Овогодишња реализација тематских летњих кампова ће подићи лествицу како садржаја за младе, тако и организације, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да су претходне године потврдиле да су кампови за младе потребни нашим људима који живе изван матице.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да очекује више од пет хиљада деце и младих да дођу и посете своју земљу и додао да верује да ће локалне самоуправе учинити све да успомене које ће понети из Србије бити најлеше могуће.

Деца и млади који учествују у камповима долазе из различитих крајева Европе и региона, рекао је министар Милићевић и додао да кроз учешће на камповима имају прилику да уче српски језик, проучавају своју културу, развијају спортски дух и остварују пријатељства са својим вршњацима из отаџбине.

Кампови за децу имају континуитет и постају традиција, рекао је министар Милићевић и додао да реализација тих пројеката нису само број, већ улагање у будућност, у генерације које ће сутра доносити одлуке о свом животу и о својој вези са Србијом.

Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да програм за децу из дијаспоре и региона има три тематске области: еколошко – образовни, затим културно-образовни камп, као и спортско – образовни камп и додао да свака локална самоуправа може да се определи за област коју ће организовати и реализовати.

Веома сам поносан на партнерски однос који градимо са локалним самоуправама, рекао је министар Милићевић и додао да реализација тематских летњих кампова потврђује опредељеност да заједничким снагама јачамо однос са дијаспором и регионом.

Гледаоци су имали прилику да уживо виде српско коло, које се с поносом налази на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа, док је пратећа изложба народних ношњи додатно приближила аутентични српски колорит свим присутнима.

Овај догађај није био само уметнички наступ, он је био мост између генерација.

За нашу заједницу на Флориди, 10. мај је био прилика да деца и млади виде своје корене на делу, док су наши суграђани других култура могли да осете гостопримство и дух Србије - културна дипломатија на делу.

Посебно радује чињеница да је догађај био хуманитарног карактера, јер је сав приход од улазница намењен катедрали Светог Симеона, кажу организатори.

Основна музичка школа „Војин Комадина” у Зворнику постоји и успешно ради већ седамдесет година. Сваке године кроз њу прође око 260 ученика, а интересовање је увек такво да се тражи место више. Отварање средње школе је нешто чему смо дуго тежили и на чему смо активно радили протекле две године. До сада су та изузетно млада и неискусна деца, након завршене основне школе, морала да се селе у друге градове како би наставила своје музичко образовање. Сада напокон имају прилику да своје знање надограде код куће, у свом граду.

 Где су до сада одлазили ти млади виртуози? Колико је било тешко гледати их како свој таленат развијају стотинама километара далеко од породице?

Наши ученици су школовање најчешће настављали у Београду, Новом Саду и Бијељини, у зависности од породичних могућности и тога да ли у тим градовима имају некога ко би бринуо о њима. На пример, имали смо сјајну ученицу која је отишла у чувени „Мокрањац” и тамо остварила најбољи резултат на пријемном испиту за виолину. Наш фантастични кларинетиста је школовање наставио у Новом Саду , док се за Бијељину ученици најчешће опредељују јер нам је географски најближа.

 Дрина одавно није граница већ река која спаја. Очекујете ли да ће нове, модерне учионице привући и таленте са десне обале реке?

Апсолутно. Ми већ деценијама, уназад сигурно седамдесет година, имамо децу из Малог Зворника и околних места све до Лознице, која прелазе мост како би похађала нашу основну музичку школу. Сада им се отвара могућност да ту наставе и средњошколско образовање, било да се определе искључиво за музику, или да упоредо похађају неку другу средњу школу и наше стручне предмете. Већ су нам се јавила два сјајна ученика из Лознице који излазе на пријемни испит и верујем да ће бити наши сјајни ђаци.

 Поред о новој школи, цео Зворник прича о једном посебном инструменту. Прича о набавци дуго очекиваног полуконцертног клавира звучи готово филмски – од импровизоване дрвене бине до инструмента врхунске класе. Причајте нам о том подухвату.

Та прича је заиста посебна. Када сам дошла на место директора, у школи је била једна стара дрвена бина и одмах сам помислила: „Ако једног дана набавимо клавир, где ћемо га ставити?”. Пре десетак година смо уредили хол, направили праву концертну салу и чврсту бину, али нам је недостајао тај кључни инструмент. Преокрет се десио прошле године када смо први пут организовали Фестивал виолине, охрабрени успесима наших ђака, међу којима је и ученица која је освојила друго место на такмичењу у Паризу. За потребе фестивала смо изнајмили полуконцертни клавир и цео дан смо уживали као да је наш. Када смо га на крају дана морали да вратимо, били смо тужни. Нисмо ни сањали да ћемо, само годину дана касније, уз подршку градске управе Зворника која је препознала значај отварања средње уметничке школе, добити свој инструмент који ће нас служити годинама. Реч је о европском клавиру марке „Хофман” (Hoffmann), који се производи под окриљем чувеног „Бехштајна” (Bechstein). То је круна нашег труда, посебно када се сетимо да су наши талентовани пијанисти раније освајали награде вежбајући на обичним електричним клавирима. Можда им је управо тај недостатак правог инструмента био додатни ветар у леђа да раде још више.

 Сада, када имате и школу и врхунски инструмент, какви су планови за будућност? Шта ће се чути са оне фантастичне терасе коју сте поменули док смо се припремали за разговор?

Наш први задатак је да сачувамо чврсте темеље које смо изградили у основној школи, где се одувек радило пуним капацитетом. Што се тиче средње уметничке школе, на нама је да оправдамо поверење и покажемо колико ценимо оно што смо добили. Ђаци ће се школовати у изузетно модерно опремљеним учионицама, у несвакидашњим условима. Имају и прелепу терасу са фантастичним погледом где могу да уживају. Све је технички и материјално обезбеђено, а на ђацима и професорима је да створе једну лепу, креативну атмосферу из које резултати сигурно неће изостати.

Након два узбудљива полуфинала, добили смо листу од 25 финалиста. Међу њима и наша „Лавина" која ће наступити под редним бројем девет.

Вечерашњи програм отвориће прошлогодишњи победник Џеј Џеј перформансом The Queen of the Night. Након званичног дела програма и затварања линија за гласање, следе ревијални наступу.

