Међутим, све већи број доказа у последње две деценије показује да је биомаркер који се зове Ц-реактивни протеин – а који указује на присуство ниског степена упале – бољи показатељ ризика од болести срца него холестерол.

Због тога је Амерички колеџ за кардиологију у септембру 2025. објавио нове препоруке за универзални скрининг нивоа Ц-реактивног протеина код свих пацијената, упоредо са мерењем холестерола.

Шта је Ц-реактивни протеин?

Ц-реактивни протеин производи се у јетри као одговор на инфекције, оштећења ткива, хронична запаљенска стања попут аутоимуних болести, као и метаболичке поремећаје попут гојазности и дијабетеса. Суштински, он је маркер упале, односно активације имуног система, у организму.

Лако се мери анализом крви у лекарској ординацији. Низак ниво Ц-реактивног протеина, испод једног милиграма по децилитру, указује на минималну упалу у организму, што делује заштитно против болести срца.

Повишен ниво, већи од три милиграма по децилитру, означава повећан степен упале и самим тим повећан ризик од болести срца. Око 52 одсто Американаца има повишен ниво Ц-реактивног протеина у крви.

Истраживања показују да је Ц-реактивни протеин бољи предиктивни маркер за срчане и мождане ударе него „лош“, односно ЛДЛ холестерол (липопротеин мале густине), као и други често мерени, генетски наследни биомаркер – липопротеин(а). Једна студија је показала да Ц-реактивни протеин може да предвиди ризик од болести срца једнако добро као и крвни притисак.

Зашто је упала важна код болести срца?

Упала има кључну улогу у свакој фази настанка и накупљања масних наслага у артеријама, што доводи до стања познатог као атеросклероза, која може изазвати срчани или мождани удар.

Од тренутка када дође до оштећења крвног суда, било због повишеног шећера у крви или дима цигарета, имуне ћелије одмах продиру у то подручје. Те ћелије затим „гутају“ честице холестерола које нормално круже крвотоком, формирајући масни плак који се задржава у зиду крвног суда.

Овај процес траје деценијама, све док једног дана имуни посредници не доведу до пуцања „поклопца“ који обавија плак. То покреће стварање крвног угрушка који блокира проток крви, ускраћује околним ткивима кисеоник и на крају изазива срчани или мождани удар.

Зато је холестерол само део приче; у ствари, управо имуни систем омогућава сваки корак процеса који доводе до болести срца.

Може ли исхрана утицати на ниво Ц-реактивног протеина

Начин живота може значајно утицати на количину Ц-реактивног протеина који производи јетра.

Бројне намирнице и храњиве материје показали су способност да снизе ниво Ц-реактивног протеина, укључујући дијететска влакна из хране попут пасуља, поврћа, орашастих плодова и семенки, као и бобичасто воће, маслиново уље, зелени чај, чија семенке и ланено семе.

Губитак телесне тежине и физичка активност такође могу смањити ниво Ц-реактивног протеина.

Да ли је холестерол и даље важан за ризик од болести срца

Иако холестерол можда није најважнији показатељ ризика од болести срца, он и даље има велики значај.

Међутим, није пресудна само количина холестерола или, прецизније, количина лошег (ЛДЛ) холестерола. Две особе са истим нивоом холестерола не морају имати исти ризик од болести срца. Разлог је то што ризик у већој мери зависи од броја честица у којима је лош холестерол „упакован“, а не од укупне масе лошег холестерола која циркулише у крви. Већи број честица значи већи ризик.

Због тога је крвни тест познат као аполипопротеин Б, који мери број честица холестерола, бољи показатељ ризика од болести срца него мерење укупне количине лошег холестерола.

Попут холестерола и Ц-реактивног протеина, аполипопротеин Б такође је под утицајем фактора животног стила као што су физичка активност, губитак тежине и исхрана. Храњиве материје попут влакана, орашастих плодова и омега-3 масних киселина повезани су са мањим бројем честица холестерола, док је повећан унос шећера повезан са већим бројем тих честица.

Поред тога, липопротеин(а), протеин који се налази у омотачу око честица холестерола, још је један маркер који може прецизније предвидети болести срца него сам ниво холестерола. То је зато што присуство липопротеина(а) чини честице холестерола, сликовито речено, „лепљивијим“, па је већа вероватноћа да ће се задржати у атеросклеротском плаку.

За разлику од других фактора ризика, ниво липопротеина(а) је искључиво генетски условљен, не зависи од начина живота и потребно га је измерити само једном у животу.

Најбољи начин за превенцију болести срца

На крају, болести срца су резултат многобројних фактора ризика и њихове међусобне интеракције током читавог живота.

Због тога је превенција болести срца далеко сложенија од, како се некада мислило, пуког придржавања дијете без холестерола.

Познавање нивоа ЛДЛ холестерола заједно са нивоима Ц-реактивног протеина, аполипопротеина Б и липопротеина(а) даје свеобухватну слику ризика и може помоћи у мотивацији за дугорочну посвећеност основама превенције болести срца.

То подразумева здраву исхрану, редовно вежбање, довољно сна, конструктивно управљање стресом, одржавање здраве телесне тежине и, ако је применљиво, престанак пушења.

Шта је Јубилеј Римокатоличке цркве

Јубилеј, односно Света година, посебан је период у животу Римокатоличке цркве, посвећен опросту, помирењу и духовној обнови. Утемељен је 1300. године, а редовни Јубилеј обележава се сваких 25 година, како би свака генерација верника могла да доживи ово искуство вере.

Централни симбол Јубилеја су Света врата (Porta Santa), која се током Свете године отварају у четири папинске базилике у Риму: у Базилици Светог Петра у Ватикану, Светог Јована Латеранског, Свете Марије Велике и Светог Павла изван зидина. Пролазак кроз Света врата има снажно симболично значење и повезан је са поруком опроста и наде.

На крају Јубилеја, Света врата се поново затварају. Затварање Светих врата Базилике Светог Петра означава и званичан завршетак Свете године.

Јубилеј 2025. године имао је и историјску посебност: први пут су, на иницијативу папе Фрање, Света врата отворена и у једном затвору – у казненој установи Ребибија у Риму – као снажан знак наде и укључивања оних на маргинама друштва.

Свет у Риму

Током Јубилеја 2025. године, Рим је посетило више од 33 милиона ходочасника из целог света. Учествовали су на мисама, аудијенцијама, молитвама, бдењима и великим скуповима посвећеним различитим друштвеним и црквеним заједницама. Верници су пролазили кроз Света врата и у редовним и у ванредним околностима, чак и током тешког периода хоспитализације папе Фрање у болници „Ђемели“, почев од 14. фебруара.

Молитва није престајала ни у тренуцима неизвесности: верници окупљени испред болнице, као и ходочасници који су, након проласка кроз Света врата, продужавали пут до „Ђемелија“. Рим је тих дана био средиште светске пажње, али и место тихе, истрајне наде.

Последњи месеци папе Фрање

Папа Фрања био је присутан у јавности током јануара и прве половине фебруара, упркос све слабијем здрављу. Упућивао је снажне поруке против „нечовечног рата“, наставио са јубилејским аудијенцијама и свакодневно одржавао контакте са жупом у Гази.

Хоспитализација, започета као лечење бронхитиса, испоставила се као тешка полимикробна инфекција.

У сећању остају његов кратки аудио-поздрав верницима, снимљен из болнице, и једина објављена фотографија: папа у капели на десетом спрату, у болничкој одори и љубичастој штоли. И у слабости – пастир са својим народом.

Након изласка из болнице крајем марта, Фрања се још три пута појавио у јавности. Последњи пут на Ускрс, током благослова "Urbi et Orbi", са једва чујним гласом и кратким кругом папамобилом по Тргу Светог Петра. Дан касније, 21. априла, објављена је вест о његовој смрти.

Опроштај и ново поглавље

Више од 250.000 људи присуствовало је сахрани папе Фрање, коју је са лица места преносио РТС, док је готово двоструко више верника одало почаст током излагања тела у Базилици Светог Петра. Процесија кроз Рим и сахрана у Базилици Санта Марија Мађоре, у једноставној гробници, постале су снажан симбол његовог понтификата.

Конклава је сазвана почетком маја, а већ 8. маја, у четвртом кругу гласања, изабран је нови папа – Лав XIV, Роберт Френсис Превост, први папа из Сједињених Америчких Држава, са дугогодишњим мисионарским искуством у Перуу. Члан Реда Светог Августина и бивши префект Дикастеријума за бискупе, преузима Цркву у тренутку великих изазова. РТС је и овај догађај пропратио са лица места.

