Након завршених студија у Београду, на Сорбони је дипломирао математику и физику. Краљ Александар I Обреновић гa својим указом на јесен 1894. поставља за професора математике на Великој школи где предаје многим генерацијама, све до одласка у пензију.

Радећи на Универзитету, уз помоћ колеге професора Богдана Гавриловића, Петровић је унапредио српску математику до европског нивоа. Милутин Миланковић истиче да су њих двојица поставили темеље српске математике.

Био је изузетно свестрана особа. Морепловац, сарадник дневних новина, сакупљач народног мелоса и фолклора, историчар, есејиста… а  риболовом се бавио страствено, па добија надимак Алас. Положио је испит за рибарског мајстора 1895. и тако "постао Мика Алас".

Неустрашиви рибар Мика највећи део живота проводи на Дунаву и Сави, прокрстарио је многе океане, али није умео да плива.  На летњи одмор 1910. он стиже у Даљ у госте код породице Миланковић где су домаћини (за њега) организовали курс-пливања. И поред силног труда браће Милутина и Богдана, није успео да савлада ову вештину.Захваљујући Мики састанци Математичког института су проширени, бар једном месечно, заједничким седељкама уз музику и гозбу које по њиховом организатору добише назив "рибарске вечере" јер је риба увек била главна тачка јеловника. Мика је свирао виолину и тако предводио своју музичку дружину "Суз".

Након Првог светског рата, београдски универзитет се нагло развијао, број студената се знатно увећао, основане су нове катедре, па постаде прилично тесно у старом Капетан-Мишином здању. Отпочела је права јагма које ће се катедре преселити у нову зграда Универзитета. Али, Михаилу Петровићу беше тешко да напусти старо здање јер је ту провео добар део свог живота. Зато су се колеге солидарисале с њим и остадоше где су и били – сaмо се преселише у лево крило старе зграде. Са предавањима се могло наставити тек када је зграда поправљена од ратних оштећења, и када су се професори вратили у Београд.

Мика Алас је био у Француској поред принца Ђорђа, док су Станоје, Белић, Цвијић, Радоњић и други професори били у Паризу као експерти при преговорима за мир – записао је у својој књизи "Сећања" – Миланковић. Али улога Михаила Петровића у Првом  светском рату још увек није довољно истражена.

Мика Алас и принц Ђорђе су на Ади Циганлији заједно рибарили о чему сведоче и сачуване фотографије. Иако се принц одрекао права на престо у корист млађег брата Александра Првог, након смрти њиховог оца (краља Петра), принц је ухапшен. Почетком маја 1925. полиција је претресла стан Мике Аласа и још неколицине угледних људи и пријатеља принца Ђорђа Карађорђевића јер је одлучено да се он принудно упути на лечење. Иако су академици Михаила Петровића предложили за председника Академије два пута (1927. и 1931.), власт није прихватила овај предлог. Разлог је вероватно његово блиско пријатељство са принцом Ђорђем.

Пре Другог светског рата у Београду је основан Институт "Никола Тесла" (ИНТ) 1936, а потом је основано и Друштво "Никола Тесла". Када је почео рат, а потом и окупација престонице ту су се састајали чланови друштва и наставници Техничког факултета, а међу присутнима често је био и Миланковић. Али угледни члан Теслиног друштва – Мика Алас није се појављивао на састанцима. Он је 1941. на дан мобилизације Југословенске краљевске војске, обукао униформу и јавио се на своју војничку дужност. Тада је имао 73 године.

Након капитулације, пао је у ратно заробљеништво и одведен у Немачку. У ропству проводи годину дана. Пуштен је на интервенцију свог пријатеља принца Ђорђа Карађорђевића који се за њега заложио код своје тетке Јелене Савојске, краљице Италије.

Једног дана, Мика се коначно појавио пред Миланковићем, видно омршавео, но свеж и крепак, а када га овај упита како се провео у логору, он му одговори: "Као у бањи!"Мика је био вичан да све тегобе подноси без роптања. Једино га је љутило што је, пред сâм рат, Математички институт био пресељен у нову зграду Универзитета. Мика је био скроман човек, презирао је луксуз и раскош, задовољавао се најједноставнијим стварима. Ево једног примера: за време непријатељске окупације Београда било је скоро немогуће доћи до кафе. Када Миланковићу пође за руком да кафу набави, позвао је своје колеге на гозбу. Било је то 21. марта 1942, па Миланковић у свој дневник забележи – "Мика блажено расположен".

Но, убрзо после тога Мика је почео да слаби и побољева, престао је да излази, седео је по цео дан у својој соби и писао. Узнемирен његовим изгледом, Миланковић га упита како је. Он се насмеши и рече: "Па ваљда сам оболео. Но овакву болест могу свакоме, па и најмилијима, пожелети. Не осећам ама баш никакве болове, мирно бдим и добро спавам. Или ћу оздравити или ћу заспати занавек, без муке и бола. Шта би се лепше могло пожелети!".

Мика се угаси тихо 8. јуна 1943. у свом дому на Косанчићевом венцу. На његовој сахрани се окупи сав стари Београд, па и његови рибари, а у име Академије са њим се опростио Миланковић.

