Истраживачи, предвођени тимом са Универзитета у Хонгконгу, идентификовали су специфичан протеин који делује као „сензор вежбања“ у костима. Када се активира, он подстиче раст костију и смањује накупљање масти.

„Морамо да разумемо како наше кости постају јаче када се крећемо или вежбамо пре него што пронађемо начин да репродукујемо предности вежбања на молекуларном нивоу“, каже Xу Аимин, биомедицински научник са Универзитета у Хонг Конгу.

Истраживање се фокусирало на мезенхималне матичне ћелије коштане сржи. У свом почетном облику, оне могу кренути у два правца – да постану ћелије које граде кост, односно остеобласти, или масне ћелије, такозвани адипоцити.

Пут којим мезенхималне матичне ћелије крену одређују бројни фактори, укључујући сигнале раста, хормоне, ниво упале и, што је кључно за ову студију, физичке силе изазване вежбањем.

Из ранијих експеримената са ћелијама узгојеним у лабораторији већ је било познато да механичке силе померају равнотежу ка расту костију, а даље од стварања масти, али истраживачи су желели да открију зашто.

Проучавали су протеин назван Piezo1, за који је у претходним студијама показано да производи биолошке сигнале као одговор на притисак и друге силе попут механичког напрезања и стреса.

Када је Piezo1 уклоњен из ћелија код мишева, животиње су показале мању густину костију и смањено стварање костију. Штавише, број адипоцита у коштаној сржи мишева се повећао. Додатни тестови показали су да мишеви без Piezo1 нису имали исте користи од вежбања у погледу јачања костију.

Истраживачи су такође идентификовали тачне сигналне путеве које користи Piezo1, откривајући како његово одсуство доводи до упале и раста масти. Важно је да су ове промене биле реверзибилне ако би се Piezo1 активирао или ако би се обновили његови низводни ефекти. Ако се у будућности буду развијали лекови који опонашају деловање Piezo1, ово знање ће бити кључно.

„У суштини смо дешифровали како тело претвара покрет у јаче кости. Идентификовали смо молекуларни сензор вежбања, Piezo1, и сигналне путеве које он контролише“, каже Аимин.

„То нам даје јасан циљ за интервенцију. Његовим активирањем можемо опонашати предности вежбања, практично наводећи тело да ‘мисли’ да вежба, чак и у одсуству покрета“, додаје кинески научник.

Наше кости природно слабе како старимо, а ризик од остеопорозе расте. За многе људе, укључујући старије и физички слабе, редовно вежбање је тешко или немогуће. Терапија која би могла да опонаша неке биолошке користи вежбања могла би помоћи у заштити ових група од губитка коштане масе.

Таква терапија је ипак још далеко. Ова студија је спроведена на моделима мишева, а не на људима, а циљање протеина попут Piezo1 мора се спроводити веома опрезно – он има бројне улоге у читавом организму. Покушаји манипулације његовим ефектима могли би изазвати додатну штету.

Ипак, ово истраживање и сличне студије значајно унапређују наше разумевање развоја остеопорозе. Како популација старијих особа наставља да расте, постоји стварна потреба да се пронађу начини за дуже очување здравља.

„Ово нуди обећавајућу стратегију која превазилази традиционалну физикалну терапију. У будућности бисмо потенцијално могли да обезбедимо биолошке користи вежбања путем циљаних терапија, чиме бисмо успорили губитак коштане масе код рањивих група, попут непокретних пацијената или особа са ограниченом покретљивошћу, и значајно смањили њихов ризик од прелома“, каже механобиолог и водећи аутор студије Ериц Хоноре са Института за молекуларну и ћелијску фармакологију у Француској.

„Овде имамо једно монументално платно које приказује краља на воловским колима, краља у збегу. То више није величанствена слика рата, то није слика победе, то није глорификација рата. Мења се радикално перспектива у односу на сам рат. Сами уметници почињу рат да доживљавају на један субјективнији, интимнији начин“, каже др Катарина Митровић, ауторка изложбе Херојско и трагично – слике рата у Историјском музеју Србије.

Премијерно је у Музеју представљена слика Бој на Чегру Боже Илића на којој је на апстрактан начин приказан Први српски устанак. Поред ње, постоји још једно дело које је први пут представљено.

„Слику Милоша Голубовића из 1932. године То је једна од можда најпотреснијих антиратних слика у целом српском сликарству“, наглашава др Митровић.

Посетиоци могу видети и сталну поставку која садржи оригиналне предмете наших владара и чланова породица, али и реконструкције и реплике посебно везане за средњи век.

„На овој изложби можете видети и Михајла Стонског и печат Стројимиров из половине деветог века, и Немањин печат и разне друге предмете, крст Светог Саве који се налази у Пијенци оригинал“, прецизирала је Душица Бојић, директорка Историјског музеја Србије.

Сретењске две поставке у Историјском музеју посетиоцима указују на најбитније догађаје у настајању Србије – од раног средњег до половине прошлог века.

Дана 14. фебруара 1876. Бел је поднео захтев за патент за свој изум, означивши успон говорне комуникације као примарног начина на који људи остају повезани.

Комуникација у реалном времену и на даљину задивила је оне који су је први пут искусили. „Диван изум“, написао је 1877. године лист Wichita City Eagle из Канзаса. Описао је публику која је почела бурно да аплаудира након демонстрације телефона.

Промена преференција

Иако је требало још неколико деценија да телефон уђе у свакодневни живот, данас је позивање некога једноставније него икада. Мобилни телефони омогућили су разговор док ходамо улицом, возимо или чак користимо купатило – чини се да готово да нема ограничења када и где можемо да упутимо телефонски позив. Ипак, за многе то више није главна комуникациона опција каква је некада била.

Од имејла до једноставне СМС-поруке, апликација за размену порука и платформи друштвених мрежа, начини комуникације су се умножили, а чини се да се комуникационе преференције мењају, при чему се све чешће предност даје текстуалним порукама.

Према међународном истраживању YouGova из децембра 2023. године, СМС или текстуалне поруке најпопуларнији су облик личне комуникације – 40 одсто испитаника навело их је као први избор. Позиви на мобилни телефон били су други, са 29 одсто, док позиви на фиксни телефон чине свега три одсто комуникације.

Чини се да се ове преференције разликују по генерацијама: млађи се све више удаљавају од телефона као првог избора. Исто истраживање показало је да је склоност ка текстуалним порукама највећа међу испитаницима од 18 до 24 године, док је највећа склоност ка телефонским позивима – и мобилним и фиксним – забележена међу онима старијим од 55 година.

„Тиха генерација“

Због склоности писаним порукама, генерација Зед (а понекад и миленијалци) добила је назив „тиха генерација“ ("The mute generation").

„Рекла бих да су то, пре свега, млади људи који су се навикли да се већина наше комуникације одвија путем текстуалних или аудио-порука“, објашњава Леа Уц, и сама миленијалка. Она води немачки подкаст Telephobia, у којем помаже људима свих узраста да обаве посебно тешке и емотивне телефонске разговоре.

Млади су одрасли уз друге облике комуникације и навикли се на њих. Навикли су да пажљиво бирају речи и емоџије, бришу или уређују већ послате поруке и задржавају контролу над тим када ће прочитати или чак примити поруку од некога. „Они који су одрасли уз овакав начин комуникације вероватно су га интернализовали потпуно другачије од старијих људи“, рекла је Леа Уц за DW.

За младе, спонтано позивање некога може деловати чак и непристојно, као себичан захтев за туђим временом. Можда је то разлог што је британско истраживање "Uswitch"-a из априла 2024. показало да 68 одсто особа од 18 до 34 године преферира унапред договорене позиве.

„Ако пошаљете текстуалну поруку, то даје осећај: 'Можете да одговорите када вам одговара, не желим да вас узнемиравам, можда тренутно нисте доступни'“, каже Уц.

Непријатан телефонски позив?

Међутим, чак и старији, који су склонији телефонирању, могу осећати нелагоду и оклевање у вези с телефонским позивима.

Амит Кумар је ванредни професор маркетинга, психологије и неуронауке на Универзитету Делавер. Проучавао је очекивања људи у вези с гласовним позивима и како се она пореде са стварним исходима. У више студија утврдио је да људи очекују да ће гласовни позиви бити непријатнији од текстуалне комуникације – и да се то уверење очигледно задржава кроз генерације.

„Докази које имамо указују на то да није било значајних разлика у зависности од старости учесника“, рекао је Кумар за DW. И млади и стари мисле да ће телефонски разговор бити непријатно искуство. Ипак, наглашава да је потребно више студија које се посебно баве утицајем узраста.

Кумар истиче да што више искуства неко има у нечему, то ће његова очекивања бити реалнија. „Ако људи чешће покушавају да телефонирају, већа је вероватноћа да ће тачно проценити колико је то непријатно. Али проблем је у томе што, ако не покушају, не могу ни да науче.“ А када погрешна очекивања потрају, то нас може навести да радије шаљемо поруке него да се јавимо на телефон, објашњава Кумар.

Молим те, јави се!

Упркос страху и нелагодности, људи – укључујући младе – и даље желе да о одређеним стварима буду обавештени телефоном. Истраживање "Uswitch"-a показало је да би се 53 одсто испитаника од 18 до 24 године увредило ако не би добили телефонски позив поводом срећних или важних догађаја, попут веридбе или рођења детета.

