Организација „Иницијатива за подршку српским удружењима у Швајцарској“ залаже се за повезивање српских удружења у овој земљи и остварује контакте са швајцарским организацијама. Гост Мирослава Филиповић, председник удружења.

У Идвору су одржани традиционални 46. Октобарски сусрети на дан Пупиновиог рођења. Уручена су признања најбољим ђацима Баната, као и Пупинове медаље. Ове године обележавамо 171. годишњицу од Пупиновог рођења, 90 година од оснивања научникове задужбине и 125 година од открића Пупиновог калема. Гост Милан Божић, председник Фондације „Младен Селак“.

Никола Јокић је током своје каријере у НБА лиги показао да је више од играча и да је истовремено и велики амасадор Србије у Америци и целом свету. Из Минеаполиса нам се јавља Александар Жигић који је пратио утакмицу Денвер Нагетса.

Музички гости Христина Вуковић и гудачки кавартет Хабанера.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

“Овакве књиге треба да одиграју просветитељску улогу за млађе генерације које долазе, да би они знали ко су, одакле потичу и шта треба да сачувају као достигнућа нашег народа у разним областима”, каже Данило Баста, академик САНУ.

“Ова књига представља енциклопедију материјалног и културног богатства српског народа, који је као један од најстаријих европских народа у ствари трезор културног, археолошког, историјског и природног богатства.”, каже Миљана Пецикоза, Народна библиотека "Иво Андрић", Андрићград.

Уредник издања доктор Слободан Јанковић истакао је током промоције да монографија представља литературу која пружа одговоре о месту који српски народ заузима у укупној светској културној баштини.

“Сви ти људи који су оставили трага и код нас и шире су људи који су заиста своје дело остављали народу. Нису уграђивали само у себе, него то што су примили те таленте које су добили и даље разрађивали, умножавали и предавали потомству.”, каже др Слободан Јанковић.

Монографију “Богатство српског народа” исписала су 22 стручњака из разних области, а објављена је у издању фондације “Мир божији”.

Америчка савезна држава Флорида позната је по плажама, чувеним Дизни парковима и пријатној клими. Али, у последње време, и Срби све више постају незаобилазни део тамошњег живота. Тако је у граду Нејплс у припреми, по први пут, српски фестивал који ће се звати "Укус Србије". Из града Нејплс на Флориди извештава Александар Жигић.

Прошле недеље, у Београду је одржано 41. издање Београдског џез фестивала. Фестивал је, у дворани Коларчеве задужбине, отворио Биг бенд РТС  под диригентским вођством Стјепка Гута. Са њим је разговарала Тијана Паунковић.

Никола Џони Ранковић свира гитару од 6. године, прву песму је написао са 7, уписао музичку школу продукције са 9, а са 12 издао свој први ауторски албум, као најмлађи рок аутор.  Дипломирао је музичку продукцију и тон у Лондону, где је тренутно и на постдипломским студијама. Своју причу поделио је са Тамаром Дрезгић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Редитељ Драгица Гачић

У разговору о ситуацији унутар АСФД-е и активностима око Европске смотре, закључено је да је неопходно увести више транспарентности у рад Асоцијације и успоставити директну комуникацију са друштвима која учествују на смотрама фоклора.

Основан је и Уметнички одбор, који ће имати за циљ да активно учествује у припреми организације као и реализацији смотри али и других значајних активности АСФД.

За састав Уметничког одбора предвиђено је да сви савези до 9. новембра доставе предлоге за два уметничка руководиоца, као и њихове контакте на мејл info@asdf.rs.

Такође је договорено да први онлајн Уметнички одбор буде 11. новембра, о чему ће сви чланови бити обавештени до 10. новембра.

Ради што боље комуникације Скупштина АСФД упутила је позив свим савезима и члановима истих, да се активно укључе у рад, конкретним предлозима, примедбама као и сугестијама за што бољи и квалитетнији рад.

“Морам признати врло интересантно штиво, нешто што ћу свакако погледати, нешто колико сам могао да сагледам из разговора са аутором, из разговора са господином Крстићем, председником Савеза Срба Румуније, jесте нешто што говори о историјској повезаности нашег народа са територијом где данас српска заједница живи у Румунији. То је нешто што ће свакако допринети и то је још један корак напред ка дефинисању наше заједничке културне баштене.”, каже Милићевић.

“Књига Саше Јашина, веома плодног писца, Србина из Румуније, јако битна “Србији и аристократија у данашњој Румунији, је нешто што ми треба да знамо, да знамо те односе који су постојали, које је гајила пре свега Црква, која је то омогућавала. Сетимо се да је књегиња Љубица послала управо мошти Свете Петке у Румунију, где се и данас налазе. То су некад биле природне везе између тадашње аристократије, а данас ми као припадници народа истог треба да регујемо те везе и зато је упознавање са прошлошћу у домену аристократије, која је заправо била све у историји, ми од другима немамо податке, веома важно”, каже проф. др Драган Симеуновић.

“Радило се неких петнаестак година, и свако откриће је само по себи изненађујуће и радује ме што сам могао читалачкој публици да прикажем оно до чега се мало теже долази“, каже аутор књиге, Саша Јашин.

На овој изузетно посећеној промоцији се чуло да се оваквим књигама утиче на успоравање процеса расрбљавања и асимилације јер, цитирам Сашу Јашина, “с друге стране српске границе куца велико српско срце”.

Епископ осјечкопољски и барањски Херувим истакао је значај љубав и милостиње као темеља хришћанског живота.

