Судија Бенатан Прекршајног суда Садарк реаговао је на одлуку пороте тако што је Раселу Бранду објаснио да, пошто је проглашен кривим за силовање, неће моћи да избегне затворску казну. Пресуда против педесет једногодишњег комичара, глумаца и, од периода пандемије, продесничарског политичког коментатора, биће изречена већ у понедељак.

Од британског ј…ча године до силоватеља

Расел Бранд је у младости, по сопственом признању, био зависник од тешких наркотика са озбиљним проблемима са менталним здрављем. Његова манична природа и изузетна елоквенција за особу скромног образовања по британским стандардима, донела му је 2000. године улогу водитеља на тада глобално популарној музичко-забавној телевизијској станици МТВ.

Праву славу стекао је четири године касније улогом водитеља у риалити програму „Велики брат – велика уста“, који је на британском Каналу 4 емитован уз први мега риалити хит „Велики брат“.

Део јавне персоне Расела Бранда као комичара, а касније и глумца, био је његов необуздан промискуитет.
Његови јавни испади донели су Бранду титулу „Ј…ча године“, коју је у то време без пардона проглашавао најтиражнији британски таблоид Сан.

Но, оно што је било нормализовано почетком 21. века, у његовој трећој деценији нашло је судски епилог.
Увод у такав расплет, иронично, је био документарни филм „Расел Бранд: На очиглед свију“ у продукцији британског Канала 4, који га је пре две деценије претворио у мега звезду.

Критичари тог филма истицали су да су „сведочења“ наводних Брандових жртава била снимана као да су права, пошто је женама сакривен идентитет, али да су у ствари оптужбе и сећања изговарале глумице, а не стварне особе. Иако та критика стоји и не говори у суперлативу о уређивачкој политици савременог Канала 4, тај документарни филм послужио је као замајац за полицијску истрагу, која је резултовала окривљујућом пресудом.

Најубојитија тачка оптужнице, односи се на силовање обожаватељке, коју је срео 2009. године после наступа у позоришту Хамерсмит Аполо, што је најважнија локација за наступ било код комичара, који жели да себе сматра успешним у Британији. Њих двоје су прво добровољно ступили у сексуалне односе да би, три дана касније, у свом стану у северном Лондону Бранд анално напаствовао жену, која, као и остале особе, које су га оптужиле за сексуално узнемиравање или нападе, има право на доживотну анонимност одлуком Суда.

Порота је веровала њеном сведочењу у којем је истакла да ју је Бранд „повредио и озледио и да није престао“ иако му је рекла да не жели ту врсту односа. Бранд је осуђен и за сексуални напад на жену, која је 2004. или 2005. године радила у
једном лондонском радију. Комичар је пришао непознатој жени, пољубио је и стављао руке на њене груди и
задњицу.

Осуђен је и за инцидент из истог периода када је у једном бару у лондонском Сохоу пришао непознатој жени и ухватио је за груди. Проглашен је кривим и за напад пет година касније на Каналу 4 када је једној од запослених жена изненада ставио главу у крило и покушао да иницира орални секс.

Она је напад тада пријавила шефу, а суду је рекла да је била „згрожена и згађена“ Брандовим понашањем.

Политичко или етичко суђење?

Расел Бранд је пресуду саслушао мирно. Стручњаци за читање са усана су „прочитали“ да је свом адвокату рекао да је „у
реду“. Његова друга супруга Шкотланђанка Лора Галачер са којом је у браку девет
година и има две кћерке, подржавала га је присуством током целог шеснаестодневног суђења упркос позивима левице да га се одрекне.

Сам Бранд изгледао је сталожено док га је полиција спроводила у притвор до изрицања пресуде пошто му је кауција ускраћена. Његов отац реаговао је оценом да је пресуда неправедна и „поражавајућа“. Но, треба приметити да се у једној од својих књига Бранд присећао како га је отац као тинејџера водио на Тајланд и платио му време са проституткама.
Они, који подржавају Расела Бранда, сматрају суђење „покушајем естаблишмента да ућутка политичког противника“.

Истичу да сам Бранд никада није крио своју промискуитетну природу у младости, те да је у својим двема аутобиографијама детаљно и веома отворено и критично говорио о том периоду. Бранд се окренуо политичком активизму 2009. године када се противио израелској војној акцији у Појасу Газе.

Сада је већ легендаран његов интервју са прослављеним водитељем БиБиСи-ја Џеремијем Паксманом у којем је Бранд позивао на отпор естаблишменту са позиције левице. Међутим, током пандемије, некадашњи комичар окренуо је политичке ставове за сто осамдесет степени.

Био је и даље веома критичан према естаблишменту, мултинационалним и фармацеутским компанијама, али овога пута са позиције деснице.

Његов подкаст је на друштвеној мрежи Икс стекао преко једанаест, а на Јутјубу превазишао шест и по милиона следбеника. Бранд је тако постао чест и омиљен гост америчких десничарских коментатора попут Меган Кели и Такера Карлсона. Његова најновија књига, објављена у августу ове године, „Како постати хришћанин за седам дана“ дочекана је међу његовим противницима као „провидан покушај да себе представи у најбољем светлу уочи суђења“.

Ако је стварно постао хришћанин, крај судског процеса овог кишног лондонског новембра, почетак је правог искушења Расела Бранда, који од понедељка постаје становник једног од британских затвора.

Како преноси Ватикан њуз, сусрет је протекао у срдачној и опуштеној атмосфери, уз кратак разговор, размену поздрава и неколико неформалних опаски. Дилан је током пријема носио црни дукс са капуљачом.

Ово није први пут да се Диланова музика и стихови повезују са порукама поглавара Католичке цркве. Папа Лав XIV је раније цитирао његове стихове у предговору књиге Разоружани и они који разоружавају: Мир је дар, коју је објавила Ватиканска издавачка кућа, упозоравајући на опасности глобалне трке у наоружању и претњу нуклеарног оружја.

Реч је о стиховима из песме Go Away You Bomb, коју је Дилан написао 1963. године, у јеку Хладног рата.

Композиција никада није званично снимљена нити се нашла на неком од његових албума, док је оригинални рукопис откривен тек 2013. године.

Дилан је већ имао прилику да се сусретне са једним поглаваром Римокатоличке цркве. Године 1997. наступио је на Националном еухаристијском конгресу у Болоњи, пред папом Јованом Павлом II и око 300.000 младих људи.

Том приликом извео је неколико својих познатих песама, међу којима и Knockin’ on Heaven’s Door.

У обраћању окупљенима, папа Јован Павле II осврнуо се и на Диланову песму Blowin’ in the Wind, цитирајући њене стихове у поруци о људском достојанству и путу вере.

Дилан, који има 85 година, сутра ће наступити у римској дворани "Palazzo dello Sport“, у оквиру турнеје која обухвата и концерте у Милану и Болоњи.

Како се наводи у документу који је освануо у јавности, позната уметница своју дугогодишњу брачну заједницу са четвртим и последњим супругом Бернаром д‘Ормалом, за којег се удала на верској церемонији у Норвешкој 1992. године, назива огромним промашајем.

