Званичан упис у нову школску 2026/2027. годину за Просвјетину школу српског језика и Малу причаоницу почиње у понедељак, 7. септембра 2026. године, чиме се наставља племенита мисија образовања, заједништва и очувања културног наслеђа.

Са разгранатом мрежом која данас обухвата преко четрдесет школа и одељења у Бечу и свим аустријским покрајинама, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ створило је сигурно, подстицајно и топло окружење за стотине деце. Кроз рад посвећених педагога, учење српског језика постаје много више од савладавања граматичких правила; то је живо путовање кроз богату историју, традицију, књижевност и лепоту ћириличног писма.

Посебно место у овом образовном мозаику заузима „Мала причаоница“, намењена предшколском узрасту и најмлађим ђацима. Кроз пажљиво осмишљену игру, песмице, драмске радионице и причање бајки, деца на најприроднији и најлепши начин усвајају фонд речи, развијају љубав према завичајном говору и стичу прва велика пријатељства.

За старије ученике, настава у Просвјетиним школама осмишљена је тако да надопуњује њихово редовно школовање, пружајући им самопоуздање, двојезичку писменост и дубље разумевање сопствених корена. Деца овде не уче само да читају и пишу, већ откривају и радост заједничког стварања кроз приредбе, спортске сусрете, квизове знања и уметничке секције.

Просвјета позива све родитеље да искористе ову прилику и омогуће својој деци да одрастају учећи свој језик међу вршњацима.

Упис је отворен за све разреде, а све детаљне информације могу се наћи на сајту Просвјете Аустрија.

Сазнаћемо више о мостовима привредне и културне сарадње, али и сарадње у другим областима између Србије и Чешке...

Аутор Биљана Савић

Сниматељ Дејан Поповић

Монтажер Немања Костић

Редитељ Драгица Гачић

Беч је био град у којем је Вук Стефановић Караџић провео најзначајнији део свог стваралачког живота. У њему је живео, радио и сарађивао са истакнутим европским научницима, филолозима и културним посленицима. Његово дело трајно је обележило српски језик, писменост, књижевност и културу, а његов живот и рад чине једну од најважнијих спона у историји српско-аустријских културних односа.

Иницијативу да један јавни простор у Бечу понесе име Вука Караџића покренуо је Александар Саша Станковић у фебруару 2024. године. До њене реализације уследиле су више од две године преданог рада, бројни разговори и сусрети, припрема историјске и културне аргументације, као и континуирана сарадња са представницима институција Града Беча и српске заједнице у Аустрији.

Остварење овакве иницијативе никада није дело само једног човека. Зато искрену захвалност упућујемо свима који су својим знањем, радом, подршком и личним ангажовањем допринели да идеја покренута у фебруару 2024. године постане стварност.

Захваљујемо Силвији Јанковић, дугогодишњој председници 5. бечког округа, која је од самог почетка препознала значај иницијативе и својим залагањем дала важан подстицај њеном даљем развоју.

Подршка градоначелника Беча Михаела Лудвига овој иницијативи потврдила је посвећеност Беча културној разноликости и очувању наслеђа заједница које су током векова доприносиле развоју града као једне од великих европских престоница културе и сусрета народа.

Председнику 3. бечког округа Ериху Хоенбергеру захваљујемо на отворености, разумевању и конструктивној сарадњи током реализације иницијативе, а Ренати Андерле, посланици Града Беча и председници надлежне комисије за културу, на препознавању њеног културног и историјског значаја и подршци коју је пружила.

Важну улогу имао је и историчар Златан Стојадиновић. Његово стручно знање, историјска аргументација и посвећеност проучавању живота и дела Вука Караџића, као и његовог места у српско-аустријским односима, били су драгоцени током читавог процеса.

Реализацији иницијативе допринели су и Српско културно друштво „Просвјета“ и Аустријски савез српског фолклора, који су у новембру 2024. године заједнички организовали свечану академију поводом 160 година од смрти Вука Стефановића Караџића.

Ова академија била је важан корак у представљању иницијативе. Том приликом представницима бечких институција и јавног живота приближени су живот и дело Вука Караџића, његов немерљив допринос српском језику и култури, као и његова улога у развоју српско-аустријских културних и историјских односа.

Именовање Трга Вука Караџића у Бечу много је више од постављања табле са именом великана српске културе. То је трајни знак сећања на човека чији су живот и дело нераскидиво повезани са Бечом, али и снажна порука о значају културе, образовања, међусобног поштовања и дијалога међу народима.

Уједно, оно представља признање историјском присуству и доприносу српске заједнице Бечу и Аустрији и подстицај садашњим и будућим генерацијама да наставе да граде мостове сарадње, пријатељства и међусобног разумевања.

Трг Вука Караџића остаће видљиво и трајно сведочанство веза између Србије и Аустрије, српског народа и града Беча – града у којем је Вук живео, стварао и оставио неизбрисив траг.

"Овај успех припада свима који су веровали у идеју и допринели њеном остварењу, уверени да Вук Стефановић Караџић, као једна од најзначајнијих личности српске културе и историје, заслужује истакнуто и трајно место на мапи Беча", изјавио је Александар Саша Станковић покретач иницијативе и председник Аустријског савеза српског фолклора.

Њена узвишена свест о важности живота у Христу плени и превазилази уобичајени овоземаљски начин размишљања, одевен и мерен материјалним величинама као императивом животне визије.

Катарина открива свет уметности у споју са највећим животним и духовним вредностима које се никако не могу упоредити са материјалним.

Она је мајка троје деце, веома је поносна на своје Руске претке, али по свом унутрашњем опредељењу и емоцијама, осећа се Српкињом.

