Са Мирославом смо провели неколико дана док нам је причао о свом животу од Бенковца, преко Београда до Сиднеја и назад...

Причао нам је о пријатељству са професором Јованом Рашковићем, стварању СДС-а, прве српске политичке партије након Другог светског рата, зашто је био гост у Дневнику Телевизије Београд 90-тих...

О томе како је на предлог венчаног кума, редитеља Горана Паскаљевића, уписао глуму на Факултету драмских уметности у Београду, одласку у Аустралију и поновној борби, овог пута за опстанак негде далеко, о разлозима за повратак у Србију...

Како је настала једна од пет најбољих фирми за дизајн ентеријера у Аустралији? Како се опстаје у мултикултуралној средини у којој живи више од две стотине нација?

Како је настала прва српска телевизија у дијаспори, први рукометни клуб у Аустралији... Зашто је за време бомбардовања, крајем марта 1999. говорио на демонстрацијама у Сиднеју пред више од 50 хиљада људи, и исте вечери полетео за Београд...

Овај страствени звездаш је од петнаесте године и добровољни давалац крви...

У знак захвалности за доприносе српском народу Влада Републике Србије 2008. доделила је Мирославу почасни пасош са бројем 1.

Уредница емисије Тамара Дрезгић
 

Али судбина ових умиљатих и често одбачених животиња их је болела, они данас имају 7 одраслих магараца а од скора и младунче.

Магарац је као јунак наше историје прилично контроверзан. Са једне стране људи га повезују са тврдоглавошћу и омаловажавају његову интелигенцију а са друге у хришћанској традицији се помиње са уважавањем као света животиња јер је Исус Христос у Јерусалим ушао јашући на магарцу.

Очигледно, особина магарца да промишља, а не да слепо слуша није одговарала свим људима. Но данас је познато, да је његово присуство умирујуће, чак и лековито, а магареће млеко се сматра еликсиром здравља и младости.

У самом називу “Никола Тесла, моја мотивација” почива сазнање да је живот Николе Лончара дубоко инспирисан квалитетима и дометима личности српског и светског научника и проналазача.

“Књига је писана врло разумљиво да би и деца која би читала то морају да схвате и да извуку нешто за себе, а исто тако за родитеље и за наставнике. Ја сам увек веровао у то да ако је Бог неком узео нешто са једне стране, са друге му је дао много више”, каже Никола Лончар.

Татјана Куљача, коаутор књиге, дала је велики допринос стилизовању текста који одражава успомене из детињства и животно искуство Николе Лончара уз његову фасцинацију генијалним научником.

“Мој део посла, да се тако изразим, је био да ту причу уобличим и донесем у оном облику у којем ће читаоци данас да је читају. Био је то један процес да проведем Николу кроз процес писања, да се то уобличи у форму једне кратке приче, односно једног краћег романа, где ћемо дочарати тај његов животни пут који је стварно фасцинантан”, каже Куљача.

У роману који се чита у даху представљена су комплексна питања одрастања и живота. Одломке из књиге аутентично је пренела присутнима глумица Вјера Мујовић.

Према анализи професорке Радмиле Сатарић, контрасти у дискурсу и емоцијама су моћни, и управо они рађају нову светлост у коју дечак Петар улази из магле неприлагођености и неразумевања. Никола Тесла постаје снажна скулптура у свести Петра, који заправо персонификује аутора књиге у детињству. Ова визија постаће његова водиља и дати му путоказ за живот.

“Овде је у ствари та једна порука, тражи оно што ће да задовољи твоје апетите, иди у твом правцу, прати свој сан и не одустаји.

“Књижевни капацитет аутора Николе Лончара и Татјане Куљаче бриљира савршеним познавањем материје о Николи Тесли и аутентичним начином на који је у роману спој младалачке знатижеље и сазревање писца пренет читаоцу. Удружење књижевника Србије наградило је још једна промоција која ће се по броју присутних дуго памтити.

На сцени ће се смењивати енергија, емоција и традиција – уз играче који ће публици приредити прави фолклорни спектакл. Као предгрупа наступиће новоосновани КУД Рас из Мајамија, док главну улогу има СКУД Опленац, ансамбл који специјално долази из Канаде.

 Коло које је освојило свет

„СКУД Опленац није само игра – то је идентитет. Доносећи ову традицију у Мајами, делимо нашу причу са богатом локалном заједницом и чувамо своје корене у дијаспори. Програм је пажљиво конципиран као ретроспектива најзначајнијих елемената српске нематеријалне културне баштине. Публика ће имати прилику да види кореографије које представљају различите етнокореографске области – од динамичних игара централне Србије до специфичног мелоса јужних крајева, као и прелепе ношње које ће играчи представити“, истичу организатори.

Уз богат визуелни доживљај традиционалних ношњи, догађај ће бити употпуњен инструменталним солистима и извођењем изворних песама – права посластица за све љубитеље аутентичне српске културе.

 Мост између генерација и континената

„Примарни циљ ове манифестације је очување и промоција српског културног кода у дијаспори, као и едукација млађих генерација о важности националног наслеђа“, наглашавају организатори.

Догађај је намењен је припадницима српске заједнице који желе да одрже везу са матицом, али и америчким пријатељима – свима који желе да боље разумеју културну разноликост Флориде.

 Хуманост и заједништво на делу

„Сарадња са храмом Светог Симеона је од великог значаја, с обзиром на то да су верски објекти у дијаспори деценијама били стубови окупљања и очувања националног бића. Чињеница да је догађај хуманитарног карактера и усмерен ка подршци храму потврђује нераскидиву везу између духовности, културе и заједништва“, кажу организатори.

Сав приход биће намењен Саборном храму Светог Симеона Српске православне цркве у Мајамију – месту које деценијама окупља наш народ и чува духовни и културни идентитет.