„Данас сам дотакла дно свог очаја. Стрпљиво си ме уништавао, дан за даном, већ 30 година. Очајнички ми је потребно раме за плакање, подршка и присуство, а то су ствари које ти ниси способан да ми пружиш, те ти коначно поручујем шах-мат!", написала је Бардо у писму.

Поред критика на рачун емотивне хладноће, звезда је нагласила да јој је највише недостајао неко са ким би могла да води једноставан живот. Изражавала је жељу за партнером који би са осмехом прихватао свакодневицу коју му је нудила.

Своју поруку завршила је речју исписаном великим словима: "НАСМЕЈАН!!"

Објављивање ове преписке догодило се усред сложеног и изузетно напетог спора око њеног богатог наслеђа.

Исељење и расподела имовине

Глумица је преминула крајем децембра 2025. године у 91. години живота. Упркос дугогодишњем заједничком животу, она је у потпуности изоставила д'Ормала из свог тестамента.

Целокупну имовину завештала је свом сину Николи-Жаку Шаријеу и сопственој организацији посвећеној заштити животиња.

На сазнање да је изостављен из тестамента, д'Ормал је првобитно изјавио: „Ја сам био тај који јој је рекао да не желим апсолутно ништа. Одбио сам сваки поклон, јер нисам желео да људи говоре како сам је искоришћавао."

Због овакве одлуке, удовац је недавно приморан да напусти чувено имање у Сен Тропеу где је боравио последњих 35 година. Након што га је Бардо годинама финансијски подржавала, он, према речима новинара, нема ни банковни рачун нити картицу социјалног осигурања.

Представници Фондације „Брижит Бардо" оштро су одбацили тврдње о неправедном поступању према ожалошћеном партнеру. Званичници организације истичу да вила припада искључиво њима, будући да ју је сама оснивачица донирала фондацији још давне 1992. године.

Према њиховом званичном ставу, исељење представља законску обавезу и испуњење последње жеље славне глумице.

Правни оквири и продаја успомена

Брак између преминуле уметнице и њеног последњег изабраника никада није био правно признат према строгим француским законима, што удовцу данас додатно отежава правну борбу за било какав удео у заоставштини.

Ослањајући се на ове чињенице, наследници су организовали аукцију на којој су понуђени бројни лични предмети преминуле звезде, попут препознатљивих шешира и балетанки. Орели-Каролин Вијеге, адвокатица која заступа д'Ормала, наводи да је њен клијент тешко погођен новонасталом ситуацијом.

„Не смемо заборавити да он има 85 година и да је старија особа. Фондација се према њему понела срамотно, отеравши га са имања на нехуман начин. Заиста се питате одакле долази толика агресија према човеку који је са госпођом Бардо поделио 33 године живота", истакла је Вијеге.

Д’Ормал је претходно оспоравао продају њених личних предмета у корист фондације, а жалио се и да му је онемогућен приступ Мадраги, чувеној вили у Сен Тропеу у којој су заједно живели више од три деценије. Представници фондације оптужују удовца да је из куће износио вредне предмете. Председник фондације Макс Гацини посебно је поменуо нестанак аутомобила „мини моке“ који је припадао глумици.

Гацини раније је оптужио д’Ормала да „непрестано лаже", наводећи да он као администратор не може да станује у некретнини која припада фондацији. Директорка Жизлена Калмелс-Бок поручила да неће дозволити да се, како тврди, настави изношење ствари из имовине фондације.

У светлу ових дешавања, аукцијска кућа у Паризу најавила је продају интимне преписке коју је глумица водила са својим другим супругом, глумцем Жаком Шаријеом.

Реч је о колекцији од 19 аутентичних писама насталих крајем педесетих година прошлог века. Ови вредни списи додатно осветљавају њену рањивост, страх од напуштања и огроман притисак који је са собом носила планетарна слава.

Ту улогу тумачила је готово 20 година, почевши од филма Златно око (Golden Eye) из 1995. године, у којем се Пирс Броснан први пут појавио као Џејмс Бонд. У том остварењу Бонд се суочава са Алеком Тревељаном, познатим и као агент 006, којег игра Шон Бин.

Денч је наставила да игра М и када је Данијел Крејг преузео улогу Бонда у филму Казино Ројал (Casino Royale) из 2006. године. Тај филм означио је велику промену у тону серијала, који се од нешто неозбиљнијег приступа, са израженијим елементима научне фантастике у филму Умри други дан (Die Another Day), окренуо знатно мрачнијој и реалистичнијој атмосфери.

Лик М, који је тумачила Денч, умире у филму Скајфол (Skyfall) из 2012. године, након сукоба са Раулом Силвом, бившим агентом британске обавештајне службе МИ6, којег игра Хавијер Бардем.

Силва је желео да се освети М јер је дозволила да га заробе кинеске власти, након чега је месецима био изложен мучењу и покушао да изврши самоубиство.

Говорећи о тој улози у одломку из својих мемоара, који је објавио часопис Варајети, Денч је навела да је управо Крејг предложио да М буде убијена.

„Молила сам их да ми дозволе да коначно изађем иза свог радног стола. Па, на крају су ми то и дозволили... и онда су ме упуцали. Очигледно је Данијелова идеја била да ме убију“, рекла је Денч.

У шали је додала: „Али пре тога морала сам да претрпим понижење да ме Рејф Фајнс отпусти.“

Фајнс је играо Гарета Малорија, који се на почетку филма Скајфол појављује као председник парламентарног Одбора за обавештајне послове и безбедност и врши притисак на М да поднесе оставку.

Након њене смрти, Малори преузима функцију новог М, а Фајнс је ту улогу тумачио у свим наредним филмовима о Бонду.

Денч се осврнула и на гласине да је плакала када је сазнала да ће бити замењена.

„У штампи је објављено да сам плакала када су ми рекли да ће ме заменити. Наравно да нисам плакала“, истакла је глумица.

Подсетила је на бројне запажене улоге током своје каријере у серијалу и нагласила да је у филмовима о Бонду заправо провела дуже од било ког глумца који је тумачио чувеног агента.

„Зашто бих, побогу, плакала после двадесет величанствених година и осам филмова о Бонду? Што је, узгред, један филм више од Роџера Мура, глумца који је до сада најдуже тумачио агента 007“, истакла је Денч.

Глумица је говорила и о свом приступу улози, посебно о томе како је било играти жену која има ауторитет над Џејмсом Бондом.

„Волела сам да играм М јер је било сјајно што сам могла свим тим мушкарцима да кажем шта их следује и да их поставим на њихово место“, рекла је Денч.

Присетила се и сцене у којој се њен лик први пут сусреће са Бондом Пирса Броснана и назива га „сексистичким, женомрзачким диносаурусом“.

„Била сам опијена моћи“, рекла је Денч.

„Такође сам могла да носим веома лепа одела и претварам се да знам о чему говорим. Могла сам и да се играм разним технолошким справицама, иако у стварном животу не умем чак ни да расклопим даску за пеглање“, нашалила се глумица.

