јер га је само она делила од прве титуле возача шампионата. После спорог почетка, Бразилац као да је „плесао на киши“ и кроз циљ прошао први. Бодови су му донели предност у односу на тимског колегу, али великог ривала Алaна Проста, и титулу најбољег те сезоне.

Сена и Прост су већ следеће године имали још једну одлучујућу трку за титулу. Сена је освојио пол позицију, али је Прост преузео вођство у првој кривини.

Након судара у 46. кругу, Прост је завршио трку, док је Сена наставио такмичење и однео победу. Међутим, Бразилац је накнадно дисквалификован због пресецања шикане, што га је коштало и победе на Великој награди Јапана и шампионске титуле која је припала Просту.

И 1990, трећу годину заредом, трку на Сузуки обележило је ривалство истих возача и борба за титулу шампионата.

Сена и Прост, овај пут, до исхода су стигли много брже јер се на самом почетку трке, у првој кривини Бразилац сударио са француским возачем и елиминисао их обојицу.

Нелсон Пике је тријумфовао на Великој награди Јапана, титула је била Сенина, а после свега остало је много питања.

Још једна борба титана, али овог пута Михаела Шумахера и Дејмона Хила, уследила је кишне 1994. године. Стратегија британског возача са једним одласком у пит-стоп била је боља од плана који су сковали у тиму Ферарија, па је Хил однео победу и одлуку о титули возача шампионата одложио за последњу трку у сезони – у Аустралији.

Шумахер је по прву шампионску титулу возача Ферарија после 21 године, дошао у Јапан. Савладавши тешку Сузуку на путу до победе на Великој награди Јапана 2000. године, легендарни возач освојио је своју трећу титулу, а прву у италијанском тиму. На истом месту поново је славио 2001, 2002. и 2004. године, претворивши Сузуку у неку врсту личног упоришта.

Јуриш финског возача Кимија Раиконена са 17. места до победе 2005. године учинио је трку незаборавим моментом у историји Формуле 1.

Возећи сјајно у кривинама Сузуке, домаћу публику одушевио је возач Камуи Кобајаши који се са Џенсоном Батоном борио да Јапану 2012. обезбеди први подијум после 22 године. Недостајало је тако мало да то оствари.

Победе на Великој награди Јапана на Сузуки

Аустријски возач Формуле 1 Герхард Бергер први се попео на врх победничког постоља Сузуке, 1987. године. По пехар се вратио и четири године касније. 

Знатно дубљи траг на овој стази оставио је Михаел Шумахер јер је немачки спортиста ту чак шест пута кроз циљ пролазио први. Неприкосновен је и са освојених осам пол позиција на Сузуки, а његове активне колеге мораће добро да се потруде да би обориле овај рекорд. Најближи је Макс Ферстапен са четири старта са прве позиције на гриду. 

Са самопоуздањем некадашњег победника, осим Ферстапена, ове године на Сузуку се враћају и Луис Хамилтон, Валтери Ботас и Фернандо Алонсо. Узимајући у обзир тренутно стање са њиховим болидима, Ботас и Алонсо, возачи Кадилака и Астон Мартина, тешко да ће се попети на подијум у Јапану.

Ферари и Мекларен доминирали су у ранијим ерама и на Сузуки тријумфовали по седам пута током осамдесетих, деведесетих и почетком овог века.

Ред бул је преузео примат 2009. године и до данас возачи овог тима освојили су чак осам победничких пехара, од којих је половину Ферстапен зграбио у низу након пандемије. Ако му болид дозволи, последњег викенда марта ове године, исписаће нову страницу историје са пет узастопних победа на Сузуки.

Стаза Сузука данас

Захваљујући комбинацији историје, захтевности и јединствене атмосфере, данас Сузука важи за једну од омиљених стаза међу возачима и љубитељима брзе вожње. Њена репутација „стазе за праве возаче“ чини је неизоставним делом Формуле 1 и једним од симбола овог спорта.

Током скоро шест и по деценија постојања, Сузука је модификована осам пута. Прво „велико спремање“ организовано је да би стаза испунила стандарде уочи повратка Велике награде Јапана у Формулу 1, 1987. године. Друге преправке биле су махом у циљу повећања безбедности такмичења, посебно након несрећа попут оне у којој је учествовао Жил Бјанки 2014. године. Ипак, Сузука је успела да задржи свој оригинални карактер и техничку захтевност.

