У међувремену је Епархија одредила и новог пароха за ову цркву, а неки од дугогодишњих чланова парохије кажу да је сада много више људи недељом напољу испред цркве него унутра, чак и поред леденог зимског времена.

Чак је и америчка тв станица из Кливленда Еј би си 5 емитовала прилог о овој ситуацији на свом дневнику, што је врло необично, јер амерички медији ретко кад извештавају о догађајима у српској заједници.

Алекс Мачаски је дугогодишњи члан ове цркве, и каже да се он боји да ће, ако се свештеник Драгослав Косић не врати у ову цркву, један део верника дићи руке и отићи у другу цркву на територију Кливленда, у насељу Бродвју Хајтс, која припада Средњезападноамеричко епархији. Он такође каже да се не зна шта је са средствима прикупљеним на донаторској вечери за манастир Нова Марча у Охају.

Контактирали смо за одговор у вези са овом ситуацијом централу Епархије источноамеричке која је надлежна за ову цркву. Они су нам одговорили да је владика Иринеј искористио своје канонско и законско право да премести свештеника и додали: "Само по себи је очигледно да се већина верника сада налази у цркви, моли се и прима свето причешће од руке свог новоименованог духовног оца."

У одвојеној поруци на вебсајту Епархије наводи се да се сва средства прикупљена на донаторској вечери и другим приликама за реновирање у манастиру Нова Марча налазе на наменском рачуну за тај пројекат.

Како стоје ствари, за сада се не назире решење ове ситуације. Стари парохијани протестују и не улазе унутра, а Епархија је послала новог свештеника и сматра да је ствар завршена.

У Галерији Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић" недавно је била одржана изложба „Учена лепота", која нас је одвела у време када су прве образоване Српкиње, школоване у Аустрији, храбро померале границе женског образовања и друштвених улога. Кроз архивску грађу и личне приче, изложба нас је подсетила на жене које су знањем мењале своје време и обликовале модерно друштво у Србији.

Погледаћемо видео који нам стиже право из Кине, где је наша вајарка, Марија Марковић, учествовала у међународном уметничком пројекту где су уметници у леду правили чудесне скулптуре.

Наши гости су музичари Зоран Анић и Ненад Љубеновић који заједно наступају као дуо Мућкалица. Они су у споју гитаре и хармонике, од традиционалних и савремених балканских звукова направили укусну мућкалицу, једнако занимљиву у земљи и ван ње. Прошле године су чак 3 пута гостовали у Јапану. Разговараћемо о гостовањима која су реализовали и о онима које планирају, о процесу стварања музике, пријему код публике, и о концерту који планирају да одрже у Београду.

Уреднице су Тијана Паунковић и Вања Васић.

Реализатор Ернестина Глигоријевић.

Амбасадорка Јасмина Митровић Марић рекла је да се ова значајна иницијатива наставља све до 2. априла, Светског дана књиге за децу, када ће све допунске школе у градовима Норвешке и на Исланду добити драгоцене дарове своје Амбасаде.

Понављамо, да Ћирилица за народе који живе у Црној Гори: Црногорце, Србе, Бошњаке и Муслимане има посебну вриједност. Ћирилицом смо се уписали међу цивилизоване и историјске народе којом су исписани сви наши културни трагови.

Ћирилицом је написана најпознатија наша књига Мирослављево јеванђеље, коју је Унеско уврстио у едицију Памћења свијета, као једно од 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација, као и Октоих и друге књиге из Црнојевића штампарије, чије штампање представља најзначајније датуме културне историје Црне Горе.

Како не постоји ниједан разлог за потискивање и напуштање Ћирилице: ни историјски, ни културни, ни естетски, ни лингвистички, ни вјерски, ни техничко-технолошки, и како је ћирилица била и остала једна од основних одредница нашег идентитета, њено напуштање значи прекид са нашим културним и духовним идентитетом, односно одрицање од свог културног наслеђа", пише у саопштењу.

“ Утисци су заиста веома лепи, нарочито што сте рекли да је данас прави један чикашки зимски дан, са много падавина. Доста смо размишљали да ли ће људи моћи да се одазову, али показало се поново јака наша вера и можда мало и српски инат који је помогао да наша сала буде испуњена до последњег места”, каже јереј Александар Петровић.

Специјалан гост је био доктор Воја Вла, који је члан ове парокхије од 1962. године.