Будућност Џејмса Бонда поново је неизвесна откако се Данијел Крејг последњи пут појавио у тој улози у филму Није време за умирање (No Time to Die) из 2021. године. У том остварењу и сам Бонд губи живот, први пут у историји филмског серијала.

Према медијским наводима, један од фаворита за улогу новог агента 007 је Џек Лоуден, који је стекао популарност захваљујући серији Slow Horses.

Лоуден је до сада избегавао да конкретно говори о могућности да постане нови Џејмс Бонд, али није ни изричито одбацио ту могућност.

Превост није први пут гласао. Из Ватикана кажу да је редовно користио бирачко право на америчким изборима, и током двадесет година у Перуу, где је био мисионар, а потом и бискуп.

„Папа изражава своје уверење у право и дужност грађана да учествују у демократским процесима”, наводи се у саопштењу Прес-службе Свете столице, која подсећа на његову дугогодишњу праксу грађанског ангажмана.

Закони Илиноиса дозвољавају америчким држављанима уписаним у бирачки списак да гласају поштом и када живе у иностранству. Превост није изгубио америчко држављанство избором за папу, па и даље има право да учествује на изборима у својој земљи.

Нема документованих података да је неки папа после ступања на чело Цркве гласао на изборима у својој земљи. Није познато да су то чинили ни Јован Павле II, Бенедикт XVI  или Фрања, па поједини познаваоци ватиканских прилика сматрају да би ово могао бити први такав случај у историји.

Вест је политички осетљива и због тренутка у коме долази. Лав  XIV  је први папа рођен у Сједињеним Државама, а од почетка понтификата није крио неслагања са администрацијом Доналда Трампа о неким важним питањима америчке политике. Више пута је критиковао масовне депортације миграната и однос према странцима, а противио се и рату против Ирана, употреби војне силе и смртној казни.

Трамп је, са друге стране, јавно нападао папу, назвавши га „слабим када је реч о криминалу” и „веома лошим у спољној политици”, уз оптужбе да је превише близак левици. Тај неуобичајени сукоб америчког председника и папе отворио је расправу о односу религије, политичке моћи и хришћанских вредности у америчком друштву.

На изборима за Конгрес, који се одржавају на половини председничког мандата, одлучује се о контроли над Конгресом. Победа демократа омогућила би им да утичу на политичке одлуке током последње две године Трамповог мандата. У Илиноису се поред тога гласа и за гувернера, као и на неколико локалних референдума.

За кога је папа гласао није познато

Ватикан није саопштио његове политичке преференције и не намерава да то учини. Папино учешће на изборима није званично опредељење Свете столице, која је неутрална према страначким и изборним надметањима.

Ипак, остаје историјска чињеница да се папа који живи у Ватикану и предводи Католичку цркву широм света није одрекао свог америчког грађанског идентитета. Напротив, својим поступком је показао да учешће у демократскомживоту сматра не само правом већ и дужношћу сваког грађанина.

Објава је уједно промовисала њену колекцију мирисних свећа, која је била представљена у опису и на још две фотографије у оквиру исте објаве.

Бројни корисници друштвених мрежа одмах су критиковали њен избор костима. „Зашто мислите да су сиромашни људи који умиру поред пута костим за маскирање?“, упитао је један корисник, док је други написао: „Марта, погледај око себе, људи се овде боре да преживе“.

У недељу је Стјуартова дала изјаву медијима, међу којима су били Пејџ сикс и часопис Пипл, у којој је објаснила избор костима, али се тада није извинила.

Тврдила је да је њен костим „требало да скрене већу пажњу на веома озбиљан проблем бескућништва“, додајући да је узнемирена што је њен избор „увредио“ људе.

„Деценијама учим друге како да прославе Ноћ вештица – делим забавне, празничне рецепте, нудим јединствене идеје за ручне радове и дајем савете о организовању прослава и пријема како би се на најбољи начин обележио један од мојих омиљених празника у години“, рекла је Стјуартова.

„Узнемирена сам што је мој јучерашњи костим за Ноћ вештица, који је требало да скрене већу пажњу на веома озбиљан проблем бескућништва, увредио људе. То ми никада није била намера.

Бескућништво и даље представља један од највећих изазова и трајних проблема у Америци. То је тема до које ми је веома стало и уложила сам много времена и труда у подршку добротворним организацијама које се боре против ове дуготрајне друштвене кризе. Посвећена сам томе да и убудуће доприносим променама“, навела је она.

Међутим, неколико сати након објављивања те изјаве, Стјуартова је на Инстаграму објавила ново саопштење у којем се извинила.

„Тешко је признати када заиста погрешите. Моја претходна изјава није била довољна. Знам да се многи људи суочавају са економским потешкоћама. Ношење костима попут оног који сам ја изабрала било је неосетљиво и није било смешно. Искрено ми је жао“, истакла је она.

„Желим да знам колика је годишња плата свих оних којима је ово било у реду“, написао је један корисник. Други је упитао: „Волим Марту, али како је могуће да јој нико из тима за односе с јавношћу није рекао да то није добра идеја?“

Према званичним подацима, у Сједињеним Америчким Државама има најмање 770.000 бескућника. У међувремену, усвојено је на стотине нових законских прописа којима се криминализују спавање на отвореном и задржавање на јавним површинама. То се дешава након што је Врховни суд САД 2024. године пресудио да су такви закони уставни.

Хрњак је свирао бас гитару на прва три студијска албума Азре – Азра (1980.), Сунчана страна улице (1981.) и Филигрански плочници (1982.) – као и на легендарном концертном албуму Равно до дна.

Иако је у бенду провео само три и по године, учествовао је у стварању једног од најважнијих поглавља домаће рок музике. Његов бас био је важан део препознатљивог звука Азре, бенда чије су песме спајале рок, панк, реге и Штулићеве текстове о љубави, друштву и свакодневном животу.

Како је постао члан групе Азра?

Хрњаков улазак у Азру догодио се скоро случајно. У својој аутобиографији Срце од злата - приче, али не баш за децу, објављеној 2015. године, описао је како га је Џони Штулић позвао да му помогне јер му је је требао басиста за наступ.

Хрњак је тада већ свирао у неколико бендова и у почетку није био заинтересован, али је ипак са својом гитаром посетио Џонија Штулића. Будући басиста Азре пристао је да помогне групи, док се не пронађе стални басиста. Упознао је и бубњара Бориса Лајнера и тако је настао тројац који је снимио најпознатије ране албуме групе Азра.

На концертима се свирало и више од 50 песама, бенд је често наступао и стално су настајале нове песме.У интервјуу за Телеграф 2023. године Хрњак је открио да су концерти Азре у том раздобљу били јако захтевни.

Групу „Азра“ напустио је када је била на врхунцу популарности

Године 1982. Хрњак и Лајнер морали су на одслужење војног рока. За бенд који је био на врхунцу популарности то је значило прекид дотадашњег начина рада.