„Фондација Света Петка представља светионик наде и љубави у нашој страдалној и мученичкој заједници. Кроз разноврсне планове и пројекте и иницијативе, ова установа Eпархије oсјечко-пољске и баранске биће на услузи породицама и деци у потреби, подржаваће образовање младих и пружати помоћ потребитим старим особама у својој будућности. Сваки допринос, без обзира на величину или разлику, показује да заједно можемо створити боље окружење око себе и бити помоћ онима којима је то потребно”, каже епископ Херувим.

У свечаном обраћању управница Фондације Даница Станисављевић је, говорећи о раду и значају установе, истакла и њене високе циљеве у духовности, Светосављу и светониколајевском наслеђу.

“Света Петка ће пружати подршку кроз различите образовне програме, духовне семинаре и културне манифестације које за циљ имају да оснаже наше везе, односно везе овдaшњег народа са традицијом и индентитетом и повежу их ближе са отаџбином Србијом. Светосавље као пут који нас води ка истини и љубави, основа је нашег деловања”, каже Даница Станисављевић.

Свечаност оснивачке седнице у Даљу својим присуством увеличали су митрополит бачки Иринеј и зворничко тузлански Фотије, епископ мохачки Дамаскин, изасланик председника Републике Србије Милош Вучевић, министар без портфеља задужен да прати стање, предлаже мере и учествује у координацији активности у области односа Републике Србије са дијаспором Ђорђе Милићевић, в.д. директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону МСП Србије Владимир Кокановић, председник Главне скупштине СДСС-а Војислав Станимировић, саборска заступница СДСС-а Драгана Јецков и председник Заједничког већа општина Вуковар Дејан Дракулић, који је уједно и члан Управног савета Фондације.

У другом делу емисије упознаћемо се са Фестивалом божићног колача "Чесница", јединственом културном манифестацијом која се одржава већ четири године у циљу промовисања и очувања традиције и културног наслеђа, а у овом случају је то пребогата симболика божићног хлеба, његовог значаја али различитог начина украшавања. Од гошће у студију, ауторке овог фестивала, директорке Канцеларије за културну дипломатију- др Гордане Бекчић сазнаћемо шта је кључна мисија овог фестивала, који се од ове године шири се и на регион.

У Даљу је прошле недеље, под управом Епархије осјечко барањске  основана Фондација "Света Петка",  с циљем да кроз разне пројекте помаже сиромашнима, али и оснажује и промовише културне садржаје и потпомаже очувању националног идентитета српске омладине у том крају Републике Хрватске. 

Представљамо монографију „Богатство српског народа“ својеврсну енцклопедију са обилним материјалом о материјалном и културном богатсвтву српског народа од средњег века до данас.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Драгица Гачић
 

"Да представимо народне ношње, конкретно данас, и да упознамо и јавност у нашем граду и у нашој држави и да повежемо матрицу, регион и дијаспору, да очувамо језички идентитет, да очувамо ћирилично писмо и да очувамо традицију", истакла је Марковић Стојановић.

Рекла је да ове године Управа за сарадњу са Дијаспором је Србима у региону учествује на сајму књига на мало другачији начин.

"Понудили смо два велика догађаја и свакодневни догађај који ће имати информативни карактер да упознамо јавност шта то Управа за сарадњу са дијаспором ради и шта ми можемо да понудимо као информацију нашим људима који се налазе у регионалној дијаспори. Како да остваре нека своја права, шта све можемо, где заправо наша управа може да посредује", навела је Марковић Стојановић.

Додала је да су врло поносни на спој традиционалног и модерног којим се представљају у овој години, као и да имају нови слоган - "Срце каже Србија, где год да смо на било ком делу планете".

"У четвртак ћемо имати догађај са децом из основних школа на тему Србија кроз простор и време, колико заправо познајемо Србију, колико познајемо не само географске одлике, него колико познајемо и знамените Србе. У том смислу ми смо припремили интерактивне мапе", навела је Марковић Стојановић.

Државна секретарка у МСП Невена Јовановић истиче да се МСП, у сарадњи са Управом за дијаспору, се труди да на одговоран и систематичан начин приступа неговању односа са Србима који живе ван територије матичне државе, тачније у региону и у широј дијаспори.

"У последњим годинама МСП се труди заиста да са конкретним акцијама унапреди комуникацију са Србима који живе у дијаспори и у региону. Разумемо да је то од суштинског значаја за ширу заштиту наших виталних и националних интереса и желећи да пружи сву врсту подршке и помоћи нашим људима који живе у расејању, препознајући такође њихов потенцијал да помогну до нама како бисмо сви заједно заједнички снагама деловали управо у том правцу заштите наших државних интереса", рекла је Јовановић.

Нагласила је да су срећни што присуствују том догађају, који, осим што сведочи о богатој културној традицији нашег народа, сведочи и о његовом континуираном и вишевековном присуству на ширем простору овог региона.

Аутор представљања ношњи из региона, етнолог и антрополог Иван Терзић, већ две деценије се бави искључиво тим сегментом нашег наслеђа, народним ношњама Срба целокупног региона, рекао је да је представљање урађено у виду мапе која има 25 типова ношњи Срба у Србији и 25 типова ношњи Срба ван територија Србије.

Како је објаснио, направљено је у формату А-4 на колор фотографијама, где на свакој предњој страни је један репрезентативан пар у ношњи тог краја, а на полеђини је прича укратко о локалитету, одакле су те ношње и уопште кратке карактеристике народне ношње тог краја.

На питање која је њему народна ношња омиљена, Терзић одговара да је то динарски тип ношње.

"Најзаступљенији је код Срба у динарским предељима. Ношње од сукна, од вунених тканина са клечаним и тканим прегачама, зубунима, великим оглављима које симболишу неки друштвени статус жене која носи. Тако да је то, ако се опредељујем за неки крај, то би можда био динарски крај", рекао је Терзић.