С друге стране, тешке теме су такође оне о којима би многи радије разговарали телефоном него путем СМС-а – када успеју да превазиђу своје резерве према бирању броја. Учесници подкаста зову и говоре о врло интимним и личним стварима – од суочавања с насилником из детињства, преко разговора с давно изгубљеним члановима породице, до повезивања с возачем који је изазвао тешку саобраћајну несрећу.

„Мислим да је ономе који зове обично јасно да о таквим темама не може да се разговара у текстуалном чету“, каже Леа Уц. За њу, телефонски позив је „идеална тачка“ која нуди емотивну повезаност уз сигурност дистанце. „То је веома лична веза, али истовремено није толико емотивно захтевна као сусрет уживо.“

А ако је повезаност оно што се тражи, телефонски позив има много тога да понуди. „Открили смо да су људи заправо формирали знатно јаче везе када су комуницирали телефоном него путем текстуалних медија“, каже Кумар, позивајући се на своја истраживања.

А очекивања о непријатности? Погрешна су. Људи заправо не доживљавају телефонске разговоре као ишта непријатније од текстуалне комуникације. „Ти страхови су помало измишљени. Мислимо да ће бити помало чудно разговарати с неким телефоном“, објашњава Кумар.

„Када заиста комуницирају с неким користећи свој глас, осећају се повезаније“, додаје. Занимљиво је да су Кумарове студије показале да видео-позиви не доводе до јачих веза од гласовних позива. Чини се да је повезујућа снага и даље пре свега – у гласу.

До истека закупа 2050. године, они су једина компанија на свету са дозволом за експлоатацију гранита са једног малог, ненасељеног острва код обале Шкотске, које се зове Аилса Крејг. А за карлинг, гранитна структура Аилсе Крејг је златни стандард.

Гранит са Аилсе Крејга је изузетно фино зрнаст. Минерали су распоређени тако да су чврсто повезани. Ова густина чини гранит посебно отпорним на ударце и омогућава да се полира до довољно глатке завршне обраде да клизи по леду. Јединствени минерални састав такође даје камењу најважнији квалитет – да се увија (енгл. curl) дуж своје путање.

Посебан спорт захтева посебан камен

Површина за карлинг је посебно припремљена замрзнутим капљицама воде које стварају „шљунак“ на леденом покривачу, минимизирајући трење. Шљунковита текстура смањује контакт површине и спречава лепљење тешког камена, омогућавајући му лакше клизање по леду.

У карлингу две четворочлане екипе настоје да уз помоћ четки и метли сместе по осам камених кугли што ближе средишту куће означене круговима на леденој површини. Водећи члан екипе први баца своја два камена према средишту куће, затим други и трећи, док последњи баца "skiper" који је уједно и капитен екипе.

Бацач ствара закривљену путању, познату као „увијање“ , на коју могу утицати до два „чистача“ који користе метле које топе шљунковити лед, смањујући трење и омогућавајући камену да путује даље, понекад мало мењајући свој правац. Карлинг је једини спорт у коме се на путању пројектила може утицати након што га спортиста испусти.

Камен мора бити довољно тежак да остане на својој предвиђеној путањи, да издржи судар и да клизи по леду довољно да на њега и даље може утицати замах. Већина гранита није погодна за овај изазов. 

Састав гранита

Гранит са острва Аилса Крејг, које се налази код западне обале Шкотске, стар је око 60 милиона година. Острво је настало у доба када се отворио Северни Атлантик, Европа и Северна Америка се раздвојиле, а формирало се много магме. Гранит Аилса Крејга је настао хлађењем и очвршћавањем ове магме.

Из разлога које научници још увек не разумеју у потпуности, у поређењу са гранитима широм света, стена у Аилса Крејгу је изузетно сиромашна алуминијумом. Ова геолошка аномалија довела је до формирања ретких минерала са високим садржајем натријума и гвожђа – као што су арфведсонит, егирин и енигматит – који се обично не јављају у гранитима.

На Аилси Крејг се налазе три врсте гранита: обични зелени, плави гранит и црвени гранит. Обични зелени и плави гранит се користе за израду камена за карлинг, а геохемијски, ове две врсте гранита су исте.

Како се израђује камен за карлинг

Тело камена се прави од обичног зеленог гранита. То укључује „ударајући појас“, где се камење судара. Зелени гранит садржи црне тачке где се ретки минерали згрушавају, што камену даје „еластичну природу“. Ове стене се некако одбијају једна од друге када се сударе.

Плави гранит се користи и за израду конкавног дна камена, на коме се формира „трака“ која омогућава камену да клизи. Ова врста гранита има ниску порозност и пропустљивост, што значи да вода не продире у камен тако лако, одржавајући га издржљивим и конзистентним током времена, објашњава др Дерек Леунг, ванредни професор минералогије на Универзитету Реџајна у Саскачевану и играч карлинга.

Повратак карлинга на ЗОИ

Карлинг је био демонстрациони спорт на ЗОИ у Абервилу, да би 1998. у Нагану у Јапану, постао пуноправан зимски олимпијски спорт. Тада је било само 25 земаља на свету које су се на било који начин бавиле карлингом. Двадесет година касније, тај број се скоро утростручио. Од 2022. године, 67 земаља се такмичи у карлингу. Наравно, то је створило пораст потражње за камењем, што се одразило и на његову цену.

Срећом, због растућег интересовања за овај спорт, за јединог добављача олимпијског камења за карлинг, снабдевање није проблем. Током последњег вађења гранита у новембру 2020. године, "Kays of Scotland" је са острва однео мање од 0,01 одсто залиха. С обзиром на то да је читаво острво направљено од гранита, нема опасности да ће спортисти остати без потребних реквизита.

Серију је режирао Ђорђе Кадијевић по сценарију књижевника Милована Витезовића.

Ова серија и други програмски садржаји с почтка нашег рада, попут чувене драме Случај из трамваја из 1978. године, пролазе процес комплетне дигиталне рестаурације и колор корекције што представља озбиљан, деликатан и захтеван посао.

Водећи рачуна о значају серије Вук Караџић желели смо да искористимо обележавање Дана државности и емитујемо пригодну, другу епизоду под називом Буна, на којиј је завршен процес дигиталне рестаурације.

Овим чином, скрећемо и пажњу на значај Јавног сервиса који је посвећен очувању филмске и дигиталне културне баштине на најквалитетнији начин.

Измишљене слике, попут оне покојног папе Фрање у снежнобелој перјаној јакни или „фотографије“ хапшења америчког председника Доналда Трампа, често постају виралне.

Али док се технологија која нам омогућава да стварамо слике беба које плешу и мачака-гангстера стално развија, фалсификовање слика није ништа ново – као што показује изложба која се, до 25. маја, може видети у Рајксмузеуму у Амстердаму.

Изложба Fake! (Лажно!) показује како се визуелне илузије стварају од средине 19. века.

„Сви данас причамо о вештачкој интелигенцији“, истиче кустос изложбе, Ханс Розбум, за Си-Ен-Ен.

„Навикли смо на Фотошоп и друге дигиталне начине мењања слика, али смо желели да покажемо да је то одувек био случај, још од раних дана фотографије. Људи су одувек имали тенденцију да се играју са свим могућностима које фотографија нуди, како са камером тако и у мрачној комори, или са маказама и лепком на недигиталан начин.“

Изложба приказује 52 слике из музејске колекције које датирају од 1860. до 1940. године, а све су резултат технике колажа или фотомонтаже. Да би направио фотоколаж, уметник физички сече и лепи слике. У фотомонтажи, више слика се комбинује, а затим поново фотографише.

Шта покреће настанак лажних фотографија?

Као и већина онога што данас видимо код слика насталих коришћењем вештачке интелигенције, многе од ових раних фотографија приказују очигледно фантастичне сцене – попут човека који гура џиновску верзију сопствене главе у колицима или огромног клипа кукуруза који вуче коњска запрега.

Али у временима када вирално дељење није било могуће, зашто су се рани фотографи толико трудили да створе лажне слике?

„Зашто људи не би фалсификовали фотографије?“, упитао је Розбум. Фотографија „никада није била реалистична“, истиче Розбум, посебно у 19. веку, када су људи били „више навикли да виде слике, графике, цртеже који не приказују истину“.

„Људи су се само полако навикавали на фотографију и можда су се полако навикавали на идеју да фотографије могу бити реалније од других слика. Врло је мало коментара из тог времена, тако да не знамо реакције публике на оно што су видели“, објашњава кустос Рајксмузеума.

Забава, реклама или политичка порука

Преовлађујући мотив за ране фалсификате био је да се пружи забава – око три четвртине слика на изложби је направљено у ту сврху, прецизира Розбум. Друге су направљене за рекламирање или да би се дала политичка порука.

Џон Хартфилд, псеудоним немачког уметника Хелмута Херцфелда, био је водећи сатиричар фотографије који се жестоко противио Хитлеру и његовој нацистичкој партији. Хартфилдова слика из 1934. године, коришћена на насловној страни левичарског часописа Раднички илустровани часопис (Arbeiter-Illustrierte-Zeitung), приказује Јозефа Гебелса, главног нацистичког пропагандисту, као Хитлеровог берберина.