Поводом 70 година такмичења, на сцени ће се окупити легенде: Verka Serduchka, Alexander Rybak, Руслана, „Лорди" и Хелена Папаризу.

Пред само проглашење победника, познати аустријски продуцент и ди-џеј Паров Стелар, и некадашњи представник Аустрије Цезар Сампсон, приредиће визуелно-музички омаж Бечу.

Публику пред екранима, као и ону у дворани, кроз програм финала, ће водити Викторија Сваровски и Михаел Островски, као што су то чинили и током обе полуфиналне вечери.

Систем гласања

Гласање почиње пре извођења прве такмичарске композиције, траје током извођења свих песма, и завршава се 40 минута након извођења последње нумере. Из Србије је могуће гласати путем СМС поруке али и онлајн на www.esc.vote. Свако може гласати највише десет пута.

Србија не може да гласа за свог представника, али то могу остали, пратећи упутства јавних сервиса, као и упутства током емитовања финала. Навијамо за „Лавину" и број 9!

Из родне Козарске Дубице запутио се почетком 90-тих, најпре у Шведску, затим у Чешку. Предосећајући да ће се пронаћи преко океана, убрзо одлази у Њујорк, како каже "главни град света". По савету професора, за потребе седме уметности Жељко је изменио име у Џек Димич. Остварио је више од осамдесет улога у позоришту, на филму и телевизији, на српском, руском, чешком, италијанском и енглеском језику. Издваја га то што је акценат усавршио до најситнијих нијанси, па је до сада одиграо осам рођених Американаца!

Најпре је остварио сан из детињства добивши диплому на једној од најпознатијих глумачких школа у свету "Ли Страсберг", а онда су почеле да се нижу улоге. Играо је у популарним серијама као што су CSI, Low & Order и Castle, глумио са звездама попут Билија Зејна, Армана Асантеа, Тома Хардија, Теда Денсона, Џефа Голдблума...

Са Жарком Лаушевићем играо је у представи "Емигранти" у препуном њујоршком Линколн Центру! Његов таленат препознала је и руска публика која му је недавно доделила признање за најбољег глумца на фестивалу Арткино...

Димић са поносом истиче и улогу Николе Тесле у документарном филму Жељка Мирковића "Теслин народ" који је 2020. био кандидат за Оскара.

Уредник емисије Тамара Дрезгић
 

Велики део његовог рада везан је и за нашу прву земаљску сателитску станицу у Ивањици, на чијем одржавању ради до данашњих дана, као и на одржавању антена и сателитског пријема у Абердаревој и у Кошутњаку.

Као експерт је учествовао у низу телекомуникационих пројеката широм света и на значајним међународним симпозијумима. Инжењер Милан Орлић тврди да је Вуко Лабан један од петорице водећих експерата у свету у области телекомуникација. Буквално – светски а наш! 

Уредник емисије је Владан Ракић.

Редитељ, Драгица Гачић, сниматељ Вукашин Вељић, монтажер Зорица Благојев.

У прилогу говоре отац Драган Гороњић, Душан Магазин, председник Удружења Херцеговац Чикаго, отац Драган Арсић и Васо Мркајић.

"Оно што могу да приметим је да је из године у годину све бољи и све организованији. Домаћини се труде, а они су у томе веома вешти, да сваком сликару буде пријатан и угодан боравак, а дружење конструктивно и плодоносно. Тамо се стичу пријатељи и граде мостови пријатељства, спајају се две обале. Лепо је срести драге људе и упознати нове. Из Србије је било радова наших 9 уметника на заједничкој изложби. На монитору на ком је била моја слика, коју сам урадила на фестивалу, писало је на енглеском: Лепенски Вир, место на ком сунце два пута излази, јер сам тако назвала слику. Осим те слике, урадила сам и петла", каже Татјана Карабашевић.

 Поново сте украсили Урбино?

"Ове године у Урбину обрадила сам Лепенски Вир. Била је за мене огромна част да наше најстарије археолошко налазиште бојама дочарам и покажем свету богатство. Прошле године је то био Хиландар, претпрошле године - култ певца у Срба. Увек покушавам да представим Србију свету, да им откријем лепоте које нигде нема. Каталог са ове манифестације шаље се у велике галерије, као што је на пример, Албертина у Бечу. Лепо је знати да на таквом месту може да се види моја слика. Излагала сам у Француској, али ми је жеља да излажем у Паризу. Надам се ускоро", истиче Татјана.

 Откуд љубав према бојама?

"Још од раног детињства носим у себи таленат и љубав према цртању, које се касније развило у сликање бојама. Иначе, завршила сам средњу архитектонску школу и архитектура је уметност. Радила сам у струци 18 година. Кад сам остала без посла радила сам многе послове, мењала градове и после седам претешких година поново сам се обрела у Мајданпеку. Тад, без пара, посла, родитеља, са дететом од 17 година и мужем... И поред тога што је наш језик богат, ја не налазим адекватан израз да опишем у ком сам стању била. Случајно проналазим старе папире, четкице и акварел боје...И, тако, у безнађу, насликам две вазе са цвећем. Објавим их на Фејсбук страни и продам их у истом трену. Нисам се надала. Једино чега сам била свесна, да ћу за те паре имати три ручка...тако сам наставила да сликам. Лечила сам душу разливеним бојама и зарађивала за конкретне ствари."

 Послали сте слику на Бијенале акварела СКЦ?

"У то време сам открила и конкурсе. Први на који сам послала слику био је Бијенале. Добила сам награду и наградну изложбу. Нико није био срећнији од мене. Али је тешко ишло на конкурсима у мојој Србији - одбијали су ме уз образложење да немам Академију. И тад ме пријатељица пита - има ли конкурса за изложбе у свету, батали Кучево и Велику Плану... Пронашла сам их и својом уметношћу освојила свет. За сликање акварела није потребан папир у виду дипломе, само сигурна рука и брз потез. Многи велики сликари нису имали тај папир.
Имала сам сигурно преко тридесет самосталних изложби. Увек нова тематика, а обрађивала сам петлове, Мајданпек (Кикандонска посла), Ниш, Кладово, Русију, брезе, цвеће, акт, народне обичаје и ношњу, стару Србију, понајмање пејзаже, али сликам и њих. Свака нова боја, четкица или папир су нов изазов. Урадила сам решења за етикете вина винарије Грабак из Врњачке бање."

