„Сада је број птица 226, што значи да је доста већи и веома значајан за ово подручје Србије, зато што је то отприлике две трећине укупног броја у Србији. Од тог броја 120 гнездарица, опет половина укупног броја гнездарица Србије. Цело подручје Увца је изузетно значајно за овај део Србије и уопште Европе. Најбогатије је грабљивицама. Значи, имамо дванаест врста грабљивица које се гнезде, али да кажем белоглави суп је ту главна врста. Овде зна да се види јато и по двеста педесет – триста птица“, испричао је Бранко Рудић из еколошког друштва „Чувари природе“ из Пожеге.

За илустрације је користио личне фотографије, али је имао и помоћ заљубљеника природе, познатих фотографа из Србије, Северне Македоније, Црне Горе и Пољске. Његово искуство драгоцено је и чуварима Специјалног резервата природе.

„Он буквално о птицама зна све, где се налазе, код нас, шта, како, где. У ствари, ми њега само пратимо и помажемо. Долазе људи из свих страних земаља. Долазе људи из земаља где су ове птице свете птице. И они буквално имају ту сасвим другачији прилазак њима, него ми. Они тој као светој птици прилазе", изјавио је Иван Василић, чувар Специјалног резервата природе Увац.

Чувари резервата опорављају повређене птице, брину о флори и фауни Увца. Ипак, не могу да се изборе против људског немара, који посебно чуди странце и забрињава домаће екологе.

„Иако је ово заштићено подручје и све та немарност људи довела је до овога да се баца смеће“, упозорава Страхиња Милићевић из еколошког друштва „Чувари природе“.

„Има много депонија и то смеће је свуда. И што је много лоше, не може човек да прође на неким деловима“, додао је Саво Стојковић из истог еколошког друштва.

Свест се полако мења, тврде чувари, али сувише споро, сматрају еколози. Иако је Увац добро упознао, Брано каже да тек предстоје нова истраживања, јер је тај предео неисцрпни бисер природе.

Изложба се бави различитим аспектима свакодневног живота, од радног окружења и дигиталног простора, до спорта и породичних односа, показујући како су родни стереотипи дубоко укорењени у савременом друштву.

Отварање изложбе обележила је и свирка италијанске рок групе "Bambole di Pezza" („Крпене лутке"), познате по ангажованим текстовима и феминистичком приступу у музици.

Путовање кроз време до 2148. године

Улазак у МУПА замишљен је као путовање кроз време. Посетиоци симболично стижу у 2.148. годину, тренутак за који се процењује да ће свет достићи пуну родну равноправност, према подацима из извештаја Global Gender Gap Report.

Из те перспективе будућности, музејска поставка осврће се на данашње друштво. Предмети који су данас део свакодневице представљени су као историјски артефакти једног система који је опстајао на родним стереотипима, неједнакостима и насиљу.

„МУПА нас подстиче да размислимо о улози коју свако од нас има у одржавању, мењању или оспоравању структура моћи које нас окружују", рекла је Катиа Сканавини, копредседница организације "ActionAid" Италија, за италијанске медије додајући: „То је истовремено политички и поетски гест, замислити будућност у којој су родно засновано насиље и патријархат остали само део прошлости.“

Програм: разговори, радионице и перформанси

Поред изложбе, МУПА нуди и богат пратећи програм, разговоре, радионице, предавања и уметничке перформансе, реализоване у сарадњи са феминистичким организацијама и центрима за подршку женама које су преживеле насиље.

Музеј ће 9. марта бити затворен, у знак подршке националном штрајку који организује феминистички покрет "Non Una di Meno" („Ниједна мање").

Жене и спорт: истраживање о невидљивим баријерама

Један од сегмената изложбе посвећен је спорту, области у којој су родне разлике и даље изражене. У току су параолимпијске игре Милано-Кортина 2026. па је "ActionAid" представио резултате истраживања Perché non accada (Да се не би догодило), спроведеног у сарадњи са Опсерваторијом у Павији и организацијом 2BResearch.

Према резултатима истраживања, свака друга жена изјавила је да је барем једном осећала страх приликом одласка у спортске објекте. Трећина жена не посећује теретане или спортске центре, док је тај проценат међу мушкарцима знатно мањи, 24,6 одсто.

Разлике су још израженије на спортским трибинама: готово половина жена не посећује стадионе и спортске дворане. Истовремено, 31 одсто испитаника сматра да постоје спортови који су „прикладнији" за мушкарце, односно за жене.

Такви ставови имају конкретне последице, свака пета особа наводи да је одустала од бављења неким спортом јер се сматрао прикладнијим за други пол.

Музеј који поставља питање будућности

МУПА није замишљен само као изложба, већ као простор за промишљање и јавну расправу. Кроз уметничке инсталације и друштвена истраживања, пројекат покушава да укаже на механизме који одржавају родне неједнакости, али и на могућност њиховог превазилажења.

Посматрајући данашње друштво из перспективе будућности, Музеј патријархата позива посетиоце да се запитају како би свет могао да изгледа када би родна равноправност заиста постала стварност.

На великим сценама европске класичне музике, места су резервисана за најбоље младе таленте. Међу њима, ове године биће и Јана Јаковљевић.

Једногласном одлуком жирија, дело Пабла де Сарасета Циганске мелодије и таленат младе уметнице пресудили су да нас представља у Јерменији.