Да ли је допустиво данас стварати уметност иконописа изван Христа? Каква би требало да буде мисија иконописаца у савременом свету, омађијаном високим технологијама и визуелним сензацијама? Колико смо у праву, а где грешимо када васпитавамо и изводимо данас своју децу на пут? Знамо ли довољно о хришћанским врлинама и вредностима које се не смеју никако заборављати?   -  питања су над којима се сваки гледалац мора замислити, слушајући  Катаринине речи...

Да нисам имала прилику да је сретнем, била бих ускраћена да упознам изузетну личност, једно биће које зрачи Христовом светлошћу, духовном чистотом и, у времену када се то чини немогућим, невероватног погледа у бољи и лепши свет...

Аутор емисије мр Мирјана Раичевић Тасић.

Захваљујући подршци организатора, сарадника и пријатеља програма, наставља се настојање да се културне, уметничке и научне активности развијају кроз сарадњу Срба у дијаспори, али и у свим крајевима у којима српски народ живи и ствара.

Свечани почетак програма

Програм је својим наступом отворила певачка група Културно-уметничког друштва младих „Босиљак“ из Дервенте. Сара, Памела, Далиборка и Марија, у прелепим народним ношњама, извеле су свој музички програм и одмах измамиле аплауз присутних.

Након њих наступила је студенткиња и млада гусларка Виолета Крајишник, такође у посебној народној ношњи. Њен наступ, уз гусле и традиционалне песме, био је изузетан уметнички увод у свечани програм.

Уследили су срдачни поздрави и захвалност организаторима на указаном поверењу и доброј организацији. Посебно је поздрављен председник Удружења српских књижевника Словеније и Европске академије српских наука и уметности, професор Саша Гајић, који је уједно био и домаћин овог сусрета.

О Јасеновцу и значају Миљевића у српској историји

Председник Саша Гајић позван је да се обрати присутнима и представи део свог научног рада „Злогласни хрватски логор Јасеновац од 1941. до 2025. године“, који је представљен на Међународној конференцији у Београду и објављен у научном зборнику „Геноцид над православним народима у двадесетом столећу“, у издању Института за политичке студије у Београду. По пажњи присутних у препуном простору, којем је присуствовало око 60 гостију, било је очигледно да је тема изазвала велико интересовање.

Посебно је истакнут историјски значај самих Миљевића, једног од малих поткозарских села. Управо је ово место повезано са једним од значајних догађаја српске историје, јер је у Миљевићима рођен Миле Ристић, један од главних учесника и хероја пробоја јасеновачких логораша. О овој теми посебно су желели да чују више гости који су пристигли из Србије, али и други учесници и посетиоци презентације.

Представљен Савез српске дијаспоре Европе

У наставку програма присутнима се обратила Милица Ракас и представила рад и циљеве новоформираног Савеза.

Она је истакла да је Савез недавно регистрован и да тренутно окупља 61 српско друштво из различитих европских држава.

Посебно је наглашено да назив Савеза носи одредницу „Европе“, а не „Европске уније“, јер су његовим радом обухваћена и српска друштва из балканских република које нису чланице ЕУ.

Према њеним речима, основни циљ Савеза јесте повезивање Срба широм Европе и шире, кроз културу, уметност, науку и друге области друштвеног живота.

Савез је представљен као организација независна од политичких странака и политичких покрета, са циљем окупљања и повезивања српских друштава и организација. Као основни облици финансирања наведени су чланарине и донације компанија и других подржавалаца.

Истакнуто је и да Савез планира даље ширење чланства, те да свако српско друштво из било које земље које испуњава услове и жели да приступи може постати његов члан.

Посебно је наглашено да се у руководству Савеза налазе стручњаци и научни радници, као и да је успостављена интернет страница путем које се лакше обављају регистроване делатности и комуникација са чланством.

Признања заслужним појединцима

Међународна презентација традиционално је окупила три значајна српска културна и друштвена субјекта: Савез српске дијаспоре Европе, Удружење српских књижевника Словеније, Европску академију српских наука и уметности.

Ове организације су истовремено доделиле признања и награде појединцима који су својим радом, трудом и стваралаштвом оставили значајан траг у културном, научном и друштвеном животу.

Признања и награде уручио је почасни академик УЕАСНУ и председник Саша Гајић.

Посебна признања додељена су следећим добитницима:

Његовом високопреосвештенству митрополиту бањалучком господину Јефрему додељено је признање са златном медаљом Академије УЕАСНУ. Признање му је већ уручено 2. августа, а уручио га је председник Саша Гајић.

Признање са златном медаљом и значком Академије УЕАСНУ биће уручено Јурију Васиљевичу Иванову, академику Петровске академије наука и уметности Русије, председнику Ришканског рејонског огранка „Елегија“ Савеза писаца Молдавије „А. С. Пушкин“, председнику Молдавско-белоруске међународне књижевне секције, песнику, публицисти, историчару, књижевном критичару и завичајном историчару из Ришкана у Републици Молдавији. Признање ће у Београду уручити генерална секретарка Академије, докторандкиња Дајана Лазаревић.
Истакнуто је и да се научни радови Саше Гајића често објављују у научним зборницима у Руској Федерацији. Према представљеним информацијама, предложен је за пријем у звање почасног академика Словенског одељења Петровске академије наука и уметности Русије (ПАНИ).

Признање за доктора године Балкана и Европске уније додељено је доктору Душку Раци, уз признање и златну медаљу Савеза.
Признање и златну медаљу Савеза добио је Раде Боснић за дугогодишњи рад на културно-уметничком обликовању и несебичну помоћ српским друштвима у дијаспори.

Признање и сребрну медаљу Савеза добио је песник и публициста Ратко Поповић за дугогодишњи рад на пољу поезије и активности са српским друштвима у дијаспори.

