Према подацима Истата, италијанског завода за статистику, неки облик такве неформалне помоћи пружа око четвртина одраслог становништва.

Жене носе већи део терета

Жене чине 21,7 одсто оних који помажу члановима породице и познаницима, а мушкарци 17 одсто. Разликују се и задаци: мушкарци су чешће задужени за превоз, набавку и друге логистичке послове, док жене чешће преузимају непосредну и непрекидну негу. За многе то значи да се цео дан организује око потреба другог човека.

Лекови морају да се дају на време, прегледи да се закажу, храна да се спреми, а некога треба одвести код лекара или му помоћи да устане, обуче се и окупа. Томе се додају рачуни, документација и комуникација са здравственим и социјалним службама, а све то треба ускладити са сопственим послом и породицом.

Посебно су оптерећене жене средњих година, такозвана „сендвич генерација“, које истовремено брину о остарелим родитељима и о одраслој деци. Родитељи су често хронични болесници или не могу самостално да функционишу, а деца због високих трошкова живота, тешког запошљавања и несигурних примања дуже остају у родитељском дому.

Када се обавезе више не могу ускладити, последице стижу и на посао: неки траже рад са непуним радним временом, неки флексибилније облике рада, а поједини напуштају запослење. Зато брига кошта и новца, кроз мања примања, спорији професионални напредак и слабију економску сигурност у будућности.

Неговатељ као „други пацијент“

Дуготрајна брига оставља траг и на здрављу онога ко је пружа. Умор, стрес, недостатак сна, осећај кривице и изолација могу да доведу до анксиозности и сагоревања. Посебно је тежак положај оних који брину о оболелима од рака, јер лечење захтева сложену терапију код куће, честе одласке у болницу, помоћ у свакодневном животу и сталну емоционалну подршку.

„Пружати онколошку негу значи реорганизовати породични живот, управљати сложеним терапијама код куће, суочавати се са страхом и често ризиковати емоционално сагоревање“, каже Масимо Аљета, координатор Онколошке мреже Пијемонта и Долине Аосте. Према његовим речима, особа која негује пацијента често и сама постаје „други пацијент“.

Подршка таквим породицама данас је у фокусу Института за онкологију у Кањолу код Торина, који се прикључио обележавању Европског дана царегивера. На скупу лекари, медицинске сестре, психолози и сами царегивери говоре о практичним проблемима породица, комуникацији са оболелима и превенцији стреса.

У Кањолу је још 2003. покренут програм „Заштита рањивих породица“, који повезује здравствене и социјалне службе, а постоје и програми психолошке помоћи, саветовалишта, хитне психолошке подршке и mindfulnessa.

Закон о правима неговатеља

Италија до сада нема јединствен национални систем којим би била призната права свих породичних неговатеља. У парламенту је зато у току процедура за закон о њиховом признавању и заштити. Предлог закона 2789 представљен је у фебруару, а почетком октобра добио је позитивно мишљење надлежног скупштинског одбора и упућен је у даљу процедуру.

Предвиђена је финансијска подршка за одређене категорије неговатеља, уз приходовни критеријум ISEE до 25 хиљада евра, као и мере за лакше усклађивање неге и запослења. Запослени би лакше користили рад од куће, непуно и флексибилније радно време, а они који истовремено студирају боље би усклађивали образовање и обавезе неге. Искуство стечено негом требало би да се вреднује у професионалном, образовном и универзитетском систему.

Бројка од преко 12 милиона обухвата људе који помажу неколико сати недељно, али и оне који то раде сваког дана. Породични неговатељи који живе са особом којој је потребна помоћ често немају паузу. Тај рад се не види у статистици запослености, нема плату и нема радно време. На европски дан царегивера је зато неопходно поставити и питање: ко брине о онима који свакодневно брину о другима?

Особама са деменцијом може бити потребно више времена да обраде информације, пронађу одговарајућу реч или се сете шта су желеле да кажу. Промене у памћењу и начину размишљања такође могу отежати праћење разговора.

Ипак, деменција различито утиче на сваку особу, па не постоји један универзални начин комуникације.

Основно правило је – поштовање

Особе са деменцијом и даље се суочавају са предрасудама и стигмом. Зато је важно имати на уму да разговор са њима у суштини није другачији од разговора са било ким другим.

Треба говорити јасно, показати поштовање и не претпостављати унапред шта особа може или не може да разуме.

Понекад ће бити неопходно поједноставити начин комуникације, али то не значи да са особом треба разговарати као са дететом.

Прилагодите окружење

Ако особа са деменцијом често има потешкоће у комуникацији, припрема унапред може много да значи.

Бучан кафић, гласна музика, разговори више људи и звук апарата могу бити напорни за свакога ко покушава да се концентрише. За особу са деменцијом такво окружење може бити посебно збуњујуће и исцрпљујуће.

Зато је, када је могуће, боље изабрати мирније место и ограничити број људи који учествују у разговору. У већем друштву корисно је да неко буде уз особу са деменцијом и помогне јој ако постане преоптерећена.

Комуникација није само оно што изговарамо. Важни су и поглед, израз лица и говор тела. Добро осветљење може помоћи особи да види саговорника, а осмех или климање главом могу додатно да пренесу значење.

Ако особа користи наочаре, слушни апарат или неко друго помагало, треба проверити да ли га користи. Телефон би, такође, требало оставити по страни – пуна пажња може помоћи да се особа лакше усредсреди на разговор.

Пустите особу да води разговор

Особе са деменцијом понекад могу изговорити нешто што у датом тренутку делује неповезано или говорити о људима и догађајима из прошлости као да су присутни и данас.

Природно је пожелети да их исправимо, али то често није најбољи приступ. Истовремено, није добро ни намерно лагати особу.

Уместо тога, важно је покушати да се разуме шта она осећа и шта јој је у том тренутку потребно.

Ако, на пример, особа тражи мајку, то може бити знак да јој је потребна утеха и осећај сигурности. Након што се провери да ли постоји неки други разлог за узнемиреност, може се признати њена емоција и рећи да јој мајка недостаје, уз објашњење да она сада није ту.

У одређеним ситуацијама и додир може пружити утеху и помоћи да се пажња усмери на нешто друго.

Сећања такође могу бити добар начин за повезивање. Ако особа говори о одређеној особи или месту, фотографије, албум или књига са успоменама могу помоћи да се присети пријатних тренутака.

Ипак, нису сва породична сећања и односи позитивни. Ако су познате тешке околности из прошлости, важно је да људи који брину о особи буду упознати са њеном историјом како би могли да препознају знаке узнемирености.

Не журите са одговором

Један од најважнијих начина да особа са деменцијом остане укључена у разговор јесте да јој се директно обраћамо, а не да говоримо о њој док је присутна.

Користите њено име. Ако је потребно, представите се и подсетите је одакле се познајете.

Не треба журити да довршите њену реченицу. Успорите разговор и оставите јој довољно времена да одговори.

Питања такође могу бити лакша ако им се дода контекст. Уместо једноставног питања „Који вам је омиљени тенисер?“, разговор може почети реченицом: „Гледао сам Вимблдон, да ли имате омиљеног тенисера?“

На сличан начин, обична ситуација може постати повод за разговор: „Диван је дан напољу. Хоћемо ли да видимо шта расте у башти?“

Музика може бити посебно добар начин за повезивање са особом која има деменцију. Познате песме могу пробудити успомене, а заједничко слушање музике омогућава да време проведете заједно без притиска да стално разговарате.

Повезивање је могуће и кроз друге активности – уметност, баштованство или време проведено са унуцима.

Биће добрих и лоших дана

Деменција је прогресивна болест, што значи да се симптоми временом углавном погоршавају. Ипак, њихов интензитет може да варира и током самог дана, а промене су израженије код неких врста деменције.

Као и код сваког човека, умор, болест или бол могу додатно отежати концентрацију.

Међутим, изненадна промена понашања – попут тога да особа одједном не зна где се налази, има халуцинације или наглу промену расположења – захтева посебну пажњу.

У таквим случајевима треба проверити да ли постоји инфекција или да ли је недавно промењена терапија и потражити медицинску помоћ. Такви симптоми могу указивати на делиријум, стање које представља хитно медицинско стање.

Важно је бринути и о себи

Брига о особи са деменцијом може бити физички и психички захтевна и за оне који су јој најближи.

Зато је важно да и неговатељи одвоје време за себе, потраже помоћ и повежу се са службама и организацијама које пружају подршку.

Ниједан разговор неће увек проћи савршено. Најважније је да особа са деменцијом не буде искључена, да јој се пружи време и пажња и да се, у мери у којој је то могуће, очува њено достојанство.

Афродита, богиња лепоте, чулности и љубави, оживела ју је и научила вештинама љубави. Атина ју је подучила кућним пословима и ткању и оденула у блиставу сребрну тогу, док јој је Хера подарила грациозност и одмереност.

Друга божанства украсила су је цвећем, крунама, огрлицама и наруквицама. На крају ју је Хермес подучио говору, убеђивању и лукавству, али јој је подарио и особину која ће се показати пресудном – радозналост.

Хермес јој је дао име Пандора и одвео је у кућу у којој су Прометеј и његов брат Епиметеј живели међу људима.

Прометеј је раније упозорио брата да не прима никакве дарове од богова, слутећи да Зевс спрема освету. Епиметеј, међутим, није одолео. Пред њим се налазило најлепше створење које је икада видео – а богови су му је нудили за жену.

Пандора је са собом донела и Зевсов свадбени дар – запечаћену посуду коју није смела да отвори.

Према најпознатијој верзији приче, радозналост ју је на крају савладала. Отворила је посуду и из ње су излетеле све несреће које ће од тада мучити човечанство. Када ју је затворила, унутра је остала само нада.

Из ове приче настао је израз „Пандорина кутија“, који се и данас користи за поступак који покрене низ непредвиђених проблема.

Ипак, иза познатог мита крије се неколико питања. Зашто је Зевс казнио људе ако га је Прометеј тај који га није послушао? Зашто је ватра била толико важна? Зашто је са свим злима у посуди била и нада? И, коначно – да ли је Пандора уопште отворила кутију?

Зашто је ватра била толико важна

Према миту, титан Прометеј учествовао је у стварању људи, обликујући их од глине по лику богова, док им је Атина удахнула живот.

