Премијера је показала да је изазов савладан. Публика је реаговала спонтано и гласно – смех је избијао управо онда кад је требало, а озбиљни моменти одиграни су с неочекиваном сигурношћу. Угриновић истиче да је посебно поносан на то како су деца поднела трему и непредвиђене ситуације:

„Лако је бити добар када све иде по плану, али право знање се показује кад морате импровизовати. А они су успели да се издигну и наставе као прави мали професионалци. Иза ове представе стоји огроман ентузијазам и посвећеност свих учесника, много километара пређеног пута. Испред ње, надам се, будућа играња, једнаки елан и много километара пута још непређеног. Над њом - Уметнички центар Соко, који нас збраја у свом топлом гнезду дијаспоре, али и шири своја крила за лет ка ономе што је ген, што је дом и што је корен.“

Најмлађи учесници, шестогодишњи Нина Тодоровић и Стефан Миленковић, изненадили су озбиљношћу и концентрацијом током вишесатних проба. Вид Димитријевић, десетогодишњак који игра Мерлина, носио је једну од кључних улога, док је његова вршњакиња Петра Милутиновић тумачила Добру вилу и Успавану лепотицу. Дванаестогодишњој Марини Новаковић поверен је најзахтевнији сценски задатак – три потпуне трансформације током представе, уз промену костима, шминке и ликова; од Мале Сирене, преко Успаване лепотице до Круеле де Вил.

Много смеха изазвала је Теодора Панић у улози чистачице, док је Марта Адамовић имала тежак задатак да брани оптужену вештицу од напада тужитељке Мие Петровић. Петра Адамовић у улози водитељке сензационалистичке Бајке ТВа својим духовитим опаскама још више је зачинила причу. Снежанин принц, Никша Банићевић, шармирао је публику, а Вања Срдић се суочио с најгломазнијим костимом Звери из приче „Лепотица и звер“.

У насловној улози, као Вештица, појавила се Олга Булатовић, најстарија учесница, која је својим наступом заокружила представу.

Иако се фокус оправдано ставља на децу, тешко је заобићи огроман допринос родитеља. Они су недељама били невидљиви, али пресудни: возили, чекали, спремали ужине, ручкове, преправљали костиме, преслишавали текст, дотеривали фризуре и шминку. Створили су мрежу подршке без које овакав пројекат не би могао да заживи, а све је покренула и координисала Андријана Адамовић, председница Уметничког центра СОКО, безрезервно посвећена очувању српског језика и културе у дијаспори. Уз њен рад и ентузијазам, деца су прошла процес који се и у професионалним позориштима сматра захтевним.

„Вештица на суду“ није само успела премијера, већ и доказ да деца која одрастају у Швајцарској могу итекако оживети и понети са собом језик и културу својих предака. Овај пројекат спаја породице, јача заједништво и показује да позориште, када се ради искрено и предано, може бити моћан алат у очувању идентитета.

Прва реприза заказана је за 13. децембар, а већ се најављују извођења широм Швајцарске, у региону, па и у Србији.

““Вечно Косово иза искрења” је збирка која је прва изашала 1990. године. У тој збирци су ми помогли много потписи Матије Бећковића и Гојка Ђога који су као рецензенти стали са мене. И то је резултат доживљаја Косова, мог првог доживљаја Косова када сам 89. године отишао на испомоћ из ТВ Београд у ТВ Приштину и осећање које ме је прожило тада је неописиво. Не може да се изрази шта сам тада осетио, тако да толико то снаждује, толико ме је прожило да и дан данас траје.”, каже пебик.

Ракић је песник богате лирске маште, који у својим песмама често разматра судбину човека, његову борбу, патњу и смрт, трагање за смислом и индентитетом, као и теме завичаја, корена и духовног индентитета. До сада је објавио много песама посвећених Косову и Метохији.

“Једна линија која прати два тока. Једна је лирско-медитативни, о томе говори његова најновија збирка изабраних песама “Самнине” и друга је родољубиво-завичајна, то су “Пламтине”. Ова прва је исповедна, ова друга је еруптивна, она је пре свега везана за Косово и Метохију, о чему говори и његова збирка која је исходишна збирка, “Вечно Косово и за искрења”, дакле од Грачанице до вечног Косова, то је поезија Владана Ракића која сазрева у песничком смислу и како бих рекао, најбољи је у једном сведеном избору који показује есенцију, срж његовог певања”, каже проф.др Бошко Сувајџић.

Писањем се бави готово пола века, а члан је Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Немачке. Каже да су на његов развојни пут велики утицај имали академик Миодраг Павловић, Гојко Ђого и Матија Бећковић.

“Ј сам радио интервју са Матијом и Матија ме пита да ли се ја бавим књижевношћу, јер сам срочио сочна питања у духу његовог језика, богатог, метафоричког. Ја кажем да се не бавим, да пишем за своју душу, и да бих волео да неко ово погледа, ако хоће да ми каже да ли то нешто вреди. Каже, важи, врло радо. Сретнемо се на Тргу републике, он погледа и каже да је то једна добра збирка, 68 песма смо изабрали и тако је настала књига поезије “Вечно Косово и заискрења““, каже Ракић.

Књижевно вече је одржано у присуству великана српске књижевности, глумаца и музичара. У штампи је тренутно нова збирка поезије, “Живот и преумљенија”, а из Немачке је пристигла и четврта збирка под називом “Свет унутрашњег простора”, која је тамо објављена и преведена.