Признање са златном медаљом Удружења српских књижевника Словеније додељено је српском свештенику Горану Сукуру из Кнежева.
Диплома са златном значком Академије УЕАСНУ уручена је свештенику Младену Рачићу из Српца, пароху Машићко-Романовачком.

Музички и гусларски програм

У наставку програма поново је наступила певачка група КУД младих „Босиљак“ из Дервенте. Сара, Памела, Далиборка и Марија извеле су песме „Мома недам“, „Заспо Јанко“ и „Во наше село малено“.

Након њих наступила је гусларка Виолета Крајишник, која је песме изводила и уз гусле и без њих. Виолета већ дуже време учествује у бројним културно-уметничким презентацијама.

Млада гусларка била је посебно изненађена поклоном – уметнички израђеним гуслама, које јој је поклонио председник Саша Гајић. Виолета се срдачно захвалила на овом вредном и симболичном поклону.

Представљени резултати међународних песничких конкурса

Присутнима се обратила и председница оба стручна жирија, публицисткиња и песникиња, магистарка разредне наставе Биљана Кајганић Добриловић. Она је представила рад жирија и резултате два међународна песничка конкурса.

На Међународном конкурсу „Песник године“ Балкана и Европске уније 2026. године учествовало је укупно 57 аутора из шест држава.

На Међународном конкурсу „Песникова душа“ Балкана и Европске уније 2026. године учествовало је укупно 39 аутора из пет држава.

Награђеним ауторима предложено је да пре уручења признања прочитају своје награђене песме.

„Песник године“ – главне награде

Признања и главне конкурсне награде додељене су:

Прва награда: песникињи и публицисткињи Љубици Ракас из Београда – златна плакета, признање и наградна лента за песму „Љубав моја“.
Друга награда: песникињи Силвани Миљковић из Сокобање – сребрна плакета и признање за песму „Без крила за нас“.
Трећа награда: публицисткињи и песникињи Јовани Живадиновић из Рашевице код Параћина – бронзана плакета и признање за песму „Жеља снова“.

Дипломе и златне значке, као додатне конкурсне награде, додељене су:

Стефану Ђорђевићу из Сокобање за песму „Забрањена обала“;
Ивану Миленковићу из Ковачевца за песму „Жена у плавом“;
Живку Иванову из Београда за песму „А хтео сам“;
Миловану Мићи Петровићу из Смедеревске Паланке за песму „У загрљају пуног месеца“;
Миљани Живановић из Наталса за песму „Сенка из колевке“;
Братиславу Тодоровићу из Земуна за песму „Лепа Рада“.
„Песникова душа“ – главне награде

На Међународном конкурсу „Песникова душа“ Балкана и Европске уније 2026. додељене су следеће награде:

Прва награда: Ивану Миленковићу из Ковачевца код Младеновца за песму „Само је једна најдража Отаџбина“. Уручени су признање, златна медаља и плакета са наградном лентом, уз додатну новчану награду.

Друга награда: Виолети Милићевић из Београда за песму „Чежња за завичајем“ – признање и сребрна плакета.

Трећа награда: Дејану Маринковићу из Ужица за песму „Нико јачи“ – признање са бронзаном плакетом.

Дипломе и златне значке, као додатне конкурсне награде, додељене су:

Данијели Арсовић из Ужица за песму „Моја амајлија“;
Миловану Мићи Петровићу из Смедеревске Паланке за песму „У загрљају родног краја“;
Вери Милојевић из Уба за песму „Гранични камен“;
Марији Божовић из Београда за песму „Крик над веком“;
Радинки Ради Цвијовић из Дрежника код Ужица за песму „Полети Србијо“;
Петру Ћирићу из Перлеза код Зрењанина за песму „Сврати у завичај“;
Драгану Митићу из Љубљане за песму „Иза је Србија“.
Песнички и афористички програм

У наставку су наступили и други песници и књижевни ствараоци.

Посебно је својим наступом публику обрадовао књижевник Миладин Берић, један од истакнутих српских афористичара, који је заједно са Живком Вујићем допринео веселом и опуштеном делу програма.

Своје стихове и стваралаштво представили су:

Драгољуб Станковић, Ненад Симић, Цвија Крајишник, Мишо Ђурђевић, Пајо Бркић, Драгомир Лишчић. Свим песницима уручене су захвалнице за учешће и допринос програму.

Захвалнице заслужним сарадницима

Признања и захвалнице за успешну сарадњу уручене су и представницима значајних српских културних и књижевних организација:

Српском књижевном клубу „Вихор“ из Дервенте;
Српском књижевном клубу „Иво Андрић“ из Земуна;
Удружењу за очување културне баштине и православног идентитета „Богојављенска ноћ“ из Бијељине;
Удружењу књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање;
Културно-просветном друштву „Васо Пелагић“ из Пелагићева;
Културно-уметничком друштву младих „Босиљак“ из Дервенте.

Заједничко дружење и завршетак програма

По завршетку културно-уметничког програма, домаћин Саша Гајић приредио је за све присутне ручак и освежење. Они који нису журили да крену својим кућама наставили су дружење уз музику „Бориславовог бенда“ из Новог Града, за чији је наступ заслужан домаћин Саша Гајић.

На крају је уследило заједничко фотографисање организатора и учесника програма, чиме је сачувана успомена на ове значајне међународне културно-уметничке сусрете.

Поткозарска презентација у Миљевићима код Градишке, као и програм у Љубљани, још једном су показали да култура, књижевност, уметност и традиција могу бити снажна веза која повезује Србе у матици, региону и дијаспори.

Љубав према култури, поезији, традицији и српском стваралаштву остаје најлепши темељ будуће сарадње.