„То је Хитлер, али Гебелс га претвара у (Карла) Маркса како би привукао бирачко тело радника“, нагласио је Розбум додајући да је Хартфилд и најпознатија и најпаметнија особа која је користила фотографију да исмева нацизам и све што је режим урадио, и да покуша да упозори људе на све опасности које су им претиле или су се већ дешавале.

„То је веома занимљиво јер је та врста сатире и даље веома распрострањена, ако не и више него икад пре“, указује Розбум.

За разлику од раних узлета фантазије и сатире, фото-новинарство је заиста почело да се развија тек у међуратном периоду, а са њим је дошло и ново очекивање да фотографија буде истинита.

„Људи су тек почели да се навикавају да виде много фотографија 1920-их и 1930-их у популарним часописима. Није било неповерења (пре тог периода) јер су људи били навикли само да виде ручно цртане слике, па се полако увукла идеја да фотографија може и треба да приказује истину“, објаснио је Розбум.

„Превара“ најчешће очигледна

На око три четвртине слика представљених на изложби, фалсификовање је „заиста очигледно“, каже Розбум, наводећи пример некога ко је изгледа извео театрално одсецање главе, али на некима је теже открити како је манипулација извршена.

На пример, Розбум указује на малу разгледницу са ваздухопловне приредбе негде у Лос Анђелесу, са много авиона у ваздуху. Ако не обратите пажњу, нећете приметити да су веома близу један другом. „То једноставно мора бити монтажа јер се то није могло догодити у стварности на тај начин.“

Розбум признаје да се пита да ли су људи тада прозрели трик или не.

„Сваког дана видимо више фотографија него што би већина људи у 19. веку видела у целом свом животу. Дакле, мање-више смо навикли да гледамо и процењујемо фотографије. Можда је онда било много теже разликовати шта је стварно од онога што није стварно“, објашњава кустос музеја у Амстердаму.

У многим случајевима, слике су креирали анонимни фотографи и репродуковане су као разгледнице.

Разгледница са човеком који вози у колицима сопствену главу, како наводи Розбум, направљена је коришћењем „аматерског трика“ фотомонтаже. То би подразумевало комбиновање неколико негатива, било штампањем у тамној комори или исецањем и лепљењем, а затим поновним фотографисањем.

„Поступак је описан у разним часописима и малим брошурама из 1890-их, како у Француској тако и другде. Дакле, овај трик сте могли научити пратећи неку врсту туторијала“, рекао је Розбум о слици за коју се сматра да је настала између 1900. и 1910. године, али да није познато ко је аутор.

Питер Ајнсворт држи курс на мастер програму Фотографија и дигиталне праксе на Лондонском колеџу за комуникације и рекао је за Си-Ен-Ен да уметници који данас раде дигиталну манипулацију слика често то чине да би истакли неку поенту.

„Често се користи као сатира“, прецизирао је Ајнсворт, додајући да аутори настоје да пруже критички глас према проблемима својственим технологији. Мотив уметника, како истиче, такође би требало да утиче на то како процењујемо њихов рад. „То има везе са начином на који се улази у шири екосистем.“

Да би то илустровао, навео је пример видео-клипа о Трампу и Гази генерисаног вештачком интелигенцијом, који се појавио прошле године. Снимак су направили Соло Авитал и његов сарадник као сатиричну уметничку поруку, али је доспео на насловне стране када га је сам Доналд Трамп објавио на мрежама.

„Дакле, имате уметника који критикује одређену позицију коју користи позиција коју критикује“, објашњава Ајнсворт.

С друге стране, уметник који стоји иза популарног налога на Инстаграму Hey Reilly, који се руга познатим личностима користећи слике измењене уз помоћ вештачке интелигенције, рекао је за Си-Ен-Ен да је све почело из жеље „да насмеју себе и своје пријатеље“.

„Временом, више ме занимало то шта радови рефлектују: наша опсесија статусом, славним личностима, конзумеризам и начин на који брендови и лица сада функционишу готово као визуелна скраћеница“, објаснио је уметник, који је тражио да буде идентификован само као Reilly.

„Ствари које правим за Инстаграм су заправо намењене публици која је упозната са стварима, неком врстом дигиталног клуба обожавалаца који одмах схвата шалу. Ако неко мисли да је лаж покушај да се људи преваре, потпуно је промашио поенту. Још имамо тај дубоко укорењени осећај да 'камера никада не лаже'. То се може видети по томе колико су људи забринути због слика измењених вештачком интелигенцијом, посебно у политици. Лаж функционише само зато што су наше очи и мозак и даље програмирани тако да верују фотографијама“, објашњава Reilly.

Према оцени овог уметника, дебата о непоштењу у вештачкој интелигенцији и лажним садржајима „усмерена је на погрешну ствар“.

„Лажне слике постоје да би људе вратиле на почетни медијум. Вероватно би требало да обратимо више пажње на моћ и утицај дигиталних платформи и мотивације људи који их поседују“, пручује Reilly.

„Програм започињемо песмом – ‘Седам сати удара’ као омаж великом Вожду и ‘Говори Господе’ као једну вертикалну димензију данашњег догађаја“, истиче принцеза Љубица Карађорђевић.

Новитет на радионицама

Након тога, деца ће учествовати у историјској шетњи задужбинским комплексом на Опленцу, где ће, како каже, „имати прилику да сусретну и самог Карађорђа и да са њим разговарају“. Програм се наставља радионицама, међу којима су и радионице хајдучких вештина преживљавања у природи, као и иконописачка радионица, која је новитет овогодишњег „Дечијег Сретења“.

„Иконописачка школа из Брчког ‚Небеска царица‘ нам долази да нам покажу своје вештине. Мој супруг и ја смо били тамо недавно на једној промоцији и били смо одушевљени њиховим радом, тако да ми је нарочито важно што ћемо моћи дечици да покажемо како то изгледа из прве руке“, наводи принцеза Љубица Карађорђевић.

 Љубав се стиче учењем

У сржи целокупне манифестације је, додаје принцеза Љубица, да код деце пробуде радозналост, да деца питају, да истражују, да уче јер се тако ствара веза са сопственим коренима, а да из тог разумевања свог порекла проистиче и љубав и понос на њих.

„Мислимо да ако деца боље разумеју одакле су потекли, да ће онда и са поносом баштинити те своје корене и да ће им то дати једну стабилну базу да оду у будућност, па да оду и у свет, знајући ко су, одакле потичу и да заиста буду поносни на то. То је оно што желимо да постигнемо овим садржајем.“

Деца воле 'аналогне' садржаје

Иако одсуство екрана у савременом времену може деловати као ограничење, искуство показује да деца на овакве садржаје реагују веома позитивно.

„Деца су врло отворена за потпуно аналогне садржаје, докле год су прилагођени њима. Важно је да буду активни учесници, а не само посматрачи. Ручни рад, музичке радионице, фолклор – све то их изузетно привлачи“, каже принцеза Љубица Карађорђевић.

Додаје да ће деца ове године учествовати и у радионицама веза под називом „За принчеве и принцезе вез није без везе“ које води Коло српских сестара у покушају да код деце пробуде интересовање за ручни рад. Имаће и радионицу „Хлеб наш насушни“, где ће месити војнички хлеб таин.

„Деца воле да упосле прстиће, да месe, да стварају. Ми кроз игру и рад успевамо да им усадимо важне поруке, а да они ни не примете да уче.“

Интересовање веће од капацитета

По завршетку манифестације, утисак је, каже, увек исти – охрабрење и подстрек да се ова прича даље развија.

„Дечица показују изванредно интересовање и често велико знање о нашој историји и традицији. То нам је ветар у леђа да радимо више и да ширимо ову причу“, истиче принцеза Љубица Карађорђевић.

Нажалост, капацитети су им прилично ограничени с обзиром на то да се због временских услова све одвија у затвореном простору, а нтересовање је ове године било веће него што су капацитети дозвољавали, што види као добар знак.

„Већ сада размишљамо како да наредне године проширимо капацитете и омогућимо да ‘Дечије Сретење’ окупи још више деце“, наглашава принцеза Љубица Карађорђевић, на крају укључења у Јутарњи програм.

Дон Кихот у доба лајф коучинга

Ни "бесмртност" ни "лудост" немају овде дословно значење. 

Мотив бесмртности односи се на вечност одређених образаца понашања, заблуда и друштвених механизама. „Лудости“ су неограниченог рока трајања јер се непрестано понављају у различитим облицима и епохама. Тиме роман добија универзалну димензију и превазилази конкретан простор и време.

Неприлагођени појединци постоје одвајкада, прегласани, маргинализовани, проглашени опасним и смешним. Најпознатији живи у литератури као јунак, у стварности као симбол већ пет векова - Дон Кихот.

Он је кренуо у борбу за племените циљеве залуђен витешким романима, госпођа Кубат, у духу времена, књигама позитивне психологије.

Уместо да ламентира над својом судбином отпуштене службенице банке она креће "путем којим се ређе иде" и свим другим утабаним стазама гуруа такозваног лајв коучинга, са свима који су подучавали како се живи "у сагласју са универзумом".