"Михаило Петровић највећи математичар српске науке – није био сува научничка природа. Био је човек пун осећаја и знао да ужива у свему лепом што је живот пружао. Волео је музику и друштво, свој омиљени спорт-риболов и путовања. Ловећи рибу, проводио је дане на Дунаву и Сави, а месеце на широком мору, крстарећи између једног и другог пола Земље. Исто што је био у науци – неуморни путник и истраживач, то је био и у животу. Зато је његов живот био испуњен у сваком моменту. Зато је тако брзо прохујао, као какав леп сан. То је болно, али и утешно… Миран, тих, скоман, једноставан и надчовечански обдарен, Петровић је био један од највећих синова наше земље", рекао је Миланковић опраштајући се од свог колеге и пријатеља.

Мика Алас је напустио овај свет а иза себе није оставио потомке, баш као Никола Тесла или његов пријатељ принц Ђорђе.

О својој музици, и о утицају српског фолклора говори и Наташа Богојевић, композитор, у делу из емисије Портрети чији је аутор Тамара Дрезгић.

У студију разговарамо и са уметником Урошем Огризовићем. Његова мултимедијална изложба Десет љубавних прича за кишу у току је у галерији Штаб. Највећим делом, изложба је инспирисана боравком уметника у Јапану.

Музичком нумером квинтета Белтанго најављујемо концерт и Милонгу у Гварнеријусу.

Уредници Тијана Паунковић и Душан Жарковић,

редитељ Ернестина Глигоријевић

16. новембра у просторијама општине Маргаретен одржана је и Академија поводом 160. година од смрти Вука Караџића. Овом приликом су на академији присуствовали, поред министара Ђорђа Милићевића и Златана Клокића, бројни представници дипломатско конзуларног представништва Републике Србије и представници градских власти, али и бројни угледни представници српске заједнице у Бечу. Међу њима су учешће на Академији узеле председница 5. бечке општине Маргаретен Силвија Јанковић, која је уједно подржала академију тиме што је за њено одржавање ставила на располагање просторије и свечану салу општине, што је академији дало додатно на значају и посланица бечких власти и културне комисије Патриција Андерле.

Након завршетка академије, увидевши значај и сазнавши да је иницијатива за доделу улице или трга Вуку Караџићу покренута, председница општине Силвија Јанковић се свим својим политичким и комуналним капацитетима и знањима укључила и подржала иницијативу. Организовала је разговоре са својом партијском колегиницом из Социјалдемократске партије (SPÖ) госпођом Андерле, која је одмах препознала значај и увидела да је ова тема за Србе у Аустрији значајна, те је предложила да првом следећом приликом иницијативу изнесе пред општинску комисију и градски Парламент.

Након провера од стране магистрата и градских власти, иницијатива је представљена културној комисији 3. бечке општине од стране Социјалдемократске партије и усвојена. Градоначелник града Беча – Michael Ludwig, одушевљен овом идејом, подржао је иницијатицу и дао зелено светло за усвајање и реализацију.

„Изузетно сам захвалан зато што су градоначелник Michael Ludwig и градске власти препознале значај ове наше иницијативе. Посебно сам захвалан председници општине Маргаретен – Силвији Јанковић која се потрудла и искористила изузетно познавање комуналне политике, структуре и процеса у граду Бечу и значајно убрзала реализацију иницијативе“, рекао је Александар Саша Станковић и додао да је после Николе Тесле, који је добио своју улицу (Teslagasse) 1952, још један наш великан добио своје заслужено место у граду Бечу и то у 3-ој бечкој општини.

Ова и бројне друге акције, као и одлична сарадња представника институција града Беча која се одликује редовном комуникацијом градоначеника Лудвига са српском заједницом и све већим учешћем младих у политици пореклом са Балкана, показују да је комунална политика и културни живот и те како значајна ставка у политичком програму Социјалдемократске партије, како у Бечу, тако и у читавој Аустрији, што такође показују финансијском подршком пројектима наших друштава.

„Реализација ове иницијативе представља добар знак одличне сарадње и снаге коју има наша заједница када се определи за један циљ. Реализација овог циља остаје пример добре праксе и сарадње са представницима институција града и наше заједнице будућим поколењима“, рекла је Силвија Јанковић председница општине Маргаретен.

У прилогу говоре Марко Николић, генерални конзул Србије у Чикагу и владика Лонгин.

У Београду је у установи културе „Божидарац“ одржана манифестација „Викенд Марока на Врачару“ у организацији друштва српско-мароканског пријатељства. Гост емисије Мухамед Хармуш, генерални секретар српско-мароканског друштва.