Ипак, Хрњак је касније истакао да одлазак из Азре није био само последица одласка у војску, јер је он још пре одласка на одслужење војног рока одлучио да више неће да се бави професионалном музиком.

Ипак, након повратка из војске остао је при одлуци да не настави професионалну каријеру. Сматрао је да је након свирања са Штулићем и Лајнером тешко пронаћи нешто што би га испунило.

Живот након Азре био је потпуно друкчији

Након одласка из бенда Хрњак је годинама живио далеко од светала позорнице. Путовао је Еуропом, променио начин живота, скрасио се у Мађарској, где је живео са породицом. Осамдесетих година прикључио се верској заједници, посвећен породици. Бавио се и израдом намештаја,али музику није заборавио и наставио је да свира акустичну гитару.

Нова сарадња са Борисом Лајнером

После велике паузе, Хрњак се поново повезао са колегом из групе Азра, бубњаром Борисом Лајнером. Заједно су основали бенд "Leiner & Hrnjak" и 2010. године објавили албум „Виша сила“.

Хрњак је 2015. године објавио аутобиографију Срце од злата - приче, али не баш за дјецу, у којој је записао успомене на одрастање, бурне године рок сцене, живот у Азри и све што је се дешавало после одласка из групе Азра.

Књигу је представио у загребачком Vintage Industrial Baru, где је његов бенд одржао концерт, а на позорници се бенду придружио и Даворин Боговић, први певач групе Прљаво казалиште.

Стјуарт је преминуо у среду у свом дому у Лос Анђелесу, након „кратке борбе са Алцхајмеровом болешћу и деменцијом са Левијевим телима“, саопштила је његова дугогодишња портпаролка Кели Буш Новак.

„Био је окружен топлином породице и пријатеља, живом музиком, молитвама, сузама, смехом и дубоким емоцијама какве је само он могао да надахне, након читавог живота посвећеног свима нама. Заувек ћемо памтити мир и спокој који су се огледали на његовом лицу, као трајни подсетник на његову несаломиву отменост“, написала је Буш Новак.

Крајем осамдесетих година Стјуарт је иза себе имао деценије рада у класичном позоришту у Енглеској, али је у Америци био готово непознат када му је поверена команда над свемирским бродом „Ентерпрајз“.

Продуцент серије Звездане стазе: Следећа генерација, Роберт Џастман, случајно је присуствовао предавању на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу, на којем је Стјуарт читао Шекспирова дела у свом препознатљивом, отменом стилу. Џастман је позвао глумца на аудицију, упркос противљењу творца Звезданих стаза Џина Роденберија, који није веровао да би ћелави Британац могао да буде заштитно лице нове серије.

После бурног процеса избора глумаца, Стјуарт је успео да придобије наклоност Роденберија, познатог по избирљивости, и потписао дугорочни уговор за улогу капетана Жан-Лика Пикара. Притом је веровао да серија нема никакве шансе да потраје дуже од једне сезоне.

„Свака особа са којом сам разговарао – агенти, редитељи, сценаристи и други глумци – говорила ми је: ’Не брини о шест година. Имаћеш среће ако издржиш и прву годину’. Сви су сматрали да је лудост покушавати да се оживи култна серија Звездане стазе, коју су прославили Вилијам Шатнер и Леонард Нимој. Зато сам, ослањајући се на те савете, потписао шестогодишњи уговор“, присетио се Стјуарт 2010. године.

Серија Следећа генерација завршена је 1994. године, после седам сезона. Завршила се номинацијом за награду Еми у категорији најбоље драмске серије, а изнедрила је и четири филма.

Стјуарт је признао да је због Звезданих стаза постао жртва типизације, односно да су га често ангажовали за сличне улоге. Због тога је оклевао када му је, током последњих година снимања филмова заснованих на серији Следећа генерација, понуђена улога професора Чарлса Завијера у филму Икс-људи из 2000. године.

Филмска адаптација Марвелових стрипова била је пионирско остварење које је помогло да се отвори ново поглавље у историји филмова о суперхеројима. Стјуарт је играо уз дугогодишњег пријатеља Ијана Макелена, који је тумачио негативца Магнета, а лик Завијера поновио је у још седам филмова.

Током више од две деценије дуге каријере, канадски глумац филипинског порекла остварио је стотине улога у свету анимације, радећи за највеће студије.

Највећу славу стекао је као званични глас модерних итерација ликова из франшизе "Looney Tunes". Поред чувеног њујоршког акцента Душка Дугоушка и препознатљивог шушкања Патка Даче, Бауза је оживео и Гицу Прасића, Твитија, Елмера Фада и многе друге.

Због своје способности да верно репродукује ове класике, често је сматран једним од најистакнутијих наследника легендарног Мела Бланка. Његов глас публика ће моћи да чује и у недавно завршеном филму Пера Којот против система.

Богата каријера и опроштај колега

Свој пут у Холивуду започео је као дизајнер ликова, пре него што се потпуно посветио гласовној глуми.

Његов рад крунисан је са три Еми награде, које је освојио 2022, 2023. и 2025. године. Поред јунака из серијала о Душку Дугоушку, публици је био познат и као глас Мачка у чизмама у истоименој анимираној серији, пацова Сплинтера у серијалу о Нинџа корњачама и генерала Тоуда у филму о Супер Марију.

До самог краја био је активан у студију, где је припремао нове музичке и анимиране пројекте.

Вест о његовом одласку изазвала је тугу међу колегама и обожаваоцима широм света. Председница телевизијске групе „Ворнер брадерс“, Ченинг Данџи, навела је да је он био јединствен таленат који је доносио радост и смех милионима.

Џим Камингс, још један истакнути гласовни глумац познат по ликовима из прича о Винију Пуу, описао је Баузу као изузетно љубазног младог човека, додајући да је остао без речи пред овим огромним губитком за индустрију анимације.

У споту се глумица појављује као Синди Лу Ву, девојчица из филма Како је Гринч украо Божић. У почетним сценама носи карирану пиџаму и огртач са крзненим детаљима, док поставља божићне украсе. Реклама затим приказује Свини у доњем вешу, у оквиру представљања различитих колекција бренда.

Поједини корисници друштвене мреже Икс критиковали су употребу дечјег лика у реклами за доњи веш.

„Сексуализовање дечјег лика није у реду“, написао је један корисник, док су други постављали питање зашто се глумица представља као дете у таквој кампањи.

Ипак, део публике сматра да су реакције претеране, уз напомену да Свини није носила доњи веш у сценама у којима је приказана као Синди Лу Ву. 

Раније критике рекламних кампања

Ово није први пут да се Свини суочава са критикама због реклама. Прошлог месеца изазвала је негативне реакције кампањом за компанију Novig, која се бави спортским клађењем.

Поједине спортисткиње оцениле су да реклама ставља нагласак на сексуализовани приказ жена уместо на њихове способности и достигнућа.

Критике је изазвала и прошлогодишња кампања за фармерке American Eagle, за коју су поједини коментатори сматрали да порукама о генима може да асоцира на идеје о расној и генетској супериорности.

