Истраживачи знају да различите подгрупе неурона морају бити подешене на различите фреквенције и време звука. У последњим деценијама, студије на животињама, посебно глодара, потврдиле су да подела обраде звука у мозгу није јединствено људска, отварајући врата детаљнијем анализи како се то дешава.

Ипак, централна загонетка и даље постоји: Шта чини да скоро идентични региони у супротним хемисферама мозга обрађују различите врсте информација?

Одговор на то питање обећава шири увид у то како искуство обликује неуронска кола током критичних периода раног развоја и зашто је тај процес поремећен код неуроразвојних поремећаја.

Кључан је прави тренутак

Сензорна обрада звукова почиње у кохлеји, делу унутрашњег уха где се звучне фреквенције претварају у електрицитет и прослеђују у слушни кортекс мозга. Истраживачи верују да подела рада између можданих хемисфера потребна за препознавање звучних образаца почиње у овом региону.

Више од деценије, неуролог др Хајсел В. Овиједо, доценткиња са Универзитета Вашингтон у Сент Луису за биомедицинска истраживања, бави се истраживањем слушног кортекса. Њен тим сарадника је у лабораторијским условима установио да мишеви различито обрађују звук у левој и десној хемисфери мозга, и покушавали су да раздвоје ова основна кола.

На пример, открили су да лева страна мозга има више усмерених, специјализованих веза које могу помоћи у откривању кључних карактеристика говора, као што је разликовање једне речи од друге. Истовремено, десна страна је шире повезана, погодна за обраду мелодија и интонације говора.

У последњем раду који је објавила др Овиједо и њен тим, бавили су се питањем како се развијају ове разлике у слуху између леве и десне хемисфере, а резултати потврђују тврдњу да је најзначајнији прави тренутак.

Истраживачи су пратили како се неуронска кола у левом и десном слушном кортексу развијају од рођења до одраслог доба. Да би то урадили, снимали су електричне импулсе у мозгу мишева како би посматрали како слушни кортекс сазрева и како звучна искуства обликују његову структуру.

Изненађујуће, открили су да десна хемисфера константно предњачи у односу на леву у развоју, показујући бржи раст и усавршавање. Ово указује да постоје критични периоди развоја – кратки временски интервали када је мозак посебно адаптиван и осетљив на звуке из околине – специфични за сваку хемисферу који се јављају у различито време.

Да би тестирали последице ове асинхроности, изложили су младе мишеве специфичним тоновима током ових осетљивих периода. У одраслом добу, открили су да је место где се звук обрађује у њиховом мозгу трајно измењен. Животиње које су чуле тонове током ранијег критичног прозора десне хемисфере имале су претерану заступљеност тих фреквенција мапираних у десном слушном кортексу.

Додајући још један слој сложености, открили су да се ови критични прозори разликују у зависности од пола. Критични прозор десне хемисфере отвара се раније код женки мишева, а прозор леве хемисфере отвара се само неколико дана касније. Насупрот томе, мужјаци мишева имали су веома осетљив критични прозор десне хемисфере, али ниједан детектован прозор на левој. Ово указује на неухватљиву улогу коју пол може играти у пластичности мозга.

Налази пружају нови угао разумевања како различите хемисфере мозга обрађују звук и зашто се то може разликовати код различитих људи.

Такође пружају доказе да паралелни делови мозга нису заменљиви: мозак може кодирати исти звук на радикално различите начине, у зависности од тога када се јавља и која хемисфера је спремна да га прими.

Говор и неуроразвој

Подела рада између можданих хемисфера је обележје многих људских когнитивних функција, посебно језика. Ово је често поремећено код неуропсихијатријских стања као што су аутизам и шизофренија.

Смањено кодирање језичких информација у левој хемисфери је јак показатељ слушних халуцинација код шизофреније. А померање са обраде језика у левој на десну хемисферу карактеристично је за аутизам, где је развој језика често оштећен.

Запањујуће је да десна хемисфера људи са аутизмом изгледа реагује раније на звук него лева хемисфера, што подсећа на убрзано сазревање десне стране које је забележено у студији на мишевима. Налази указују на то да ова рана доминација десне хемисфере у кодирању звучних информација може појачати њену контролу над слушном обрадом, продубљујући неравнотежу између хемисфера.

Ови увиди продубљују разумевање како се обично развијају области мозга повезане са језиком и могу помоћи научницима да осмисле раније и циљаније третмане за подршку раном говору, посебно код деце са неуроразвојним језичким поремећајима.

Књига о Паји Јовановићу је скуп прича различитих аутора о сликару у временском распону од скоро једног века. Од краја 19. века до наших дана, тачније до 2024.године.

„Једно решето историје кроз које су сви ови аутори који су заступљени, има их велики број, дали неки суд о Паји Јовановићу истовремено пуштајући друге да просуде о њима самима“, наводи проф. др Игор Борозан, дописни члан САНУ.

Први текст у књизи је из 1891. разговор писца Мите Живковића са уметником у његовом париском атељеу за Летопис Матице српске, који је представљао увођење на велика врата Паје Јовановића у српски културни простор. Први је представљао и оно што се у науци зове производња биографије једног уметника.

„Самим тим и Паја то свесно ради и помаже књижевнику тако што му даје изабране списе и дописе, или критике његових дела из великих европских часописа, у питању су били Дејли телеграф и тако даље, где заправо приказује себе као већ етаблираног уметника, европски значајног и важног. Суперстара, да тако кажемо“, додаје професор Борозан.
Паја Јовановић је чедо свог времена, а то је време медијског бума. И ми видимо, како му важно какав је атеље у коме ствара. Односно шта ће фотографија његовог атељеа казивати.

„Имамо управо запис у овој књизи, где га посећује знаменити и угледни културни радник Милан Савић, и прича какав је атеље, где Паја, данашњим речнико речено, има дуплекс. Или живи на врху зграде, што је и данас веома популарно, и где Милан Савић каже: 'Да видиш какву башту има на врху зграде Паја Јовановић'. Дакле, живи у једном отменом, великом салонском стану, који негде репрезентује и овај простор где се данас налазимо, као један ехо, или могућа реконструкција његовог стана“, наводи проф. др Игор Борозан.

Књига одабиром текстова представља и мењање парадигме према уметнику. Једна од доминантних визура још од двадесетих и тридесетих, па све до седамдесетих година прошлог века била је високи модернизам.

„Да би генерације касније, и ту имамо један квалитетан текст, наравно, нашег угледног историчара уметности и редитеља, Ђорђа Кадијевића, који већ у складу са постмодернизмом посматра Пају Јовановића на један релаксиранији начин“, додаје професор.

Трансгенерацијски опсег аутора присутних у књизи омогућио је разноврсност перспектива из којих је сагледан опус Паје Јовановића. Меморизација какву су и Паја Јовановић и наша култура сазлужили.

Свака од три фестивалске селекције – Буђење Балкана, Мистерије филма и Повратак жанру – представиће пажљиво одабрану такмичарску селекцију од по осам филмова. У конкуренцији се налазе остварења редитеља различитих генерација – од дебитантских радова нових талената, до филмова искусних аутора који настављају да истражују границе филмске форме, језика и израза.