„Пријавила сам се за Евровизију зато што је то прилика да представљам моју земљу на једном великом такмичењу и зато што је прилика да свирам у мојој земљи. Жеље које имам за будућност су само да свирам, да будем на сцени, да делим музику оно што сви највише волимо са осталим колегама и музичарима око мене“, рекла је Јана.

Друго место припало је саксофонисткињи Кристини Васић, а треће су заузела два млада уметника Урош Адамовић и Давид Божић.

Млади музичари изводили су одабрана дела за соло инструмент уз пратњу Симфонијског оркестра РТС-а којим је руководила Олга Бисерчић.

Радио-телевизија Србије као чланица Европске радиодифузне уније, организује избор и учешће представника Србије на најзначајнијем телевизијском музичком такмичењу за младе извођаче класичне музике.

„Реч је о једном слагању различитих традиција у име једне нове државне целине. Аутори су писали из перспективе која није била идеолошки предодређена, која није ни на који начин била фаворизована и у складу са својим најбољим увидом у чињенице и у природу историјског приказивања у данашњем тренутку", рекао је професор Мило Ломпар, председник Српске књижевне задруге, рецензент књиге.

У књизи су осветљени изазови пред којима се нашла српска средина. Највећи је био како организовати живот свих Срба у једној држави и још више – у заједници са другим народима.

„Нашу средину је превасходно занимало да ли је то једнонационална или вишенационална држава, како ускладити своје политичке институције са институцијама других средина. Да ли поступати на исти начин као што се поступало у претходној Краљевини Србији или не?", каже др Војислав Павковић.

„То је изазов на који се одговарало на различите начине у периоду парламентарне историје, у период личног режима, и касније у периоду тридесетих година, када се покушавало наћи решење за хрватско питање", додао је Павковић који је један од аутора књиге.

Посебна пажња посвећена је српско-хрватским односима, језичкој политици и ћирилици. Такође и развоју српске књижевности и уметности у сукобу традиционалног и модерног.

„Значи искуство Првог светског рата, дестабилизовало је све вредности, унело скепсу, нихилизам, потребу за побуном, револтом и то се просто изражавало у свеколикој уметности. Изашле су књиге највећих писаца а не само српског модернизма, него и српске књижевности уопште. У том времену добили смо прве књиге Милоша Црњанског, Иве Андрића, Растка Петровића", изјавила је проф. др Слађана Јаћимовић, историчар књижевности, један од аутора књиге.

После прве велике савремене синтезе о међуратном периоду, у наредним годинама биће објављене књиге о Другом светском рату, једнопартијској Југославији и њеном распаду.

„Северни део Шпаније коју представљам зову Зелена Шпанија, место где су океан и планине веома близу, а вегетација бујна. Природа и одрживи развој туризма привлаче све већи број туриста свих генерација”, каже Хуан Гарсија из Шпаније.

Када шетајући берлинским халама, којих је 27, видимо неки дугачак ред, знамо шта је. Италијани служе ђелато.

„Морате доћи у Италију, имамо толико тога да понудимо туристима као ниједна друга земља на свету. Нудимо разне пакете од оних најскупљих на које људи долазе приватним авионима до оних за ширу публику”, рекла је Паола Ђили из Италије.

Португалија игра на сигурно. Шарене фасаде, жути дрвени трамваји и наравно-фадо музика.

„Градови су најзначајнија туристичка атракција моје земље. Наша престоница Лисабон и други по величини град Порто где се прави најбоље порто вино на свету. Ту су и прелепи предели и многе знаменитости које је Унеско ставио под своју заштиту”, рекао је Рул Теросо из Португалије.

Грчка има три мора, око 15 хиљада километара дугу обалу, античку цивилизацију, а сада нуде нешто потпуно другачије.

„Имамо реке идеалне за рафтинг, вожњу кајаком и кануом, многа језера. Често групе мотоциклиста из целе Европе долазе у нашу регију”, каже Анастасија Мутафи из Грчке.

Руковођење једним важним туристичким пројектом, који ће се реализовати ове године, Европска туристичка комисија је поверила нашој земљи.

„Заједно са нама ту ће бити и Туристичка организација Немачке, Словачке, Мађарске, Хрватске и Румуније. Представљаћемо Дунав као наш заједнички туристички производ, тако да ето једна заиста добра прилика да позиционирамо Србију као дунавску земљу и земљу са можда најлепшим делом Дунава у читавој Европи”, каже директорка ТОС Марија Лабовић.

Сајам у Берлину ове године прославља 60. рођендан. Том приликом организована је изложба старих туристичких постера. Ми смо се представили Белим анђелом а ту је и постер из бивше СФРЈ.

Сајму је шездесет година али му се године не виде. И даље је модеран и свеж.

Кејт Фокс тврди да је њена породица доживела „драматичне тренутке и велике кризе" пошто је њен супруг Џо Чеканти почео да проводи све више времена комуницирајући са четботом.

Он је у почетку користио ChatGPT за практичне сврхе – развој идеја, планирање пројеката и решавање свакодневних недоумица. Међутим, комуникација са четботом временом је постала све интензивнија и личнија. Разговори су се продужавали на више сати дневно, а у појединим периодима трајали су и до 12 сати.

„Први пут смо се озбиљно посвађали због ChatGPT-а. Имала сам осећај да разговарам са зидом – као да сам га изгубила“, навела је Кејт, и додала да је постепено приметила промене у његовом понашању: повлачење из породичног живота, ослабљену концентрацију и све израженију преокупираност комуникацијом са вештачком интелигенцијом.