 До сада сте имали више од 30 самосталних изложби, реците нам нешто о њима...

"Моје стваралаштво је у континуитету задњих петнаестак година. Почело је међународном изложбом "Lamine D' Acqua, un successo" у Бреши, стецишту акварела у Италији. Наставило се многобројним изложбама, заједничким и самосталним. Била сам једини представник Србије на фестивалу у Костарики 2016. године. У септембру наредне године била сам позвана на фестивал IWS Albanije "Albania super" и у децембру 2019. на фестивал IWS India "1st. Olympiart 2019". После тога изложбе су се низале једна за другом: Москва, Француска, Бангладеш, Пољска, Јапан, Аустрија, Филипини, Малезија, Измир (Турска), Италија, Чиле, Мадрид (Шпанија) и многе друге.

Лидер сам IWS организације за Србију. IWS Globe је највећа светска организација која се бави искључиво акварелом. Лидер сам Србије у Урбину. То је фестивал акварела посвећен Рафаелу Сантију. На "Urbino In Acquerello 2019" радила сам демо. Наредне године 2020. цела Италија је славила 500 година од смрти Рафаела Сантија, мој рад је био и на тој изложби. Такође је мој рад био саставни део пројекта у Италији посвећен Дантеу и Божанственој комедији. Углавном сликам петлове који заузимају битно место у културном наслеђу моје Србије. Радим технику акварел, уље и акрил. У књизи професора Каменка Марковића о савременим српским сликарима, он пише о мојим петловима. На изложби акварела 2016. у СКЦ -у добитник сам признања и наградну изложбу коју су ми приредили 2017. Звала се "Година петла"."

 У Урбину се осећате као код куће?

"Радила сам 2024. радионицу са децом "Поздрав сунцу" на тргу у Урбину, у Италији. Године 2025. сам била у тиму који је осликавао змајеве које смо у склопу фестивала пуштали да лете као симбол мира. Прошле године сам имала самосталну изложбу у Нишу. Сликала сам Београдску капију. Радила сам налепнице за колекцију вина винарије Грабак из Врњачке Бање. На Новосадсом сајму 2022. године добила сам дуплу златну награду за тај пројекат. Сликовница за коју сам радила идејно решење и илустрацију. Зове се "Побуна", а издао је доктор политиколог Зоран Милошевић. Већ четврту годину радим ауторску изложбу "Омаж" посвећену нашој IWS организацији, као и две изложбе које имају за тему културно наслеђе Србије. Била је "Обредни хлеб", "Вуна-Пређа-Преља" и ове године ће бити "Огњиште".

Доста својих радова посветили сте проблему злостављања жена?

"Насиље над женама је постао проблем савременог, модерног и еманципованог друштва, које је узело, нажалост, маха. Моји радови су саставни део изложбе "Soul in exhibition" коју је подржавало Министарство културе у Лими, изложба која апелује на престанак насиља над женама. Иста је била и у Пољској и Србији. Радила сам онлајн демо за неколико школа у Индији. Била сам на више колонија у земљи и иностранству. Радим радионице са школском децом."

 Имали сте изложбу посвећену деди козаку. У Вашим венама тече и руска крв?

"Ја у себи носим руске гене и поносим се тиме. Значајну самосталну изложбу имала сам прошле године у Руском дому, била је посвећена мом деди Алексеју Максимовичу Шаталову. Он је био кубански козак (рођен је у Кубану). Њега су ухапсили и обрео се на острву Лемнос, у Грчкој. Код себе је имао само три златне копејке, а у Краснодару су остале три кћерке и жена. Жена је умрла од глади, а кћерке је подигла Православна црква. На Лемносу су га питали да ли би пошао у Србију да гради пут. Сад се то зове "Руски пут". Ја сам истраживала и контактирала Русе који су знали податке.То је пут преко Криве Феје. По завршетку изградње тог пута он се обрео у Врању, као слободан човек - удовац.Био је машинбравар, по струци, и нашао је посао у Нишу. Тамо је срео моју баку, мајку моје мајке, питао ју је зна ли да кува; родила се љубав и тако су створили породицу. У Русију није могао да се врати, за тадашњу комунистичку Русију био је издајник. Сваке године је слао молбу. Први пут је отишао 1972. године", завршава своје излагање сликарка Татјана Карабашевић.

У духу највећег хришћанског празника, Васкрса, у сарадњи са Центром за социјални рад у Бањој Луци и Фондацијом „Свети Вукашин“ Епархије захумско-херцеговачке и приморске у Требињу, обезбеђени су значајни пакети са основним животним намирницама за више од 90 породица којима је потребна помоћ. Лајфлајн Чикаго изражава искрену захвалност својим партнерима на драгоценој подршци и сарадњи.

„Васкрс је време наде, саосећања и заједништва. Увек морамо имати на уму оне којима је помоћ потребна и дати све од себе да их подржимо, посебно током великих празника. Дубоко сам захвална нашим донаторима, партнерима и волонтерима, чија доброта и великодушност доносе утеху и достојанство многим породицама. Заједно настављамо да пружамо подршку и делимо радост Васкрса са онима којима је она најпотребнија“, изјавила је принцеза Катарина.

Ова иницијатива одражава трајну посвећеност Лајфлајн Чикага пружању подршке угроженим породицама и заједницама, посебно током празничних периода. 

"Ова трибина има посебан значај, јер је одржана на Дан победе над фашизмом - 9. мај, али и Дан Европе", рекао је министар Милићевић и додао да је важно да говоримо о истини, сећању и улози Србије и српског народа у историји Европе.

Српски народ је у борби против фашизма поднео огромне жртве и био на страни слободе, правде и антифашизма, рекао је министар Милићевић и додао да се оваквим манифестацијама боримо за праву истину о нашој улози у историји, против лажи, ревизионизма и покушаја да се српске жртве умање или забораве.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио значај ове теме са нашим сународницима у Италији, као и са представницима италијанске јавности и додао да је дијаспора важан мост између Србије и света, јер наши сународници који живе изван матице имају велику улогу у томе да се истина о Србији чује и разуме.