  Мајами - град који слави различитост

„Мајами је град који слави различитост, а кроз бројне реномиране манифестације попут Calle Ocho фестивала јужно-америчких култура или фестивала грчке, румунске и јапанске заједнице, свака заједница има прилику да представи своје корене. Управо овакви догађаји потврђују да мултикултурализам и очување традиције иду руку под руку“, истичу организатори.

Након великог успеха манифестације „Дани српске културе“ у Историјском музеју Мајамија, овај догађај наставља мисију представљања Србије кроз културну дипломатију.

"Ако сте у Мајамију или околини – ово је догађај који не смете пропустити. Дођите да заједно заиграмо, запевамо и још једном покажемо да Србија живи где год куца српско срце“, позивају организатори из Културног трга, Мајами.

Филм „Жетва" о Немцу, који добија срце Србина са Косова и Метохије, а затим притиснут кошмарним сновима и визијама, креће да тражи људе и пределе из својих снова реализован је у српско-америчкој копродукцији уз подршку Филмског центра Србије. Како су текле припреме за снимање филма и са каквим су се све проблемима и притисцима суочавали, за нашу емисију говоре: Веселин Џелетовић, писац књиге „Српско срце Јоханово", Драган Ивановић, продуцент и млади глумац Сергеј Тутић.

Још један филм из америчко-српске продукције, после холивудске премијере стигао је и у наше биоскопе. У питању је научно-фантастични филм „ Господар олује", који прати одважно путовање двоје младих бунтовника са острва, које је опстало након Великог потопа. Поред светских глумачких звезда, у овом пројекту учествују и оне из нашег региона: Горан Богдан, Сергеј Трифуновић и Ивана Дудић. Прилог припрема Душан Жарковић.

Екипа РТС-а боравила је недавно у Санкт Петербургу где је обишла Галерију хероја 1812 у Зимском дворцу у којој се налази 329 портрета генерала, који су учествовали у Отаџбинском рату. Међу њима је и портрет генерала, српског порекла, Михајла Милорадовића. Он се најпре истакао у Руско-турском рату, а затим и током Наполеонове инвазије на Русију, када је његов корпус био један од најуспешнијих у прогањању француске војске из Русије. Прилог припремила Ивана Ковачевић. 

Уредник емисије: Драгана Живојновић

реализатор: Ернестина Глигоријевић

Пратећи ауторку на путовањима од Мексика и Кине, преко Париза, Стразбура, Азурне обале, Темишвара и Минхена, до Београда и планина Србије, ћилим се у виду фото-перформанса појављује као мост између култура, времена и простора. У сваком амбијенту он успоставља дијалог између традиције и савремености, локалног и универзалног.

Орнаменти пиротског ћилима сагледани су као универзални визуелни језик који превазилази географске границе. Посебно место заузима орнамент софра, доведен у дијалог са сродним геометријским обрасцима из различитих култура света, као знак заједничке људске потребе за редом, заштитом и смислом.

Видео-инсталација, накит и слике на платну Милице Живадиновић проширују ово путовање у поље унутрашњег ритма и контемплације. Саставни део пројекта чине јога простирке ручно ткане у Пироту, као и јастучићи са мотивима косовског веза, настали по замисли Владимира Живанкића. Постављени око Софре, ови предмети враћају орнамент телу и простору заједништва, призивајући древни круг окупљања, мира и равнотеже.

Амбијент изложбе употпуњују пажљиво одабрани комади намештаја, као и ћилими који су пратили ауторку на путовањима, из колекције породице Николић.

Изложбу „Ћилим око света“ Милица Живадиновић посвећује свом прадеди, Борисаву Станковићу (1876–1927), чувеном књижевнику поводом јубилеја 150 година од његовог рођења.

У улози водитеља био је мр Владимир Влајић један од оснивача и члан Управног одбора СПОЈИ-а и Савеза Срба у Аустрији, који је овом приликом упознао све присутне госте да је после дванаест година поново на месту председника организације и истакао да се ово вече на тему „Љубави, Вере и Наде“ кроз призму Косовског завета и вечних хришћанских и људских вредности организује у знак сећања на Мартовски погром на Косову и Метохији који се догодио измеђи 17. и 19. марта 2004. а у којем су оскрнављене или уништене многе српске светиње, велики део српског народа је протеран са својих вековних огњишта, а било је и многих жртава.

„Циљ ове вечери није само да се сећамо на те тужне кроз уобичајена сећања, већ кроз разговор о Љубави, Вери и Нади и да понесемо нешто позитивно кући са ове вечери… Нажалост, премало је оваквих догађаја у нашој заједници, а управо они су ти који нас духовно обогаћују, повезују и дају нам снагу да истрајемо у очувању нашег идентитета", нагласио је Владимир Влајић.

Вече су својим присуством увеличали и бројни почасни гости, међу којима су били Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије у Салцбургу, прота Александар Столић, парох инзбрушки, отац Михаил Гавриловић, парох куфштајнски, професор Петар Грбовић са Универзитета у Инзбруку, Живорад Карајовић, председник Црквеног одбора у Инзбруку, као и Марко Банић, један од подржавалаца овог догађаја.

Владимир Влајић се у својој речи посебно захвалио свим подржаваоцима који су својим доприносом допринели успеху овог важног догађаја, истичући да су они наши савремени задужбинари који су препознали важност оваквих догађаја и пројеката, који граде заједницу, доприносе очувању нашег идентитета и помоћи нашем народу где год му је помоћ потребна. Њихова подршка је од непроцењивог значаја за наш рад као и за опстанак српског народа у дијаспори.

Као главни гости и предавачи вечери гласним аплаузом поздрављени су Небојша Дугалић – истакнути глумац, редитељ и професор глуме, један од наших најодликованијих глумаца, познат по својим дубоким тумачењима српске културе, историје и вере, као и Ненад Гугл – професор књижевности, писац и предавач, препознат као један од најзначајнијих савремених српских аутора, чија се предавања одликују дубином, ерудицијом и актуелношћу, а обојица први пут гостују у Инзбруку.

