Чим је изашао на сцену у свом препознатљивом рок стилу, у уским фармеркама и бордо кожној јакни, Кравиц је поздравио публику речима: „Здраво, Београде“, што је изазвало одушевљење окупљених. Уз звуке електричне гитаре започео је наступ који су његови обожаваоци дуго ишчекивали.

Већ од првих песама публика је певала у глас и пратила сваки ритам, док су се низали хитови који су обележили вишедеценијску каријеру америчког музичара. Током концерта Кравиц се још једном обратио посетиоцима.

„Београде, осећам те, само љубав“, поручио је музичар, након чега је уследио нови талас аплауза.

Врхунска продукција, снажан вокал, препознатљив звук и енергија која је током читаве вечери долазила и са сцене и из публике обележили су концерт на Ушћу. Простор је на неколико сати постао место сусрета различитих генерација љубитеља рок музике, које су заједно певале највеће Кравицове хитове.

Као што су организатори и најављивали, харизматични рокер је домаћој публици приредио савршен баланс између потпуно новог материјала и ванвременских хитова који су обележили глобалну музичку сцену.

Вишечасовни спектакл обележили су хорско певање и невероватна енергија, а експлозија у публици уследила је током извођења легендарних нумера попут Are You Gonna Go My Way, Fly Away и American Woman.

Судећи по атмосфери и реакцијама посетилаца, Београд је био домаћин још једног великог музичког спектакла који ће љубитељи рокенрола дуго памтити.

Сонда Кинеске националне свемирске агенције (CNSA), названа „Тјенвен-2“, лансирана је 28. маја 2025. године из Центра за лансирање сателита Сичанг на југу Кине. Неколико недеља касније послала је прве снимке, откривајући јавности први поглед на свој изглед, а потом и „селфи“ са Земљом.

Главни циљ мисије је астероид 469219 Камо'оалева, познат и као 2016 HO3, који су астрономи опсерваторије Халеакала на Хавајима открили 2016. године. Процењује се да је широк између 40 и 100 метара и представља „квазисателит“ Земље, што значи да кружи око Сунца готово истом путањом као и наша планета, у привременом орбиталном партнерству. На хавајском језику име Камо'оалева значи „осцилирајућа небеска стена“.

Према незваничној временској линији коју је објавио новинар Ендру Џоунс, један од водећих познавалаца кинеског свемирског програма, „Тјенвен-2“ је стигао до Камо'оалеве 7. јуна и ушао у орбиту поред астероида.

За око месец дана, 4. јула, очекује се да сонда започне прикупљање узорака са површине, могуће применом до сада невиђене технике бушења. Кинеска национална свемирска агенција још није објавила званичан распоред мисије нити најновије информације о њеном напретку.

Уколико све протекне по плану, узорци би требало да стигну на Земљу 29. новембра 2027. године. Потом ће „Тјенвен-2“ искористити Земљину гравитацију као праћку и наставити пут ка спољашњим деловима Сунчевог система.

Други циљ мисије је објекат 311P/PanSTARRS, необично небеско тело иза Марсове орбите које има особине и комета и астероида, до кога би сонда требало да стигне 2035. године.

Узорци са Камо'оалеве могли би да дају одговоре на бројна питања, укључујући и право порекло овог објекта, за који неки научници верују да је настао одломивши се од Месеца.

„Оно што ову мисију чини изузетном јесте чињеница да још не знамо његов састав ни порекло“, рекао је Ли Чунлај из Националне астрономске опсерваторије Кинеске академије наука и главни руководилац земаљског система подршке мисији „Тјенвен-2“. „Коначне одговоре добићемо тек након завршетка истраживања.“

Шта је Камо'оалева?

Тренутно је познато осам Земљиних квазимесеца који заједно са нашом планетом круже око Сунца. За разлику од такозваних „минимесеца“, астероида које Земљина гравитација привремено зароби на неколико месеци или година, квазимесеци никада нису гравитационо везани за нашу планету. Они се споро крећу у њеној близини и прате је кроз Сунчев систем.

Такво партнерство може да траје деценијама, па чак и вековима. Научници сматрају да Камо'оалева прати Земљу најмање један век, а да би у том положају могла да остане још око 300 година.

„Начин на који се Камо'оалева креће заједно са Земљом помало подсећа на пса који вас прати током дуге шетње кроз шуму, али није ваш пас“, објаснио је планетарни научник Ричард Бинзел са Масачусетског технолошког института (MИТ).

Ова свемирска стена пречника приближно као велики панорамски точак један је од најближих квазимесеца Земљи. Најмања удаљеност између њега и наше планете износи око 4,6 милиона километара, што је приближно 12 пута више од растојања до Месеца. Истовремено, један је од најбрже ротирајућих квазимесеца, јер се око своје осе окрене за само 30 минута.

За разлику од већине других квазимесеца, за које се претпоставља да потичу из главног астероидног појаса између Марса и Јупитера, најбоља тренутна претпоставка је да је Камо'оалева заправо део Месеца.

Ова хипотеза заснива се на посматрањима из 2021. године која су показала да астероид упија и одбија светлост на сличан начин као Месец, што указује да би могао бити комад лунарног материјала избачен приликом удара метеора у далекој прошлости.

Научници су 2024. године као највероватније место настанка издвојили кратер Ђордано Бруно, широк 22 километра, који се налази на „тамној" страни Месеца. Ипак, и даље постоји могућност да је реч о астероиду из главног појаса који само необично подсећа на лунарни материјал.

„Веома ме занима одговор на питање његовог порекла, јер је расправа о томе да ли потиче са Месеца и даље потпуно отворена“, каже Марко Фенучи из Европске свемирске агенције, коаутор више научних радова о Камо'оалеви.

Прикупљање узорака

Наредних неколико недеља „Тјенвен-2“ ће мапирати површину астероида са висине од 300 метара до 20 километара како би научници проценили његову густину и одабрали најбоље место за слетање.

Очекује се да ће сонда 4. јула прикупити око 100 грама површинског материјала, односно реголита. Међутим, начин узорковања зависиће од структуре астероида.

Уколико је реч о „гомили шљунка“ састављеној од лабаво повезаних стена, сонда ће применити технику кратког додира са површином. Летелица ће лебдети непосредно изнад астероида, док ће роботска рука захватити узорак. Овај метод користиле су и америчка мисија „Озирис-Ркс" на астероиду Бену и јапанска мисија „Хајабуса-2“ на астероиду Рјугу.

Ако је површина компактнија и чвршћа, „Тјенвен-2“ ће покушати директно слетање и фиксирање на површину пре бушења. Такав поступак до сада никада није примењен и могао би да омогући дуже и прецизније узорковање.

После сакупљања материјала, сонда ће наставити истраживања величине, облика и путање астероида.

Крајем априла 2027. године „Тјенвен-2“ ће напустити Камо'оалеву и кренути ка Земљи. По доласку ће одбацити капсулу са узорцима, која ће ући у атмосферу брзином од око 43.500 километара на сат.

Шта бисмо могли да научимо

Поред решавања питања порекла Камо'оалеве, узорци би могли да открију много више о настанку и развоју Сунчевог система.

Претходне мисије које су донеле узорке астероида помогле су научницима да разумеју одакле потиче вода на Земљи, како су се сложени органски молекули ширили раним Сунчевим системом и како свемирско окружење временом мења особине астероида.

Близина квазимесеца и минимесеца Земљи чини их потенцијално важним станицама за будућа свемирска путовања. Неки истраживачи предлажу да би могли да послуже као привремене базе или места за допуну ресурса на путу ка Марсу и другим удаљеним одредиштима.