Прекомерна употреба четбота, предности и мане

Чалнови породице су у једном тренутку посумњали да је реч о здравственом проблему, па су разматране и могуће дијагнозе које би могле објаснити наглу промену личности и когнитивних способности. Ипак, како преноси Гардијан, временом је постало јасно да је централни фактор у његовом понашању била управо прекомерна употреба четбота.

Неколико дана након покушаја да се дистанцира од четбота, извршио је самоубиство. Његова супруга је уверена да је прекомерна употреба вештачке интелигенције допринела погоршању његовог психичког стања, док стручњаци истичу да су у оваквим случајевима узроци најчешће вишеслојни.

Ово није изолован случај. У Сједињеним Америчким Државама већ су покренуте поједине тужбе против технолошких компанија које развијају АИ системе, укључујући и OpenAI, уз тврдње да су њихови производи допринели погоршању менталног стања корисника или подстакли деструктивно понашање. Иако су такви правни поступци још у раној фази, они указују на растућу забринутост дела јавности.

Стручњаци за ментално здравље упозоравају да четботови, због начина на који су дизајнирани, често делују афирмативно и подржавајуће, што код рањивих особа може појачати осећај блискости и зависности. „Ако систем константно потврђује ваша уверења и не поставља границе, то може бити проблематично за особе које већ имају психолошке потешкоће“, наводи један од саговорника Гардијана.

Компаније које стоје иза ових технологија истичу да раде на унапређењу безбедносних механизама и да ВИ системи нису намењени као замена за професионалну психолошку или медицинску помоћ

„Ово су невероватно срцепарајуће ситуације и наше мисли су са свима који су погођени“, рекао је портпарол OpenAI Џејсон Деутром и додао „Настављамо да унапређујемо обуку ChatGPT-а како бисмо препознали и реаговали на знаке невоље, смирили разговоре у осетљивим тренуцима и усмерили људе ка подршци у стварном свету, тесно сарађујући са клиничарима и стручњацима за ментално здравље".

Ипак, случај који преноси Гардијан показује колико је танка линија између корисног алата и потенцијално штетне зависности.

Све већа употреба вештачке интелигенције у свакодневном животу намеће и питање регулативе, одговорности и јасног информисања корисника о ограничењима ових система. Док технолошки напредак наставља да обликује друштво, приче попут ове подсећају да психолошке и друштвене последице не смеју остати у сенци иновација.

У Србији, помоћ и подршка могу се наћи на Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" и центру „Срце". 

Шта су црне семенке сусама?

Црно и бело семе сусама потиче из махуна семена врсте Sesamum indicum,  биљке пореклом из Африке,која се узгаја у Кини, Индији и Судану. Црно семе сусама задржава своје љуске; бело семе сусама настаје када се те танке спољне љуске уклоне.

Црни сусам, користи се у традиционалној кинеској медицини и у азијским, блискоисточним и афричким кухињама више од 5.000 година. Као једна од најстаријих гајених уљарица, неизоставна је у кинеској кухињи.

„Културно, црни сусам се повезује са исхраном и виталношћу и често са дуговечношћу и снагом, посебно у традиционалној терапији храном и традицијама Лунарне Нове године“, рекао је Гуохуа Фенг, кинески главни кувар и оснивач "Нонг Генг Ђи", глобалног ланца специјализованих ресторана здраве хране.

Друштвене мреже су пуне предлога у којима се наводи да су тамне семенке сусама боље од белих,јер смањују ниво шећера у крви, ризик од срчаних обољења.

Сусам у природи расте у белој, жутој и црној варијанти. Вековима се користи у традиционалној азијској кухињи. Све врсте сусама користе и у сланим и у слатким јелима и добар су извор протеина. Због високог садржаја масти у сусаму (око 50–64 одсто), ова биљка цењена је и због уља које садржи.

Али постоје разлике између црног и белог сусама у неким кључним хранљивим материјама.

Разлике у бојама сусама

Црни сусам има виши ниво масти, протеина и угљених хидрата, али је такође и енергетски богатији.Богат је и минералима и витамнинима. У неким културама црни сусам се користи као главни састојак у јелима која такође садрже шећер и масти, као што су халва, кекс, тахини паста и плочице са сусамом.

Сусамово семе такође садржи антинутријенте. То су природна једињења, као што су оксална киселина и фитинска киселина. Она се везују за минерале (гвожђе, калцијум и цинк) и смањују количину коју тело може да апсорбује и искористи.

Црни сусам је богат антиоксидансима

Слободни радикали се природно формирају као нуспроизводи свих наших метаболичких процеса у телу, дисање и кретање, као и од излагања УВ (ултраљубичастом) зрачењу, пушења, загађивача ваздуха и индустријских хемикалија. Они могу оштетити наше протеине, ћелијске мембране и ДНК.

Семе сусама садржи антиоксиданте, хемикалије које „упијају“ ове слободне радикале тако да не могу изазвати штету. Једна студија је открила виши ниво фенола (врста антиоксиданса) у црном сусаму у поређењу са белим. Црни сусам такође садржи већи ниво лигнана, важне групе фенола, него бели сусам.

Да ли је црни сусам здрав? (БМИ, крвни притисак и холестерол)

Истраживање које је обухватио шест студија са 465 учесника, дало је резултате који се односе на здравствене користи сусама. Испитиване су све врсте сусама, у облику семена, уља или капсула.