 Ненад Гугл: Аутентичност, достојанство и алгоритам срца

Професор Ненад Гугл је у свом дубоком излагању, а које је изнео кроз пример из косовске епике, говорио о потреби да човек буде аутентичан и да не чека догађаје, већ да их сам изазива и ствара. Истакао је да се немогуће ствари решавају срцем, али је објаснио да у „алгоритму срца“ на самом почетку мора стајати љубав, затим храброст, а потом ум који служи за припрему и учење.

Гугл је нагласио важност традиције и предака: „Треба да се попнемо на леђа наших претходника, великана, наших „џинова“ и да имамо достојанство да станемо иза своје речи.“  

Посебан акценат ставио је на правилну оријентацију духовних вредности: „Љубав, Вера и Нада треба да буду окренуте како треба – према себи, према другом човеку, и као најбитније – према самом Господу Богу.“

Указао је и на изазове савременог човека који тражи пречице споља, док се поента свега налази у нама. Подсетио је да ако се човек плаши, неће успети да сачува веру ни достојанство, јер су у достојанству садржане љубав и нада.

„Свако има свој задатак који му је Господ дао у овом животу, а то је да урадимо оно што је до нас и око нас", поручио је професор Гугл.

Гости су имали прилике да купе књиге Ненада Гугла које је он с радошћу потписивао.

 Небојша Дугалић: Страдање и Божанска љубав

Небојша Дугалић је тему Вере, Наде и Љубави повезао са кореном нашег бића, а то је Косово и Метохија, подсетивши да смо у Мартовском погрому у великом броју протерани са својих огњишта.

Дугалић је поставио кључно питање: „Тема Косова се увек повезује са страдањем. Како говорити о овим темама када кроз целу историју страдамо? Где је ту места за љубав, веру и наду?“ Одговор је понудио кроз богословску дубину: „Ако је сва истина овог живота у страдалности, чему живот? Међутим, Свето писмо каже – смрт није последња истина о човеку. Постоји Царство Небеско, постоји нешто што се зове Васкрсли Христос, Света Тројица, Света Литургија, Свето Причешће",  рекао је Дугалић, подсетивши присутне да је Божија љубав безусловна.

Даље је указао на духовни изазов савременог тренутка питајући каква је то љубав о којој говори Бог а не човек, да бисмо знали какво је наше надање како бисмо доспели до љубави. Истакао је да логика Божанске љубави готово да нема никакве везе са логиком наше љубави, јер наша љубав има логику реципроцитета. На крају је говорио о љубавном приносу Богу: „Боже, дај да све буде Твоје, свакога учини сином и ћерком Својом. Шта када би то била наша вера и наша нада?“

Овом поруком Дугалић је позвао присутне на дубље преиспитивање сопственог духовног стања и односа према вечним вредностима.

Након излагања, вођена је жива дискусија у којој су Гугл и Дугалић одговарали на бројна питања присутних, додатно продубљујући теме вечери и пружајући вредне одговоре на духовне, културне и егзистенцијалне дилеме са којима се суочава српски народ у дијаспори и матици.

 Хуманитарни карактер сусрета

Вече је имало и важан хуманитарни карактер, као и сви догађаји СПОЈИ, јер је сав приход од прикупљених донација намењен угроженим породицама на Косову и Метохији.

Захваљујући великом срцу, племенитости и великодушности свих који су били на овом догађају, али и оних који нису могли да присуствују али су ипак донирали и тако подржали циљеве овог догађаја, прикупљен је значајан износ донација у висини од 2.706,49 евра.

“Најважнија је била његова убеђеност да треба да ради то што ради и што је то доследно радио до краја живота.“

О односу према Вуку Караџићу, ког је Данићић упознао у Бечу, госпођа Бојовић каже.

“Најважнији период њихове сарадње и времена које су провели заједно, то је било у доба када је Данићић дошао у Беч. С једне стране, он се живо укључио у борбу за српски језик и правопис. Он је одговарао, под знаком навода, али стварно на утуке и његова књижица “Рат за српски језик и правопис” је извојевала победу, практично она и ставила тачку на све расправе које су се до тада водиле. Друга веза његова, врло битна са Вуком је била и у њиховој сарадњи када је он помагао Вуку Караџићу на припреми новог издања “Српског ријечника” и из те сарадње у ствари проистекла је велика љубав Даничићева за речи, за језик...после је настао велики речник из српских старина”, каже проф. др Злата Бојовић, редовни члан САНУ и аутор изложбе.

О Даничићевом преводу Старог завета госпођа Бојевић истиче.

“Он је схватио да преко доброг превода на српски језик шири основне мисли о свом народу, о филозофији, о духу, о умећу и врло је упорно преводио целог живота и сматра се једним од најдрагоценијих преводитеља тога времена. Неки су препеви његови ненадмашнији. “

Занимљива је епизода везана за Милоша Црњанског.

“Црњански је одлично познавао историју, културну историју и он је и написао једну драму која се зове Маске, у којој је један од ликова био Ђура Данићић”, каже проф. др Злата Бојовић.

На крају неколико речи о порукама ове изложбе.

“Порука је да покажемо да постоји и то врло поуздано и врло утемењена историја српске филологије пуна два века и да иде у корак са Европом, да није заостајала. Борбе које је водио Данићић водио је пре многих других у Европи. “

Госпођа Злата Бојовић слови за једног од најагилнијих чланова САНУ, води борбу за ћирилицу широм Србије, а постављена је и на чело Задужбине Иво Андрић. За стручно вођење кроз изложбу задужена је професорка, докторка Зорица Несторовић. Ђуре Даничић је иначе умро у Заграбу 1882. године, али је његово дело живи и дан данас.