Зевс је желео да људи остану примитивни и зависни од богова, а Прометеј се с тим није слагао. Био је привржен људима и сматрао је да им је за напредак неопходно управо оно што им је Зевс забранио – ватра.

Она у старој Грчкој није симболизовала само топлоту и светлост, већ и знање, технологију и цивилизацију. Људима није била потребна само да би се грејали, кували храну и правили оруђе, већ и као симбол стваралачке способности – могућности да мисле, замишљају, стварају и делују.

Управо је тога Зевс страховао: да би људи могли да се развију до те мере да изазову богове.

Када им је Прометеј предао ватру, Зевсова освета зато је била усмерена и против човечанства. Требало је да људи заувек изгубе безбрижност коју су до тада уживали, а Прометеј да буде погођен управо преко створења која је волео.

Да ли је Пандорина кутија заиста била кутија

Како приповеда Хесиод, Зевс је Прометеју поручио да ће, због крађе ватре, људима послати зло којем ће се они радовати и за којим ће жудети као да је добро.

То „зло“ била је Пандора.

Али предмет који је донела није био кутија.

У најстаријој верзији мита реч је о великом глиненом ћупу – питосу. Такве посуде су у старој Грчкој коришћене за чување вина, уља, житарица и других залиха, али и у погребним обредима.

Ћуп се у кутију „претворио“ много касније, вероватно захваљујући Еразму Ротердамском.

У својој збирци пословица Адагија из 1508. године, Еразмо је грчку реч pithos превео латинском речју pyxis, која означава кутију. Тај превод се усталио, а бројна уметничка дела додатно су учврстила представу о Пандори која отвара украшену кутију или ковчег.

Крајем 19. века класични филолози почели су да указују на грешку, али је израз „Пандорина кутија“ већ био сувише дубоко укорењен у култури.

Међутим, то није једина занимљивост Еразмове верзије. Код њега кутију уопште не отвара Пандора – већ Епиметеј.

Да ли је баш Пандора ослободила зла

Најстарија сачувана прича о стварању прве жене потиче од песника Хесиода, с краја 8. века пре нове ере. Код њега је Пандора „лепо зло“, а ослобађање несрећа означава крај Златног доба човечанства.

Али у античкој традицији постојале су и другачије приче о посудама које садрже добра или зла намењена људима.

У Езоповој басни Зевс и ћуп добрих ствари, на пример, посуду добија мушкарац, а у њој нису зла већ „све корисне ствари“.

Човек, желећи да сазна шта је унутра, подиже поклопац. Сва добра тада одлећу назад боговима, а људима остаје само нада.

Још раније, грчки песник Теогнид из Мегаре говорио је о ћупу испуњеном добрима који отвара неименована особа. И у тој причи нада остаје међу људима, док остала добра одлазе.

Без обзира на то да ли су древне посуде биле испуњене добрима или злима и ко их је отворио, различите верзије имају једну важну заједничку тачку – наду која остаје.

Зашто је нада остала међу злима

Ако је посуда била пуна добара, присуство наде делује сасвим логично. Она се природно уклапа уз врлине попут правде, милосрђа, слободе, среће или мира.

Али зашто се у причи о Пандори нашла заједно са преваром, бедом, болешћу, старошћу, патњом и смрћу?

То питање вековима изазива различита тумачења.

Грчка реч Елпис (Elpis) обично се преводи као „нада“, али може да означава и очекивање или предосећање. Према једном тумачењу, оно што је остало затворено у посуди заправо је страх од онога што ће доћи – непрестано ишчекивање бола и смрти.

Други указују на то да је нада у старогрчкој мисли била двосмислена. Могла је човеку да пружи снагу и утеху, али и да буде опасна илузија која га спречава да прихвати стварност и делује на време.

Фридрих Ниче отишао је још даље. У делу Људско, сувише људско из 1878. године тумачи наду као део Зевсове казне: човек је сматра највећим добром, иако га она заправо подстиче да настави да трпи сва остала зла.

Постоји, међутим, и потпуно другачије читање.

Филолог М. Л. Вест, један од најугледнијих тумача Хесиодовог дела, понудио је оптимистичније објашњење: то што је нада остала сачувана у посуди значи да, упркос свим несрећама које су пуштене у свет, није све изгубљено.

Свет је испуњен патњом, болешћу, старошћу и смрћу, али човеку остаје нешто што му омогућава да све то поднесе.

Нада.

Тако један од најпознатијих митова античке Грчке оставља више питања него одговора. Пандорина кутија вероватно уопште није била кутија, у појединим верзијама није је отворила Пандора, а чак ни оно што је остало у њој нема само једно значење.

Можда је управо зато прича о Пандори преживела миленијуме – јер се у њеном средишту налази оно што су јој богови наводно подарили и што мит непрестано изазива и код оних који га читају: радозналост.

Према званичним извештајима, Хасан није имао адекватну опрему за екстремне услове, укључујући перјано одело, рукавице и додатни кисеоник.

Контроверза је бацила сенку на светски рекорд који су истог дана поставили норвешка алпинисткиња Кристин Харила и њен непалски водич Тенџин Шерпа, поставши најбржи тим који је освојио 14 највиших светских врхова.

Харила се суочила са критикама да је њен тим ставио рекорд испред спасавања људског живота. Она је, међутим, изјавила да су сат и по покушавали да помогну Хасану, који је висио наглавачке са ужета.

Извештај пакистанских власти као главне факторе трагедије издвојио је лошу координацију међу операторима експедиција и непоштовање основних пењачких правила.

Климатски изазови и нова правила

Током 2024. и 2025. године на К2 забележене су десетине успешних успона, али и четири смрти, укључујући два јапанска пењача.

Неуобичајено топло и суво време 2025. године повећало је ризик од одрона камења и додатно отежало успоне.

Летња сезона 2026. завршена је без иједног успешног успона на К2. Екстремно време, обилне снежне падавине и нестабилни услови осујетили су покушаје пењача.

На оближњем Брод пи́ку лавина је усмртила 10 особа, након чега су тимови на К2 одустали од завршних успона како би помогли у спасавању и извлачењу страдалих.

Влада Гилгит-Балтистана увела је строжа правила за експедиције. Од септембра 2024. године дозвола за стране пењаче кошта 5.000 америчких долара за летњу сезону, а захтевају се и претходно висинско искуство, сертификовани локални водичи и поштовање правила о управљању отпадом.

Трка за рекордима

К2, познат и као „Дивља планина“, има око 99 забележених смртних случајева до почетка 2026. године. Најопаснији део је „Уско грло“, на више од 8.200 метара, испод огромне и нестабилне ледене литице.

Историјска стопа смртности некада је износила један живот на свака четири успешна успона, док новији подаци показују око 9,5 одсто, услед већег броја комерцијалних успона.

Трка за рекордима и документовање успона на друштвеним мрежама додатно су променили савремени алпинизам. Притисак да се успон заврши и забележи за јавност може довести до упитних одлука у окружењу где грешке имају тешке последице.

Трагедија Мухамеда Хасана зато је отворила шире питање о цени коју алпинизам плаћа у ери комерцијалних експедиција, рекорда и друштвених мрежа.

„Син и унук, купимо шљиве. Не дамо да се закорови. Има, хвала Богу, и у тору и у обору, и у воћњаку и пчелињаку“, каже један од Костадиновића.

Најмлађи Василије још није учврстио корак, али већ добија прве лекције усменог предања које су установили преци који су населили Шљивовицу.

Мештани кажу да се у овом крају шљива гаји више од три века.

„Ми смо овде преко 300 година. Увек је шљива присутна. А да би била добра ракија, мора да буде квалитетна шљива. Овде код нас се још не прска воће. Тако да, богом дато, ваздух такав и клима. И мора шљива да буде зрела“, каже Милован Костадиновић из Шљивовице.

Ту традицију данас настављају и Костићи у савременој дестилерији. Ракија из Шљивовице за сада се највише извози у Русију и Словенију. Одлежава у бурадима, а некада је то био и најсигурнији начин чувања новца.

„То им је била нека сигурица. Кад су имали тешке ситуације, онда продају због пара и све. Међутим, кажу одлежавање. Код њих то одлежавање није било због квалитета, него због чувања пара. А сад се променило време – код нас је одлежавање због квалитета“, објашњава Иван Костић, директор дестилерије у Шљивовици.

Квалитет домаћих производа потврђен је и на 15. Шљивовачком сајму ракије. У конкуренцији 80 произвођача, половина је освојила златну медаљу стручног жирија.

„Говори у прилог томе да су на цени аутохтоне сорте у нашем крају, које су још увек сачуване као здраве и, да кажем, природне, органске. Тај потенцијал би требало искористити, требало би га вредновати и просто на „Златиборском еко аграру“ је да предузме корак и да почнемо да се бавимо заштитом географског порекла“, каже Марко Марић, директор ПД „Златиборски еко аграр“.

Потенцијал шљивовице препознају и у локалној самоуправи.

„Схватили су људи да то може да буде један одличан бренд и са тим можемо да изађемо на светско тржиште. Али оно што је услов – морамо се чувати од злоупотребе и од појаве масовности“, каже Милан Стаматовић, председник општине Чајетина и домаћин Ракијаде у Шљивовици.

Очување квалитета златиборских производа употпуњује и неговање традиције од малих ногу – кроз песму и игру, али и кроз умеће печења српске шљивовице, која се налази и на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа.

Уместо очекиваних савета о успеху и будућности, у свом говору цитирала је дијалог из Red Dead Redemption 2. Њена порука, међутим, није била намењена само љубитељима видео-игара. У Артуру Моргану препознала је човека који је, суочен са сопственим грешкама, добио прилику да промени оно што још може, иако прошлост више није могао да измени.

„Кроз моју последњу годину научила сам много лекција, али она која ће ме обликовати дошла је са места од којег нисам очекивала, из моје сада омиљене игре Red Dead Redemption 2. Ако никада нисте чули за ову игру или је играли, без бриге. Игра прати разбојника Артура Моргана који путује Дивљим западом. Пред крај игре среће часну сестру и признаје јој да је уплашен јер верује да неће моћи да буде добар човек колико год покушао да се искупи због свих лоших дела која је учинио у животу. Она му одговара реченицом: ‘Нема чега да се плашите, господине Морган. Усудите се да верујете да љубав постоји и урадите нешто из љубави’“, рекла је Гусенс, чији се говор убрзо проширио друштвеним мрежама.