Аутори студије истакли су да су код испитаника приметили смањење БМИ (индекса телесне масе), крвног притиска и холестерола. Дозе сусама које су узимали испитаници на дневном нивоу биле су око 0,06–35 г/дан,током четири до осам недеља.

Алергије на сусам

У свету око 0,1–0,9% популације има алергију на сусам, а та стопа се минимално повећава сваке године, наводе истраживачи.Као и код свих алергија на храну, симптоми могу бити благи, али и веома озбиљни.Анафилактичка реакција захтева хитну медицинску помоћ. 

„О Кафки знамо доста, али Милена Јесенска је, пре свега, била, јако битна личност за Кафкину каријеру. Због тога што је она можда била прва која је открила неки његов гениј, која је придавала његовим делима велики значај. Знамо већ да Кафка својим делима није придавао нарочит значај, он је чак у тестаменту желео да се његова дела униште“, објашњава Александра Чабраја, преводилац.

Прича осликава Праг и Беч тридесетих и четрдесетих година, богатство уметничких кругова у којима су се главни јунаци сусретали, оживљава ликове познатих сликара, уметника попут Егона Шилеа, Оскара Кокошке, Алме Малер. Ауторка се не држи строго биографских чињеница већ их преплиће са уметничком имагинацијом.

„Обично се спомиње да су се Кафка и Милена видели четири дана у Бечу које су провели заједно, за то знамо. Међутим, у књизи се помињу још неки њихови сусрети и пошто ја нисам нашла тај податак у неким званичним причама и подацима, али то је сасвим могуће и ја бих рекла чак извесно да је дошло и до тих других сусрета“, истакла је Александра Чабраја.

У свом првом роману Кристин Естима грађу писама сместила је у дијалоге главних ликова подсећајући нас да љубав, као и велика књижевност, увек налази нов начин да исприча своју причу.

„Или је овај свет тако мален, или смо ми огромни, у сваком случају, у потпуности га испуњавамо.“

До сада су признањем Златне палме награђени Ањес Варде, Марк Белокија, Џоди Фостер, Мерил Стрип и прошле године Роберт Де Ниро.

„Част је бити награђен Златном палмом у Кану и једна је од највећих привилегија моје каријере. Кан је био значајан део мог филмског путовања. Године 1988. учествовао сам на фестивалу са својим првим филмом Лош укус. Овај фестивал је увек славио смелу, визионарску кинематографију и невероватно сам захвалан Канском фестивалу што је препознат међу филмским ствараоцима и уметницима чији рад ме и даље инспирише“, рекао је Питер Џексон.

Скоро трећина мушкараца из генерације Зед, рођених између 1997. и 2012. сматра да би супруга требало „увек да буде послушна“ свом мужу. Међу мушкарцима из генерације бејби бумера (рођени између 1946. и 1964) то чини само 13 одсто. Сличан образац види се и када је реч о одлучивању у вези: трећина младих мушкараца сматра да мушкарац треба да има последњу реч – знатно више него у старијим генерацијама.

За истраживање које су спровели Ипсос и Глобални институт за лидерство жена на Краљевског колеџа у Лондону (King's College London), истраживачи су прикупили ставове више од 23.000 људи у 29 земаља – међу њима из Велике Британије, САД, Бразила, Аустралије и Индије.

„Дигитални екосистеми појачавају поларизацију, јер алгоритми друштвених мрежа награђују заоштрене поруке“, каже Роберт Грим, шеф истраживања јавних политика у Ипсосу у Немачкој.

Од инфлуенсера који промовишу одређене моделе мушкости до феминистичких противпокрета – екстремне позиције постају посебно видљиве. Млади мушкарци, према његовим речима, чешће имају проблем са тим када жене наступају врло независно или зарађују више од њих.

Јаз између генерација, полова и старих младих

Младе жене многе ствари виде другачије: само 18 одсто жена из генерације Зед подржава тврдњу да би супруга требало да буде послушна. Међу женама из генерације бејби бумера тај удео је још много мањи – износи шест одсто. Студија тиме показује да генерацијски сукоб не иде једноставно линијом стари–млади, већ унутар саме генерације Зед између мушкараца и жена.

Кели Бивер, извршна директорка Ипсоса за Велику Британију и Ирску, описује то овако:

„Генерација Зед је група која најчешће сматра да су жене са успешном каријером привлачније – али истовремено управо они најчешће мисле да жена треба да буде послушна свом мужу и да не делује превише независно.“

То преплитање модерних и традиционалних ставова провлачи се кроз многе резултате истраживања.

Сексуланост, мужевност, оптимизам

И када је реч о сексуалности види се сличан раскорак: 21 одсто мушкараца из генерације Зед сматра да „права жена“ никада не би требало да направи први корак. Међу бејби бумерима тај удео износи седам одсто, а међу женама из генерације Зед – дванаест одсто.

Уз то је присутан и снажан притисак у вези са схватањем мужевности. Три од десет младих мушкараца сматра да својим пријатељима не би требало рећи „волим те“. Чак 43 одсто верује да мушкарац мора да делује физички чврсто и непопустљиво.

А 21 одсто сматра да су мушкарци који учествују у бризи о деци „мање мужевни“ – док је међу бејби бумерима тај удео осам одсто.

Истовремено, 61 одсто младих мушкараца сматра да је за равноправност полова већ учињено довољно, а 57 одсто чак мисли да су данас дискриминисани мушкарци.

Стога не чуди да је оптимизам код младих мушкараца у погледу будућности – много мањи него код жена и у опадању: у односу на прошлу годину је пао за пет процентних поена на 40 одсто.