Истражујући феномен привржености странаца српском народу, Лопушина у књизи "Странци који нас воле" открива да у ближој српској историји постоји најмање пет типова оних који су нас волели и који нас воле. То су најпре странци рођаци - српске снаје и зетови.

Следе браћа и сестре по вери, Словени и православци. Затим, наши искрени пријатељи који су дирнути судбином српског народа одлучили да га бране како најбоље умеју. Ту су и светски путописци и хроничари који су нас објективним приказима у својим делима представљали свету.  И на крају, воле нас страни гости Београда и Србије, љубитељи српске културе.

Зашто је Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар и професор на Универзитету у Лозани одлучио "да нам остави срце"? Шта је рекао Алфонс Де Ламартин, француски књижевник и политичар када је видео Ћеле кулу? Зашто је наш народ са одушевљењем у Београду дочекивао француског маршала Франше Д' Епереа? Зашто се Енглескиња Флора Сандс борила за Србију у оба светска рата?

Шта је рекао британски редитељ Алфред Хичкок шетајући Београдом? Како је изгледао Београд 70-тих година када су га посећивали светски уметници, глумци и музичари? Шта су нобеловци говорили о Србији и српском народу...

Ово је прича о странцима који су нас волели, али и људима чије су емоције и потреба да помогну превазилазиле и нагон за сопственим животом. Неки поступци нас остављају без речи, други нас чине поносним... Нема дилеме да човек племенитог срца и племените душе не зна за националност, пол, веру...

Уредник емисије је Tамара Дрезгић  

Наши драги гости из Скија провели су један изузетно садржајан и емотиван дан у Трсту. По доласку у јутарњим часовима, деца и родитељи, у пратњи њихове учитељице Драгане Пречанице, присуствовали су Светој литургији у цркви Светог Спиридона Чудотворца. Из храма су најмлађи испраћени даровима и благословом оца Рашка, пароха тршћанског.

У цркви их је дочекала и председница Савеза Срба Лидија Радовановић, која је организовала обилазак знаменитих палата из 18. и 19. века које су подигле познате српске породице Гопчевићи, Куртовићи и Водичани. Ова пријатна и едукативна шетња подсетила нас је на то колики је допринос нашег народа историји и развоју овог града. Срби у Трсту нису странци — већ важан део његове прошлости и друштвеног живота готово три века.

Након обиласка, у сарадњи са Српском православном црквеном општином, у сали „Ристо Шкуљевић“ приређен је посни ручак, на коме су гостима добродошлицу пожелели председник Златимир Селаковић и чланови црквене општине, учитељице Српске допунске школе „Јован Милетић“ Слађана Марковић, Татјана Дашић и Данијела Јанковић, као и чланови СКУД-а „Понтес – Мостови“ предвођени председницом Марином Савић.

После ручка, чланови драмске секције, на челу са председником удружења „Круна“ Бобаном Петровићем, позвали су ученике и све присутне да им се придруже и подрже своје мале другаре из публике.

Представа се одржала у позоришту „Dei Fabbri“, а публику је срдачно поздравила екипа „Дечијег дневника“. На сцени им се придружила и вицеконзул Генералног конзулата Републике Србије у Трсту госпођа Марија Ђурђевић, како би заједно најавили жељно исчекиване Мраве и Цврчка.

У радосној атмосфери и пред препуном салом, млади глумци су заблистали на сцени и одушевили публику. Весели Мрави и разиграни Цврчак, праћени громким аплаузима и много емоција, поклонили су се публици и обећали да ће наставити да марљиво раде како би се што пре вратили у Трст са новом представом.

Аутор и сценариста представе, Лидија Младеновић, захвалила се свима присутнима у име својих сарадника на указаном поверењу, подршци и топлом гостопримству.

Овај дан ће нашој деци из драмске секције удружења ,,Круна” засигурно остати у најлепшем сећању. Кући су се вратили пуни утисака и са још већом вољом да наставе да уче, стварају и напредују, јер знају да ће увек имати благослов и подршку својих родитеља, учитеља, другара и своје заједнице.

Реализација другог дела пројекта "Млади чувари традиције” намењена српским школама, одржаће се почетком 2026.године.

Поводом своје прве самосталне изложбе у Београду у госте нам из САД долази сликарка Биљана Мишић. Биљана је дипломирала глуму на Факултету уметности у Приштини и завршила мастер студије сликарства на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Члан је УДУС-а и УЛУС-а. Глумила је у бројним представама и филмовима као што су: Лед и Српски ожиљци поред Мајкла Медсена. У потрази за филмском каријером у Лос Анђелесу, ипак се определила за сликарство. Излагала је на више самосталних и колективних изложби, претежно у Сједињеним Америчким Државама. Радови јој се налазе у сталној поставци хотела Петит Ермитаге у Западном Холивуду, као и у бројним приватним колекцијама широм света. Међу познатим колекционарима су глумац и добитник Оскара Џон Војт и филмски продуцент Дејвид Маисел. Учествовала је на догађајима као што су Bombay Beach Biennale у Калифорнији и Monte Carlo Gala, аукцији која се традиционално одржава под покровитељством принца Алберта од Монака.