“Ово је заједница која је одржала мене и моју фамилију, коју је кроз веру и православље моју децу изградила у људе”, каже Воја Вла.

„После литургије сви иду у салу, после сале почиње се сечење славског колача и касније предаје се део колача новом који ће да буде кум за следећу годину”, каже Пеђа Симић.

“Били смо се мало уплашли јер је снег падао читав дан, али ево супер је, деца су била супер”, каже Владимир Вуковић, кум славе.

Адвокат Дара Жиковић рођена је у Америци али са ентузијазмом руководи овдешњим фонклорним ансамблом.

“Воле да играју, воле и нашу традицију и воле да уче како се игра тамо у Србији", каже Дана Живковић, председница фолклорног ансамбла.

“Помажу људи, Коло српских сестара много је помагало”, истиче Јелена Вуковић, кума славе.

Пошто се светосавске прославе одржавају у свим парокијама Српске православне цркве широм Америке и Канаде има још пуно које треба да буду одржане. Тако ће бити одржаване и крајем јануара и почетком фебруара и делом због тога што се најчешће одржавају током викенда када већи број људи може да присуствује.

Генерални конзул Божовић је након званичне церемоније одавања почасти свим Јеврејима, жртвама Холокауста, разговарао са преживелим логорашима, представницима Америчког јеврејског комитета и другим јеврејским организацијама, као и колегама дипломатама.

Уз подсећање на страдање Јевреја, али и Срба и Рома у Југославији, истакао је да у последњих неколико деценија никада није било важније него данас упозоравати на опасност од антисемитизма као једног од најекстремнијих видова анзицивилизацијских друштвених појава.

Саговорници су изразили велико задовољство због сигурности и интегрисаности  Јевреја у Републици Србији. 

У свету се 27. јануар обележава као Међународни дан сећања на жртве Холокауста, на дан када је Црвена армија ослободила Аушвиц Биркенау, озлоглашени логор у поробљеној Европи.

Јануар је месец обележавања школске славе Свети Сава. Широм Србије и дијаспоре организују се прославе и балови. Надалеко су познати Светосавски балови и Бечу и Паризу који организје српска дијаспора. Ове године у Паризу наступиће Биља Крстић са својим Бистрик оркестром.

Добрила Гајић Глишић иза себе има четрдесет седам књига, хиљаде слика и животни пут који води од Србије до Чикага, кроз науку, државну службу и уметност. Прилог Вање Васић.

Музички госи енто гупа „Калем“ и Невена Живковић, пијанисткиња и Биљана Јовановић, сопран.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.
 

Награђени Тушевљаковићев роман „Карота“ је још једно сећање и сведочење о ратној драми из деведесетих, о грађанском рату који је прекинуо многа детињства и који је утицао на њихову психу и одрастање.

Зашто су теме о ратној трагедији деведесетих још увек инспирација многим писцима из региона, могу ли ратне ране да зацеле, где је крај подела, како доћи до измирења, може ли се обновити суживот на простору бивше Југославије, само су нека од питања на која смо тражили  одговор од Дарка Тушевљаковића.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић

Свети Сава нас је учио да је знање пут ка слободи, да је школа темељ једног народа. Зато је данашњи дан више од празника, јер се идентитет једног народа чува књигом, језиком и вером, рекао је министар Милићевић.

Ваша школа није само образовна установа, ви сте мост између прошлости и будућности, место где деца не уче само слова, већ уче шта значи достојанство, толеранција и заједништво, нагласио је министар у свом обраћању.

Србија стоји уз своје школе, учитеље, ђаке и родитеље где год они били, рекао је министар Милићевић и додао да је знање моћ, и у том смислу желим вам да будете што моћнији.

Уколико наставимо да корачамо стазама Светог Саве можемо имати стабилну будућност, рекао је министар Милићевић.

Желим Вам срећну школску славу и нека Кучевиште у Републици Северној Македонији остане место где се српска реч учи, чува и са поносом преноси даље, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

 Свечано и у Куманову

Министар Ђорђе Милићевић, дан раније, отворио је Свечану Светосавску академију у Куманову, у Републици Северној Македонији.

Свечаности је присуствовао потпредседник Владе Републике Северне Македоније, министар задужен за односе између заједница, представници града Куманова, представници амбасаде Републике Србије, као и представници српске заједнице и српских организација.