Очекујемо од наших сународника који живе изван матице да наставе да шире истину о својој земљи још јаче и снажније, рекао је министар Милићевић и додао да народ који чува истину чува и себе.

Борба против историјског ревизионизма није питање прошлости, већ питање наше будућности, рекао је министар Милићевић и додао да се на темељима истине и правде градила модерна српска држава: наше национално достојанство и наше постојање.

Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да је Кабинет реализовао трибине “Истином за Србију” у многим градовима у Европи где живе наши сународници и додао да је важно јачати и неговати односе са дијаспором и регионом, јер су они наш највећи ресурс.

Истина није идеолошка, није на продају, нити је питање моде, рекао је министар Милићевић и додао да је истина наша обавеза, јер не смемо да дозволимо да се стидимо онога што нисмо учинили, а да се други не стиде онога што јесу учинили.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да ово радимо због наших предака, али још више због наших потомака.

Србија је данас снажна, мирољубива, модерна држава, али та слика мора да се чува и кроз истину о себи, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Гости фестивала су уметници светског реномеа: пијаниста и диригент Ричард Октавиано Коџима (Бразил), пијаниста Жереми Конус (Швајцарска) и аутор фестивала, наш истакнути пијаниста Иван Башић. 

Три дана клавира је тродневни клавирски фестивал у организацији УК Гварнеријус и осмишљен је као простор сусрета, размене и заједничког музичког искуства. Фестивал окупља младе пијанисте, педагоге и уметнике у интимном и подстицајном окружењу, у којем су клавир, разговор и лични контакт једнако важни.

Мисија фестивала је да подстакне развој пијанизма кроз едукацију, отворени дијалог и стварање трајних професионалних и личних веза. За разлику од класичних фестивалских формата, Три дана клавира ставља акценат на блискост, доступност и квалитет сусрета, полазећи од уверења да се највреднија уметничка искуства често рађају управо у мањим, пажљиво обликованим заједницама.

Програм фестивала обухвата концерте, мастеркласове, радионице и разговоре са истакнутим уметницима и педагозима, као и неформална дружења која омогућавају размену искустава и идеја. Програм фестивала осмишљен је као јединствено тродневно искуство у којем се уметнички, едукативни и друштвени аспекти природно прожимају, пружајући учесницима целовит и садржајан боравак.

Фестивал је намењен ученицима и студентима клавира, младим професионалним музичарима, педагозима и свим љубитељима клавирске уметности који траже дубљи и непосреднији однос са музиком и људима. Посебна вредност фестивала лежи у подстицању блиских односа и осећаја заједништва, из којих често настају дугорочна професионална и лична пријатељства.

 О аутору фестивала:

Иван Башић (Београд, 1996) је вишеструко награђиван пијаниста, тражени солиста и посвећени камерни музичар, препознатљив по кристалном тону, природном фразирању и изражајној енергији. Наступао је са водећим европским оркестрима и редован је гост фестивала у Европи, Азији и Африци, укључујући Давос, Гштад, Порто, Падову, Гмунден, Каиро и Токио.Сарађивао је са оркестрима као што су „Musikkollegium Winterthur“, Симфонијски оркестар Милана, Филхармонијски оркестар Малаге и Симфонијски оркестар РТС-а, под вођством истакнутих диригената. Лауреат је реномираних такмичења „Premio de Piano Jaén“ (2023), „Rina Sala Gallo“ u Monci (2022) и „Concorso Internazionale Pianistico Roma“ (2021), где је освојио и бројне специјалне награде. Добитник је признања Фондације „Cuomo“, награде „Kiefer Hablitzel“ за једног од водећих младих музичара у Швајцарској, као и Награде за најбољег младог музичара Србије (2014, 2022).

Године 2021. објавио је први це де са делима Мусоргског и Равела, а током пандемије остварио је значајне онлајн пројекте и премијере савремених дела. Иван Башић се школовао у Београду и Цириху, усавршавајући се код истакнутих педагога попут Невене Поповић, Константина Шербакова, Вовке Ашкеназија и других.

Упоредо са извођачком каријером, бави се и педагогијом као уметнички асистент на Универзитету уметности у Цириху и као води класу клавира на Конзерваторијуму у Цириху.

Представа је рађена по идеји Маје Колунџије Зорое, а режирао ју је проф. Дејан Цицмиловић. Од премијерног извођења у августу 2024. у родном месту Николе Тесле у Смиљану у Лици, одиграна је 115 пута широм Србије, српских заједница у земљама бивше Југославије, као и у Европи, док је ово у Инзбруку било 116. извођење, а четврто до сада у Аустрији, после Беча, Граца и Линца.

Базирана је на историјским чињеницама, писмима, сведочењима и документима, али је проткана емоцијама и личним доживљајима једне мајке. Дотиче се свих врлина и мана његове личности и гледаоцима приближава срећу, тугу, стрепњу и понос мајке, која иако свесна Николине величине, не може да га види никако другачије него као свог сина.

Кроз ову маестрално одиграну представу од стране Маје Колунџије Зорое, гледаоци су били у прилици да сазнају чињенице о Теслином пореклу, али и да доживе амбијент и емоцију породице, времена и родног краја једног од највећих умова у људској историји. Уједно је и велики број локалних израза и личких обичаја тог времена уткан у ову причу, што је посебно обрадовало бројне госте у публици који су пореклом из Лике, Далмације и других делова Крајине.

На међународном фестивалу монодраме у Источном Сарајеву, у децембру 2025. „Искра“ је освојила прву награду као најбоља представа, а на Фестивалу малих позоришних форми у Аранђеловцу добила је специјалну награду за посебност у драмском изразу, као и на фестивалу у Зајечару.

Кроз снажну емоцију и надахнуту интерпретацију, представа оживљава лик жене чија је унутрашња снага надживела време, остављајући дубок траг у наслеђу српског народа. „Искра“ није само позоришно дело – она је омаж мајчинству, вери и тихој, али пресудној снази која обликује велике личности.

 Уметност, емоција и лична сведочанства

Маја Колунџија Зорое маестралном глумачком игром успела је да публици у потпуности приближи лик Ђуке Тесле, градећи снажну емотивну везу са присутнима. Њена интерпретација била је прожета аутентичном емоцијом, суптилним сценским изразом и изузетном уметничком посвећеношћу.