Једно од питања које научници желе да истраже јесте да ли је из оваквих тела могуће издвајати воду. Ако је Камо'оалева заиста део Месеца, то би могло да има значајне последице за будуће лунарне базе.

Истовремено, истраживање оваквих објеката може да помогне и у планетарној одбрани. Иако је мало вероватно да ће Камо'оалева икада угрозити Земљу, много већи објекти у близини наше планете могли би да изазову глобалне катастрофе у случају удара.

„На временској скали од неколико векова овакви објекти имају одређену вероватноћу судара са Земљом“, упозорава Бинзел. „Боље разумевање свемирских стена попут Камо'оалеве може нас припремити за случај да једног дана откријемо заиста опасан објекат.“

На крају, мисија „Тјенвен-2“ биће и нови тест кинеских способности у истраживању свемира, што би могло да покаже да ли је Кина на путу да у будућности преузме водећу улогу у свемирским истраживањима од Сједињених Америчких Држава.

„Имао сам изузетно задовољство да угостим једну од највећих холивудских звезда, Кетрин Зиту Џоунс, глумицу која је и чувеном Зороу узела део славе", написао је Вучић.

Истакао је да га посебно радује што Србија и Београд постају све препознатљивији у свету филма. „Све више продуцената, редитеља и глумаца открива оно што ми одавно знамо – да наша земља нуди врхунске локације, талентоване људе и гостопримство које се дуго памти", додао је председник, закључивши у шаљивом тону: „Ако се по јутру дан познаје, ускоро ће у Београду бити подједнако вероватно да сретнете холивудску звезду као и комшију из краја."

Филмска индустрија као стратешки циљ

Посета славне глумице није само куртоазне природе, већ се уклапа у дугорочну стратегију позиционирања Србије као атрактивне дестинације за међународне филмске и телевизијске продукције. Влада Србије већ годинама нуди значајне финансијске подстицаје, укључујући повраћај средстава од 25 одсто на квалификоване трошкове продукције у земљи. За пројекте чији буџет премашује пет милиона евра, овај подстицај расте на 30 одсто.

Овај програм, који је на снази већ десет година, показао се као веома успешан, привлачећи бројне стране филмске екипе. Циљ иницијативе није само снимање, већ и развој постпродукције и визуелних ефеката унутар Србије. Тиме се остварује вишеструка корист: подстицај локалне економије и запошљавања у аудио-визуелном сектору, као и промоција српских локација и талената на светској сцени.

Сусрет са звездом попут Кетрин Зите-Џоунс шаље снажну поруку о отворености Србије и њеном потенцијалу да постане важно чвориште за креативне индустрије у региону, потврђујући да Београд све чешће постаје адреса на којој се сусрећу светски позната лица.

Главни утисак вечери, који је уједно обележио читав догађај, јесте чињеница да је изложба успешно избрисала генерацијске и географске границе, подсетивши публику на суштинску важност људске блискости кроз визуелну уметност.

Званични део програма отворио је црногорски мултимедијални уметник Дамир Дамир, који се публици представио цртежом „Љубавници на месечини”. Отварање је прерасло у својеврсни перформанс када је аутор, иначе вишеструко награђивани хаику песник, прочитао стихове из своје збирке „Љубавно писмо Силвији Плат”.

Овај спој визуелне и песничке уметности поставио је тон за читаво вече, наглашавајући интимни карактер овогодишњег концепта. Изложба је отворена на дан који светска културна сцена слави као „Bloomsday“, глобални празник у част писца Џејмса Џојса и његовог романа „Уликс”.

Управо је овај датум Силвија Плат својевремено изабрала за дан свог венчања, одајући почаст Џојсу, а у Београду је круг затворен стиховима посвећеним њој.

Уметник Дамир Дамир објашњава да је његов однос са Силвијом Плат почео кроз страх и бежање од њеног мрака, али је уметност на крају пронашла свој пут, па данас са својом мртвом музом и Артуром Рембоом дели свакодневицу, путовања и песничке вечери. Kако истиче, дијалог кроз речи и линију јесте доказ њиховог суживота, а свест о томе поделио је и са посетиоцима.

Спој традиције, нових аутора и савремених форми

Стручни жири, који чине Маја Скаљац Станошевић, др Угљеша Цолић и ауторка пројекта Ана Мариновић, имао је озбиљан задатак да од 193 пристигле пријаве одабере 105 аутора.

Kрајњи резултат је изузетно динамична поставка која успешно супротставља дела етаблираних имена домаће сцене, попут Југослава Влаховића, Жељке Момиров, Ђорђа Арнаута и Боже Терзића, са радовима студената и младих уметника.

Kустоскиња Маја Скаљац Станошевић наводи да су летњи месеци идеални за колективне изложбе због велике посете страних гостију и дијаспоре, док медијима као такве пружају увид у пресек регионалне уметничке сцене.

Она објашњава да жирирање и селекција радова изискују високу концентрацију и сагледавање шире слике, јер се на конкурс увек пријави велики број аутора, док простор галерије намеће јасне формате за одабир експоната који ће чинити компактну целину.

Еколошки дизајн и унутрашњи мир као уметничка инспирација

Пажњу посетилаца привукао је и рад младог костимографа Николе Ђорђевића са Универзитета Метрополитан. Његова креација „Споменик Анђелу” - корсет инспирисан надгробним споменицима анђела - постала је централна тачка дискусије током вечери јер кроз оштре контрасте материјала и форми преиспитује везу између тела и душе.

 Поред овог рада, још једна атракција била је и хаљина „Плес воде”, коју је на отварању носила ауторка Ана Мариновић. Реч је о еколошком пројекту младог Ђорђевића, израђеном искључиво од старих мајица за предмет модне технике на Универзитету Метрополитан.

Сам процес израде и финални комад славе рециклажу и одрживост, визуелно дочаравајући пресијавање светлости на воденој површини кроз мешање плавих и зелених нијанси.

Разноврсност техника, од класичног сликарства и графике до дигиталне уметности, костима и дизајна, пружа посетиоцима увид у тренутно стање савремене примењене и ликовне сцене.

 Међу изложеним радовима је и фотографски допринос уреднице портала LookerWeekly.com, Тијане Јанковић-Јеврић, која тему изложбе интерпретира као окренутост ка унутрашњем миру, упркос спољашњим ветровима.

 Њен портрет, настао у студијским условима кроз комуникацију и међусобно разумевање са моделом, приказује контакт као апсолутну окренутост ка себи са затвореним очима.

Док ветар разноси косу и делимично покрива лице модела материјализујући спољне утицаје, приказана жена остаје потпуно мирна и препуштена свом унутрашњем ја. Рад носи отворени назив „Себе или се“, остављајући посматрачу слободу да га допуни у складу са сопственим тренутком.

Јасмина Мишељић контакт дефинише као везу материја и емоција, визуелизовану кроз ручно плетене форме и слојеве папира, боје и отиска. Њен рад „Универзум“ приказује љубав као кључну креативну силу која повезује појединца са заједницом и околином.

Четрнаест година изградње јединствене уметничке заједнице

Удружење „Kреативна фабрика”, које већ 14 година афирмише ауторе, овим издањем је потврдило да „KОНТАKТ” више није само изложба, већ традиционално место окупљања уметничке елите и публике.