У српским православним храмовима у Сједињеним Америчким Државама ово је период када има доста активности. Већина догађаја се одржава викендом, како би мога да присуствује већи број верника. Тако је било и у Чикагу у храму Васкрсења Христовог, где је свечано обележена црквена слава. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Сандра Земљарич је по професији јапанолог, запослена у сектору информационих технологија. Рођена је у Босни и Херцеговини, одрасла у Трстенику, а студирала у Београду. Данас живи са породицом у Љубљани. Каже, највише воли да запева и своје пријатеље обрадује старим српским изворним песмама. Из Љубљане се јавља Милован ТерзиМузички гости Невена Живковић пијанисткиња и Марко Калајановић баритон.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

На изложби је приказан избор фотографија из првих манастира на свету који се налазе у египатској пустињи - манастира Светог Антонија и манастира Светог Павла, као и фотографије из других коптских светиња, као и избор коптских књига из Египатске збирке Музеја књиге и путовања - најбоље такве збирке у региону.

У музејима Адлигата високог госта је, поред Виктора Лазића, дочекао потпредседник др Адама Софронијевића, као и многобројни чланови и пријатељи Адлигата. Господин Софронијевић је патријарху приказао изложбу, укључујући анализе чланака из историјске штампе о спрско-коптским везама. Између осталог, приказани су први текстови о Коптима штампани у српским новинама у 19. веку.

"Посета Адлигату догодила се у оквиру прве патријархове посете Србији, дан након што га је у Београду дочекао српски патријарх Порфирије, а дан пре Ђурђевдана,", изјавио је Виктор Лазић, почасни председник Адлигата, истакавши да је патријарх Тавадрос II чувар моштију Светог Ђорђа које се налазе у Висећој цркви у Каиру и да у том контексту његов долазак представља посебну част дан пред званичну славу Удружења Адлигат и породице Лазић која окупљена пред иконом Светог Ђорђа већ два и по века сакупља књиге и антиквитете.

Патријарх и други чланови делегације су нарочито били импресионирани збиркама Адлигата - коптским књигама и етиопским православним рукописима, књигама на различитим материјалима а нарочиту пажњу су изазвали потпис египатског добитника Нобелове награде књижевника Нагиба Махфуза, оригинална писма Николе Тесле и повеља са потписом императора Наполеона Бонапарте који је оставио значајан траг и у историји Египта.

Његова Светост је одржао беседу-предавање о историји коптске цркве. Истакао је боравак свете породице - Пресвете Богородице са Исусом у Египту и да је коптску цркву основао апостол Марко. Богатство египатске духовности и културе описао је као спој седам цивилизација: фараонске, коптске, исламске, афричке, арапске, средоземне и грчко-римске.

"Египат је музеј под отвореним небом", истакао је патријарх и позвао присутне да посете његову домовину.

„Овде у овом музеју, време стаје. Као да се цео свет скупио под овим кровом", закључила је Његова Светост, захваливши се домаћинима, а затим је уручио дарове за Музеј књиге и путовања - пакет књига и три папируса начињена на истоветан начин као у древном Египту, са хришћанским мотивима, која је лично потписао.

Патријарх и владике су током предавања отпевали две свете коптске нумере, а догађај је музичким коптским нумерама улепшала и контауторка Милица Миловић.

Интересујући се за Пупинов приватни живот, сазнала је да је његову ћерку Варвару портретисао чувени сликар Карл Бленер (1864-1952), као и да је портрет продат на аукцији 2007. године.

"Нажалост, након преписке са аукцијском кућом, дошла сам до информације да не постоји могућност да сазнам где се та слика налази, тако да сам задала себи тежак задатак, да пробам да насликам своју верзију те слике. Сликарство је од малена мој хоби, а ова слика је била први портрет који сам насликала и поклонила Дому Културе "Михајло Пупин" у Идвору", каже Јелена.

Приватни живот Михајла Пупина обавијен је велом тајне, а наша јавност још и не слути колико је он био популаран широм света. Свој приватни живот Пупин није никада истицао и није оставио трага о животу породице у Обећаној земљи. Чак ни у чувеној аутобиографији "Са пашњака до научењака" о томе нема података јер је књига писана пре свега да мотивише и улије снагу и да Американцима представи српски народ.

Како по завршетку Другог светског рата комунисти нису хтели ни да чују за Пупина кога су сматрали за буржуја и капиталисту, он је уклоњен са јавне сцене и полако је падао у заборав.

"Још од основне школе сам се веома интересовала за живот и дело Николе Тесле и већ тада сам држала предавања о њему на часовима техничког васпитања. У средњој школи сам кренула да истражујем податке о Славку Бокшану и његовим радовима везаним за Теслу и Пупина, након чега сам први пут и прочитала аутобиографију Михајла Пупина. Веома сам тужна јер се о Тесли и Пупину скоро уопште није говорило током мојих студија, те сам желела да сама кренем у истраживање, као и да поделим информације на које будем наишла", истиче Јелена.

У овој години, када се обележава 90. година од Пупинове смрти, захваљујући њој сазнајемо мноштво атрактивних информација, између осталих и ову – годинама након Пупинове смрти, Американци су саградили теретни брод који је добио његово име (1943). Брод је био дугачак 129 метара, а носивост му је била 4.380 тона.

Упорним радом, Јелена је пронашла много нових података претражујући архиве из целог света, од новинских до научних чланака, књига, писама… Ове године она ће волонтерски, 4. пут за редом, организовати Пупинов крос око језера Блед у Словенији, уз помоћ људи из Културног друштва "Михајло Пупин" из Љубљане. Крос се традиционално одржава у октобру, викендом, око Пупиновог рођендана и намењен је свим узрастима.