Публика, коју су чинили припадници различитих генерација, а радује посебно што је било много младих, пратила је представу са великом пажњом и емотивним ангажманом. Маја Колунџија Зорое и њен син Стефан, који се у представи појављује као Тесла из детињства, су по завршетку представе награђени вишеминутним стајаћим овацијама, што је најбољи показатељ утиска који је представа оставила на све присутне.

Маја, која је пореклом и сама из околине Книна, на крају се обратила свима и испричала и део своје животне приче, како је 5. августа 1995. на свој 18. рођендан у избегличкој колони бежала од „Олује“ и избегла у Србију, где њена фамилија настанила у Петровцу на Млави. У Србији уписује глуму на Универзитету у Приштини одакле поново мора да бежи 1999. и враћа се у Петровац на Млави, где јој и дан данас живи део родбине, а одакле је мноштво досељеника у Тиролу. Мајин муж Душан је пореклом из околине Госпића из Лике, а радује чињеница што је управо из крајишких крајева и Петровца било гостију у публици, која је имала и прилике да поставља занимљива питања по завршетку представе.

 Вече за памћење

Пошто се током 2026. године обележава велики јубилеј, 170 година од рођења једног од највећих умова у историји човечанства – Николе Тесле, СПОЈИ је одлучио да тим поводом организује ово позоришно вече о славном генију, његовој мајци и породици, а све са циљем очувања сећања на лик и дело нашег великана, као и очувања нашег идентитета.

У Инзбруку је као и скоро увек до сада, било гостију са различитих страна – из целог Тирола, као и из Горње Аустрије, који су упркос лепом времену издвојили своје драгоцено време како би посетили ову представу и дали значајан допринос очувању и неговању наше културе и идентитета, али су истовремено својим добровољним прилозима допринели да се на крају скупи износ од 2.140 евра, који су намењени социјално угроженим породицама на Балкану и најугроженијим случајевима у Тиролу.

У улози водитеља био је мр Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управног одбора СПОЈИ-а и Савеза Срба у Аустрији, који је овом приликом пожелео добродошлицу свим присутним гостима и захвалио свима који су допринели успеху овог догађаја.

Вече су својим присуством увеличали и бројни почасни гости, међу којима су били Зоран Шијаковић, председник удружења „Даница Аустрија“ и члан Скупштине општине Браунауа на Ину у Горњој Аустрији, професор Петар Грбовић са института за мехатронику Универзитета у Инзбруку, Живорад Карајовић, председник Црквеног одбора у Инзбруку, представници КУД-а „Полет“ из Вергла, као и Марко Банић, један од подржавалаца овог догађаја. Занимљиво је да је представу посетио и нигеријски принц Дајк А., припадник краљевске лозе из Нигерије који живи и ради у Инзбруку.

„Виктор пише путописе као да пише најузбудљивије романе и пружа читаоцима своје срце на длану", рекла је уредница и додала: „Ово нису класични путописи који могу да буду врло шкрти, што се емоција тиче. Он воли људе и прилази им без икаквих предрасуда, а често је и врло духовит. Виктор је изванредан писац и са стилске стране у неким тренуцима његове реченице се читају као поезија, имају предивну ритмичност."

Председник Удружења књижевника Србије Милош Јанковић је рекао да има привилегију да годинама другује са Лазићем, који стоји иза Удружења за културу „Адлигат" и кога изузетно цени због свега што чини са српску културу:

„Када сам добио од Виктора књигу да прочитам, схватио сам да то уопште није обичан путопис већ озбиљна литература и, читајући даље на немалом броју страница, наишао сам на праву поезију. Виктор има осећај за детаљ. Може сатима да се бави ситницом, за коју би 90% људи мислило да је небитна, а која је суштинска, и кад је Виктор обради, засија као драгуљ. Садржајно и суштински тумачи Гренланд. Он се труди да га разуме, а не само да га обиђе. Он заиста види, а не само гледа. Он схвата, а не само бележи. Ово је вероватно најбољи путопис који сам прочитао зато што је Виктор то сјајно везао међужанровски." Јанковић је истакао и да нико у српској књижевности није као Лазић писао о снегу, хладноћи и поларно пределу, а да су овако квалитетни описи реткост и у светској књижевности.

На почетку свог излагања Папић је признао да издавачи праве грешке а Лагунина је била та што је одбила први рукопис Виктора Лазића:

„Десило се то са Харијем Потером а и са овом књигом. Касније смо те грешке почели да исправљамо и чини ми се, на опште задовољство и нас двојице и читалаца, дошли смо до вредних књига, и ове најновије о Гренланду."

Дејан није био одушевљен кад је сазнао да ће тема следеће Лазићеве путописне књиге бити Гренланд:

„Чинило ми се да читаоци преферирају егзотичније дестинације него што је то сиви Гренланд, али амерички председник Доналд Трамп се постарао да помогне у продаји књиге", прокоментарисао је духовито директор Лагуне и додао: „Показало се да Виктор, као сјајан писац, и од теме која на први поглед не изгледа тако атрактивно, уме да направи сјајну литературу која се чита у једном даху."

Лазић је на почетку свог излагања захвалио Дејану Папићу који му је много помогао у професионалном смислу, оценивши да Лагуна има велику улогу у књижевности и у личном животу писаца јер мења нашу културну сцену и сваког од писаца појединачно.

„Гренланд је чудесан и другачији. Ја га нисам упознао, ја сам га заволео, али га и даље не познајем", рекао је Виктор који је за све присутне уприличио и изложбу тупилака – гренландских чудовишта и с тим у вези осврнуо се на становнике Гренланда: „Они су навикли да живе одвојено од целог света и одвојени једни од других. То је усамљенички народ. Два милиона квадратних километара снега и леда Инуити су настанили својом маштом. Њихова чудовишта нису као наша, сасвим су другачија и другачији је однос људи према њима. Они су им пријатељи и помажу у свакодневном животу, али нису потпуно припитомљени. Ако се деси период оскудице у храни и када се деси неки већи улов, они ће рећи да је чудовиште помогло да преживе."

Чудовишта Инуита су добила свој физички облик у 17. и 18. веку када су дошли Данци и питали их како изгледају: „Тако је настала посебна врста уметности, резбарење лица тих чудовишта у костима најчешће фока, китова и нарвала. Откупио сам или добио десетак тих чудовишта и могу се видети у Адлигатовом Музеју књиге и путовања."