Колега Владан Ракић, вешто балансира између новинарства и књижевности. Новинарску каријеру започео је у Београдској хроници, радио за Дојче веле и био дописник Новости из Берлина. У свету информација, пронашао је место и за свет маште и све то преточио у 43 збирке поезије од којих су 4 преведене и на немачки језик. Поводом 35 година стваралаштва, књижево вече уприличено је на Коларцу у присуству великог броја уметника и љубитеља поезије. Прилог припремила Наташа Митрић.

Уредник: Драгана Живојновић

Реализатор: Ернестина Глигоријевић

Ових дана је у просторијама Генералног конзулата у Њујорку одржан Студенски самит, који је окупио бројне америчке и српске студенте са њујоршких универзитета Фордхам, Колумбија, Корнел и других.

Догађај је био посвећен међусобном упознавању и унапређењу разумевања и сарадње, грађењу нових пријатељстава и представљању Србије и њене културне и историјске баштине.

Скуп је свечано отворио генерални конзул др Владимир Божовић, поздрављајући учеснике и истичући значај иницијатива које подстичу академску, културну и међусобну сарадњу младих.

Присутне студенте су поздравили и Лазар Парошки, председник ОССИ у САД, Никола Батоћанин, студент Фордхам универзитета, као и Мохамед Али и Борис Гуров, студенти Универзитета Колумбија. Догађај је пружио прилику студентима да размене искуства, идеје и остваре нове контакте.

Уметнички програм је обухватио музичке наступе флаутисткиње Мине Шуковић и композитора Милоша Раичковића на фрули. Тиме су представљени аутентични елементи српске музичке традиције. После званичног дела програма, учесници су наставили дружење уз музику, уживајући у специјалитетима српске кухиње, у пријатној атмосфери која је подстакла упознавање и размену искустава.

Одржавање Студенског самита показало је значај иницијатива које омогућавају младима из различитих академских средина да се упознају са Србијом, њеном културом и традицијом, као и да се повежу са својим српским колегама који студирају у Сједињеним Америчким Државама.

Генерални конзул Владимир Божовић истиче да ће Генерални конзулат Републике Србије у Њујорку наставити да подржава и промовише програме који доприносе јачању културних и образовних веза Србије и САД.

Ова кабаретска представа одржана је прво 26. септембра у градској библиотеци у Санкт Галену и након два месеца, први пут у амбијенту једног гастрономског локала у коме су уметници деловали на ширем простору и међу више људи.

"Приближили смо се сну и доживели искуства истинског кабареа, сложене форме уметничког перформанса, који спаја музику, смех, поезију, плес и сценску импровизацију у блиском односу са публиком. Настао је крајем 19. века у неким европским боемским круговима. Програм наше "Радоснице" је забавио, разнежио, насмејао, дотакао сву публику и госте, и вратио нас ономе лепом и искреном. А и нас извођаче!

Негујемо шаренолик репертоар, од традиционалног, преко народног, шансона, џеза до оперских арија, не прелазећи границе културе и духа уметности. Сваки присутан гост је био анимиран, са сваким се наздравило и размениле речи добрих жеља.

Започела сам традицијом, јер смо сви у њој учинили прве кораке, од Вардара, пoдсетила сам госте на предивне заборављене песме Оливере Катарине, Нене Ивошевић, Гоце Стојићевић, драге ми Амире Медуњанин, оних из најтоплијег краја на свету - Хомољског и стигли до Звонка Богдана. Мој млади колега Миро Илић, дуетски партнер, који у свом гласу носи страст и племенитост истинске опере, био је зачин шарма и боемства.

Катарина Перовић Бошњаковић је својим темпераментом и енергијом веселе Ромкиње све време заводила и зачикивала, просипала мудрости и доводила публику до смеха. Музички трио Здравко Василевски, музичка је породица која је свирала то вече.

Публике је било довољно, али се надам да ће је бити и више на оваквим дружењима. Нисам вична организацији, ја сам уметник који креира, али сам захвална пријатељима спремним да помогну. Једна од њих је драга госпођа Милка Кајганић, добитник овогодишњег "Оскара популарности" за литературу и још низ успешних подухвата, значајних за нашу историју. Захваљујем се и Милици Ивановић менаџерки ресторана Лига, на срдачном гостопримству и најављеној чешћој сарадњи", истакла је уметница, Боба Недељковић.

Хиљаде дарова за предстојеће празнике – који укључују одећу, обућу, играчке, сетове за хигијену, као и образовни и школски материјал - стигли су у Дворски комплекс и припремају се за планиране свечане пријеме за децу у Белом Двору.

Уз подршку дародаваца и добротвора Лајфлајн Чикага, Фондација принцезе Катарине ће поново организовати божићне пријеме у Белом Двору, доносећи радост и празнично славље за више од хиљаду деце без родитељског старања, деце са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожене деце. Ову драгоцену традицију успоставили су престолонаследник Александар и принцеза Катарина одмах по њиховом повратку у Србију 2001. године.

"Нема ничег драгоценијег од осмеха на лицу детета када добије поклон направљен управо за њега, и сазнања да оно није заборављено. А када неко схвати да је његов труд изазвао тај осмех, то је највећа награда. Тај осећај – када знате да сте учинили нешто добро - представља прави смисао радости даривања. Наша деца увек морају да осећају љубав. Немамо право да их занемаримо или пропустимо прилику да им пружимо ову посебну радост.