Код младих жена је оптимизам стабилан у односу на прошлу годину, те 55 одсто њих сматра да оне у својој земљи данас имају бољи живот од жена у генерацији њихових мајки.

Јаз – лични ставови и друштвена очекивања

За Хи-џунг Чанг, директорку Глобалног института за лидерство жена на Краљевском колеџу у Лондону, резултати су забрињавајући: „Још више забрињава то што се чини да се многи људи осећају под притиском друштвених очекивања која заправо не одражавају оно у шта већина нас заиста верује“.

Посебно млади мушкарци прецењују колико је друштво традиционално у својим ставовима.

Подаци показују и структурални јаз у перцепцији: само 17 одсто испитаника лично сматра да би жене требало да буду задужене за бригу о другима, али 35 одсто верује да друштво то очекује. Слично је и када је реч о зарађивању новца – многи другима приписују традиционалне ставове које сами немају.

Џулија Гилард, председница Глобалног института за лидерство жена, упозорава: „Многи мушкарци из генерације Зед имају патријахална очекивања од жена, и истовремено и сами упадају у рестриктивне норме мушкости“.

Студија јасно показује: генерација Зед налази се усред новог преговарања о родним улогама. Млади људи с једне стране изражавају потребу за слободом, разноликошћу и модерном равноправношћу, а с друге се држе изненађујуће традиционалних представа.

Гилард наглашава колико је важно схватити да равноправност користи свима. Ипак, каже, „као друштво морамо одолети притиску да правимо кораке уназад и убрзати темпо промена“. За утемељену дебату и даљи напредак кључна су квалитетна истраживања.

Биће направљене специјалне мердевине које ће омогућити стални приступ унутрашњој и панорамској тераси звоника. Систем ће омогућити рестаураторима да раде у фазама, почеврши од врха звоника надоле, па ће тако јавности постепено бити излагани обновљени делови тог здања.

То ће бити први пут да се врши потпуна реконструкција објекта јер су се раније интервенције односиле само на делове грађевине.

Радови су постали неопходни због значајног пропадања површине звоника што је утицало на слој спољног мермера, посебно је видљиво на деловима горње терасе и на декоративним елементима.

До оштећена је дошло услед дуготрајне изложености атмосферском загађењу и временским условима.

Звоник је једно од најзначајнијих обележја Фиренце.

Али, искрено, желела сам и да коначно престанем да бркам три државе. Да их не третирам, попут већине, као оно нешто горе на северу, ни тамо ни овамо, са секундом, две обавезног премишљања пре него што се сетим чија је престоница Рига, чија Виљнус, а чија Талин. 

А о заставама да и не говорим, и чијих се боја присетим само ако их видим негде на победничком постољу. Што баш и није чест случај.

И вероватно ми је из тих разлога, а пратећи уз тату кошарку одмалена, Литванија некако била најпознатија и најпрепознатљивија.

Виљнус је центар Европе, и то буквално. Тако бар кажу Литванци. Геометријски су израчунали да се центар европског континента налази тачно на 25км од њихове престонице. 

То је 700 година стар град. Основао га је јунак Гедиминас, или Гедимин, који је дошао у тај крај у лов, па уснио сан у којем му се појавио гвоздени вук. Пророци су му рекли да је тај гвоздени вук провиђење. Симбол непобедивог града који ће ту основати. И он их је послушао. 

Гвоздени вук остао је симбол Виљнуса и појављује се на грбу града. Гедиминова статуа, не на коњу, него поред коња, краси централни градски трг.

Литвански вођа, чији ће потомци основати чувену пољску династију Јагелонаца, био је дипломатски идејни претеча британске краљице Викторије и данског краља Кристијана IX, јер је попут њих, имао много деце, чак десеторо, које је поженио и поудао по европским дворовима, стварајући тако добре дипломатске и породичне односе с њиховим државама. Тако да у венама готово свих актуелних краљевских породица тече и Гедиминова крв.

Тло Литваније углавном су шуме и мочваре, па су главни путеви у прошлости биле реке. Виљнус је саграђен на обалама Вилије.

Људска насеља постојала су ту још десет векова пре Христа.

За разлику од братских балтичких народа,  Летонаца и Естонаца,  литванска племена су се ујединила и самосталну државу основала још у XIII веку. Чак пет векова имали су највећу државу у Европи, простирући се од Балтика до Црног мора.

Литвански је најстарији изворни индоевропски језик и један од најстаријих живих језика на свету. Сачувао је многе одлике  прото-индоевропског, па Литванци могу делимично чак и да читају санскрит. 

Има сличности са летонским, али се говорници не разумеју баш много. 

У давна времена веровали су да душе мртвих реинкарнирају као дрвеће. Зато је посећи старо дрво најстрашнији грех и дан данас. 

Зелено-жуто-црвена застава симболизује шуме, сунце и крв.

Важили су за последње хришћане у Европи. Уз балтичке суседе, ови становници севера били су најпаганскији народи, а паганску веру очували су и кроз институције, јер у Литванији постоји званично паганска црква. 

Како су покрштавани? Помоћу маркетиншког трика. Црква је нудила вунену кошуљу ономе ко прими хришћанство, а будући да је вуна тада била веома скупа, било је и оних који би се крстили по неколико пута.

За разлику од протестантске Летоније и Естоније, Литванија је католичка. Око 77% има католика, али не иду у цркву. Локални водич открива да се готово половина венчања обавља, не у цркви, него у шуми, по паганским обичајима. 