Понтификат Лава XIV

На првом обраћању са балкона Базилике Светог Петра, прва реч новог папе била је „Мир“. Поновио ју је више пута, позивајући на „разоружани и разоружавајући мир“. Његова програмска порука употпуњена је реченицом: „Нестати да би Христ остао“.

Понтификат Лава XIV почиње усред јубилеја и одмах поприма његов ритам. Наставља јубилејске догађаје и интензивира дипломатске напоре у вези са ратом у Украјини и сукобима на Блиском истоку, нудећи Ватикан као место дијалога и преговора. У више наврата упозорава на опасности милитаризације и политика заснованих на страху.

Млади и сиромашни у средишту пажње

Прва апостолска побудница Лава XIV, Dilexi te, објављена у октобру, наглашава бригу за сиромашне, мигранте и обесправљене. Папа отворено говори о социјалним неправдама, новим облицима зависности и дехуманизацији савременог друштва.

Посебно место у Јубилеју заузимају млади. Јубилеј младих, одржан крајем јула и почетком августа, окупио је више од милион учесника у Риму и Тор Вергати. Папа их позива да се не задовоље површношћу и виртуелним односима, већ да граде аутентичне везе и постану градитељи мира. У том духу, канонизује Карла Акутиса и Пјера Ђорђа Фрасатија, двојицу младих светаца, као узоре савременим генерацијама.

Крај Јубилеја, наставак пута

Затварањем Светих врата Базилике Светог Петра 6. јануара завршава се Јубилеј 2025. године. Тиме се симболично окончава један интензиван период духовне обнове, обележен историјским догађајима, смрћу једног папе и избором другог.

Ипак, Јубилеј није био само питање бројева, логистике или безбедности. Био је то ход кроз тугу и наду, доказ континуитета Цркве у времену промена. Година 2025. показала је Цркву способну да издржи ударце историје и настави свој пут с погледом упртим у будућност. Јубилеј се завршава, а пут Цркве се наставља.

Тар није режирао ниједан играни филм још од хваљеног остварења Торински коњ из 2011. године, суморне и апокалиптичне драме о распаду једне пољопривредне породице, након чега се преселио из Мађарске у Сарајево како би основао међународну филмску школу.

Био је пионир покрета „спорог филма“, који су обележавали црно-бели визуелни стил, дуги и непрекинути кадрови, минималан дијалог, одбацивање традиционалне наративне структуре и често суморни, банални прикази свакодневног живота у Источној Европи.

То је можда најјасније оличено у Сатантангу из 1994. године, који траје седам и по сати и приказује борбу малог мађарског села након пада комунизма. Упркос својој дужини, филм је постао једно од Тарових најхваљенијих остварења и често се налази на листама најбољих филмова свих времена.

Рођен у Печују у Мађарској, 21. јула 1955. године, Тар је као дете имао неколико мањих телевизијских улога пре него што је са 16 година започео филмску каријеру. Његови аматерски филмови убрзо су привукли пажњу Студија Бела Балаж, који је помогао у финансирању његовог дугометражног дебија Породично гнездо из 1979. године.

Затим је уписао Академију за позориште и филм у Будимпешти, коју је завршио 1982. године, и основао филмски студио „Тарсулас“, у којем је радио све до његовог затварања 1985. из политичких разлога (Тар је отворено говорио о својим анархистичким уверењима). У том периоду снимио је још три филма: Аутсајдер (1981), Префаб људи (1982) и Алманах јесени (1984).

Његов пети филм Проклетство (1988), драма о депресивном мушкарцу заљубљеном у удату певачицу, означио је први независни филм у Мађарској. Премијерно је приказан на Берлинском филмском фестивалу и учврстио Таров препознатљив стил контролисаног кретања камере на светској сцени, освојивши широко признање критике.

Сатантанго је уследио 1994. године, након шестогодишње паузе, а потом је 2000. године премијерно приказано још једно од његових најцењенијих остварења – Веркмајстерове хармоније. Филм, који је режирао заједно са својом супругом, сарадницом и монтажерком Агнеш Храницки, траје готово два и по сата, састоји се од свега 39 кадрова и прати живот једног човека и његовог ујака током комунистичке ере у Мађарској, у време када у град стиже злокобни циркус.

Један од најзначајнијих композитора и музичара са ових простора, Љубомир Нинковић, рођен је у Смедереву 1950. године, а већ је крајем 60-их почео да наступа са бендом "The Spooks".

Почетком 70-их оснива групу „С времена на време“, која се истакла по експерименталном и веома успешном комбиновању народних инструмената у рок аранжманима, а остаће упамћена по хитовима Караван и Сунчана страна улице.

Осамдесетих, након распада бенда „С времена на време“, оснива групу „Тунел“, а потом се посвећује писању музике за децу за емисију С оне стране дуге, за коју је компоновао и култну истоимену песму.

Велики таленат искористио је и у компоновању музике за позориште, за шта је добио Стеријину награду 1995. године и то за представу Лукреција илити ждеро.

Током дугогодишње каријере сарађивао је са бројним музичарима са којима је формирао саставе „Зановет“ и „Златопис“, а у домену етно-музике, најпознатије је његово учешће у формирању састава „Бистрик“, који предводи Биља Крстић.

Са Маријом Михајловић је објавио албум Звук тишине, док је први соло албум Ходач објавио је 2017. године.

Паралелно и нераскидиво с музичком каријером, Љуба Нинковић је своје време, креативност и таленат посвећивао радију.

Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, радио је низ сонгова, шпица и џинглова за Радио Београд 202 и Први програм Радио Београда, био музички сарадник, водитељ ноћних програма. Међу музичким емисијама чији је био аутор и водитељ, посебно су остале упамћене Поп паралеле, Тип топ кабаре и Поноћни кабаре на Првом програму Радио Београда и чувени Хит недеље, Ритам Лета и ноћни програм на Радио Београду 202.

Радију се враћао и у новом миленијуму – опет делећи своју љубав и посвећеност Двестадвојци и Првом програму.

Савети за наредне дане

„Пре свега треба се прилагодити временској ситуацији, адекватно се оденути и обути.Треба ходати полако, ситним корацима, обазриво, како се не би дешавали падови. Возачима бих апеловао да обрате пажњу на стање на путевима и прилагоде брзину“, рекао је др Урош Новаковић, ортопед.

Доктор апелује да се не користе током празника пиротехничка средства због катастрофалних повреда и последица.

Из ове приче потиче лик Бефане која у ноћи између 5. и 6. јануара лети на метли и пуни чарапе остављене у домовима. Она доброј деци оставља поклоне и слаткише, а онима који су били неваљали током године – комад угља.

Традиција присутна у готово сваком дому

Да је ова традиција и данас врло популарна потврђује истраживање „Деца и Бефана“, које је спровела агенција Астра Рићерке за “Unione Italiana Food”. Истраживање је обухватило 1.000 онлајн интервјуа са родитељима деце узраста од четири до 14 година. Резултати су јасни: у 2026. години чарапа Бефане биће присутна у 90 одсто италијанских домаћинстава, што потврђује снагу и стабилност ове традиције.

Међутим, Бефана више није празник намењен само деци. Чак седам од десет одраслих признаје да и у одраслом добу прима или поклања чарапу, често као знак пажње и носталгије.

Полице италијанских самопослуга су већ седмицама пуне чарапама Бефане разних произвођача који се утркују да напуне чарапе што примамљивијим поклонима.

Слаткиши и играчке – шта се данас налази у чарапи

Бомбоне, чоколада и слаткиши и даље су главни садржај чарапе, док традиционални угаљ, симбол несташлука, губи на значају и све чешће се појављује у слаткој, симболичној верзији.

Истраживање показује и промене у избору садржаја – све су заступљенији воћни сокови и мањи прехрамбени производи, док се играчке углавном своде на мале геџете, џепне игре или ликове из цртаних филмова и видео-игара. Ове промене одражавају савремене навике и укусе деце.

Чарапа није забрањена зона за одрасле: чак 95 одсто родитеља признаје да проба слаткише из чарапе своје деце, претварајући Бефану у прави породични ритуал.

Прославе, тргови и необични обичаји

У многим италијанским градовима Бефана се обележава кроз јавне манифестације, вашаре и прославе на трговима. Међу најнеобичнијим традицијама истиче се израда највеће чарапе Бефане на свету, која се у појединим местима прави као туристичка атракција и често повезује са хуманитарним иницијативама.