„Иза нас је још једно велико лето, још једна велика прича о нашој деци и још једна потврда да овај програм ради. Од 2023. године организовали смо 86 тематских летњих кампова кроз које је прошло око 21.000 деце. То су велике бројке, али за мене су много важније приче које стоје иза њих“, рекао је Милићевић.

Он је нагласио да је циљ кампова да деца кроз спорт, културу, језик, дружење и упознавање Србије изграде сопствену везу са земљом из које потичу њихове породице.

„Није довољно да им ми причамо о Србији. Желимо да Србију доживе, да је упознају, да јој се враћају и да је осећају као своју. Има већих програма. Има скупљих програма. Али ниједан није важнији од овог. Ако данас изградимо везу једног детета са Србијом, не градимо је за једно лето, већ за наредне деценије“, поручио је министар.

Милићевић је посебно истакао да су сви овогодишњи кампови реализовани беспрекорно и да је безбедност деце током њиховог боравка била апсолутни приоритет.

„Када вам родитељ повери дете које је прешло стотине или хиљаде километара да би дошло у Србију, преузимате огромну одговорност. Зато је за мене посебно важно што је све протекло у најбољем реду. То није случајност, већ резултат озбиљне организације и огромног рада људи на терену“, рекао је Милићевић.

Министар је захвалио градоначелницима и председницима општина, локалним самоуправама, партнерским организацијама, организаторима, наставницима, тренерима, волонтерима и свима који су допринели успешној реализацији програма.

Током догађаја уручене су захвалнице представницима локалних самоуправа и партнерских организација које су учествовале у организацији овогодишњих кампова.

Милићевић је поручио да завршетак летњих кампова не значи и завршетак активности усмерених ка најмлађим припадницима српског народа ван Србије.

„Брига Србије о деци и младима из дијаспоре и региона не траје само током летњег распуста. Она траје 365 дана у години. Наша деца су најважнији мост између Србије и нашег народа широм света и гаранција да ће та веза постојати и за двадесет, тридесет и педесет година“, закључио је Милићевић.

На фестивалу, који се одржава на имању цркве Свети Сава све се дешава захваљујући великом броју волонтера који желе да помогну овој заједници.

"Данас је моја супруга задужена као главна за кухињу, а мој млађи син Миле данас ради као конобар, а имају и утакмицу, играју пријатељску утакмицу на нашем фестивалу", каже Никола Шевер.

Председник црквеношколске општине Мирослав Јовић подсећа да се фестивал одржава сваке године већ скоро седам деценија а да су Срби стигли у Милвоки пуно раније.

"На фестивалу имамо нашу музику наравно, имамо и ди џеја нашега, а и америчку музику. Овде смо 68. пут, на овој локацији, а 114. укупно, јер наша Црквеношколска општина је основана 1912. године."

Храна је увек веома битан елемент на српским фестивалима, а међу волонтерима који раде на припреми и продаји хране је и Милена Мићановић.

"Данас смо овде са колачима, као што видите добро нам иде, ово је трећи дан фестивала, све се тражи, и крофне, пите од јабука... Већина је прављена, јер су предати као донације од стране наших домаћица, тако да смо задовољни", каже Милена.

Српски студенти који играју за тимове на америчким универзитетима сад имају и своју организацију, коју су представили на овом догађају, Српско америчко удружење студената спортиста.

Владо Зрнић говори о бројевима српских студената спортиста у САД и истиче: "Можда их има три стотине само у првој дивизији а укупно мора бити ту негде око хиљаду играча, ја бих рекао."

Једна од главних ствари на имању ове цркве Свети Сава у Милвокију је и овдашња школа Свети Сава, у којој се значајан део наставе одвија на српском језику. 

Свом родном Врању посветила је књигу "К'д се отиснеш у бел свет“, писану на дијалекту, а коаутор је и књиге на француском језику „Срби на Корзици“.

„Живот између два југа“ назив је емисије у којој Тања Милосављевић говори о свом животу и раду у Француској.

Aутор емисије је Вања Васић

Реализација Ернестина Глигоријевић.

"Апсолутно, ми смо изузетно поносни због чињенице да је Београд добио домаћинство Експа за 2027. годину. Када се то десило, ја сам још био у Словенији. Заиста сам са великим одушевљењем то и дочекао. То и јесте једна од веома важних ствари за привреду готово сваке земље и ми можемо да се поносимо чињеницом да ће Србија бити домаћин Експа, да ће моћи да угости представнике светске привреде, представнике светских и политичких ауторитета на крају крајева.

Али исто тако, ја сам свестан чињенице, и то је врло битно, управо тај податак да ће Србија имати прилику да организује Експо и буде домаћин Експа 2027. је ставка која боље утиче на ауторитет Срба где год они живели. Ако ви можете да се похвалите чињеницом да ће земља у којој ви живите или из које сте, излагати на Експу у вашој отаџбини то јесте нешто што је битно и ми то истичемо.

И исто тако позивамо дијаспору да нам се прикључи у свему томе, да заједнички промовишемо ту врло битну и конструктивну ствар за Србију али исто тако да је заједно организујемо и да будемо сви заједно домаћини читавом свету и читавој светској привреди", каже Владимир Кокановић.

У роману "Бели град" читаоци могу пронаћи аналогије са данашњим модерним животом и светом, и препознати властита искуства и осећања. У "Белом граду" су описани комплексни односи, попут породичних, брачних и односа међу пријатежима. Свеобухватна тема роимана је како следити властите снове и убеђења. Прича преплиће словенску и старогрчку митологију, стварајући јединствену атмосферу.