„Некако је увек Балкан мало са стране, мало потиснут до ових великих фестивала. Управо, мада је ово тек прво издање, али желимо током година у будућности да призовемо што више селектора светских фестивала и да им укажемо на квалитет филмова са Балкана“, истиче Дарко Бајић.

Најбољем филму у селекцији Буђење Балкана биће додељена награда „Живојин Павловић“, у селекцији Мистерије филма награда „Душан Макавејев“, а у трећој Повратак жанру коју је селектовао Винко Брешан биће приказани добри филмови који покушавају да врате публику у биоскопе.

„Дакле, нудимо дијалог, нудимо један нови начин размишљања и нудимо нове филмове и могућност да људи на прави начин доживљавају и ово време и информишу се о свему ономе што се дешава на Балкану и у свету“, додаје Бајић.

„Стварно смо се трудили да публика која дуго није ишла у биоскоп и уопште није било фестивала, и сви су жељни да гледају филмове, тако да ми хоћемо да их позовемо да дођу да гледају, зато што ће то бити филмови од којих већинанеће бити у дистрибуцији. Такође, моћи ће да погледају и филмове који су били у Кану, Венецији, имаће прилике да виде филм који је добио награду за режију на Санденсу, а отвориће га филм чувеног румунског редитеља Раду Жудеа, Континентал 25, који је добио награду сада у Берлину за најбољи сценарио“, наглашава Урош Томић.

Биће одржане и специјалне пројекције у сарадњи са биоскопом „Звезда“ где ће бити приказани филмови Живојина Павловића, Душана Макавејева и Ђорђа Кадијевића, додаје Томић, пре свега за млађу публику која још увек не познаје ауторе, али и да се подржи биоскоп „Звезда“ и младе колеге који покушавају да сачувају једини преостали биоскоп за домаћи филм.

Чланови жирија такмичарског програма Буђење Балкана, коју је селектовао Дарко Бајић, биће редитељи Лордан Зафрановић, Јури Биков и Агнеш Кочиш.

Жири програма Мистерија филма чине редитељ Такис Кандилис, монтажерка Силвија Ингемарсдотер и глумац Светозар Цветковић, а селектор овог такмичарског програма, Урош Томић истиче да је циљ селекције истраживање, игра, ослобађање од било каквих законитости у прављењу филма, везано за причу, форму или буџет.

У жирију Повратак жанру су продуцент Пјер Спенглер, и редитељи Серен Јуче и Милош Аврамовић, а биће приказани филмови Тапија Луке Михаиловића, Три километра до краја света Емануела Парвуа из Румуније и Сутра умирем Никол Чибуље из Мађарске. Ту су и Ка непознатој земљи Махдије Флејфела из Грчке, Блок 5 Клемена Дворника и Ћао Бела Јанија Севера из Словеније, Живи и здрави Ивана Мартиновића из Црне Горе и Дражен Данила Шербеџије из Хрватске.

Награда за најбољи филм у свакој селекцији биће додељена редитељу победничког филма, а жири ће доделити и Специјалну награду жирија за изузетно остварење у области глуме, сценарија, монтаже, камере, музике, сценографије, костимографије или дизајна звука.

Капри је италијанско место са највећим индексом густине туриста, већим од Рима, Венеције и Фиренце, 1.200 људи по квадратном километру. Око 91одсто туриста не остаје дуже од једног дана, и не користи услуге преноћишта на острву.

Прекомерни туризам на Каприју из године у годину постаје нешто са чим је све теже изборити се. Још од половине маја на острву су забележени дугачки редови који су се протезали до луке, за успињачу која повезује Марина Гранде и Пјацету, познати мали трг виђен у многим филмовима, на друштвеним мрежама славних личности. У луку без престанка пристижу глисери и бродови са новим туристима, па је практично немогуће кретати се малим острвским улицама.

По последњем истраживању Универзитета у Фиренци туризам се последњих година повећао за 24 одсто, највећи број туриста су они који дођу ујутру и оду поподне. У међувремену се сликају са познатим Фараљонима у позадини, направе много селфија да докажу да су били на Каприју и евентуално поједу неки сладолед. Ретко ко посети Плаву пећину.

Градоначелник Каприја, Паоло Фалко не одустаје од своје борбе против прекомерног туризма, за сада је организовао два реда испред жичаре, један за становнике острва и оне који летују и ноће на Каприју, а други за оне који долазе тек на пар сати. Предвиђено је и увођене стјуарта који ће бринути о реду на Марини Гранде и Пјацети као и контролу купача који се веру по стрмим и неприступачним стенама јер Капри не обилује плажама до којих је лако доћи.

„Налазимо се пред великим изазовима. Проблем је што се ми градоначелници не питамо буквално ни о чему, нарочито не када се ради о одрживости туристичким места попут Каприја. Ми смо се удружили са градоначелницима осталих места који имају исти проблем и предложили Карту ди Амалфи којом тражимо усвајање конкретних закона јер морамо да учинимо нормалним живот становника острва, али и туриста који овде остају по неколико дана. Једнодневни туризам морамо да толеришемо, али мора имати нека ограничења. Дакле водимо једну велику борбу не би ли омогућили да се ово острво упозна и детаљније и на мирнији начин“, рекао је Паоло Фалко, градоначелник Каприја

Феномен масовног туризма је нешто са чим се боре многи италијански градови, јер таква врста туризма доноси слабу зараду, а прави велике гужве које не пријају никоме и онемогућавају да се посете места на начин на који би требало. Капри је стрмо острво и није лако за обилазак те се препоручује његова посета у пролећним или јесењим данима и то бар на два дана.

Шта су забележили инструменти?

Сеизмички мониторинг широм света регистровао је чудан сигнал који се понављао на сваких 90 секунди током девет дана, нестајући на начин који никада раније није виђен.

Исто се догодило месец дана касније. Накнадна анализа тих сигнала утврдила је да је узрок тог подрхтавања вероватно био џиновски мегацунами који се простирао правцем напред-назад, ударајући о стране фјордова на Гренланду – стварајући стојећи талас познат као сејш.

„Ова студија је пример како следећа генерација сателитских података може да реши феномене који су у прошлости остали мистерија. Моћи ћемо да добијемо нове увиде у океанске екстреме као што су цунамији, олујни удари и необични таласи. Да бисмо максимално искористили ове податке, мораћемо да иновирамо и наше знање о физици океана како бисмо интерпретирали наше нове резултате”, истакао је океански инжењер Томас Адкок са Универзитета Оксфорд у Великој Британији.

Према анализи сеизмичких података, окидач који је покренуо мегацунами било је топљење глечера које је изазвало два огромна клизишта, која су се сурвала у удаљени фјорд Диксон у Источном Гренланду. Настали таласи изазвали су снажне цунамије који су се, немајући куда да оду, данима кретали напред-назад, достижући распон висина од 7,4 до 8,8 метара.

Пошто је локација била удаљена, нико није имао прилику да види тај догађај, чак ни војни брод који је посетио фјорд три дана након почетка првог цунамија.

Човек има очи и на небу – сателити

Већина алтиметријских мерења није могла да забележи цунамије, јер резолуција није довољно висока и мерења се врше у великим временским интервалима.

Насина мисија лансирана 2022. године под називом сателит „Топографија површинских вода и океана” (SWOT) има инструмент који је у стању да мери ниво воде са великом прецизношћу.