У неким деловима Италије и даље су присутни стари обичаји, попут паљења ломача, које симболизују крај старе године, или припреме традиционалних слаткиша везаних за Богојављење.

Богојављење односи све празнике

Како каже народна изрека "Epifania porta tutte le feste via", Бефана означава крај божићних празника. Ипак, према подацима и наклоности коју и даље ужива, јасно је да она није споредан празник.

Напротив, у 2026. години Бефана се потврђује као традиција која успева да се прилагоди савременом времену, не губећи своје најдубље значење: једноставан, породичан и заједнички тренутак.

 „У прослави Божића, уз све обичаје које имамо који су лепи, благословени, треба да се подсетимо суштине. Божић сам по себи, као изолован догађај када прослављамо рођење Господа Бога и спаса нашега Исуса Христа не може нам помоћи да схватимо и да доживимо величину тога, ако не видимо и не сагледамо тај догађај у ширем концепту спасоносног дела Божјег. Господ је дошао да уједини све људе и сав народ како би победио смрт и даровао вечни живот“, истакао је отац Стефан.

Зашто је тишина Бадњег дана важна као радост Божића?

„Бадњи дан и Божић представљају прославу рођења Господа. Бадњи дан је период поста и припреме за Божић. Прослављамо у својим домовима и црквама. Прослава треба да је у цркви, на литургији, у дому Господа нашег. а После тога треба отићи у своје домове и ту прославити празник. Божић је празник помирења“, рекао је отац Стефан.

Осим Бадњака, симбол Бадњег дана је и Бадња вечера, са посном храном и сувим воћем, који симболишу припрему за рођење Христово и очишћење тела и духа.Како да деци приближимо веру, и како млађе генерације учествују у очувању божићних обичаја?

„Деца треба да буду укључена у све, у свом животном плану, да им то не буде страно и наметнуто.Најбољи начин је да не дозволимо да деца буду искључена из обичаја. Постоји пуно обичаја за Бадњи дан. То је сеча дрвета бадњака, паљење бадњака и стварање светлости Христове. Ту је и Бадња трпеза и соба са сламом која осликава пећину у којој је господ рођен и положен у јасле“, рекао је отац Стефан.

Истиче да је поента Божића да се погрозимо у тајну Христа, у оно суштински битно што се тог дана десило.

„Сви обичаји које прослављамо треба да исказују, пројављују и осветљавају да је Господ рођен да сакупи целокупни људски род. Да брат треба да буде брат, сестра да буде сестра, то је оно што је битно. Да човек човеку није вук, цео људски род треба да се измири у Христу“, рекао је отац Стефан Јовановић.

Најзаслужнија за рекордни износ је Сања Живковић, која је у заједничку касу донела 1.650.000 динара у прве две игре, а и у финалној бриљирала.

Четврти учесник био је програмер Радован Чикић, али он није успео да се придружи осталим такмичарима у последњој игри, јер га је трагач Жарко сустигао.

Ипак, искусни трагач није успео у финалној игри да се избори са одлична три такмичара, који су са 19 корака успели да побегну Жарку.

„Онако како смо започели београдским новогодишњим концертом, сјајно, врхунски солисти, одлична интерпретација, одличан програм – у том светлу ишла је и цела наша сезона коју је осмислио шеф диригент Србољуб Динић. Издвојила бих концерт једног од водећих трубача света Пачо Флореса који је у новембру наступио са Симфонијским оркестром РТС-а. Такође бих издвојила и концерт Хора РТС-а на Мокрањчевим данима који је за ту прилику извео део програма из богатог опуса Мокрањца и наравно два дивна концерта хора Колибри који су своју публику одушевили у мају и новембру“, каже одговорни уредник Музичке продукције РТС-а, Александра Паладин.

Наш оркестар је публици приредио незаборавно искуство на светски дан музике, затим на отварању међународне трибине композитора, а њихова срца освојио на савској променади у пратњи шпанске диве Луз Касал.

„Много предивних концерата, изванредни солисти, одушевљена публика. Морам да признам да нисам ни сањао да ће успех бити толики. Пачо Флорес у новембру, Роман Симовић у фебруару, Моцартов реквијем гостовање у Неготину, БЕМУС, НОМУС, свечани новогодишњи концерт су само један део што смо урадили за тих годину дана“, истакао је шеф-диригент Симфонијског оркестра РТС-а, Србољуб Динић.

У МТС дворани одржан је музички спектакл поводом 90 година народног оркестра којим руководи Влада Пановић. Музиком која нас води до свих крајева Балкана.

Оркестар који је више од 75 година симбол врхунских уметничких домета, Биг Бенд РТС-а, отворио је 41. Београдски џез фестивал. Концерт посвећен Бори Роковићу, којим је дириговао увек виртуозан Стјепко Гут. Памте се наступи са Нишвила, концерт са Урошем Перићем и хармоникашем Јованом Павловићем.

„Изашло нам је још једно ЦД издање ПГП РТС-а, издање под називом Fever Big Bend RTS-a са солистом Урошем Перићем. Такође, једна важна ствар се десила у августу да је Биг бенд добио награду за животно дело Нишвил фестивала“, наводи одговорни уредник Биг бенда, Марко Ђорђевић.

РТС клуб је место сусрета музике и културе, а од прошле године сваког петка доноси врхунске џез вечери у извођењу најистакнутијих домаћих џез музичара. Концерти се емитују уживо на нашем трећем програму и трећем програму Радио Београда.

То је „најранији доказ планиране кремације у Африци, најстарија ломача за одрасле на свету“, пише тим научника који предводи антрополошкиња Џесика Серезо-Роман са Универзитета у Оклахоми и додаје: „Ово откриће продубљује наше разумевање сахрана ловаца-сакупљача, показујући да би њихови обреди могли бити далеко сложенији него што се раније претпостављало".

Ова церемонија је подразумевала планирање као и значајна улагања у ресурсе за сакупљање и неговање велике количине дрвета потребног да ломача гори сатима или дуже.

Континуирано коришћење једног истог локалитета такође подразумева заједничко друштвено (колективно) памћење, а могуће чак и облике поштовања предака међу појединцима у друштвима сакупљача хране.

Озбиљност са којом људи приступају смрти присутна је већ миленијумима, а најраније познато сахрањивање датира од пре 78.000 година. Ранији докази о планираним сахранама, вероватно од стране других врста хоминина, још су предмет жестоких спорова.

Када је реч о кремацији, докази су оскудни до пре око 7.000 година, посебно међу културама ловаца-сакупљача. Кремирани људски остаци, пронађени на месту где су и сахрањени – на језеру Мунго у Аустралији, датирају из периода од пре око 40.000 година, али није пронађена ломача.

Најранија потврђена ломача in situ (где се остаци налазе на месту кремације, на посебно направљеној ватри) датира од пре 11.500 година на подручју данашње Аљаске, и у питању је био погребни обред за дете.

Након тога, нису се појавили никакви докази о кремацији на ломачи све до пре око 7.000 година у Беисамуну у јужном Леванту.

У подножју планине Хора у Малавију налази се археолошко налазиште познато као HOR-1 где су људи били активни око 21.000 година. Пре између 16.000 и 8.000 година, то место коришћено је за погребне обреде. Археолози су тамо идентификовали остатке најмање 11 сахрањених особа.

Само једна особа показује трагове кремације пре сахране. Њена званична ознака је Хора 3, и иако су пронађени само делови њеног скелета – кости удова, делови пршљенова и карлице и неке фрагменте костију шаке – ти делови, и велики слој пепела у коме су пронађени, сликају живописну слику погребних обреда.

Паљење a потом и ломљење остатака костију указују на то да су покојници били изложене високим температурама током дужег времена. Трагови посекотина на костима показују да су неки делови тела Хоре 3 били растављени пре кремације.

Различите боје на костима такође показују да су остаци покојника померани током кремације, можда док је ватра распламсавана.

Није пронађен ниједан део лобање жене нити зуби, што указује на то да јој је глава можда уклоњена пре спаљивања. Ова пракса, чији су докази пронађени на другим археолошким локалитетима у региону, вероватно је „повезана са погребним праксама повезаним са сећањем, друштвеним памћењем и поштовањем предака, што је укључивало постхумну манипулацију и чувањем делова тела“, пишу истраживачи.