Свети Сава нас је учио да се народ не гради поделама, већ заједништвом, стрпљењем, образовањем и међусобним поштовањем, рекао је министар Милићевић и додао да Срби који живе изван матице нису периферија, већ саставни део нашег народа – део истог културног, духовног и вредносног простора који нас повезује, без обзира на границе.

Веза са Србима који живе изван матице није једносмерна, нагласио је министар Милићевић и додао да је она жива и узајамна. Наш народ чува свој идентитет, где год да живи, али га и обогаћује искуством заједничког живота са другима, истакао је министар Ђорђе Милићевић.

Светосавље како га ми разумемо није затварање у себе, већ подразумева отвореност, дијалог и спремност на миран заједнички живот, рекао је министар Милићевић и додао да су овакви сусрети важни јер нас подсећају да се идентитет не чува сукобима, већ културом, образовањем и духовношћу: подразумева се мир, стабилност и поштовање.

Оваквим манифестацијама се не чува само традиција, рекао је министар Милићевић и додао да се тако граде мостови између људи, између генерација и између заједница.

Нека нам Свети Сава и даље буде подсетник да се народ води саборношћу, разумом и одговорношћу и да мир и стабилност нису апстрактне речи, већ начин на који се односимо једни према другима, према законима, према држави и према људима: то су вредности које нас повезују, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Савиндан је увек свечан за Србе у Северној Америци. Са радошћу се припремају програми посвећени Светом Сави којима присуствују деца, родитељи и други чланови заједнице. Са прославе у цркви Свети Стефан Дечански у Чикагу извештава Александар Жигић.

Библиотека града Београда обележила је недавно 98 година постојања и потврдила своју важну улогу у културном животу овога града и земље. Тим поводом су, као и увек, додељена признања онима који негују књигу и читање. О значају Библиотеке, изложби поводом Дана сећања на Холокауст која је отворена данас, плановима за обележавање стотог рођендана, разговараћемо са вршиоцем дужности директора Библиотеке града Београда - Ненадом Миленовићем.

Део емисије посветићемо и Николи Тесли, човеку који је својим идејама, још пре више од 100 година, померао границе науке и маште. Традиционално, почетком јануара  у Њујорку је одржана 14. по реду  годишња конференција  Теслине научне фондације. Једна од учесница била је и социолог Данијела Ракић, која је одржала предавање о друштвеним покретима у свету који су настали инспирисани стваралаштвом Николе Тесле. Данијела Ракић је наша гошћа у студију.

Уредник емисијe Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

У прилогу говори Бошко Јовановић, организатор донаторске вечере и Предраг Анђелковић, донатор

У разговору је посебно истакнута улога Цркве у очувању духовног, културног и националног идентитета Срба у Румунији. Кокановић је поручио да ће Управа наставити да подржава пројекте који јачају заједништво, веру и традицију.

У наставку посете српској заједници, делегација Управе обишла је Петрово Село у општини Рекаш, једно од важних средишта очувања српске културе и традиције у Банатском региону. Ово место, у ком живи већина Срба, познато је по јаком осећају заједништва и очувању идентитета.

Делегација је посетила и локалну српску православну цркву посвећену Светом великомученику Георгију, која представља духовно упориште мештана и место неговања вере и традиције.

Зашто су теме о ратној трагедији деведесетих још увек инспирација многим писцима из региона, могу ли ратне ране да зацеле, где је крај подела, како доћи до измирења, може ли се обновити суживот на простору бивше Југославије, само су нека од питања на која ћемо одговор потражити од Дарка Тушевљаковића.

Једна од важних, а могло би се рећи, и кључних тема у Републици Српској свакако је питање имовине, пре свега оне непокретне. Да ли је та имовина ентитетска или је то имовина БиХ као целине, како тврди политичко Сарајево, а што је супротно одредбама Дејтонског мировног споразума, истраживале су колеге из РТРС.

Наша сарадница Диана Ђурић из Будимпеште послала нам је причу о јубилеју Српског позопришта у главном граду Мађарске-30 година позоришних представа на српском језику. 

Упознаћемо се и са обележавањем Дана Светог Саве у региону. Наши сарадници из јавног медијског сервиса Републике Српеке упознаће нас како је протекао традиционални Светосавски бал у Бањалуци, који на јединствен начин спаја традицију и српску културу.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић

У прилогу говори и Кати Јанковски, заменица градоначелника Бондија.