“Иако сам из сликарске породице ,тај таленат код мене није уочен баш нешто рано, као што имамо децу који крену одмах на почетку основне школе да нешто сликају, да раде, да буду креативна, награђивана, талентована. Код мене се то појавило мало касније. Иако је отац сликар, ја сам волео да свратим у његов атеље али ми је увек било драже да изађем напоље и да са децом играм фудбал и слично. Негде можда седми, осми разред сам приметио да ми је то интересантно и да сам се све више и више задржавао у његовом атељеуијалу и онда је то тако некако и кренуло”, каже уметник.

После завршене Ликовне академије у Сарајеву, Марко је наставио своје школовање на Accademia di Belle Arti di Terni , у близини Рима. Поделио је са нама сећање и утиске из тог периода у којем су му се отвориле бројне могућности да сарађује са страним уметницима и галеријама.

“То када упоредите, па имате прилику да дођете у Рим и да обиђете галерије, музеје и да се сретнете са тим делима којима сте учили, тек тада ви видите зашто је то важно и због чега је то важно. Имао сам на неки начин и срећу да сам кроз то своје школовање упознао неке људе, почео да радим, да сарађујем са њима кроз неки галеријски програм, тако да сам ја ту конекцију са Италијом негде оставио. Касније су се појавили неки конкурси на које сам се јављао који су били и у Њемачкој и у Данској”, каже Кусмук.

Усавршавање је наставио у Београду на докторским студијама код нашег и светски познатог сликара Милоша Шобајића. И поред излагања својих дела у иностранству на бројним изложбама и сајмовима определио се да живи и ствара у Београду.

“Некако ми је Београд као одлична адреса, с тим да ја имам прилику да стварам у Београду, а да своје слике излажем и овде али и у дијаспори. Тако да је мени на неки начин то за сад и најбоља опција. Иако сам покушавао, живео сам у дијаспори и све ми је то било супер као некакав излет. Али ту акумулацију инспирације наших људи и свега онога што ми кроз то можемо да понесемо као искуство мени је заправо, довољно“, каже Кусмук.

Марко Кусмук је добитник и прве награде за цртеж Фондације Владимир Величковић, прве награде за цртеж Златни лав у Венецији на изложби Венис Ленд и других.

До сада је имао око 30 самосталних изложби и преко 100 заједничких, од којих и многе са колегом Вељком Ваљаревићем. Са њим је ове године и наступио у Цириху на изложби коју су посетили и бројни наши људи који тамо живе.

У недељу, 26.октобра, на штанду Управе биће органозовано представљање српских народних ношњи из региона, које ће, уз осврт на своју књигу "Народна ношња Срба", водити наш познати етнолог и антрполог Иван Терзић.

Догађај ће кроз визуелни приказ, али и уметнички програм, оплеменити ансамбл "Вила" из Новог Сада.

У четвртак, 30.октобра, одржацхе се две радионице за ђаке основних сскола, где ће кроз интерактивно учешће, имати прилику да се упознају и провере своје знање везано за своју отаџбину, језик и културу.

Аутор и водитељ радионице је Верица Михајловић.

Драган је као дечак стварао. Импровизовао је маске и костиме јунака научно-фантастичних и хорор филмова, и тако плашио другаре из краја. Љубав према стрипу и филмовима наследио је од оца. Прича нам, разочарано, да се и тада и данас у Србији стрип не цени, и да не постоје адекватне школе, осим оне коју је похађао...

Свако ко је био у биоскопу Таквуд у Београду, видео је фигуру Мерилин Монро! Креирао ју је управо Драган Радић...

У потрази за знањем и искуством, одлучио је да оде у Америку, а тамо су препознали његове таленте и вештине... Имену Драган Радић додао је - Ричард. Је ли пожељно бити даровит и добро се сналазити у различитим областима уметности? Да ли су у Америци важне везе и познанства?Кључно питање је: куда нас води вештачка интелигенција?! Да ли одмаже, или помаже уметницима?

На "ИМДБ", највећој светској онлајн бази података о филмској и тв индустрији, испод имена Драган Ричард Радић налазе се бројни велики холивудски пројекти из области научне фантастике и хорора, међу којима су „The walking dead“, „X-Men“ и „Hellraiser“, а филм „Suicide squad“ (Одред отписаних) добио је Оскара за најбољу шминку и фризуру. Осим креирања специјалних ефеката, Драгана ангажују и као позадинског глумца.

Радићева машта и вештине дошле су до изражаја када је осмислио фигуре за најпопуларније светске видео-игре као што су World of tanks и League of legends. Тако му је указано поверење да присуствује сајмовима видео игара, популарно - гејминг конвенцијама, у неколико земаља Азије. Са истока се вратио пун утисака о тим народима...

Драгана смо упознали у Руми где је дошао на позив колега из Србије да помогне у стварању мултимедијалног пројекта „Кућа Колубарске битке“, посвећеног чувеној бици у Првом светском рату, а обележава се ове јесени у Мионици.

Пројекат је осмислио Слободан Јевтић Пулика, наш познати сценограф и сликар из Француске. Импозантна музејска поставка биће у 5Д формату на 400 квадрата, а основу музеја чиниће мурал великих димензија...

Присуствовали смо стварању скулптура и других дела и упознали даровите уметнике, Драганове колеге...

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

Икону је донео игуман манастира Хиландар архимандрит Методије.

“Овде смо међу нашим пријатељима и увек када дођемо у ове крајеве осећамо се као код своје куће, иако смо веома далеко од свог дома”, рекао је игуман Методије.