У међувремену, обим и садржај наслага пепела су у складу са ломачом која се састоји од најмање 30 килограма спаљеног дрвета, траве и лишћа – значајне количине сакупљених ресурса која би створила дуготрајан пламен. Наслаге пепела преко остатака такође указују на то да је исто место коришћено за паљење ломаче неколико стотина година након кремације.

Истраживачи сматрају да је локалитет вероватно био оно што археолози називају „трајним местом“ које је можда било везано за територију и одражава посебне везе предака.

„Историја великих ломача на тој локацији, одржавање ритуала везаних за кремацију и каснији велики догађаји спаљивања одражавају дубоко укорењену традицију вишеструког коришћења и поновног посећивања локације, сложено повезану са стварањем сећања и успостављањем 'трајног места'“, пишу истраживачи.

„Ове праксе наглашавају сложене погребне и ритуалне активности чије порекло претходи појави производње хране и доводе у питање традиционалне претпоставке о сарадњи на нивоу заједнице и стварању култних у тропским друштвима ловаца-сакупљача.“

Истраживање је објављено у часопису Science Advances.

За све време, под кугом и између њених посета, Република је неуморно експериментисала са формама политичке владавине и организацијом власти. Владе/говерни су се звале Деветорица (Governo dei Nove), па Дванаесторица (Dodici), Петнаесторица (Quindici), Десеторица (Dieci), Једанаесторица (Undici); два, па десет приора, између и један милански Висконти кога су брзо отерали. Циљ је био да се пронађе најбоља варијанта смењиве и економски успешне секуларне владе. Хтели су демократију, што су и имали, прилагођено времену.

Сијенци су били успешни, богати, политички напредни, социјално свесни. Уз то спори, некако непрактични, а у уметности тврдоглаво "in stile bizantino", верни готици и златној византијској позадини, и то деценијама након што је Фиренца отишла у Ренесансу. Тако су показивали господство над Фиренцом.

Мирољубиви нису били, што тада нико није био, с тим да су освојено користили за добробит свих својих грађана, не уске мањине. Фреске у Сали географских карти (Mappamondo), највећој просторији Градске палате/Palazzo publico публицо без улепшавања показују сијенске трупе како иду на Grosseto да суседима пусте крв.

До 1555. су Сијенци развили тако јаки колективни идентитет, да су пад под фирентинске надвојводе Медичи, а преко њих и укључење у Римско царство немачких императора, доживели као тектонску катастрофу. Као да се земља поцепала, да се више никад не састави. Кад данашњи путник-емпат сиђе с воза на скромне пероне сијенске железничке станице, прво што чује је шапат „нас се поробило, нас се пробило...“.

У доба без нација, без фиксних територија, без правих држава, у доба кад су цареви држали двор док им смеће и смрад не постану неиздрживи, па ишли да га држе негде другде, очај Сијенаца није био ни примерен ни логичан. А опет је остао стваран, да и данас одређује карактер тог града.

Где идеш да плачеш кад изгубиш државу?

Тај тренутак 27. марта 1555. кад је сијенски говерно капитулирао пред снагама Тосканског надвојводства, нису уметнички пропратили савременици. На фрескираним зидовима Градске палате нема места за поразе. У првој сали од улаза се слави уједињење Италије пре једног и по века, које су поднели сасвим добро. Али да их поразе Фирентинци, то нису сварили ни данас. Као што се види, свако има свој 27. март.

Пораз је визуелно представљен тек 1882, на слици Последњи сати сијенске слободе“/slobode“/Le ultimeore della libertà senes. Аутор монументалног платна, два ипо са скоро пет метара, је Пиетро Алди (1852-1888), сликар из околине Гросета, области где су Сијенци највише освајали. Одатле је јасно колико је сијенски идентитет био заразан. Као атракција и припадање, не као куга.

На слици се види мали исечак Градске палате на главном тргу. У првом плану је капела, заправо минијатурна мермерна црква у форми лође, подизана неколико деценија у захвалност Марији Мајци Божјој да је зауставила кугу 1348. Кад се отворе весели градски водичи, у њима стоји да се на том месту држи миса уочи Палиа, чувене коњске трке око градског трга, оне где побеђују коњи, не јахачи.

Алди је „Капелу пјацу“ насликао у бојама браон печеног окера и чадји, као место неизрецивог очаја, последње сате пред последњи пораз. Жена пред олтаром подиже руке у молитви, иза ње пузи мушкарац у огртачу од зеленог баршуна. Са леве стране прилика у црном удара главом у мермер. Два војника у неверици седе на каменој клупи. Девојчицу с кикама, у узрасту кад се тешко зна разлика између слободе народа и поробљавања, исекло у ногама. Из позадине десно, приближава се група са носилима на којима лежи умирући војник.

Тешко да има слике у историји уметности која шири тако темељно одсуство наде. Можда по емоцијама дођу близу платна са Наполеоновим повлачењем из Москве, на пример она од Адолфа Нортена, Јана Хелминског или Едуарда Швебаха. Али ту је идентификација отежана, осим за Французе, јер се ради о пораженим освајачима. Сијенцима су освајачи ушли у кућу и сломили им дух, то је горе.

Ни поређење са платном Уроша Предића Косовка девојка (1919), које симболизује највећи српски пораз 1389, не достиже очај са Алдијеве слике. Ако се погледа сродан пиета-мотив, где једном лепота девојка, други пут старија жена придржавају главу војника, опет би се рекло да је код Предића више наде. Српски борац се наслања на, уздиже са мртвог турског војника, значи противник је поражен. Знамо да није, али то је свеједно порука наде, хоће једном, има дана, долази боље. Поготово у комбинацији са другом карактеристиком, да га девојка поји водом. Вода је живот, не нужно његов лични, али језиком симбола живот покољења.

На Алдијевој слици војник лежи на камену, шлем бачен поред. Фигура која га држи, свеједно да ли је супруга, мајка или алегорија слободе, не пружа му воду. Не даје му ништа, не гарантује ништа, осим да ће бити ту док не умре. Уз све остало, та условно женска фигура упадљиво носи Дантеов нос и полупрофил. Пакао, ту нема наде.

У провери историјских датума читалац ће наћи да су фирентинске трупе ујахале у Сијену у априлу 1555. То је тачно. Алдијева слика показује датум у марту када је донета одлука да се капитулира. Сијенске власти су тог дана одлучиле да је ситуација безизлазна, да је непријатељ надмоћан, и да спрече даље смрти, послали амбасадора да понуди капитулацију. С мало маште се може рећи, она лежећа фигура у огртачу од зеленог баршуна, то је амбасадор.

Одатле очај сијенских грађана, јер знају шта долази. Одатле и наслов, Последњи сати слободе. Фирентински освајач још није ту, потрајаће данима док стигне, али да ће доћи, то је извесно.

Платно Пиетра Алде нећете пронаћи у Градској палати, јер у њој има места само за победе. Видећете га стотинак метара даље према катедрали, у Музеју Santa Mario della Scala, бившој Болници Марије од Степеница. Тамо заузима добар део зида у једној пустој, по декору занемареној сали резервисаној за романтизам деветнаестог века.

Управо то је још један драмски моменат са Алдијевог платна. Сликар за сетинг није изабрао сијенски Дуомо, катедралу, већ Градску палату. Сијенци нису ишли да плачу пред симболима небеске, већ земаљске моћи. Бог им је био сигуран, толико су му веровали, иако су религиозно били доста млаки, само пазили да се не примети. Али су град изгубили, слободу и понос изгубили, то им је било много горе. Зато клече и гурају се пред минијатурном црквицом-лођом, јер она плитко провирује с фасаде иза које су столовале владе људи за људе.

Bene comune: Све за јавно добро

У време највеће политичке и економске моћи, а то је прва половина четрнаестог века, Деветорица су наручила фрескирање сале у којој су се састајали и која се тако и звала, Сала Деветорице. Била им је потребна круна успеха. Успут, и подсетник да неће скренути са пута добре владавине.

Ангажован је локални уметник Амброђо Лоренцети/Амброгио Лорензетти (1290 – 1348), који је три зида покрио са шест међусобно повезаних алегоријско-наративних сцена. Централни најужи зид заузима Алегорија добре владавине. У горњем регистру, статично и достојанствено, седе персонификације Правде, Мира, Храбрости, Разума, Доброте и Умерености, а између њих једини мушкарац, алегорија Сијене као bene comune, добре заједнице. Изнад Правде лебди Сапиентиjа, Божја мудрост.