Захваљујући непрестаној подршци наших дародаваца и посвећених људи Лајфлајн Чикага, који већ толико година стоје уз нашу децу, мој супруг и ја смо пресрећни што ћемо поново донети радост за више од 1.000 деце. Заиста смо захвални свима који нам помажу да донесемо божићни дух овим малишанима и обогатимо њихово детињство. Наша деца морају увек да осећају љубав. Никада не смемо да их заборавимо или пропустимо прилику да им донесемо тај драгоцени дар љубави", рекла је принцеза Катарина.

Хуманитарна организација Лајфлајн Чикаго прима финансијске донације од пријатеља и људи који подржавају њихов рад, а које се користе за набавку божићних дарова за децу. Такође многи добротвори и сами купују поклоне и донирају их Лајфлајн Чикагу, како би били стигли до више од хиљаду деце на годишњим божићним пријемима у Белом двору. Лајфлајн Чикаго се такође увек побрине да се пакети који су намењени директно установама које се старају о деци без родитељског старања, припреме и испоруче на време за Божић. Важно је и да се истакну изузетна брига, труд и љубав које дародавци, добротвори, волонтери и чланови Управног одбора улажу у сваки пакетић, који је испуњен бројним даровима. Сваки поклон је персонализован, пажљиво прилагођен узрасту и полу детета, као и величини његове одеће и обуће. Када дете прими празнични пакет са својим именом, оно осети истинску радост, знајући да негде далеко постоји неко ко мисли на њега.

Дона М. Секулић, председница хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго, изјавила је: „Још једном, Лајфлајн Чикаго је пресрећан што доноси божићну радост хиљадама деце из угрожених категорија. Ништа од овога не би било могуће без наших посвећених пријатеља и волонтера који тако великодушно деле нашу посвећеност мисији.

Нико не може да порекне чудо дечјег осмеха, топлину њиховог смеха или загрљај који вам упуте када добију своје Божићне поклоне. Ти тренуци нас подсећају на истински смисао празничне сезоне. Нека вам дух Божића буде дарован, испуњавајући ваше дане благословима и радошћу.“

Инжењер биотехнологије, музичар гитариста и поета. Живи и ради у Данској од 1988. године. Објавио три књиге поезије. Активан члан српске заједнице у Копенхагену. Гост емисије Часлав Савић.

Ања Петровић је дипломирани професор југословенске и светске књижевности. Учила је сликарство и примењену уметност у Београду и Лондону, и постдипломске студије на Аустралијском колеџу за примењену психологију. Оснивач је и учитељ методе Тесла метаморфоза, исцељивања, тзв. Тесла таласима. Већ тридесет година њен дом је Аустралија.

Музички гости "Maestro & Wolf" и етно група „Седеф“.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

"Зато верујем да је реч која ће обележити 2026. годину – стабилност: стабилност спољне политике, стабилност унутрашњих прилика, стабилност енергетске безбедности, стабилност националног идентитета. Баш ту се налази један од највећих изазова пред светом, а самим тим и пред нашом земљом", нагласио је министар Милићевић.

Ако је један појам, у протеклих неколико месеци, доминирао јавним животом Србије онда је то – енергетска стабилност. Министар Милићевић наглашава да то није изазов само за нашу земљу, већ за цео свет.

То је питање државног опстанка, питање економског развоја и политичке независности, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да је то питање дубоко повезано са односима светских сила и одлукама које се доносе далеко изван наших граница.

"У таквим околностима наш задатак је једноставан у форми, али изузетно сложен у садржини. Потребно је да сачувамо енергетску стабилност земље, обезбедимо наставак економског развоја и да преузмемо што је могуће већу контролу над сопственом енергетском судбином", наглашава министар Милићевић.

Велике силе улазе у нову фазу односа, истиче Милићевић и додаје да нам је историја показала да, када се велики туку, мали страдају.Налазимо се у свету у коме се не прекрајају само границе, већ и истине.

Министар Ђорђе Милићевић је учествовао на низ догађаја, конференција и иницијатива који су имали за циљ да штите истину, не би ли се стварали лажни наративи о Србима, о Србији и нашој историји.

Никада разлике између нас у Србији и наших људи у Америци, Немачкој, Швајцарској или Канади нису биле мање, нагласио је министар који је задужен да прати стање, предлаже мере и учествује у координацији активности у области односа Републике Србије са дијаспором и додао да је њихов капитал, знање, везе и утицај велики ресурс који ће Србији бити неопходан у години пред нама.

Србији је потребно јединство, сви ресурси које имамо у земљи, сви капацитети које имамо у дијаспори, рекао је министар Милићевић и закључио да ако будемо јединствени, мудри и стабилни Србија ће из 2026. године изаћи јача него што ће у њу ући.

У част славног Зубина Мехте, Београдска филхармонија наступиће у Индији поводом 90. рођендана чувеног маестра, на концертима у Мехтином родном граду, одакле започиње велика прослава његовог јубилеја. На позив Фондације "Мели Мехта", Беооградској филхармонији је указана огромна част да буде први оркестар са којим ће Зубин Мехта започети прославу 90. рођендана, који ће се током наредне године обележавати широм света. Први пут у својој историји дугој 102 године, оркестар ће наступити у Индији, у велелепном Националном центру за извођачку уметност, са највећим светским звездама. Тим поводом, наша гошћа је Јелена Милашиновић - пи ар Београдске филхармоније.