"Моје најзначајније откриће које се тиче Пупина је видео запис и то у боји, на којем се он види пар секунди, као и један његов патент пријављен под бројем 24748 у Данској, 14.07.1919. Такође, открила сам да кућица "Пупин" на Бледу и даље постоји, иако на словеначком сајту за културну баштину пише да је срушена. Писала сам словеначком Министарству за културу и потврдили су ми ову информацију. Власник те куће је био др Федор Араницки, добар Пупинов пријатељ. Из тог разлога, он је своју викендицу на Бледу назвао "Хишица Пупин" (кућица Пупин). Сам Пупин никада није био у Словенији, па самим тим није био ни у овом летњиковцу", наглашава наша саговорница.

Док је Никола Тесла био омиљени јунак стрипова у Америци, Јелена нам открива да је и Пупин био један од јунака стрипа "Десет људи и телефон", објављеног 1961. Аутор стрипа био је M. Philip Copp, а издавач Bell Telephone System.

Питали смо нашу саговорницу како она види Пупинову ћерку јединицу, јер су Варварин живот и сама њена личност и данас тема бројних полемика.

"Варварин живот није био нимало лак. Већ у најранијем детињству је остала без мајке Катарине Саре, а њен отац, изузетно успешан човек, вероватно јој је (несвесно) поставио стандарде које је било тешко достићи. Иако је имала прилику да доста путује и стекне пријатеље у различитим градовима и државама, верујем да јој је, нарочито као жени тог времена, било изузетно тешко да пронађе духовни мир и своје аутентично место у друштву. Видим је као борца за правду, особу која је дубоко ценила интелект и духовне вредности других људи. Била је веома везана за свог оца – као и он за њу. Пре очеве смрти пријавила је сопствени патент (4. априла 1934, под бр. УС 2032 672), што говори о њеној креативности и посвећености. Али, нажалост, након смрти свога оца, због порока свог супруга била је принуђена да распрода велико очево имање, као и низ личних и породичних предмета. Пре свега, она је била емотивна и праведна. Једна од неправди која јој је причињена је да, упркос томе да је сахрањена заједно са својим родитељима на гробљу Вудлон у Бронксу (Њујорк), она до данашњег дана нема своју спомен плочу нити било који вид обележја... "

Колико јој је мајка недостајала и колико је њен прерани одлазак оставио трајне последице на Варвару сведочи и витражни прозор који се налази на локалној цркви у Норфолку, а који је Варвара поклонила цркви 1925. године, у знак сећања на Катарину Сару која је преминула 25. априла 1896.

Српски филм наставља да живи и ван граница матице, а једна од најзначајнијих манифестација у дијаспори је и Српски филмски фестивал у Торонту. Ове године одржан је 24. пут, окупивши бројну публику која је била у прилици да погледа нека од најзапаженијих остварења из домаће продукције. Атмосферу са фестивала и разговоре са учесницима, из Торонта нам шаље Биљана Туцаков.

А да ли планирају прекоокеанску турнеју, какви су утисци са концерата у Вуковару и бројним градовима у Црној Гори и да ли је објављивање монографије почетак нове фазе у раду групе "Легенде", то су питања за нашег госта Зорана Дашића Дашу.

Још као девојка била је визионар и испред свог времена. Похађала је курсеве електронске, камерне, филмске и компјутерске музике у Србији, Италији и Америци. Више од 25 година, Наташа Богојевић је професор на Катедри за композицију на престижном чикашком Унивезитету "Дипол". О томе како живе професори и уметници у Америци и каква искуства има са студентима са Балкана, Наташа је испричала Тамари Дрезгић.

Никола Јокић нас је одушевио и ове сезоне својом изванредном игром на кошаркашком терену. А кад год игра, он представља и Србију. О томе како је протекао први део плеј офа НБА лиге, са Николом Јокићем је разговарао Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић
 

У прилогу говоре: протојереј Радован Петровић

Ана Јанковић, чланица Фолклорног ансамбла

Зоран Жарковић, кореограф

Милош Јанковић, члан фолклорног ансамбла

Бранислав Стрижак, члан парохије

Наравно, уз ове важне протекле догађаје, на које ће нас подсетити гошћа из Козарске Дубице, сазнаћемо и нешто више о важном и престижном скупу, почетком наредне недеље, а то је међународна привредна манифестације под називом „Сајамски дани Козарска Дубица“, која је несумњиво прилика да се на овом догађају окупе водећи привредници, предузетници, представници разних сектора и институција, не само из Српске и БиХ, као и Србије, већ и шире, који би не само представили своје најновије призводе и услуге, већ би то засигурно била и прилика за размену искустава и склапања конкретних договора о међусобној пословној и другој сарадњи.

У оквиру разговора са гошћом о актуелном тренутку Козарске Дубице, изазовима са којима се суочава ова општина као и плановима правцима њеног развоја у наредном пеиоду,  видећемо и неке занимљиве приче из свакодневних дешавања на подручју општине, као што је традиционално посело у селу Сјеверовци али и друге теме.

