Опроштај од Здравка Шотре у Прагу
У удружењу "Ластавица" у Прагу, у четвртак 13. новембра одржан је комеморативни скуп поводом смрти Здравка Шотре, једног од најзначајнијих стваралаца српског и југословенског филма и телевизије. У атмосфери посвећеног културног круга, окупљени су се опростили од редитеља чији су радови надживели епоху у којој су настали, остављајући генерацијама слику о томе ко смо били и шта смо желели да постанемо.
Вече је започело минутом ћутања, чиме су окупљени одали почаст Здравку Шотри. Посебан тон вечери дало је присуство Лордана Зафрановића, Шотриног савременика и својеврсног „брата по филмској мисији“, који је својим говором отворио простор не само за сећање, већ и за разумевање:
“Био је лепотан, шмекер. Сјајан тип! Ожењен најлепшом женом Југославије, а увек окружен лепим женама. Сви смо му помало завидели.”
“Глумци су га волели, глумице обожавале. Напросто је умео са људима.”
“Све сцене снимао је само једном. Никада није направио ниједну репетицију. Никада! Напросто је то умео.”
Зафрановић је повукао и паралелу између њихових стваралаштава. Његов приступ је приступ сведока историјске трауме: његове слике су горке, еруптивне, усмерене ка разоткривању насиља и механизама зла. Шотра, с друге стране, бира „тиху“, хуманистичку перспективу, ону која гради идентитет кроз топлину свакодневице, хумор, породичне односе и сећања.
Лордан Зафрановић говорио је с дубоким поштовањем и веома емотивно, евоцирајући многе тренутке познанства и пријатељевања са Шотром, почев од упознавања у Београду 1971. године, па до последњих дана, када му је Шотра у аманет оставио реализацију филма о нестанку Косова, који сам, упркос великој жељи, није успео да сними.
Иако Зафрановић и Шотра припадају различитим изразима и темпераментима филмског стваралаштва, њихова дела се додирују у тачки која превазилази жанрове и естетике: у потреби да испричају причу народа којем припадају и да у тој причи пронађу човека. Повезује их и верност наративу заједнице. Обојица, сваки на свој начин, граде колективни идентитет — не као апстрактну категорију, већ као причу која непрестано пулсира.
У току вечери, приказани су инсерти из неких од Шотриних филмова: Игмански марш, Бој на Косову, Лајање на звезде, Ивкова слава, Зона Замфирова, Шешир професора Косте Вујића и других.
Скуп у Ластавици завршен је тихим разговорима о сценама које су обележиле животе многих. Потврдила се истина, коју је Шотра сво време тихо носио: да уметност, када је искрена, никада не умире, већ наставља да живи у свакоме ко јој се врати макар једним сећањем.
Коментари