Још једна разлика у односу на друге две државе с којима их увек пореде, јесте да у Литванији живи само пет одсто Руса. Најбројнија мањина су Пољаци. Литванија је 200 година била у унији са Пољском.

За најлепшу грађевину у држави важи црква Свете Ане у престоници, готичка црква од цигала из 1500. године. 

У граду има 80 цркава, а класицистичка катедрала краси главни трг са статуом оснивача града и кулом која је мали архитектонски сендвич, са доњим делом из XIV, средњим из XVI, а горњим из XIX века.

Стари град Виљнус на листи је Унеска, и краси га прави лавиринт уских уличица, у којима се лако изгубити. 

Гедимин је, када је основао град, да би развио економију и богатство, привлачио људе да се доселе, мудро пропагирајући верску и националну толеранцију, па је Виљнус од свог настанка, био прави космополитски град. Овде је живело изузетно много Јевреја, због чега је носио надимак Јерусалим севера. 

Нацистичка окупација током Другог светског рата потпуно је изменила демографску слику града. Нису правили ни концентрационе логоре. У кварту у центру био је јеврејски гето, из кога су Немци само изводили људе да их ликвидирају. Ретко ко се извукао, бежећи кроз тунеле које су копали испод зидина. Побијено је чак 95 одсто јеврејске популације, због чега је Литванија неславни рекордер и поприште најстрашнијег холокауста Другог светског рата.

Под Стаљиновим режимом побијено је око 300 хиљада Литванаца. Данас их има три милиона.

Муку муче с наталитетом, који је катастрофалан. Имају више паса по глави становника, него деце. Жале се и на велике државне дажбине, јер порези узму готово половину плата.

Важе за врло интровертне, не смеше се једни другима на улици. Ако им се неко осмехне, помисле да се познају, па их то збуни.

Спадају међу највише народе у Европи,  што оправдава и податак да су позната кошаркашка нација. 

Виљнус није само град у држави, него и држава у граду.

Уметничка република Ужулпис прогласила је 1996. независност на једном делу града. Имају свој устав, скупштину, председника, монету. Постоје и услови да се уђе. На граници  не треба ни виза ни пасош,  али је обавезан осмех и вожња испод 20 км на сат, што се, истини за вољу, баш и не поштује. 

Улице Ужулписа препуне су галерија, уличних уметничких инсталација, кафића, и свуда влада хипи атмосфера. Изненадио ме је необично велики број фризерских салона, али судећи по клијентели, чини се да се овде праве само специјалне и неуобичајене фризуре, па су и салони мале уметничке радионице, тако да потпуно има смисла. 

На многим путовањима, када први пут боравим у некој новој земљи, направим мини културолошки тест посетом опери. Литванија је и у том смислу била импресивна. Зграда опере грандиозна и визуелно фасцинантна. 

Успела сам да погледам нову поставку Дон Ђованија и допала ми се редитељева модерна интерпретација дела, које је сценски било прави еротски хорор, што Моцартово дело у суштини и јесте, иако ми се неке,  за оперу неуобичајене слике зомбија са чарапама на главама или леша окаченог у хладњачи, још врте по глави.

Представа за памћење свакако.

Но, од оперског хорор класика се и огладни.

Литванска кухиња се углавном базира на кромпиру и пиву.

Специјалитет је хладна розе чорба од цвекле, која је више за топлије летње дане, као и пржени штапићи од раженог хлеба са сиром, затим палачинке од кромпира или пржене кнедле од кромпира пуњене надевом од млевеног меса или сира.

Калоријске бомбе за температуре које су се у новембру спуштале и до минус седам. 

Али је град на мене ипак оставио утисак неке ушушкане топлине. И хладан и топао, на свој начин.

„Не бих дао моју Дрину за море никако, шансе нема“, каже Горан Антовић из Косовске Митровице. „Дрина настаје овде у Шћепан Пољу, спајањем Таре и Пиве и после 346 километара се улива у Саву“, наводи Горан Радовић из групе „Спасимо Дрину“.

Цео речни ток Дрине Горан је оживео необичном рукотворином за еко домаћинство у Бачевцима, месту окупљања риболоваца са свих меридијана. Домаћи тврде да су наше реке угрожене.

„Бесправне викендице, бесправни сплавови. Крађа цвета на све стране, што од стране званичних привредних рибара, што од стране оних који и немају ту дозволу“, каже Драган Илић, глобални модератор сајта Вукови са Дунава.

Љубитељи риболова из свих сфера живота и познате јавне личности формирали су групу „Спасимо Дрину“, како би пронашли решење за трајно очување екосистема реке и развој туризма у складу са природом.

„И поштовати законске принципе градње, тамо где није дозвољена треба да остане забрањена, тамо где може треба да буде изграђено, оно што је неопходно за инфраструктуру једне туристичке дестинације, као што је Дрина. Цело Подриње је практично туристичка дестинација“, каже проф. др Мирослав Вукосављевић.

„А на првом месту мора да се промени закон да се Дрина, или да се изузме из тог закона или да се врати та концесија на локална удружења. Ипак, о локалним водама најбоље ће да се брину они са локала. Они знају све те ситне проблеме, што неки други концесионар из неке средине не може да их види и препозна“, каже Горан Радовић из групе „Спасимо Дрину“.

Савесни риболовци труде се да улове трофеј, али да богатство Дрине не угрозе прекомерним изловљавањем. Личним примером група „Спасимо Дрину“ то увек доказује, али кажу да будућност риболова и туризма не зависи само од њих. Очување тог бисера природе почива на колективној свести.