Ауторка Ана Мариновић објашњава да су за дуговечност изложбе кључни континуитет, организација и међусобно поверење, те наглашава да спој искусних и младих стваралаца одржава пројекат живим и релевантним.

Она истиче да се аутентичност не може копирати јер иза манифестације стоје године рада и озбиљан Уметнички савет, док највећу потврду успеха види у верности уметника који се годинама враћају и препоручују ове пројекте колегама.

Kако ауторка закључује, највеће признање и потврда јесте чињеница да су током четрнаест година рада успели да изграде заједницу засновану на поверењу, поштовању и искреној љубави према уметности.

Изложба је отворена до 25. јуна. Реализацију пројекта помогли су Асоцијација аутора, MissStillsPhotography и Славољуб бар.

Савез кроз своје активности окупља више од 5.000 особа широм Србије, а учесницима ће пружити прилику за нова искуства, дружење и развој различитих вештина.

Током боравка у Бањи Трепча учесници свакодневно пролазе кроз физиотерапијске третмане, обуку пливања, спортске активности и друге рекреативне садржаје. Програм обухвата и едукативне активности, док су за родитеље организована предавања о родитељским правима, социјалној заштити и могућностима радног ангажовања особа са церебралном парализом.

Овакав вид кампа представља непроцењиву подршку и породицама учесника јер родитељи и старатељи имају прилику да се информишу, размене искуства са другим породицама и пронађу додатну подршку у суочавању са свакодневним изазовима.

За многе од њих, камп представља и редак предах од свакодневне бриге, уз сазнање да су њихови најближи у сигурном и подстицајном окружењу.

За реализацију инклузивног кампа за младе са церебралном парализом први пут су одобрена средства кроз Јавни конкурс за финансирање и подршку програмима заштите и унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији за 2026. годину.

Средства у износу од 2.268.750,00 динара обезбедило је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а биће искоришћена за покривање трошкова смештаја, исхране и рехабилитације учесника.

Организатори су Савез за церебралну и дечију парализу Србије и Савез за церебралну и дечију парализу Београда, уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектора за заштиту особа са инвалидитетом.

Савез се залаже за повратак права на продужену рехабилитацију ( тренутно укинуто од 2016. године), а камп у Бањи Трепча представља важан корак ка редовним активностима ове врсте.

Петар се интересује за хазардологију и природне катастрофе, делом под утицајем свог ментора др Тина Лукића, који му је доста причао о томе. Поред тога, воли и геоморфологију.

Марко такође воли геоморфологију и климатологију, и генерално практичну географију. Љубав према географији развио је кроз рад у Петници, као полазник семинара.

Такмичење на Националној географској олимпијади је састављено из три дела: писани тест, мултимедијални тест и практични рад.

Учесници се суочавају са захтевним задацима из теорије и праксе, а поред знања, важан је и фактор среће.

Марко ће у септембру представљати Србију на Конференцији младих друштвених научника на Балију са радом о процени подложности клизиштима у београдским насељима Мали Мокри Луг и Миријево.

Припреме за Европску географску олимпијаду у Варни су у току, уз подршку Центра „Никола Тесла“ и ментора са Географског факултета.

Млади такмичари се надају да ће осим медаља донети и нова пријатељства и искуства са међународних сусрета.

„Имамо пријатеље из разних земаља и често останемо у контакту с њима, па их посећујемо када идемо код њих“, напомиње Петар, а сви заједно истичу да су спремни да настве. свој успешан пут.

„Ово јесте један у његовом духу, јер он је увек био мало авангард, мало ван мејнстрима, тако да видећемо како ће да испадне, али мислим да тај микс и музике и читања неких његових дела, и упознавање неких нових младих писаца који ће да буду презентовани. Мислим да је то ставрно у његовом духу“, наглашава Натан Албахари, син Давида Албахарија.

Пратећи нит Албахаријевог дела, Фондација у свом и у позиционирању фестивала није се задржала само на књижевном стваралаштву, већ и на његовом доприносу као уредника, пре свега у препознавању и давању шанси младим ауторима.

„Он је увек у трафици која се налазила у нашој згради куповао по 50 дописница. Те дописнице су служиле да би он одговорио свим младим, па и старијим писцима аматерима који су му слали рукописе. Ничији рукопис он није одбио да прочита и да прокоментарише. И евентуално да га објави тамо где је уређивао“, истиче Мирјана Огњановић, књижевница, преводилац и пријатељица Давида Албахарија.

„Знам да је он и сам када је био млад и тада млађе од себе гурао у први план, тако да мислим да ово вече јесте остваривање његове идеје. Ја живим на Новом Београду, близу границе са Земуном, и мени су шетње земунске, када сам их уклопио са Давидовим делом и начином како је он писао о Земуну, мени је то било невероватно. Мени се отворио читав нови свет“, каже писац Лазар Павловић.

Са онима који на свој начин проширују поље уметности и књигама на ДАр, овај целовечерњи књижевно-уметнички ДА фестивал, исказао се као нова културна иницијатива. Другачија и модерна када је рад фондација у питању, баш онаква какав је био и Давид Албахари.

„Све оно што је било у његовом окружењу, салаши, природа, људи, паори који су се бавили одређеним пословима на њиви или везано за салаш и тај амбијент, то му је била омиљена категорија којом је владао", наводи архитекта и сликар Милан Стојков.

Иако је његово дело често довођено у везу са наивом, Сава Стојков је изградио израз који превазилази оквире дефинисаних праваца и стилова. Посебно се исказао као портретиста: позирали су му светски политичари, духовници, пријатељи уметници и његови Сомборци.

„Углавном његово дело поистовећују са пејзажним сликарством и истичу пејзаж као главни мотив, али је Саву Стојкова и те како занимала људска психологија и он је баш зато и желео да представи широки дијапазон људи са којима се сусретао и имао прилике да живи", напомиње историчар уметности Дејан Вукелић. 

Из монументалне заоставштине поетског реализма Саве Стојкова одабрано је шесдесет слика које се могу видети на изложби у Галерији РТС-а се до 16. августа.

Током више од три деценије каријере створио је безвременске хитове као што су Are You Gonna Go My Way, Fly Away и American Woman. Освајач четири Греми награде и један од најузбудљивијих извођача данашњице, Кравиц и даље доказује да прави рокенрол никада не излази из моде.

Као званична подршка на вечерашњем концерту наступиће DE’WAYNE - алтернативни уметник из Хјустона познат по невероватној сценској енергији и сировом споју рока, панка и хип-хопа. Његов наступ биће савршена увертира и гаранција да публика од самог старта уђе у прави, високоенергетски ритам.

Најупечатљивији тимски стајлинг који смо до сада видели на Светском првенству није настао у некој великој спортској компанији са маркетиншким буџетом од неколико милијарди.

Уместо тога, дело је самоуког 30-годишњег дизајнера чији бренд на Инстаграму прати мање од 10.000 људи.

Алвин Мак, конгоански дизајнер који живи у Паризу, заслужан је за одела украшена мотивима леопарда и торбе са истим дезеном које је репрезентација Конга носила по доласку у Хјустон прошле недеље.

Мак је у интервјуу за Њујорк тајмс у понедељак рекао да је добијао упите о необичним оделима чак и са Тајвана. Фотографије репрезентативаца у елегантним оделима брзо су се прошириле интернетом, а коментари попут „када могу да купим те торбе“ стизали су на више језика.

„Сада је све постало глобално“, каже Мак, који још покушава да испрати сву пажњу коју је његов рад изазвао. Планирао је да током ове недеље понуди одела и торбе на продају преко свог сајта, али искључиво путем претпродаје, јер није очекивао овако велико интересовање и нема довољно залиха.