Долазак иконе у Индијану била је жеља чланице парохије Милене Ивановић, која је хтела да то учини у част њеног супруга, коме је та икона била од великог значаја.

“Звали смо манастир Хиландар, тада су нам рекли да већ има много наруџбина и да ће узети времена, а тада нисмо знали да ће баш толико времена узети, јер ето узело је пет година”, рекао је протојереј ставрофор Марко Матић.

На свечаности друштвену салу и цркву је присутнима се обратио архимандрит Методије, а владика Серафим је уручио у име митрополита Лонгина, Орден Светог Мардарија Првог степена, привреднику из Канаде Жељку Прици, за помоћ првом српском манастиру на америчком континенту, манастиру Светог Саве у Либертивилу.

“Посебна ми је част што данас, у овом свечаном тренуту, прима ово врло важно одликовање, које ће наравно да буде мој подстрек за даљи рад, даљу помоћ Српској православној цркви и свагде што је везано за српство”, рекао је Прица.

Такође, за помоћ цркви уручена је Грамата Драгољубу Малишићу из Торонта. У делегацији из Канаде био је и привредник Милан Вешић.

Како код вас тече обнова манастира Хиландар после великог пожара пре 20 година?

“Можемо да кажемо да је скоро завршена. Последњи конак који се обнавља је скоро при крају и надамо се да ће до краја ове календарске године бити завршено”, рекао је игуман.

Да ли су и Срби овде у Америци помогли?

“Наравно. Ми овде долазимо од 2010. у неколико наврата и заиста су много помогли и ево да искористимо ову прилику да се свима захвалим”, рекао је игуман Методије.

Игуман Методије после посете овом делу Америке, путује у америчку савезну државу Монтана, да посети тамошњу српску заједницу.

"Ово је моја осма књига и заиста се разликује од претходних седам. То је књига са веома вредним вежбама, дневник, или како сам га ја назвао – дневник среће.

Неопходно је да се сваког дана бавимо стварима које смо добро урадили и на којима можемо бити захвални. Тиме, с једне стране, јачамо своје самопоуздање, а с друге стране фокусирамо се на ствари које тренутно добро функционишу у нашем животу. Слабимо негативно, а истовремено појачавамо позитивно. Користимо сопствену енергију да бисмо побољшали квалитет свог живота и повећали своје благостање.

Али књига се не састоји само од вежби – на свакој страници налази се и један веома инспиративан цитат који треба да нас подстакне на размишљање. То су цитати великих личности из наше историје, као што су Сократ, Аристотел, Брус Ли, Никола Тесла, Меша Селимовић, Иво Андрић. Било ми је веома важно да укључим и последња два имена са простора бивше Југославије, јер су, нажалост, у немачком говорном подручју још увек недовољно познати, па сам желео да ово дело послужи и као прилика да се и та публика упозна са њима.

У књизи се појављују и две моје драге колегинице, Рада Рајић Ристић из Италије (ауторка и новинарка) и Виолета Алексић из Швајцарске (писац и новинарка). Њихови цитати су такође у мојој књизи и веома сам захвалан што су пристале да учествују.

Дозволио сам себи да додам и неколико својих цитата – то су углавном они који су на Инстаграму наишли на веома позитивне реакције.

Да ли постоји нешто што би желео да поручиш нашим читаоцима?

Будите срећни кад год и где год можете, јер срећа воли срећне људе!

Са њим ћемо разговарати о Аргентини, српској заједници у тој земљи, сличностима између Аргентине и Србије. Биће речи и о великој љубави Аргентинаца према фудбалу с обзиром на то да је та земља тренутни светски шампион.

У Српској православној црквеној општини у Трсту отворена је двојезична изложба: „Иво Андрић и Италија – документа", поводом педесете годишњице од смрти нобеловца, који је пред Други светски рат био конзул у овом италијанском граду. Извештај са отварања изложбе припремио је наш сарадник Радомир Стефановић.

„Језик и идентитет", назив је новог серијала Образовно-научног програма, који се емитује недељом од 16 часова на Другом програму РТС-а. Са нама у студију биће аутор серијала, Иванка Јоксимовић, која кроз четири епизоде истражује везу између језика и нашег личног и колективног идентитета, али и даје одговоре на питања - колико чувамо свој језик, каква му је прошлост, а каква будућност?

Видећемо и прилог о сликару Марку Кусмуку, овогодишњем добитнику награде "Момо Капор" за сликарство. Школовао се у Сарајеву, излаже широм Европе, а дом му је данас у Београду.

Уредници емисије: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Реализација: Ернестина Глигоријевић

„Град није само позадина, већ живо биће које нас изазива, посматра и обликује“, поручили су организатори Јована Вечић, Андреа Шупут Марковић и Владимир Марковић, који су заједно осмислили и водили програм у два дела – поетски и прозни – уз пратећу мини изложбу графика Зорана Меселџије објављених у његовој збирци “урбаНО”..

 Поетски градови: урбани ритам у стиховима

Поетски део вечери отворио је Грга Олах стиховима који миришу на улицу и носе иронију човека који воли град чак и кад га боли, а тај урбани тон наставио је Милан Степанов, оживљавајући у песми „Кад би бивши Табан хтео“ давно ишчезли Будим, град који више не постоји, али живи у сећању. Са истим осећајем границе између човека и простора, Јована Вечић у „Апокалипси“ приказује град као почетак и крај света, док Радивоје Галић у песми „Љуби и воли“ кроз егзистенцијалистички крик призива човечност усред бетона, верујући да „човек није мртав, човека јоште има“.