Лазић је истакао да се живот Инуита мења и та насилна промена, између осталог, одузимана су им деца и вођена на школовање у Данску, њима је променила живот, не комплетно али довољно да буду очајни:

„Велики број Инуита је незадовољно јер нису прилагођени новом животу и не желе тај нови живот, а довољно су у њега загазили да су се одмакли од древног живота какав су раније имали и не могу му се вратити. И онда су негде између и зато је депресија изузетно заступљена и највећи проблем са којим се суочавају, већи и од Трампа и глобалног отопљавања."

Вече је употпунила и улепшала Милица Миловић, извођењем инуитских музичких нумера на гитари, којој је Лазић посебно захвалио, будући да је „инуитски или гренладски језик уникатан. То је језик са највише речи на планети, број речи је бесконачан. Они су смислили граматички систем у коме једна реч теоријски може да буде бескрајна, а бескрајан је и број речи у језику. Уместо синтагми, они све спајају у једну реч која садржи све карактеристике неког појма, што језик чини изузетно тешким јер је готово непреводив".

Делове из књиге читала је Александра Урошевић која је одломке из „Гренланда" адаптирала за емисију „Добро јутро, децо" Радио Београда.

Посебан значај догађају даје и чињеница да је филм “Хајдук у Београду“ приказан у оквиру америчке турнеје и уврстио Кливленд на културну мапу српске дијаспоре.

“Посебно ми је драго што смо успели да објединимо различите облике уметничког израза: филм, музику, фолклор, изложбу, као и писану и казану реч, и да кроз њих покажемо богатство и ширину наше културне баштине, као и начин на који она живи и преноси се, нарочито кроз рад са децом", истиче др Нада Мартиновић, уметнички директор хора и организатор фестивала.

Вече је започело свечано, уз молитву коју су служили протојереј-ставрофор Мијољуб Матић и свештеник Горан Мићић, дајући догађају посебну духовну димензију. Међу уваженим гостима била је и госпођа Laurel Tombazzi, оснивач и председник Источноевропског конгреса Охаја (Eastern European Congress of Ohio), чије присуство је додатно истакло значај овог културног догађаја.

 Прослава дечјег стваралаштва и живе традиције

У центру програма био је концерт Дечјег хора “Свети Сава“, који је публици представио резултате свог рада, посвећености и љубави према музици и традицији. Репертоар је одражавао уметнички и педагошки приступ др Мартиновић, у којем се негује српска музичка баштина кроз различите жанрове.

Посебан утисак оставио је наступ у коме су деца играла коло док је хор изводио песму “Коло“, ауторско дело др Наде Мартиновић, која потписује и музику и текст. Овај тренутак симболично је повезао музику, игру и заједништво - суштину српске традиције.

На сцени су наступиле и најмлађе фолклорне групе ансамбла “Морава“, под вођством учитељица Гордане Ковчић и Мирјане Видаковић, чији су разиграни наступи показали како се традиција успешно преноси на најмлађе генерације.

Литерарни сегмент програма употпунила је песникиња Сандра Зечевић, која је са публиком поделила и лични осврт на значај оваквих догађаја.

“Част ми је било учествовати на фестивалу нашег дечјег хора „Свети Сава“, који је један од бисера не само нашег града, већ и целе дијаспоре. Захваљујем се нашој Нади Мартиновић на позиву, као и на труду и љубави које улаже у свој рад, чији су резултати више него видљиви. Као што је у завјештању Стефана Немање, односно Светог Симеона Мироточивог записано, песма је душа народа - чувар историје, радости и туге, али и извор снаге за опстанак. Надам се да сам својим стиховима, које сам некада давно писала својим синовима – “Пођи са мном, Марко сине“ и “Јоване сине“ - пренела емоцију родитеља у дијаспори који жели да својој деци сачува нераскидиву везу са завичајем, а песмом „Жељна те остах“, посвећеном мојој родној Далмацији, изразила осећање да родну груду увек носимо у срцу, ма где били", рекла је Сандра Зећевић.

 Културна изложба и заједничко окупљање

Поред сценског програма, посетиоци су имали прилику да погледају културну изложбу Барбика обучених у српске народне ношње (које већ годинама “облачи” Даница Мартиновић својим вештим рукама) која је представила богатство регионалне традиције и народне уметности.

Фестивал је уједно био и прилика за дружење заједнице, окупљајући породице, пријатеље и љубитеље културе у топлој и свечаној атмосфери.

 Филмска пројекција као посебан културни догађај

Након концерта, програм је настављен пројекцијом филма “Хајдук у Београду“ (Rebel in Belgrade), у режији Милана Тодоровића, у оквиру његове америчке турнеје. Овим приказивањем, Кливленд је уврштен на мапу ове значајне филмске турнеје, што представља посебан културни тренутак за локалну заједницу.

Публика је имала јединствену прилику да оствари директан контакт са ауторима филма, укључујући глумца Тодора Јовановића, кроз разговор и размену утисака пре саме пројекције. Овај дијалог омогућио је публици дубљи увид у настанак филма, његове теме и уметнички приступ, додатно обогаћујући целокупно искуство.

“Посебно је било драгоцено што смо имали прилику да разговарамо са уметницима пре пројекције. То је дало потпуно нову димензију гледању филма,“ истакао је један од посетилаца.

 Баштина која повезује генерације

Српски фестивал баштине био је много више од једног догађаја - представљао је целовито културно искуство које је објединило музику, игру, поезију, визуелну уметност и филм.

Под вођством др Наде Мартиновић, фестивал је још једном потврдио значај рада са децом као носиоцима културе и традиције, показујући да се кроз песму и заједништво чува идентитет и граде мостови између генерација и култура.

Њена узвишена свест о важности живота у Христу плени и превазилази уобичајени овоземаљски начин размишљања, одевен и мерен материјалним величинама као императивом животне визије.

Катарина открива свет уметности у споју са највећим животним и духовним вредностима које се никако не могу упоредити са материјалним.

Она је мајка троје деце, веома је поносна на своје Руске претке, али по свом унутрашњем опредељењу и емоцијама, осећа се Српкињом.