Тако су Деветорица улазила у салу, кроз врата испод Добре владавине. Правда и опомена су им седеле за вратом. Када би се распоредили за столом, поглед би им се отварао на два дужа зида. С десна, гледано према Доброј владавини, ређале су се у логичном следу Ефекти добре владавине у граду, па Ефекти добре владавине на селу. Сви раде за живот.

На супротном зиду, с десна на лево, у нелогичном следу за наше културе које читају у обрнутом смеру, показана је Алегорија лоше владавине, у наставку Ефекти лоше владавине у граду и Ефекти лоше владавине на селу. Централну позицију заузима алегорија Тиранина, хибрид човека, вукодлака и ђавола, са побочним персонификацијама Суровости, Издаје, Преваре, Беса, Свађе и Рата.

Фреске с ефектима лоше владавине су застрашујуће. Биле би и горе да нису тако оштећене. Питање је зашто су у таквом стању, да ли због тога што су се излизале од честе употребе, или је фалила мотивација за њихово одржавање. И оно што је остало је довољно – све се распада и руши, ништа се не одржава и не поправља. Једина мануфактура је производња оружја. Земља лежи необрађена, животиње крепавају, влада глад. Две војске с две стране марширају једна на другу. Нико не ради, осим за смрт.

„Буон“ и „мал говерно“ Лоренцетија су и данас магнет који привлачи на стотине туриста дневно. Није грешка рећи да осим на особуко, људи екстра долазе у Сијену да виде добру и лошу владавину, без обзира какву имају код куће. Ствар је само у томе да тај ликовни програм ни уметник ни Деветорица нису тако звали. Како тачно, није познато. Двеста година касније је Вазари те фреске звао „Слике Мира и Рата“, што има смисла. Касније интерпретације су „Поеме моралног васпитања“.

Кад тачно су Лоренцетијеве фреске не само у слици него и по имену постале програм политичких алегорија и последица, није познато. Најбоље је типовати на средину деветнаестог века и рађање историје уметности као академске дисциплине. Имена одговарају пројекцијама низа генерација, укључујући и данашње, које сањају добру владавину и надају се да она неће скренути у лошу.

То су сијенски грађани оплакивали у марту 1555, да губе избор измедју домаће добре и домаће лоше владавине.

Градитељи против рушитеља

Свеједно да ли у секуларним институцијама или сакралним објектима, сијенски ликовни програми откривају непобитни фокус: На зидање. Напредак се у Сијени мерио градњом. Не у првом плану као архитектуре, већ више технички, као ствар конструкције, инжињерства, планова, скела, шестара и мистрије. Страст подизања и одржавања кућа није само везана за Сијену, већ за све градове и насеља који су били део њене републике, као Сан Дјимињано, или Пиенца.

То је прича коју причају Ефекти добре владавине, градња. Сви журе, на селу се окопавају њиве, скупља жито, гаје се овце, воде се свиње на клање. У граду раде занатлије, праве се ципеле, носе се бале свиле, броката и вуне, група лепотица, наводно Венериних ћерки, игра на тргу. Изнад свега лебди полет добре градње, подижу се скеле, окупљају каменоресци, дрворесци и зидари, а архитекте заузимају позе да их се препозна у гужви градилишта.

Некад би неимари направили добро, али није имао ко да настави. Није било никог да одржава, као што показује детаљ из Лоше владавине. Некад су се градитељи уздали у вишу силу, на пример на полиптиху Свете Фине у Пинакотеци Сан Ђимињана. Надстрешница на новој згради се руши, радници падају, али се с неба спушта светица Фина да их ухвати.

Некад су рушење прихватали са резигнацијом, као понизност пред вишом силом. Бог сруши, Бог подигне. Катедрала у Сан Ђимињану на читавом левом зиду дугог брода показује старозаветни фреско-циклус. На једној од слика види се како Јахве за опкладу руши Јовову кућу и убија му децу. По писаним доказима, опклада је била са Сатаном, али је могла да буде и са Тиранином из Лоше владавине.

Судбина Јова иде даље, каже наративни тон фрески. Даће Бог, иако не више исту децу, али можда бољу кућу.

Градили су Сијенци с пуно елана. Повремено би им се ствари рушиле, али су они ишли даље, све до марта 1555. Онда више нису ишли даље, него су се вртели у кругу, што, с обзиром на лепоту Сијене, и није тако лоша судбина, напротив.

Андерсон није био једини редитељ који је недавно имао разлога за славље – Грешници (Sinners) Рајана Куглера, који је недавно добио седам номинација за Златни глобус, освојио је четири награде, укључујући ону за најбољи оригинални сценарио (Куглер), најбољи кастинг (нова и дуго очекивана категорија) и најбољег кастинг директора за Франсин Мајслер.

Мајлс Кејтон је победио у категорији најбољег младог глумца или глумице, док је Лудвиг Јорансон освојио награду за најбољу музику.

Џеси Бакли освојила је награду за најбољу глумицу за своју блиставу улогу у филму Хамнет редитељке Клое Џао, док је Тимоти Шаламе проглашен за најбољег глумца за улогу у филму Марти Величанствени (Marty Supreme) Џоша Сафдија.

Џејкоб Елорди освојио је награду за најбољег споредног глумца за улогу чудовишта у Франкенштајну Гиљерма дел Тора, док је Еми Медиган освојила награду за најбољу споредну глумицу за улогу у филму Оружја (Weapons),Зака Крегера.

Кеј-поп Демон хантерс (Demon Hunters) је освојио награду за најбољи анимирани филм, а песма Golden проглашена је за најбољу песму.

У категорији мини-серија, „Нетфликсова“ изузетно хваљена серија Адолесценција (Adolescence) остварила је велики успех – Ерин Доерти, Стивен Грејем и новајлија Овен Купер освојили су награде за своје глумачке улоге, док је сама серија однела главну награду. Сара Снук освојила је глумачку награду за улогу у серији All Her Fault.

У категорији драмских серија, глумачке награде освојили су Риа Сихорн за Плурибус (Plirubus), Трамелл Тилман за Severance, као и Ноа Вајл и Катерлин Ланаса за The Pitt.

Jimmy Kimmel Live! проглашен је за најбољу ток-шоу емисију, док је Студио (The Studio) освојио награду за најбољу комичну серију, а две њене звезде, Сет Роген и Ајк Баринхолц, добиле су глумачке награде. Џин Смарт из серије Преваранти (Hacks) и Џенел Џејмс из Abott Elementary такође су освојиле глумачке награде.

Године 2025, та ситуација је коначно почела да се мења. Низ открића помогао је научницима да повежу генетске податке са физичким фосилима, нудећи први јасан увид у то како су Денисовци могли да изгледају, отварајући нова питања о њиховом пореклу и интеракцијама са другим древним људима.

Веза са „Човеком змајем“

Велики корак напред дошао је од необичне лобање откривене у кинеском граду Харбину. Фосил, пронађен 1933. године, али деценијама скривен у бунару, поново се појавио 2018. године и датиран је на период од пре око 146.000 година. Необичан облик лобање није се уклапао ни у једну познату људску врсту. На основу њене анатомије, истраживачи су претпоставили да представља нову врсту, коју су назвали Homo longi, или „Човек змај“.

Чак и пре генетског тестирања, неки научници су сумњали на везу између „Човека змаја“ и денисоваца. ДНК Денисовца је пронађена у данашњим азијским популацијама, али не и код Европљана, што указује да је Источна Азија била њихово упориште. Међутим, генетски доказати ову везу било је тешко. Покушаји да се издвоји древна ДНК из костију и зуба лобање у почетку нису успели, чак ни када су истраживачи тестирали камену кост, густи део лобање за који се зна да добро чува ДНК.

Откриће је дошло из неочекиваног извора: зубног каменца. У јуну 2025. године, тим предвођен генетичарем Ћиаомеијем Фуом објавио је да су успешно извукли митохондријалну ДНК денисоваца из очврслог плака на зубима Човека змаја. Иако митохондријална ДНК одражава само мајчино порекло и пружа ограничену генетску слику, снажно је указивала на везу са денисовцима.

Додатну подршку пружила је анализа протеина из камене кости лобање. Иако су протеини мање детаљни од ДНК, они и даље могу открити еволутивне везе. Заједно, генетски и протеински докази су убедили истраживаче да је лобања из Харбина припадала популацији денисоваца.

Први пут, научници су могли рећи да су идентификовали комплетну денисовску лобању. Многи истраживачи сада очекују да ће Homo longi постати формални научни назив за Homo denisova, иако ће термин „денисовац“ вероватно остати широко коришћен, слично као што се данас користи „неандерталац“.