Вест да ће убудуће један трг у Бечу носити име Вука Стефановића Караџића, изазвала је понос у целој српској заједници у Аустрији. Ова одлука долази након вишедеценијске борбе српских организација да се у главном граду Аустрије обележи место посвећено реформатору српског језика. Из града у коме је Вук Стефановић Караџић провео скоро 50 година, извештава Вера Марјановић.

Активности српске заједнице у Америци прати Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Пре 50 година била је и суоснивач и дугодишња председница Српско-канадског удружења писаца Десанка Максимовић.

Госпођо Костић, колико дуго сте радили на овом изузетном делу и шта сте све сабрали из расејања унутра у књизи?

“То су моји прикази од пре 50 година скоро, па до данас“, каже Катарина Костић.

Пре него што сте скупљали књижане бисере ви сте скупљали и новинарске бисере и радили као новинар.

“Тако сам почела живот у Канади. Био је и југословенски лист Наше новине. Прво сам уређивала добровољно културну рубрику. Ту су гостовали највећи српски писци, почев од Миодрга Павловића. Стеван Раичковић је био више пута, то је мој омиљени писац, свако зна. И ту су били Павић, долазио је Мирослав Антић које био изузетно значајан.

И од мостова Торонто Београд, Париз Београд ви сте прешли и на трећи мост. Како је дошло до тога Куба Београд?

“На Кубу идемо сви. Сви Канађани су туристи “нумеро уно“ на Куби. Нама је то близу, први су и ступили на тло кубе Канађани негде 75. године а ја сам 77. већ ишла и преко 30 пута сам ишла”, каже Костић.

Шта бисте поручили на крају?

“Да је та књига спона између дијаспоре и матице. Цео мој рад је у тој реченици сажет.”

О овој врло необично вредној хроничарки времена говоре нам и издавач и рецензент њених књига.

Госпођо Пешић ви штампате обично књиге о дубокој прошлости Срба, овога пута сте вероватно први пут штампали књигу о Куби. Зашто?

“Тачно да је то прва књига о Куби али није књига која не говори и о прошлости ове дивне, чаробне земље, која је нашу ауторку до те мере фасинирала да је она у једном периоду од 30 година макар 50 пута била у овој земљи. Катарина Костић припада оној групи наше дијаспоре, ја бих рекла, која никада није заборавила свој језик, своје писмо, своје обичаје, своју традицију, своју религију и која носи заувек у себи тај знак свог завичаја”, каже Весна Пешић.

“Катарина Костић је већ нашла запажено место у нашој културној историји. Када кажем културној историји то значи и више од књижевне историје наше. Нашла је своје место захваљујући пре свега својим делима. Затим својим активизмом, јер је њен активизам врло битан и она представља живи симбол јединственог српског културног простора, који потврђује да без обзира где живе наше људи, ако делују, пишу, стварају на нашем српском језику, српским писмом, чувају нашу српску традицију и наше вредности, они припадају српској култури”, каже Радован Калабић.

Колики значај оваквих књига и оваквих писаца који документују време?

“Књижевност ако поредите са историографијом, историографија се труди да нешто на основу докумената говори, али дух и печат времена и атмосферу једног времена то ипак може само књижевност и она је у томе ненадмашна. А када имате талентованог и вредног писца као што је наша Катарина Костић онда она оставља управо тај печат својим читавацима”, каже Калабић.

Катарина Костић је добитица Награде Растко Петровић, Златне значке КПЗ Србије, одлковања Академије Иво Андрић, награде Раваничанин, награде Задужбине Петар Кочић итд, а 8. децембра ће се представити публици у Удружењу књижевника Србије чији је дугогодишњи члан.

Погледајте емисију у којој министрарка Софронијевић говори о закону који ће омогућити брз и јефтин поступак за упис права својине, јер ће грађани први пут у Србији моћи дигитализованим поступком да упишу своје непокретности које већ користе, и да ће уписом, по овом закону, стећи право својине.Те мере би требало да реше проблем око 4,8 милиона бесправних објеката до Нове године, а за већину њих цена ће бити укупно 100 евра.

Министарка Софронијевић одговарала је и на питања која су преко наших репортера из Беча и Торонта поставили наши заинтересовани сународници Аустрије и Канаде.

Током првог дана боравка, делегација је посетила Нову Горицу, где се састала са представницима Српског културног друштва Слога.

На састанку је разговарано о активностима друштва и плановима за унапређење видљивости, културних програма и образовних садржаја који доприносе очувању национално културног идентитета Срба у овом делу Словеније. Представници Управе истакли су да ће наставити да подржавају пројекте који чувају српску традицију, језик и културу.

Другог дана посете Словенији, делегација Управе, предвођена Кокановићем, боравила је у Копру.

Током посете, обишли су Српско друштво Приморје, организацију која се залаже за неговање српске културе, језика, традиције и заједнице у овом региону.

''У разговору са представницима СД Приморје истакнута је важност културних и хуманитарних програма - од библиотечких активности, преко обележавања српских празника и обичаја, до подршке нашем народу који овде живи'', наводи се у саопштењу.