Изложба ће бити отворена у Дому културе Силоси до 5. априла, а њено гостовање у студију, биће прилика да нешто из свог богатог уметничког рада изложи и у нашем студију, као и да покаже у слици и речи, како је пиротски ћилим као један од најзначајнијих елемената културног наслеђа Србије, прати на путовањима од Мексика и Кине, преко Париза, Стразбура, Азурне обале, Темишвара и Минхена, до Београда и планина Србије.

Ђуру Радловића, академског сликара и професора, кроз његов богат рад на мозаицима у многим српским храмовима, у Србији и ван ње, као што је црква Светог Марка у Београду, и многе друге, представиће Наташа Митрић.

Музички гости емисије, Бојан Цветковић, клавир и Лука Игњатовић, саксофон, двојац који стоји иза квартета најновијег таласа српског џеза, као и Ивана Владовић, један од најтраженијих вокала на домаћој сцени.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић.

Редитељ Драгица Гачић.

Музички уредник Јована Бараћ.
 

Изузетно је важно да негујемо своју прошлост, да чувамо културно и духовно наслеђе, рекао је министар Милићевић и додао да је још значајније да будуће генерације подсећамо и учимо са којих се темеља градила модерна српска држава.

Министар Милићевић је подсетио да документ који добија Матица српска од представника кровних организација српског народа из региона представља први уставно-правни документ с краја 13. века и додао да је његова вредност непроцењива.

Идентитет једног народа се не чува сукобима и ратовима, већ традицијом, културом и духовношћу, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да и данас разумемо поруке које нам је оставио Свети Сава: то су поруке мира, дијалога и разумевања између народа.

Опстати данас као друштво у целини значи одговорно и мудро ићи напред, сећати се свог националног идентитета и градити будућност која ће памтити и поштовати прошлост из које је настала, нагласио је министар Милићевић.

Наша одговорност је да будемо разумни и одговорни према свима, да чувамо мир који смо изградили и да бринемо о стабилности и независности коју покушавају да нам укину, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Ауторку, њен живот и дело, представила је Светлана Матић, председница АСКД „Вилхелмина Мина Караџић", истичући да је реч о професорки књижевности, која је постизала запажене резултате, заједно са својим ученицима на различитим такмичењима и реализовала многобројне пројекте, који подстичу културу говора и развијају љубав према српском језику и књижевности, обраћајући посебну пажњу на развој и подстицање талената код ученика.

„Велике су њене заслуге на пољу културе и образовања. Написала је рецензије за многобројна књижевна издања, међу којима је и моја књига, "Хероина живота Милева Марић Ајнштајн", која ће уз истоимену изложбу, бити приказана у Вуковој задужбини у Београду, у четвртак, 2. априла 2026. године, у 12 часова и 16. априла 2026. године у 18 сати у Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду.

Њен супруг академик проф. др Миљко Сатарић, који је вечерас са нама, угледни је члан САНУ у Београду, при Одељењу за математику, физику и гео-науке, од 2009. године. Професорка Радмила Сатарић је мајка два успешна и факултетски образована сина, са којима је изнедрила још једну значајну књигу "Никола Тесла кроз есеје". Реч о једном ретком профилу успешне жене, добитницом великог броја признања и награда, која је оставила и даље оставља траг на нашем књижевном небу", подвукала је Светлана Матић.

Обраћајући се публици, Радмила Сатарић се захвалила на позиву и истакла веома успешан рад АСКД „Вилхелмина Мина Караџић" и њене председнице, говорећи да су све очи из Србије, упрте у Беч и у културне и просветне активности, као и у обележавања годишњица српских великана и научника, које ово друштво већ пуних седам година, успешно реализује, а у циљу очувања српског језика и наше богате културне баштине. „Доћи у Беч, за мене је једна посебна лепота, јер он поседује посебну музику и архитектуру. Беч је извориште културе", рекла је Радмила Сатарић.

Бројна публика је са пажњом упијала Радмилин осврт на лик и дело великог Николе Тесле, који је променио свет, а кога је она на врло аутентичан начин представила у својим романима. Напоменула је да је Никола Тесла, још као мали, рекао свом ујаку да ће он нешто велико урадити на Нијагари, што се и обистинило. Данас његов споменик на Нијагариним водопадима, достојанствено подсећа на иновативна дела великана. Подвукла је да је Тесла уметник у науци, који је себе доживљавао као аутомат, који је диригован спољним утицајима.

Професори га, нажалост, нису разумели, у току његовог школовања, а ни његови савременици, јер је он поседовао математику у језику. Био је опчињен бројем три, који је за њега имао чаробно значење. Читао је Вукове песме, које потичу из српског народа, а први реформатор српског језика, пренео је пелцере културе из српског народа у Беч.

Светлана Матић и Радмила Сатарић су се сложиле да је Никола Тесла чудотворац, обично необичан и необично обичан. Захвалиле су се Тесли на богатству иновација и што нас је све повезао.

Мила Појтер, ученица која похађа наставу на матерњем језику у једној бечкој основној школи, рецитовала је песме о пролећу. Тим поводом, на поклон је добила часопис „Витез". Никола Тесла је волео природу, село, свог оца, мајку и завичај, који је носио у срцу до краја свог живота и са поносом истицао своје српско порекло. Слао је писма и телеграме и био велики син, рођак и брат.

Као знак захвалности за учешће у обележавању великог јубилеја, Светлана Матић је Радмили Сатарић и њеном супругу проф. др Миљку Сатарићу уручила ешарпу и кравату са ликом Николе Тесле, чију је скицу сачинила чувена дизајнерка Роксанда Илинчић, а произвела их је тржница „Шевић" из Темерина.