Пост на урину и води - Трипковићев смех и подсмех

Она не жели да помогне само себи већ и другима, снима клипове за друштвене мреже, организује тренинге, чак запошљава комшиницу Наду као личног асистента. Тако стиже и до гостовања у ТВ емисији са "престижним" учесницима, стручњацима за "алтернативне начине решавања здравствених проблема": сангејзерком Нађом, оснивачицом Солеро-праксис центра, Грбовићем, оснивачем Института за природну медицину, професором доктором Момчиловићем, нутриционистом и уринотерапеутом.

А знате ли шта та његова терапија подразумева? Масажу урином који је одстојао 3 до 7 дана, или пост на урину и води... Има тога још, али нека вам Трипковић исприча на свој духовит начин, јер је врхунском литерарном вештином баратања иронијом и сарказмом лудило из стварности довео до савршено смишљеног апсурда који делује отрежњујуће, истовремено подстичући на смех и подсмех.

"Лудост" као отпор свету компромитованог морала

Бесмртне лудости госпође Кубат Милана Трипковића, слојевито, иронично и интелектуално изазовно дело вешто се поиграва границама између разума и лудила, приватног и јавног, интиме и идеологије. У средишту романа налази се лик жене чија се „лудост“ постепено разоткрива као друштвени конструкт, али и као вид отпора свету у коме су нормалност и морал озбиљно компромитовани. Зато ће је аутор уплести и у крими причу од које прави узбудљиви трилер. У њему читалац истовремено напето очекује расплет и поставља питање: шта бих ја учинио да сам на њеном месту?

Трипковићев роман је посебно занимљив јер није линеаран, већ тече у низу епизода, духовитих поднаслова, неочекиваних унутрашњих монолога, рефлексија и ироничних коментара, чиме се читалац уводи у унутрашњи свет јунакиње, али и у шири друштвени амбијент.

Насиље колектива над индивидуалношћу

Госпођа Кубат није „луда“ у медицинском смислу – њена лудост је пре свега симболичка, егзистенцијална и дубоко субверзивна. Она разоткрива лицемерје друштва, његове лажне вредности, разорени свет моралних скрупула и механизме искључивања свега што штрчи из норме.

Једна од средишњих тема романа јесте однос између појединца и колектива. Госпођа Кубат живи у свету у коме се од појединца очекује и сагласност. Њена неспремност да прихвати наметнуте обрасце понашања чини је странкињом у сопственом окружењу. Ништа лакше од принципа: оно што не разумеш прогласиш лудим. Трипковић тиме јасно сугерише да лудило није нужно особина појединца, већ често плод насиља колектива над индивидуалношћу.

Посебну вредност романа чини начин на који је лик госпође Кубат обликован. Она није ни хероина ни жртва у традиционалном смислу, истовремено рањива и снажна, трагична и гротескна. Њене мисли и поступци често су запечаћени иронијом и црним хумором, али иза те површине крије се дубока егзистенцијална тескоба. У њеној „лудости“ препознаје се очај због света који је изгубио смисао, али и пркос према правилима која гуше слободу мишљења и осећања.

Да ли је прилагођавање увек знак здравља?

Роман се може читати и као критика савременог друштва, посебно склоности ка банализацији, површности и брзом осуђивању. Трипковић не нуди једноставне одговоре али су поруке јасне, духовито и иронично смишљене и изречене, литерарне моралне придике. Будите спремни и на питања: ко има право да дефинише нормалност? Где је граница између разума и лудила? Да ли је прилагођавање увек знак здравља или понекад управо супротно?

Зато су лудости госпође Кубат од оне врсте књижевности која намерно узнемирава читаоца, терајући га да преиспита сопствене ставове и навике мишљења.

Остаје забележено да је овај роман био у најужој конкуренцији за НИН-ову награду што утиче на читаност. А ништа боље од чињенице да читаоци имају добар путоказ ка значајном делу савремене српске прозе, интелектуално провокативном, актуелном и свевременом, тематски слојевитом и бескрајно духовитом.

„Како налаже народно веровање, медвед излази из пећине да провери какво је време. Ако је лепо и сунчано, он види своју сенку, уплаши се и врати се назад у брлог. Медведица Дуња истражује какво ће време бити, па се још није вратила у пећину. У пећини су Вишња и Јагода, које још спавају. Према понашању медведа можемо да кажемо да наилази лепо време“, рекао је Кристијан Овари, биолог Београдског зоо-врта.

Ако оставимо по страни ризик од преране смрти због несреће или повреде, гени могу имати много већи утицај на наш животни век, него што се раније мислило (према неупоредивој студији података о близанцима).

Генетико старење и потрага за генима повезана је са дуговечношћу, према резултатима најновијих истраживања.

„Годинама се сматрало да је људски животни век зависи од фактора који нису повезани са генетиком, што је довело до значајног скептицизма према улози генетике у старењу и према изводљивости идентификације генетских детерминанти дуговечности“, истакао је молекуларни биолог Бен Шенхар из Вајцмановог института за науку.

Подела фактора смрти

Начини на које људски живот може да се заврши су безбројни, али их је наука сврстала у две категорије: унутрашњу и спољашњу.

Када се говори о унутрашњим факторима смрти,то су старење и генетика, спољашњи фактори смрти обухватају несреће, инфекције и друге спољашње узроке.

У многобројним историјским подацима који су коришћени у ранијим студијама узроци смрти нису били детаљно описани, што је отежало разликовање различитих фактора.

Подаци о близанцима су кључни за генетске студије

Истраживачки тим анализирао је податке о хиљадама близанаца, укључујући податке о браћи и сестрама одгајаним одвојено, што раније није било разматрано у студијама наслеђивања током животног века.

Подаци о близанцима су кључни за генетске студије, одвајајући ефекте гена на појединца од свега што долази након рођења, као што су избори начина живота, исхрана и образовање.

На спољашње узроке смрти утичу математички модели смртности који сугеришу да је већа вероватноћа да ће смртни случајеви бити изазвани унутрашњим факторима, што је интензивније како старимо.

Резултати нису само одговарали подацима из стварног света, већ је нова процена од 55 процената ближа постојећим проценама о генима који објашњавају варијације у другим аспектима наше физиологије, као што је висина .

„Висока херитабилност слична је оној код већине других сложених људских особина и херитабилности током животног века код других врста“, наводе истраживачи у свом објављеном раду.

Иако ново истраживање делимично мења резултате студија које су до сада рађене, оно сугерише да подаци које смо раније користили нису дали све одговоре када је у питању равнотежа између живота и смрти.

Истраживачи у новим студијама покушавају да тестирају своје закључке у односу на савремене податаке који боље раздвајају различите узроке смрти.

Сазнање да генетика има толики значај у одређивању животног века покреће питања о томе који гени имају највећи ефекат и како функционишу – два могућа подручја за будућа истраживања.

„Ако је херитабилност висока, то ствара подстицај за тражење генских варијанти које продужавају животни век, како би се разумела биологија старења и потенцијал да се ова тема терапеутски реши“, закључио је  молекуларни биолог Бен Шенхар из Вајцмановог института за науку.

 “Хвала вам што сте део Иванове и моје прве заједничке приче у Београду. Кажу да је љубав најлепша када се дели, а ми је вечерас делимо са вама“, поручила је Томашевић на почетку концерта.

На репертоару су се нашли њени хитови “Панта реи“, “Мед и жаока“, “Кошава“, “Име моје“ и “Океани“.

Босиљчић је извео и своје препознатљиве интерпретације стихова чувених песника и евергрин песама које публика радо слуша, међу којима су “Душо моја“, “Жуте дуње“, “Пукни зоро“ и “Циганочка“.

Посебне емоције изазвали су дуети “Странац у ноћи“ и “Да се опет теби вратим“, док је Босиљчић самостално извео нумере “Девојко мала” и “Иду дани” из серијала “Рањени орао”.

 Уметници су на крају концерта награђени гласним и дугим аплаузом.

Магнетни потписи скривени унутар стена дају истраживачима много информација о Земљином магнетном пољу и начину на који су се континенти и тектонске плоче померали током геолошке историје Земље.Напредно моделирање открило је магнетну аномалију у облику Аустралије испод Северне територије земље која садржи вредне информације о геолошкој историји те државе.

Нове анализе стена из једног од геолошких периода (пре око 630-540 милиона година), покушаће да реше дугогодишњу мистерију: зашто магнетни запис из овог времена показује хаотичне варијације у магнетном пољу, као да се континенти неуобичајено брзо крећу преко површине планете?

Откривена аномалија има своју верзију врха Квинсленда на северу, достиже свој најшири део у средини и има два врха која се протежу надоле на источној и западној страни, а све то подсећа на јединствени облик Аустралије.

Како је откривена аномалија?

Аномалија се налази унутар Северне територије Аустралије и снимљена је током аеромагнетског истраживања које је спровела влада. Мали авиони опремљени магнетометрима прелетели су преко копна са размаком од 400 метара између прелета.

Ови подаци откривају магнетну меморију, или преосталу магнетизацију стена испод површине. Када се стене формирају, магнетни минерали унутар њих постају „закључани“ у правцу у којем су тренутно усмерени – усклађени са Земљиним магнетним пољем.

„ Добијени магнетни подаци нам омогућавају да видимо кроз земљу и разумемо геолошку архитектуру која би иначе остала потпуно скривена. Промена тектонског положаја Аустралије, у комбинацији са периодичним обртима Земљиног магнетног поља, значи да преостала магнетизација често указује на кретање у неочекиваним правцима, захтевајући стручно тумачење“, рекао је Клајв Фос, геолог у аустралијској владиној научној агенцији CSIRO.