Свини је тадашње реакције описала као надреалне и поручила да не дозвољава другима да одређују ко је она.

Према информацијама које је пренео Би-Би-Си, овај комад доњег веша израђен је од 18-каратног злата и украшен са 4.410 дијаманата. Његова вредност процењује се на 50 милиона долара, а креиран је у сарадњи са јувелирским брендом „Џејкоб енд ко“, на чијој је изради 15 мајстора радило више од хиљаду сати.

Одлука да се ова престижна прилика пружи инфлуенсерки, а не искусној манекенки, поделила је јавност и модну индустрију.
Стручњак за маркетинг и друштвене мреже Џоел Марлинарсон оценио је да је овај потез пажљиво осмишљен, истичући да брендови данас предност дају броју пратилаца над традиционалним стандардима моделинга.

Са њим се усагласио и креативни директор бренда Викторијас сикрет Адам Селман, који је нагласио да културни утицај Кајли Џенер превазилази границе моде и телевизије, те да она може помоћи у привлачењу шире и млађе публике.

Ипак, друштвене мреже преплавиле су критике оних који сматрају да се ради о отвореном непоштовању професионалних модела. Поједини корисници су ревију назвали спектаклом за инфлуенсере, а не прославом гламура.

Контраст између огромног богатства на писти и свакодневних проблема осетио се и у коментарима где су многи приметили апсурд ситуације у којој „људи немају за храну, а многи не могу да плате ни рачун за струју", док се промовише веш милионске вредности.

Парадокс приступачности и оптужбе за плагијат

Док Џенерова на писти представља недостижни луксуз, њен лични модни бренд Кај (Khy), лансиран 2023. године, функционише на потпуно другачијем моделу.

Цена од 20 евра, постала је симбол њене приступачне моде, али и извор великих контроверзи. Убрзо након оснивања, бренд се нашао на мети дизајнера који су тврдили да су њихове идеје украдене, па је тако аустралијска дизајнерка Џесика Јохансен-Бел јавно истакла да су хаљине њеног мањег, квалитетнијег бренда ископиране и понуђене по драстично нижим ценама са којима мање познати ствараоци не могу да се такмиче.

Ове оптужбе отвориле су ширу дебату о правој цени брзе моде у ери утицаја славних личности. Критичари упозоравају да њен бренд, упркос томе што се ослања на луксузну естетику, заправо подстиче хиперпродукцију и прекомерну потрошњу.

Са годишњом производњом од преко сто милијарди одевних предмета глобално, индустрија брзе моде остаје један од највећих загађивача животне средине, учествујући са око 10 процената у глобалној емисији угљеника, а брендови инфлуенсера који нуде брзе трендове по ниским ценама играју кључну улогу у одржавању овог циклуса.

Колекција је резултат пете сарадње вртова Хајгроув, краљевог имања у Глостерширу, и британске модне куће, која 2026. године обележава 170 година пословања.

Поред џемпера и мараме са краљевим уметничким радом, колекција обухвата и препознатљиве мантиле и шал од кашмира. Палета боја производа инспирисана је краљевим акварелима.

Акварел Биркхола представљен је у техници интарзије на џемперу од кашмира, чија је цена 1.600 евра, као и на квадратној свиленој марами од 450 евра, уоквиреној препознатљивим карираним дезеном модне куће „Барбери“.

„Барбери је почашћен што може да представи акварел Његовог величанства краља. На њему је приказан Биркхол на имању Балморал, а слика је средишњи мотив принтова у колекцији и инспирација за њену зелену палету боја“, саопштила је модна кућа.

Сарадња „Барберија“ и вртова Хајгроув почела је у пролеће 2023. године. У претходним колекцијама учествовале су и уметнице Хелен Булок и Холи Милс, које су илустровале делове имања Хајгроув и његове вртове. Милс је у својим радовима приказала делфинијуме, краљево омиљено цвеће.

Краљ Чарлс се и раније сликао аквареле, а његови радови коришћени су на производима намењеним продаји. Међу њима су свилене мараме продаване у сувенирници на имању Хајгроув и гарнитуре за чај од финог порцелана од коштаног пепела, настале у сарадњи са компанијом „Халсион Дејс“.

Део прихода од продаје сваког производа из колекције „Барбери x Хајгроув гарденс“ (Burberry x Highgrove Gardens) биће дониран Краљевој фондацији. Цене производа одражавају употребу луксузних материјала и висок ниво занатске израде.

Краљева фондација управља вртовима Хајгроув, који су отворени за јавност, и организује едукативне радионице посвећене традиционалним занатским вештинама.

Мити је славу стекао улогом Волтера Вајда Млађег у чувеној телевизијској серији ''Чиста хемија'', (Breaking Bad). Као и лик којег је играо у тој серији, Мити је такође патио од церебралне парализе, а његова улога допринела је повећању свести о том обољењу у јавности у Сједињеним Америчким Државама.

"Са дубоком тугом обавештавамо вас о смрти вољеног глумца, филантропа и страственог заговорника права особа са инвалидитетом, Ар Џеја Митија. Црпећи из сопственог животног искуства са церебралном парализом, Мити је у улогу унео аутентичност и изградио платформу за свест о инвалидитету и инклузију", саопштио је његов портпарол.

Мити је био амбасадор организације "United Cerebral Palsy i Shriners Children’s", а био је и председник сопствене добротворне организације "Фондација Мити".

Седамдесетједногодишњи поглавар Римокатоличке цркве навео је да његови лекари сматрају да би било исправно обавити хируршку интервенцију и да је пристао на операцију.

Папа Лав је уверио вернике да је промена на плућима „јасно ограничена“ и откривена „у раној фази“.

На крају молитве Анђео Господњи захвалио је свима на „духовној блискости“ и поручио да се узда у њихове молитве.

Портпарол Свете столице Матео Бруни изјавио је медијима да је „операција заказана за прве дане наредне недеље“.
Бруни је додао да се очекује да ће папином опоравку бити потребно око недељу дана.

Ватикан њуз, званични информативни портал Свете столице, објавио је да ће операција бити обављена у болници Ђемели у Риму.

У тој болници је, након неуспелог атентата на папу Јована Павла II у мају 1981. године, уређен посебан апартман за папе, који се и данас користи.

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони изразила је папи „личну солидарност“ у објави на друштвеној мрежи Икс, поводом искушења која га очекују у наредним данима.

Папа Лав XIV, рођен као Роберт Френсис Превост, наследио је папу Фрању 2025. године. Он је 267. поглавар Римокатоличке цркве и први Американац на папском престолу.

За свештеника је рукоположен 1982. године, а годинама је радио као мисионар у Перуу, где је остао упамћен по раду са маргинализованим заједницама.

Током недељне службе папа је потврдио да ће његова посета Уругвају, Аргентини и Перуу, планирана за новембар, бити реализована према плану.

Мемоари под називом Једна паклена вожња, чије је објављивање заказано за 6. октобар 2026. године, доносе сиров и исцрпан приказ живота познатог глумца. Како преноси рецензија британског листа Телеграф, Даглас детаљно описује одрастање уз славног оца, Кирка Дагласа, чија га је доминација често плашила.