У књизи „Никола Тесла инспирација", рецензент књиге Душица Матицки, између осталог, констатује: „Роман Никола Тесла инспирација састоји се од 62 приче, које могу независно да се посматрају и егзистирају и својеврсна је ризница научних, историјских, књижевних, путописних података, помоћу којих може много да се сазна о духу времена у коме је Тесла живео, али није заобиђен ни савремени тренутак у коме живимо и у коме се домети Теслиног дела јасније виде. Дело је описано раскошним, рустикалним језиком, са обиљем метафора и епитета. Из сваког дела романа, трепери артизам Радмиле Сатарић, инспирисан делом великог научника, па отуда и такав наслов Никола Тесла инспирација. Међутим, за њу Тесла није коначна одредница, већ само једна значајна карика која мора да се настави рађањем новог генија", закључила је рецензенткиња ове инспиративне књиге.

У наставку програма, Светлана Матић је отворила изложбу о Николи Тесли, која садржи 20 плаката, а на њима су најзначајнији детаљи из живота и рада научника, који је осветлио планету Земљу. Промоција књиге „Рекли су о Николи Тесли" и изложба, биће приказана и свечано отворена у просторијама Конзулата Републике Србије у Бечу, поводом Дана планете земље, у четвртак, 9. априла 2026. године у 16 сати, под покровитељством Њ.Е. Марка Благојевића, амбасадора.

На овој културној манифестацији, приказане су фотографије и предмети са ликом и потписом Николе Тесле, а које је изнедрила Наташа Пајковић, уметница. Стефан и Сунчица Раинпрехтер су представили свој производ „Тесла мед", брендираног и одличног квалитета.

Уз богату закуску и дружење, Радмила Сатарић је потписивала своја књижевна остварења. На овом скупу, између осталих, присуствовали су: Сузана Царовић, конзул, проф. Дуле Аћимовић, проф. др Нађа Аћимовић, универзитетски професор на Електротехничком факултету у Бечу, бечки ствараоци и културни посленици.

Приликом обиласка српских трагова у Бечу, Радмила и Миљко Сатарић, заједно са Светланом Матић обишли су, између осталог, место где је Амбасада Републике Србије, спомен-плочу у Мароканергасе, где је Вук Стефановић живео и преминуо, Храм Светог Саве у Бечу, бисту Вука Караџића и спомен-плочу Мини Караџић, коју је Аустријско-српско културно друштво „Вилхелмина Мина Караџић" поставило 2021. године, у част прве српске сликарке, књижевнице и Вукове ћерке, у трећем бечком округу.

 Биографија:

Радмила Сатарић (девојачко презиме Караџић) је рођена у Цетињу 4. маја 1952. године. У Новом Саду је 1975. године завршила Филозофски факултет, Катедру за југословенске књижевности.

Радила је на радном месту професора српског језика и књижевности у Београду и Новом Саду у угледним средњим школама (Средња медицинска школа у Београду и Техничка школа „Милева Марић Ајнштајн" у Новом Саду). У току рада у просвети обављала је мисију популаризације српског језика и књижевности, културе, писања и доброг говорења, те је имала бројне изузетне успехе у настави и ваннаставним активностима са својим ученицима на школским, градским и републичким такмичењима. За рад са талентованим ученицима Радмила је добила похвалницу Извршног већа Аутономне покрајине Војводине. У току свог педагошког рада обухватила је својим ангажовањем далеко шире подручје културних делатности него што је то било предвиђено програмом и планом рада. На Трибини школе организовала је предавања о великанима српске науке (Никола Тесла, Михајло Пупин, Милева Марић Ајнштајн...)

Приликом боравка у Канади (2001. и 2002. године) у граду Едмонтону, где је њен супруг проф. др Миљко Сатарић радио као гостујући професор на Универзитету Алберта, Радмила је активно сарађивала у оквиру Српске заједнице при Српској цркви „Свети Сава" и организовала више књижевно-културних програма, те је била један од оснивача Српске библиотеке „Вук Стефановић Караџић" која и данас постоји и ради у Едмонтону. За ову активност је добила захвалницу. Радмила Сатарић је члан Удружења књижевника Србије и врло активно се бави књижевним стваралаштвом.

До сада је објавила: научнофантастични роман "Тајна љубав", Издавач САРА, Нови Сад 2004.године, збирку песама "Љубав као свила", Издавач „Сербиан Литерарy Цомпанy", Торонто 2003.године, збирку песама"Сјај љубави", Издавач САРА, Нови Сад 2006. године Сликовница за децу „Лутка краљица", Издавач САРА, Нови Сад, 2003. године, драму "Златна обала", Радио Нови Сад, 1998. године, календар за децу са збирком песама о месецима, Издавач САРА, Нови Сад (десет издања), за песму „Мој Нови Сад" добила је прву награду на фестивалу „Златна тамбурица" 2001. године, песму је компоновао Зоран Мулић, а интерпретирао Предраг Цуне Гојковић, аутор је емисије о Францу Кафки на Радио Новом Саду, као и сонгова за представу „Палчица" у извођењу Позоришта младих у Новом Саду, збирку прича романескне структуре „Стаклене степенице", Издавач „Нова поетика", Београд 2015. године, кандидована је за НИН- ову награду и награду „Печат времена", роман „Срећа је камелеон", Издавачка кућа „Прометеј", Нови Сад, 2018. године, номинован за НИН-ову награду и награду Печат времена, роман на енглеском језику „Сецрет Лове", Издавачка кућа „Прометеј", Нови Сад, 2018. године, роман „Лепа Петра", Издавачка кућа „Прометеј", Нови Сад, 2019. године је номинован за НИН-ову награду, роман „Савршен шут", Издавачка кућа „Прометеј", Нови Сад, 2020. године и номинован за НИН-ову награду.

Роман „Гринхорн Дошљак" о Михајлу Пупину, објављен је у Издавачкој кући „Прометеј", 2021. године, кандидован је за награду Библиотеке града Београда „Београдски победник" 2022. године и за награду „Мома Димић" Библиотеке града Београда. Роман „Никола Тесла инспирација" објављен је у октобру месецу 2023. године у Издавачкој кући „Прометеј". За роман „Никола Тесла инспирација" Радмила је награђена у Њујорку 13. јануара 2024. године наградом, златном медаљом Тесла спирит авард од Теслине научне фондације  из Америке, председник Фондације је угледна личност Никола Лончар.