Аустралијска магнетна аномалија настала је из стена вулканским ерупцијама пре више од 1,5 милијарди година. Ови слојеви су испресецани пешчаром из плитких мора и речних делти, а геолошке силе су од тада пресавиле и згњечиле целу структуру у облик који подсећа на континентално место по коме је добила име.

Нова мапа омогућавајући геолозима да виде финије карактеристике подземног магнетног пејзажа у оштријим детаљима.

„Мој колега, др Арон Дејвис, креирао је иновативни алгоритам за мрежно обликовање који је усавршио скуп података и произвео чистије, конзистентније слике. Побољшањем начина на који обрађујемо и моделирамо ове скупове података, можемо извући више геолошких информација него икада раније", истакао је Флос.

Подаци су доступни у бази података Geoscience Australia, како би научници могли слободно да их проучавају, у циљу идентификације нових минералних налазишта.

Репутација Романе-Контија је већ била чврсто успостављена до 18. века, када је постао омиљено пиће европске аристократије, а 1760. године постао је власништво Луј-Франсоа де Бурбона, принц од Контија, по коме је виноград и добио име. Од тада су вина са парцеле флаширана одвојено и резервисана за најелитније кругове, постављајући темеље за готово митски статус који данас имају.

Невероватна моћ преживљавања

Берба из 1899. године припада ишчезлој ери виноградарства. Направљена је од некалемљених, сопствених коренских лоза пино ноара, узгајаних пре разарања које је изазвала епидемија филоксере, инвазивног северноамеричког инсекта који је харао европским виноградима крајем 19. века.

Док су многа имања била приморана да поново засаде своје винограде користећи америчке подлоге да би преживела, Домен де ла Романе-Конти је користио мукотрпне методе како би сачувао своје оригиналне лозе деценијама дуже од већине. Као резултат тога, вина попут Романе-Контија из 1899. године су биолошки реликти, изражавајући облик пино ноара који више не постоји.

Сама винарија Домен де ла Романе-Конти представља непрекинуту лозу управљања. Од краја 19. века, имање је обликовано визијом Жак-Марија Диво-Блошеа и његових потомака, са непоколебљивом посвећеношћу аутентичности. До данас, ДРК је једно од најригорозније контролисаних имања на свету, које производи мале количине вина по строгим биодинамичким принципима.

Невероватно путовање

Опстанак боце током више од једног века је сам по себи невероватан. Издржала је два светска рата, Велику депресију и драматичне промене у пракси производње вина и на глобалним тржиштима, а све то време је остала нетакнута у приватним подрумима.

Према речима стручњака за вино, таква дуговечност је могућа само за вина изузетне структуре, равнотеже и киселости, у комбинацији са идеалним условима складиштења током генерација.

Праћење порекла вина открива још један слој историјског континуитета. Боцу је првобитно директно од Домена купила француска племићка породица Де Бру де Лорије, власници компаније „Сењоре“ из Бордоа, која се бавила трговином вином.

У то време, била је уобичајена пракса да престижни дистрибутери стављају своја имена на етикете произвођача, а делимично избледела ознака „SEIGN***ET“ нудила је кључни траг о пореклу боце.

Вино је деценијама стајало у породичном подруму, практично заборављена како су генерације пролазиле. Њена поновна појава у 21. веку била је готово последица случајности.

После смрти једног потомка породице Лорие, 2011. године, боца се нашла међу разноразним предметима на локалној аукцији, погрешно идентификована једноставно као „црвено вино из 19. века“. Захваљујући проницљивом купцу, вино је спасено.

Тек касније је препознат њен прави идентитет, враћајући јој право место међу најређим сачуваним боцама Романе-Контија. Некада резервисано искључиво за европску аристократију,

Романе-Конти сада траже мултимилионери на аукцијама. Да би се стекла представа о његовом готово митском статусу међу познаваоцима вина, Романе-Конти из 1945. године постао је најскупља појединачна боца вина продата на аукцији када је достигла цену од 558.000 долара у Сотбију 2018. године.

То је она врста легендарне боце којом се обично тргује, а не дегустира. Осим ако власник није сингапурски бизнисмен и инвеститор у вино Су Ху Кун Пенг, који је одлучио да отвори и подели драгоцени садржај, 12 месеци након што ју је купио за свој 50. рођендан.

Какав је укус вина старог 127 година

Када је боца коначно отворена, то је означило ретку прилику не само да се окуси историја, већ и да се процени како вино такве старости још увек може да плени својим укусом.

Критични маркери су потврдили његово стање: вино је задржало „обећавајућу, јарко светлоцрвену“ боју, кључни знак живота. Улаж (ваздушни зазор) се смањује за око 0,5 до један центиметар по деценији. Са шест центиметара после 127 година, значи да је вино било смештено у адекватним условима. Поред тога, боца се премештала само између Бургундије и Бордоа, на удаљености од око 500 километара вожње.

Романе-Конти 1899 је показао светлуцаву ћилибарну нијансу са наранџастим рубом - типично за екстремну зрелост – али је задржало изненађујуће богатство укуса. Ароме сувог цвећа, листова чаја и конзервираног воћа замениле су сваки траг младалачког примарног карактера, док је деликатна свежина сугерисала да је структура вина опстала.

Срећници који су имали прилику да пробају вино, могли су да разумеју зашто Романе-Конти заузима посебну категорију. Вина овог порекла из периода пре филоксере нису само ретка; она доводе у питање претпоставке о томе шта је вино и колико дуго може да траје. Чак и у сопственој архиви Домена, боца претходи најстаријем примерку у његовом приватном подруму.

У време када легендарне боце често постоје само као имовина, запечаћене и складиштене на неодређено време, отварање Романе-Контија из 1899. године понудило је директан сусрет са живом прошлошћу Бургундије.

Послужило је као подсетник да вино, на свом највишем нивоу, није само роба или статусни симбол, већ посуда сећања – повезујући виноград, историју и људско искуство кроз генерације.

Наводи да је Александар смрт пријатеља оплакивао толико дубоко да га је постхумно прогласио полубогом, забранио све свечаности у царству, у својој тузи побио читаво једно племе и наредио мучење и погубљење Хефестионовог личног лекара – појављују се у списима античких хроничара, али историјски нису потврђени.

Клеопатра и Цезар: Афера и политичка добит за обе стране

Године 48. пре нове ере Клеопатра и њен брат Птолемеј воде борбу за власт у Египту, која прераста у огорчени грађански рат. Клеопатра тражи помоћ из Рима. Римског војсковођу Јулија Цезара осваја шармом и лепотом. Цезар прихвата, јер му, поред везе са најлепшом и најмоћнијом женом антике, савез са Египтом доноси и политичку корист: кроз тај савез може да учврсти свој положај у источном Медитерану.

Са својом војском окончава грађански рат у Египту у корист Клеопатре. Птолемеј, гле чуда, доживљава смртоносну несрећу. Цезар живи са Клеопатром у Риму. Његова блиска веза са егзотичном краљицом изазива пажњу, али многи Римљани препознају и политичку корист те афере. Афера се завршава Цезаровим убиством 44. године пре нове ере. Клеопатра потом започиње још једну љубавну везу у Риму, која ће имати једнако снажне политичке последице, али то је већ друга прича.

Хелоиза и Абелард: Најчувенији љубавни пар средњег века

Дванаести век: четрдесетогодишњи Пјер Абелард важи за најпаметнијег учењака у Европи, а осамнаестогодишња Хелоиза за најлепшу девојку у Паризу. Абелард жели да освоји младу лепотицу, али мора да придобије њеног ујака и старатеља, првосвештеника Фулбера.

Почиње да јој даје приватне часове. Абелард Хелоизу не подучава само науци, већ и љубави, а она толико напредује да се он тиме хвали пред студентима. Убрзо цео Париз зна за њихову везу – а Фулбер сазнаје последњи.

Када се Фулберов бес стишао, он и Абелард постижу договор: хитно венчање са Хелоизом. Брак треба да остане тајна, улога супруга могла би да наруши Абелардов углед својеврсне „звезде" међу средњовековним учењацима. С тим се слаже и Хелоиза. Међутим, када је Фулбер ипак обелоданио планове о венчању, Абелард изнервирано шаље Хелоизу у манастир.

Фулбер поново бесни, сматрајући то покушајем да Абелард избегне брачне обавезе. Наређује да се грешни професор кастрира. Абелард се потом и сам повлачи у манастир, а са Хелоизом остаје дубоко повезан до краја живота.

Ана Болен и Хенри VIII: Љубав и погубљење

Године 1527. енглески краљ Хенри VIII ожењен је Катарином Арагонском. Међутим, она му не може родити сина, а краља све више привлачи млада дворска дама Ана Болен. Обасипа је страственим љубавним писмима, али Ана му јасно ставља до знања да међу њима неће бити ничега без брака.

Хенри је толико опчињен њом да раскида са Римокатоличком црквом како би се развео од Катарине и оженио Аном. Али ни Ана му не доноси мушког наследника. Њихов однос се погоршава, а Хенрију јављају да Ана има аферу. Он наређује да се његова некадашња миљеница затвори у лондонски Тауер.