Њен избор делује необично само ако видео-игре посматрамо искључиво као забаву. Приче које оне нуде могу да отворе и много озбиљнија животна питања.

Артур Морган зато није само пример лика из једне популарне игре. Његова прича показује како виртуелни свет може да постави питање које је потпуно стварно: шта човек може да уради када више не може да промени оно што је већ учинио?

А слична питања постављају и неке друге игре, само из потпуно другачијих углова.

Артур Морган и могућност промене

Артур Морган један је од оних ликова чија прича показује да промена не мора да значи брисање прошлости. Пљачкао је, крао, утеривао дугове и убијао за банду којој је припадао. Његов живот до тог тренутка није био живот човека који би се лако могао назвати добрим, а многе ствари које је урадио више није било могуће исправити.

Ипак, како се прича Red Dead Redemption 2 развија, Артур почиње да преиспитује сопствени живот, људе којима је био окружен и одлуке које је доносио. Суочава се са последицама својих поступака и постепено схвата да, иако не може да промени прошлост, још увек може да одлучи какав ће човек бити до краја свог живота.

Његова промена није тренутна нити једноставна. Она долази кроз разговоре, односе са другим ликовима и одлуке које доноси током приче. Због тога играч његову промену не посматра само као нешто што се догодило лику у игри, већ је постепено пролази заједно са њим. Артурове одлуке, грешке и односи са другим ликовима мењају начин на који посматра свет, али и начин на који играч доживљава његову причу.

Управо је у томе једна од најзанимљивијих ствари које Red Dead Redemption 2 нуди. Игра не поставља једноставно питање да ли је Артур добар или лош човек. Његова прошлост је јасна и не може да буде избрисана, али истовремено остаје простор за питање да ли човек може да учини нешто добро чак и када зна да не може да промени оно што је већ урадио.

Зато је избор Габријеле Јоане Гусенс имао смисла и ван контекста саме игре. Порука коју је извукла из Артурове приче није била савет како да се игра видео-игра, већ подсећање да човек не мора да буде без грешака да би покушао да буде бољи.

Плодови рада не морају одмах да дођу

Сличну тему, али из сасвим другог угла, отвара и Clair Obscur: Expedition 33.

Радња игре смештена је у свет Лумијера, који је после великог расцепа, разорног догађаја који је град одвојио од остатка света, остао суочен са мистериозним нестанцима. На хоризонту се појављује тајанствени ентитет познат као Паинтерс, а број људи који нестају сваке године све је мањи.

Претходне експедиције покушавале су да реше тајну и зауставе оно што се дешава, али без успеха. Ипак, њихов труд није био потпуно узалудан. Њихов рад постаје основа за оне који долазе после њих.

У томе се крије једна од важнијих порука игре – не морамо увек да доживимо резултат сопственог труда да би он имао смисла.

Људи често желе да виде конкретан резултат свог рада, да знају да су њихов труд и жртва довели до нечега. Међутим, постоје ситуације у којима корист од онога што радимо долази тек неком другом, можда чак и људима које никада нећемо упознати.

Clair Obscur: Expedition 33 управо кроз своју причу поставља питање колико вреди наставити да се боримо ако не знамо да ли ћемо икада видети резултат.

Мале ствари и велики значај

Ако једна игра говори о томе шта можемо да променимо, а друга о ономе што остављамо иза себе, Death Stranding поставља питање шта дугујемо другима.

У свету игре људи су изоловани једни од других, а главни јунак Сем Портер Бриџис добија задатак да преноси пошиљке и поново повеже заједнице које су остале раздвојене.

На први поглед, то звучи као једноставан задатак. Међутим, игра га претвара у много више од обичног преношења предмета од једне до друге тачке.

Док играч пролази кроз свет, може да оставља залихе, гради путеве, мостове и друге објекте који ће помоћи другим играчима. Те људе никада неће упознати, неће разговарати са њима и можда никада неће сазнати ко им је помогао.

Ипак, њихов свет може бити мало лакши управо због нечега што је неко други урадио, a то се осећа у сваком тренутку. 

Док се игра, често се чују само кораци, киша, ветар, звук опреме, и Семово дисање , а онда после дугог ходања и пењања одједном почне песма. Камера се удаљи, Сем хода кроз огроман пејзаж, а музика послаје награда за путовање.

То је једна од централних идеја Death Strandinga и један од примера како видео-игра може да пренесе одређену поруку не само кроз дијалог или причу, већ и кроз сам начин на који се игра.

Играчи остављају трагове једни другима, помажу људима које никада неће упознати и граде нешто чију корист можда неће сами осетити.

Шта остаје када се екран угаси

Када се погледају заједно, приче Артура Моргана, ликова из Clair Obscur: Expedition 33 и Сема Портера Бриџиса из Death Strandinga говоре о различитим стварима, али имају једну заједничку тачку.

Све три игре постављају питања која се не завршавају последњом сценом.

Артур Морган поставља питање шта можемо да урадимо када прошлост више не можемо да променимо. Clair Obscur: Expedition 33 подсећа да труд може да има смисла и онда када његове резултате нећемо доживети. Death Stranding показује да мале ствари које радимо за друге могу да имају значај чак и када никада не сазнамо коме су помогле.

Можда је управо зато говор Габријеле Јоане Гусенс привукао толико пажње. Она није одабрала Артура Моргана зато што је он јунак без мана, већ управо супротно – зато што су, поред грешака које је направио, пред њим одлуке које тек треба да донесе.

То је и једна од занимљивих ствари које видео-игре могу да понуде. Не морају да буду само разонода и попуна празног времена.

Понекад је довољно да нас натерају да, после гашења екрана, још неко време размишљамо о сопственим изборима, односима, грешкама и ономе што остављамо иза себе.

Кетрин Грин, стручњакиња за одрживо чишћење, ову појаву описује као сложену хемијску реакцију која захтева специфичан приступ како би се успешно уклонила, пише британски Индепендент.

„Жутило настаје када се протеини, масти и уреа из вашег зноја помешају са једињењима алуминијума која се налазе у традиционалним антиперспирантима, заједно са природним телесним уљима ваше коже“, објашњава Гринова.

Због тога само убацивање пожутеле мајице у машину за веш током редовног циклуса прања обично није довољно за уклањање тврдокорних наслага. Масноћа са коже временом оксидира, упија се у тканину и мења боју влакана, што додатно отежава њено уклањање.

Џема Бреј, ауторка позната по саветима за организацију дома, саветује темељност уместо агресивног рибања, које може трајно да оштети структуру памука.

„Када решавам мрље на било ком комаду одеће, моје златно правило је да претходно третирам мрљу, оперем је, проверим да ли је нестала и тек онда сушим“, истиче Брејова.

Она препоручује третирање подручја испод пазуха средством за уклањање мрља на бази кисеоника, уз обавезно поштовање препорученог времена деловања пре него што се пређе на стандардно машинско прање.

Природне методе уместо агресивних хемикалија

За оне који желе да смање употребу јаких хемикалија, постоје и методе које користе састојке доступне у већини домаћинстава.

Гринова саветује прављење густе пасте од једнаких делова соде бикарбоне, водоник-пероксида и воде. Смешу треба нежно утрљати у мрљу старом, меком четкицом за зубе и оставити да делује од 15 до 30 минута, а код старијих мрља и до сат времена.

Сода бикарбона може да помогне у неутралисању мириса и подизању масноће, док киселине из белог сирћета могу да разграде нагомилане минерале и остатке дезодоранса. Ипак, стручњаци упозоравају да ове методе имају своја ограничења.

Клои Бејкер, виша менаџерка познатог бренда за одржавање хигијене одеће, напомиње да природна средства нису увек гаранција за успех.

„Бело сирће и сода бикарбона могу помоћи у посветљивању веома светлих, свежих трагова, али се тешко боре са дубоко усађеним, нагомиланим мрљама“, наводи Бејкерова.

Логичан потез за многе је посезање за најјачим средством у домаћинству, али стандардни хлорни избељивач заправо може бити лош избор за жуте мрље од зноја. Хемијска реакција може донети више штете него користи.

„Клоните се хлорног избељивача на жутим мрљама испод пазуха, јер он може да реагује са протеинима и остацима алуминијума у мрљи, учини је још жућом и временом ослаби памук“, упозорава Бејкерова.

Температура прања и скривене замке

Још један чест импулс при суочавању са упорним мрљама јесте повећање температуре на машини за веш. Међутим, топлија вода не значи нужно и чистију одећу када је реч о наслагама протеина.

Високе температуре могу да фиксирају протеине из зноја за влакна тканине, чинећи њихово касније уклањање тежим.

Стручњаци препоручују прање белог веша на 30 степени Целзијуса или нижој температури, посебно када се користи биолошки детерџент. Ензими у овим детерџентима намењени су разградњи зноја и телесних уља, а функционишу и на нижим температурама.

Важан корак долази тек након завршетка прања. Одећу не треба стављати у машину за сушење нити је пеглати пре него што се провери да ли је мрља потпуно нестала.

„Зато што се остаци накупљају сваким ношењем и прањем, а топлота од сушења у машини или пеглања може да их фиксира, жутило се обично појављује постепено, а не након једног ношења“, објашњава Бејкерова.

Као алтернативу вештачкој топлоти, Џема Бреј препоручује сунчеву светлост. Сушење белих мајица напољу, окренутих наопако како би подручје испод пазуха било што више изложено сунцу, може бити додатни начин за посветљивање тканине.

Превенција почиње пре облачења

Најбољи начин за борбу против жутих трагова јесте спречавање њиховог настанка, а тај процес почиње пре него што мајица уопште дође у контакт са кожом.

„Први корак је да пустите да се ваш дезодоранс потпуно осуши након наношења пре него што обучете мајицу, а такође пазите да не користите више производа него што вам је заиста потребно“, саветује Брејова.

За људе који се стално боре са овим проблемом, једна од могућности је прелазак на дезодоранс без алуминијума, чиме се избегава један од елемената који може учествовати у настанку жутих трагова.

Такође, белу одећу не треба остављати данима на дну корпе за веш. Редовно прање може спречити да се масноће и други остаци дубље упију у структуру тканине.

Уколико вишекратно намакање, претходно третирање и прање не успеју да врате стари комад гардеробе у првобитно стање, понекад је најбоље прихватити да је одећа достигла крај свог века. Ниједна метода чишћења не може увек да поништи године ношења и неправилног прања.