Сателит је, стицајем околности, вршио мерења у интервалима током дана после оба догађаја. Зато су истраживачи у новој студији користили ове податке, прикупљене SWOT-овим Ka-опсег радарским интерферометром, да би саставили мапе надморске висине фјорда.

Њихови резултати су показали јасне и значајне варијације нивоа воде, која се подизала као стојећи талас од два метра који се кретао напред-назад преко фјорда.

Упоређивањем својих запажања са сеизмичким подацима, истраживачи су били у могућности да реконструишу карактеристике сваког таласа и еволуцију сваког догађаја, чак и за временске периоде које сателит није посматрао.

Успели су да искључе друга могућа објашњења за сеизмичке сигнале и потврде да су сејшеви одговорни. То је велики улог за знање будућности у овој области.

„Климатске промене доводе до нових, невиђених екстрема. Ови екстреми се најбрже мењају у удаљеним подручјима, попут Арктика, где је наша способност да их меримо физичким сензорима ограничена”, навео је инжењер Томас Монахан са Универзитета Оксфорд.

Студија показује како можемо да користимо следећу генерацију технологија за сателитско посматрање Земље. SWOT анализа мења правила игре за проучавање океанских процеса у регионима као што су фјордови у које су претходни сателити имали проблема да уђу.

Професорка Едмондсон сматра да је то сјајно, јер деца долазе на свет са урођеном жељом да истражују и експериментишу, а родитељи разумеју да ће неуспех бити неизбежан део њиховог одрастања. Међутим, у неком тренутку – обично између средње школе и одраслог доба – губимо осећај да је неуспех неопходан за постигнуће.

„У нашој култури постоји дубоко укорењено веровање да успех значи никада не пасти. Неуспех је неприхватљив. Ако не успем, значи да нешто није у реду са мном“, напомиње проф. Ејми Едмондсон у интервјуу за Биг тинк (Big Think). „Наравно, то је бесмислица. Сви правимо грешке, а неуспех је део пута ка успеху.“

Професорка  је проучавала неуспех у његовим различитим облицима и закључила да постоје три различита начина за неуспех. Разумевање разлике може нам помоћи да поново откријемо како да не успемо на корисне, јефтиније, а можда чак и забавне и узбудљиве начине.

Врсте неуспеха које треба избегавати

Прва врста неуспеха је „основни неуспех“. То су грешке које настају због непажње, ометања, исцрпљености или било ког другог сценарија који одвлачи пажњу. То укључује грешке у куцању у важном документу или уговору, заборављање маминог рођендана или посезање за сољу уместо шећером код кувања кафе.

Понекад, последице таквих пропуста могу бити колосалне. Судски случајеви од милион долара су се заснивали на присуству или одсуству зареза у уговору. Али то није типичан пример, и већина основних пропуста завршава се са незнатним последицама и лаким исправкама.

Колеге вас опомену због грешке у куцању, а ви је исправите. Извињавате се мами и купујете јој посебан поклон. Просипате кафу и кувате другу (али не пре него што реорганизујете распоред кутија са сољу и шећером у кухињи).

Друга врста пропуста је „сложени пропуст“. Ови пропусти произилазе из више узрока и могу бити неизбежни ако се ти узроци споје на неуправљиве начине. На пример, виши руководиоци у компанији морају доносити одлуке упркос мноштву спољних и унутрашњих динамика које треба узети у обзир. Непредвидива и стално променљива природа ове динамике значи да су неке одлуке предодређене на пропаст.

Међутим, сложени пропуст се може догодити и када имамо знање да га избегнемо –или барем минимизирамо последице – али игноришемо стварност.

И основне и сложене грешке треба избегавати кад год је то могуће. Наравно, десиће се свакако. Нико нема савршену контролу над својим животом. Међутим, можемо избећи многе од ових грешака ако себи дамо времена, енергије и фокуса да делујемо пажљиво и промишљено, посебно ако је задатак важан – рецимо, ако прегледате правопис у уговору вредном милион долара, на пример.

Права врста погрешног

Трећа врста неуспеха је „интелигентни неуспех“. То су неуспеси који нас уче нечему новом или нас на неки начин побољшавају. „Док сам за минимизирање основних неуспеха и покушај да се ухвате и исправе сви проблеми који доводе до сложених неуспеха, мислим да је добра идеја имати више интелигентних неуспеха“, каже Едмондсонова.

Да би се неуспех назвао интелигентним, професорка наводи да треба да испуњава четири критеријума:

– Да се ​​односи на област у којој немате знање.

– Да тежи ка циљу.

– Да не буде случајна претпоставка, већ да буде вођена хипотезом.

– Да резултира што мањим неуспехом.

Вероватно се може уочити да ова четири критеријума представљају врсту неуспеха у којој се деца истичу. Дете раније није пробало карате (нема знања) и мисли да ће му се свидети (хипотеза). Тренира да заради жути појас (циљ), али након неколико месеци одлучи да то није за њега (мали трошкови). Слични интелигентни неуспеси се стално дешавају у летњим камповима и ваннаставним активностима.

Научни напредак се заснива на неуспесима

Ови критеријуми такође представљају врсту неуспеха коју су научници морали поново да науче кроз своје професионално усавршавање.

Биолог Стјуарт Фајерштајн чак тврди да је неуспех разлог многих успеха науке. Он каже да природа науке, заснована на покушајима и грешкама, чини неуспех неизбежним. Ипак, када је неуспех информативан, он је ипак успешан јер обликује следећи експеримент и учи нас шта није истина. „Без неуспеха, нема науке“, наводи Фајерштајн.

 „Ако желите да имате више интелигентних неуспеха у свом животу, у свом раду, у суштини, морате да размишљате као научник. Они су се тренирали не само да толеришу неуспех већ и да заиста поздраве лекције које сваки неуспех доноси“, истиче проф. Едмонсон.

Изградите свој пут ка интелигентном неуспеху

Да бисте осигурали да је ваш следећи неуспех интелигентан, размотрите професоркина четири критеријума и замислите свој следећи задатак као експеримент.

Без обзира да ли дизајнирате нови производ или испробавате нови рецепт, наведите свој циљ, претпоставите најбољи начин да га постигнете и дајте себи време које вам је потребно за покушаје и грешке.

Још пет основних стратегија такође може бити од помоћи:

Почните са малим. Инжењери не граде солитер и надају се да га земљотрес неће срушити. Они праве моделе величине стола и тестирају дизајн у симулираним земљотресима. Слично томе, стартапови не покушавају вечно да изграде најбољу верзију свог производа. Они развијају минимално одрживи производ и тестирају га са малим групама корисника.

Одредите минималну одрживу верзију ваше идеје и испробајте прво њу. Ова стратегија ће вам омогућити да научите вредне лекције уз минимизирање губитака.

Имајте много идеја. Када људи имају само једну драгоцену идеју, ризикују да превише уложе своје време, новац, енергију и его. То нас може навести да се плашимо било каквог неуспеха, чак и интелигентног. Уместо тога, можете размотрити много идеја и почети са оном која највише обећава. Ако не функционише, можете прећи на следећу док користите те лекције у будућим покушајима.

Успоставите механизам повратних информација. Када су људи емоционално уложени у идеју или исход, можда неће моћи да процене њене позитивне и негативне стране. За објективнију процену, требало би да успоставите механизам повратних информација како бисте прикупили искрена мишљења и конструктивне критике.