„Велика ми је част, не само због мене, већ још више због моје културе“, рекао је Мак. У уторак је отпутовао у Хјустон како би присуствовао првој утакмици Конга против Португалије. Биће му то и прва посета Сједињеним Америчким Државама.

Маков дизајн инспирисан је конгоанском културом Ла Сапе (La Sape), односно покретом La Société des Ambianceurs et des Personnes Élégantes, дубоко укорењеном традицијом по којој се конгоански мушкарци облаче смело, раскошно и препознатљиво.

„У Конгу имамо три ствари – музику, моду и спорт“, објашњава Мак. Како каже, сапер је „елегантна особа из Конга која се облачи екстравагантно“. Пошто се национални тим после више од пет деценија вратио на највећу светску спортску сцену, желео је да са собом понесе и део те саперске величанствености.

Заиста, репрезентативци су у Сједињене Државе стигли као да су кренули на краљевско венчање или отмену ловачку свечаност. У црним краватама и са мотивима леопарда изгледали су као екипа коју не треба потценити.

„У култури Конга дух леопарда представља снагу“, истиче Мак. „То је дух отпорности и издржљивости и желео сам да ту енергију пренесем на играче.“

Креатор истиче да је делимично био инспирисан класичним плавим оделима које је носила репрезентација из 1974. године, тада под именом Заир, али сматра да савремени тим Конга једноставно није могао да се појави без леопард мотива.

По доласку у Хјустон сваки играч је на реверу носио и брош у облику леопарда. Мак је један такав носио и током интервјуа.

Како каже, леопард није само популаран дезен.

„Он има дубоко значење у конгоанској култури“, истиче дизајнер.

Фудбалска репрезентација Конга позната је под надимком „Леопарди“, а ова животиња део је визуелног идентитета земље још из времена када се звала Заир. Дугогодишњи диктатор Мобуту Сесе Секо био је препознатљив по шеширу од леопардове коже без обода, а тај модел се и данас понегде назива „Мобуту шешир“.

Рођен у Конгу, Мак се са 11 година преселио у Париз. Радио је у малопродаји, што је уједно било и његово једино формално искуство у модној индустрији, пре него што је у двадесетим годинама почео сам да креира одећу.

Каже да је део знања стекао гледајући документарне филмове о креаторима које је на Јутјубу објављивао француски редитељ Луик Прижан.

„Гледао сам разне снимке на интернету, попут оних који објашњавају како изгледа бити модни дизајнер“, присећа се Мак.

Иако су његови први дизајнерски покушаји били скромни, увек је имао смеле амбиције и веровао у себе. Управо зато је, уочи Светског првенства, одлучио да самостално пошаље предлог Министарству спорта Конга и понуди своју визију пројекта.

Верује да је његова идеја прихваћена и зато што је инсистирао да се сва одела и торбе производе у Конгу. Био је то велики подухват који је подразумевао израду 55 комплета за играче и стручни штаб.

„Био је то веома дуг процес. Узимали смо мере сваком играчу појединачно“, објашњава Мак, додајући да је посао био додатно отежан јер су играчи током припрема мењали физичку конституцију.

За дизајнера је било важно и то што је пројекат обезбедио посао – и наду – људима у Конгу, у тренутку када се земља суочава са ратом у источним провинцијама и ширењем епидемије еболе.

„Живот је тамо веома тежак. Људи су много пропатили“, каже Мак.

Желео је да покаже да његова земља може да створи и врхунске производе који привлаче пажњу света.

„Желим да покажем свету шта све Конгоанци могу да ураде.“

Деценијама је била скривена испод воде, све док почетком ове године није испражњено оближње акумулационо језеро како би се обавили радови на одржавању бране.

Изграђена током Другог светског рата, железничка пруга дуга 413 километара, овековечена у култном филму Мост на реци Квај из 1957. године, добила је свој језиви надимак јер су током њене изградње страдале десетине хиљада радника и ратних заробљеника.

У изградњи пруге учествовало је око 250.000 људи, укључујући 60.000 савезничких ратних заробљеника из Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Канаде, као и стотине хиљада радника из различитих делова Азије, међу којима и из Индонезије.

Пруга, позната и као Тајландско-бурманска железница, грађена је између октобра 1942. и октобра 1943. године како би повезала Нонг Пладук на западу Тајланда са Танбјузајатом на југоистоку Мјанмара.

Некада је имала више од 60 станица и стајалишта.

Данас је у функцији само деоница унутар Тајланда, између Нонг Пладука и Нам Тока, која је постала туристичка атракција.

Остаци станице Ните почели су да се појављују у априлу, када је тајландска државна електроенергетска компанија испустила воду из акумулације.

Фотографије које је објавио тајландски лист The Nation приказују делове железничких шина, као и остатке грађевина које су некада служиле за рад и одржавање станице.

Једно од најзначајнијих открића је горњи бетонски део старе инспекционе јаме, смештен јужно од једне од окретница.

Реч је о ретком очуваном елементу оригиналне пруге, будући да је већина станица током година реконструисана или срушена.

Kада запослени изврше уплоад интерних докумената, финансијских извештаја или делова изворног кода у јавне ВИ алате, ти подаци престају да буду под потпуном контролом компаније.

 Проблем настаје оног тренутка када подаци напусте контрлисано окружење компаније, јер тада више не постоји јасан увид где се ти подаци налазе, како се обрађују и ко им може приступити.

„Сви подаци унети у алате као што су ЧетГПТ, Kлауд или Џеминај обрађују се и складиште на инфраструктури провајдера. Често завршавају на серверима у различитим јурисдикцијама, што додатно компликује питање контроле над тим информацијама”, каже стручњак компаније Пулсец, специјализоване за сајбер бзбедност.

Илузија приватности

У пракси, све се чешће детектују управо овакви обрасци понашања, запослени користе ВИ како би убрзали свакодневни рад, било да скраћују интерне извештаје или траже помоћ у решавању техничких изазова.

Треба бити свестан чињенице да интернет памти, унети подаци неће магично нестати, већ се негде складиште и обрађују, и да отварање инкогнито прозора на броwсеру не спашава ствар.

Многи корисници верују да активирањем опција за приватност или „искључивањем тренирања ВИ модела“ постају потпуно заштићени. Ипак, детаљна анализа услова коришћења показује да провајдери задржавају одређена права над подацима, укључујући њихово чување и потенцијалну будућу употребу.

Чак и код комерцијалних ентерпрајз верзија, одређени нивои обраде и задржавања метаподатака остају присутни, због чега ниједна опција није у потпуности без ризика.

Kако се компаније могу заштитити

Kључ је у проактивном управљању ризицима. Дефинишите политику употребе. Јасно прописивање који су ВИ алати дозвољени и у које сврхе, уз стриктну забрану уношења поверљивих информација као што су лозинке или подаци о клијентима.

Kласификација података је корак у ком уводите систем поделе на Public, Iternal и Confidential податке, при чему је за потоњу категорију коришћење ВИ сервиса строго забрањено.

Људска верификација као стандард подразумева да ниједан текст или техничка документација генерисани уз помоћ ВИ не смеју напустити компанију без стручне људске верификације, с обзиром на познати проблем „халуцинација“ и нетачних информација.

Едукација запослених и редовне обуке о опасностима ShadowAI-а и примерима из праксе помажу у изградњи културе дигиталне одговорности су примат.