Ренато Вујаковић и Драгана Меселџија донели су интимнију ноту: он у песми „Paterson“ као тиху урбану молитву о тренутку мира у буци, а она у „Оковима од свиле“ као сведочанство о припадности и усамљености у великом граду. Сликовите визије Зорана Меселџије у песми „Без боје“ одвеле су публику у подземље сенки и пролазности, док је Ненад Барановски стиховима о голубовима из СПЕНС-а пронашао тишину као облик отпора. Поетску ведрину и смиреност унео је Митар Кркељић, подсећајући да свако има свој трг, парк и мост који га чека, а вече је заокружила Виолета Цветковић песмом „Пешта и ја“, у којој се границе између човека и града бришу као мостови што спајају две обале Дунава.

 Проза: град као сведок и лик

Други део вечери, посвећен прози, водио је Владимир Марковић који је у разговору са Драгомиром Дујмовим направио осврт на његову књигу “Бајске легенде” кроз коју је он романсирано приказао славне Србе пореклом из ове вароши која је некад била и део Српско-мађарске републике Барања-Баја. Драгомир је публику подсетио да је мотив града дубоко присутан у његовом стваралаштву, од романа „Јесејево стабло“, где се у средишту налази Одеса, до најновијег дела „У сенци Будимског Герзелеза“ где се он поново враћа Будимпешти. Он је прочитао одломк о Табану и тако на трен оживео тај стари српски део Будима, са мирисом коже, старим улицама и предањима о Гелертовом брду и Алији Ђерзелезу.

Петар Милошевић, чији је књижевни глас остао дубоко урезан у српску прозу у Мађарској, представљен је постхумно кроз анализу његових дела коју је припремила и представила Јована Вечић, професорка књижевности у Српској школи „Никола Тесла“. Она је подсетила да Милошевићеви романи „London, Pomaz“ и „Ми же Сентандрејци“ истражују раскорак између егзила и припадности, као и идеју да је град увек огледало у којем човек тражи себе.

Драган Јаковљевић, аутор збирки „Пештарења“, „Тајне Павлове улице“ и „Калдрма“, није могао присуствовати због болести, али је публици упутио писане одговоре које је прочитала његова дугогодишња сарадница и колегиница Драгана Меселџија. Драган је свој књижевни деби остварио збирком „Пештарења“, те није случајно да и његов први превод на мађарски носи у наслову Пешту — онај исти град који је за њега постао и мотив и судбина. У писаном одговору који је послао организаторима, Јаковљевић је подсетио:

„Прошло је пуних тридесет година откад је у тадашњим Српским народним новинама почела да, из недеље у недељу, излази моја рубрика Пештарења... Из тих наставака настала је и моја прва књига. Од тада до данас Будимпешта фигурира у већини мојих дела, било као главна јунакиња, било као место дешавања. То сматрам потпуно природним, имајући у виду да сам неку своју животну и стваралачку зрелост доживео управо у овом граду.“

У наставку, говорећи о роману „Тајне Павлове улице“, Јаковљевић додаје да је управо та књига „врхунац моје литерарне опседнутости Пештом“. „Радња се у потпуности одвија на улицама овог града и дотиче делове историје Јожефвароша и његових знаменитих становника, односно саме Пратер улице, која се у време писца Ференца Молнара и његових Дечака Павлове улице звала управо тако – Пал утца.“

 Мост од речи: публика као саписац

У завршници вечери, публика је позвана да постане део стварања заједничке песме о граду. На столовима су их чекали папири са почетцима стихова:

“Кровови причају…”, “Док ходам…”, “Сунце се пробија…”, Прозори гледају… „Светла града…“, „Тишина ми говори…“, „Мирис хлеба…“.. Сваки од присутних дописао је своју реченицу, успомену или слику. Те фрагменте су водитељке сабрале у један текст, који је спонтано прерастао у заједничку песму.

Тако је настала колективна лирска композиција — симболички „мост од речи“ који је повезао све присутне. Показало се да књижевност није само индивидуални чин, већ и чин заједништва — као што и град, иако сачињен од појединаца, живи тек у њиховим испреплетеним судбинама и колективном сећању, у тој песми корака и гласова што се као нити преплићу улицама.

  Град као живо биће књижевности

„Мостови од тинте“ показали су да савремена српска књижевност у Мађарској живи у дијалогу са својим градовима: Будимпештом, Бајом, Печујом, Помазом и Сентандрејом. И да та књижевност има пун профил и ширину када је реч о граду као мотиву те да он фигурира као референтни оквир који повезује, и као позадинска сила која изазива али и као главни јунак који проживљава.

Организатори су се захвалили Културном центру „Српски венац“, КУД-у „Зора“ и Српској самоуправи у Будимпешти на подршци у реализацији програма, најавивши наставак циклуса књижевних вечери у 2026. Години.

"Мислим да имамо велики потенцијал да искуство просслости, где смо били негативни момци, претворимо у искуство будућности, у којој ћемо се славити и Теслом, а и препознати као српски народ унутар њега", рекао је Лечић.

Он је прочитао имена овогодиссњих добитника Планетарног Тесле, међу којима су председник Србије Александар Вучић - за десетогодишњи просперитет Србије, иноватор и предузетник Илон Маск - визионер и лидер у области технолошких иновација, премијер Мађарске Виктор Орбан - за мир и пријатељство међу народима, српски тенисер Новак Ђоковић - најбољи спортиста свих времена, супруга кинеског председника Пенг Лијуан - прва дама Кине, симбол културне дипломатије.