Проглашена је кривом за велеиздају и погубљена 19. маја 1536. године. Хиљаде људи посматра како џелат мачем одсеца главу Ани Болен. Хенри није међу њима. Ожениће се још четири пута, а и петој супрузи ће због прељубе одрубити главу.

Шах Џахан и Мумтаз Махал: Светско чудо као доказ љубави

Била је то љубав на први поглед када су се 1607. године упознали петнаестогодишњи принц Хурам, будући могулски владар Шах Џахан, и годину дана млађа Арјуманд Бану Бегум. Пет година касније су се венчали. Арјуманд добија име Мумтаз Махал – „драгуљ палате" – и постаје његова највољенија супруга.

Прати га на свим путовањима и рађа му 14 деце. После последњег порођаја умире од крварења. На самрти од њега тражи гробницу тако велику и величанствену какву свет још није видео.

Удовац, коме је брада наводно преко ноћи оседела, у индијској Агри подиже маузолеј који треба да постане најсавршеније здање човечанства. Таџ Махал и данас блиста у најсветлијем белом мермеру.

Гертруда Стајн и Алис Б. Токлас: Лезбејски боемски пар

У салону америчке Јеврејке Гертруде Стајн у Паризу окупља се елита авангардне уметничке сцене. Стајн има новац, она је списатељица и колекционарка уметнина са истанчаним осећајем за нове правце. На зидовима висе дела Гогена, Пикаса, Делакроа.

Ту долазе и Ернест Хемингвеј и Т. С. Елиот. У позадини делује и ради жена која је Гертрудина велика љубав, списатељица Алис Б. Токлас.

Упознале су се и заљубиле 1907. године. Али Алис није била само Гертрудина љубавница, већ и њена куварица, секретарица, муза, уредница и критичарка. Заједно су живеле скоро 40 година, све до Гертрудине смрти 1946. године. Алис ју је надживела 21 годину.

Сахрањена је у Паризу поред Гертруде; њено име је златним словима уписано на полеђини надгробног споменика Гертруде Стајн.

Бони и Клајд: Пољупци и меци

Бони Паркер (1910–1934) и Клајд Бероу (1909–1934) су се упознали 1930. године у Тексасу. Обоје су одрасли у сиромаштву, сањају бољи живот и до њега покушавају да дођу криминалом.

Клајд више пута завршава у затвору, а Бони га чека – пуне две године. Када коначно изађе, заједно крећу у серију пљачки у више америчких савезних држава. Пљачкају продавнице, бензинске пумпе и банке и стално измичу полицији.

Новине објављују њихове фотографије на којима позирају као заљубљени пар са оружјем и током Велике депресије постају својеврсни бунтовнички идоли. Међутим, симпатије нестају када почињу убиства. У мају 1934. године упадају у полицијску заседу. Полицајци 16 секунди пуцају на њихов аутомобил – Бони и Клајд су изрешетани десетинама метака.

Марија Калас и Аристотел Оназис: (Само)уништење једне диве

Марија Калас је на врхунцу каријере као оперска звезда и још је у браку када упознаје богатог бродовласника Аристотела Оназиса, такође ожењеног. На гламурозној забави на његовој луксузној јахти започиње њихова страствена веза. Оназис је обасипа луксузом, а она је лудо заљубљена у њега. Оба брака завршавају разводом.

Калас се нада венчању, али Оназис о томе не размишља. Веза постаје све токсичнија. Наступа само када он то жели. Њена опсесија утиче и на глас – постаје несигурна и греши на концертима. Док јој каријера пропада, она се све више везује за њега, а он се све више удаљава.

Када упозна удовицу америчког председника, Џеки Кенеди, и ожени се њоме, Марија може само беспомоћно да посматра. Иако се Оназис и Марија повремено још виђају, веза је неповратно уништена, баш као и глас Марије Калас.

Гудрун Енслин и Андреас Бадер: Док нас смрт не растави

Гудрун Енслин и Андреас Бадер су се упознали 1967. године током студентских протеста у Берлину. Обоје делују у оквиру „ванпарламентарне опозиције“, покрета који се не осећа политички заступљеним кроз странке у Бундестагу и то показује политички мотивисаним саботажама.

Први заједнички злочин Бадер и Енслин извршавају 1968. године – подметањем пожара у две робне куће. Излазе пред суд и представљају се као љубавни пар.

Касније, заједно са Улрике Мајнхоф, постају вође групе „Бадер–Мајнхоф“, одговорне за прве терористичке нападе Фракције црвене армије (РАФ), који су снажно потресли Западну Немачку седамдесетих година.

Бадер и Енслин су ухапшени 1972. године, а потом следи дуг и медијски праћен процес. У октобру 1977. године обоје су пронађени мртви у својим ћелијама. Околности њихове смрти до данас нису разјашњене .

Да бисмо осетили прави пулс града, обишли смо Цветну пијацу, где се мирис милиона лотоса меша са влагом ваздуха, али и Wat Arun, храм који сведочи о духовној вертикали града.

Он је указао на фасцинантну технику рециклаже и естетике – његове фасаде, опточене хиљадама комадића кинеског порцелана који је некада служио као бродски баласт, сведоче о томе како се од крхотина ствара врхунска сакрална архитектура. То није само храм, већ вертикала која спаја земљу и небо кроз светлост која се одбија о керамику.

Одлазак у Ајутају, некадашњу моћну престоницу, био је повратак у златно доба. Између зидина старих храмова, у тишини Краљевског музеја, историја постаје опипљива. У Ајутаји, археологија није неми посматрач; она је у сталном дијалогу са природом.

Најпотреснији сведок тог разговора је Wat Mahathat, „Храм велике свете реликвије“. Некадашњи духовни центар краљевства, који је бљештао у злату, данас је поље црвених опека које причају о пролазности, али, усред тих рушевина, догодило се нешто што превазилази историју и постаје чиста поезија.

Глава Буде, некада део статуе коју је срушила рука освајача или зуб времена, пала је у подножје дрвета. Природа је тада преузела улогу конзерватора. Корење дрвета пипал (свете смокве) полако је, столећима, обавијало лице просветљеног, не да би га сакрило, већ да би га заштитило.

Данас, то је призор који зауставља дах сваком ко се бави наслеђем. Лице Буде, са благим осмехом, вири из дрвета као да нам говори да се дух не може уништити, чак ни када се храмови сруше.

Wat Mahathat, нас је подсетио на снагу историје, док нам је радионица у којој смо плели рибе од бамбуса (Pla Tapian) приближила нежнију страну традиције. Ове мале амајлије, које се вековима плету за заштиту беба, симбол су бриге и континуитета.

Гледајући како се суви листови бамбуса трансформишу у симболе заштите који ће висити изнад колевки, схватили смо суштину овог народа. Те рибе нису само сувенири, оне су жеља за благостањем, пажљиво уткана у традицију која се не мења вековима.

У Краљевском музеју у Ајутаји смо открили модерну бајку са дубоким смислом.

Гледајући те невероватне резбарије у дрвету, слике везене свилом, ремек-дела златарства и уникатне предмете прекривене сјајним љуштурама буба красаца (Jewel Beetle/Sternocera aequisignata) – оних које у свом кратком животном веку красе тајландске шуме, а након угинућа, захваљујући стрпљивим рукама уметника, добијају нови живот као вечна, смарагдна ремек-дела – схватите да је овде уметност начин да се победи сиромаштво и сачува достојанство човека.

Наиме, иза невероватних експоната од злата, дрвета и свиле стоји племенити државни пројекат.

Људи из најсиромашнијих руралних крајева Тајланда добили су прилику да постану врхунски мајстори. То је начин да се достојанство и лепота врате онима којима је то најпотребније.

И док смо у Краљевском музеју у Ајутаји гледали прецизност злата и свиле, у Патаји нас је дочекало Светилиште истине (Sanctuary of Truth, Храм истине) – највећа дрвена грађевина ове врсте на свету.

Ту, на самој обали, стотине мајстора деценијама клеше дрво, претварајући га у филозофски трактат о човечанству.

Гледајући тај бескрајни процес рада, постало је јасно: за Тајланђане, уметност није само готов производ, већ сам пут стварања који храни читаве заједнице. Ако је Ајутаја огледало прошлости, Светилиште истине је живи споменик који никада не престаје да расте.

Ова колосална грађевина од 105 метара, изграђена у потпуности од дрвета без иједног металног ексера, делује као да је изронила из мора и маште.

Сваки квадратни центиметар је прекривен ручно резбареним фигурама које причају о односу човека, свемира и знања. Ова гигантска дрвена грађевина стоји као доказ да тајландска уметност никада није готова. Она је процес који траје, баш као и живот на Пловећој пијаци, где се традиција трговине и данас одвија на води.

Ништа не заокружује причу о Тајланду као њихова кухиња. У миру једне баште, учећи да балансирамо зачине за зелени кари, научили смо најважнију лекцију – у Тајланду ништа није случајно, од зачина у тањиру, преко љуштуре бубе претворене у накит, до длета које дуби дрво у Светилишту истине. Све је то део једне велике потраге за хармонијом коју овај народ несебично дели са светом.

Сећања на студентске дане, осећај за квалитетну дијалошку форму, способност да препозна шта на папиру звучи истинито, а шта лажно, све је то улазило у текстове који су касније постајали део колективне меморије.