Да ли је допустиво данас стварати уметност иконописа изван Христа? Каква би требало да буде мисија иконописаца у савременом свету, омађијаном високим технологијама и визуелним сензацијама? Колико смо у праву, а где грешимо када васпитавамо и изводимо данас своју децу на пут? Знамо ли довољно о хришћанским врлинама и вредностима које се не смеју никако заборављати?   -  питања су над којима се сваки гледалац мора замислити, слушајући  Катаринине речи...

Да нисам имала прилику да је сретнем, била бих ускраћена да упознам изузетну личност, једно биће које зрачи Христовом светлошћу, духовном чистотом и, у времену када се то чини немогућим, невероватног погледа у бољи и лепши свет...

Аутор емисије мр Мирјана Раичевић Тасић.

Видовдански сабор је и Дан дијаспоре, подсетио је министар Милићевић и истакао да је то највеће окупљање кровних организација и удружења која окупљају Србе ван Србије.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да је програм замишљен да буде свеобухватан, садржајан и продуктиван.

Србија се убрзано развија и гради, наш највећи пројекат је Експо 2027., рекао је министар Милићевић и додао да је то генерацијски развојни пројекат целе земље.

Овогодишња манифестација “Јединство и снага - Србија” долази уочи важне године када ће бити реализована специјализована изложба Експо 2027. у Београду, рекао је министар Милићевић и додао да ће велики број Срба из дијаспоре и региона бити активно укључени у промоцију Експа.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је то добра прилика да наши сународници из иностранства додатно повежу своја знања, капитал и искуство са другим народима света, али и да боље сагледају потенцијале своје земље.

Овогодишњи Видовдански сабор ће окупити све саговорнике и учеснике на једном месту, и наши сународници и министри у Влади Републике Србије, рекао је министар Милићевић и додао да се једино тако могу давати конкретни одговори на изазове с којима се суочавамо.

Министар Ђорђе Милићевић је учеснике онлајн састанка упознао и са активностима које спроводи Кабинет у циљу јачања и успостављања двосмерне комуникације са нашим сународницима из дијаспоре и региона: јер су наши људи наш највећи капитал.

Уколико не будемо осмишљавали пројекте који се тичу будућности изгубићемо мост који повезује будуће генерације, рекао је министар Милићевић и позвао кровне организације које окупљају Србе ван Србије да пријаве своје младе и децу да узму учешће у традиционалним летњим камповима које Кабинет организује.

Више од пет хиљада деце је учествовало прошле године у тематским камповима, рекао је министар Милићевић и додао да ове године очекује још већи број учесника који ће посетити Србију.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да ће све велике и значајне датуме који се обележавају у Србији, бити обележени и изван граница матице и додао да је то доказ бриге о свим сународницима који живе изван граница.

Овогодишњи Видовдански сабор “Јединство и снага - Србија” је прилика да се о свим отвореним питања разговара, зато је и позвао наше представнике кровних организација да дају предлоге и иницијативе. Министар Милићевић је нагласио да ће манифестација бити најбројнија до сада, како својим садржајем, тако и суштином.

Наиме, национална немачка телевизија ZDF (нем. Zweites Deutsches Fernsehen), која недељом преноси богослужења хришћанских цркава различитих традиција, данас је снимала литургију у Српској православној цркви у Диселдорфу. Овом приликом литургија се одржала сат времена раније у односу на стандардни распоред служења, у 9 часова, и за разлику од уобичајених језика богослужења, црквенословенског и српског, одржана је превасходно на немачком.

Свештеник Саша Врачевић служио је под мотом Радост на небеси и мир на Земљи (нем. Freude im Himmel und Friede auf Erden), под којим је снимак доступан у медијатеци ове телевизије. Из хорске галерије допирали су гласови Александра Секулића, такође пароха цркве у Диселдорфу, др Павла Аничића, хоровође и кореографа фолклорне групе при цркви, као и глас Дејана Ристића, гостујућег свештеника из Минхена.

Парохијане је поред свештеника Врачевића и Секулића причешћивао и стални протојереј-ставрофор Небојша Ракић. А целокупну координацију литургије и пријема у Црквеном дому потпомогли су волонтери, као и брачни пар Ђорђевић, од којих Александра води Коло српских сестара.

Православним хришћанима, њиховим пријатељима и људима добре воље врата ове цркве остају отворена.

"Овом приликом, у Сан Марку, недалеко од Тревиза, било нас је 10 сликара од укупно 20 из удружења и доста је било занимљиво, јер је било све у склопу локалног сајма, а притом на отвореном. Ту је било и музике, рекла бих сплет боја и нота, привлачно и за око и за ухо, како је рекао један од многобројних посетилаца, а било је и експоната из области домаће радиности, док је најатрактивније било ковано гвожђе.

Био је живописан призор и уопште изузетно занимљив догађај. Италијани, иначе, много воле те мултидисциплинарне изложбе, да их тако назовем. Мени је велико задовољство, а још већа част што могу увек да представим Србију у најлепшем руху, а сликарство је једно од тих категорија лепоте. Одазивам се сваком позиву, јер то осећам као моралну дужност да Србију уздижем овим путем, а добар глас, морам истаћи, далеко се чује", истиче ова вредна уметница.

Слађана Милошановић је рођена у Кучеву. Таленат за сликарство је показивала још током раног образовања, када су јој радови слани на конкурсе и изложбе. У Мајданпеку је била запослена као матичар у општини и, својствено том позиву, имала је леп рукопис, што је локални уметник приметио и судбински је усмерио ка развоју техника њене нове професије.

У Италији живи и ради дуже од две деценије – од 2000. године. Управо ту је стваралаштво Слађане Милошановић добило професионалне обрисе. Она уметност сматра бегом од свега што је негативно, па јој на платнима доминирају јарке нијансе. Извори надахнућа су јој природа, цвеће и боје.

О опусу Слађане Милошановић писали су превасходно италијански критичари. Алесандра Боналдо је рекла да „ко посматра и ужива гледајући њене слике, не слути ни најмање кроз шта је она прошла, већ у њима види природу, мир, многострукост и шареноликост једног могућег света који може да се оствари." Монографски архив италијанске уметности (итал. Archivio Monografico dell'Arte Italiana) је видео-спотом представио њен рад, примарно наглашавајући бајковите приказе пејзажа и животиња.