Родитељи су му били раздвојени, а он је одрастао углавном са мајком, док је у очевој кући виђао звезде као што су Френк Синатра, Тони Кертис и Грегори Пек. Брат и он су научили да се склоне када је њихов отац био љут, јер је он припадао генерацији која је примењивала физичко кажњавање.

Упркос тешком односу и страху који је осећао, боравак у очевом окружењу дубоко је обележио његов рани живот.

Иако је касније постао један од најуспешнијих глумаца своје генерације, Даглас је у младости водио потпуно другачији живот, поставши део хипи покрета шездесетих година. Пуштао је дугу косу, живео у нудистичкој комуни и протестовао против рата у Вијетнаму.

Пошто није добијао неограничена средства од оца, глумац признаје да се бавио препродајом марихуане. Куповао је робу у Калифорнији за 75 долара по килограму, а продавао је у Њујорку за 500 долара, објашњавајући да му тада није падало на памет да подигне студентски кредит.

Такође признаје да је преувеличао симптоме артритиса кичме како би избегао регрутацију за војску, истичући да се тиме не поноси, али да жели да буде потпуно искрен.

Када је започео глумачку каријеру, Даглас је патио од изузетно тешке треме. Због страха од неуспеха и очевог наслеђа, глумац признаје да је често морао да повраћа у канту пре изласка на сцену у мањим позориштима. Ови страхови су се наставили и током снимања култних филмова на врхунцу каријере.

Открива и да су он и партнерка Глен Клоуз морали су да пију алкохол пре снимања првих интимних сцена за филм Фатална привлачност, упркос томе што су обоје већ били искусни и признати глумци.

Књига такође открива бизаран детаљ из 1970. године, када је Даглас, возећи филмски полицијски аутомобил под ротацијом, довезао Арта Гарфанкела на концерт Пола Сајмона и тако накратко и неочекивано поново спојио чувени музички дуо, на Сајмонов велики шок.

Истина о аферама, рани почеци и зависност

Даглас у књизи не бежи од детаља о свом богатом љубавном и сексуалном животу, напомињући да је за објављивање интимних прича добио дозволу жена које се у њима помињу.

Његово „сексуално буђење" догодило се током летњег посла у монтажи студија Универзал, где је редовно гледао избачене кадрове из филма Психо у којима је глумица Џенет Ли била у топлесу.

У раним данима у Њујорку, живео је у малом стану са глумцем Денијем Девитом. Њих двојица су имали договор да оставе чарапу на кваци када имају друштво, а Девито је, према Дагласовим речима, често морао да проводи време ван стана због његових бројних романса.

Једно од највећих открића у књизи односи се на дуго скривану аферу са глумицом Кетлин Тарнер током снимања филма Лов на зелени дијамант 1984. године. Више од четири деценије обоје су негирали ове гласине како би заштитили Дагласову тадашњу супругу Дајандру Лукер и њиховог сина.

„То је била лаж коју смо говорили свету 40 година", наводи Даглас у књизи, објашњавајући да су се он и Тарнерова снажно заљубили. Афера је прекинута када је његова супруга постала сумњичава и посетила филмски сет. Он такође признаје да је имао аферу током снимања култног филма Ниске страсти, али не са Шерон Стоун, већ са глумицом Џин Триплхорн.

Глумац у мемоарима оштро демантује дугогодишње тврдње да је деведесетих година био на рехабилитацији због зависности од секса. Он објашњава да се 1992. године пријавио у установу за опоравак искључиво због тешке злоупотребе алкохола и дрога, наводећи да је његова типична ноћ укључивала пет пића и грам кокаина.

„Гледајте, правио сам грешке, имао сам тренутке на које нисам поносан, направио сам изборе које не бих да нисам био дрогиран, али никада нисам био зависник од секса", јасно објашњава Даглас. Он додаје да су ове измишљотине трајно оштетиле његову репутацију у јавности.

Брак, животни изазови и љубав са Кетрин Зита-Џоунс

После краха првог брака, који је био обележен бројним преварама и раздвајањима, глумац је пронашао трајну срећу са глумицом Кетрин Зита-Џоунс. Заљубио се у њу након што ју је гледао у филму Маска Зороа из 1998. године.

Пар се упознао исте године на филмском фестивалу у Довилу. Иако је био старији од ње више од две деценије, Даглас је био одлучан. После вечере на фестивалу, уследио је разговор који се продужио дубоко у ноћ, а када ју је пратио до лифта, глумац јој је у тренутку импулсивности рекао да ће он бити отац њене деце.

Уследило је девет месеци одржавања везе на даљину пре него што су се коначно спојили. Зита-Џоунс је имала чврст став и јасно му је ставила до знања да не жели да буде са њим уколико он виђа друге жене.

Убрзо су започели озбиљну везу која је крунисана раскошним венчањем на којем је присуствовао и тадашњи генерални секретар Уједињених нација, Кофи Анан. Заједно су добили двоје деце, а њихов брак је постао један од најстабилнијих у Холивуду упркос бројним препрекама које су им се нашле на путу.

Њихов заједнички живот био је стављен на велики тест 2010. године када је глумцу дијагностикован рак језика. Овај тежак период, праћен медијским спекулацијама, оставио је трага на обоје. Пар се чак накратко растао 2013. године, али су убрзо успели да превазиђу проблеме и обнове своју везу.

Како глумац данас закључује, он никада није губио наду да ће се помирити. Кетрин је данас његова супруга, најбољи пријатељ и животни партнер којег, како сам истиче, никада не би могао да изгуби.

Иза њега остаје неизбрисив опус тридесет једног романа, петнаест књига за децу, седам кратких прича, три драме, али и исто толико затворских дневника.

Његова дела продата су у око три стотине двадесет милиона примерака.

Само његов најтиражнији роман Каин и Авељ разграбљен је у преко тридесет четири милиона примерака.

Отац преварант, мајка новинарка

Џефри Арчер рођен је у северном Лондону усред непрекидног нацистичког бомбардовања 1940. године.

Још као беба сели се на далеки запад Енглеске, далеко од војних сукоба, у идилични Самерсет.

Његова породица купује кућу у месташцу Вестон-супер-Маре чија је власница била мајка незаборавног Монтипајтоновца Џона Клиза.

Тако беба Џефри наслеђује собу годину дана старијег дечака, који ће израсти у једног од највећих британских комичара.

Џефријев отац Вилијам био је бигамиста и преварант.

Када се Џефри родио, Вилијам је имао чак шездесет четири године, а за њим су биле деценије суђења, кауција и условних казни, пре свега због лажног представљања и превара на лондонској берзи.

Несумњиво је да је Вилијам Арчер послужио као инспирација за неке ликове Џефријевих романа, али и за „најсмелије“ потезе његове политичке каријере.

Са друге стране, његова мајка Лола подарила му је талент за писање.