На крају емисије уживаћемо у музичком споту, односно у добром и занимљивом музичком наступу дубичке Женске извођачке групе „Јабука“, која већ традиционално успешно шири своју мисију промовисања традиције и обичаја овог краја, односно очувања културног блага  народа Козаре и Поткозарја, како у региону тако и широм Европе.

Уредница емисије Драгана Живојновић

Редитељка Ернестина Глигоријевић.

Амбасадор др Љиљана Никшић је доктор политичких наука, ауторка књига и чланака о студијама мира, полиглота (енглески, немачки, француски, као и италијански, шпански, руски и чешки језик), носилац шест одликовања у дипломатској служби. Два пута је одликована од стране Републике Србије и Републике Српске, а има и четири међународна признања и награде.
 
Носилац је Златне медаље за заслуге Републике Србије, коју јој је лично доделио председник Републике Србије, Александар Вучић, 15. фебруара 2020. године, на Дан државности Србије, у Председничкој палати. Ове године, 9. јануара 2023, поводом Дана Републике Српске, одликована је и Медаљом за заслуге председника Републике Српске.

Међу њеним међународним признањима налазе се Сребрна медаља „Арчибалд Рајс" у Швајцарској, признање „Андре Мажино" француских ветерана које јој је уручио адмирал Анри Лакали, Повеља признања организације B'nai B'rith из Вашингтона, као и признање од 18. премијера Канаде Брајана Малронеја. Посебно се истиче Председничка захвалница без преседана у дипломатској историји, коју је добила од председника САД, Доналда Трампа, за свој дипломатски дневник "When the Serbian Flag Flew Over the White House", који бележи историјски тренутак када се српска застава вијорила над Белом кућом 28. јула 1918, поводом стогодишњице тог догађаја 2018. године.

Министар спољних послова Србије ју је два пута одликовао — 2019. године добила је Дипломатску повељу за изузетност, а од 2018. године једна је од 13 носилаца титуле Витез реда Змаја српске дипломатије.

Током 30 година дипломатске службе реализовала је 72 дипломатске акције, међу којима се издваја координација монументалне изложбе „Јасеновац – Право на сећање", која је са седам тона опреме била највећа изложба икада организована у Уједињеним нацијама након Другог светског рата. Такође, 2019. године организовала је први академски мост између Србије и Израела, повезујући академске центре у Београду и Јерусалиму кроз пројекат „Свети Сава и Јехуда Алкалај".

Тренутно је национални координатор стратешке кампање српске дипломатије „ТЕСЛА – ЕНЕРГИЈА МИРА", која обележава 80 година културе сећања на Николу Теслу, човека који је осветлио човечанство пуштањем у рад прве хидроелектране на Нијагариним водопадима. За свој допринос добила је Тесла медаљу од Тesla Science Foundation из Филаделфије, коју јој је уручио Давид Вујић, почасни председник фондације и један од инжењера НАСА тима који је учествовао у пројекту слетања Апола 11 на Месец.

У Министарству спољних послова води Одељење за миграциону политику, дијаспору и социјалне споразуме, чланица је Комисије за одликовања у Кабинету председника Републике Србије и координатор за неговање традиције српске дипломатије.

Од 2023. до 2025. године обављала је функцију прве помоћнице министра у новооснованом Сектору за јавну и културну дипломатију Министарства спољних послова Републике Србије, задужена за очување традиције српског дипломатског ешалона.

„Посета општини Чајетина, као једној од развијенијих локалних самоуправа у Србији, имала је за циљ да се на терену утврде потенцијали за могућност реализације заједничких пројеката који би допринели чвршћем повезивању наше дијаспоре са завичајем. Посебно се разговарало о могућности организовања тематских летњих кампова за децу и младе српског порекла из расејања. Протеклих година кампови за децу су се одржавали у Чајетини, односно на Златибору, где су многа деца по први пут имала прилику да се упознају са једним од најлепших крајева наше земље. Оно што је најбитније, јесте да су деца која су овде провела неко време била изузетно срећна и задовољна, и то није наша констатација, то су сама деца изјавила, што нам даје још више воље и елана да се за њих боримо, будемо креативни, и да им учинимо и ове године ту једну велику дечју радост. Ове године радило би се на повећању капацитета, како би што више деце могло учествовати на камповима, баш овде на Златобору.

Протеклих година општина је показала да и те како има и могућности, воље и пре свега жељу да угости српску децу из иностранства, и да све своје капацитете да на располагање како би њихов боравак на Златибору био што квалитетнији. Апсолутно верујем у ову општину, јер је претходних година показала да међусобна сарадња представника општине и нас који желимо да учинимо боравак наше деце из дијаспоре у Србију, на највишем нивоу. Намера овог програма је да се нове генерације Срба рођених у дијаспори кроз боравак у Србији, на планинама као што је Златибор, непосредно упознају са српским језиком, историјом, културом, природом и обичајима. Такви кампови би, требало да постану стална платформа за неговање и очување националног идентитета код деце и младих, али и простор за нова пријатељства, емоционалну везу са отаџбином и размену искустава младих Срба из различитих земаља. Општина Чајетина показала је велико интересовање и спремност да пружи логистичку и инфраструктурну подршку реализацији овог програма, с обзиром на богато искуство у организовању културних, туристичких и дечјих садржаја, али и на чињеницу да Златибор сваке године привлачи велики број посетилаца из Србије и дијаспоре", изјавио је министар Милићевић.