Потенцијал наших људи који живе изван матице је огроман, рекао је министар Милићевић и додао да Срби у својој земљи не могу бити странци. Радомир, или како га Американци зову Реј, прави је доказ како се љубав према земљи негује и чува кроз време, истакао је министар Милићевић.

Одлучност породице Босиљчић да своје знање и капитал уложи у своју земљу не доноси само економску добит Србији, рекао је министар Милићевић и додао да се на тај начин свет упознаје са нашом културом и традицијом.

Одлука да засади више од двадесет хиљада стабала шљива на свом имању надомак Ужица није мала, рекао је министар Милићевић и додао да лични пример Радомира Босиљчића шаље поруку и млађим генерацијама да верују својој земљи, јер је све више примера који показују да је повратак у матицу добра одлука која гарантује и добру будућност целој породици, нуди стабилност која је пресудна у одлукама о повратку из дијаспоре.

Прича о породици Босиљчић је прича како се успеси појединца у свету на крају мере и успесима Србије, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Несрећне године рата 1995. године у Хрватској само су на тренутак зауставиле причу два брата Јована Ћосића и Мирка Берића, рекао је министар Милићевић и додао да је њихова истрајност и борба у годинама након рата пронашла своје место у Србији у којој ће се наставити прича из Далмације – како се суши најбоља пршута. Сада тај посао води њихов наследник Ђорђе Ђосић који се са породицом и троје мале деце преселио овде, истакао је министар Милићевић.

О квалитету пршуте са Златибора, истакао је министар, заинтересовали су се и стручњаци из института за месо у Немачкој који су препознали квалитет српске фирме и видели потенцијал који се годинама градио.

Истрајност и одлучност Ђорђа Ђосића да настави посао који су започели два брата се исплатила, рекао је министар Милићевић и додао да је пронашао стабилност на Златибору. Оно што су започели у Далмацији, усавршио је наследник у Србији, и сада то извозе у свет, истакао је министар.

То су мали примери који Србију чине јачом, отпорнијом и стабилнијом, рекао је министар Милићевић и додао да се на селу може добро живети, да се преданим радом може постићи успех.

Србија се поноси оваквим фирмама и жељом да заједно са својом земљом расте и њихова производња, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Ова акција има два пута, али једно срце.

Један је отворен за све — за потомке, породице и појединце који желе да поделе причу о свом јунаку на Фејсбук групи „Мој јунак са Солунског фронта".

Други пут води ка младима — кроз конкурс за ученике основних и средњих школа, који ће истраживати породичну или локалну историју, реконструисати ратне путеве својих јунака и испричати њихову причу речима, сликама и савременим дигиталним алатима.

Кроз ову акцију повезујемо архиве, музеје, библиотеке, удружења потомака и све оне који верују да сећање живи само ако се дели. Заједно градимо културу сећања која није затворена у књигама, већ отворена према људима.

Током трајања акције делићемо приче и са самог терена — са подножја и врха Кајмакчалана, из његове околине, са места где је историја оставила трагове које још можемо да пратимо.

Ауторе најбољих радова и њихове менторе очекује путовање на север Грчке, где ће имати прилику да се попну на 2.521 метар надморске висине, до спомен-капеле и костурнице на Кајмакчалану, и обиђу бројне локације које сведоче о животу и страдању српске војске на Солунском фронту од 1916. до 1918. године: споменике, гробаља, спомен чесме, места на којима су се налазиле болнице и др.

Одабране приче биће представљене на сајту Kajmakcalan.rs, у дигиталној (а могуће и у штампаној) брошури, будућем виртуелном музеју који се планира у граду Едеса, подно Кајмакчалана, као и кроз путујуће изложбе и друштвене мреже, кажу организатори.

....Јер неке приче не требају остати неиспричане. Оне младим људима отварају пут ка разумевању, поштовању и одговорности према прошлости — али могу бити и светионик ка будућности.

Паралелно уз гимназијско школовања, посвећено је похађао сликарски курс код Исидора Јунга. Временом, већ тада постаје видно да га је љубав према ликовном потпуно освојила.

Његови ближњи, родитељи, настојали су да га усмере ка нечему рационалнијем, практичнијем. Отац, изданак угледне шидске грађанске куће, по образовању је био шумарски инжењер.