У време када су жене у Британији, које су сопственим радом одржале привреду током Другог светског рата док су мушкарци били на фронтовима широм света, враћене у кухињу и улогу домаћице, Лола је писала колумну за локални лист Вестон меркјури.

Због њених описа Џефријевих дечачких авантура, он је био жестоко малтретиран у локалној школи Велингтон.

Касније ће тврдити да је похађао престижни Велингтон колеџ у пребогатом Беркширу.

Пут у Оксфорд

Џефри Арчер завршио је само два разреда гимназије што је у то време било потпуно нормално за будућег чиновника или малог привредника, али не иза будућег политичара владе Маргарет Тачер.

Провео је око седам година на војној и полицијској обуци и као наставник физичке културе.

Са двадесет три године уписује једногодишњи постдипломски курс из педагогије на Универзитету у Оксфорду.

Касније се шушкало, мада то никада није доказано, да је Џефри Арчер место на престижном универзитету обезбедио лажним преписима непостојеће велике матуре и још мање стварне дипломе једног од америчког универзитета.

Џефри ће се на Брасноуз колеџу задржати чак три године.

Постаће председник Атлетског клуба Оксфордског Универзитета.

И дан данас је други најбржи спринтер у историји Оксфорда пошто је сто метара претрчао за 10,6 секунди.

Пут ка Вестминстеру

На таласу престижа, који му је Оксфорд донео, са двадесет девет година постаје најмлађи конзервативни посланик свога времена.

Пре тога је у Лондону основао фирму за односе са јавношћу, па чак отворио и галерију, специјализовану за модерну уметност на Мејферу надомак краљевских палата и резиденција, џентлменских клубова затвореног типа, Рица, аукцијских кућа Сотеби и Кристи, али и Краљевске академије уметности.

Пет година касније, Арчер ће постати жртва преваре инвестиционе компаније Аквабласт из Канаде.

Писање из нужде

Изгубиће пола милиона фунти, те, као особа, која „има потешкоће са финансијама“, неће моћи да се поново кандидује за место у парламенту.

Да би избегао банкротство, Арчер се окреће писању. Сопствена искуства са инвестиционом преваром претаче у свој први роман „Ни пенија више, ни пенија мање“.

Пет година касније – 1979. године, изаћи ће и његов најславнији роман Каин и Авељ.

Уследиће књижевна каријера, која је Џефрију Арчеру донела светску и непомућену славу.

Повратак политици

Међутим, исто се не би могло рећи за његову политичку каријеру.

Пошто је био изузетно популаран међу чланством Конзервативне странке, Арчер је 1985. године постављен за њеног потпредседника на захтев саме Маргарет Тачер.

Међутим, само годину дана касније таблоид News of the World објављује да је платио две хиљаде фунти проститутки Моники Кохлан.

Ти написи га коштају положаја у странци.

Ултра-лево оријентисани лист Дејли стар одлази и корак даље и тврди да је Арчер платио Кохлан у замену за секс.

Арчер узвраћа судском тужбом и добија одштету од пола милиона фунти пошто успева да убеди суд да је новац дао „из филантропских побуда“.

Током Првог Заливског рата, Арчер организује велику хуманитарну акцију помоћи Курдима у северном Ираку.

Само приход од концерта, који је окупио звезде попут Рода Стјуарта, Стинга, Пола Сајмона и Глорије Естефан, износио је три милиона фунти.

Арчер је за Курде укупно сакупио преко педесет седам милиона фунти.

Иако је касније било тврдњи да је Арчер у приход своје хуманитарне организације убројао и буџете различитих владиних програма помоћи, та иницијатива 1992. године доноси Џефрију Арчеру доживотно место у Дому лордова.

Затвор

Крај двадесетог века Џефри је дочекао на врху британске политичке и светске литерарне хијерархије.

Конзервативна странка га кандидује за прве изборе за градоначелника Лондона 1999. године.

Таблоид News of the World истовремено објављује изјаву једног Арчеровог бившег пријатеља да је током суђења за клевету 1987. године лажно сведочио.

Тврдње листа Руперта Мердока се показују тачним, те 2001. године Џефри Арчер бива осуђен на четири године затвора.

Његови обожаваоци сматрали су да је тако оштра пресуда била делимично и резултат политичке климе на врхунцу популарности лабуристе Тонија Блера.

Одслужио је половину казне у три различита затвора о чему сведоче и његова три затворска дневника.

Вратио је пола милиона фунти листу Дејли Стар, али је на то морао да дода и милион и триста хиљада фунти камате.

Није избачен из Дома лордова, јер за то не постоји механизам, али до званичног повлачења 2024. године није учествовао ни у једном заседању.

Неуморно писање

Двадесет први век припада Џефрију Арчеру писцу.

Радио је неуморно, те не чуди што је уз званично саопштење о његовој смрти, његова издавачка кућа изнад свега хвалила његову радну етику.

Његова последња књига Адам и Ева излази ове недеље.

Џефри Арчер требало је да је званично представи 10. октобра на угледном књижевном фестивалу у Челтнаму, а промовисао ју је недавно и у својој школи Велингтон.

Последњи пут је виђен у јавности дан пре него што је преминуо – потписивао је копије Адама и Еве и провео дан са обожаваоцима у позоришту Лестер сквер.

Са супругом Мери је прошле године, уз све успоне и падове, прославио шездесет година брака.

За собом, осим књижевних дела, оставља два сина и петоро унучади.

Његов живот верно осликава његов сопствени цитат: „Сви правимо грешке, али морамо да наставимо да живимо.“

„Здраво, ја нисам вијагра. Ја сам Ro Sparks, лек на рецепт за мушкарце“, каже Фокс на почетку рекламног спота у којем се појавила у припијеном црвеном костиму, наводи магазин People.

Фокс је у интервјуу за тај часопис рекла да сматра да је та улога идеална за њу.

„Лично осећам да сам можда рођена за ово. Не постоји боља особа која је могла да буде укључена у ово“, рекла је глумица.

Фокс је рекла да је првобитно очекивала да ће компанија бити другачија у приступу рекламној кампањи, али да је њен тим на крају морао да тражи да се поједине шале и алузије ублаже.

„Мислила сам да ћемо морати да се вратимо са много сугестија и кажемо: ’Ово треба да буде много смешније, сексепилније и разиграније’. Заправо смо морали да кажемо: ’Можда би требало мало да смањимо интензитет’“, рекла је она.

Глумица је навела да је желела да реклама буде забавна како би се умањио осећај стида који мушкарци могу да имају због проблема са еректилном дисфункцијом.

„Живот је кратак и треба да буде забаван. Требало би да можете да се смејете и уживате“, рекла је Фокс и поручила мушкарцима који имају поменуте проблеме да због тога не би требало да осећају да са њима „нешто није у реду“.

Меган Фокс је позната по улогама у филмовима Transformers, Ninja Turtles и Jennifer's body, а недавно се појавила и у филмовима Subservience и Expendtables 4.

Према наводима компаније „Ro“, препарат је терапија за еректилну дисфункцију која комбинује силденафил и тадалафил, активне састојке који се користе и у лековима попут вијагре и сијалиса.