„Током посете једна од битних тачака о којима смо разговарали, да међусобну сарадњу дефинишемо и остваримо путем одређених пројеката, који би се односили на могућност повратка наших људи у свој завичај. Заједнички пројекти и идеје представника општине и нас, дубоко верујем да ће на терену уродити плодом, и да ће из године у годину бити све већи број Срба, који ће се одлучити да свој живот наставе у свом родном крају, а то је управо општина Чајетина. Ова општина и те како има и могућности и капацитете да све ово спроведе у дело, наравно уз нашу несебичну помоћ. Повратници, као људи који често доносе нова знања, модерне радне навике и дух предузетништва, могу бити кључни носиоци позитивних промена у Србији. Управо зато је, важно препознати, охрабрити и системски подржати њихову одлуку да се врате", истакао је министар Милићевић.

„Снажна и жива веза са дијаспором није само питање емоције, она је стратешки интерес Србије. Само ако радимо заједно, ако стварамо услове да се наши људи враћају, улажу, повезују и осећају се као део јединствене заједнице,  можемо обезбедити стабилан развој нашег друштва и очување нашег идентитета", закључио је министар Милићевић након састанка у Чајетини.

Председница УСПШ, Жаклина Марковић Митић, осврнула се на важност културне размене између писаца из дијаспоре и Србије: Сарадња између удружења из дијаспоре и матице не само да доприноси размени књижевног стваралаштва, већ и потврђује нашу потребу да останемо повезани са средином из које потичемо. Није довољно да наша дела читају само наши сународници у иностранству – важно је да будемо учесници промоција и књижевних догађаја у Србији, да учествујемо у њеном културном животу.

Заједничке промоције са пријатељима из Србије, као што је ова са Књижевним клубом „Иво Андрић“, плод су дугогодишње сарадње и међусобног поштовања које градимо годинама.

Потпредседник УСПШ, Милисав Ђурић, истакао је да су овакви сусрети од изузетне вредности:

"Велика ми је част што је наше удружење имало прилику да заједно са Књижевним клубом „Иво Андрић“ организује књижевно вече. Обе организације имају дугу традицију, али оно што је још важније – гаје дугогодишњу сарадњу и дубоко поштовање једних према другима. Овакви догађаји нису само културни, већ и људски сусрети – прилике да кроз писану реч негујемо осећај припадности и трајне повезаности."

У улози модератора била је Даринка Марковић, која је у име Књижевног клуба „Иво Андрић“ поделила свој доживљај вечери следећим речима: Преплитали су се вечерас нежни лирски тонови који су нас чинили срећним и задовољним. Изашли смо из Библиотеке насмејани, озарених лица и задовољни. Саградили смо мост пријатељства који ће вечно стајати и пркосити времену. Хвала Жаклини Марковић Митић, Снежани Петровић, Снежани Милановић и Милисаву Ђурићу, нашим гостима, што су нам улепшали тренутке живота који ће вечно живети у нама.

Вече у Земуну потврдило је да књижевност има моћ да повезује људе, места и епохе. Уз узајамно уважавање и заједничку посвећеност стваралаштву, овакви сусрети не само да обогаћују културни живот, већ постављају темеље за будуће сарадње и нова сусретања , како у Србији, тако и у дијаспори.

„Нисам случајно данас у Петровцу на Млави — општини која броји око 35.000 становника, од којих чак 10.000 тренутно живи у расејању. Желимо да кроз партнерски однос и континуирану сарадњу изградимо још чвршћу везу између општине, матице Србије и наших сународника који данас живе ван Петровца на Млави", саопштио је министар Милићевић.

„Обзиром да је присутан тренд раста повратка наших сународника који живе ван Србије, желимо да створимо амбијент да се тај процес настави и на територији општине Петровац на Млави. Постоји огроман број наших сјајних људи расутих широм света — људи који заузимају важна места у највећим светским компанијама, који имају огромно знање, искуство и међународне везе. И зато је увек била моја интенција да их упознамо, да их привучемо, да заједно са њима градимо снажнију Србију. Србија се променила. Упркос покушајима неких да умање или уруше слику о нашој земљи, истина је једноставна — Србија напредује. Економски раст је значајан, плате расту, а квалитет живота се побољшава. Разлике у стандардима више нису као што су некада биле, али оно у шта сам сигуран, и што ништа не може да замени — то је осећај да живите у својој земљи, међу својим људима", рекао је министар Милићевић.

„Као министар задужен за односе са дијаспором, мој највећи приоритет ће увек бити да што више наших људи вратимо у Србију. Србија је њихов дом — и Србија их чека."