Добитници су и генерални директор Телекома Србија Владимир Лучић - лидер у области друштвене одговорности, српско-америчка биоинжењерка и универзитетски професор Гордана Вуњак Новаковић - светски призната научница у области биомедицинског инжињерства, српско-америчка пијанисткиња и композиторка Марина Арсенијевић - амбасадор мира и међукултурне сарадње, пензионисани пуковник руске војске, инжењер и конструктор Виталиј Леонидович Правдивцев - водећи инжењер и иноватор и први премијер Сингапура (постхумно) Ли Кван Ју.

Лечић је рекао да су разматрана и друга имена за добитнике награде, попут оснивача Викиликса Џулијана Асанжа, за кога је рекао да је убеђен да ће он добити награду следећи пут.

"Није он једини, има доста људи који представљају, не само некога ко је заслужио Планетарног Теслу, него и сами исијавају ону слободну енергију у коју је Тесла и текако запазио", рекао је Лечић.

Новинар и публициста Драган Вујичић изјавио је да је идеја да се награда устали и додељује сваке године.

"Награда ће, убеђен сам, сваке године добијати на значају и биће прихваћена сигурно, јер идеја расте заједно са људима, заједно са државом", рекао је Лечић.

Мирјана Прљевић је тзв. "Теслијанка", особа која се бави истраживањем лика и дела Николе Тесле 37 година и говорила је о значају Тесле у свету, па је тако напоменула и да је предавање о великом српском научнику недавно одржао чак и индијски премијер Нарендра Моди.

Аутор пројекта Владо Маркановић изјавио је да идеја за успостављање награде траје већ пет година и подсетио да је иницијатива званично почела 2023. године, као и да цео пројекат реализује Тесла научна академија.

"Ми смо кроз овај пројекат Планетарни Тесла желели да скренемо паззњу и нашој јавности и светској јавности, да ми нисмо народ периферије, него народ који иде напред, ствара нове вредности, а има чиме да се похвали", рекао је Маркановић.

Навео је да ће награда бити додељена 10. новембра, на Светски дан науке, као и да је саму награду креирао српски академски вајар Љубиша Манчић, а урадила ковница новца из Београда.

Међународна награда "Планетарни Тесла" установљена је 20. октобра 2024. године у Ректорату Беорадског универзитета.

Иницијативу за оснивање награде покренули су Медиа Инвент и Академија наука и уметности Републике Српске, а подржали су је Матица Српска, САНУ, више универзитета у Србији и Републици Српској, Унија послодаваца Србије, Привредна комора Србије и партнер у пројкту Тесла научна фондација из САД-а.

“Деда ме је водио за руку на улазу у манастир Дечини, са десне стране је велика лоза Немањића. И он ми је говорио “куре ђедово, видиш ову лозу Немањића, наше порекло је од ове лозе, од Вукана Немањића”. Тако сам се на неки начин сам се први пут упознао са својим чуварима породичног стабла“, каже Ивановић.

Три последње изложбе Зорана Ивановића у Француској отворила су три председника државе, а важно је поменути да је овај врли уметник ушао у тзв. нову ренесансу, тј. учествује по свету на заједничким изложбама са Дирером, Далијем, Мунком, Де Кириком, Дадом Ђурићем, Љубом Поповићем, Алдорфером, Бошом и Бројгелом.

“Моји највећи узор је припадају Божјој библиотеци. Ја то волим да кажем да сам ревносни члан, ево, 70 година Божје библиотеке. Те своје узоре гледам и прелиставам са крошња дрвећа, са жилица камења, са разних отпадака природних на земљи, са таласања воде, са свим оним стварима које је Бог унео у своје штиво.”, истиче уметник.

Зоран Ивановић је добитник и Златног пера Београда, Галерија Референс из Париза изабрала га је за изложбу Највећи светски мајстори данашњице.

Магистрирао је, а доскора је био и професор на Филолошком факултету у Крагујевцу на Катедри за зидно сликарство, а већ је у Хиландару изложио свој мозаик “Краљ Милутин”, док је за почетак децембра планирано постављање и другог његовог већег мозаика у овој српској светињи.

„ Уз Божју помоћ и надахнуће очекујемо да најкасније до 4. децембра, када је Ваведење, слава манастира Хилендар, да то буде постављено. И не само та два мозаика, него смо у договору за још три мозаика. Оно што је најлепше у свему томе је да је то први мозаик који је постављен од 1200. и неке године”, каже Ивановић.

У низу других занимљивости вредно помена је Ивановићово привођење крају првог романа „Осмех од птичјег млека“, поред тога што је мајстор сликарства, а једна ђерка и син су свршени академски сликари, Зоран Ивановић је и мајстор каратеа 5. степена.

Гости емисије, Бранко Вукомановић, председник Међународног комитета за обележавање 300 година од оснивања Троицкосавска, данас Кјахта, руског града на граници са Монголијом, којег је основао гроф Сава Владиславић Рагузински, десна рука цара Петра Великог, дипломата високог ранга, а Србин по пореклу. Поред тога што је основао град, гроф Сава је подигао и цркву Светог Саве у том руском граду, чија је обнова у току. У сусрет великом јубилеју, 300 година од оснивања града, специјалним указом руског председника Путина, у јуну 2027.  враћа се оригинални назив града и отвара обновљена црква Свети Сава, у Кјахти. Наш гост је и потомак Саве Владиславића, који посебно истиче његове заслуге за школство и православну веру.

Тим поводом, наш гост у студију Вјачеслав Чарски, заменик директора Руског дома у Београду, најавиће и низ заједничких активности два народа у сусрет великом догађају у овом руском граду, као и братимљењу градова и сарадњи неколико гимназија, Математичке гимназије из Смедерева и руских гимназија.