Према изјавама њених адвоката и новинара који су присуствовали догађају, Пајкова је остала при свести и након што су јој убризгане две дозе пентобарбитала.

Због очигледног неуспеха медицинског протокола, она је хитно пребачена из државног затвора у локалну болницу, чиме је започела нова фаза вишедеценијске правне агоније која поставља озбиљна питања о затворском систему Сједињених Америчких Држава.

Новинари који су из посебне собе посматрали процедуру сведочили су низу необичних и мучних сцена у комори. Завесе које одвајају комору за погубљење од сведока затваране су и отваране неколико пута у распону од сат времена.

Новинарка Тори Геснер известила је да се Пајкова у једном тренутку насмејала и гласно пожалила на болове, говорећи да осећа као да ће јој рука експлодирати.

Четрдесет минута након администрирања две дозе смртоносне дроге, сведоци су јасно могли да чују како затвореница гласно хрче и отежано дише, док су званичници у потпуној конфузији прекидали процедуру и наређивали хитну евакуацију посматрача и присутних медија са лица места, преноси Њујорк тајмс.

Ово је други пут ове године да држава Тенеси бележи озбиљне пропусте у спровођењу смртне казне. У мају је погубљење још једног осуђеника отказано јер медицинско особље у затвору није могло да му пронађе вену како би успоставили интравенску линију за проток хемикалија.

Правна битка до последњег минута

Само неколико сати пре него што је везана за носила у комори смрти, судбина Кристе Пајк зависила је од одлука највиших судских инстанци. Апелациони суд је првобитно одобрио привремено одлагање погубљења како би се детаљно испитали наводи њених адвоката.

Они су у својој тужби тврдили да порота током суђења није узела у обзир тешку историју сексуалног и физичког злостављања које је осуђеница трпела током раног детињства, а које је довело до њене дијагнозе биполарног поремећаја и трајног посттрауматског стресног синдрома, пише Гардијан.

Међутим, амерички Врховни суд је усред ноћи поништио ову одлуку и наложио хитно спровођење казне пре истека дневног налога. Троје либералних судија – Соња Сотомајор, Елена Кејган и Кетанџи Браун Џексон – оштро су се успротивиле овој изненадној одлуци.

Судија Сотомајор је у свом издвојеном мишљењу нагласила да не види ниједан валидан разлог за заобилажење редовног процеса жалбене ревизије, посебно имајући у виду неопозиве последице које исхитрена одлука може донети у капиталном правном случају од огромног националног значаја и пажње јавности.

Након неуспелог покушаја погубљења, гувернер Тенесија Бил Ли обуставио је сва даља извршења смртних казни заказана за ову годину и наложио хитну ревизију протокола.

Њен правни тим одмах је поднео хитан захтев суду, тврдећи да је држава свесно прекршила уставно право њихове клијенткиње које строго забрањује сурове и неуобичајене казне, излажући је стравичној и беспотребној физичкој и психичкој агонији током целокупног процеса.

Сенка бруталног злочина из младости

Случај Кристе Пајк деценијама привлачи пажњу јавности, пре свега због невероватне бруталности злочина који је починила давне 1995. године. Као осамнаестогодишњакиња, Пајкова је заједно са својим тадашњим дечком намамила деветнаестогодишњу Колин Слемер у шумовити део огромног универзитетског кампуса у Ноксвилу.

Основни мотив овог свирепог злочина била је њена болесна љубомора, јер је девојка у својој глави веровала да Слемерова на све могуће начине покушава да јој преотме романтичног партнера са којим је у том периоду била у веома турбулентној емотивној вези пуној насиља.

Злочин је био обележен незамисливом свирепошћу која је шокирала целу нацију. Жртва је сатима језиво мучена пре него што је брутално убијена, а локални медији су данима извештавали да су нападачи на њеном телу хладнокрвно урезали пентаграм.

Због чињенице да је њен саучесник у тренутку извршења злочина имао само седамнаест година, он је услед законских ограничења избегао смртну казну, док је Пајкова веома брзо постала најмлађа жена осуђена на смрт на читавој територији ове јужњачке америчке државе и читавог региона.

Током више деценија проведених у строгој изолацији на одељењу за смртне казне, Пајкова је стотинама пута писаним путем изражавала своје дубоко кајање. Угледни психолози који су је небројено пута детаљно процењивали званично су потврдили да затвореница данас искрено показује огромну емпатију и кристално јасну свест о застрашујућим размерама патње и бола коју је трајно нанела потпуно несрећној и уништеној породици своје невине младе жртве.

За дубоко рањену породицу убијене девојке пролазак времена апсолутно није донео ни мрвицу опроста. Њена несрећна мајка, Меј Мартинез, допутовала је стотинама километара у Нешвил само како би лично присуствовала коначном извршењу правде над убицом свог вољеног детета.

У веома емотивним изјавама за присутну штампу непосредно након отказивања процеса, Мартинезова уопште није крила своју огромну огорченост и бес због потпуне конфузије и срамотно лоше комуникације надлежних затворских власти које су је оставиле без икаквих информација.

Питање када ће држава Тенеси поново на суду покушати да легално спроведе незавршену егзекуцију остаје широм отворено, док се њен огромни адвокатски тим ужурбано припрема за сасвим нову серију тужби и апела.

Овај застрашујући преседан снажно је и трајно додатно потпалио већ ужарену националну дебату о фундаменталној хуманости смртоносне инјекције, показујући све тамне пукотине и огромне лимите америчког казнено-поправног и затворског правосудног система модерног доба који се налази пред изазовима.

То није само низ модних ревија, већ читав економски, медијски и културни систем. Недеља моде је, уосталом, настала управо из потребе да се тај систем организује.

Идеја се обликовала у Њујорку четрдесетих година прошлог века, када је новинарка Еленор Ламберт покренула Прес вик (Press Week) како би америчким дизајнерима омогућила већу видљивост у време када је рат отежавао путовања у Париз. Модел се показао успешним и постепено је прихваћен и у Европи.

Од тада су се променили публика, језик и средства којима се мода представља, али основна функција остала је иста: показати оно што долази и убедити свет да вреди обратити пажњу.

Од клијената до фотографа

На почетку историје модних ревија публика је изгледала сасвим другачије него данас. У високој моди 19. и прве половине 20. века, испред писте су седеле пре свега клијенткиње модних кућа, често припаднице аристократије или високе буржоазије.

Ревија је била пословни догађај. Клијенткиње су посматрале одећу и бележиле моделе који им се допадају, а модна кућа би их потом контактирала ради заказивања термина. Мода је била производ који се наручује, а не глобални спектакл који прати милионе људи.

Онда су стигли часописи, а са њима и новинари, па је ревија добила и комуникациону функцију: више није било довољно продати хаљину, требало је око колекције изградити имиџ, жељу и причу. Промена је била постепена.

Клијенткиње су све чешће уступале место уредницима часописа, глумицама, певачицама и личностима које су могле да привуку пажњу фотографа. Тако је настао front row – први ред непосредно уз писту – који је постао једно од најважнијих места у свету моде. Више није било важно само ко гледа одећу, већ и ко је гледан.

Први ред као огледало друштва

Историја првог реда говори и о историји друштва. Од клијенткиња из високог друштва до краљевских породица, од главних уредника великих часописа до холивудских звезда, па све до инфлуенсера и дигиталних креатора, свака епоха донела је своје протагонисте.

Шездесетих и седамдесетих година присуство познатих личности допринело је томе да ревије постану све спектакуларнији догађаји. Ђани Версаче био је међу дизајнерима који су посебно добро разумели моћ звезда и везу између моде и забаве, па су музичари и глумци постали део света модних кућа, а ревије су почеле да прерастају у медијске догађаје.

Са новим веком стигла је још једна промена. Познате личности делимично су уступиле место такозваним it-girls – блогеркама, а затим инфлуенсерима – па вредност особе у првом реду више није зависила само од традиционалне популарности, већ и од способности да привуче пажњу и допре до сопствене заједнице на интернету.

Данас место у првом реду може да значи фотографију, видео или читаву серију садржаја, а ти садржаји за неки бренд могу бити важнији од присуства у традиционалним медијима. На управо завршеној миланској недељи моде у првом реду су се нашли Јаник Синер, Ромео Бекам, Ева Херцигова, Наоми Вотс, Бјанка Џегер па чак и Ђорђа Мелони уз Ану Винтур

Модна писта више није довољна

Ту на сцену ступа 'стрит стајл'. Испред локација на којима се одржавају ревије развила се друга, паралелна писта, много непредвидљивија од званичне. Инфлуенсери, креатори садржаја, модели, љубитељи моде и обични посетиоци пажљиво бирају шта ће обући, знајући да специјализовани фотографи трагају за најоригиналнијим комбинацијама, па одећа постаје средство комуникације.

У неким случајевима избор је намерно упадљив: јарке боје, необични аксесоари, спектакуларна одећа, чудне фризуре. То је такозвани 'пикокинг', облачење „попут пауна” како би се привукла пажња објектива. На сајму Пити Уомо овај феномен добио је готово ритуалну димензију, па су "Pitti Peacocks" постали део спектакла једнако као и одећа представљена унутар тврђаве Фортеца да Басо.

То је једна од великих промена савремене моде: више не постоји јасна граница између оних који моду стварају и оних који је представљају. Данас и публика, барем делимично, учествује у њеном стварању.

Милано који не видимо

Постоји још један Милано за време Недеље моде који публика готово никада не види. Неколико улица даље од ревија одвија се свет дугих редова испред цастинг локација, телефонских порука, таксија и трке са временом.

За моделе ревија не почиње изласком на писту, већ много раније, на кастингу. Девојка долази углавном ненашминкана и у једноставној одећи, са фотографијама и основним подацима о себи, чека у реду, представи се, прошета неколико метара пред људима који бирају моделе и изађе.

Све то може трајати неколико минута, али до тих минута често воде сати чекања. За једну ревију појаве се десетине или стотине модела, а само део њих добије позив за следећу фазу, такозвани 'колбек'. После њега може уследити фитинг – проба гардеробе, и тек тада модел сазнаје да ли ће заиста изаћи на писту.