Денисованци имају лице

Са комплетном лобањом која им је била доступна, научници и палеоуметници могли су да почну са реконструкцијом изгледа Денисоваца. На основу фосила из Харбина, денисованци су вероватно имали јаке обрве, велике зубе и релативно ниско чело у поређењу са модерним људима. Међутим, њихов укупни изглед се можда није драматично разликовао од нашег – што сугерише да се, у модерној одећи, денисованац можда не би много истакао у маси.

Палеоуметник Џон Гурч користио је анатомске односе између костију и меког ткива код људи и мајмуна да би створио реконструкцију лица Човека змаја. Док се карактеристике попут величине очију и структуре носа могу закључити из лобање, друге - попут положаја косе, ушију и усана – остају на нивоу претпоставке.

Важно је напоменути да повезивање лобање из Харбина са денисованцима пружа референтну тачку која би могла помоћи научницима да идентификују друге фосиле денисоваца. Неколико лобања пронађених у Кини дуго се одупире класификацији, а истраживачи верују да неке могу припадати истој линији.

Преиспитивање временске линије еволуције човека

Још један потенцијални помак у разумевању људске еволуције дошао је од фосила на локалитету Јунсијан у кинеској провинцији Хубеј. Сматра се да су две лобање откривене 1990. године и трећа ископана 2022. године много старије – могуће и до милион година. Дигитална реконструкција објављена 2025. године указује да једна од ранијих лобања Јунсијана може представљати претка Човека змаја, што имплицира да би денисова лоза могла имати много дубље корене него што се раније веровало.

Ако се потврди, ово би померило појаву неколико људских врста, укључујући Хомо сапијенса и Хомо неандерталенсиса, за чак 400.000 година. Међутим, ове тврдње су дочекане са скептицизмом, а истраживачи наглашавају да је потребно више података – посебно са треће лобање Јунсијана – да би се потврдила тачност реконструкције.

Најстарији денисовски геном

Можда најдалекосежније откриће дошло је из саме Денисове пећине. Истраживачи су 2020. године пронашли зуб стар 200.000 година, који подсећа на кутњак и даље причвршћен за лобању Харбина. Генетска анализа зуба дала је висококвалитетни денисовски геном, тек други такав геном икада пронађен.

Објављен као препринт у октобру 2025. године, геном је знатно старији од оног издвојеног из оригиналне кости прста. Он пружа невиђени увид у денисовску генетску разноликост и еволуциону историју. Геном је припадао денисовцу који је живео у малој популацији и чији су се преци укрштали не само са раним неандерталцима већ и са непознатом „супер-архаичном“ групом хоминина.

Ово мистериозно порекло до сада нема директно фосилно или генетско подударање. Научници такве популације називају „лозама духова“ – групама које су оставиле генетске трагове, али остају неидентификоване у фосилним записима. Слично порекло духова откривено је и код савремених људи, што указује на могућност да су више древних људских врста, још увек непознатих науци, некада коегзистирале и укрштале се.

Идентитет ове суперархаичне групе остаје једно од највећих отворених питања. Могла би да представља познате хоминине попут Homo erectusа или Homo floresiensisа, или потпуно неоткривену врсту.

Шта следи

Открића из 2025. године трансформисала су Денисове људе из генетске мистерије у опипљивији део људске историје. Научници сада имају лице, лобању и дубљи генетски запис за проучавање. Истовремено, ова открића су покренула нова питања о томе колико је људских врста некада постојало, колико често су се укрштале и колико је њихово наслеђе дубоко укорењено у модерној људској биологији.

Како се проучавају додатни фосили и анализирају геноми, истраживачи очекују даља открића 2026. године. Оно што је почело са једном кости прста еволуирало је у сложену слику људске еволуције – ону која наставља да постаје све замршенија и изненађујућа са сваким открићем.

„Сезона празника представља неку врсту климакса, и самим тим, после тога долази нешто што зовемо антиклимакс. То је као неки контрапункт ономе што млади данас зову хајп око празника. После тога се враћамо у реалност, свакодневицу и уобичајени ритам, и то за неке људе да буде окидач, и да кажу – Шта сад са овим, опет сам се вратио или вратила на старо… И људима који су осетљиви и рањивији, који су из неког разлога у некој фази живота у којој се можда не осећају као да им прија то где су и како су, они могу да осете последице после празника“, објаснила је Вулић Бојовић.

Додала је да се то стање манифестује осећањем напетости, туге, нелагоде и склоношћу ка повлачењу. Уколико то стање траје недељу, две, у питању је каже, нормални процес, али ако све то потраје дуже, и ако се продубљује, онда саветује неку врсту стручне помоћи.

Цео тај процес је индивидуалан. За почетак, ваљало би, каже Вулић Бојовић, немати нереална очекивања: „ Нова година – нова ја, то није баш најбољи приступ“.

„Мислим да сваком дану треба приступати тако као да је сваки дан посебно важан и да је то дан у коме би требало за себе да урадимо највише што можемо, да себе заштитимо од неких ствари, да себе охрабримо, да се усудимо да урадимо неке ствари, и онда је сваки дан малтене као Нова година“, изјавила је психолог и психотерапеут Радмила Вулић Бојовић.

Каже да људи који постављају нереалне циљеве поводом доласка нове године најрањивији, и да је боља стратегија за остваривање циљева „дан по дан“.

Посебно осетљива категорија у периоду новогодишњих празника су људи који су у некој врсти породичне кризе, или су изгубили блиску особу.

„На њих би требало обратити можда мало више пажње. Наравно да имају право да буду тужни. Поготово у тој првој години после губитака знају да буду врло осетљиви јер нека рутина, нешто што нас је радовало, веселило, нешто што смо делили са неким, више просто није ту. Нема замене, има само нових пракси, нових рутина. Вреди уложити неко време и енергију и остварити, осмислити неке нове рутине које ће нам помоћи да упркос томе што смо у осетљивом периоду, прођемо кроз те празнике и да, са сећањем на оне које смо изгубили, и са радовањем везано за тренутке које смо имали заједно, прођемо кроз празнични период“, истакла је гошћа Дневника.

Јануар се сматра најдужим и најдепресивнијим месецом у години. Постоје и тврдње да је трећи понедељак у јануару најдепресивнији дан у години.

„Људи се јако истроше за празнике, то је та еуфорија и онда то некако спласне, новчаници се потпуно испразне, и онда се чека да прође јануар не би ли се неки нови циклус залунфао, тако да је врло важно водити рачуна о томе. Празници – да, наравно да их треба обележити, прославити и радовати се пре свега моментима које можемо да проведемо са драгим људима, али треба водити рачуна о томе да се живот наставља и после празника“, рекла је Вулић Бојовић.

Све се дешава знатно раније него претходних година, када је потражња нагло расла тек непосредно пред почетак Фестивала. Посебно изненађује чињеница да се публика одлучила на ране резервације, и пре него што је Карло Конти, водитељ и уметнички директор Фестивала, открио имена извођача на такмичењу. Ипак, поверење у Фестивал очигледно превазилази имена која ће се појавити на сцени Аристон театра.

Поскупљења до 250 одсто и станови од 15.000 евра

Подаци јасно осликавају нагли раст цена. Ноћење у хотелу са једном звездицом у централној зони, које током недеље пре Фестивала у просеку кошта између 110 и 115 евра, за време манифестације лако прелази на цену од 400 евра.

Чак и уз избор најповољнијих опција, боравак од пет ноћи кошта најмање 2.000 евра – и то је само смештај. Ни они који се одлуче за изнајмљивање апартмана не пролазе боље: за стан од око 50 квадратних метара, који може да прими највише четири особе, тражи се и до 15.000 евра за недељу дана.

Полемике и став Федералбергија

Тема астрономских трошкова не погађа само туристе, већ и саме актере музичке индустрије. У току су интензивни преговори између дискографских кућа, Општине Санремо и РАИ-а. Иако су дискографске куће успеле да обезбеде повећање рефундације трошкова за извођаче од 2026. године, оне и даље упозоравају на претеране цене смештаја.

Ове тврдње, међутим, одлучно одбацује Силвио ди Микеле, председник удружења „Федералберги Санремо" (удружење хотелијера). „То је апсолутно нетачно и то демантујем. Упутили смо апел нашим члановима да задрже цене из 2025. године и у 99 одсто случајева то је испоштовано", рекао је  Ди Микеле који додатно негира постојање договора међу хотелијерима.