Гост емисије је и глумац Александар Димитријевић, који иза себе има запажене и значајне улоге на филму, у серијама и позоришту, а пред премијеру представе "Превара", у Крушевачком позоришту, док је у току и рад на филму "Линија", серијама "Бранилац" и "Изазов", као и још неким позоришним представама, међу којима посебно истиче монодраму "Чуј, ја љубоморан". 

Музички гости емисије Дечији хор "Чаролија" и Леонтина Вукомановић.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

На затварању манифестацији, учесницима су се обратили жупан месне општине Крањ Матјаж Раковец, председник Културног друштва „Брдо“ Митар Вујиновић, а испред Амбасаде Србије Весна Горданић. Истакавши значај Дана српске културе, Горданић је нагласила ова манифестацији чува дух и традицију нашег народа и представља мост сарадње између српског и словеначког народа.

Своје прво луткарско образовање започео сам у школи Aнима, у класи Миливоја Мише Радаковића, једног од наших највећих и најпосвећенијих луткара. Захваљујући управо њему и његовом несебичном преношењу знања и љубави према луткарству, ја сам у том тренутку препознао лутку не само као средство игре, већ као снажан сценски израз који отвара врата новим истраживањима и другачијем доживљају позоришта.

Тада сам први пут осетио колика је моћ лутке – колико је сама по себи спектакуларна. Све што уради „живи“ глумац на сцени, лутка такође може да учини – али на начин који често делује магичније, поетичније и узвишеније. Она не имитира живот, већ га преображава, уздиже, симболизује. Луткарство сам заволео јер има ту јединствену моћ да вас из реализма поведе у најдубље сфере маште – и то не само као гледаоца, већ и као ствараоца.

Тај сусрет са лутком као живим бићем које не говори сопственим гласом, али све каже – био је пресудан за мој уметнички пут, a oдлука да се школујем баш на НАТФИЗ-у у Софији дошла је природно. То је једна од ретких академија у Европи где се луткарство изучава озбиљно, темељно и целовито – и као ликовна уметност, и као глумачка дисциплина, и као педагошки алат. НАТФИЗ није само образовна установа, већ жива лабораторија луткарске уметности. Тамо сам стекао не само техничко знање – како се лутка конструише, покреће, изражава – већ и дубље разумевање симболике, комуникације и емоције које лутка преноси.

За мене је луткарство више од професије – то је позив. А НАТФИЗ ми је дао темеље и ширину да тај позив оснажим и развијем на начин који и данас преносим другима, кроз радионице, представе и сусрете са публиком свих узраста.

 Како бисте описали искуство студирања на НАТФИЗ-у, посебно рад у класи Боњу Лунгова?

Студирање на НАТФИЗ-у у Софији било је једно од најинтензивнијих и најобухватнијих искустава у мом уметничком развоју. То није била само академска обука, већ животна школа луткарства, где се подједнако вредновала дисциплина, физичка спремност, техничка прецизност, али и унутрашња истина глумца који оживљава неживо.

Рад у класи Боњу Лунгова, великог мајстора луткарства и педагога, био је привилегија и изазов. Лунгов је захтевао потпуну посвећеност, али је заузврат давао огромно знање. Његов приступ је био ригорозан, али утемељен на поштовању према лутки као бићу, а не предмету. Код њега није било импровизације без сврхе – све је имало свој унутрашњи ритам, логику и емоцију.

Он нас је учио да лутка никада не "глуми", већ живи – кроз нас. Научио нас је да слушамо материјал, да поштујемо конструкцију, да дисањем, погледом, темпом покрета удахнемо живот ономе што је наизглед неживо. У његовој класи сам први пут разумео да је луткар истовремено глумац, редитељ, аниматор и занатлија – и да ниједна од тих улога не сме бити занемарена. Било је то темељно образовање које је обликовало мој уметнички идентитет, и које и данас, годинама касније, осећам као кичму свог стваралаштва.

Студирање на НАТФИЗ-у у Софији било је једно од најинтензивнијих и најобухватнијих искустава у мом уметничком развоју. То није била само академска обука, већ животна школа луткарства, где се подједнако вредновала дисциплина, физичка спремност, техничка прецизност, али и унутрашња истина глумца који оживљава неживо.

Рад у класи Боњу Лунгова, великог мајстора луткарства и педагога, био је привилегија и изазов. Лунгов је захтевао потпуну посвећеност, али је заузврат давао огромно знање. Његов приступ је био ригорозан, али утемељен на поштовању према лутки као бићу, а не предмету. Код њега није било импровизације без сврхе – све је имало свој унутрашњи ритам, логику и емоцију.

Он нас је учио да лутка никада не "глуми", већ живи – кроз нас. Научио нас је да слушамо материјал, да поштујемо конструкцију, да дисањем, погледом, темпом покрета удахнемо живот ономе што је наизглед неживо.

У његовој класи сам први пут разумео да је луткар истовремено глумац, редитељ, аниматор и занатлија – и да ниједна од тих улога не сме бити занемарена. Било је то темељно образовање које је обликовало мој уметнички идентитет, и које и данас, годинама касније, осећам као кичму свог стваралаштва.

 Да ли је постојала нека представа, лутка или тренутак током студија који је био прекретница у вашем развоју?

Током студија на НАТФИЗ-у, сви ми студенти смо редовно пратили луткарске представе – како у професионалним луткарским позориштима и на фестивалима, тако и испитне представе старијих колега. То је био важан део нашег образовања – да учимо гледајући друге, анализирајући, упијајући.