За роман „Никола Тесла инспирација" награђена је златном медаљом на Тесла фесту у Новом Саду 14. октобра 2024. године. Збирка песама "Дечја година са Николом Теслом" објављена је у октобру 2024. године и награђена је златном медаљом на ТЕСЛА ФЕСТУ у Новом Саду 14. октобра 2024. године.

За комплетно књижевно стваралаштво о Николи Тесли додељена јој је Велика златна плакета Тесла спирит авард од угледне ТНФ у јануару 2025. године у Њујорку. Књига есеја "Никола Тесла кроз есеје" (аутори Радмила Сатарић, Богдан Сатарић, Стефан Сатарић) објављена је у месецу августу 2025. године. Аутори су добитници дипломе на Тесла фесту 2025. године.

Радмила Сатарић је добитница захвалнице Аустријско српског културног друштва "Вилхелмина Мина Караџић" из Беча за успешну сарадњу. Захвалницу јој је уручила академик професор Светлана Матић на 68. Међународном сајму књига у Београду, приликом промоције романа Светлане Матић "Хероина живота Милева Марић Ајнштајн" на штанду ИК Прометеј - издавач године 2025.

За комплетно књижевно стваралаштво о Николи Тесли додељена јој је награда, повеља Капетан Миша Анастасијевић у Галерији Матице Српске 15. децембра 2025. године.

На Данима словенске културе одржаним на Универзитету у Букурешту, Факултету страних језика и књижевности (14-18 мај 2018 ) имала је веома успешну промоцију свог романа „Срећа је камелеон". Том приликом дала је интервју познатој новинарки, уредници Ионели Менгхер за угледни европски радио. На Конференцији слависта одржаној у септембру 2019. године, поводом 70. године славистике у Румунији, на Универзитету у Букурешту, Факултету за стране језике и књижевност, саопштила је свој научни рад: Лепа Петра у контексту савременог женског романа. (Рад је објављен у научном часопису Романославика.)

На Међународној славистичкој конференцији одржаној он лајн 2020. године на Универзитету у Букурешту, Факултету за стране језике, саопштила је свој научни рад "Интердисциплинарно читање романа Савршен шут". (Рад је објављен у научном часопису „Романославика".) На Међународном он лајн симпозијуму Румунска славистика и дијалог култура одржаном 22. октобра 2021. године на Универзитету у Букурешту, Факултету за стране језике, Округли сто посвећен Иву Андрићу - 60 година од доделе Нобелове награде саопштила је свој научни рад Михајло Пупин, Иво Андрић - грађани света.

Зборник у част универзитетском професору др Октавији Неделку поводом 65. рођендана, који је издао Савез Срба у Румунији 2022. Темишвар, објавио је Радмилин рад „Портрет Октавије Неделку - Хоризонти интелектуалности". Радмила Сатарић је успоставила изузетну плодну сарадњу са Универзитетом у Букурешту, Факултетом за сране језике и књижевности, Катедром за српски језик и књижевност. На Научном скупу "Тајна Европе и словенска мисао" одржаном 19. септембра 2025. године у Културној станици Еђшег у Новом Саду саопштила је свој научни рад "Тајна Европе и Иво Андрић - Разговор са Гојом". Научни скуп су организовали Град Нови Сад, Културни центар Новог Сада, Културна станица Еђшег, Издавачка кућа Прометеј и Центар за културне интеграције.

Написала је рецензије за: роман проф. Љиљане Шарац „Зид тајни", збирку песама „ Погледи" проф. др Гордане Смиешко (Бојић-Миличевић), збирку прича Сање Трнинић „Дневник моје маште", књигу за децу проф. Светлане Матић „Хвала ти мајко мила", роман Светлане Матић "Хероина живота Милева Марић Ајнштајн", роман "Никола Тесла моја мотивација", аутора Николе Лончара, роман "Чаробни једрењак", ауторке Маје Цветковић Сотиров.

Песме Радмиле Сатарић су врло инспиративне за композиторе, те је студент Музичке академије у Новом Саду Алексеј Мрдаковић написао композицију за хорско извођење њене песме „Мој град", премијерно је изведена 13. маја 2023. године. Радмила Сатарић живи у Новом Саду са супругом проф. др Миљком Сатарићем и имају два сина, Богдана који је доктор електротехничких наука, програмирања, и Стефана који је мастер електротехнике, енергетике.

“Задужбина Ива Андрића, коју је он оставио да брине о његовом делу и којој је посветио новац који је имао и ауторска права од кога би она живела је јединствена задужба код нас”, каже Драган Драгојловић, управник Задужбине Иво Андрић од 2013. до 2016.

Следећа говорница је осветлила улогу Вере Стојић, прве управнице Задужбине и пријатељице нашег Нобеловца.

“То је заиста један светао пример несебичности, посвећености, када све своје снаге упрегнете да помогнете некоме ко вреди, ко би могао све оно што би време потрошио на решавање практичних ствари да се тога лиши, да му неко помогне, а да он заправо само ствара јер је велик, талентован и као што је било са Андрићем, заиста донео овој култури светску славу", каже Жанета Ђукић Перишић, управник задужбине.

На крају је наступио драмски уметник Тихомир Станић, а програм је водила Биљана Ђорђевић Мироња, виши саветник у Андрићевој задружбини.

Иначе, Задужбина Ива Андрић поседује целокупни корпус од 6.000 инвентарских јединица, 118.000 страница документарне грађаје, а 16.000 библиографских јединица је доступно на интернет страници задужбине која негује и чува све што је везано за првог и јединог српског нобеловца Иву Андрића, чија су дела преведена на 49 језика, а роман На Дрини ћуприја је штампан чак у 30 издања, последњи пут у Турској.