На пример, писци се ослањају на уреднике за повратне информације, док научници покушавају да поново испитају међусобне налазе. У међувремену, менаџери прикупљају савете од ментора, заједно са анализама годишњег биланса.

Обратите пажњу на недостатак универзалног приступа овде. Идентификујте механизам повратних информација који најбоље функционише за вашу идеју и будите отворени за увиде које откријете.

Знајте када треба да одустанете. Одустајање се често сматра врстом неуспеха, али када се уради стратешки, резултати могу бити интелигентни. На пример, научници могу фаворизовати одређену хипотезу, али ако је докази не подржавају, мудро је да од ње одустану и наставе даље. Слично томе, спортисти морају знати када да одустану од такмичења ако ризикују тешку повреду уколико наставе.

„Одустајање је вештина, техника преживљавања. То није – како ми људи понекад третирамо – морални неуспех. А отпор импулсу да се одустане није нужно храбро или племенито. То је бесмислено“, пише Џулија Келер у својој књизи „Одустајање: Животна стратегија“.

Избегавајте замку перфекционизма. Коначно, перфекционистичке амбиције имају тенденцију да нас заслепе за лекције неуспеха. Међутим, једноставна истина је да ћете пропасти, па зашто губити време и енергију тражећи недостижно? Боље је тражити интелигентни неуспех и научити да га ценимо.

Професорка Едмондсон закључује: „Природно је желети да избегнемо неуспех. Али када избегавамо неуспех, такође избегавамо открића и достигнућа. Једини начин да успемо у било ком подухвату који вреди покушати јесте да будемо спремни да експериментишемо, да испробавамо нове ствари, добро знајући да ће многе од њих довести до неуспеха. Морамо да прихватимо такве неуспехе јер одатле долазе велики напредак, па чак и радост.“

Елегија, у кореографији Енрика Морелија, говори о љубави кроз сећање и пролазност. За Морелија и играчи кажу да је мајстор суптилности, који користи игру која дотиче све слојеве људске душе.

„Не могу да кажем да је било лако, било је изазовно, али мислим да су сви играчи, као и у свим представама, одговорили високо професионално без прављења разлике да ли је у питању класичан балет или овако нека продукција савременог плеса. Било је изазовно, али рекла бих да смо испунили очекивања публике“, наводи Милена Кркотић, солисткиња Српског народног позоришта.

Балкон љубави у кореографији Ицика Галилија, израелског кореографа, који је инспирисан мотивима тајних љубавних сусрета, и креира како кажу, заносан вртлог емоција, где тело постаје инструмент љубавне екстазе.

„Сама та два дела представе су потпуно различите, што се ритма тиче. Први део је више романтично и поетски у кореографији Морелија, он користи једноставност покрета како би дошла до изражаја емоција извођача. Док Ицик Галили користи музике јужне америке и кроз покрет, забаве и мало непредвидљивости дочара друге стране љубави, која може да буде меланхолична, забавна, али са дозом хумора“, објашњава Давид Груосо, солиста Српског народног позоришта.

Око три месеца спремала се балетска представа Причај ми о љубави, покрети који доносе спој класичног балета и модерне игре, људи у потрази за сопственим циљем и идентитетом поново су пред новосадском публиком.

Током овог дугог пута било је могуће посетити познати једрењак што је и учинило око 400.000 људи.

Као драгуљ лепоте и технологије, представља најдуговечнији једрењак италијанске војне морнарице направљен још 1930. године, пуштен у пловидбу 22. фебруара 1931.

„Верујем да је овакво искуство нешто што је остварење сна. Огромна је привилегија бити на челу једне овакве јединствене мисије јер се то не догађа сваки дан. За 94 године постојања `Веспучи` је био на само две светске турнеје, а то вам показује колико је ово путовање јединствено, могућност да упознамо друге културе, али и да њима приближимо Италију. Гледам кадете и сећам се како је то изгледало за мене пре 30 година. То ми је инспирација да им пренесем знање, вредности које су нам свима потребне током наше каријере”, прича Ђузепе Лаи, командант једрењака „Америго Веспучи“.

Дугачак 84 метра и широк 13, једрењак достиже брзину са једрима од 15 чворова тј. 28 километара на час и поседује три јарбола. И док данас сви говоре о зеленој и одрживој енергији, „Веспучи“ ради по том принципу већ више од 90 година.

„Ми смо поносни на наш еколошки једрењак јер захваљујући једрима ми не загађујемо природу. То је свакодневни подсетник и за нас и за полазнике који се образују и раде на нашем броду да није довољно нешто започети већ наставити даље, бити упорни и тврдоглави, храбри и истрајни у ономе што радимо”, рекао је Ђанфранко Баћи.

Назван по славном истраживачу и морепловцу Америго Веспучију, једрењак је одвео у свет јединствена блага Италије и промовисао имерсивну изложбу Italy Village у којој се могло сазнати више о славном једрењаку, али и италијанској култури.

Његов пут око света званично се завршава повратком у Ђенову 10. јуна током прославе Дана италијанске морнарице. Заинтересовани могу да посете и обуђу брод и увере се да је заслужено стекао светску славу.

„Када сам ја дошла у позорише она је већ имала 50 година. Било је то послератно доба, није било ни гардеробе и сви су некако изгледали старије него што јесу, с обзиром на то како се живело. Али ове њене слике из периода између два рата, када је била глумица у Новом Саду, школована у Будимпешти, то је стварно нешто фасцинантно.“

Бранка Петрић додаје и да је жовотни пут Рахеле Ферари био права филмска прича која би и као филмски сценарио звучала невероватно.

„Ми смо у Југословенском драмском играли представу Рахелина кутија. Мирјана Карановић, Нада Шаргин и ја смо на основу текста Владе Петрића и Николе Јеловца играли њену биографију од младости, средњих година и старости“, подсећа гошћа Београдске хронике.

Иначе, ту целу причу о Рахели Ферари требало је да одигра у форми монодраме Дара Чаленић. Текст је био за њу написан, зато су она и Влада Петрић, који је био професор на Харварду, дошли из Америке. Међутим, она се разболела и комад је додељен трима глумицама.

Јагош Марковић је тврдио да је за њега Рахела Ферари била авангарда. Посебно када се погледа цела њена биографија од рођења, како је живела, како је преко ноћи оседела током рата, колико пута је морала да мења име, колико је желела да буде глумица.

„Рахела је играла сјајне улоге. Рецимо у Јегору Буличову играла је Јегорову супругу. Ако је лик такав она је знала толико себе да поништи у смислу женствености и женске лепоте. Говорила је, данас ћу бити највећа ругоба,, али само у мом глумачком животу, док знам да сутра могу да бутем колико-толико лепа. У Јегору Буличову она изгледа као најружнији сан, али сутра ће у Пигмалиону бити лепотица у високом енглеском друштву, у савршеном костиму, прелепом фризуром и својим плавим очима, које тако сјајно изгледају на сцени“, наводи Бранка Петрић.

Марија Црнобори је негде написала да је Рахела подсећа на неку фину птицу. Али била је и духовита и обична жена. Волела је да обрађује земљу, да сама сређује кућу. Волела је живот.