Главна јунакиња је млада жена удата за вођу племена, високо ситуирана у друштву. Несугласице између супружника почињу да расту када Баша упознаје тајанственог путника током проласка каравана кроз село, од кога дознаје причу о Белом граду. Она одлучује да напусти село и крене на путовање у потрази за тајанственим градом. Препустите се овој узбудљивој епској авантури и откријте да ли ће Баша пронаћи свој мир и срећу у Белом граду.

 Реч критичара...

Иако јој је ово прва књига, Весна Недић истанчаним нервом искусног писца реконструише давно минулу епоху човечанства, како би из ње извукла традиционалне људске вредности, уз јединог поузданог савезника на који се у свако доба може ослонити – љубав – а која ће стати на бранике муком стицаних цивилизацијских тековина. Ова књига може послужити и као подсетник на порекло али и тумач родослова сваког од нас, као поуздан актер садашњости и сигуран весник будућности. Она открива космо, одакле долазимо, куда смо се кретали и докле смо стигли, као и какви и чији смо, што је у данашњем нелиричном и неромантичном времену врстан изазов било којем појединцу, не би ли одржао систем вредности као прогресивни материјални и духовни резултат човечанства. Радња, али и много сазнања о једном периоду који, иако далеко, кад се на овакав начин представи, може бити и те како близу и близак, нешто је што нам је у овом времену губљења идентитета и глобализације веома потребно.
Лаура Барна, књижевница

Путовала сам у Бели град с Башом, девојком снажног духа. Било је то необично освајање слободе, ван граница времена, у доба старих Словена, наших предака. Књиге у којима се путује и с којима се путује, доказују да имамо много реалности на располагању и да нисмо осуђени само на ову једну, појавну. "Бели град" је управо једна од њих. Роман Бели град намењен је радозналим читаоцима који воле да путују мимо утврђених праваца. Узбудљива прича о освајању слободе, никог неће оставити равнодушним.
Весна Алексић, књижевница

Из романа исијава као његов дискретни али стожерни значењски постулат да је људска душа у основи непромењена и протоком читавих миленијума, и са том поруком између редова теку радња и профилишу се ликови у роману, а не са циљем да се реконструктивно, акрибијом археолога и историчара, што верније прикаже историјска прошлост. Такав приступ грађи чини овај роман модернијим и ближим савременом читаоцу.
Витомир Теофиловић, књижевник

Овај роман је изаткан нитима људске душе, осећања и снова. Кроз романсе преплићу споне између давне прошлости, садашњости и будућности а ауторка се поиграва са причом која се одвија у времену пре нове ере ианалогијама из данашњег времена, као што су друштвени односи, еманципација жена, ЛГБТ, живот у имиграцији, и други. Читаоци из савременог доба доживљавају рефлексију кроз ову причу смештену у античко доба што је био и један од ауторкиних циљева.
Бојан Марковић, доц. др, Учитељски факултет, Београд

 О ауторки

Весна Недић (рођ. Нешић) је књижевница, новинарка, оснивач и бивша главна уредница награђиваног етничког часописа САН из Торонта, Канада. Весна је члан Удружења књижевника Канаде и Асоцијације канадских књижевника.

Весна је пореклом из Београда. Од 1999. године са породицом живи у Торонту, где током дугог низа година гради културне мостове између Србије и Канаде.

Писање и новинарство прате је од ране младости — од уреднице студентског листа у Београду, преко ангажмана на радију Студио Б и писања за Политикин Забавник, па све до доприноса листу Новине Торонто након имиграције у Канаду. Као оснивач и главна уредница културног магазина САН (српско-канадски часопис), Весна је препозната као једна од кључних фигура у очувању српског културног наслеђа у дијаспори, за шта је примила и бројна признања.

У њен књижевни опус спадају: На крају света и друге приче (2014, двојезична збирка кратких прича (на српском и енглеском језику)). Бели град (2023, роман (историјска фикција), објављен у издању београдске Чигоја штампе. Роман је наишао на изузетно добар пријем код читалаца и критике, а представљен је на Међународном сајму књига у Београду (2023), као и пред канадском публиком у Мисисаги (2024).

У овој емисији, посебну пажњу посветили смо раду научника Катедре за друштвену географију и њиховим истраживањима о кретању српске дијаспоре и миграцијама становништва.

Уредник емисије Бобан Ковачевић

Редитељ Драгица Гачић

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да овакви сусрети имају посебну вредност, јер су директан разговор са људима који свакодневно раде на очувању веза са матицом и додао да је важно да разговарамо о томе како да сачувамо културу, језик, традицију и везе које повезују генерације наших сународника.

Драго ми је када видим људе који чувају заједништво и стварају простор да се оно пренесе и на наше најмлађе сународнике, рекао је министар Милићевић и додао да ће генерације које долазе правити или завршавати мостове сарадње које смо ми започели.

Не можемо очување традиције свести само на чување успомена, рекао је министар Милићевић и додао да је наш посао да створимо услове да млади упознају своје наслеђе, да уче о својој култури, да упознају људе са којима деле исте корене и да кроз то изграде снажну везу са својим пореклом.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је посебно важно јачати сарадњу са удружењима и организацијама и додао да оне представљају места окупљања, повезивања и чувања заједништва.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће Србија у наредном периоду наставити да још више подржава сва удружења и организације које чувају, негују и јачају односе наших сународника са матицом.

Подршка коју пружамо треба да буде конкретна и усмерена на оно што оставља трајан резултат - на културне програме, рад са младима, очување језика и обичаја, организовање сусрета и манифестација, али и на пројекте који ће још снажније повезати људе у Црној Гори са Србијом, рекао је министар Милићевић.

Желим да нашу сарадњу градимо на сталном разговору, рекао је министар Милићевић и додао да се најбољи резултати могу постићи једино заједничким радом.