Принцип најмањих привилегија је приступ напредним ВИ алатима који треба да буде лимитиран потребама радног места.

Потпуна забрана ВИ алата у пракси често не даје резултат. Запослени ће, нарочито ако виде да им технологија олакшава посао, пронаћи начин да је користе. Зато је ефикаснији приступ да компаније уведу јасна правила, едукују запослене и дефинишу одобрене алате.

ShadowAI постаје један од најважнијих изазова савременог пословања. Управо зато што не долази споља, кроз класичан хакерски напад, већ изнутра, кроз свакодневне навике запослених који желе да буду бржи и ефикаснији.

Зато се борба против овог ризика не добија само технологијом. Добија се комбинацијом јасних правила, едукације, техничких контрола и културе одговорног коришћења података.

„Чињеница да је име 'Бардем' тамо чини ме веома срећним због моје мајке, мог ујака, мојих рођака, моје браће и сестара, мојих бака и дека", рекао је глумац.

Током догађаја присетио се своје мајке, покојне глумице Пилар Бардем, коју је назвао најважнијом особом у свом професионалном и личном развоју.

Такође је указао на своју посвећеност друштвеним питањима, поручивши да уметници не би требало да одустану од свог гласа када је реч о неправди и људима који се често не чују.

Церемонији су присуствовали бројни филмски ствараоци, међу којима и редитељи Дени Вилнев и Мајкл Ман. Бардем је остварио значајне улоге у филмовима Нема земље за старце, Скајфол, Дина, Бити Рикардос, Пре него што падне ноћ.

Освојио је Оскара за најбољег споредног глумца за улогу Антона Чигура у филму браће Коен Нема земље за старце и номинован је за Оскара за филмове Бити Рикардос, Пре него што падне ноћ.

Бардем је тренутно извршни продуцент и глуми у новој мини серији Рт страха на Епл ТВ+, заједно са Ејми Адамс.

Због тога се Тибетанска висораван често назива „кровом света“, „трећим полом“ и „водоторњем Азије“.

Последњих година овај регион добио је и нови надимак – „енергетски торањ Азије“, захваљујући огромном и још недовољно искоришћеном потенцијалу за производњу хидроенергије.

Суочене са несташицом воде у густо насељеним и индустријализованим областима Кине, растућом потражњом за енергијом и тежњом да се елиминише употреба фосилних горива, кинеске власти спроводе низ хидроенергетских пројеката у региону. Они не само да ће искористити огроман енергетски потенцијал Тибета, већ ће Кини омогућити и до сада невиђену контролу над кључним водним ресурсима од којих зависе њене комшије.

Главни пројекат је мегабрана Мотуо (Медог) на реци Брамапутра. Изградња је званично почела у јулу 2025. године, а процењена вредност пројекта достиже чак 168 милијарди долара.

Очекује се да ће мегабрана бити завршена за мање од десет година и да ће са процењених 300 терават-сати годишње надмашити све друге хидроелектране на свету. То је три пута више од производње бране Три клисуре на Јангцекјангу, тренутно највеће бране на свету, и више него што су САД произвеле укупно хидроенергије током 2024. године.

„Имате модерну и моћну Кину која је веома уверена да може да укроти природу. Управо то покушавају да ураде“, каже Тензин Норгеј, истраживач Међународне кампање за Тибет, организације која прати изградњу брана у региону.

Међутим, овај гигантски пројекат носи велике ризике како за становнике Тибета, тако и за стотине милиона људи у Индији, Бангладешу и другим земљама низводно.

„Контрола над водом и самим током реке представља опасност за читав хималајски појас, посебно за Индију и Бангладеш, а донекле и за Непал“, упозорава Џаганат Панда из Стокхолмског центра за јужноазијске и индопацифичке студије.

Пројекат века

Кина је светски лидер у изградњи брана. До сада је изградила око 98.000 брана и акумулација, укључујући 40 одсто највећих брана на свету. Ипак, нови пројекат је без преседана.

„Ништа слично не постоји, чак ни приближно“, каже Брајан Ајлер из аналитичког центра „Стимсон“.

Пројекат користи јединствену географију Тибета. Брамапутра пролази кроз најдубљи кањон на свету и нагло се спушта око чувене „Велике кривине“ пре него што настави пут ка Индији и Бангладешу.

Планирано је да се вода усмери кроз систем тунела пробијених испод планине Намча Барва, високе 7.800 метара, где ће се налазити хидроелектране.

Огромни ризици

Тибетанска висораван спада међу сеизмички најактивније регионе света. Земљотреси у том подручју већ су оштетили више брана, а стручњаци упозоравају да би овако велики пројекти, који подразумевају ископавања, тунеле и преусмеравање река, могли чак и да подстакну нове потресе.

Климатске промене додатно повећавају опасност. Топљење глечера ствара нестабилна ледничка језера чије изненадно пуцање може изазвати катастрофалне поплаве и уништити бране, као што се догодило у североисточној Индији 2023. године.

Поред тога, очекује се да ће проток реке достићи максимум око 2060. године, након чега би ниво воде могао да опада до мере да производња електричне енергије постане неисплатива.

Последице за Индију и Бангладеш

Брамапутра је од виталног значаја за више од 130 милиона људи. Она обезбеђује око 30 одсто резерви слатке воде Индије, док је Бангладеш у великој мери завистан од ње за наводњавање пољопривредних површина.

Стручњаци посебно упозоравају на смањење количине седимента који река носи. Тај природни материјал представља јефтино ђубриво за пољопривреду и има кључну улогу у одржавању делте Ганга и Брамапутре изнад нивоа мора.

Смањење количине седимента могло би да угрози безбедност хране у земљама низводно.

„Милиони људи зависе од ове реке“, истиче Норгеј.

Није баш „зелена енергија“

Иако Кина представља пројекат као део стратегије за смањење употребе угља и емисије угљен-диоксида, научници упозоравају да хидроенергија није тако еколошки прихватљива како се често приказује.

Велике бране могу озбиљно да наруше речне екосистеме, а потапање вегетације у акумулацијама доводи до ослобађања гасова са ефектом стаклене баште.

Поред тога, научници указују да Тибет има огроман потенцијал за производњу енергије из ветра и Сунца, који је још увек недовољно искоришћен.

Недостатак транспарентности

Мало је званичних информација о пројекту, што подстиче страхове у Индији да би Кина могла да искористи контролу над водом као политичко оружје.

Ипак, поједини стручњаци сматрају да је мало вероватно да ће Пекинг намерно угрозити суседе.

„Главни приоритет Кине је економски развој и стабилност, а изградња великих брана један је од начина да то постигне“, каже Ајлер.

Стручњаци наглашавају да ће, у условима све већег недостатка воде, сарадња између земаља које деле исте водне ресурсе бити од кључне важности. Међутим, Кина и Индија и даље размењују само ограничену количину података.

„Зависи од дана до дана, али никад мање од пет-шест, а најчешће преко 10. Једном сам преко дана попио 29 и то у Трсту на сајму кафе. Мало по мало, накупило се 29. А највише за дан и ноћ 52 у тренуцима када сам правио Гинисов рекорд у спремању кафе, успео сам да тај дан направим 2.276 кафа и од тих да попијем 52“, прича Бојан Ђорђевић.

За себе каже да је кафофил, заљубљеник у кафу. Увек пије еспресо.

„Сви ми одемо на разговор за посао на кафу, на дејт на кафу, на пословни разговор, другарски, увек се зовемо на кафу. Тако да је кафа више од напитка, то је социјални феномен и једно чудо“, подсећа Бојан.