Овај сусрет је још једна потврда да је мрежа српских организација у Словенији широка, разнолика и активна, и да ће Управа наставити да подржава све програме, активности и иницијативе које јачају српску заједницу и видљивост Срба у Словенији, додаје се.

Такође, делегација у Копру обишла је и Српску православну цркву Свети Сава, која представља важан центар духовног и културног живота српске заједнице у Словенији.

Након тога, истог дана, делегација је посетила Постојну, град у којем делује Српско просветно друштво Никола Тесла, једна од важних организација српске заједнице у Словенији.

На крају дана, Кокановић је присуствовао традиционалној манифестацији Вече Николе Тесле, где је подсетио да име и дело великог српског научника носи дубоку симболику и одговорност.

Истакао је да је Тесла симбол стваралаштва, слободе мисли и визије која и данас инспирише генерације широм света.

Посебан поздрав упутио је председници друштва Снежани Демоњић, похваливши њену посвећеност у вођењу организације.

Том приликом директор Управе је подсетио на њеног покојног оца Милоша Демоњића, истичући да је био његов блиски пријатељ, саборац и један од најважнијих заговорника јединства Срба у Словенији.

''Милош је био више од сарадника - био је део тима који је веровао у снагу јединства. Његова енергија, рад и преданост заједници остају темељ на ком почива успех српских организација у Словенији. Ми, који смо са њим радили, наставићемо да се боримо за остваривање његових идеја и визија", истакао је Кокановић.

Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону наставиће да пружа подршку друштву Никола Тесла, организацијама и удружењима која се посвећено залажу за очување српског идентитета у иностранству.

 Са Србима у Љубљани

Последњег дана боравка у Словенији, директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, заједно са члановима свог тима, састао се са представницима Српског културно-уметничког друштва „Видовдан“ из Љубљане.

Током срдачног и конструктивног разговора истакнута је значајна улога овог друштва у очувању и унапређењу културног, националног и језичког идентитета српске заједнице у Републици Словенији. Кроз бројне културне активности, фолклорне програме и манифестације, СКУД „Видовдан“ даје снажан допринос повезивању припадника дијаспоре и јачању веза са Републиком Србијом.

Директор је похвалио њихов предан рад и нагласио да ће Управа и убудуће наставити да пружа подршку организацијама које својим деловањем доприносе очувању традиције, језика и културног наслеђа српског народа у иностранству.

Делегација Управе посетила је и Цркву Свете браће Ћирила и Методија у Љубљани. Том приликом обављен је разговор са свештеником Бориславом Ливопољцем о изазовима са којима се парохије Српске православне цркве у Словенији суочавају.

Посебно је том приликом истакнуто да Управа препознаје све активности цркве које доприносе јачању националног и верског идентитета српске заједнице у овој држави. Управa наставља да подржава ове активности кроз конкурсе за суфинансирање пројеката.

"Напунио сам 80 година, али сам и даље спреман да учим српску историју и да откривам истине о српском народу, за које нисам знао. Све моје књиге сам прочитао и схватио да смо ми Срби мали велики народ. Мали по броју житеља у отаџбинским земљама и расејању, а велики по делима која смо оставили потмцима и човечанству. Имамо двојицу нобеловаца, на десетине светских проналазача и научника, уметнике и спортисте светског гласа. У овим годинама почео сам да размишљам шта ја могу да оставим потомцима када кренем Богу на истину", смешка се Боривоје, ког сви у Србији у у Шведској једноставно зову Гаја.

У Лунду живи са супругом Љиљаном, Београђанком, сином Миланом, снајом и унуцима Емилиом и Филипом, са другим сином Иваном и ћерком Александром. Срећен је каже, што унуци говоре српски и што га је унука Емилиа Гајић, која је постала бруцош питала: "Деда, могу ли твоје књиге једног дана да постану моје?"

Од тада је почео да размишља о томе шта ће да буде са његовом кућном библиотеком, у скромном шведском стану, када њега више не буде.

"Рекао сам Емилии да јој покалањам све моје књиге. То је њено наследство од деде. Схватио сам да је 6000 књига много за чување и одржавање, па сам почео да размишљам да са Емилиом моју библиотеку дамо на коришћење нашем храму Светих Ћирила и Методија у Малмеу, у коме постоји Српска библиотека или Градској библиотеци Малмеа, у којој може да се отвори Библиотека српских књига", рекао ми је Боривоје Гајић.

Нас двојица се знамо скоро четири деценије, па сам сазнао и како је отишао у Шведску да живи.

Гаја је један од раних српских досељеника у Шведску. Рођен је 10. новембра 1945. године у Нишкој улици у Београду. Његов отац Михајло, жандар из села Сводно код Приједора, био је у престоници на служби као пратилац возова, када је упознао мајку Душанку из Сводне. Она је била удовица са двоје деце, а син Бора им је био јединац. У породици је био и усвојеник Драган Цвијић из Приштине, ког су звали Шиптар, са којим је Бора одрастао.