Када подржавамо људе који раде на очувању културе и идентитета, онда не помажемо само једном удружењу или једној организацији, већ улажемо у оно што ће остати иза нас, рекао је министар Милићевић и додао да је то заједнички интерес и одговорност према нашим сународницима који живе изван граница Србије.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се идентитет чува и негује припадност матици кроз оно што нас повезује и додао да су најјаче културно-образовне, као и спортске везе међу нашим сународницима.

У Фудбалском клубу “Обилић” видео сам колико спорт може да буде снажан мост међу људима, рекао је министар Милићевић и додао да се кроз фудбал не учи само како се побеђује, већ и како се поштује саиграч, како се прихвата одговорност и како се гради тим.

Министар Ђорђе Милићевић је члановима клуба уручио дресове, лопте и спортску опрему, као подршку њиховом раду и младима који кроз спорт расту, друже се и граде праве вредности.

Након посете Фудбалском клубу “Обилић”, министар Ђорђе Милићевић је посетио и Српски културни центар “Карађорђе” у Херцег Новом.

Оваква места имају посебну вредност, јер чувају простор за сусрет, разговор и неговање културног наслеђа, рекао је министар Милићевић и додао да је посебно важно што у свим овим активностима учествују млади наши сународници.

Управо њима морамо оставити могућност да упознају своје корене, да говоре свој језик, да чувају своју културу и да истовремено буду отворени према свима са којима деле овај простор, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да наш посао није само да говоримо о повезивању, већ да те везе свакодневно градимо - кроз културу, спорт, образовање и људе и додао да је то најбољи начин да оно што нас повезује буде снажније од свега што нас раздваја.

Херцег Нови је још један пример да се веза са матицом не чува само речима, већ конкретним делима и сталним присуством, рекао је министар Милићевић и додао да је за Србију важно да буде уз своје сународнике.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да треба градити простор у којем ће млади знати своје корене, чувати свој језик и културу и бити мост који повезује Србију са њеним људима широм света.

Република Србија ће у наредном периоду наставити још више да подржава рад наших удружења и организација у Црној Гори, региону и дијапори, рекао је министар Милићевић и додао да је наш задатак да увек будемо са нашим народом, ма где он живео.

Како се осећао уочи пријема у папску резиденцију? Зашто је папа Бенедикт XVI оставио посебан утисак на њега? Како су организовани Срби у Италији?

Да ли између истока и запада треба тражити сличности или разлике и како доживљава ове две стране света?

Дарко Танасковић је по позиву предавао на универзитетима у Сарајеву, Скопљу, Алжиру, Триполију, Риму и Паризу. Члан је Извршног комитета Евроарапског универзитета у Риму и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.

Дописни је члан друштва за турски језик у Анкари, Академије наука и умјетности Републике Српске, Научног друштва Србије и српске подружнице Римског клуба. Гостовао је на многим универзитетима у земљи и свету и одржао низ предавања из области оријенталистике и исламологије. Члан је Удружења књижевних преводилаца, Удружења књижевника Србије и српског ПЕН-клуба.

Три године је био стални представник Србије при Унеску у Паризу. Папа Јован Павле други одликовао га је орденом Великог крста реда Пија IX, а велики мајстор Малтешког витешког реда доделио му је орден Великог крста Реда за војничке заслуге.

Слушајући професора питамо се да ли мудрост и ширину личности дају знање, образовање и живот на различитим поднебљима или је суштина у самом човеку, у његовом бићу...

Уредник емисије Тамара Дрезгић
 

Двоје четрнаестогодишњака долазе из различитих крајева једно из Републике Српске, друго из Србије  али су се нашли на истом путу.

Са својом генерацијом добили су прилику да Немачку не упознају само као туристи, већ да виде и осете нешто што се не може научити само из школског уџбеника.

Током боравка обилазе Хановер, главни град немачке покрајине Доње Саксоније, Лангенхаген и Оснабрик, упознају живот у Немачкој и друже се са младима својих година. Жеља је да следеће године улоге буду замењене и да њихови нови пријатељи дођу у Србију и Републику Српску.

 Историја коју су могли да додирну

Посебно место у програму имала је посета Оснабрику и простору некадашњег логора у којем је током Другог светског рата било заточено око 6.500 југословенских краљевских официра.

Млади су обишли и једину преосталу бараку. Ту историја више није била број написан на табли или неколико реченица у књизи. Стајали су на месту на којем су пре више од осам деценија људи далеко од својих домова чекали слободу и повратак породицама.

За генерацију рођену толико година после рата то је био час историје без школског звона. Јер једно је прочитати историју, а нешто сасвим друго стајати на месту на којем се она догодила.

Циљ оваквих сусрета није да деца живе у прошлости. Напротив. Циљ је да знају шта се догодило пре њих, да разумеју вредност мира и да из прошлости понесу одговорност за будућност.

 Сергеј – доказ да сећање има будућност

Управо међу младима који су посетили места сећања посебно се издвојио деветнаестогодишњи Сергеј Васић, који је тек уписао факултет. Њега нико није морао да подстиче да се заинтересује за историју. Питања су долазила од њега самог. Желео је да зна, да види и да разуме. Током боравка у Немачкој показао је изузетно интересовање за историју и места сећања. Посебно га је занимало место некадашњег логора у Оснабрику, али је са истом пажњом желео да упозна и Српску православну цркву и Јеврејску заједницу у Оснабрику. Управо су такви млади људи најбољи амбасадори Србије отворени, радознали и спремни да упознају и своју и туђу историју.

Његово размишљање и интересовање забележили су и немачки јавни сервиси NDR 1 Niedersachsen и Deutschlandfunk, који су пратили део програма младих у Немачкој.