Представа која је на мене оставила дубок, готово преломни утисак, била је испитна представа тадашње треће године, мислим да је то била класа Петра Пашова. Радило се о комаду „Девојчица са шибицама“. Тада сам, по први пут, видео најпотреснију смрт на сцени – одиграну с лутком. Било је то толико снажно, дирљиво и чисто у изразу да сам схватио: то је нешто што "живи" глумац никада не би могао извести на тај начин. Лутка је ту отворила врата нечему што је дубље од реализма – директно у срце гледалаца. Било је то за мене фасцинантно и формативно искуство. Наравно, и друге испитне представе биле су веома инспиративне – свака је носила неку нову димензију луткарства.

Моја дипломска представа била је „Алиса у земљи чуда“, и управо је та представа постала и мој лични печат. Кроз њу сам пронашао сопствени језик израза – спој фантазије, симболике и прецизне анимације. Она ми је отворила врата даљем уметничком развоју и показала ми колико луткарство може бити средство за изражавање свега што не може да се каже речима.

 Колико је данас изазовно радити као луткар у Србији или свету?

Радити као луткар у свету, у већини земаља, данас није тешко – напротив, луткари и уметници генерално су цењени, поштовани и подржани. Луткарство се тамо доживљава као озбиљна уметничка форма, али и као средство образовања, терапије и друштвене интеграције. У многим европским земљама, постоје системске подршке, фондови, фестивали и инфраструктура која омогућава уметнику да се развија и живи од свог рада.

Нажалост, ситуација у Србији је знатно другачија. Овде уметник – а посебно луткар – често није схваћен озбиљно, па чак ни доживљен као професионалац. Постоји дубоко укорењен стереотип да је уметност хоби, а уметник "згубидан", што додатно обесхрабрује младе да се уопште упусте у ову професију. Уз то, присутни су и затворени кругови и кланови, који отежавају приступ институцијама и пројектима, без обзира на таленат и рад иза вас.

Ипак, упркос свему, ја сам у Србији провео више од двадесет година борећи се да луткарство, посебно у оквиру дечијих представа, увек буде корак испред тзв. "живе сцене". Веровао сам – и још увек верујем – да лутка има моћ да допре до публике на начине који превазилазе границе говора и реалности. Борио сам се за сваки простор, сваку прилику, и радио из уверења да уметност луткарства не сме да се потцени, јер она има огромну снагу, посебно у раду са децом.

 Шта по Вама чини добру лутку?

Добра лутка није само лепо обликован предмет — она је живо биће на сцени. То значи да лутка мора имати личност, унутрашњу енергију и способност да комуницира са публиком чак и без речи.

Прво, израда лутке мора бити технички беспрекорно урађена — квалитетни материјали, складан дизајн и функционалност покрета омогућавају луткару да је „оживи“ на најпрецизнији начин. Али сама техничка перфекција није довољна.

Најважније је да лутка има душу — да кроз њу може да се изрази емоција, карактер и прича. То значи да лутка мора бити дизајнирана и креирана тако да њени покрети, изрази и гесте доприносе сценској магији, да гледалац у њој види и осећа присуство нечег живог и аутентичног.

Добра лутка, заправо, постаје продужетак луткара – она је његов глас, његова рука и његов израз. Без снажне везе између луткара и лутке, без поверења и разумевања, лутка остаје само предмет. Коначно, добра лутка је и она која оставља траг у срцима публике – било да изазива смех, тугу, чуђење или радост. Њена моћ је у томе да нас одведе у свет маште и емоција, и да нас на неки начин промени.

 Како изгледа ваш креативни процес када стварате представу – од идеје до реализације и шта вас највише инспирише?

Мој креативни процес почиње идејом – често из неког личног доживљаја, књижевног дела, слике, музике или чак неког необичног детаља из свакодневног живота. Та идеја је за мене као искра која пали цео процес.

Након тога, следи фаза истраживања и прикупљања материјала – проучавам текст, ликове, симболику, технику лутке која би најбоље пренела поруку. У овој фази често цртање и моделовање лутака почињу да добијају облик.

Затим долази експериментисање и пробни рад – лутке се праве, покрети вежбају, сценске ситуације тестирају. То је фаза у којој волим да укључим и друге сараднике, да размењујемо идеје и развијамо концепт заједно.

Инспирацију црпим из људске природе, емоција, сећања, снова, али и из свакодневних сусрета, музике, ликовне уметности и, наравно, из саме традиције луткарства. Посебно ме инспиришу тренуци тишине и контемплације, када идеје добијају облик у уму, пре него што се реализују на сцени.

Током целе продукције, најважније ми је да останем отворен за нова открића и да дозволим луткама да саме почну да „причају“ и воде радњу. За мене је лутка прави партнер у стварању, и она често доноси неочекиване моменте чаролије. На крају, када представа заживи на сцени и видиш реакцију публике – то је највећа награда и потврда да је сав труд вредан.

 Какви су Вам планови, жеље...?

Моји планови су заиста амбициозни, али пре свега желим да останем овде где сам тренутно и да наставим да стварам. Имам неколико веома узбудљивих пројеката који су у припреми и које планирам да реализујем у наредном периоду.

Крајем новембра очекује ме премијера представе "Робин Худ" у Teatru Brand у Ахену. На том пројекту сам радио костиме, а уз то глумим и улогу просјака, што ми много значи, нарочито јер је мој немачки још увек ограничен, али то није спречило да добијем ову важну улогу. Верујем да ће ми то искуство помоћи да се још боље афирмишем и развијам као уметник.

Такође, имам лепе планове везане за сарадњу са Theater Fletch Bizzel у Дортмунду. Већ смо започели разговоре и сигурни смо да ћемо заједно ускоро "скувати" неки занимљив луткарски пројекат, који ће бити изазован и креативан.

За мене је најважније да наставим да радим оно што волим, да експериментишем и растем као луткар и уметник, и да кроз свој рад допринесем развоју луткарства како овде, тако и шире.