"До 19. године завршио сам средњу школу "Никола Тесла", а потом Вишу машинску и пожелео да кренем у авантуру. Одрастао сам на Врачару. Као дете „дружио" сам се са Батом Живојиновићем и Драганом Николићем. Они су били момци, глумци почетници, мангупи велеградски, али су ме примали да седим поред њих и слушам њихове догодовштине. Одлучио сам 1965. године да одем у свет, јер су се у то време народу делили пасоши. Како нисам служио војску, мој побратим Драган ми је, преко људи у Војном одсеку, средио да добијем пасош да бих "ишао код тетке у Швајцарску". То је била неутрална земља, чије помињање у комунистичкој Југославији није било опасно. Знао сам за Шведску, али је она била далеко и опасна, а у Немачку се ишло само на рад. Пасош сам добио 8. новембра 1965. и са пријатељем и каснијим кумом Ратком Кнежевићем кренуо возом "Панонија експрес" за Источни Берлин", сећа се Гајић.

Пут ипак наставља ка Шведској, где живи и данас.

У фокусу разговора са Гораном Вучићем јесу пре свега мотиви и циљеви саме ове конференције, посебно значај дијаспоре за матицу, као и могућности њеног повратка и укључења у свеукупни развој државе и друштва. Сазнаћемо и шта је то што матица очекује од дијаспоре а и шта сама дијаспора очекује од матице, који су то модалитети повезивања и сарадње? Како привући да дијаспора не само да инвестира у матицу већ и да се трајно враћа и гради свој живот у свом завичају?

У оквиру разговора са гостом емисије чућемо и изјаве министра Златана Клокића, као и директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Владимира Кокановића.Такође, подсетићемо се и на поруку доскорашњег председника Републике Српске Милорада Додика коју је упутио на недавном отварању привредно-културне манифестације Дани дијаспоре у Српској.

"Дан кад се вратио Дучић" назив је књиге чијом промоцијом Епархија захумско херцеговачка и приморска обележава 25 година од преноса моштију песника Јована Дучића из Америке у родно Требиње, као и четврт века од освећења Храма Благовештења пресвете Богородице. Дучићу у помен, у Херцеговачкој Грачаници биће служена литургија. Цео догађај прате колеге из РТРС-а.

Удружење грађана "ДОМ", у сарадњи са Канцеларијама за бесплатну правну помоћ и Управом за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије, спроводи пројекат "Имовина има памћење". Циљ пројекта је заштита и промоција имовинских права Срба протераних са простора садашње Федерације БиХ, као и подизање свести о значају очувања имовине као темељног права. И овом приликом скрећемо пажњу на важност пројекта.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић

„Србија може бити поносна када зна и види да има овако снажну дијаспору која жели да учи, да се развија, да учи своју децу историји своје земље – и то није мала ствар. Припадност српској заједници је гарант опстанка српског језика и писма.“ – нагласио је министар током свечане цероминије и сусрета са полазницима српске допунске школе Иво Андрић, у просторијама амбасаде Републике Србије у Бриселу, у присуству амбасадора Александра Тасића. Такође, били су присутни амбасадор Србије при Европској унији Данијел Апостоловић и амбасадор Србије при НАТО Бранимир Филиповић.

„У деци се обнавља и чисти река човечанства“ – говорио је Иво Андрић, у обраћању српској деци, полазницима српске допуснке школе, министар Ђорђе Милићевић се захвалио деци и родитељима „јер нас уче љубављу према отаџбини, својим присуством јачају нераскидиви српски ланац заједништва, историје, културе, традиције, али, чине и мост ка будућности.“

Оно што је импресивно јесте да, из године у годину, број српске деце која похађа школу у Бриселу расте, то је важна вест за државу Србију када има тако јаку заједницу у дијаспори. Ово није важно само за садашњост, већ и будућност српске заједнице у Бриселу.

Претходно је министар Ђорђе Милићевић посетио српску православну Цркву Свети Сава у Бриселу, где је разговарао са оцем Бојаном Радичевићем. Постојање српске цркве у Бриселу, у срцу Европе, је од великог значаја за све Србе који ту живе. То није само прилика да се посети српска светиња, већ да се и разговара, шири љубав и толеранција. У данашњем свету потребно је да се вратимо коренима, сетимо се славне прошлости и оно што је можда најважније – чувати свој идентитет, језик, веру и писмо.

У Федерацији БиХ тренутно раде на уједначавању земљишне књиге (грунтовнице) и катастра.

У том поступку Срби могу остати без имовине, јер се не поклапају подаци грунтовнице и катастра.

Такође постоји могућност да Срби остану без земље уколико неко други користи њихову земљу преко 20 година, а они нису дали сагласност за коришћење њихове земље.

На широј територији Чикага забележено је чак 500 судара, а на оближњем аеродрому отказано је преко 500 летова. Међутим, у душтвеној сали српске православне цркве Свети Стефан Дечански прослава храмовне славе, обавља се нормално, пева се химна Србије.  На свечном савском макетеру наступио је и овдашњи фолклорни ансамбл “Авала” уз гусле, рецитације и друге песме.

Велики број породица окупио је и овдашњи свештеник Александар Петровић, иначе родом из Љига.

“Налазимо се на локацији где већина наших људи када дођу у Америку првенствено налази свој смештај овде у околини, тако да ми будемо стециште и тих породица које тек дођу, који придођу а исто тако и многих парохијана који су овде већ деценијама, а неки су и друга, трећа генерација већ овде а и даље долазе у наш храм”, каже отац Александар.

Присуствовао је и генерални конзул Републике Србије Марко Николић, уз владику Лонгина и друго свештенство.