Харфисткиња Софија Сибиновић, позната као Harp lady, представиће свој ауторски пројекат 17. априла у Дому омладине Београда, комбинујући класичну музику, савремени израз и личну кантауторску поетику. Школовала се и усавршавала у Бостону, где је као прва харфа наступала са Бостонском филхармонијом и развијала савремени приступ инструменту, комбинујући харфу, глас и импровизацију. Након повратка у Београд, наступа и као солиста и као члан различитих музичких и интердисциплиралних пројеката. О љубави према хрфи, Америци, повратку у родни Београд, говориће Софија Сибиновић.

Оливера Станишић је сликарка која је и ове године излагала своје мозаике на престижном Бијеналу у Равени. Током 2027/28, у Америци ће представљати публици своја вишегодишња истраживања мозаичарске дисциплине. Са Оливером је разговарала наша Наташа Митрић.

Српски спортисти у САД су својеврсни амбасадори наше земље у свету. Богдан Богдановић, капитен кошаркашке репрезентације Србије и члан НБА тима "ЛА Клиперс", је један од њих. Александар Жигић је на утакмици у Милвокију разговарао са Богданом о овој сезони, као и о утисцима са Евро баскета када Србија није успела да дође до златне медаље.

Осим о самом ЗКК и његовим активностима, са Бојаном Вучић, која је и песникиња, разговараћемо и о другим темама везаним за живот Крајишника овде у Србији, њиховом уклапању у нову средину, о проблемима, како су се снашли и пребродили избегличке дане у Србији али и другим питањима.

Новинарка Васка Радуловић овај пут нам представља тежак повратники живот брачног пара Павић из Брибира, у северном делу Далмације. 

Стална сарадница емисије из Будимпеште Диана Ђурић, одговорна уредница интернет портала „Варош ТВ“, упознаће нас како је протекао Фестивал позоришта националних мањина у Мађарској, пре свега, како се на тој значајној манифестацији представило будимпештанско Српско позориште.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић

Разбарушеног изгледа, размишљања, начина живота, потпуно природан, без предрасуда и резерви, Никола се врло лако прилагођавао, било да је боравио у егзотичном Бразилу, урбаном Њујорку или царском Бечу.

Након одслуженог војног рока Радин деведесетих година одлази из Србије у Бразил. Са тог путовања, каже, вратио се пре неколико година. Живи у Новом Саду.

У каквом му је сећању остао Бразил, шта тај народ издваја у односу на Американце и Европљане? Шта је радио у Бечу и како је упознао чувеног Фалка? Где се сусрео са делфинотерапијом и како описује ова дивна бића?

Радин је у Њујорку студирао режију на тамошњој филмској академији, и прича нам да су та похрањена знања сигурно утицала на то што је данас један од најуспешнијих влогера. А све је почело у једном студију Бечу крајем 2019... Никола нам је врло сликовито, разумљиво, наводећи чињенице, анализирао и поредио телевизијски програм и садржаје који се пласирају на интернету. За шта се у предизборној кампањи одлучио Доналд Трамп...

Упознали смо и Николину ћерку Луну која живи на релацији Аустрија, Бразил, Србија.

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

Господине Бизмарк, како сте реаговали када се чули за агресију НАТO-a?

“Био сам дубоко шокиран. И одмах смо кренули да прикупљамо хуманитарну помоћ за СРЈ. Дакле, морао сам прво да се саберем и да одлучим шта ћу прво да чиним”, каже Руле фон Бизмарк.”

Видели сте тада и прве срушене мостове?

Да. Већ су били бомбардовани и уништени. Потом смо отпутовали за Београд.

И онда сте дошли у ТВ Београд која је текође била бомбардована. Позовао Вас је Бора Урошевић из Српског синдиката...

“Оно што сам потом видео врло ме је погодило. Ето тамо смо стајали. Све је још горело и пушило се након бомбардовања. Потом смо из Београда кренули за Алексинац где смо посетили Црвени крст и дали им 5000 марка. Алексинац је тада био такође бомбардован, центар срушен. Погођена је једна велика зграда и више малих кућа. Људи су изгубљено стајали пред ничим, ничега није било. То не могу речима да опишем. Све је било стравично тужно.”

А када сте се вратили у Хамбург демонстрирали сте свакога дана...

“Демонстрирали смо у Хамбургу, у Берлину такође 78 дана непрекидно”, каже Руле фон Бизмарк.

Осведочени пријатељ Србије је у Хамбургу демонстрирао против НАТО агресије до последњег дана бомбардовања, учествовао је у прикупљању хуманитарне помоћи за неколико српских установа у више градова, прикупљао је новац за алтернативну награду Хајнрих Хајне, која је у Немачкој оспоравана Петеру Хандкеу, а који је потом целокупну суму поклонио Србима у Великој Хочи. Али најупечатљивији је крај нашег разговора.

Када ви кажете моје срце куца, моја крв тече за Србију, то све каже.

“Моја крв тече за Србију и то је то. То свуда причам. Бољег аргумента за мене нема”, искрен је Руле фон Бизмарк.

„Посебно су упечатљиви мотиви огледала, стаклених површина и провидних зидова, који уводе тему односа привида и стварности. Ти прозирни слојеви истовремено носе и идеју пролазности, стару тему „ванитас“, као подсетник на крхкост и краткотрајност људског постојања. Ипак, упркос томе, Ђурићеве слике не делују суморно, напротив, акрилне композиције са прозрачним колоритом зраче лакоћом и позитивном енергијом, као назнака духовне вертикале“, нагласила је Голуб.

Сам уметник истакао је да је за ову изложбу припремио радове већег формата, прилагођене галеријском простору РАМ-а, наглашавајући да се у последњим годинама интензивније бави сликарством.