„Милан Дединац је начин на који је она правила улоге назвао рахелизам, што значи да било који задатак да добијете максимално улазите у лик и у сваком извођењу представе покушаваш да нађеш нешто ново и мало другачије“, истиче Бранка Петрић на крају гостовања у Београдској хроници.

Чувени комичар и глумац је снимио наставак једног од својих најпознатијих филмова "Happy Gilmore" из 1996, где је и српски кошаркаш имао свој допринос.

Бившем репрезентативцу Србије је ово четврта филмска улога у иностранству, почевши од Џона Вика 3 2019. године. Уследиле су епизоде у Hustle (2022) и Self reliance (2023).

Премијера филма на Нетфликсу заказана је за 25. јул.

Када се међусобно посећују краљевине, банкет на крају првог дана обично је догађај који љубитељи накита и драгог камења с нестрпљењем очекују, јер тада краљице и принцезе на светлост дана извлаче репрезентативне комаде из краљевских трезора. Међутим, када монарси одлазе у посету некој републици, њихове супруге често буду мање свечано одевене и понесу нешто скромнији накит, без дијадеме. 

То, међутим, није случај и са холандском краљицом Максимом, чији је стајлинг у свакој прилици „максималан“ и која у државни авион, којим иначе обично пилотира њен супруг лично, не улази ако није добро и прописно „наоружана“, како и доликује краљици.

За долазак у Праг Максима се определила за „све у белом" комбинацију, која је врло у тренду, а која њој изузетно добро стоји. Посебно зато што је реч о хаљини Јана Таминиоа, са елегантном цветном апликацијом у горњем делу, коју је већ носила на крунисању британског краља Чарлса. Овог пута ју је укомбиновала са савршеним атрактивним шеширом, претпостављамо њене омиљене дизајнерке Фабијен Делвињ. 

Креатору Таминиоу Максима је остала верна и на свечаном банкету, репризно носећи његову асиметричну црвену дугу хаљину са једним отвореним раменом и везом. Да се не одриче тијаре ни када посећује републику, краљица је показала одабиром накита, јер је носила импресивни Мелерио сет из 1888 – тијару, огрлицу и минђуше од масивних рубина и дијаманата. 

Од домаћина је добила орден Белог лава, све време је била насмејана и расположена, а у једном тренутку, како су камере забележиле, и намигнула некоме са друге стране стола.

Другог дана посете краљица је остала сама.

Због пада владе и нестабилне политичке ситуације у земљи, њен супруг се вратио у Холандију. То што је сама, није је спречило да заблиста.

Заједно са домаћинима, чешким председником и његовом супругом, била је и у шетњи најпрепознатљивијом знаменитошћу Прага, Карловим мостом.

За ту прилику одабрала је тамнозелене тонове: ефектну струкирану миди хаљину од занимљиве тканине са апликацијама у облику лишћа, са неизбежним фасцинатором од истог материјала. Захваљујући свему томе изгледала је готово подједнако гламурозно усред дана као и на банкету.

Остала је једино тајна коме је то намигнула претходне вечери. 

„Општина Грачаница током целе године има разноразне акције поводом подизања свести о заштити животне средине, али ми на сваком месту можемо да видимо примере несавесног понашања грађана како бацају отпад где год стигну, загађују наше реке и паркове, тако да се надамо да ћемо на овај начин да им мало укажемо на то да је важно да водимо рачуна о окружењу у коме се налазимо јер чувајући природу чувамо и себе”, казала је директорка Туристичке организације Грачанице Сандра Ђокић.

Ученици основних школа су цртежима послали своје поруке о заштити природе под називом „Зелена машта, чиста планета“. Потом је група малишана и љубитеља бициклизма провозала круг од неколико стотина метара магустралним путем, указујући колико је важно што мање користити моторна возила.

„Није ова целовита и вешто писана и грађена књига посвећена само прослављању једне засебне гране уметности и њених великих представника, у битном аспекту њеног значења и вредности она је успела трагичка повесница о сусрету и судару судбине и историје, великих људских жеља и фаталних ограничења његове природе и могућности“, стоји у образложењу жирија који су чинили Драгиша Бојовић, Андријана Живановић и Милета Аћимовић Ивков.

„Уз мало асоцијативног призивања паралелизама и аналогије књижевних наслова, може се рећи да су ове приче Александра Гаталице својеврсна хроника најављених смрти и енциклопедија пораза. До таквих исхода не доводи само присутни и делатни дух историје, дух времена, него и различити антрополошки и чисто психолошки подстицаји и околности”, додаје жири.

У ужем избору за награду су били и роман Сунчице Денић Селфи из Бергена и књига прича Небојше Јеврића Мртви дим.

Награда, која се састоји из новчаног дела, повеље и плакете са ликом Григорија Божовића, Александру Гаталици биће уручена на свечаности у Дому културе ,,Стари Колашин“ у Зубином Потоку у понедељак, 23. јуна 2025. у 19.00.

Током викенда, наиме, прототип „Тојоте" назван "korola H2 koncept" с мотором на унутрашње сагоревање који напаја течни водоник извезао је 468 кругова од по четири и по километра током трке дуге 24 часа, што је резултат готово раван класичним возилима на бензински погон.

„Тојота" је последњих година у тркама издржљивости, које се одржавају на стази у подножју вулканске планине Фуђи, учествовала са машинама на водонични погон. У почетку је у питању био водоник у гасном стању, који заузима пуно простора, због чега је њен аутомобил морао да носи кабасти резервоар и често и дуго стаје да би га напунио.

Међутим, од 2023. наовамо „Тојота" се такмичи са возилом, првим такве врсте у свету, чије је гориво течни водоник, који захтева знатно мањи резервоар од истог елемента у гасном стању.

Историјски успех

Ипак, то необично, иновативно возило „Тојоте" прошле и претпрошле године није успело да извезе више од 358 кругова. Ово због више техничких потешкоћа које поставља коришћење водоника у течном стању, од којих је најозбиљнија следећа: да би се тај гас без укуса, боје и мириса претворио у течност и држао у том стању потребна је врло ниска температура од најмање минус 253 Целзијуса, а тако хладно гориво брзо уништава цев која га упумпава у мотор. Отуд, у претходних пар трка „Тојотино" возило је било присиљено да проведе више сати у маханичарској радионици ради промене пумпе за гориво.

Овог пута, чини се, инжењери „Тојоте" су успели да сачувају пумпу, између осталог тако што су применили систем који аутоматски регулише количину горива који се убризгава у складу са снагом мотора коју захтева возач. Дакле, не само што „корола" на течни водоник није одустала од трке, већ ни пумпа за гориво није морала ниједном да буде замењена током трајања исцрпљујуће друмске битке у којој је учешће узело 60 четвороточкаша. Штавише, возило црне боје заузело је солидно 41. место у конкуренцији расних тркачких аутомобила на бензински погон.

Интересантно је да је првих 40 кругова трке њиме лично управљао председник компаније шездесетдеветогодишњи Акио Тојода, који је и сам пасиониран возач који годинама учествује у разним надметањима за воланима прототипова свог славног предузећа.

Бројне предности

Течан водоник и мотори који га сагорева имају више еколошких и економских предности: не само што је емисија угљендиоксида равна нули, а емисија оксида азота минимална, већ они уопште отварају могућност да мотори са унутрашњим сагоревањем, односно, бројне технологије које су поступно, током протеклих више од сто година, исплетене око њих, остану у употреби, чиме се могу избећи крупна, скупа технолошка престројавања на електрична возила.