Обележје стазе је и огромни панорамски точак који се надвија над Сузуком, као и ружичасти цветови трешања који су карактеристични за ову област, то јест префектуру Мије.

После првог сусрета са стазом, Макс Ферстапен признао је да је застрашујућа, Себастијан Фетел, међутим, по завршетку прве трке рекао је да му Сузука делује као да су је створили Богови.

То би можда могло да објасни феномен Сузуке за коју важи да је више од тркачке стазе.

Прва трка Формуле 1 у Кини одржана је у септембру 2004. године управо на стази у Шангају, а захваљујући незгодној кривини на почетку круга и једном од најдужих праваца у такмичењу, између осталог, одмах се видело да је у питању рај за претицање, то јест стаза на којој се увек може очекивати занимљиво надметање.

Историјат стазе у Шангају

Кина је дуго желела да доведе Формулу 1 на своју територију и током деведесетих година била на корак да у томе и успе. Упркос огромним напорима организатора, стаза у Џухају није испунила строге услове Међународне аутомобилске федерације.

За други покушај ангажован је чувени дизајнер стаза Формуле 1, Херман Тилке и резултат је занимљива Шангајска међународна стаза (Shanghai International Circuit).

Изграђена је посебно за потребе тркања у Формули 1 и, без претеривања, може се рећи да је њен изглед један од најпрепознатљивијих у календару овог такмичења. Иако већина у њеном облику може препознати талас или зеца, у питању је дизајн који је Херман Тилке пажљиво осмислио.

Гледано из ваздуха, стаза подсећа на „上“ знак кинеског писма „шанг“, што значи „изнад“ или „нагоре“, а такође је и први део назива Шангаја.

Стаза је направљена на мочварном тлу и било је потребно чак 40.000 камених стубова да би се терен стабилизовао пре него што је изградња уопште могла да почне.

Радови су трајали осамнаест месеци, а трошкови су достигли суму од 450 милиона долара (390 милиона евра).

Велика награда Кине дебитовала је у септембру 2004. и већ после неколико јесењих издања трке, од 2010. године, Шангај се  усталио у пролећном делу шампионата.

Шангај је редовна станица Формуле 1. Једини прекид у континуитету Велике награде Кине забележен је због пандемије корона вируса. После четири године паузе болиди су се вратили на стазу 2024. године.

Ове године такмичење у Шангају чини другу рунду шампионата, а главни догађај ће се одржати 15. марта у 8 часова ујутру по нашем времену. Велика награда Кине возиће се 19. пут. 

Особине стазе 

Шангај можда нема зидове који трке на уличним стазама чине опасним, али је за нешто више од две деценије постојања забележио хаос изазван погрешним стратегијама, промене резултата због нестабилног времена и редовно представља велики изазов за возаче својим брзим кривинама са великим оптерећењем, посебно на крају дугих праваца.

Својим чувеним комплексом кривина у облику пужа, који почетак круга чини једним од технички најтежих у Формули 1, и правцем између кривина 13 и 14 од чак 1,2 километра, који је један од најдужих у шампионату, стаза у Шангају непрестано тестира возаче.

Снажно кочење у кривини 14 ствара одличну зону за претицање, док кривине 7 и 8 возачи најчешће издвајају као забавне.

У Кини постоје четири зоне праволинијског режима, које почињу вожњом дуж стартно-циљног правца, затим између кривина 4 и 6 и између кривина 10 и 11, док већ поменути најдужи правац води до кривине 14.

Стратегије за Велику награду Кине

Стаза, изграђена на изазовном, меком тлу, комбинује брзе кривине, споре завоје и дугачке правце, што захтева специфична, прецизна подешавања аутомобила.

Прва кривина стазе у Шангају почиње као брз завој који се постепено затвара због чега возачи морају да коче изузетно прецизно и балансирају болид. То је само једна од неколико етапа стазе за које је карактеристична велика потрошња гума. На удару су и кочнице јер стаза омогућава брзине и изнад 320 километара на час.

Када се у обзир узму и нестабилни временски услови, додатно се компликује припрема стратегије трке.

