"Опрост" Драгана Јаковљевића – књига која се наставља у читаоцу

Реч је о збирци мемоарских прича и есеја „Опрост“ која, како је аутор рекао у разговору за РТС, није настала из књижевне амбиције, нити из потребе да се сопствена прошлост претвори у некакву личну легенду.

„Напротив, писао сам је суочен са спознајом да време пролази брже него што смо икада веровали да ће пролазити и да човек, ако на време не сачува своја сећања, ризикује да једнога дана остане без најважнијег дела себе. Дуго сам мислио да човек памти док год живи. У младости нам се чини да су догађаји које проживљавамо урезују у нашу свест тако дубоко да их никаква пролазност не може избрисати. Веровао сам да ћу се увек сећати лица која су ми нешто значила, кућа у којима сам боравио, мириса детињства, улица и гласова људи који више нису међу нама... А онда неосетно, почнемо да примећујемо како време односи неке важне ситнице. Најпре нестану детаљи, потом читави разговори и на крају почну да бледе лица. Тек тада схватимо да заборав није тренутак, него лагано умирање прошлости у нама. Можда је зато човек одувек имао потребу да прича“, каже Јаковљевић, који је и новинар, дугогодишњи главни уредник будимпештанских „Српских недељних новина“ и професор универзитета.

Додаје да није желео да пише класичну аутобиографију, јер му се чини да у многим таквим књигама човек, покушавајући да исприча свој живот, заправо изгуби оно најважније - душу сопственог искуства. Хронологија, по њему, уме да буде тачна, али не и истинита, јер живот није састављен од датума, већ од тренутака који нас изнутра мењају, а који понекад споља изгледају сасвим безначајно.

„Једна реченица може да нам обележи читав период живота, а један сусрет, поглед или растанак да промене човекову судбину. Зато ови текстови нису писани као аутобиографија, већ као мемоарске приче и есеји. Сваки од њих је покушај да се ухвати оно што се догодило, али и оно што је човек осећао док му се живот догађао. И није било лако. Набројати чињенице није тешко, али како оживети страх који смо некада носили у грудима, усамљеност коју нико није примећивао, младалачке заносе у које смо веровали или тугу која нас је мењала, а да тога нисмо били свесни?“, пита се аутор.

Открио нам је да је, док је писао ово дело, све више схватао да човек заправо читавог живота разговара са својом прошлошћу. Понекад јој бежи, понекад је улепшава, понекад покушава да је заборави, али никада не успева да је напусти.

„Сви ми у себи носимо читаве невидљиве светове. У нама и даље живе деца која смо били, младићи који су веровали да су бесмртни, људи које смо волели, пријатељи које смо изгубили, градови који више не постоје онакви какве их памтимо… И човек, што је старији, све више осећа да је његов прави завичај заправо сећање. Зато мислим да свако ко намерава да пише аутобиографију, мемоаре или било какво дело које захтева напор присећања, то треба да учини пре него што га време превише удаљи од сопственог живота. После шездесете године човек почиње другачије да осећа пролазност, јер постаје свестан колико је све крхко и неизвесно“, сматра Јаковљевић, који је аутор дваесетак прозних и песничких књига.

Он очекује да ће ова књига имати и своје наставке, које управо исписује у својој списатељској радионици. За РТС каже да писање ове врсте литературе за њега представља дуго унутрашње путовање кроз сопствени живот.

„Враћао сам се местима која као таква више не постоје, људима које више не могу да сретнем и разговорима који су заувек завршени. За то време схватио сам да прошлост никада заиста не пролази, већ наставља да живи у нама, тихо и упорно, обликујући наше мисли и нас саме. Понекад сам током писања осећао и тугу коју је тешко објаснити, ваљда зато што је сваки покушај присећања истовремено и суочавање са губицима. Човек тада јасно види колико је људи нестало из његовог живота, колико путева није пређено и колико је речи заувек остало неизговорено“, наводи аутор.

Књигу „Опрост“ објавила је издавачка кућа ЗиД из Будимпеште, на челу са Зораном Меселџијом. Уредник издања је Драгана Меселџија, док је поговор написао проф. др Робер Колар.

“Читалачко искуство које књига "Опрост" Драгана Јаковљевића нуди, разликује се од онога на шта је савремени читалац навикао. Ово није штиво које се чита брзо, нити оно која се памти по заплетима. Реч је о књизи која захтева спорост, враћање и застајање. Неке њене приче и есеји траже да се прочитају више пута и неминовно воде повезивању са личним искуством читаоца”, пише проф. Колар у својој рецензији.

Он наводи да се „Опрост“ може читати као тиха хроника сазревања, у којој се не бележе прекретнице спољног живота, него готово неприметна померања у начину на који човек види себе и друге. Управо зато се, сматра он, ова књига не завршава последњом страницом, већ се наставља у читаоцу, кроз начин на који он после ње посматра сопствени живот.