Све се догађа у различитим деловима града и често истог дана. Један кастинг је у Брери, други на Тортони, следећи на другом крају Милана, а између њих треба стићи на пробу или још један 'колбек', док град покушава да нормално функционише, са својим саобраћајем, трамвајима и гужвама.

Агенције организују превоз, неке девојке возе њихови возачи, друге користе такси, јавни превоз или једноставно прелазе град пешице. Многе долазе из других италијанских градова или из иностранства и тих неколико дана живе у смештају који организује агенција или деле станове и собе са другим моделима.

Телефон им је практично радни алат: једна порука може да значи нови кастинг, друга пробу, а следећа да ипак нема ревије.

Са друге стране реда налази се кастинг директор, чији посао није само да пронађе лепо лице, већ моделе који одговарају замисли дизајнера и креативног тима. Гледају се ход, пропорције, енергија и начин на који модел носи одећу и уклапа се у концепт колекције, па модел може бити савршен за једну ревију, а потпуно неприкладан за другу.

Велики број кастинга зато не значи нужно и велики број ревија. Модел може провести неколико дана у Милану, обилазити адресе од јутра до вечери, чекати у редовима и на крају не добити ниједан излазак на писту.

Ако буде изабрана, тек тада почиње следећа фаза: проба, фризура, шминка, бекстејџ, чекање, а онда неколико минута пред публиком. За гледаоце је то завршна слика, а за модела последњи део вишедневног, напорног процеса.

Двадесет минута који вреде месеце рада

Сама ревија траје веома кратко, у просеку 15 до 20 минута, довољно да се пистом прикаже око педесет комбинација. Иза тих минута крију се месеци рада, а када модели сиђу са писте, колекција још није ни започела свој комерцијални пут.

Већ наредног дана често следи re-see, другачија врста презентације, без спектакуларног осветљења, без музике и са мање публике. Уредници, стилисти, купци и, у неким случајевима, одабрани клијенти могу изблиза да погледају одећу, проуче материјале, вез, пропорције и детаље. То је нека врста повратка у стварност после спектакла.

Неће све што је приказано на писти бити произведено. Само један део колекције прелази у комерцијалну фазу, док најспектакуларнији комади, они који треба да изразе визију дизајнера и привуку пажњу, могу завршити у архиви модне куће. Нису нужно намењени продаји, али су важан део сећања и идентитета бренда, а годинама касније могу поново да заживе на црвеном тепиху, на изложби или на некој познатој личности.

После ревије почиње прави посао

После re-see презентације долазе изложбени салони и продајна кампања, када купци бирају које ће комаде наручити и у којим количинама, узимајући у обзир потребе различитих тржишта. Колекција коју је публика видела на писти тако почиње да се претвара у комерцијални производ.

Паралелно се покреће и комуникациона машинерија. Прес службе и пи-ар агенције организују позајмљивање одеће часописима, стилистима, познатим личностима и инфлуенсерима, па једна хаљина може за неколико дана проћи кроз више земаља како би стигла до модног снимања или црвеног тепиха.

Њен други живот може чак бити важнији од првог. Када се модел појави на некој међународној звезди, одјек ревије се продужава и комад стиже до публике која можда никада не би пратила Недељу моде. Ревија тако више није циљ, већ почетак дугог ланца фотографија, текстова, видео-садржаја, куповине и јавних појављивања.

Од догађаја за неколицину до спектакла за милионе

Наизглед је то парадокс. Недеља моде настала је као затворен догађај, намењен професионалцима из индустрије и клијентима модних кућа. Данас и даље има прецизну професионалну функцију, али је истовремено постала велики медијски спектакл.

Инстаграм и Тик-ток додатно су убрзали ову трансформацију. Ревију коју уживо посматра неколико стотина људи на интернету могу да виде милиони корисника, а садржај који се највише дели често није онај са писте, већ долазак неке познате личности, комбинација фотографисана испред локације ревије или детаљ који је преко ноћи постао виралан.

Иза тог спектакла постоји и врло конкретна економска димензија. Миланска Недеља моде од 22. до 28. септембра окупила је 203 догађаја: 54 ревије на писти, седам дигиталних, 88 презентација и 54 друга догађаја.

Процене говоре о око 141.000 посетилаца, уз раст броја страних гостију од 22 одсто. Према проценама Центра за студије Конфкомерсио Милано, туристички приход повезан са Недељом моде износио је око 219,5 милиона евра, од чега је највећи део, око 100,8 милиона, отишао на куповину, приближно 85,4 милиона на смештај и угоститељство, а 32,9 милиона на превоз. Просечна потрошња по посетиоцу процењена је на око 1.522 евра.

Ти бројеви показују оно што се са улице не види одмах: Недеља моде је данас део градске економије. Новац не остаје само у модним кућама, јер од њега имају користи хотели, ресторани, продавнице, такси службе, превозници, организатори догађаја, фотографи, фризери, шминкери и читав низ других услуга које тих неколико дана раде интензивније него иначе.

Милано, Париз, Лондон и Њујорк и даље остају четири велике престонице моде, али око модних писта настао је други свет, изграђен од слика, пажње, трговине и туризма.

Модна писта, са својих двадесетак минута, само је једно поглавље много веће приче, а Милано, који управо завршава још једну Недељу моде, то изнова показује: оно што се дешава на писти види се неколико минута, али оно што се око ње покрене траје много дуже.

Слично је и са ловачким гулашом. Такмичења у њиховом спремању одржавају се широм Србије готово сваког месеца, а котлићи се крчкају и на гасу и на отвореној ватри.

Свака екипа има свој рецепт, тајни састојак или ритуал ког се строго држи. Ипак, свима је заједничко уверење да баш њихов гулаш заслужује награду. Када је освоје, знају да су били у праву, а када изостане, увек се нађе неко ко ће имати шта да каже о одлуци жирија.

Добро расположење и понека спортска, политичка или друштвена пошалица готово су неизоставни део сваког окупљања, а разлике у музичком укусу међу учесницима знатно су веће од оних гастрономских.

У Коцељеви, малој општини у западној Србији, у петак и суботу одржан је 17. Фестивал зимнице. Поред разноврсних производа које је изложило 250 излагача из земље и иностранства, другог дана фестивала одржано је и традиционално такмичење у припреми ловачког гулаша.

Већ годинама се са пријатељима организујем и пријављујем екипу. Иако никада нисмо били на победничком постољу, они који су имали прилику да пробају наш гулаш углавном су имали речи хвале и што је важније - још се нису отровали. Зато себи дајем за право да опишем како такмичење изгледа и шта је потребно да се за овај специјалитет тражи порција више.

Од раног јутра уз котлић

Све почиње доласком првих екипа у главну улицу, која је затворена за саобраћај и преуређена за потребе манифестације.

Оне из суседних земаља, пре свега Босне и Херцеговине и Хрватске, углавном стижу већ са првим зрацима сунца, док домаће долазе нешто касније, најчешће око осам сати. Наша екипа била је ноншалантна, па је стигла тек у 10.

Док смо постављали гасни горионик и котлић, од околних екипа увелико је допирао мирис дима, пропрженог лука и роштиља.

Улоге су унапред подељене, зна се ко припрема састојке и јело, ко иде у набавку свега онога што је заборављено или зафали, а ко је задужен за атмосферу.

Многи унапред исеку лук, шаргарепу, паштрнак и остало поврће. Ми, наравно, све припремамо на лицу места, што знатно успорава процес.

Када смо коначно завршили са сецкањем, убацили смо лук у 600 грама загрејане свињске масти, јер гулаш који се припрема на уљу није гулаш. Када лук омекша и добије златножуту боју, додају се шаргарепа и паштрнак. Након што се и они кратко пропрже, у котлић се ставља месо.

Месо дивље свиње, које добија сваки учесник, „појачали“ смо са још два килограма говедине. Да би се равномерно скувало, месо се мора исећи на приближно једнаке коцкице, а из њега треба издвојити тетиве и опне.

Тајни састојци и рецепт

Када кување почне, један члан остаје да меша котлић, а остали се наредних сат или два често изгубе да обиђу пријатеље и познанике међу осталим тимовима.

Искористио сам ту прилику да лутам од екипе до екипе, а то може да буде опасно јер се наздрављање углавном алкохолним пићима домаће радиности - подразумева.

После обиласка и повратка за свој котлић, неко са слабијим карактером могао би да буде мање концентрисан на кување. Ја, наравно, нисам имао тај проблем.

Понекад се зато стиче и утисак да су здравице једнако важан део такмичарске стратегије као и зачини.

После наизглед дугог мешања и крчкања долази део у којем се поступак припреме разликује од екипе до екипе. Ми смо додали љуту паприку и сок од куваног парадајза, па наставили да мешамо.

Када месо додатно омекша, почиње завршно дотеривање укуса и мириса. Тада свака екипа долази до изражаја, јер управо зачини и њихов међусобни однос могу да направе разлику.

Неко воли да гулаш „намирише“ великом количином различитог биља и печурака, неко га „залије“ црним вином, а ми смо нашем додали црну чоколаду, црно пиво и састојак који се не одаје.

Како се ближи крај кувања, котлићу се ритуално приближи још људи, а тако је било и овог пута. Више људи и пролазника око котлића, значи и већа потрошња „ватрене водице“. Зато ме је, на моје задовољство, обрадовала реченица: „Гаврило, иди по кајсију, нема је више, а људи су жедни“.

Тада ми је постало јасно да је најбоља ракија управо моја.

Ко је победио? Ионако смо имали најбољи гулаш

Уследио је и наилазак професионалних кувара који су дегустирали гулаше. Коментар на наш односио се на љутину, али нису захтеване измене, што је увек добар знак.

Када је угашен пламен и узорак однет жирију на оцењивање, могли смо и сами да пробамо шта смо скували чиме смо установили да је професионални кувар овога пута, делимично, био у праву.

Уз добру атмосферу око котлића, по обичају никог претерано није занимао одлазак на проглашење победника, па ни ове године не знамо ко је освојио награду. То, међутим, није променило наше уверење да је наш гулаш био међу најбољима.

Куваће се и следеће године, са истим рецептом, можда неким новим тајним састојком, сигурно мање наздрављања и амбицијом да се коначно освоји прво место.

Један од најновијих примера је „Диор“, који је средином септембра отворио ресторан у центру Милана, у сарадњи са Енриком Бартолинијем, куваром са три Мишленове звездице.