„Историјски гледано, мислим да је важно да један национални театар отвори велики српски писац. У овом случају, немамо већег од Душана Ковачевића, а отуда и Сабирни центар“, каже Михајло Несторовић, директор Драме на српском језику Народног позоришта у Суботици.

Сабирни центар Душана Ковачевића постављен је трећи пут у историји суботичког театра.

„Сада, после 44 година, тај комад више него икада говори о том једном новом почетку. Позориште стално живи“, истиче редитељ, Даријан Михајловић.

Искусни глумци, али млађи уметници Драме на српском језику суботичког театра вешто су балансирали између димензија живота и смрти које им је задао Душан Ковачевић:

„Увек морам да истакнем оно што је наша драматуршкиња Нина Плавањац рекла: Смрт не гарантује мудрост, као што живот не гарантује тај смисао. Зато мислим да ти мртви жале за тим пропуштеним приликама, жељама и сновима које нису испунили “, наводи Александра Белошевић, глумица, у улози Милице Павловић.

Прва реприза Сабирног центра заказана је за 17. март, а у овом месецу играће се још три пута на новој сцени обновљеног суботичког позоришта.

„Амиџин извор чију причу пратимо који се налази у селу Рамаће је наравно плод фикције. Идеја је била да је тај извор заиста и лековит и бајковит. Све оно што је некако највредније и најплеменитије и најбоље у људима је везано за тај извор“, каже сценириста Ђорђе Милосављевић. 

Извор је место сусрета двоје младих људи, Драгана и Уне, из две различите средине. То је судар града и села, судар амбиција родитеља, пре свега успешних очева.

„Можемо да видимо тај сукоб младе генерације и старије генерације како се оне уопште не разумеју. Како једни потпуно искрено и нормално раде ствари из своје перспективе а старији то никако не могу да схвате“, наводи Теодора Драгићевић.

„Девојка из града је за нас непозната, нас са села у серији. И некако све што је непознато имамо гард према томе, у смислу његових родитеља. Он је растрзан између тога да то објасни, да то не мора да буде тако опасно. Али ни једна ни друга страна не попуштају“, истиче глумац Ђорђе Кадијевић.

Трећу страну чини судар мајки Лоле и Зорке, које одлуку о венчању њихове деце сматрају преурањеном.

„Ја играм мајку сина који је са села који студира у Београду. Једна од њених мисија јесте да задржи сина на селу и да то домаћинство и све то у шта они цео свој живот улажу да настави да живи“, каже Нела Михаиловић.

Узбудљива прича са доста мелодрамских ситуација пуно хумора и комичних ликова водиће нас овог пролећа кроз приче из Рамаће, Београда, из домова Биорац и Станковића.

Председник је на Инстаграму поделио кратки снимак уз поруку захвалности.

„Захвалан свим људима у Председништву, посебно женама, што ме трпе већ девет година. Срећан што их имам и бескрајно захвалан“, истакао је Вучић.

„Надам се да ћемо овим презентацијама које планирамо до почетка изложбе привући много немачких компанија и обичне публике да посете нашу земљу у време трајања ове манифетсације“, рекла је Снежана Јанковић, амбасадорка Србије у Берлину.

Наши агенти са страним колегама праве аранжмане који ће обухватити целу Србију.

„Са овако добром путном инфраструктуром дестинације су постале јако близу широм Србије тако да ће и ти програми који ће бити понуђени туроператорима обухватити целу Србију у зависности од тога колико туриста планира да се задржи“, рекла је Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Србија осваја посебношћу, мишљење је првог човека Европске туристичке комисије.

„Србија је престоница Балкана, место где можете осетити прави дух Балкана, али видети и нови туристички сјај. Експо је за вас велика туристичка прилика. Сећам се да сам некада, обишао део Дунава који протиче кроз вашу земљу и тај пут памтим као један од најлепших у животу“, рекао је Едуардо Сантандер, директор Европске туристичке комисије.

Крстарење Дунавом од Београда до Кладова које је толико опчинило Едуарда биће део туристичке понуде Србије током 93 дана Експа.

Најавећи број посетилаца Експа у Београд ће доћи Ер Србијом која већ сада лети на више од 100 дестинација.

„У нашем плану развоја је и ширење мреже и неке нове дестинације. У сталном контакту смо са Експом, комуницирамо и договарамо где постоји највећи потенцијал, разматрамо неке нове потенцијално могуће везе са Србијом“, рекао је Бошко Рупић,Ер Србија.

Највећи светски сајам туризма, у Берлину све своје посетиоце позива на велико дружење, у Србију, у Београд, од маја до августа следеће године. 

Обнова јужних амбулакара

Радови, који су започети 2022. године под координацијом Археолошког парка Колосеума и финансирани компензационим средствима пројекта метро линије Ц, претходно су били праћени дугим периодом археолошких истраживања. Циљ је био да се користе материјали и технике компатибилни са античком структуром и да се обнови простор који је током векова претрпео бројне промене услед рушења, пљачки и демолирања.

Прва фаза радова, спроведена између 2022. и 2024. године, подразумевала је уклањање калдрме постављене у 19. веку и спровођење детаљних археолошких ископавања. Током тих истраживања пронађени су поједини блокови травертина који су припадали оригиналном поплочању, изгубљеном још од деветог века наше ере. Ови остаци су сачувани и ограђени, заједно са другим археолошким налазима који сведоче, између осталог, о ефикасном античком хидрауличком систему.