Као неку врсту разумног решења сину је сугерисао студије права. Сава се међутим није дао. Коначно, године 1914. започиње студије на Вишој школи за умјетност и обрт, у Загребу.

Боравак у том граду искористиће, осим подразумевајућих школских обавеза, за проучавање дела старих мајстора. Такође предано проучава новију уметност, импресионисте, симболизам.

Успело му је притом да задобије извесно уважавање у уметничким круговима Загреба. Тако године 1918. излаже у загребачком Улриховом салону заједно са Богумилом Царом (1891 - 1969). Учесник је заједничке завршне изложбе Школе за Умјетност и обрт.

Утисак је да је Шумановић у ранијој фази углавном био ослоњен на естетске узоре тада свеприсутне сецесије, што је био термин по коме је тај уметнички феномен био знан у Аустроугарској. У Немачкој је коришћен и термин Југендстил, у Француској Арт новеау, у Британији Модерн стyле, у Сједињеним Државама Тифани стил.

Млади Шумановић бавио се илустрацијом, графиком, сценографијом, уз разуме се сликарство. Запаззене су његове илустрације публиковане у књижевној ревији Јуриш, под уредничком палицом Антуна Бранка Шимића.

По окончању Светског рата, негде крајем 1920. Шумановић одлази пут Париза, омиљено одредиште свих уметника, све до наших дана, уз Нујорк који је ту улогу добрим делом преузео седамдесетих.

Вишемесечни боравак у Паризу искористиће за додатно образовање код Андера Лота (1885 - 1962) код ког је похађао и посебан курс. У тој фази, по свему судећи под Лотовим утицајем, на њега утичу ликовни ствараоци кубизма или конструктивизма.

Отуда, управо ће Шумановић бити изразити представник кубистичког сликарства у Срба. Када је 1922. у Београду одржавана Пета југословенска изложба, Шумановић је био учесник.

Две године потом, 1924. пише студије "Сликар о сликарству" и "Зашто волим Пусеново сликарство".

Наредне 1925. поново се налази у Паризу, где ће излагати и на Јесењем салону 1926. Управо то је време настанка његовог чудесног дела "Доручак на трави".

Наредне 1927. такође у Француској, Шумановић обликује и, по многима његов најзначаји рад "Пијани брод". Реч је о платну монументалних димензија, чија је инспирација била Рембоова истоимена песма. Утисак је да је ликовни узор у извесном смислу био Жерикоов "Сплава медузе". Током тог боравка у Паризу учествује такође у декорисању култног париског ресторана „La Coupole“.

Живот и рад у "Граду светлости" својеврсном оновременом Вавилону, није међутим остао без последица. Тако се опхрван животом, исцрпљен и преморен, године 1928. враћа код његових у Шид, намеран пре свега да се у мирној, домаћој средини, опорави.

У потоњем периоду настаће његова знаменита дела с пејзажима вољеног Срема.

Крајем те године, септембра 1928, излаже у Београду. Пошто су критике биле изненађујуће похвалне, орасположен, с новим самопуздањем, извесно уверен да се опоравио, одлучује да се врати у средиште уметничког живота, у Париз.

У "Граду светлости" обликоваће тада нова ремек дела, као "Црвени ћилим", "Луксембуршки парк", "Лежећи женски акт".

Коначно, 1930. враћа се у вољени Шид. Надаље ће бити посвећен локалним темама, слика пејзаже, актове. Тада настају његове "Шиђанке" као и "Берачице".

Необични Шумановић, потпуно посвећен искључиво свету уметности, ликовном стваралаштву, савременицима је умногоме деловао особено, одвојено од реалности. Тако се његов лични пријатељ архитекта и такође сликар Александар Дероко, сећао како се Шумановићу догодило да га тридесетих једном полиција приведе, нашавши га како слика на Авали. По Дероку, Шумановић збуњен, а очигледно сасвим утонуо у тему коју је сликао, није у првом тренутку умео разумно да објасни ко је и шта то ради.

Хрватске усташе ухапсиле су га у његовој кући у Шиду, у зору, на Велику Госпојину, 28. августа 1942.

Срем је, отуда и Шумановићев Шид, када је априла 1941. окупирана Краљевина Југославија припојен злогласној такозваној Независној Држави Хрватској.

Тог јутра усташе су ухапсиле бројне грађане Шида, њих 150, да би их потом одвели у Сремску Митровицу, где су после тортуре побијени, највероватније 30. августа. Међу њима, налазио се и Сава Шумановић. 