Због снимања ове приче, на кафи се са Бојаном нашла екипа РТС-а, која је пила еспресо. Шољице су склоњене и опране, али Бојан Ђорђевић, како каже, свакој кафи продужи век. Бави се сликањем, а техника је, еспресо.

„Пријатељица ми је рекла да почнем да сликам. Купио сам боје и захваљујући мојој заборавности, која ми је један од квалитета, заборавио сам боје и почео да сликам еспресом, а онда сам схватио да остаје на папиру. Мало по мало, после пет година, иза мене је 13 изложби“, објашњава уметник.

Кафом је насликао више од 3.000 слика. Драге особе, кућне љубимце, Београд... Његов рецепт за кафу је више од обичног упутства.

„То је посвећеност исто, а посвећеност подразумева одабир зрна, транспорт и све, па тек онда до баристе, па и те шољице, која мора бити угрејана на 40 степени“, прецизирао је Бојан.

Упамтите овај рецепт за савршени еспресо, јер је онај за сликање, ипак, тајна.

Прозор у праисторију дубина

Ово гробље китова није само највеће, већ и најстарије и најдубље познато на Земљи. Анализа прикупљених узорака, објављена у часопису Натуре, открила је да неки од фосила датирају чак до 5,3 милиона година у прошлост, у доба раног плиоцена. Међу остацима су идентификоване постојеће врсте, попут Ендрјуовог и тракастозубог кљунастог кита, али и изумрле врсте.

Палеонтолози су чак идентификовали потпуно нову, изумрлу врсту кљунастог кита, названу Pterocetus diamantinae. Крег Смит, океанограф који је открио први "пад кита" 1987. године, назвао је ово откриће "изузетно узбудљивим" и од огромног значаја за разумевање комплексне еволуције китова.

Оазе живота у вечној тами

Када кит угине, његово тело тоне на дно, стварајући "пад кита" који постаје извор хране и енергије за читаве екосистеме. Истраживачи су на пет новијих скелета затекли "ужурбане" заједнице дубокоморских створења. Кости су биле прекривене густим слојем микроба и црвима из рода Osedax, познатим као "црви који једу кости".

Око њих су се кретале медузе, змијасте звезде, ракови и шкољке, од којих су многе врсте, како верују научници, потпуно нове за науку. Ови "падови китова" функционишу као еволутивна жаришта и биогеографске "одскочне даске" које повезују удаљене заједнице, слично хидротермалним изворима.

Научници верују да је реч о комбинацији неколико фактора. Зона Дијамантина је популарно ловиште за кљунасте китове, специјализоване за лов на екстремним дубинама. Зарањање на више од 3.000 метара је физиолошки захтевно и повећава ризик од фаталне исцрпљености. Уз то, топографија рова у облику слова В делује као левак који каналише тонуће лешеве у уски коридор. Изузетно ниска стопа седиментације затим омогућава да ове кости остану изложене милионима година.

Екстраполацијом броја костију, процењује се да би на читавом подручју могло бити и до десет милиона лешева китова, што представља огромно и до сада непознато складиште од око 6,7 милиона тона угљеника. Ово откриће је тек почетак. Амерички палеонтолог Стивен Годфри упоредио је проналазак са првим открићем хидротермалних извора. "Ово откриће ме је подсетило на трејлер за први у низу епских филмова", прокоментарисао је Годфри. "Надам се да нас чека још много оваквих блокбастера."

Иако неки примећују да има простора за унапређењe, посебно у поређењу са ботаничким баштама у другим земљама, посетиоци кажу да уживају у зеленилу, удишу ваздух и одмарају очи. 

У Ботаничкој башти у току је изградња визиторског центра „Јосиф Панчић“. Расвета је потпуно обновљена, а тај пројекат заједнички су реализовали Општина Стари град, Ботаничка башта и Министарство заштите животне средине.

„До сада је та расвета функционисала на нивоу од 35 посто и последњи пут је мењана пре више од 20 година. Пројекат је омогућио да сада комплетно свих пет хектара Ботаничке баште буде опремљено новом расветом, лед расветом која је штедљива, омогућили смо да постоји соларни панели“, истакао је Радослав Марјановић, председник Општине Стари град.

Број биљних врста у Башти готово је утростручен у последњих осам година, а међу њима има и заштићених. У Београду, такође, има и строго заштићених врста птица. Од 2018. године у центру града гнезде се беле чиопе. Данас су стручњаци прстеновали младунце у колонији настањеној на Палати Албанија.

„Постављени су алуминијумски прстенови који имају серијски број, данас, на свакој јединки како бисмо могли да пратимо миграторне путеве, дужину живота и друге параметре зато што ова популација белих чиопа, која се налази у строгом центру града, потврђује да заштита животне средине, заштита природе и урбани део могу да иду руку под руку“, објаснила је Сара Павков, министарка за заштиту животне средине.

„Није необично што је на високој згради, али је необично што је у урбаним условима, чиопе се гнезде на високим стенама ван урбаних зона. Претпоставља се да се на 10. спрату ове зграде, који је недоступан, налази још пет-шест гнездећих парова тако да ћемо, кад се створе услови, извршити прстеновање“, прецизирала је Александра Дошлић, директорка Завода за заштиту природе Србије.

Порука данашњег обиласка „Јевремовца“ и колоније белих чиопа јесте да су улагање у природу и очување биодиверзитета заједничка одговорност свих нас.

Ипак, извештај о једној пацијенткињи подстакао је научнике да се запитају да ли псилоцибин, психоделично једињење које се налази у магичним печуркама, може да има позитивне ефекте на мозак који стари.

Неочекивано побољшање 

Извештај описује промене уочене код Јапанке америчког порекла, старе више од 80 година, која је боловала од узнапредовале Алцхајмерове болести, након што је добила печурке које садрже псилоцибин.

Деменција је општи назив за скуп симптома који утичу на памћење, размишљање и способност самосталног функционисања у свакодневном животу, а Алцхајмерова болест је њен најчешћи узрок.

Код ове жене је током десет година долазило до постепеног погоршања стања. Последњих пет година углавном је комуницирала једном речју и у великој мери зависила од помоћи других у обављању свакодневних активности. Имала је потешкоћа при ходању и облачењу, као и хроничну уринарну инконтиненцију.

Добила је пет грама печурака које садрже псилоцибин. Тачна количина активне супстанце није позната, јер јачина дејства варира од једне до друге печурке. Током прве примене обилно се знојила и запала у продужено стање налик сну.

Отприлике 19 сати касније почела је спонтано да говори и да се присећа догађаја из сопственог живота.

Током наредних дана и недеља неговатељи су приметили да делује будније, да препознаје чланове породице, самосталније хода, поново се сама облачи и да је повратила контролу над мокрењем. Месец дана касније имала је и другу контролисану сеансу, током које је узела три грама печурака, након чега је поново деловала комуникативније и покретљивије.

Поређење са чувеним буђењем Оливера Сакса

Овај случај упоређиван је са књигом неуролога Оливера Сакса Буђења (Awakenings) из 1973. године, у којој су описани пацијенти који су неочекивано повратили изгубљене способности након лечења леком L-dopa (леводопа), који се користи код Паркинсонове болести.

Иако су и болести и лекови у потпуности различити, оба случаја покрећу питање колико способности може остати „скривено“ у оштећеном мозгу.

Међутим, овај извештај не доказује да психоделици могу да преокрену ток Алцхајмерове болести.