Ресторан је замишљен као место у које се долази током читавог дана, од доручка до вечере. На вечерњем менију је петнаестак јела, међу којима и једно од познатијих Бартолинијевих: рижото са горгонзолом и цвеклом.

Дегустациони мени од пет тањира кошта 150 евра, док је понуда за ручак једноставнија и укључује салате и сендвиче.

„Диор“, међутим, није први који је спојио моду и гастрономију.

„Гучи“ је још раније отворио своје Остерије, међу којима је и ресторан у Фиренци, у сарадњи са славним „шефом” Масимом Ботуром.

„Булгари“ од 2017. године сарађује са троструким Мишленовим куваром Ником Ромитом, а његови ресторани данас постоје у више светских градова, међу њима у Милану, Риму, Паризу, Токију и Дубаију.

„Фенди“ је у Милану ушао у гастрономију кроз сарадњу са рестораном Лангостериjа, док је „Прада“ купила историјску миланску посластичарницу Маркизи. Група LVMH, власник брендова као што су Луј Витон и Диор, преузела је такође једну од познатих миланских посластичарница, Кова.

„Луј Витон“ последњих година развија читав гастрономски свет око свог бренда. У Милану је, у сарадњи са породицом Ћереа, власницима ресторана Да Виторио, отворен пројекат у палати Таверна који укључује ресторан и кафић, у самом центру града.

Зашто се модне куће одлучују на гастрономију

Један од одговора налази се у томе што се променио начин на који се доживљава луксуз. Производ је и даље важан, али све већу вредност има и оно што му претходи и оно што га прати: амбијент, услуга, атмосфера и искуство.

„Брендови покушавају да оду даље од физичког производа и око њега изграде искуство којим могу да испричају своје вредности, естетику и историју. Храна је постала један од начина да то ураде“, каже Виториа Веронези, директорка мастер програма Fashion Experience and Design на Универзитету Бокони у Милану.

У таквом концепту ресторан није издвојени бизнис, већ део идентитета модне куће. Ентеријер, тањири, униформе особља, начин сервирања, амбалажа, па чак и лого на пени капућина, све је осмишљено тако да припада истом визуелном свету.

У кафићу „Луј Витона“ у миланској улици Монтенаполеоне, на пример, тањири носе мотиве и лого бренда, који се појављује и на капучину и колачима.

Цене су, наравно, у складу са адресом и брендом: појединачни колач кошта 18 евра, а кроасан четири.

За модне куће овакви простори имају и другачију функцију. У њихов свет могу да уђу и људи који можда неће купити торбу или хаљину из најскупље колекције. Али није реч само о привлачењу нових купаца.

Ресторани и кафићи често су намењени и постојећој клијентели, због чега се налазе у оквиру продавница, у њиховој непосредној близини или на најпрестижнијим градским адресама.

Постоји, наравно, и пословни разлог. Гастрономија доноси додатни приход, а луксузним кућама омогућава да део пословања развијају независно од сезонске продаје одеће и аксесоара. Истовремено, купац у простору бренда проводи више времена.

Зато се ресторан може посматрати и као својеврсни наставак (flagship) продавнице само са другачијим разлогом за долазак. Мода, дизајн, уметност, гастрономија и култура налазе се на истом месту.

Друштвене мреже додатно подстичу тај модел. Атрактивно јело, препознатљив лого или упечатљив ентеријер лако постају фотографије и видео-снимци које гости сами објављују. Ресторан тако добија и улогу маркетиншког канала.

На менију нема екстраваганције

Занимљиво је, међутим, да гастрономија у овим ресторанима често није посебно експериментална. Напротив, на менијима се могу наћи позната и традиционална јела, само припремљена од врхунских састојака.

Енрико Бартолини у свом ресторану са три Мишленове звездице експериментише са укусима и сложеним јелима. У ресторану који је отворио са „Диором“, међутим, налазе се и класици попут шпагета качо е пепе и бранцина на пари са поврћем.

Сличан приступ има и Нико Ромито у ресторанима 'Булгари'. На менију су, између осталог, пармиђана и паста са парадајзом, јела која су једноставнија, позната гостима и која могу да се једу без посебне церемоније.

„Ко посећује ресторане модних брендова тражи лепоту, пажљиву услугу и пријатно искуство, али углавном преферира сигурнију кухињу, мање усмерену на експериментисање“, наводи новинарка специјализована за гастрономију и хотелијерство Ана Прандони.

За куваре сарадња са модним кућама такође има своје предности. Бренд може да обезбеди простор, ентеријер, посуђе и комплетан визуелни идентитет, као и улагања која би класичном ресторану било много теже да сам финансира. Кувар, с друге стране, добија приступ новој публици и међународној видљивости.

Од Милана до Токија – гастрономија луксузних брендова осваја свет

Овај спој се зато шири далеко изван Италије. „Луј Витон“ има ресторане и кафиће у Паризу, Дохи, Бангкоку, Осаки и другим градовима.

„Тифан“ има свој Блу бокс кафе (Blue Box Café) у Њујорку. „Гучи“ Остерија постоји у Фиренци, Беверли Хилсу, Токију и Сеулу. „Диор“ је гастрономски концепт развио и у свом историјском седишту у Паризу, где је ресторан Monsieur Dior поверио кувару Жану Имберу.

Посебно важно тржиште постала је Азија, где се последњих година отвара све више ресторана повезаних са великим луксузним брендовима.

Италија је, наравно, природно место за овај спој. А Милано, као једна од светских престоница моде, у томе има посебно место.

„Армани“ већ годинама има свој кафић и ресторан у граду, где је бренд присутан у детаљима, од папирних убруса до чоколадице која се служи уз кафу.

Модне куће тако постепено шире простор у којем комуницирају са својим клијентима. Уместо да се сусрет заврши куповином, он може да се настави уз кафу, ручак или вечеру.

Луксуз се на тај начин све мање везује само за оно што купујемо, а све више за места на којима боравимо и искуства која памтимо.

А ако је некада модна ревија била начин да бренд покаже своју нову колекцију, данас се део те приче може одвијати и за столом, уз тањир, чашу вина или шољицу кафе.

„Драги пријатељи, прво што бих желео да вам кажем је нешто сасвим једноставно. Хвала Богу, хвала вама. Хвала вам на храбрости, хвала на вашем присуству, хвала на вашој вери. Ви сте свеци Француске“, поручио је папа присутнима на француском језику.

Свечано бдење обухватило је разговор са папом, позоришну представу, концерт савремене хришћанске музике, као и изложбу „Света Христова туника“, реликвије која се чува у Аржантeју.

Папин долазак у Париз претходно је био обележен великим бројем људи на улицама. Према наводима „Фигароа“, око 300.000 људи дочекало га је док је пролазио папамобилом кроз центар француске престонице.

Лав XIV данас наставља посету Паризу, где су током дана предвиђени обиласци и сусрети, као и велика миса на Тргу Конкорд и Јелисејским пољима. Очекује се око 600.000 верника.

Крајем дана папа ће отпутовати у Лурд, где ће одржати молитву у пећини Масабијел.

Због велике мисе у Паризу биће затворено десетак станица метроа. Како је најављено, миси ће присуствовати и бројне политичке личности и кандидати за председничке изборе 2027. године, међу којима Марин ле Пен, Габријел Атал и Едуар Филип, док француски председник Емануел Макрон неће бити присутан, наводи „Фигаро“.

„Пошто је програм бесплатан, позивам све да дођу, али због ограниченог броја места карте се деле и могу да се јаве на број Дечјег културног центра Београд и да преузму своје карте“, рекао је Дубовац у Београдској хроници.

Гости из 14 земаља, ове године и Кина

На овогодишњем фестивалу учествоваће деца из 14 земаља, а посебни гости стижу из Кине.

Дубовац истиче да је последњих година постало својеврсно правило да Радост Европе, осим учесника са европског континента, угости и децу из других делова света. Прошле године то су били гости из Намибије, а ове године из Кине.

Кинески културни центар у Београду биће домаћин Сусрета пријатељства, док ће хор Дечјег културног центра Београд у част гостију извести и песму на кинеском језику.

„Ја следеће године маштам да буде неко из Јужне Америке“, каже Дубовац.

Пријатељства која трају деценијама

Посебност Радости Европе од њеног оснивања јесте то што деца из иностранства током боравка у Београду живе у домовима својих вршњака.

Према речима Дубовца, сваке године у Београд стигне у просеку између 250 и 300 гостију из иностранства, па фестивал не би било могуће организовати без породица које отварају своје домове деци.

„Захваљујем свим породицама које сваке године примају малишане у своје домове, јер без њих не бисмо могли да реализујемо ову манифестацију“, нагласио је Дубовац.

Захвалио је и деци домаћинима, истичући да се дружења започета током неколико фестивалских дана често настављају годинама.

„Када се заврши цела манифестација, то су пријатељства која трају и по 10, 20, 30 година“, додаје Дубовац.

„Загрљај је увек праве величине“

Овогодишњи слоган „Загрљај за све“, објашњава Дубовац, изабран је као одговор на време у којем људи све више комуницирају посредством мобилних телефона, таблета и рачунара, а све мање непосредно.

„Некако смо заборавили на додир. И зато смо одлучили да тема буде ‘Загрљај за све’, зато што је загрљај увек праве величине“, каже Дубовац.

Како истиче, загрљај може да значи „добродошао си“, али и да пошаље једноставну поруку – „ту сам за тебе“.

Управо такву поруку Београд ће последњег дана фестивала послати свету. Карневал ће почети у подне на Тргу републике, а завршити се код Победника, где ће учесници направити велики заједнички загрљај.

„Направићемо једну велику фотографију и разгледницу коју ћемо послати из Београда целом свету“, поручио је Дубовац.

Према подацима које је прикупио Медицински факултет Кек при Универзитету Јужне Калифорније, укупна конзумација међу млађим одраслим особама опала је за готово два одсто, док је учестало опијање смањено за више од осам одсто у периоду од 2022. до 2024. године.

Истраживање је обухватило анализу података из Националне анкете о здравственом интервјуу, у којој је учествовало 114.352 пунолетних грађана Сједињених Америчких Држава. Иако је реч о првом забележеном паду од почетка пандемије вируса корона, стручњаци упозоравају да су опште стопе конзумације алкохола и даље изнад нивоа забележеног пре 2020. године.