Опстанак мотора са унутрашњим сагоревањем значио би и опстанак карактеристичне рике и турирања који су драги многим обожаваоцима ауто-мото трка и моћних машина уопште, а које су елиминисале тихе електричне погонске јединице.

Поред тога, течни водоник, мада, чини се, захтева тежу опрему од гасног, безбеднији је у смислу да нису потребни уређаји који одржавају притисак како се гас не би нагло ширио, односно, изазвао експлозију.

У „Тојоти", чији је подвиг у конструисању возила на течни водоник у јапанским медијима проглашен новим великим доприносом остварењу угљенично неутралног друштва, очекују да у будућности за око петину увећају корисност, односно, ефикасност те врсте горива и мотора и онда исте примене у масовној производњи камиона и грађевинских машина.

Треба напоменути да „Тојота" већ извесно време сарађује са компанијама из других области како би се што брже и ефикасније развила инфраструктура за складиштење и транспорт водоника. У том гиганту се надају и да би у будућности водоник могао да се црпи из геотермалних извора у самом Јапану и тако по први пут у историји домаће аутомобилске индустрије оствари самодовољност у снабдевању горивом.

Највећи извозник у држави и замајац читаве јапанске привреде „Тојота" тако наставља да ради на спровођењу филозофије Акија Тојоде који се већ дуго свесрдно залаже за истовремени развој више погонских технологија, укључујући ту и моторе са унутрашњим сагоревањем чије гориво је водоник, а не за искључиви фокус на електрична возила.

Крупне мане

Ипак, несумњиво је да велики технички изазови и даље постоје. Један је то да и течни водоник, мада када је простор у питању јесте економичнији од гасног, и сам због своје мале густине захтева велики резервоар, или, алтернативно, врло често пуњење резервоара стандардне величине.

Такође, пошто се, упркос термо изолацији, услед доста више спољне температуре хладни течни водоник неизбежно постепено загрева и прелази у гас, то практично значи да је возило које стоји више дана осуђено на губитак доброг дела горива путем испаравања иако се уопште не креће (ако се у њега не угради некакав систем за константно хлађење). То није проблем када су у питању трке, јер се натанковани течни водоник одмах брзо троши, али јесте прилична потешкоћа када су у питању обични путнички аутомобили и начин на који се они користе. 

Зато није чудно да инжењери „Тојоте" управо говоре о могућој примени течног водоника у камионима и грађевинским машинама, будући да ови омогућавају инсталирање већих резервоара и система за хлађење.

Но, ипак, не треба бити песимиста и дисквалификовати (течни) водоник из приче о путничким аутомобилима, јер не би било први пут да „Тојота", или неки други произвођач возила, реши одређени технички проблем који се чини физички несавладивим.    

 „Фестивал има активности за лоикалну заједницу, а једна од лепших иницијатива коју смо покренули зове се Картица, моје место у наслеђу, То смо радили са Удружењем за помоћ особама са инвалидитетом „Фортуна“ из Пожаревца. Идеја нам је да та картица омогући деци која имају сметње у развоју или инвалидитет, да са њиховим породицама могу да обиђу музеје и институције културе.Ове године мото фестивала је инклузија“, рекла је саговорница.

Истиче да су перформанси за фестивал прављени у последњих шест месеци и да је у њима учествовало више од пет стотина учесника, то је перформанс припремљен за Виминацијум.

„У Виминацијуму имамо амфитеатар и знамо да су постојали разноразни спектакли на овом простору. Вечерас наступа пољски театар плеса, који је направио сјајну инклузивну представу. На сцени ће бити све ол – инклузив за инклузију, јер нам је инклузија јако важна. Заступљене су и теме попут родне равноправности, агенде одрживости. Желимо да покажемо да је Виминацијум место где уметност може да се изрази и после финансираних пројеката ЕУ“, рекла је Јелена Анђелковић Грашар.

Истиче да је наука у данашње време јако применљива, на корист опште заједнице. Важно је да се допринесе неким од активности заједници. Дуго смо се трудили да постанемо интернационално препознатљиви. Ове године се у Хадријановом маузолеју у Риму паралелно одвија исти фестивал. На Сардинији је то археолошко налазиште „Нора“.

„Ништа од овога неби постојало да Миодраг Кораћ није пуно труда уложио у све ово, све и започео, а све нас инфицирао тим ентузијазмом, визионарством, да неке ствари мењамо. Оформио је екипу која је спремна на све иако смо научници“, рекла је Јелена Анђелковић Грашар, виша научна сарадница Археолошког института и директорка фестивала.

Недавно објављен теоријски преглед који су урадиле Лаура Гилет и Енико Кубинуи са Универзитета „Етвеш Лоранд“ у Мађарској испитује културне разлоге који стоје иза овог тренда и шта он значи за појам породице у будућности.

Пси су дуго били наши драгоцени сапутници. Хиљадама година, могуће у више наврата, људске заједнице и групе дивљих паса удруживале су се, формирајући везу која је само јачала кроз генерације.

Некада је овај однос можда био претежно утилитаран, заснован на међусобно корисним понашањима која су обезбеђивала предност у лову и заштити.

Данас људи не купују пса да би им проњушкао најбољу кафу с млеком и данско пециво у локалном кафићу. Ниша паса се променила – постала је мање практична, а више негујућа.

Иако несумњиво има власника паса који не праве велику разлику, истраживачи тврде да је то генерално изузетак, а не правило.

„Желели бисмо да истакнемо да, супротно увреженом мишљењу, само мала мањина власника паса заправо третира своје љубимце као људску децу. У већини случајева, 'родитељи паса' бирају псе управо зато што нису као деца и признају њихове потребе специфичне за врсту“, каже Кубинyи.

Након свеобухватног прегледа литературе на ову тему, Гилет и Кубинyи тврде да снажна људска потреба да се воли и пружа подршка није специфична за врсту, као и да пси и бебе нису међусобно искључиви.

Социокултурни притисци који прате рађање деце искључују ту опцију за многе младе одрасле особе, остављајући псећим сапутницима све бенефите у виду времена, новца и мажења.

„Упркос високом степену зависности и везаности паса за њихове неговатеље, у очима многих обавезе које долазе са власништвом над псом остају мање оптерећујуће него родитељство“, каже Гилет.

Када је реч о финансијама, трошкови подизања детета у САД-у непрестано расту последњих година. Једно истраживање процењује да су само у последње две године трошкови порасли за запањујућих 35,7 одсто.

Марија Тришић Кнежевић (1982.) је, након гимназије у родном Вршцу и студија немачког језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, 2009. почела да ради на Регионалној телевизији Банат, добивши ту прилику кроз програм „Моја прва шанса".

Обављајући посао новинара, водила је и уређивала Јутарњи програм, поподневну Хронику региона, кратке вести 120 секунди и централну информативну емисију Дневник. Сарађивала као дописник РТВ Војводине у информативним и емисијама Војводином и Разгледнице, као и у Дневнику овог медија. Године 2011, завршава Би-Би-Си-јеву обуку за политичко извештавање, коју су организовали РТВ, OSCE и Амбасада Холандије у Србији.