Појединачни случај није доказ

Реч је о једном пацијенту, а не о контролисаном клиничком испитивању. Дијагноза је постављена на основу клиничке историје, а није потврђена биомаркерима – биолошким показатељима Алцхајмерове болести који се могу открити снимањем мозга или анализом мождано-кичмене течности.

Није постојала контролна група, нити су пре и после третмана спроведени стандардизовани тестови памћења и когнитивних способности. Запажања су се углавном заснивала на исказима неговатеља и чланова породице.

Алцхајмерова болест подразумева накупљање абнормалних протеина, запаљење, оштећење веза између можданих ћелија и, на крају, одумирање неурона. Не постоје докази да је псилоцибин преокренуо ове основне процесе болести.

Аутори претпостављају да је псилоцибин можда привремено изменио комуникацију између очуваних можданих мрежа – група регија мозга које функционишу заједно. То је могло да омогући да поједине способности накратко постану доступније.

Пошто у истраживању нису рађени снимци мозга, ова претпоставка још није потврђена.

Неуропластичност – способност мозга да се мења

Научници су заинтересовани за ову могућност делом и због способности мозга да се прилагођава.

Током већег дела 20. века веровало се да је мозак одраслог човека релативно непроменљив. Данас је познато да мозак може да се реорганизује током читавог живота. Могу да се формирају нове везе и мењају мождане мреже као одговор на искуства.

Овај процес, познат као неуропластичност, омогућава учење, памћење и опоравак након повреда. Са старењем и развојем деменције он, међутим, постаје мање ефикасан.

Како псилоцибин делује на мозак

Псилоцибин делује пре свега преко серотонинског рецептора познатог као 5-HT2A. Серотонин је хемијски преносилац који учествује у регулисању расположења, перцепције и других функција, док су рецептори протеини који омогућавају ћелијама да реагују на хемијске сигнале.

Истраживања на животињама указују на то да псилоцибин може да подстакне стварање дендритских бодљи – ситних израштаја на нервним ћелијама који омогућавају њихову међусобну комуникацију. Психоделици би могли да утичу и на сигналне путеве у које је укључен мождани неуротрофни фактор (BDNF), протеин важан за одржавање веза између нервних ћелија.

Студије снимања мозга сугеришу да псилоцибин привремено мења комуникацију између великих можданих мрежа. Неке од њих постају мање строго раздвојене, док се уобичајени обрасци активности нарушавају.

Да ли психоделици могу да помогну код Алцхајмерове болести

Током последње деценије, клиничка испитивања дала су обећавајуће резултате у лечењу депресије. Мање студије испитивале су и терапију уз помоћ псилоцибина код анксиозности и појединих облика зависности.

Друга истраживања бавила су се могућим противупалним ефектима псилоцибина. То је важно јер се сматра да хронична упала доприноси развоју Алцхајмерове болести и других неуродегенеративних поремећаја, односно стања у којима нервне ћелије постепено пропадају и одумиру.

Лабораторијска истраживања и експерименти на животињама, дакле, указују да психоделици могу утицати на раст нервних ћелија, запаљенске процесе и активност можданих мрежа. Међутим, да ли се такви ефекти јављају и код особа оболелих од Алцхајмерове болести, за сада није познато.

Посебно истраживање на Универзитету Калифорније у Берклију испитује како псилоцибин делује на когнитивно здраве особе старости од 60 до 85 година. Студија није усмерена на лечење деменције. Учесници ће добијати синтетички псилоцибин, а затим ће бити подвргнути снимању мозга и тестовима памћења и размишљања.

Постоје и важни разлози за опрез

Псилоцибин није без ризика. Психоделична искуства могу бити застрашујућа и дезоријентишућа, посебно код осетљивих особа. Код старијих људи постоји повећан ризик од падова, срчаних и циркулаторних проблема, као и нежељених интеракција са лековима.

Код пацијенткиње су забележени обилно знојење, сумња на повишену телесну температуру и продужено стање налик сну. То што није било трајних компликација не значи да је овакав приступ безбедан.

Било би опасно овај извештај тумачити као разлог за самостално експериментисање са психоделичним печуркама ван строго контролисаних истраживачких или клиничких услова.

Овај случај ипак отвара једну могућност: чак и после година тешког когнитивног пропадања, неке способности можда остају привремено доступне.

Да ли је псилоцибин у томе имао директну улогу, на који начин би могао да делује и да ли би се слични ефекти могли поновити код других људи, за сада није познато. Одговоре на та питања могу да пруже само контролисана научна истраживања.

„Не знам да ли знате, али баш у овом месецу, пре три године, Србија је добила кандидатуру и победила четири велике земље света када је у питању тема за специјализовану изложбу. Самим тим, ако говоримо о теми нашег Експа, игра је покретач свега“, истакла је Аврамовићева.
Према њеним речима, игра подстиче тимски дух, заједништво, сарадњу, као и нове идеје и иновације које су кључне за развој у савременом свету. То су уједно и вредности које треба показати младима како би били активни учесници у свету, делили идеје и развијали се као јединке.

Путовање кроз 140 култура света на једном месту

Ученици ће кроз Експо имати прилику да се упознају са културама, научним достигнућима и технолошким иновацијама из око 140 земаља света, што представља јединствено образовно искуство.

„Замислите да у једном граду, на једном месту, имате око 140 култура из целог света. То вам је једно путовање, а знамо да свако путовање доноси одређено знање. Упознајемо културе света – упознајемо културу Пацифика, културу Јапана и свих великих земаља света које можда у овом тренутку не можемо да обиђемо и не можемо да видимо, али Експо пружа ту могућност, наравно, младима“, објашњава Аврамовић.

Строге процедуре и први пут потпуно интерактивне поставке

Говорећи о самој организацији долазака, Аврамовић наглашава да ће се школске посете спроводити по већ утврђеним школским процедурама.

„То су врло важне ствари о којима иначе и школе реално знају и спроводе у оквиру својих неких редовних ваннаставних активности, тако да ми желимо да све то буде по процедурама и оно што школе говоре и како се прате, свакако организоване школске посете деце ван школа“, прецизирала је гошћа Првог програма Радио Београда.

Оно што овај Експо издваја од претходних јесте обавезна интерактивност свих изложбених простора, што ће младима омогућити активно учешће.

„Оно што је важно јесте да је наш Експо, први Експо који је од земаља тражио да све њихове поставке и изложбе буду интерактивне. Можете замислити да се у једном павиљону налазимо, ви и ја, и да можемо кроз изложбу да делимо мишљења, дијалог, да учествујемо у изложби и да добијемо одговоре од одређених стручњака, од одређених, да кажем, познатих личности, и да добијемо решење на оно што су они приложили у својим изложбеним павиљонима.“

Програми прилагођени свим узрастима и професије будућности

У оквиру припрема за манифестацију системски су планирани сложени едукативни програми и радионице који имају за циљ да знања, која ученици иначе стичу из књига, прошире ван учионице. Садржаји су у потпуности прилагођени различитим узрастима – млађи основци ће имати могућност да кроз игру стекну одређене вештине и знања.

Старији основци ће моћи да виде како се њихова теоријска знања из школе примењују кроз симулацију реалних ствари и решавање у директном контакту са темом. А средњошколци ће имати прилику да први пут виде како изгледају професије будућности, како се спајају наука, иновација и култура, и како се долази до одређених решења у свету.