Трговачка мрежа Саве Рагузинског је постала прва руска обавештајна мрежа у иностранству. Наиме, овај српски родољуб је донео у Русију своје белешке под насловом “Проучавање црноморског пута у Москву“ у којима је детаљно описао турске луке, гарнизоне, њиховно наоружање и османску флоту, што је био повод да се 1701. сретне са Петром Великим јер је управо у грофу Сави тада било суђено да склопи и Кјахтински споразум са Кином и исцрта границу од 6000 километара између два царства која важи и дан данас. И то није све. ..

“Могу да кажем да је то била мисија и право животно задовољство пропутовати стазама и стопама Саве Владиславића и схватити какву смо ми историјску величину имали. Када причамо о светској дипломатији, то је једна од тема, незамисливо је у данашње време да један Србин утиче на светске токове на највишем нивоу. Сава Владиславић је човек који је разграничио, буквално разграничио тадашњу Кину и тадашњу руску империју. Донекле те границе делом и данас живе, а свакако тај уговор о вечном миру, то је темељ мира на целом свету, целог човечанства. Можда је то најспецифичније, а мимо тога издвојио бих можда причу о Вивалдију. Ми данас не бисмо знали за “Четири годишња доба”, не бисмо знали за оперу “Истина у искушењу” да Сава Владиславић није сачувао стваралаштво Антонија Вивалдија”, каже Бошко Козарски, аутор филма.

Гроф Сава је поставио темеље и балканског правца руске политике, створио је основу руске обавештајне службе у иностранству, организовао ковање руског бакарног новца, са око 300 величанствених скулптура украсио летњу башту у Санкт Петербургу уз испоруку и чувене скултуре Венере Тауриде.

Као представник Петра Великог преговарао је и у Венеци, Далмацији, Дубровнику, Риму и успоставио контакте са Ватиканом, а 1716. године, по наређењу Петра Великог, гроф Сава је у Венецији неколико година посветио развоју трговинских и дипломатских односа између Санкт Петерсбурга и европских земаља.

“Што је нацртао ту границу, то што је направио град посвећен Светом Сави. Нема тог града у Србији, нема тог града у региону, има га у Русији а ко га је направио један Србин који је био десна рука Петра Великог. То је велика ствар, то треба да се зна, да се истакне и мислим да сваки Србин може да буде поносан на свог далеког претка. Оно по чему је он велики то је да оно што је он направио пре 300 година, када је нацртао ту границу између Русије и Кине важи и дан данас. Мало има дипломата на свету који могу да се похвале таквим успехом”, каже Арно Гујон, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију.

“Срце ми је наравно пуно, као и верујем сваком Србину. Његово завештање је чудесно велико, он је обновио српско школство, даровао је читавом свету једног Пушкина и читавом свету једног Вивалдија. Па сада можете мислити шта то значи за нас као народ да је једном Србину Вивалди посветио оперу“, каже Бранко Вукомановић, потомак грофа Саве.

Гроф Сава Рагузински је добио чин тајног саветника, установио је руску амбасаду у Кини, зашто је добио и Орден светог Александра Невског, а од Петра Великог, који је крстио његову децу, је добио и годишњу пензију од 325 рубаља и дозволу за бесцаринску трговину у Русији.

Умро је у Санкт Петерсбургу 1738. усамљен и разочаран, али његово дело траје и блиста до данашњег дана.

Књига је најстајала у најтежим животним тренуцима владике, када се он у више наврата налазио на лечењу у руским клиникама и када је на овај начин желео да сачува успомену на себи драге људе: црквене великодостојнике, духовнике, професоре, монахе, али и цивиле који су оставили дубок траг на његово узрастање у свештеничком позиву.

Књигу су на крају довршили владичини ученици и следбеници, а један од њих Никола Ковач, секретар Подворја СПЦ у Москви, биће наш гост у студију.

Говорићемо о књизи, која је прошлог викенда представљена пред пуном салом ваљевске Гимназије у родном граду владике Антонија.

Неизоставна тема је и наша дијаспора у Мосви, као и ових дана формирана Светосавска омладинска заједница српских студената, који се образују у Москви.