Закон понуде и потражње

Према „Федералбергију", узрок раста цена лежи у неизбежној тржишној динамици. „У том периоду Санремо практично преко ноћи прелази из мртве сезоне у најважнији догађај целе године. Нормално је да дође до повећања цена, то је закон понуде и потражње“, објашњава Ди Микеле. Евентуална повећања у односу на прошлу годину, додаје, односе се на „можда један одсто" хотела и везана су за посебне захтеве и додатне услуге које траже дискографске куће.

Санремо се припрема за још једно издање са распродатим капацитетима. За оне који још нису резервисали смештај, проналазак прихватљиве опције по разумним ценама могао би се показати као врло тежак задатак, односно немогућа мисија.

„Надам се да ће се привреда ове године побољшати. Администрација премијерке Санае Такаичи обећала је да ће радити, радити, радити, па ће и ресторан Сушизанмаи радити, радити, радити. Надам се да ће ова понуда развеселити све", рекао је Кијоши Кимура, шеф компаније Кијомура.

Ова понуда је оборила Кијомурин претходни рекорд од 333 милиона јена (1,8 милиона евра) из 2019. године.

„Мислио сам да ће победничка понуда бити мало нижа, можда око 400 или 300 милиона јена, али испоставило се да је већа од 500 милиона", рекао је новинарима Кимура, познат као „Краљ туне".

Џиновска туна је превезена у главну филијалу Сушизанмаија, а затим је исечена и дистрибуирана ресторанима широм земље.

„Јела од туне ће се продавати купцима по уобичајеној цени", рекао је Кимура.

Најстарија стена планете

Стеновити изданак у удаљеном кутку северног Квебека крије најстарије познате сачуване фрагменте Земљине коре, према студији из јуна. Откриће отвара врата за даље испитивање формације стена и свих фосила које она садржи како би се осветлило непознато поглавље у историји Земље.

Изложени остатак древног океанског дна, назван изданци Нуввуагитук (Nuvvuagittuq), датира из периода од пре 4,16 милијарди година, што га чини једином стеном за коју је утврђено да потиче из првог од четири геолошка еона у историји наше планете: Хадајског еона.

Овај еон је почео пре 4,6 милијарди година када се сматрало да је свет врућ, турбулентан и попут пакла, али научници кажу да је могуће да новодатирана стенска формација може сачувати трагове живота из Хадајског еона.

Међутим, још увек није јасно да ли ће изданци Нуввуагитук постати широко прихваћени као најстарије стене на Земљи – што је дуготрајна научна дебата.

Узорак стене није садржао чврст минерал познат као циркон – најлакши и најпоузданији начин за датирање старих стенских формација – и мало шта је дефинитивно када се ради о стенама и минералима који имају историју дугу више од четири милијарде година.

„Микромуње“, фосфоресцентно светло и порекло живота

Фосфоресцентно светло, језива светлост примећена изнад мочвара и тресава кроз векове, инспирисала је фолклор, приче о духовима, па чак и необичан британски цртани филм из осамдесетих.

Али узрок феномена треперења никада није био јасан. Теорије су укључивале статички електрицитет, ројеве инсеката, птице које носе светлеће гљивице или муње које пале мочварни гасови.

Последња хипотеза није била далеко од истине, према истраживачима који су открили научно објашњење. Њихова студија, објављена у септембру, указала је да сићушни бљескови муње пале микроскопске мехуриће метана.

Међутим, „микромуња“ не долази са неба. Уместо тога, потиче од електрично наелектрисаних мехурића воде који интерагују са метаном и производе бљескове светлости.

Још једна студија, објављена у марту, открила је да је микромуња у првобитној магли можда покренула хемијско формирање градивних блокова живота пре више од три милијарде година.

Померање магнетног северног пола

За разлику од географског северног пола, који означава фиксну локацију где се конвергирају све линије географске дужине које се криве око Земље, положај магнетног северног пола одређен је Земљиним магнетним пољем, које је у сталном кретању.

Током протеклих неколико деценија, кретање магнетног севера драматично се убрзало пре него што се нагло успорило од 2015. године. Научници не могу да објасне основни узрок необичног понашања магнетног поља.

Прошле године научници су ажурирали Светски магнетни модел – који помаже у очувању тачности глобалних система за позиционирање, попут оних које користе авиони и бродови – ресетовањем званичне позиције магнетног севера и увођењем нових предвиђања за његово кретање током наредних пет година.

Од свог открића 1831. године, магнетни север се удаљавао од Канаде ка Русији, понекад брзо, понекад споро.
Године 1990. његово кретање се убрзало, повећавајући се са 15 километара годишње на 55 километара годишње. Око 2015. године, померање се успорило на око 35 километара годишње.

Научници очекују да ће се померање ка Русији наставити успоравати, мада постоји извесна неизвесност око тога колико дуго ће успоравање трајати.

Најдубљи познати животињски екосистем

Геохемичарка Менгран Ду имала је још 30 минута до краја свог роњења подводном капсулом у дубоки океански ров који се налази између Русије и Аљаске када је приметила „невероватна створења“, укључујући разне врсте шкољки и цевастих црва које никада раније нису забележене на тако екстремним дубинама.

Ду и њен тим су наишли на најдубљи познати екосистем организама који користе хемијско једињење метан уместо сунчеве светлости за преживљавање. Ова створења живе од 5.800 до 9.500 метара испод површине океана у ономе што се назива хадална зона.

Научници су поставили хипотезу да микроби који живе у екосистему претварају органску материју у седиментима у угљен-диоксид, а угљен-диоксид у метан – нешто што истраживачи нису знали да микроби могу да ураде.

Бактерије које живе унутар врста шкољки и цевастих црва затим користе овај метан за хемосинтезу да би преживеле, рекла је Ду, коју је научни часопис Nature именовао једном од 10 особа које су обликовале науку 2025. године.

Потопљени светови

Много тога се дешава испод површине Земље.

Научници су открили да су остаци суперконтинента скривени дубоко у мантлу, великој зони испод танке коре планете, старији него што се раније мислило.

Откриће из јануарске студије указује да стеновити мантл није тако равномерно измешан унутрашњим кретањем Земље како се некада веровало. У ствари, постоје многе скривене структуре, попут ових древних тектонских плоча, које могу обликовати активност у мантлу и на Земљиној кори на начине који тек треба да се разумеју.

У августу су научници открили да је још једна геолошка аномалија у мантлу – маса врућих стена која се налази око 200 километара испод Апалачких планина у Новој Енглеској – формирана пре око 80 милиона година када су се Гренланд и Северна Америка раздвојили.

Грудва врућих стена могла би да помогне у објашњењу зашто древне планине попут Апалача нису еродирале колико се очекивало током времена.

Загонетни центар Земље

Изузетна открића из 2025. године ишла су још дубље – у најдубљи слој Земље, који је врућа, чврста метална кугла, са радијусом од око 1.221 километара, окружена спољашњим језгром од течног метала.

Директно посматрање Земљиног језгра је немогуће, а научници га обично проучавају анализирајући промене у величини и облику сеизмичких таласа док пролазе кроз језгро.

Научници су 2024. године потврдили да је унутрашње језгро Земље променило смер ротације, а у фебруару 2025. исти тим је открио промене у облику унутрашњег језгра, са деформацијама у његовом најплићем нивоу.

Злато је један од метала за који се верује да чини језгро, а у мају је студија заснована на хавајској стеновитој формацији указивала да је бар мала количина злата избила на површину.

То цурење отвара фасцинантну перспективу: Ако се настави, више овог племенитог метала би у будућности могло да путује из центра Земље у кору.

„Наравно велико изненађење, свакако пријатно, али неочекивано. Било је ту помешаних осећања, од неизвесности и стрепње да ли ће све бити како треба до краја, али велику захвалност дугујем и мојој докторки Маји Маринковић која је била јако детаљна и посвећена до краја моје трудноће. Наравно велику подршку имамо и од породице. Не може да се опише речима та захвалност коју дугујемо њима, јер без њих стварно не бисмо постигли ништа“, каже мама Тијана Донић.

„Баке раде у две смене. Прија је сад тренутно на послу и онда док је она на послу ја сам ту, уместо ње, кад она дође наставља, и тако“, додаје бака Тања Станојевић.

Три иста лица, три различита карактера, три нова разлога за радост четворогодишње сестре Ларе која се, уз баке Тању и Марију, и нану Милосију, брине да малишани буду насмејани.

„Пуне руке посла за све и мало сна. То је оно што нам фали, мало сна, али добро, мислим све је то са задовољством све то радимо, тако да нема лепшег добитка од овога што смо добили“, истиче тата Лазар Донић.