„Сергеј Васић је један од оних младих људи који ми дају наду да Србија има генерацију која жели да зна, пита и разуме. Нико га није морао подстицати питања и интересовање долазили су од њега самог. Као историчару и човеку који годинама ради са младима, сусрет са Сергејем за мене је потврда да наш труд има смисла и да сећање има будућност", каже др Жељко Драгић.

 У цркви Светог Ђорђа дочекани као код кућe

После тешких прича из прошлости уследио је један од најтоплијих тренутака читавог путовања.

У Српској православној цркви Светог Ђорђа у Оснабрику децу је дочекао председник црквене заједнице Новица Андрејић, заједно са члановима црквеног одбора.

За госте су припремили богату трпезу, али много важније од хране била је топлина са којом су их дочекали.

За децу која су први пут дошла у Немачку био је то сусрет са једним посебним лицем дијаспоре са људима који свој живот годинама граде далеко од Србије и Републике Српске, али који свој језик, веру, културу и осећај припадности преносе својој деци.

Новица Андрејић годинама се залаже за живот и очување српске заједнице у овом делу Немачке, а госте из матице увек дочекује отворених врата и великог срца. Његова ћерка Биљана Дабић Андрејић, активна у културно-уметничком друштву, изразила је жељу да се српска деца која одрастају у Немачкој још више друже са децом из Србије и Републике Српске.

Већ се зато размишља о томе да следеће године и група младих из Немачке отпутује у матицу.

Јер шта вреди чувати језик, културу и традицију ако их не пренесемо деци и ако тој деци не пружимо прилику да се међусобно упознају?

 Отворена врата Јеврејске заједнице у Оснабрику

Посебно емотиван био је и сусрет у Јеврејској заједници Оснабрик, где је младе дочекао њен председник Михаел Гринберг.

И његова породица платила је високу цену током Другог светског рата. Зато Гринберг добро разуме зашто је важно да млади долазе на места сећања и разговарају о прошлости.

Годинама отвара врата за младе из Србије и Републике Српске и подржава рад историчара др Жељка Драгића и његове пројекте културе сећања.

Тај сусрет имао је посебну симболику: млади Срби у јеврејској заједници у Немачкој разговарају о историји, страдању, сећању, али пре свега о животу и будућности.

То је можда и најбољи одговор на трагичне странице европске прошлости.

 Више од четврт века грађења мостова

Иза читавог пројекта стоји историчар др Жељко Драгић, који живи у Равном Селу у Бачкој, и који са удружењем „Градимо мостове" још од 2000. године организује сусрете и размене младих.

Када је почео да повезује младе, и сам је био гимназијалац. Данас, више од четврт века касније, размене се организују и по два до три пута годишње, а кроз њих су прошле генерације младих.

Важан део те приче је и Љиљана Спасојевић Мартинац, родом из Руме, која годинама волонтерски и од срца помаже у организацији размена. Неколико година била је председница удружења у Србији, настављајући рад свог брата Љубише Спасојевића, који је због животних околности отишао у Швајцарску.

Иза свега тога нема велике тајне. Потребни су време, упорност и људи који верују да сусрет једног детета са другим дететом може имати смисла и много година касније.

 „И ја сам отац и знам шта желим да оставим свом детету"

За др Жељка Драгића овај рад одавно није само посао историчара или волонтерски ангажман. Он има и дубоко личну димензију. Отац је деветогодишње Грете. И управо зато питање шта остављамо следећој генерацији за њега није само историјско, већ и родитељско питање.

„Када гледам ову децу, мислим и на своју Грету. Као историчар желим да наша деца знају своју историју. Као отац, међутим, још више желим да им оставимо свет у којем ће имати пријатеље, у којем ће поштовати друге и у којем неће морати да проживљавају оно о чему данас читају у књигама. Историју морамо да им оставимо као знање и опомену, а не као терет."

Управо у тој реченици може да стане смисао читавог путовања. Јер родитељи својој деци не остављају само кућу, земљу или породичне фотографије. Остављају им причу о томе ко су и одакле долазе. Али им остављају и одговорност шта ће са том причом урадити.

Данас гости у Немачкој, сутра домаћини својим пријатељима

Новак из Бијељине, Јована из Руме и њихови другари вратиће се кући са много фотографија. Памтиће Хановер, Лангенхаген и Оснабрик. Памтиће стару бараку, српску цркву, јеврејску заједницу и људе који су им отворили врата.

Али можда ће највредније бити оно што не може да стане ни у једну фотографију. Имена нових пријатеља.

Младих људи њихових година који данас живе у Немачкој, а који би већ следеће године могли да буду њихови гости у Србији и Републици Српској.

Тако се граде мостови не од бетона и челика, него од сусрета, поверења и пријатељства. Историју морамо чувати да бисмо знали одакле долазимо. Децу морамо повезивати да бисмо знали куда желимо да идемо. И можда је то најлепша порука коју ових четрдесеторо младих може да понесе из Немачке: прошлост не можемо променити, али будућност наше деце још увек можемо заједно да градимо.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се ова конференција одржава по двадесет трећи пут и да то говори о њеном значају, али и о потреби да се наш народ у региону окупља, повезује и заједнички ради на питањима која су важна за његов положај и будућност.

За Владу Републике Србије и Кабинет, организације које окупљају Србе у региону представљају важне и поуздане партнере, рекао је министар Милићевић и додао да те организације чувају српски језик и ћирилицу, нашу културу, традицију и обичаје, али и представљају њихове интересе.