Кључне вештине за савремено доба

Као три најважније вештине у савременом образовном свету и пред глобалним изазовима, Аврамовић издваја креативност, тимски дух и комуникационе вештине.

„Оне су вештине које покрећу, ја мислим, иновације, које покрећу сарадњу, развијање дијалога и разумевање, и на крају крајева, оне на тај начин просто дају отворена врата у свет“, указала је, у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“, Мирјана Аврамовић, напомињући да креативност данас није резервисана само за уметност, већ подлеже идејама и иновацијама у ужој вези са научним областима, што је од изузетног значаја за сваку особу која жели да напредује и развија се.

Опоравак тече одлично: „Дечак навија за репрезентацију БиХ и срећан је“

Операција је изведена у петак, 5. јуна, а десет дана после захвата, информације о здравственом стању младог пацијента су изузетно охрабрујуће.

„Могу да кажем да је дечак сјајно. Да је одвојен од апарата за вештачко дисање. То је практично био последњи корак у његовом опоравку. Сви витални органски системи функционишу како треба. Вештачко срце функционише одлично. Он се добро осећа. Навија за фудбалску репрезентацију Босне и Херцеговине. Врло је срећан, врло је задовољан. Његова мама је ту поред њега и више нема толиког страха како је било“, истакао је др Боровић.

Трећи случај у свету због специфичне величине тела пацијента

Објашњавајући саму процедуру, др Боровић је направио разлику између трансплантације и уградње механичког срца, нагласивши да се у овом случају комплетно природно срце замењује вештачким унутар грудног коша.

„Уградња вештачког срца подразумева исецање или, како ми кажемо, експлантацију, односно кардиектомију или вађење природног срца и на његово место, унутар грудног коша, уграђујемо вештачко срце. Оно, као и природно срце, има две коморе, леву и десну, и има један систем који покреће те коморе да испумпавају крв“, објашњава кардиохирург.

Разлог због којег је овај захват тек трећи овакав случај у свету лежи у специфичној анатомији и конституцији педијатријских пацијената. Док је код одраслих уграђено близу 3.000 вештачких срца, у педијатријској популацији то је учињено свега око 70 пута, а код деце оволико мале телесне површине – само два пута пре овога, и то у Сједињеним Америчким Државама.

„У овом случају имамо малог пацијента чија телесна тежина је 40 килограма, чија телесна површина је 1,25 метара квадратних, што је заиста једно мало тело. Испод постоје још само два детета у Америци која су добила вештачко срце, са 1,1 и 1,2 метра квадратна“, прецизирао је др Боровић.

Драматични тренуци пре операције и регионална сарадња

Дечак је у Београд стигао преко сарадње Института за мајку и дете са педијатријским болницама из Федерације Босне и Херцеговине. Реч је о детету које долази из породице са великим генетским оптерећењем, у којој је ујак већ прошао кроз трансплантацију срца у Немачкој због срчане слабости.

По доласку у Београд, стање дечака се нагло погоршало, што је захтевало хитно прикључење на ЕКМО апарат, који привремено замењује рад и срца и плућа.

„У таквој најкритичнијој ситуацији имали смо овај изазов шта урадити са дететом. Нажалост, у Србији се не ради трансплантација срца код деце. И иначе, програм трансплантације није баш у пуном капацитету у Србији. И да бисмо спасили дете, да бисмо га сачували, да би остало живо, ја сам предложио професору Вукомановићу, који ме је позвао, да му уградимо вештачко срце“, присетио се др Боровић хронологије догађаја.

Живот са ранцем од шест килограма: Чека се трансплантација у Немачкој

У наредне две недеље дечака очекује физикална терапија и постепено активирање, након чега неће морати да буде везан за болнички кревет.

„Добиће један уређај који покреће то вештачко срце, које има неких шест килограма и може да се носи у ранцу. Тако да дете неће бити везано за болницу. Моћи ће тако и да буде отпуштено кући, да оде кући. Али то није дефинитивно решење. Дакле, дефинитивно решење је трансплантација срца.“

Доктор је додао да је већ у контакту са једном од водећих болница у Немачкој која обавља трансплантације код деце са вештачким срцем, те да се преко институција у Федерацији БиХ тражи начин да се операција тамо и реализује. Уређај дечаку пружа драгоцено време, јер на овој врсти потпоре пацијенти могу да проведу месеце, па и године. „Ми смо детету купили карту, могућност, отворили смо прозор за дефинитивно лечење“, наглашава Боровић.

Од „анегдоталног успеха“ до системског решења

Иако је реч о вансеријском резултату, др Боровић упозорава да успешна појединачна операција не значи да имамо развијен систем, те да је пред Србијом огроман пут како би се направио стабилан алгоритам збрињавања оваквих пацијената.

„Ово је велики успех, да се разумемо. Мало је болница у свету специјализованих које имају кардиохирургију за децу и које имају програм механичке циркулаторне потпоре које се усуде да раде ово... Али то је анегдотална ствар. Ми смо у овом тренутку показали да то умемо да урадимо. Од тог анегдоталног до системског решења је огроман пут. У овом тренутку не постоји систем који препознаје ту децу којима је потребна таква врста помоћи, да ли из Србије или из региона.“

Он је навео да је директор Института за мајку и дете, професор др Владислав Вукомановић, покренуо иницијативу према Министарству здравља, које показује добру вољу да се успостави систем за децу, што др Боровићу претходно није пошло за руком у домену одраслих пацијената.

„Покушаћу са професором Вукомановићем, који има више разумевања за такву врсту активности, да деци понудимо, не само у Србији него у региону – јер пазите, зашто Београд не би био етаблиран као регионални центар за такву врсту медицине која је медицина квартерног нивоа? Максимално сам ту да помогнем и својим знањем и искуством.“

Лекар подвлачи да за овакве успехе техничка опремљеност и најсавременији апарати не значе ништа уколико нема организације и обучених кадрова, наводећи пример из свог професионалног искуства из Кине, где је виђао најмодернију америчку опрему како стоји покривена чаршафима јер није постојао систем који би је ставио у функцију.

Статистика донаторства: У Србији три донора на милион становника

Говорећи о горућем проблему трансплантације и донаторства органа, др Саша Боровић је изнео поражавајуће статистичке податке који Србију – са три донора на милион становника, стављају на само дно европске лествице.

„Донација органа, донирање органа је цивилизацијска тековина и манифестација развијености, емпатије и развијености друштва. На томе се ради, на поверењу се ради, на организацији се ради, на систему се ради. Ништа то не иде преко ноћи. Једна емисија, два, три билборда, ништа не значе. На томе треба много да се ради и да то буде заиста национални приоритет“, поручује Боровић, уз напомену да креирање амбијента и организације није задатак лекара, већ државних институција.

Признање из света: Подвиг какав се не ради у окружењу

Вест о успеху српских лекара брзо је одјекнула у међународној стручној јавности. Компанија која производи једино вештачко срце на свету са сертификатом америчке ФДА одмах је упутила честитке београдском тиму.

„Колеге из окружења су позитивно задивљени, запрепашћени како се то десило овде, јер то су они очекивали. Пазите, ово се не ради ни у Хрватској, ни у Словенији, ни у Македонији, ни у Румунији, ни у Бугарској. Мислим да ни у Грчкој ово што смо ми урадили овде. Значи, то је заиста респектабилна ствар“, нагласио је др Саша Боровић, у емисији Првог програма Радио Београда „У средишту пажње“, изразивши наду да ће држава препознати шансу да Београд постане сигурна кућа за најтеже срчане болеснике из целог региона.