Капитално дело "Агон и меланхолија" Горане Раичевић, дописног члана САНУ, које открива много тога о лику и делу Милоша Црњанског, чији је роман "Сеобе" проглашен за роман 20.века, и за који је награђена двема значајним наградама, "Лаза Костић" и "Никола Милошевић", у репортажи Владана Ракића са Трибине САНУ, где је дело и представљено.

"Хор Храма Светог Саве" који предводи диригент Др Катарина Станковић, био је гост недавно у Бечу, на великом концерту који је организовала Руска православна црква у главном граду аустријске престонице. Утиске са тог гостовања као и са других наступа у земљи и иностранству пренеће нам Катарина Станковић, гошћа емисије.

Србољуб Динић,један од најуспешнијих диригената данашњице,у сезони 2025. године, предводи Симфонијски оркестар и Хор РТС-а, са нашом Тамаром Дрезгић поделио је утиске из доба када је био шеф-диригент и уметнички директор Оркестра Позоришта лепих уметности у Мексико Ситију.

Музички гости емисије, Хор Храма Свети Сава, са диригентом Катарином Станковић, наступиће уживо у нашем студију.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

Уредница издања Дубравка Драговић Шеховић истакла је да је у питању неуобичајени путопис пун емоција који, уз обиље јавности непознатих историјских података, пружа увид у душу Судана и народа који тамо живи.

Уз суданске звуке које је на гитари изводила Милица Миловић, али и српске песме које су у Картуму својевремено пуштали Суданци, скуп је настављен читањем одломака из књиге и говором Ахмеда Монеима Абдела Моутија, почасног конзула Србије у Судану. Ахмеду је кућа уништена у недавним ратним догађањима, а Ахмед и његова породица су били домаћини стотинама Срба који су претходних деценија долазили у Судан.

Прешао сам осам хиљада километара од крајњег севера до крајњег југа Судана и заволео суданску пустињу и те поносне, храбре и честите људе који су ме научили шта значи гостопримство. Четири и по хиљаде година бурне прошлости о којима свет мало зна приближили су ми добродушни Суданци, који у мојој души и данас светле као звезде над широком бескрајном пустињом.

Судан је током средњег века био једна од највећих православних држава света. Данас постоји заједница Суданаца толико везаних за Србију да се са правом називају српски Суданци.

Ова књига је настала у даху, на почетку новог грађанског рата који је раселио већину Суданаца, као захвалност људима које сам тамо срео и које сматрам најбољим људима на планети, али и као одраз дивљења културном благу којем нема премца", речи су Виктора Лазића који је истакао да је Судану у току највећа хуманитарна криза на свету после Другог светског рата са 20 милиона расељених лица у пустињи и са три милиона неухрањене деце, док су све школе и већина болница затворени већ две године.

Главна награда додељена је Драгани Милошевић за филм "Музеј ваздухопловства", у продукцији "Застава филма". GRAND prix Златна буклија за режију "Свједок" редитељ Денис Бојић, РТВ РС Бањалука.

Директор фестивала Живомир Михајловић саопштио је одлуку жирија који чине Никола Лоренцин, редитељ, Жарко Пекез, сниматељ и Иван Вучковић, глумац, да је Гран при за продукцију припао РТС-у. Награђени су филмови "Гласови прошлости" (Невена Милић, Драган Лапчевић, Маша Вујошевић), Едукативно научне емисије  (Тања Чанић Млађеновић), "Љубавни пар из саркофага" (Милица Поповић, Хаџи Владан Мијаиловић, Милорад Конрад), "Отац Арсеније" (Тамара Дрезгић, Васко Васовић) и "Успон и пад великих војвода" (Новица Савић).

"Аутори су нам представили занимљиве садржаје разлиставајући тако велику књигу знања и науке од вештачке интелигенције и роботике ка информатици. Стваралачки тим РТС оставио нам је трајно тв запис о различитим епохама на тлу данашње Србије представљајући обичаје, знамените личности српске државе и историје. Осликани су доброчинитељи и забележени портрети значајних људи", наводи се у образложењу жирија.

Емисије "Србија на вези-портрети: Отац Арсеније" (1.и2.део) погледајте ОВДЕ и ОВДЕ.

„У Адлигату чувамо сећања на важне људе и важна дела. Зато су нас лични предмети господина Главчића, његова фрула, писмо, књига, фотографије и још неколико детаља веома обрадовали. Одлучили смо да у Свечаној сали Адлигата на Бањици једну полицу трајно посветимо овом великану", изјавио је Виктор Лазић, почасни председник Удружења Адлигат.

Потпредседник Адлигата Адам Софронијевић представио је окупљенима Главчићев живот овим речима: „Од Миломира Главчића учимо како се воли Србија и онда када се у њој није живело више од пола века и када је она готово увек била на другој страни глобуса. Изградити мост, вртић, материјално помагати људима које не познајемо, 'само' због чињенице да су припадници нашег народа, највиши је израз патриотизма и указује на пут како успешни појединци могу да  поделе део својих успеха са заједницом којој припадају пореклом."

Живот и рад господина Главчића представио је његов пријатељ у Србији, новинар Миша Дугалић.

Детињство и младост Главчић је у предратној Југославији провео у беди и сиромаштву. По завршетку Другог светског рата обрео се у Канади где је, напорним и промишљеним радом, успео да стекне за себе али и за друге.