Србија је уз свој народ у региону и уз организације које га окупљају, рекао је министар Милићевић и додао да се у претходном периоду та подршка огледала кроз заједничке програме и пројекте, кроз подршку раду наших организација и кроз сталну комуникацију са људима на терену.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да ће у наредном периоду та сарадња бити интезивирана, а подршка увећана и додао да се на томе неће стати.

Желимо још више заједничких пројеката и још снажније присуство Србије тамо где живи наш народ, рекао је министар Милићевић и додао да је посебно важно да будемо окупљени и јединствени.

Само снажне и повезане српске заједнице могу дугорочно да сачувају свој идентитет, своја права и своје институције, рекао је министар Милићевић и додао да само заједно можемо учинити довољно да генерације које долазе наставе да говоре српским језиком, пишу ћирилицом, познају своју историју и са поносом чувају припадност свом народу.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је наша политика јасна - где год живе припадници српског народа, Србија мора да буде присутна кроз подршку, бригу и конкретна дела.

Границе држава у којима живимо не смеју бити границе наше сарадње, наше културе и нашег заједништва, рекао је министар Милићевић и додао да зато ова Конференција није само место сусрета: она треба да буде место са којег ћемо изаћи још повезанији, са конкретним иницијативама и јасним договором шта заједно можемо да урадимо боље и више.

Бранко нам је говорио о свом одрастању на Дорћолу, недељним вожњама трамвајем, шетњама са својим дедом који му је говорио о старим здањима овог чувеног београдског кварта.

Разговарали смо и о студијама књижевности, љубави према латионоамеричкој књижевности, новинарству, раду у новинској агенцији Танјуг и великанима југословенског новинарства од којих је учио новинарски занат. Посебно смо се осврнули на његов дописнички рад у Латинској Америци и Аргентини, у којој је провео скоро тридесет година, а где и данас проводи пола године бежећи од београдске кошаве и зиме. Разговарало се и нашој дијаспори у тој далекој земљи, као и неизбежној теми - фудбалу.

Уредник емисије Душан Жарковић

Редитељ Драгица Гачић

У кругу блиских људи и у опуштеној атмосфери ауторка, др Зорана Правдић је на овој вечери посвећеној личном развоју, проналажењу унутрашњег баланса кроз интерактиван разговор, присутнима представила своју књигу.

"Ова књига је настала из моје потребе да људима приближим психосоматску медицину, да им покажем да је душа једнако битна као и тело, да им објасним да се душа налази апсолутно у свакој ћелији нашег тела, и када она не може да нам каже или не можемо да је чујемо, да кроз наше тело апсолутно све може да се осети како нам је. Јако ми је битно да људи разумеју да однос са собом је најбитнији однос који треба да имамо и да однос са другима настаје, у суштини,из односа са самим собом. Како је нама тако је и са другима, што значи да ако нама није добро, није добро ни са другима. Емпатија је за мене најважнија вредност коју можемо да делимо са свима али првенствено са собом. Да знамо како се осећамо у било ком моменту, чак и ако је око нас хаос или благостање. Мислим да је то срж књиге",  каже др Зорана Правдић, аутор књиге " Тајна унутрашњег мира".

Књига "Тајна унутрашњег мира - десет корака до хармоније и баланса" и јединствени практични водич за лични развој и самопомоћ, написана и представљена на промоцији лепим, разумним и једноставним писмом и језиком.

Задовољни су и присутни гости који препоручују књигу докторке Зоране уз напомену да се свако може пронаћи у тој књизи.

Докторка Зорана Правдић је рођена у Београду, где је завршила Медицински факултет. Жеља и стремљење за специфичним усмеравањем у области психосоматске медицине одвела је пре петнаестак година у Немачку. Пре приватне праксе којом се сада успешно бави, радила је као специјалиста ми начелник у угледниој немачкој клиници Медикал парк. Живи и ствара у Минхену. Често долази у Чикаго због својих пословних и породичних конекција.

То је породица која на најлепши начин показује колико су породичне вредности и веза са Србијом снажне, без обзира на то где нас животни пут одведе, рекао је министар Милићевић и додао да њихов син и унук Стефан није заборавио одакле потиче, своју породицу и везу са Србијом.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је један од важних циљева државе да се са нашим људима који живе широм света граде трајне везе, али и да се стварају услови да своје знање, искуство и потенцијал повежу са Србијом.

Управо такве људе желимо да подржимо - младе, образоване и успешне људе који граде своје каријере широм света, али који Србију носе са собом, чувају везу са својим коренима и знају да су увек добродошли у своју земљу, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је након посете породици Спасић, посетио и Цркву Вазнесења Господњег у Рудовцима, у дану када се обележава Преображењe Господње.

Вера, породица и традиција су темељи који повезују наше сународнике и онда када су далеко од свог дома, рекао је министар Милићевић и додао да је наш задатак да те везе чувамо и јачамо, да Србија буде место коме се наши људи увек враћају, али и земља која своје људе, ма где живели, никада не заборавља.

Желимо да наши људи знају да припадају једној великој заједници и породици, да њихова земља рачуна на њих и да су њихове идеје, знање, искуство и љубав према Србији драгоцени за будућност земље, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Певајући на италијанском језику, наши и кинески извођачи донели су комичну оперу која је затресла сцену Беча давне 1786. године на много начина: садржајем који је критиковао тадашњу аристократију, који је отварао питања на тему мушко женских односа а при томе доносећи прелепу музику, ванвременске арије и увертиру.

У емисији говори већина учесника ове продукције. Своје утиске испричале су студенткиње оперског певања са универзитета у Пекингу, њихова професорка, затим оснивач Удружења Гипак које организује ову врсту мастеркласа, већ трећу годину за редом, и наши учесници.

Уредник емисије је Тијана Паунковић.

Монтажер Марија Арсенијевић.

Редитељ Ернестина Глигоријевић.