Тимови се најчешће опредељују за два заустављања и избегавање меких гума. Коначна одлука обично стиже пред саму трку на основу искуства са пријањањем гума током спринт трке.

Уписано у историју Формуле 1

На овој стази су се десили важни моменти у историји шампионата. У Шангају је 2004. године одржана прва трка Формуле 1 у Кини.

Стаза у Шангају је 2019. године изабрана за домаћина 1.000. Велике награде Формуле 1, што је важан јубилеј у овом спорту.

Сведочила је још једном култном тренутку у историји Формуле 1. Михаел Шумахер на Великој награди Кине остварио је 91. и последњу победу у каријери 2006. године.

Шест година касније, свој први победнички пехар подигао је Нико Розберг.

Џоу Гуанју такмичио се 2024. године у Шангају као први кинески возач Формуле 1 на домаћем терену.

Победе на Великој награди Кине

Са шест пехара, Луис Хамилтон је рекордер у броју победа на Великој награди Кине. Британски возач био је бољи од колега и када је реч о освојеним пол позицијама. Шест пута је започињао трку са најбољег места на гриду, а укупно је у Шангају на подијуму био чак девет пута.

Од активних возача, две победе има Фернандо Алонсо, а Макс Ферстапен и прошлогодишњи победник Оскар Пјастри по једну.

Ферари и Мерцедес су тимови чији возачи су освојили највише подијума на Великој награди Кине, сваки по 13.

У Шангају је победио само једном, али Аустралијанац Данијел Рикардо једну од својих најбољих трка возио је на Великој награди Кине те 2018. године.

Возач тима Ред бул рејсинг имао је одличну стратегију, агресивно је претицао супарнике и максимално користио сваки дугачки правац како би стекао предност.

На путу до тријумфа извео је и спектакуларни маневар са касним кочењем захваљујући којем је престигао Валтерија Ботаса.

Стаза у Шангају данас

Пред трку 2025. године, стаза је потпуно обновљена, што је додатно убрзало и довело до постављања новог рекорда круга свих времена, додуше не током главног догађаја већ током квалификација.

Комплекс око стазе у Шангају је огроман и футуристички – главна трибина изгледа као отворени цвет лотоса, капацитет је око 200.000 гледалаца, а до стазе се може стићи метроом.

Посебна је зато што комбинује технички захтевну конфигурацију, много могућности за претицање и импресивну инфраструктуру, што је чини бојним пољем кад је стратегија у питању, а стога и једном од занимљивијих трка у календару Формуле 1.

Неки кажу да ко уме да сачува предњу леву гуму има шансу за успех у Шангају.

Великом наградом Аустралије, овог викенда, Формула 1 започиње жељно очекивано 77. издање такмичења конструктора и возача. Трка у Мелбурну је прва на којој ступају на снагу нови технички прописи.

Након данашња два слободна тренинга и једног у суботу, уследиће квалификације, такође прилагеђене овогодишњим условима такмичења, то јест броју возила на стартној позицији. Главни догађај, Велика награда Аустралије од 58 кругова, одржаће се 8. марта веома рано ујутру по нашем времену.

Са више од 100 година искуства у организовању ауто-мото догађаја, Аустралија спада у искусне домаћине Формуле 1.  

Само четири месеца након што је у Аделејду одржана последња Велика награда Аустралије крајем 1995. године, тимови Формуле 1 су се вратили у ову земљу, али нешто јужније.

Пред 401.000 гледалаца, 10. марта 1996. године, Дејмон Хил освојио је прву Велику награду Аустралије у Мелбурну и од тада, пуних тридесет година, трка се сваке године традиционално вози као прва у сезони (изузев 2006. и 2010. године). Такође, због пандемије 2020. и 2021. године трке нису одржане.

У питању је улична стаза у Алберт парку у Мелбурну, која је једна од бржих у календару шампионата. Луис Хамилтон је, на пример, 2018. године освојио пол позицију уз просечну брзину од 235 километара на час.

Брза стаза са пет зона за додатно убрзање

После проширења и других адаптација неких делова стазе 2022. године, повећана је просечна брзина болида. Уклоњена је и шикана (вишеструка кривина) која је некада обухватала кривине 9 и 10 и која је служила за усмеравање и успоравање аутомобила.

На овој стази није лако претицати, али, према речима возача, велико задовољство причињава трагање за својим ритмом око језера у Алберт парку.