У једном интервјуу из раних осамдесетих, готово успут, поменула је да је управо она наговорила Синишу Павића да се окрене телевизији. Та реченица, изговорена без претенциозности, данас звучи као мала културна прекретница. Јер телевизија тог времена није била споредна уметност, него централно место породичног живота.

Телевизија је тим наговором добила ауторски глас који је умео да споји хумор и меланхолију, провинцију и метрополу, иронију и емпатију.

Све је почело у суду

„Синишу сам упознала када сам радила као адвокатски приправник, док је он био млад судија општинског суда, који за собом има објављен роман Вишња на Ташмајдану и снимљен филм по том делу. Ускоро смо се венчали и гледајући неке лоше телевизијске емисије о младима, дошла сам на идеју да га наговорим да напише серију о студентима. Теме младих биле су му блиске, а и ја сам још била свежа, што се тиче сећања на студентски живот. Тако смо почели, а како су се ређале епизоде, наравно на папиру, тако је и расла моја трудноћа. Кад смо стигли до девете епизоде, ја сам отишла на порођај и секирала се што Синиша пише десету епизоду без мене. Куриозитет је да сам се породила 4. априла, на Дан студената, тако да је сав тај посао био у знаку студената“, рекла је Љиљана Павић за ТВ Новости 1982. године.

Њена биографија не личи на легенду о „музи из сенке", како се то често, из лењости, каже. Име јој је стајало на шпицама, потписивала је сценарија као сарадник, учествовала је у разради прича и структуре серија које су деценијама обликовале укус широке публике.

„Синиша је веома добар у драматургији и дијалогу, тако да ту немам шта да тражим и не треба му помоћ. Мој допринос је у томе што му дајем, како почетне, тако и уопште идеје за ликове, нарочито оне колоритније. Пошто сам рођена Власотичанка, много сам утицала у грађењу ликова из серије Врућ ветар. Сви ти типови одражавају менталитет тог краја, а језик којим они говоре карактеристичан је и обично има неки 'реп', неко двоструко значење. Кад вам они нешто кажу, ту увек има неког сажетог афоризма. Значи, ја конкретно не пишем, већ у разговору дајем идеје, а он их или прихвати или модификује", додала је Љиљана у поменутом интервјуу.

Писала је и стихове, међу њима и једну од најпознатијих за телевизију ‒ Тополска 18, песму из серије Срећни људи која је постала део колективног памћења, без обзира на генерацију.

„А када су у питању стихови за неке сонгове, онда тај посао потпуно преузимам ја, јер Синиша није вешт у томе", навела је Љиљана Павић.

Поетика препознатљивости

О Синиши и Љиљани Павић често се говори као о телевизијском ауторском тандему који је обележио епоху, али ређе се размишља о томе шта је заправо био њихов (највећи) допринос. У том погледу, може се рећи да нису само написали серије које се и данас репризирају; успели су да локалне феномене претворе у универзалну позорницу.

Једна таква серија, већ поменута ‒ Врућ ветар, чија је радња смештена у Љиљанином родном месту, није само комедија о вечитом губитнику, него студија о човеку који је у потрази за сопственим местом у (микро)свету. Лик Шурде није карикатура, већ препознатљив, жив, противречан.

Уз Шурду, тај верно приказани свет на малим екранима није био апстрактан: имао је свој говор, нагласке, менталитет, географију. И зато је био уверљив.

Заједнички рад Павићевих био је пример оне врсте стваралаштва која тежи препознатљивости. Њихови јунаци нису били алегорије, него људи од крви и меса, Шурдиловићи, а онда и Шћекићи, па потом Стојковићи, појединци са манама, амбицијама и илузијама. Управо зато и трају.

Можда је највећа вредност супружниког тандема у томе што су показали да приче из унутрашњости нису нужно локалне. Напротив, што су конкретније, то су универзалније. Један завичај, исписан прецизно постао је огледало ширег простора.

А то је, у култури заборава, вероватно најтрајнији облик присуства. Павићи ту одговорност и част деле с публиком.

„Залихе су понестале за само три дана“, рекао је за италијански лист спортиста који је желео да остане анониман. „Обећали су нам да ће стићи још, али ко зна када.“

Ла Стампа за такво стање у Олимпијском селу криви организаторе Зимских олимпијских игара, наводећи да нису били „посебно издашни са бројем“ кондома, преноси британски Гардијан.

„У Паризу су спортисти добили 300.000 кондома – по два дневно – али број за ове Зимске игре је био знатно мањи: ни 10.000“, наводи се у извештају листа. Нешто мање од 3.000 спортиста се такмичи на Зимским олимпијским играма, у поређењу са око 10.500 на Играма у Паризу пре две године.

Прошле недеље, гувернер региона Ломбардија, Атилио Фонтана, апеловао је на све да престану да представљају ову тему као нешто што је срамотно.

„Да, обезбеђујемо бесплатне кондоме спортистима у Олимпијском селу. Ако се некима ово чини чудним, онда они нису упознати са устаљеном олимпијском праксом. То је почело још у Сеулу 1988. године како би се подигла свест међу спортистима и младима о превенцији полно преносивих болести, што је тема која не би требало да изазива срамоту“, навео је Фонтана у објави на друштвеним мрежама.

Фонтана је такође поделио објаву шпанске клизачице Оливије Смарт, у којој је својим пратиоцима показала кондоме са жутим логом региона Ломбардија. „Пронашла сам их“, каже она у Тик-ток снимку који је постао виралан. „Овде имају све што вам је потребно.“

Они који бораве у Олимпијском селу имају на располагању бројне активности којима могу да се окрену у тренуцима доколице. На располагању им је велика теретана, а могу се забавити и опустити играјући стони фудбал, ваздушни хокеј, па чак и свирањем клавира. Постоје и бесплатни аутомати пуни безалкохолних и газираних напитака, као и смутија.

У новој књизи Чин балансирања, терапеуткиња и стручњак за везе Недра Гловер Тавваб доводи у питање најштетније митове о блискости, прави разлику између здраве и нездраве зависности у вези и показује како можемо да научимо да се ослањамо на друге људе, а да притом не изгубимо себе.

Ако сте сами не можете научити да будете са другима

Људима се често саветује да не улазе у везе док не буду спремни или док не науче како да буду сами. Проблем је у томе што се многе важне вештине у односима могу научити само радом, напомиње Тавваб.

„Шта вам се свиђа, шта вам се не свиђа, како се носити са другим људима и решавати несугласице: те ствари се уче у везама“, каже терапеуткиња. „Нажалост, када смо сами, не стичемо никакву праксу.“

То не значи да треба да осећате обавезу да почнете да се забављате или да ускочите у романсу пре него што се осећате спремно, додаје ауторка књиге. Све врсте веза и интеракција пружају прилике за учење о другим људима и нама самима.

„Ако сам научила да управљам проблемом поверења са колегом, могу то да применим на романтичну везу, пријатељство или породичну везу.“  Те преносиве вештине су још један разлог за тражење везе, преузимање друштвених ризика и одупирање таласу самоизолације.

„Зависност“ није ружна реч

Зависити од партнера у вези се генерално тумачи као лоша ствар. У последње време „заплетеност“ (enmeshment) – психолошки концепт који описује замагљивање личних граница унутар везе – постала је популарна на друштвеним мрежама као нешто на шта треба обратити пажњу и избегавати.

Али чак ни ова врста везаности „није толико лоша“, сматраТавваб. „Када почнемо да се забављамо са неким, упаднемо у овај мали запетљани ентитет, и то је одлично – неко време.“

На дужи рок, или као доследан приступ, претерано везивање – имати нереална очекивања од партнера и осећати се повезано са њим на штету сопственог идентитета – је нездраво, каже Тавваб.

Али широко распрострањен отпор према блискости или зависности од партнера подстиче култура која се хвали независношћу и аутономијом, често до неискрених граница, напомиње терапеуткиња, јер у суштини, нико и ништа не постоји изоловано, истиче Тавваб. „Наша одећа, наше намирнице, све што улази у наше домове – све је од других људи. Већ смо зависни.“

Бити претерано независтан – опирати се да будете рањиви, одбијајући подршку и тежећи „да све урадите сами“ – подједнако је препрека дубоким и смисленим везама.

„Здрава верзија везаности и блискости је могућност да имате систем подршке, да постављате границе и да приметите када нешто постаје претерано и да направите нека прилагођавања“, саветује Тавваб.

Нисмо осуђени да понављамо претходне обрасце

Та способност да проценимо наше односе, како се осећамо у њима и направимо промене тамо где је потребно је кључна за здраве односе – и може се научити.

Често, савети за забављање могу људе представити као фундаментално „недоступне“, „избегавајуће“ и иначе осуђене да понављају своје претходно понашање. Али то не значи да је то непроменљиво, каже Таваб.

Увиђање проблема може бити позитиван корак ка промени наших инстинктивних реакција у везама и дати нам довољно сигурности да пустимо људе унутра или им дозволимо улазак у наш простор.

… али не можемо увек веровати својим инстинктима

Иако стилови везаности нису доследни или непроменљиви, наша прошла искуства често играју улогу у томе како доживљавамо блискост.