„Охрабрује чињеница да видимо пад употребе алкохола по први пут од почетка пандемије. Међутим, употреба остаје изнад претпандемијског нивоа и одређене групе настављају да имају забрињавајуће трендове“, навео је др Брајан П. Ли, главни аутор студије.

Опасни трендови међу старијом популацијом

Група на коју Ли посебно упозорава су грађани старости између 50 и 64 године. Ова демографска категорија наставила је да конзумира алкохол по стопама знатно вишим него пре пандемије.

Према резултатима студије, између 2018. и 2024. године редовна конзумација алкохола у овој старосној групи порасла је за готово четири одсто, док је прекомерно и тешко пијење забележило драстичан скок од више од 36 одсто.

„Охрабрујући национални пад не би требало да засени чињеницу да су неке групе и даље изложене повећаном ризику. Тешко опијање међу особама старости од 50 до 64 године порасло је за више од трећине од 2018. године“, истакао је Ли.

Како је објаснио, овај тренд је посебно забрињавајући јер старија популација носи веће ризике од здравствених компликација изазваних алкохолом. Старије одрасле особе имају већу вероватноћу да развију озбиљна обољења попут болести јетре, цирозе, кардиоваскуларних проблема и карцинома повезаних са алкохолом, чак и када конзумирају исту количину пића као знатно млађи људи.

Жене и млади мењају навике

Занимљиви су и подаци који се односе на разлике између мушкараца и жена. Истраживање је показало да су мушкарци забележили већи укупни пад употребе алкохола – 2,4 одсто, у поређењу са 1,1 одсто код жена.

Међутим, када је реч о тешком опијању, жене су направиле знатно већи рез. Код њих је забележен пад од девет одсто, док је код мушкараца смањење износило 7,7 одсто.

Највећи помак забележен је код такозване Генерације Зед. Младе одрасле особе из ове групе смањиле су укупну конзумацију алкохола за пет одсто.

Миленијалци су, са друге стране, остварили најзначајније смањење екстремних навика – прекомерно пијење код њих је у периоду од 2022. до 2024. године опало за чак 17 одсто.

Стручњаци ове позитивне помаке делимично повезују са новим трендовима попут „свесног пијења“ и све већим окретањем ка безалкохолним алтернативама.

Ли је за америчке медије навео и могућност да млађе генерације у неким државама алкохол замењују другим супстанцама које су легалне, што би могло делимично да објасни ниже стопе конзумације алкохола. Поред тога, важну улогу имају и друштвене норме и понашање унутар група вршњака.

„Алкохол је уско повезан са културним нормама и притиском вршњака. Зато пијење мањих количина може почети међу неколико људи у вашој групи из одређених разлога, а онда то постаје домино ефекат, па цела група почиње да пије мање“, нагласио је амерички научник.

Пандемија променила навике

Пандемија је оставила сложен траг на навике становништва широм света. У почетку је забележен снажан пораст конзумације алкохола, који се повезивао са стресом, анксиозношћу и вишемесечном изолацијом.

Иако америчка студија сада указује на почетак стабилизације, општа слика није уједначена. Млађе генерације постепено усвајају здравије обрасце, док се код појединих старијих група бележи наставак ризичног понашања.

Због тога медицински стручњаци упозоравају да превенција не може бити једнака за све старосне групе. Подаци показују да се обрасци конзумације значајно разликују, па би и приступ превенцији требало прилагодити групама које су најизложеније ризику.

„Ови налази сугеришу да напори за превенцију употребе алкохола морају постати прилагођенији специфичним популацијама. Различите групе показују различите обрасце, а разумевање тих разлика могло би нам помоћи да развијемо далеко ефикасније стратегије превенције и лечења у месецима који долазе“, поручио је Ли.

Њена популарност расте невероватном брзином, па се данас може наћи на полицама готово сваког супермаркета, са глобалним тржиштем за које се процењује да ће достићи вредност од 5,5 милијарди долара у 2026. године.

Да би открили шта се заиста дешава у телу приликом редовног конзумирања овог пића, истраживачи са универзитета у Абериствиту спровели су детаљну анализу. Тим научника је организовао осмонедељно насумично, контролисано испитивање на 40 здравих добровољаца.

Једној групи учесника давана је пажљиво контролисана доза комбухе сваког дана, док је друга група добијала плацебо напитак у виду воде са укусом.

Испитивање је било двоструко слепо, што значи да ни учесници ни истраживачки тим нису знали ко тачно пије праву комбуху, а ко плацебо, објашњава извештај о овом истраживању.

Научници су анализирали узорке урина и крви пре и после испитивања, како би пратили нивое полифенола и других познатих једињења присутних у комбухи. Резултати су показали позитивне помаке у одређеним здравственим индикаторима код групе која је конзумирала ферментисани чај.

Међутим, када је у питању смањење стреса, тестови су показали да напитак није имао никакав мерљив утицај на биолошки одговор организма на стресне ситуације.

„Мој тим тренутно проучава хемијску природу промена које су настале пре и после испитивања", навела је др Аманда Лојд, водећа истраживачица на овом пројекту.

„Чај је заиста комплексан материјал богат различитим својствима, а начин на који га ферментишете, правите и складиштите покреће низ различитих процеса који мењају његову хемијску структуру", напомиње др Лојд.

Тајна микробиома и биоактивних једињења

За проучавање одговора на стрес, тим је укључио и универзитетске психологе. Пројекат финансира британска државна агенција за технолошке иновације, а истраживачи су блиско сарађивали са локалном компанијом која производи комбуху на бази традиционалних метода. Кроз употребу напредних научних техника, тим анализира биолошки активне хемикалије и њихове промене током времена.

Докторка Лојд истиче да је и сама корисница функционалне хране, али наглашава да ниједан појединачни производ не може да замени здраву и уравнотежену исхрану.

„Ако желите да будете здрави, једите добру храну. Не желим само ова скупа пића на свом столу у канцеларији, морам да водим рачуна о основним потребама организма", истакла је др Лојд.

Њен савет потрошачима је да увек траже традиционалну, „живу" комбуху која садржи живе микроорганизме. Такав напитак треба да буде природно газиран, а не вештачки обогаћен угљен-диоксидом, и обично има знатно другачији укус од високопроцесуираних комерцијалних варијанти.

Научна заједница показује све већи интерес за овај напитак. Докторка Ема Шорт, консултанткиња за хистопатологију специјализована за гастроинтестиналну патологију, објашњава да је цревни микробиом кључан за опште здравље.

„Цревни микробиом је предмет мог проучавања, а главни интерес ми је како можемо да га променимо и унапредимо ради бољег здравља", рекла је Шорт.

Према њеним речима, до 2025. године спроведено је мање од 10 клиничких студија на људима, јер се већина претходних истраживања ослањала искључиво на лабораторијске услове. Ипак, новије анализе доносе конкретније податке.

Тако системски преглед из јуна 2025. године указује да комбуха директно и позитивно утиче на цревну микробиоту. Процес ферментације ствара корисне бактерије, квасце и органске киселине попут сирћетне и млечне, које имају антимикробно деловање и спречавају раст штетних патогена у цревима.

Тачан састав комбухе варира у зависности од времена ферментације, температуре и специфичних микроорганизама у такозваној „скоби" култури (симбиотска култура бактерија и квасаца). У свом најчистијем, идеалном облику, овај напитак би требало да садржи искључиво чај, шећер и скоби културу, без вештачких додатака и арома које маскирају његову праву природу.

На Фрушкогорском маратону, са пуним ранцем и планинарском опремом, упознао је чланове покрета „Новембер проџект Нови Сад“. Ослободио се терета, узео патике и придружио им се на стази.

„Први дан одмах трчање, степеништем од Цркве светог Јураја на Петроварадину горе до тврђаве. Горе доле, горе доле – умро. Мислим, не знам шта ме снашло. Е после сам кренуо да трчкарам тако по километар, два, три, четири, пошто никад у животу нисам трчао. И ево сада трчим, најдуже стазе су ми 64 километара, рецимо Тара 64 километара, Стара планина“, истиче Иван.

Инспирација млађим тркачима

Данас за њега знају сви рекреативци који јутра почињу Београдским кејом.

„Жиле долази на наш сваки тренинг, ту је два пута недељно. То је њему премало, он човек тренира вероватно четири или пет пута недељно, а нама је свима он инспирација. Што се нас тиче, ми бисмо волели само да можемо да трчимо у његовим годинама и то ће бити довољно“, наводи Михајло Јовановић, покрет „Новембер проџект Нови Сад“.

Милица Новаковић поручује да је фасцинирана Жилетом, како га од милоште зову.

"Не знам да ли он спада у један одсто популације, ако и толико који то раде. Генерално људи не верују када им кажем да човек који има 75 година тренутно тренира са нама редовно годинама. Он истрчи један маратон у недељу дана, а некад чак и два, ми просто не верујемо. Ми кажемо – који је твој рецепт? То је Жиле, нема рецепта, то је просто Жиле“, додаје Милица.

Најстарији Србин који је истрчао осам најважнијих светских маратона

Најстарији је Србин који је истрчао осам најважнијих светских маратона у Токију, Бостону, Лондону, Берлину, Чикагу, Њујорку, Kејптауну и Сиднеју. Списак осталих је предугачак, али најтежи је онај нулти, којим је упркос несвакидашњим препрекама, показао невероватну вољу.

„За време короне, био сам закључан и онда хајде да пробам. Онда сам ту седам сати се вртео по дворишту, направио 64.000 корака, то је био први маратон. После сам мислио да ми буде први прави маратон атински, међутим атински је исто због короне отказан, и онда сам трчао Истанбул у истом термину. Када сам се вратио, зет је седео са неким друштвом, и каже – ево човек истрчао маратон у седамдесетој години“, присећа се Иван.

Следећи корак је маратон у Шангају, а у међувремену трчаће, како каже, у комшилуку. Жеља му је да трчи у Доломитима, затим Исланд, Данска, а након тога, вратиће се планинарењу. Ранац на леђа, каже, па куд га пут нанесе.

„Упадљиво дуги нокти атипичних облика могу значајно да наруше функцију шаке, у том смислу да наруше фину ситну моторику, као што је додиривање ситних предмета или држање чак оловке у школи. То значајно може да поремети и статику, и да утиче касније и на дегенеративна оштећења коштано-зглобног система“, напомиње дерматолог др Лидија Јорданов.