У госте нам долазе и чланови хора Свето-Даниловог манастира у Москви. Сматра се да је овај манастир крајем 13. века основао син Александра Невског, Данил Московски. Манастир су Данилови наследници касније преселили у Москву. Кроз историју често је био на мети освајача, разаран, пљачкан али и обнављан. После Октобарске револуције Совјети су га претворили у затвор. Када је манастир затворен један амерички индустријалац откупио је највеће звоно од 13 тона и најмање од само 22 кг и донирајући их Универзитету Харвард успео да спречи комунисте у намери да их претопе. Са доласком Михаела Горбачова на власт, звона су враћена у Москву , а манастир је 1983. враћен Московској Патријаршији и од тада је духовни и административни центар Руске православне цркве.

До краја јануара у Руском дому у Београду траје манифестација Дани Ермитажа, која је посвећена руском цару Петру Великом и његовим односима са српским народом. Кроз изложбе, концерте. предавања и документарне филмове представљени су бројни руски политичари и восковође српског порекла. Један од њих је и гроф Сава Владиславић Рагузински, који је као саветник руског цара Петра Великог, кројио спољну политику моћне руске царевине и основао њену обавештајну службу, разграничио Кину и Русију, потписао бројне важне трговинске споразуме са европским државама и уз све то помагао браћи Србима, поробљеним од Турака. На премијери филма о овом руско- српском политичару, дипломати, обавештајцу, путописцу и добротвору била је и наша екипа. Прилог припремио колега Владан Ракић

На Богојављање 19. јануара, традиционално пливање за Часни крст организовала су и српска удружења у Француској. Уз подршку родбине и пријатеља, више од 50 учесника, разних узраста, пливало је у језеру Жонкоа педесетак километара северно од Париза и на тај начин показало колико им је важно очување вере, традиције и обичаја у дијаспори. Извештај припремио Владан Јочић.

Уредник: Драгана Живојновић

Реализатор: Ернестина Глигоријевић

У духу Светосавља, 27. Светосавски бал носи снажну хуманитарну поруку. Овогодишња мисија посвећена је обнови дома породице Димић из села Могила, на Косову и Метохији. Ова четворочлана породица живи у изузетно тешким условима, али са жељом да остане на свом огњишту. Хуманитарна акција реализује се у сарадњи са Фондацијом „Тамара Грујић“.

 По први пут у историји балске сезоне у Бечу - слава као духовни и културни чин

По први пут у историји Светосавског бала, биће представљен концепт славе, дубоко укорењене духовне и културне традиције српског народа. Слава, као нематеријално културно наслеђе под заштитом Унеска, биће симболично уткана у програм и дух вечери, као подсећање на вредности окупљања, дељења и бриге за ближњег.

 Уметност и програм - бечка традиција, српска култура

Овогодишњи програм додатно обогаћују уметници различитих музичких израза у чак 16 сала палате Хофбург, у којима ће се током вечери смењивати музички и плесни садржаји - од класичних оркестара и валцера, до традиционалних мотива и савремених уметничких интерпретација.

Александра Радовић наступ на Светосавском балу доживљава као посебан уметнички и лични тренутак.

„Постоје сцене о којима уметник машта, а Хофбург је једна од њих. Наступити у краљевској палати, у граду са толиком музичком историјом, за мене је велика част. Светосавски бал носи посебну емоцију и хуманост, радујем се што ћу бити део тог заједништва. Позивам све да дођу и буду део бајковите ноћи”, истакла је Александра уз чије ће хитове посетиоци моћи да уживају у Свечаној сали.

 Премијерно извођење “Валцера Светосавског бала у Бечу”

Посебан уметнички тренутак вечери биће премијерно извођење„Валцера Светосавског бала у Бечу“, композиције коју је специјално за ову прилику компоновао и аранжирао Федор Вртачник, чиме се наставља традиција у којој Светосавски бал не само да чува наслеђе, већ га и ствара. Организатори из Беча истичу да Светосавски бал већ деценијамаима посебну улогу у очувању идентитета и вредности српске заједнице у дијаспори.

„Светосавски бал за нас није само догађај који организујемо, већ завет који чувамо. То је вече у којем се сећамо ко смо, одакле долазимо и какве вредности носимо са собом. Од 1846. године до данас, бал траје јер има сврху да окупља, повезује И помаже”, истичу организатори.

Светосавски бал ће се одржати 6. фебруара 2026. године у палати Хофбург у Бечу. Улазнице су доступне путем званичног сајта.