А када је претицање у питању, у Мелбурну постоји пет зона праволинијског режима, почевши од стартног правца, затим између кривина 2 и 3, кривина 5 и 6, кривина 8 и 9 и између кривина 10 и 11.

Измена прописа донела је новине, између осталог, код овог режима кретања, што први пут имамо прилику да видимо у пракси управо у Алберт парку. Та прилика за употребу другачијих аеродинамичких особина возила како би се смањио отпор, чини болиде ефикаснијим при убрзавању ка максималној брзини.

До сада се у овим зонама користио чувени DRS, а од ове сезоне возачима је на располагању комбинација Overtake мода и Active Areo система који омогућава померање предњег и задњег крила. За максималан ефекат ту је Boost дугме. 

Место где је почела Шумахерова ера

За протеклих 30 година било је безброј незаборавних момената на стази у Мелбурну, али се међу њима посебно истиче почетак Шумахерове ере.

Иако је два пута освајао шампионску титулу пре 2000. године, и много пута се пео на подијум као возач Ферарија, победа у Мелбурну рачуна се као почетак ере доминације Михаела Шумахера.

Рекорд са највише победа на стази у Алберт парку са четири (узаступна) тријумфа и даље држи он, а будући да је од активних возача Луис Хамилтон највише (два) пута подигао победнички трофеј, тако ће остати још неко време.

На претходне три Велике награде Аустралије, са пол позиције су кретали возачи који су тих година освајали шампионат.

Од 2018. сваке године други возач је тријумфовао у Мелбурну. Две године заредом славио је Себастијан Фетел (2017. и 2018).  

Болид у деловима на првој трци у Мелбурну

Било је и мање лепих догађања око језера у Алберт парку. 

Стаза у Мелбурну одмах је освојила срца и учесника и публике, али убрзо након почетка трке Мартин Брандл доживео је велику несрећу. При уласку у кривину, његов болид се преврнуо, а од силине ударца возило се преломило на два дела.

Срећом, Брандл је прошао без повреда и трку је наставио у резервном аутомобилу. На крају, кроз циљ је први прошао Дејмон Хил и ушао у историју као први победник Велике награде Аустралије у Мелбурну.

Судар у којем је Алонсо избегао катастрофу

Није изненађење да је Фернандо Алонсо учествовао на више Великих награда у Мелбурну него било који други возач, с обзиром на то да је у Формулу 1 стигао тек пет година пошто је овај град постао домаћин такмичења.

Алонсо је имао доста успона и падова у Алберт парку, али ниједан није био толико драматичан као инцидент на почетку сезоне 2016. године.

Шпанац, који је тада био у Мекларену, борио се бољу позицију са Естебаном Гутијерезом из Хаса на путу до треће кривине, али је закачио ривала задњим делом аутомобила.

Алонсов болид је полетео у ваздух и након више окрета зауставио код зашитне баријере и, неким чудом, успео да се извуче из олупине. Трка је прекинута, а Алонсо је пропустио следећу трку из предострожности.

Победе на Великој награди Аустралије у Мелбурну

Међу 22 возача који ће се у недељу ухватити укоштац са кривинама стазе у Мелбурну, звезда Мекларена Оскар Пјастри, као Аустралијанац пред својим навијачима, највише жуди за победом. Психолошку предност има чак седам његових колега који су већ тријумфовали на овој стази.

Статистички, Луис Хамилтон је најопаснији у овој постави са 10 подијума и 8 пол позиција, али има само две победе. Да ствар буде гора, његов садашњи тим Ферари је најуспешнији конструктор у Алберт парку са 10 победа.

Као прошлогодишњи победник, Ландо Норис је такође возач којег се треба пазити. За Мекларен је овај тријумф на Великој награди Аустралије био изузетно важан јер је реч о првој победа тима на овој стази после више од деценије.

Судећи према резултатима данашња два слободна тренинга, због техничких проблема, возачи Астон Мартина, Фернандо Алонсо и Ленс Строл, тешко да ће у недељу јуришати на победничке позиције, а за преостале такмичаре шансе су скоро изједначене па је тешко и наслутити ко ће први проћи кроз циљ у години у којој Алберт парк слави 30 година као домаћин Формуле 1.