„Иако сам дипломирао графику, на Академији ликовних уметности, околности су ме у последњем периоду усмериле ка сликарству. До недавно нисам имао адекватан простор за рад, а графика тражи велики простор. Недавно сам од државног Удружења уметника Мађарске добио атеље у Будимпешти, што ми је омогућило континуитет и слободу у стварању“, истакао је Ђурић, додајући да на својим делима често користи ћирилично писмо као визуелни и идентитетски код, који за посматрача, онога ко уме да је чита, представља додатну, интимнију причу.

Осврћући се на поједина дела, др Голуб издвојила је слику „Летење није болест“, у којој како каже: „Плаво-златна трака изнад кавеза симболички упућује на могућност превазилажења ограничења и досезања виших сфера. Сличну снагу, носи и љубавни триптих, чија олтарска композиција уздиже однос мушкарца и жене на ниво сакралног. Пред нама је опус зрелог уметника, чије мишљење постаје све комплексније и продубљеније“, закључила је Голуб.

Свечано отварање употпуњено је наступом композитора Марка Папа, који је на гитари извео две своје композиције инспирисане изложеним делима, стварајући снажан дијалог између визуелне и музичке уметности.

Отварању је присуствовао велики број љубитеља уметности, колега и пријатеља аутора. Међу званицама били су и Биљана Гутић Бјелица, амбасадорка Босне и Херцеговине у Мађарској, Ивана Кунц, министар саветник Амбасаде Републике Србије, као и свештенство и монаштво Епархије будимске.

Публика је имала прилику да се упозна са радовима Милана Ђурића, у којима се кроз слојеве боје, симболичке мотиве и комплексну игру простора отвара слојевита прича о духовности, времену и идентитету.

Изложба „Паралелни животи“ биће отворена у Културном центру РАМ до 12. априла.

У прилогу можемо чути Ненада Јелачу, Лану, Ему, Наташу и Матеја.

 Биографија

Мирјана Никић, писац и члан Удружења књижевника Србије, осведочени је пратилац културних и друштвених збивања на страницама листа „Политика", као и на веб сајтовима најстаријег дневног листа на Балкану. Добитница је „Златне значке" за допринос култури Србије, као и других репортерских и књижевних признања у земљи и иностранству. Поред бројних новинских текстова, објавила је до сада, пет књига: збирку поезије „Плашљива реч" (1999), роман „Излет из тврђаве" (2002), збирку прича из Србије „Мудрост из бачије" (2013), као и допуњено реиздање „Плашљиве речи" 2019. Последња је роман „Ветрушка које опет има" (2021), који је на Сајму књига у Београду, привукао пажњу причом о јунаку, који се после тридесет успешних година, у наизглед много срећнијој земљи, враћа једне ноћи, изненадно у родни Београд. Ауторка најављује наставак ове приче.

На првом међународном фестивалу поезије у Београду, жири предвођен америчким писцима, доделио је Никићевој главну награду „Златну Викторију", за песму „Пад". Добитник је и „Златног срца", признања за репортажну причу из региона 2014. године. На фестивалу писаца света „Поетске стазе мира" у Црној Гори 2019. у Парламенту на Цетињу, уручена јој је златна медаља за прегалаштво и повезивање писаца, а песма „Из вечног врта", увршћена је тада у светски зборник. Песма „Теткин сплав", ушла је у антологију хаику поезије у 2020. године у Токију, док се песма посвећена страдању Срба , Јевреја и Рома у Београду, у Другом светском рату, 2021. године, нашла на насловној страни антологије посвећене овој теми.

За претходни роман и приче о нашим судбинама и приликама, примила је златну статуу „Божанствена жена", за унапређење стваралаштва жена у региону 2020. године, као и велико признање АСКД „Вилхелмина Мина Караџић" из Беча. Рођена је у Београду и завршила је светску књижевност.

„И за путовања је потребно имати дара", каже пословица, а томе сведочи и новинарка Мирјана Никић, која је од детињства с породицом почела да крстари светом. Да лакше отвори врата далеких предела, помогле су јој и студије светске књижевности, а када је завршила факултет, развио се и таленат да све што види и доживи пренесе репортерски и подели са читаоцима „Политике".

Њена нова књига „У џунгли богова", чији је издавач „Медија сфера", пуна је одабраних путописа у којима ауторка сликовито преноси своје утиске са Кубе, Балија, Малдива, из Сингапура, Мелбурна, Марока... А ту је и прича из Сремачког Тајланда, односно Карловачког дунавца, јер у Србији коју је обишла уздуж и попреко увек открива нешто ново. Промоција књиге, која је наслов добила по истоименом називу Мирјаниног путописа са Балија, уприличена је у галерији „Никола Радошевић", чији је директор Владимир Кулашевић подсетио да ауторка и у овај простор увек доноси лепоту и тајанственост путовања.

Дијана Ивановић је, између осталог, написала у рецензији: „Писати о тако другачијим световима пуним магије којом их је природа обдарила, као што су Куба, Малдиви или Бали, нужно значи одбацити своје светоназоре и дозволити метафизици, парадоксу и апсурду да својим често самоуређујућим хаосом испуне пишчев доживљај, закључила је Ивановићева.

У студио нам долази др Андреја Мирицки, лекар и песник. Повод је његова књига Поезија житија светих која је од стране Вукове задужбине проглашена за књигу године на пољу уметности. Обзиром на то да је читајући житије светих, Андреја Мирицки написао песму сваком српском светитељу, поменућемо неке светитеље који су мање познати а обележили су 20. век и значајни су за нашу дијаспору.

Гост нам је и Предраг Вуковић Пеђолино. Разговарамо о представама Вук и Доситеј и Смехотресни каламбур које Пеђолино са сарадницима редовно игра за нашу дијаспору у региону, такође и о це-де издању Шарене чарапе и другим плановима.

Уреднице су Тијана Паунковић и Вања Васић.

Реализација Ернестина Глигоријевић.