Kао аутор и водитељ Телевизије Банат, уз подршку Покрајинског секретаријата за информисање, реализовала је и два серијала специјалних емисија, Толеранција у школској клупи и Заједно смо јачи, са акцентом на упознавању живота деце и одраслих лица из осетљивих група, њихово представљање заједници, уз подстицање успешнијег укључивања у све животне токове.

Сарађивала је и водила музичке емисије које су пратиле рок сцену земље и региона. На Регионалној ТВ Банат, основаној 1998. године, радила до њеног гашења, у јулу 2024. године.

Шести носилац Специјалног признања за странце, које се додељује од 2017. је Јерменка Ануш Балајан (1965). У родном Јеревану завршила је студије на Универзитету хуманистичких наука „Давид Анахт" а од 1995. живи у Београду, где је засновала и породицу.

Ануш се бави књижевним и преводилачким радом од 1990-их, да би већ 1995.учествовала и на Међународном сусрету писаца у организацији Удружења књижевника Србије, чији члан постаје 2019. Током 2014. и 2019. објављује две збирке песама, Богињо моја и Дрво чежње на српском и јерменском, а под кровом куће књижевника одржала је и низ предавања о великанима јерменске културе.

Бави се и превођењем са српског на јерменски, представљајући тако мост зближавања између матице земље и Србије.

Међу објављеним преводима су и Српско срце Јоханово Веселина П. Џелетовића , поезија Миљурка Вукадиновића , кратке приче, песме и афоризми Луке Јоксимовића Барбата, те Стихословље Јасмине Јанковић, као и двојезични превод Јермени и Срби кроз историју аутора Арцви Бахчинјана и Луке Јоксимовића Барбата. Бави се хуманитарним радом у Удружењу „Акција за слепе“.

Знак сећања на чувара неговања културе говора у медијима

Иначе, уобичајена пракса свечаног уручења Плакете и признања добитницима, која се одржава 5. јуна у Народној библиотеци Смедерево (на дан рођења Шакића), изостаће ове године из објективних разлога.

Подсећања ради, Фонд и одличја „Бранислав Мане Шакић“ постоје од 1998. у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, који је својим радом током, четврт века потврђивао неопходност очувања српског језика и неговања културе говора у електронским медијима. Признање, чији се носиоци непрекидно бирају већ 28 година, је утолико значајно и јединствено јер сличне награде у то време нису постојале ни у СФРЈ, нити у потоњим државама, закључно са Србијом.

Оснивач Фонда за очување српског језика и неговање културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања „Бранислав Мане Шакић” је Јадранка Нићин.

„Желећи да подстакнемо очување нашег језика, штитећи га од страних утицаја неговањем правилног говора, посебно у електронским медијима Србије, где је улога спикера, водитеља и новинара од посебне важности, подсећамо да су управо тим поводом 1998. установљени Фонд `Бранислав Мане Шакић` и истоимена награда, са намером да се додељује за врхунски домет и високи професионализам у овом послу. Од 2017. награда покрива и подручје окружења и расејања", наводи се у саопштењу Фонда.

Ово признање носи печат поштовања према Браниславу Манету Шакићу, човеку-заљубљенику у чистоту језика и лепоту изговорене речи, чији су живот и четврт века спикерског рада остали уткани у битисању смедеревског радија. Имајући поменуто у виду, исте године од његовог прераног одласка, а на иницијативу супруге Јадранке Нићин, новинара, и уз свесрдну подршку ове медијске куће, формирани су Фонд и одличје који носе Шакићево име.

Закључно са 2010. награда је додељивана 16. октобра у Радио Смедереву, на дан оснивања овог медија (1972) да би, након његове приватизације а потом и гашења, целокупна организација остала у надлежности иницијатора и оснивача Фонда, и обавља се у Народној библиотеци Смедерево 5. јуна, на дан рођења Бранислава Манета Шакића.

Стручни жири, у чијем саставу су представници Фонда и неколико бивших добитника награде, од 1998. па закључно са 2025. изабрао је 32 носиоца одличја за које сматра да су својим радом оправдали сврху постојања овог признања.

Подсећања ради, прву Плакету је добила Даница Лекић, спикер Радио Смедерева, која је са колегом Шакићем у овој кући била од његовог оснивања. Потом следе Драга Јонаш (Радио Београд), Марија Славковић (Радио Београд), Душко Марковић (Радио Београд), Снежана Живковић (РТВ Нови Сад), Винка Кнежевић (РТВ Крагујевац), Жарко Обрачевић (Радио Београд) и Томислав Богдановић (РТВ Крушевац).

У низу је затим додељена Душанки Калањ (РТС), Светлани Алексић (РТВ Панонија, Нови Сад), Александру Гајшеку (ТВ Студио Б, Београд), Стеву Обрићу (РТВ Крагујевац), Милоју Мићи Орловићу (РТС), Мирославу Војводићу (Радио Београд), Десанки Милосављевић (Радио Косовска Митровица), Дини Чолић (РТС), Светлани Младеновић (Радио Београд 202) и Љиљани Марковић (РТС).

Одличје су примили и Марина Рајевић Савић (РТС, „Телевизија Храм"), Слободанка Вујанић (РТВРС, Радио Републике Српске), Јелена Јеж (Радио „Слово љубве“ Архиепископије београдско-карловачке), Драган Павловић (Радио Смедерево, „Лукс радио"), Урош Бобић („Спутњик", Србија), Мила Милосављевић (Српска ТВ, Црна Гора), Никола Милојевић (ТВ продукција ЗСО Вуковар, Хрватска), Сања Лубардић (ТВ Студио Б, Београд), Тамара Весна (Српска ТВ USA, Чикаго), Јелена Ђукић (РТС), Жељко Стефановић (Радио Београд), Милица Недић (РТС), Весна Јаћимовић (РТВ Црне Горе).

Специјално признање професионалцима из иностранства

Уз постојећу награду, која се у континуитету додељује од 1998. године, Фонд „Бранислав Мане Шакић“ је 2017. установио још једну, Специјално признање, са циљем да се додељује странцима за висок ниво владања српским језиком. Први добитник је Француз Арно Гујон, оснивач и директор Хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, а 2018. је отишло у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца.

Поменуто одличје је 2019. припало Бразилцу Тијагу Фереири, туризмологу и блогеру, 2020. Јапанки Фумико Такешити Кнежевић, корепетитору и члану Народног оркестра КУД „Градимир“, носилац овог признања у 2022. је Италијан Марио Лигуори, писац и доцент италијанског језика на Филозофском факултету и Академији уметности у Новом Саду.

Значај награде „Бранислав Мане Шакић“ је утолико већи уколико се зна да је прва, и до скора једина те врсте на подручју бивших држава СФРЈ и свих потоњих до данас, чему у прилог говори и континуитет њене доделе током 28 година постојања и опстајања истоимене Фондације.

„Цео живот сам био заљубљеник у квантну физику. Продуценткиња овог филма ме је упознала са ликом и делом Николе Тесле и предложила да радимо филм о њему, након чега сам се запитао зашто то нико пре мене није урадио у Италији!? Одмах сам имао јасну визију како да редитељски донесем ту причу, а највећи глумачки изазов био је српски акценат на америчком енглеском", рекао је Парело за РТС.