Нова травертинска павиментација

У периоду између 2024. и 2026. године започета је фаза постављања нове павиментације. Поплочање од травертина изведено је према шеми која прати распоред некадашње структуре.

Дуж трасе некадашњих амбулакара постављена су два низа квадратних блокова који су благо издигнути у односу на ниво тла. Они симболично означавају места где су се налазили стубови који су некада носили сводове пролаза, данас изгубљене. На тај начин пројекат не реконструише у потпуности нестале елементе, већ сугерише њихов некадашњи волумен и организацију простора.

Резултат је широк, светао травертински плато који пружа снажан визуелни утисак и омогућава посетиоцима да лакше замисле како је изгледао првобитни улаз у Колосеум.

Нова пешачка зона

Једна од најважнијих новина овог пројекта јесте отварање простора који до сада није био доступан јавности. Завршетком радова биће створена нова пешачка "пјаца" око Колосеума, чиме ће се проширити и руте обиласка једног од најпознатијих споменика античког света.

Ниво нове павиментације враћен је на приближну висину античког ходника, уклањањем каснијих интервенција из 19. века. Како истичу из Археолошког парка Колосеума, читав пројекат је реализован тако да буде реверзибилан, уз употребу иновативних материјала развијених посебно за овај споменик.

У ишчекивању отварања

Радови су сада у завршној фази. Иако тачан датум свечаног отварања још није званично објављен, очекује се да нова зона буде отворена за посетиоце пре ускршњих празника.

У међувремену, пролазници и туристи већ могу да примете нову поплочану површину на јужној страни Колосеума, која доноси другачији поглед на овај симбол Рима и отвара ново поглавље у његовој савременој валоризацији.

„Тринаестог марта одржаће се концерт у Народном позоришту који спаја Лисабон и Београд. Концерт који говори о балканском етну и португалском фаду. Први пут у Београду ће се представити Пабло ди Кастро квартет који наступа са Срђан Грујичић оркестром“, рекла је Љубица Лазић.

Истакла је да ће свечано отварање бити 11. марта на Великој сцени Мадленијанума.

„Музиком ће бити представљена два града, Београд и Херцег Нови. Имамо две премијере, два гитарска дуа, оркестар на Великој сцени Мадленијанума. Имамо гитаристе из целог света, а поносни смо на то што је Београд престоница гитарског света“, истакал је Љубица Лазић.

Истиче да наша публика реагује на емоцију, реагује на љубав и због тога  ћепортугалски фадо или шпански фламенко сигурно заувек имати своју публику у Београду.

„Већина жена затрудни једном или више пута у животу, али тек сада истраживачи откривају како то утиче на женски мозак“,  истакла је неуронаучница Елселин Хекзема из Универзитетског медицинског центра у Амстердаму.

Свака трудноћа оставља јединствен траг на женски мозак

Тим истраживача анализирао је резултате добијене скенирањем мозга код 30 жена, пре и после њихове друге трудноће, упоређујући их са резултатима скенирања мозга код 40 жена пре и после њихове прве трудноће и скенирањем мозга код 40 жена које никада нису рађале.

Иако је и друга трудноћа довела до промена подразумеваног режима мозга, оне нису биле толико приметне као оне код промена на мозгу током прве трудноће. Код жена које су рађале друго дете, највеће промене су примећене у регионима мозга који реагују на визуелне и слушне стимулусе и усмерену пажњу.

„Друга трудноћа мења женски мозак и утиче на структуру сиве масе, организацију неуронске мреже и трактове беле масе", наводи се у студији.

Истраживачи су такође приметили значајан пад запремине сиве масе и у првој и у другој трудноћи, што су приписали повећању неуропластичности – сличност променама током адолесценције.

Слика мозга жене током друге трудноће приказује мозак који понавља неке од модела из прве трудноће, уз додатна подешавања и усавршавања која могу да буду потребна за одгајање двоје деце уместо само једног.

„Изгледа да се током друге трудноће мозак значајније мења у различитим сегментима, реаговањем на сензорне стимулусе и усмеравање пажње“, наводи неуронаучник и први аутор Мил Стратхоф са Универзитетског медицинског центра у Амстердаму.

Истраживања могу бити корисна, када бринете о више деце

Нова студија је у складу са ранијим истраживањем из 2024. године и открила је да трудноћа може смањити запремину сиве масе и побољшати повезаност између неурона – што је још један знак да се мозак фино подешава за нове улоге и одговорности. Потребна су даља истраживања како би се истражили детаљи насталих промена на мозгу, укључујући и начин на који старост може да утиче на њих.

Чак и са неким ограничењима, истраживање даје нова сазнања у нашем разумевању трудноће. Путем упитника и других провера, истраживачи су успели да повежу адаптације и промене мозга са везом између мајке и детета и перипарталном депресијом (током трудноће или убрзо након рођења бебе).

То је доказ да промене у мозгу које су се појавиле на снимцима током прегледа, могу бити повезане и са менталним здрављем, а у будућности, ово знање би могло да се користити за побољшање подршке и неге трудница, без обзира на то да ли су раније имале бебу. 

„Нова знања могу да нам помогну да боље препознамо и разумемо проблеме менталног здравља трудница, и на који начин се њихов мозак прилагођава мајчинству", истакла је неуронаучница Елселин Хекзема из Универзитетског медицинског центра у Амстердаму.