У свету девојчице почињу да раде нокте већ са 12 година, а тај тренд пренео се и код нас. И још један – „Ако није виђено, није се ни догодило“.

Тако девојчице на друштвеним мрежама постављају видео у коме показују како су се улепшале, па се с правом поставља питање да ли је управо то повод да се оде код маникира.

О последицама не размишљају, а оне могу да изазову здравствене проблеме.

„Сам простор испод нокатне плоче је одлично станиште за развој микроорганизама, бактерија – стафилокока, псеудомонаса, али и врло досадних и упорних гљивица које се дуго и упорно лече“, напомиње др Јорданов и додаје да постоји још један врло важан проблем, а то је континуирано коришћење УВА лампи у козметичким салонима.

„Дуготрајна континуирана изложеност УВА зрачењу нокатних плоча, али и околне коже, може да доведе до мутације, односно до канцерогенезе, односно до трансформације једне здраве ћелије у малигну”, упозорава др Лидија Јорданов.

Дерматолози саветују: ако баш желите да радите вештачке нокте, онда бар сачекајте прву матуру.

Према њеним речима прва и основна област у којој је потребно направити системске промене јесте образовање. У нашем образовном систему знаковни језик још увек није званично интегрисан у наставу, што директно утиче на когнитивни развој и домете глуве деце.

„Код нас се знаковни језик не користи у образовању, већ се фокус ставља на рехабилитацију говора. То доводи до последица да ниво образовања ове деце често није у складу са њиховим стварним когнитивним способностима, а све због неприступачности језику. Глуве особе се увек залажу за двојезично, билингвално образовање, у коме се српски знаковни језик користи као језик наставе“, истакла је Гордић и објаснила да је научно доказано да рано излагање знаковном језику даје најбоље резултате.

„Знаковни језици заправо развијају когнитивне способности, супротно од онога што људи мисле. Моје дете чује, али са њим знакујем од самог почетка. Још пре него што је проговорило, ми смо могли да комуницирамо јер је бебама покрет много својственији од говора.“

Тумач је мост за обе стране

На тржишту рада и сфери запошљавања, проблем комуникације је највећа препрека. Чак и када глува особа успе да заврши виши ниво образовања уз огроман труд, најчешће завршава на мануелним пословима који не одговарају њеним квалификацијама, док се улога тумача често погрешно разуме.

„Када говоримо о препрекама, најчешће се каже: 'То је тумач за глуве'. Међутим, тумач је подједнако потребан и чујућој особи. Потребан је, рецимо, шефу како би обавио разговор са својим запосленим и успешно водио посао. Тумачи су заправо мостови у комуникацији између нас као корисника знаковних језика и чујућих особа“, објаснила је секретарка Градске организације глувих Београда.

Ипак, постоје и позитивни примери и значајни кораци напред. Градска организација глувих Београда ове године је обележила значајан јубилеј – 100 година постојања. Поред тога, направљен је и велики искорак у стандардизацији учења језика.

„Пре неколико година акредитовали смо школу за учење српског знаковног језика, од нивоа А1 до Ц2. Уз подршку програма Ерасмус+ и пројекта 'Знакујмо', израдили смо уџбенике за нивое А1 и А2, а сада је завршен и уџбеник за ниво Б1. Оно што је заједници глувих изузетно важно и на чему инсистирамо јесте да су предавачи у нашој школи глуве особе, као изворни корисници језика који су прошли одговарајућу обуку.“ рекла је Гордић, и додала да – иако у Београду организација окупља око 1.500 активних чланова, на располагању имају свега пет тумача, као и један глуви релеј-тумач, који је кључан за комуникацију са странцима, глувослепим особама или особама са вишеструким инвалидитетом.

Пет тумача на 17 београдских општина далеко је од довољног, а ситуација је још комплекснија у унутрашњости Србије. Док у већим центрима попут Чачка постоје тумачи, мања места и околна села остају непокривена.

Спас у свакодневном функционисању донела је модерна технологија.

„Све што је у здравству, од самог заказивања прегледа које се врши телефоном, захтева подршку. Данас имамо онлајн услугу превођења која ради на територији читаве Србије. Глуве особе преко апликације могу да добију услугу тумача који дежура и чека позив. То је драстично олакшало ствар, јер тај тумач може одмах да преведе разговор глуве особе са било којом чујућом особом, без обзира на то где се у Србији налазе“, закључила је Слађана Гордић секретарка Градске организације глувих Београда, гостујући у Јутарњем програму радија, и упућутила позив свим чујућим особама које желе да науче макар основе српског знаковног језика да им се обрате и тиме учине велики корак ка инклузивнијем друштву.

„Све зависи од њиховог генетског наслеђа", наводи Дезмонд Тобин, професор дерматологије на Универзитетском колеџу у Даблину.

Коса добија своју боју од пигмента званог меланин, који производе специјализоване ћелије познате као меланоцити. Ове ћелије се налазе унутар фоликула длаке, а постоје два главна типа пигмента.

Еумеланин је заслужан за производњу смеђих и црних нијанси, док феомеланин доприноси жутим и црвеним тоновима косе. Количина и врста меланина коју производи фоликул у великој мери одређују боју длаке која из њега расте.

Генерално гледано, више еумеланина значи тамнију косу. Активност фоликула длаке није нужно фиксирана током раног животног доба. Како деца расту, биолошки сигнали који контролишу производњу пигмента такође могу да се промене.

На пример, током трудноће, високи нивои естрогена и прогестерона могу подстаћи тамњење косе јер тело производи више еумеланина.

Од светлих увојака до бринета

За многе плавокосе девојчице и дечаке, највидљивије тамњење дешава се око пубертета. Према речима Тобина, ово се обично дешава између десете и тринаесте године живота. Вероватно су управо хормонске промене током пубертета, попут раста нивоа естрогена и андрогена, те које стимулишу повећану производњу еумеланина. Ови хормони постепено претварају плаву косу у тамнију.

„Они који остану плавокоси типично имају генетски предодређено смањење у формирању еумеланина", додаје Тобин.

Тачан механизам путем којег хормони изазивају ову промену, међутим, и даље представља мистерију за научну заједницу. Један траг долази од групе хормона који се зову меланокортини.

Један од њих је алфа-хормон који стимулише меланоците, познат по томе што даје упутства ћелијама да производе више пигмента. У људској кожи, овај хормон се активира под утицајем ултраљубичасте светлости, што оштећује ДНК у ћелијама коже и доводи до препланулости.

Ипак, када је у питању коса, процес је знатно сложенији. Научници још увек нису доказали да пораст нивоа тестостерона, естрогена или било ког другог специфичног хормона директно изазива тамњење плаве косе.

Систем меланокортина показује да хормони могу да нареде ћелијама да праве више еумеланина, али остаје нејасно да ли су те промене заиста одговорне за промену нијансе током пубертета.

„Још увек нисмо идентификовали гене који контролишу овај процес", објашњава Војчех Браницки, истраживач који проучава генетику људске пигментације на Јагелонском универзитету у Пољској.

Генетска лутрија и нови трендови

Једна од могућности јесте да хормони утичу на фоликуле дечје косе другачије, у зависности од њихове специфичне генетске позадине. Недавна генетска истраживања идентификовала су чак 124 гена која играју улогу у одређивању боје косе, чиме је значајно проширено досадашње знање. Ипак, истраживачи тренутно не знају који тачно гени интерагују са хормонским променама у пубертету, због чега су неопходна даља испитивања.

Као што Браницки претпоставља, код неке деце хормони би могли да подстакну производњу меланина или транспорт пигмента унутар самог фоликула.

Двоје деце може започети живот са сличном плавом косом, али потпуно другачије реаговати на промене у телу како се развијају. Једно дете може наставити да производи мало еумеланина и остати плавокосо, док би фоликули другог детета могли постепено да појачају производњу пигмента и створе нове, тамније власи.

Док наука полако расветљава сложене биолошке механизме, козметичка индустрија се све више окреће трендовима који славе ове природне процесе. Технике бојења данас често опонашају управо те суптилне, сунцем посветљене праменове из детињства, наглашавајући индивидуалну природну лепоту уместо потпуног прекривања природних промена.

Истраживања о варијацијама људског генома напредују великом брзином, али научници истичу да многи биолошки аспекти пигментације тек чекају своје објашњење.

Расветљавање тачног генетског механизма тамњења косе могло би у будућности пружити драгоцене информације не само о естетским променама, већ и о превенцији озбиљних здравствених стања повезаних са поремећајима пигментације, попут меланома.

После повратка из армије, Чика Гојко је наследио оца и остао за тезгом. Пре тога је, каже, од најраније младости био посвећен пољопривреди.

„Шездесет и пет година. Од 1963. године, када сам дошао из армије, наследио сам оца. Пре 65 година сам почео да радим. Од 15. године се бавим производњом. Био сам у Косовској Митровици, Блацу, Куршумлији, продавао сам лубенице. Али када сам дошао из армије, остао сам овде“, рекао је Гојко.

За све те године постао је једно од препознатљивих лица пијаце. Са муштеријама је одавно више од продавца.

„Овде ме и врапци знају. Људи ме зову на кафу. Свакога знам. Муштерије ми доносе пиво, а жене штрудлу. Мене сви поштују овде. Ја сам најстарији овде“, додао је он.

До тезге га је довела љубав према пољопривреди. После гимназије уписао је музичку школу, али је убрзо схватио да га више привлачи рад на земљи.

„Ја сам уписао музичку школу кад сам завршио гимназију и напустио сам. После сам са сомборском паприком положио пољопривреду и тракторски испит. Нико у селу није имао возачку дозволу тада“, рекао је Гојко.

Ђерам пијацу сматра својом другом кућом, па му, каже, није тешко ни да устаје пре првих петлова. Када стиже роба, буди се већ у три сата, док осталим данима устаје у пет.

Његова супруга има 90 година и више не може да ради као некада, али и даље помаже у домаћинству.

„Моја жена има 90 година, она не може више да ради. А у пет сати је некада била у хали. Сада чува кокошке и прасице и класира паприку. Кад донесе кући, помаже“, истакао је најстарији продавац на пијаци.

Иако је загазио у девету деценију, Чика Гојко не планира да се још опрашта од тезге. Биће ту, каже, све док не захладни, а онда ће, као и претходних година, направити паузу до пролећа.