„И сами знате, и сами сведочите, улога наше православне цркве овде у емиграцији и дијаспори је незаменљив. Ту су, пре свега богослужења, црквене школе, окупљања омладине, нашег подмлатка, нашег Кола српских сестара који много раде и доприносе за одржавању наших парохија, наших цркава, наших манастира”, каже митрополит Лонгин.

Ово је био посебно емоционалан дан за свештеника Јову Бановића који је дошао из Бијељине, а његов син Бојан Бановић је свештеник у Нешвилу, у савезној држави Тенеси.

“Наравно, наш начин и живота и васпитања и ми смо поносни на нашег сина што је ту са нашим народом”, каже протојереј ставрофор Јово Бановић.

“Бог помаже првенствено и ми се организујемо да помогнемо у сваком моменту и у сваком аспекту и за сада је доста добро. Имамо тако неколико случајева који су били тешки, али и то полако пролази. Настављамо даље нормално живот, колико се може”, каже јереј Александар Петровић.

Овдашња српка заједница је показала да снег и хладноћа нису никаква препрека да се дође на црквену славу, иако ће проћи неколико дана док се попуно не очисте све градске улице у Чикагу и широј околини.

Током истраживања у Националном архиву Аустрије, у фонду Constantinopolj 1838, пронађен је досије дипломатије Хабзбуршке монархије који баца ново светло на околности доношења Хатишерифа из 1838. године, познатог у Србији као „Турски устав“. Ово откриће представља један од највреднијих докумената о српској историји 19. века пронађених у последњој деценији.

У питању је серија депеша које је аустријски представник у Цариграду, барон де Штурмер, слао кнезу Метерниху у Бечу. Документи датирају из децембра 1838. и садрже детаљне описе дипломатских преговора Русије, Османског царства, Аустрије, Британије и Француске око уставног уређења Кнежевине Србије.

 Русија и Порта главни креатори уставног решења

Откриће потврђује да је руски посланик у Цариграду одиграо пресудну улогу у убрзању и финализацији уставног акта. У депешама се недвосмислено наводи да је руска дипломатија „постигла потпун успех“, те да је одмах по добијању текста Хатишерифа извештај послат у Санкт Петербург специјалним куриром.

С друге стране, Порта је описана као „одлучна и чврста“, вољна да потпуно контролише процес одобравања устава и да не попушта под притисцима западних сила.

Ова комбинација руских иницијатива и турске одлучности показује да је српско уставно питање решавано у оквиру геополитичке равнотеже две велике силе, а не унутрашњом српском политичком вољом.

 Британија и Француска - дипломатски губитници

Један од најзанимљивијих делова пронађених докумената јесте отворена констатација да су Британија и Француска у српском питању доживеле „прави пораз“. Њихови покушаји да утичу на уставно решење Србије наилазили су на отпор Порте и били потиснути успехом руске дипломатије.

Британски амбасадор лорд Понсонби описан је као отворени противник руског утицаја, а депеше откривају да је у сваком руском успеху видео „нови разлог за нетрпељивост“.

Ово откриће потврђује познату историјску чињеницу: Србија је у 19. веку представљала једно од кључних жаришта супарништва великих сила.

 Како је кнез Милош доживео устав?

Посебно су вредни делови извештаја у којима се процењује реакција самог кнеза Милоша Обреновића. Према аустријским документима: већина народа би нови устав дочекала са одобравањем, али је кнез Милош „видевши да су му наде изневерене“ очекивано незадовољан, и постојала је бојазан да ће покушати да окупи своје присталице и супротстави се новом поретку. Историјски гледано, ова процена се показала тачном. Само неколико месеци касније, после низа конфликата са Саветом, кнез Милош је био принуђен на абдикацију.

 Зашто је ово откриће важно?

Ови документи представљају: најпотпунији познати страни опис настанка Турског устава, директан увид у односе Русије, Порте и Србије у пресудном тренутку, потврду да је Србија устав добила као резултат међународне дипломатије, а не унутрашњег консензуса, редак дипломатски доказ о прогнозама пада кнеза Милоша

Истраживање доказује да је крај 1838. године био један од најодлучујућих тренутака у развоју модерне Србије, тренутак у којем је међународна политика директно утицала на облик државне власти и структуру будућег политичког система.

"Пронађене депеше из 1838. године нису само архивски документ, оне су нови извор за разумевање настанка модерне српске државе. Ово откриће показује да се истина о кључним моментима наше прошлости често не налази у уџбеницима, већ у дубинама страних архива, тамо где дипломатске руке великих сила откривају право лице историје", истиче Милић.

 Биографија

Радован Б. Милић, добровољац у одбрамбеном рату на српском Космету, писац, песник, публициста и културни посленик из Словенских Коњица.

Значајан је књижевни стваралац и хуманиста и као такав, добитник је Златне значке за стваралачки допринос и ширење културе (2017.) коју додељује Културно просветна заједница Србије на предлог МСП, Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, као и „26. јулске награде“ града Аранђеловца за 2023. годину.

Уписан је у биографски лексикон знаменитих личности Цељско-засавске регије (2017), добитник повеље високог интернационалног признања Академије Иво Андрић из Београда (2017), редовни члан Матице српске и Удружења књижевника Србије, уредник двојезичног часописа Тагови-Следи, снивач и председник Српско словеначког културно хуманитарног друштва Сретење из Словенских Коњица.