Радња филма дешава се у Њујорку 1888. године.

Млади научник Тесла спрема се да представи иновативни асинхрони мотор наизменичне струје. Од тога дана свет ће се заувек променити.

Највећи изазов за Парела био је како да дочара Теслину сложену интелектуалну и духовну природу.

„Оно што ме је највише инспирисало је та комбинација магије и науке заједно, али највише та игра са магијом. Овај филм је моја визија Тесле, али такође ми је било битно да прикажем његову духовну страну, као и емотивност", додао је филмски аутор.

Филм Тесла – човек из будућности је од 2020. године обишао Европу, Америку, Кореју.

Алесандро Пероло тренутно ради на роману о Тесли и најављује дугометражни филм, којим би, како каже, желео да привуче и млађу публику.

У претходне четири године уклоњено је више од хиљаду дивљих депонија, а министарство интензивно ради на подизању капацитета управљања отпадом, наводи ресорна министарка.

„Посвећено радимо на стварању како регулаторних предуслова за смањење пластичног отпада, тако и на реализацији конкретних пројеката који нас воде до циља, а то је управљање свим врстама отпада до крајњег корисника, по савременим светским стандардима. Наша заједничка будућност су зелене идеје, иницијативе и пројекти који доносе мања отпада, како од пластике, тако и од осталих врста отпада, чиме обезбеђујемо бољу заштиту животне средине и зато је потребно да их заједно подржавамо“, наглашава Сара Павков, министарка заштите животне средине Србије.

Европска унија је највећи донатор сектору животне средине у Србији. Уложено је више од 600 милиона евра у грантове и 300 милиона евра у суфинансирање пројеката.

„Микропластика је у у храни, води, чак и ваздуху. Загађење прети и природи и људском здрављу. Да би смањили негативан утицај пластике морамо се бавити читавим циклусом од производње до одлагања. Србија и ЕУ су блиски партнери у решавању тог изазова“, наводи Пламена Халачева, заменица шефа Делегације ЕУ у Србији.

Процењује се да је само у прошлој години у свету настало 400 милиона тона пластичног отпада.

„Од врха Монт Евереста до дубина океана загађење пластиком је свуда. Дакле, ради се о глобалној кризи која захтева колективан глобални одговор, да размислимо о томе како живимо, како производимо и какви смо потрошачи како бисмо помогли планети“, напомиње Матилде Морт, стална координаторка УН у Србији.

„Борба за чисту животну средину не изискује само финансије и боље јавне политике него и јавну свест и акцију, посебно међу младима“, наглашава Јакуп Бериш, стални представник УНДП-а у Србији.

Од средине прошлог века човечанство је произвело више од девет милијарди тона пластичних материјала, а од тога је седам милијарди тона постало отпад који је завршио у земљишту, рекама, океанима.

Прве од древних свитака открили су бедуински пастири у пећинама Кумран у Јудејској пустињи средином 20. века. Рукописи се крећу од правних докумената до делова хебрејске Библије, а сматра се да датирају из периода од трећег века пре нове ере до другог века нове ере.

Откриће свитака са Мртвог мора из древне Јудеје, углавном написаних арамејским/хебрејским писмом, фундаментално је променило наше знање о јеврејском и хришћанском пореклу. 

Истраживачи су сада користећи вештачку интелигенцију желели да стекну нове увиде у датуме појединачних свитака – а њихови налази, за које стручњаци указују да би могли да доведу у питање идеје о томе када, где и ко их је написао.

„То је као временска машина. Дакле, сада можемо да се повежемо са овим људима од пре две хиљаде година и сада их можемо много боље сместити у то време“, наводи проф. Младен Поповић, први аутор истраживања са Универзитета у Гронингену у Холандији.

Иако су неки свици датирани радиокарбонским методом деведесетих, Поповић напомиње да се научници тада нису бавили проблемом контаминације рицинусовим уљем – супстанцом која је примењена педесетих како би помогла палеографима да читају рукописе, али која је могла да искриви резултате.

Поред тога, многи свици су датирани само анализом рукописа.

У студији објављеној у часопису Plos One, тим научника наводи како су обавили радиокарбонско датирање 30 узорака из различитих рукописа пронађених на четири локације, за које се сматра да обухватају пет векова. Кључно је да је тим прво очистио узорке како би уклонио контаминацију рицинусовим уљем.

Истраживачи су успешно датирали радиокарбонским методом 27 узорака, откривши да су, два млађа него што је указивала анализа рукописа, други многи старији.

Између осталог, истраживачи су открили да су два различита стила писања, позната као хасмонејско и херодовско писмо, коегзистирала много дуже него што се раније мислило, док је узорак из рукописа под називом 4Q114 – који садржи стихове из Књиге пророка Данила – био старији него што је тврдила традиционална палеографија.

„Раније је датиран на крај другог века пре нове ере, генерацију након аутора Књиге пророка Данила. Сада се нашом студијом враћамо у време када је аутор живео“, додаје Поповић.

Тим је затим користио машинским учењем обучио вештачку интелигенцију како би направили модел који су назвали Енох – по библијској личности повезаној са научним знањем.

Тим је обучио Еноха тако што му је убацио 62 дигиталне слике трагова мастила из 24 радиокарбонско датираних рукописа, заједно са датумима добијеним анализом угљеником-14.

Затим су верификовали модел приказујући Еноху додатних 13 слика из истих рукописа. У 85% случајева модел је рукописе датирао у складу са радиокарбонским датумима, а у многим случајевима је проценио мањи распон вероватних датума него што је добијено само радиокарбонским датирањем.

„Оно што смо створили је веома робустан алат који је емпиријски заснован – заснован на физици и геометрији“, истиче Поповић.

Када су Еноху представљене слике из 135 недатираних рукописа које раније није видео, он је реално датирао 79% њих – према процени стручњака палеографа.

Поповић је додаје да су оне Енохове процене који су сматране нереалним можда биле последица проблематичних податка, као што су слике лошег квалитета.

Систем је већ довео до нових увида, укључујући и да примерак библијске Књиге Проповедника потиче из времена претпостављеног аутора књиге.

Поповић истиче и да се сада захваљујући Еноху старост осталих свитака сада може открити без радиокарбонског датирања – процеса који захтева уништавање малих узорака.

„Постоји више од хиљаду рукописа свитака са Мртвог мора, тако да је наша студија први, али значајан корак, који отвара врата ка добу које отвара врата новим могућностима за истраживање“, рекао је он.

Професорка Џоан Тејлор са Кингс колеџа у Лондону истиче да ће резултати имати велики утицај на студије Кумранских рукописа.

„Ови резултати значе да већина рукописа пронађених у пећинама близу Кумрана није написана на локалитету Кумран, који није био насељен.“

Међутим, др Метју Колинс са Универзитета у Честеру упозорио је да радиокарбонско датирање баца светло само на старост пергамента, а не и на то када је на њему писано, док су се постављала и питање о томе колико је стилски репрезентативан мали број узорака за различите временске периоде.

„Све у свему, ово је важна и добродошла студија, која нам може пружити значајан нови алат у нашем арсеналу за датирање ових текстова“, сматра проф. Колинс. „Ипак, то је студија коју треба усвојити са опрезом и у пажљивој комбинацији са другим доказима.“