Компанија „Ro“, која пружа услуге телемедицине, навела је да је њено истраживање показало да мушкарци позитивније реагују на поруке о овој теми када долазе од жене.

Међу његовим најпознатијим песмама остале су Мама Хуанита, Песма мајци, Ја продајем црне очи, Један дан живота и Чаша горких суза.

Време од 1963. до 1969. је златни период Перовићеве каријере, највећих хитова и златних плоча. Својеврсна круна тог периода била је „Златна птица Југотона" за продатих милион плоча.

Славко Перовић наступао је на фестивалима у Сплиту, Опатији и на Београдском пролећу, као и у бројним музичким телевизијским емисијама. Снимио је и дуетске песме са Николом Каровићем и Силваном Арменулић.

Један је од пионира настанка Телевизије Београд која је почела са радом 1958. године. Већ 1962. са својим триом наступао је у емисијама Средом у шест коју је тада водила позната глумица Беба Лончар.

У време када је мексичка музика доживљавала невероватну експанзију на Балкану, Славко Перовић био је апсолутни владар тог жанра. Песме које је снимио, постале су ванвременски хитови. 

Одлазак Славка Перовића, повод је и да се подсетимо јединственог феномена у бившој Југославиј – „ЈуМекс“ правца.

Након историјског „не" Стаљину 1948. године, наша земља је стопирала совјетске, али није желела ни холивудске филмове. Решење је стигло из Мексика. Филм Један дан живота, постао је мегахит у југословенским биоскопима, а чувена песма Мама Хуанита, расплакала је милионе.

Убрзо су домаћи певачи и групе масовно почели да облаче мексичке сомбрере и чаро одела, цртају лажне бркове и препевавају мексичке песме или пишу сопствене у том стилу. Неки од најпознатијих извођача ЈуМекс правца били су Славко Перовић, Никола Каровић, Предраг Цуне Гојковић, Трио Тивиди, Квартет Палома...

Како је изгледало време када је Југославија живела у ритму маријачија, приказано је у документарном филму ЈуМекс – Југослав Мексико, аутора Михе Мацинија, за који је говорио и познати певач Славко Перовић. Зашто је заволео оперу, зашто је чекао у реду да купи сопствену плочу, који је први ауто који је купио и зашто никад није био у Мексику?

У оквиру текста погледајте исечак из тог документарног филма.

Међу гостима су били Ђани Лета, Феделе Конфалоњери, Адријано Галијани и Марта Фашина, последња Берлусконијева партнерка.

Антонио Тајани, потпредседник владе, министар спољних послова и лидер Форца Италије, објавио је видео и поруку свом некадашњем лидеру:„Данас ће многи славити твој рођендан. Сигуран сам да ће до тебе стићи сва наша љубав. У твом сећању гледамо у будућност. Да служимо Италији, увек са сунцем у џепу. Срећан рођендан, Силвио“, написао је Тајани. Уз поруку је објавио и снимак Берлусконијевог гласа: „Из сваког зла мора да произађе велико добро“.

Министарка за институционалне реформе Елизабета Казелати навела је да је Берлускони „умео да види пре других оно што још није постојало“. Подсетила је на његов утицај на пословање, комуникацију, спорт и политику, као и на залагање за Италију са мање бирократије и стабилнијим институцијама.

Министар за јавну управу Паоло Зангрило написао је: „Време пролази, али постоје људи који настављају да живе кроз идеје које су посејали, кроз људе које су срели и снове које су умели да пробуде. Силвио Берлускони је један од њих. Срећан рођендан, председниче. Недостајеш нам.“

Потпредседник владе и лидер Лиге Матео Салвини, који је са Берлусконијем имао и лични однос, описао га је као: „великог Италијана, пријатеља, човека који је оставио неизбрисив траг у историји наше земље“. Сетио се и његовог осмеха, енергије и оптимизма. Роберто Калдероли, министар у Берлусконијевим владама, сећање је почео речима о „пријатељу Силвију“, а затим је поменуо предузетника, политичара и државника. Истакао је његову улогу у стварању италијанског десног центра и подсетио да је Берлускони био на челу владе укупно 3.339 дана.

Фудбалски клуб Милан, који је Берлускони купио 1986. и водио до 2017. објавио је фотографију из 1990. са прославе освајања Купа шампиона у Бечу. Играчи на њој носе Берлусконија на раменима после победе над Бенфиком у финалу. „Силвио Берлускони: име које ће заувек бити део наше историје“, поручио је клуб.

Клуб Монца, последњи велики фудбалски пројекат Берлусконија и Галијанија, написо је: „Данас би Силвио Берлускони напунио 90 година. Од целе велике породице Монце, једноставно: хвала, председниче.“ Њих двојица су клуб из Серије Ц довели до Серије А, у коју Монца пре тога никада није ушла.

Годишњица се обележава и ван породичног круга. Тајани се Берлусконија присетио у Бриселу, а Форца Италија организовала је прославу у Напуљу. На њој је била торта у бојама италијанске заставе, са фотографијом једног од најпознатијих и најспорнијих телевизијских тренутака из његове каријере: сцене из емисије Микелеа Сантора у којој је Берлускони обрисао столицу на којој је седео новинар Марко Траваљо.

Берлусконијево име било је у вестима и претходних дана, када је међународни аеродром Малпенса код Милана и званично добио његово име. Одлука је изазвала политичке полемике.

Уз поруке захвалности, на мрежама се подсећа и на политичке и правосудне контроверзе које су пратиле његову каријеру, као и на спорења око почетака његовог пословног успона и порекла богатства. Више од три године после смрти, његово име и даље изазива снажне и често супротстављене реакције.

Присталице га виде као предузетника који је променио италијанску телевизију, оснивача Форца Италије и једног од твораца десног центра Друге републике, а критичари истичу управо те политичке, правосудне и пословне спорове.

Одрастао је уз оперу и концерте, а међу његовим раним музичким искуствима било је и певање у Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“.

Наступао је на фестивалима у Сплиту, Опатији и на Београдском пролећу, као и у бројним музичким телевизијским емисијама. Снимио је и дуетске песме са Николом Каровићем и Силваном Арменулић.

Његове плоче издате од стране дискографске куће Југотон продате су у милионском тиражу, а песме су остале су део музичке архиве и подсећање на време када су мексички мелоси освајали публику широм Југославије.

Један је од пионира настанка Телевизије Београд која је почела са радом 1958. године. Већ 1962. са својим триом наступао је у емисијама Средом у шест коју је тада водила позната глумица Беба Лончар.

За потребе Телевизије Београд под уредништвом Бошка Пантића, снимио је многобројне музичке емисије на тему Беогграда и српске историје. Изводио је старе српке записе као и композиције познатих композитора Корнелија Станковића, Исидора Бајића, Топаловића и других.

Славко Перовић је отац познате српске новинарке, филмске критичарке и главне и одговорне уреднице редакције Забавног програма Радио телевизије Србије Сандре Перовић.