На пример, можда мислите да је ваш партнер превише везан за своју породицу, али то само они могу да процене колико је то здраво, напомиње терапеуткиња. „Понекад је то само складна породица, а пошто је ви немате, видите то као лошу ствар.“

Та различита очекивања и нивои пријатности у вези могу бити тешки за сналажење, посебно у раним фазама забављања. Али само праћење наших инстинкта и чињење онога што нам долази природно може нас спречити да створимо дубоке везе и да нас држи заглављенима, каже Тавваб.

Уместо да делујете на основу свог импулса да инсистирате на блискости или се удаљите, она предлаже да негујете радозналост о томе шта то подстиче – и можда да изаберете другачији одговор.

„Ако приметите да сте анксиозни и помислите: 'О, боже, опет се дешава', запитајте се... Како могу да се поставим другачије са овом особом? Шта да кажем што би могло да смањим део те анксиозности?“

Можда ћете открити да се ваши страхови сами појачавају или да сте одговорнији за стварање те познате динамике него што мислите.

Не постоји универзална блискос – или чак 50:50

Оно што нека особа сматра гушењем, некој другој може бити подршка, што значи да се исплати бити свестан колики степен блискости или простора вам одговара, каже Тавваб.

Али бити јасан у вези са својим потребама, не уклања потребу за компромисом и преузимањем одговорности за њихово задовољавање.

Понекад кажњавамо партнере због тога што не испуњавају све наше потребе, или чак очекивања која нисмо изразили. „Узнемиравамо се јер не могу бити оно што нам је потребно... и то нам ствара много проблема у нашим везама.“

Чак и тежња ка једнакости може бити превише узвишен циљ, не узимајући у обзир индивидуалне стилове и разлике. У свим везама, не само романтичним, „постоје неке ствари које једна особа добро ради и неке ствари које друга добро ради“.

Уместо да водите рачуна или тежите ка поравнању, покушајте да се прилагодите и прихватите друге људе онаквима какви јесу, а да притом останете свесни својих граница.

Верујте својим осећањима – али немојте се плашити сукоба

На крају крајева, каже терапеуткиња, најбоља мера здравља везе јесте како се осећате у њој.

То не значи да у ћемо у неким случајевима бити слепи за знаке упозорења или да нас наши инстинкти неће одвести на странпутицу. Неке везе делују јако само зато што су нам познате, не нужно на продуктиван или позитиван начин, упозорава Тавваб.

Ако пријатељи или породица којима верујете примете ствари о вашем партнеру или вези које нисте приметили и забринути су због начина како се партнер/ка према вама опходи, „то је нешто што треба послушати“, истиче ауторка.

Али ако се осећате безбедно, поштовано и слободно да се изразите и потражите подршку, „рекла бих да је то прилично здрав однос. Поштујете њихове границе, они поштују ваше, може бити неслагања и свађе, али то је и даље безбедно.“

Осећање нелагодности, па чак и сукоба, само су део односа са другим људима и често су показатељ раста, закључује терапеуткиња и стручњак за везе, Недра Гловер Тавваб.

Питерсова заступа идеју да се кроз „џендер револуцију" и „деконструисање" банализују биолошке улоге мајке, оца или породице као заједнице и своде на друштвене конструкте.

Ауторка објашњава да већина теоретичара овог правца тврди да су разлике између мушкараца и жена ствар нормативних притисака, културних стереотипа и друштвених конструката које зато треба деконструисати.

„Џендер револуција тежи утопијском циљу да појединцу – једном 'ослобођеног' од универзалне људске природе – подари моћ да 'бира' и свој полни идентитет и свој џендер идентитет, односно сексуалну оријентацију(е), џендер друштвене улоге", наводи професорка Питерс.

Такође, ауторка наглашава и да је дефиниција термина џендер преширока и нејасна, а да се ипак, као таква, под притиском глобализације у појединим земљама и правно институише.

„Џендер револуција се пре свега одвија посредством језика", каже Питерсова наглашавајући да је дискурс наметнут на нивоу међународних организација. 

Мисија Цркве: Очување брака и породице 

Српска православна црква саопштава да су књигу Маргарет Питерс превели у мисији очувања светиње брака и породице, односно, „указивања на погубна дејства џендер идеологије и праксе по разумевање и живот човека, породице и друштва у савременом свету".

У уводној речи, током представљања књиге, патријарх Порфирије нагласио је да су брак и породица једна од првих мета џендер идеологије, наглашавајући да „без здравих и стабилних породица не могу да се изграде здрави и зрели људи".

Професор Православног богословског факултета, јереј Владан Таталовић за РТС каже да је значај књиге у томе што је критички, аргументовано и темељно, уз хришћански аспект, анализиран појам џендер.

Термин џендер није преведен речју род, а проф. Питерс препознаје да спорни термин дозвољава прешироко тумачење.

Не негира се родна равноправност

Таталовић истиче да ово дело ни на који начин не негира родну равноправност, у смислу равноправности мушкараца и жена, већ да текст препознаје присуство идеологије која не жели родну равноправност, већ тзв. џендер једнакост.

„То би представљало једнакост између свих могућих самостално конструисаних идентитета које човек може да замисли и, у складу с тим, могућност конструисања живота, породице и свих могућих животних избора", наглашава јереј додајући да то представља опасност за сваког човека.

Како је наведено на насловној страни, књига представља и „водич за расуђивање“, а читаоцу је „омогућено да разуме механизме џендер револуције“, и потом сам одабере хоће ли учествовати у тој пракси.

Књигу је превела писац и драматуршкиња Ивана Димић, а издање објавила Издавачка установа Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“.

Како истиче Александар Саша Винчић из Савеза винара и виноградара Србије и познати винар, обичаји који прате овај празник носе јасну поруку.

„Одлазак у виноград, орезивање лозе и преливање вином уз молитву за нешто добро у новој виноградарској години “, каже гост Јутарњег програма.

Прошла година, према његовим речима, била је изузетно успешна за српске винаре. „Много сунца, добар род и добар квалитет вина, и то нам даје снагу да верујемо да ће и 2026. бити таква“, додаје Винчић.

Простор за раст постоји

Раст производње вина прати и проширење виноградских површина, у складу са Стратегијом развоја винарства и виноградарства, усвојеном пре пет година. Поред тога, расте и домаћа потрошња вина, што отвара простор за даље ширење производње.

„Много битнија ствар је да количина попијеног вина по глави становника у Србији расте, што нам даје наду да можемо још да се ширимо“, истиче Винчић.

Док у појединим европским земљама потрошња вина опада, Србија се, како каже, налази у другачијој позицији. Потрошња по глави становника је и даље знатно нижа у односу на земље попут Француске, што омогућава даљи раст и проширење винограда. 

„Француска пије преко 50 литара по глави становника а код нас је то кренуло скромно са неких шест-седам, сада је већ преко 10, тако да то је јако добро", посебно што и квалитет српских винапоследњих година доживљава праву ренесансу, истиче винар.

„Ми смо после деведесетих ушли у један нови период винарства – правимо нове винарије, доносимо нову технологију, подижемо нове винограде и све то резултира високим квалитетом вина.“ Тај развој, додаје, прати и подршка државе кроз субвенције за подизање винограда и изградњу винарија, што је додатно подстакло раст ове гране пољопривреде.

„Ево, пре неки дан смо имали уручење средстава. Сам председник Вучић је био са нашим углавном винарима и ракијашима, што је један доказ да Србија мисли о винарима и да та грана рапидно расте“, наглашава Винчић.

Технологија више није кључни проблем

„Имамо сјајне технологије и винарије. Сада нам је неопходна већа количина винограда и повећање сировинске базе“, објашњава Винчић. Посебан потенцијал види у аутохтоним сортама.

„Наше сорте имају јако велики потенцијал у смислу квалитета и могу да парирају највећим светским сортама“, наглашава Винчић.

Квалитет вина, како истиче, пре свега зависи од грожђа.

„Вино се прави у винограду. Винарија није болница – она не може да излечи лоше грожђе“, каже Винчић.

Српска вина препозната у свету

Српска вина данас имају простор и на домаћем и на иностраним тржиштима, с обзиром на то да се значајан део вина у Србији и даље увози. Посебну шансу представља кинеско тржиште, где ће у наредним годинама царине бити у потпуности укинуте.

„То је велика компаративна предност да можемо без икаквих дажбина да наступамо на једном неизмерно великом тржишту“, наводи Винчић и додаје да српска вина већ имају међународна признања и присуство на најпрестижнијим локацијама.

„Знам српска вина која се у најбољим лондонским хотелима продају по тридесетак, четрдесетак фунти за једну чашу. Када се српско вино служи на чашу у таквим хотелима, то је врхунац.“

Законска регулатива да уреди тржиште

Нови Закон о вину и производима од грожђа, додаје, требало би додатно да уреди тржиште, посебно у сегменту јефтинијих вина и контроле квалитета увоза.

„Ми морамо да обратимо пажњу у једном сегменту јефтиних вина, да регулативу мало уредимо да ту не може баш свашта да прође и да из увоза нам не дође вино које није адекватног квалитета. Референтне лабораторије постоје и сада се води рачуна о томе, али новим законом о вину ће то бити значајно пооштрено и биће стављено на неке позиције на којима и треба да буду“, закључује Александар Саша Винчић на крају гостовања у Јутарњем програму.