„У суштини све причињава велико задовољство, кад их погледате овако и толико љубави, мислим то је непроцењиво и неописиво. Али ето што мени тренутно некако најтеже иде јесте успављивање, зато што су сада све већи, све је некако теже. Али добро, прегурамо и то“, каже мама Тијана.

Тата објашњава по чему их разликују.

„По карактеру, а свако има неке црте лица, поготово што се и килажа још увек разликује, тако да и по томе можемо да да их разазнамо. По карактеру се највише истиче најмлађи Михајло, тако да он је онако жишка, што би се рекло“, додаје Лазар.

Пре осам месеци Марко, Матија и Михајло улепшали су свет и заувек изменили животе својих најмилијих. Након десет година од завршетка студија, Лазар и Тијана вратили су се из Београда у родни Крушевац. И ту ће за сада остати, и уживати у новом осећању.

„Да сам најсрећнија жена на свету. Мислим да су они живи и здрави, све остало ће доћи“, закључује мама Тијана.

Спорије и без наглог кочења

Основно правило јесте да се вози спорије и пажљивије, уз лагане, планиране и правовремене реакције. Саветује се да се растојање између возила удвостручи, јер само тако постоји реална могућност да се возило заустави на време. Безбедно кочење подразумева правилну процену раздаљине и избегавање наглог притиска на кочницу.

Кочење треба да буде постепено, уз коришћење кочења мотором у комбинацији са благим притискањем ножне кочнице. Претерано кочење доводи до блокаде точкова, проклизавања и губитка контроле. Уколико дође до блокаде точкова, потребно је отпустити кочницу, а затим поново лагано кочити и истовремено пребацити мењач у нижи степен преноса.

Како возити низбрдо, а како узбрдо

На низбрдици не треба јурити. Вожња мора бити мирна, уз лагано кочење и нежно спуштање и подизање стопала са кочнице. У зимским условима, низбрдо се увек вози у нижем степену преноса него по сувом коловозу, како би се сачувала контрола над возилом.

При вожњи узбрдо, гас се додаје умерено и континуирано. Свако нагло додавање гаса повећава могућност проклизавања, док потпуно одсуство гаса може довести до заустављања возила. Због тога је неопходно „дати гас по осећају“, одржавајући равномерно кретање уз нагиб.

Зашто је важно кретати из друге брзине

Да би се спречило проклизавање, са места треба кретати лагано и постепено убрзавати. Уколико точкови проклизавају или се возило заглави у снегу, препоручује се кретање из друге брзине. На тај начин се смањује сила која делује на точкове, што омогућава бољу контролу и лакше покретање возила.

Не постоји универзална „прилагођена брзина“ за лед – ни стручњаци не могу да одреде брзину при којој је безбедност загарантована. Возачи не могу увек да предвиде где ће се појавити лед, због чега је неопходан сталан опрез, а путарске службе не смеју да дозволе изненадну појаву клизавих деоница.

Како се извући из дубоког снега

Уколико се возило заглави у дубоком снегу, најбоље решење је позвати шлеп-службу, јер претерано маневрисање често доводи до тога да аутомобил све више тоне.

Уколико возач ипак покуша самостално да покрене возило, најпре је потребно очистити снег око точкова и испод возила, угрејати мотор, а затим лагано покушати кретање. Квачило се не сме нагло да се пушта, нити да се нагло додаје гас, јер се тако возило још више укопава.

Додатни савети за безбедну зимску вожњу

Пре поласка на пут, неопходно је очистити сва стакла, светла и кров возила од снега и леда, јер снег који спада са крова може да угрози друге учеснике у саобраћају. Зимске гуме морају бити исправне и прилагођене условима, а притисак у гумама редовно контролисан.

У зимским условима треба избегавати нагле промене правца, оштра скретања и изненадна убрзања. Такође, коришћење кратких светала и прилагођавање брзине видљивости значајно доприносе безбедности.

Најчешћи узроци саобраћајних незгода

Погрешне одлуке и ставови возача најчешћи су узроци саобраћајних незгода. Често се полази од уверења да „то не може да се догоди мени“, иако свако може бити учесник незгоде. Једна од најкобнијих грешака јесте невезивање сигурносног појаса.

Возило из супротне траке може проклизати и изазвати судар, а уколико путници, посебно на задњем седишту, нису везани, последице могу бити фаталне.

Безбедност пешака

Током обилних снежних падавина, пешаци се често крећу коловозом јер тротоари нису проходни. Због тога је дужност возача да посебно обрате пажњу и да не прекорачују ограничење од 50 километара на час у насељеним местима, јер свако повећање брзине драстично умањује шансе пешака да преживе евентуални судар.

Са друге стране, пешаци често носе зимске капе и капуљаче које ограничавају видљивост и могучност да чују аутомобил који им долази у сусрет. Теже уочавају возила, а самим тим је и ризик од незгоде већи. Због тога је неопходно да избегавају истрчавање на коловоз, прелазак улице ван пешачког прелаза или на црвено светло, јер возачи у зимским условима знатно теже уочавају пешаке и заустављају возило на клизавом коловозу.

Последња недеља уочи Божића у српској традицији посвећена је очевима, а обичај њиховог „везивања“ симболично повезује породицу и дом. Етнолог Александар Репеџић објашњава да тај обичај наставља низ који је започет празницима посвећеним мајкама и деци.

„Деца данас везују очеве, симболично, да би све било везано за кућу и породицу. Отац је тај који штити и породицу и децу, а као и код мајки, деца их 'одвезују' уз поклон, без обзира на године“, наводи Репеџић и додаје да је реч о уводном обичају у дане који следе.

Регионалне разлике и богатство обичаја

Период од Туциндана до Божића обележен је бројним обичајима који се разликују од краја до краја. Репеџић истиче да је та разноврсност једна од највећих вредности народне традиције.

„У Хомољу, у селу Вуковац, постоји обичај ‘стараца’, где се младићи маскирају како би симболички обезбедили добробит за село. У влашком селу Лазница тај обичај се зове ‘профакуца’. Тај циклус траје све до Малог Божића, односно Српске православне Нове године“, објашњава етнолог.

Симболика бадњака и магијско-религијске радње

Бадњи дан заузима централно место у божићним обичајима. Бадњак, каже Репеџић, има снажну симболичку улогу.

„Сам бадњак представља жртву која се приноси. Са њим се поступа као са жртвом, а паљење и појава положајника или 'Милована' имају за циљ да обезбеде просперитет за читаву годину“, наводи Репеџић.

Додаје да се кроз магијско-религијске радње, попут џарања по ватри, симболично започиње нова година и нови животни циклус.

Коледари, вртепи и дочек Божића

Обичаји уношења бадњака и дочека Божића такође се разликују у зависности од региона. У Срему су познати вртепи, док се у другим крајевима Србије појављују коледари.

„Некада су то били момци, данас су углавном деца, која од куће до куће добијају симболичне поклоне – орахе, воће или новац“, каже Репеџић.

Чесница и значење парице

Један од најпрепознатљивијих божићних обичаја јесте ломљење чеснице, али и он има регионалне варијације.

„У Пироту се чесница ломи на Бадњи дан, док је у већем делу Србије то обичај на сам Божић. Онај ко пронађе парицу верује се да ће имати просперитет током целе године“, објашњава етнолог.

У чесницу се, додаје, често стављају и други симболи – жито, кукуруз, пасуљ или гранчица дрена, „да дрен обезбеди здравље, а жито и кукуруз плодност“.

Мир у кући као суштина празника

Иако су се неки обичаји временом мењали, суштина Божића, према речима Репеџића, остала је иста.

„Деци се говорило да се на Божић не смеју свађати или тући, јер празник треба дочекати у миру. То је празник породице, куће и најближих.“

Да ли празници губе значај?

На питање да ли празници данас имају мању тежину него некада, Репеџић одговара да не дели тај утисак.

„Видим да све више младих људи поштује божићни пост и обичаје. Слави се у складу са могућностима, али суштина је иста – мир, здравље и заједништво“, наглашава етнолог.

Порука за предбожићне дане

Говорећи о поруци предстојећих празника, Репеџић истиче значај породице и међусобне пажње.

„Треба да мислимо о нама и нашој породици, да празнике проведемо у миру. Да позовемо некога кога дуго нисмо, да честитамо. Божић је најрадоснији хришћански празник и тако би требало и да га доживимо“, поручује етнолог.