Увршћена је у „Енциклопедију националне дијаспоре", коју уређује Иван Калаузовић Иванус. Чланица је Удружења уметника Резане од 2003. године.

Њена ћерка Александра Влку бави се музиком, па се заједно са мајком – једна бојама, друга нотама – поносно боре за презентовање своје отаџбине у расејању.

Циљ овог празника је да подсети на игру као универзални језик који повезује људе, културе и заједнице. Управо у том духу, српски ансамбли у Мађарској нису празник обележили само класичним сценским наступима, већ и на публици ближи начин - кроз игранке, подучавање корака, заједничко коло, народне ношње и живу музику.

У Сентандреји је 29. априла, од 17 до 19 часова, на Главном тргу одржан богат програм поводом Светског дана игре. Учествовали су бројни ансамбли, углавном мађарске групе, а од српских ансамбала наступио је КУД „Опанке".

Поводом овог празника разговарали смо са Аницом Шошић Крунић из КУД-а „Опанке", која нам је пренела да због обавеза нису могли да учествују сви чланови ансамбла, али да је део друштва ипак наступио и представио српску игру у самом центру Сентандреје. Уместо класичне кореографије, приређена је права игранка, током које су чланови ансамбла суграђане и туристе учили корацима српских народних игара.

Било је то шаренило покрета, музике и народних ношњи, а фотографије и снимци које је Данијела Шошић Крунић уступила нашем листу сведоче о лепој атмосфери и живом интересовању публике. Српска игра се тако, усред Сентандреје, показала не само као сценски наступ, већ као отворен позив на учешће и заједништво.

Светски дан игре обележен је и у Будимпешти. О овом догађају разговарали смо са Душком Вуковићем из СКУД-а „Табан", који нам је пренео утиске са програма организованог поводом Светског дана игре, али и недавно обележеног Светског дана ношње.

У организацији Српске и Хрватске самоуправе у 9. кварту Будимпеште, 29. априла приређена је свечана поворка у центру града. Чланови СКУД-а „Табан" и хрватска сениорска група из Будимпеште, обучени у народне ношње, уз звуке музике прошетали су од Деак Ференц трга до Верешмарти трга. Поворка је привукла пажњу бројних пролазника, туриста и суграђана, а народна ношња и игра на тренутак су постали део свакодневног ритма центра мађарске престонице.

Програм је настављен у вечерњим часовима у Културном центру КМО у Кишпешту, где је одржана приредба „Kispest táncol". Поред КУД-а „Табан" и хрватске сениорске групе, наступили су и грчки и бугарски ансамбли. И овде је акценат био на заједничкој игри и непосредном контакту са публиком, па су учесници присутнима показивали основне плесне кораке и позивали их да се укључе у игру.

Душко Вуковић је нашем листу уступио фотографије и видео-снимке са овог догађаја, захваљујући којима читаоци могу да стекну утисак о атмосфери и да виде како је српска игра представљена у ширем, мултикултурном оквиру Будимпеште.

Из СКУД-а „Табан" најављују и концерт који ће бити одржан у суботу, 30. маја, у Културном центру МОМ, са почетком у 19 часова. Публика ће тада имати прилику да ужива у програму народних игара, музике и традиционалних ношњи.

Српска игра је поводом Светског дана игре добила посебну пажњу и у Сегедину. У Дому народности у Сегедину одржана је српска играоница уз живу музику Банат оркестра, а видео са овог догађаја подељен је на страници Nemzetiségek Háza Szeged. Према најави на Folknaptár-у, програм је одржан 29. априла у 18 часова, у просторијама Дома народности у Сегедину.

КУД „Банат" из Деске иначе једном месечно води српску игранку у Дому народности, али је овога пута, поводом Дана игре, српска народна игра била у посебном фокусу. Игранку је водио Перица Дунаи из КУД-а „Банат", уз помоћ још двоје асистената, док је за живу музичку пратњу био задужен Банат оркестар.

„Заједно са још двоје асистената водио сам игранку и показивао кораке. Хвала Богу, сала је била максимално испуњена!", рекао је Перица Дунаи за наш лист.

Он је додао да су се на почетку програма придружили и гости - страни студенти са универзитета, из више различитих земаља, што је атмосферу учинило још лепшом и богатијом. Тако је српска игра у Сегедину добила и међународну димензију: уз живу музику Банат оркестра, у препуној сали, кораци српског кола повезали су домаћине, припаднике српске заједнице и госте из различитих делова света.

Овогодишње обележавање Светског дана игре показало је да српска фолклорна друштва у Мађарској своју традицију не чувају само на сцени, већ и у непосредном сусрету са људима. Било да је реч о Сентандреји, Будимпешти или Сегедину, српска игра је ових дана била отворена, жива и позивала је публику да јој се придружи.

Злато на Европском првенству у кошарци, Рим 1991.

Југославија је била поносна на Жарка и његову генерацију, али је и он поносан на Југославију. Шта краси генерацију која је одрастала у СФРЈ, колико их то чини другачијим...

Жарко нам је причао како му се живот променио у дану, јер се са бечићке плаже нашао у Сан Антонију... Како је изгледала Америка кад је отишао, како функционише НБА лига, у чему је разлика између европске и америчке школе кошарке... Шта сматра највреднијим што му је донео боравак у Америци?

Причао нам је и како је период у ком је живео у Грчкој обележио изузетан економски напредак, да је тих 15 година можда најбоље раздобље у историји те земље. По чему су Грци специфични, како је учио језик...

Паспаљ је са Партизаном освојио Куп Радивоја Кораћа. Био је проглашен за најбољег играча Фајнал фора Евролиге. Сто тридесет пута је играо за национални тим и са „плавима” освојио Светско првенство, три европска злата, једну бронзу и два олимпијска сребра.

Воли да истакне "Игре добре воље" у Сијетлу 1990. када је репрезентација Југославије победила и Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе, и тако освојила још једну златну медаљу!

Живот на два континента, комуникација са најразличитијим људима са свих меридијана, али и дух који је добио рођењем у Југославији, дали су му ширину, термин који и сам често користи у разговору желећи да опише нешто... 

Уредник емисије Тамара Дрезгић