У Канади је уложио знатна средства за градњу цркве и болнице у Нијагарa Фолсу, а у родној Србији помогао је градњу моста преко Ибра у Краљеву, којим није само спојио обале ове реке већ и две државе – Канаду и Србију, и данас градове пријатеље – Краљево и Нијагара Фолс, о чему сведоче и обележја на овој грађевини.

Финансирао је и градњу цркава, дечијих обданишта, домова културе, зграде библиотеке, асфалтирање путева, обнављање основних школа. Болнице у Краљеву и Рашки даровао је медицинским апаратима и санитетским возилима. Помагао је, и помаже, и ближим и даљим рођацима, али и стотинама непознатих породица. У Србији се његово доброчинство чува од заборава. Његовим именом су на подручју Рашког округа назване улице, један булевар, вртић, културни центар. Добитник је бројних признања и највиших државних и црквених одличја. У Канади су, у знак поштовања, на дан његовог 99. рођендана Нијагарини водопади били обојени бојама заставе Србије.

Захваљујући Миломиру Главчићу, 2015. године потписана је и прва Повеља српско–канадског пријатељства у савременој историји, што је значајан корак у унапређењу билатералних односа две земље, посебно на плану културне размене и економске сарадње и инвестиција.

Свесни смо колико је важно, посебно у дијаспори, очувати оно што нас као народ одређује и повезује. Управо кроз овакве културне манифестације, фолклорна друштва, српске школе, црквене општине и бројна удружења, наш народ у Аустрији сведочи снагу националног духа и поносног идентитета. Ви сте живи мост између Србије и света, ви сте наше лице у Европи, ви сте чувари памћења, али и сведоци наде и будућности", изјавио је министар Милићевић.

„Данас, када је српски народ изложен бројним изазовима, када се истина о нашој историји често доводи у питање, када се права Републике Српске угрожавају и покушавају умањити страдања нашег народа, управо је ваша сабраност, постојаност и јединство од непроцењивог значаја. Ми, као држава Србија, дужни смо да вас подржимо, да унапредимо нашу сарадњу, да изградимо чврст и системски однос са дијаспором као равноправним делом једне недељиве целине.

Са поносом истичем да је на недавно одржаном Свесрпском сабору у Београду, под покровитељством председника Републике Србије Александра Вучића и председника Републике Српске Милорада Додика, потписан Меморандум о заједничком деловању, као симбол наше одлучности да никада више не дозволимо разједињеност, нити заборав. Тај документ је више од симболике, он је темељ наше одговорности и заједничке будућности.. Желим посебно да охрабрим младе генерације у дијаспори, да остану повезани са својим пореклом, да воле и говоре српски језик, да играју нашу игру и певају наше песме, јер у томе живи дух отаџбине. Србија вас не заборавља. Србија вас поштује, воли и чека – отвореног срца и широм раширених руку. Ви сте део нас, као што смо ми део вас. Зато нека живи српска култура, нека живи наше јединство, нека живи наш народ –  у Београду, Бањалуци, Бечу, Чикагу и широм света! “, истакао је министар Милићевић.

Иако се обичаји за овај празник разликују од краја до краја оно што свима треба да буде заједничко су – литургија, причест и молитва.

После седам недеља Великог поста, многи верници данас су се причестили. Значај причешћа је у томе што је то једини начин да делимо живот који нам је Бог даровао својим васкрсењем.

На Васкрс се служи мрсна трпеза, а по правилу прво се узима црвено обојено јаје. Црвена боја с једне стране представља страдање и патњу, али са друге стране радост. Баш кроз ту голготу и васкрсење препознајемо да истинска радост бива тек након страдања. Јаја симболизују рођење и симбол су живота.

На трепези је обавезна украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тада настаје весеље и такмичење чије је јаје најјаче. Приликом куцања изговара се "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". 

Један од обичаја је да се на Васкрс једу јагњетина и говедина, јер јагње симболише самог Исуса, а ово је једна од четири симболичне животиње које су се јавиле у визијама пророка Језекиља и апостола Јована Богослова.

Васкрс је породични празник и слави се у кругу укућана. У неким деловима Србије домаћице данас спремају посебне лепиње у облику венца са јајетом уметнутим унутра, познате као ковржњак, које се размењују са пријатељима.

На ускршње јутро деца се трљају црвеним јајетом по лицу да би била здрава, а девојке умивају водом у које је потопљено јаје како би током године биле румене.

Свако ко данас дође у кућу добија јаје на поклон, а јаја се дарују и када се иде у госте.

На Васкрс ваља устати у рану зору, али не треба заспати пре поноћи јер ће се, према веровању, у противном спавати целог лета и ништа се неће постићи.

Васкрс је покретан празник који се одређује према природном календару и увек се везује за недељу са одступањем од 35 дана – од 4. априла до 8. маја.

Слави се три дана, па су у календару СПЦ црвеним словом обележени Васкршњи понедељак и Васкршњи уторак.

Традиционално, верници се до Спасовдана поздрављају са Христос васкрсе – Ваистину васкрсе.