„Даје ту чак неку и можда метафизику овим мотивима да се осети истовремено да ја негде говорим и о смртности и о пролазности времена и живота, али и те како се осећа присутност особе“, објашњава визуелна уметница Јелена Ковачевић Воргучин, добитница Гран-прија 20. Бијенала „У светлости Милене“.

„Иако је у њеним радовима човек неретко одсутан, његов однос према себи и према другима, према животу доминантне су теме у њеним радовима, а кроз рад у серијама ова ауторка детектује ту динамику и квалитет људских релација“, истакла је др Весна Круљац, историчарка уметности и председница жирија 20. Бијенала

Трећа награда припала је колографији и линогравури Ирис, уметнице Леоније Милисављевић. Друго место освојио је рад Аутопортрет са угроженима/Љубичаста претња кроз који Немања Миленковић парафразира Миленин аутопортрет са штитом и орлом.

„Оно што ми је такође било интересантно на раду јесте та њена нека потреба да се на одређеним аутопортретима сакрије, односно да њен идентитет не буде на прву лопту препознатљив. Тако да сам и тај интересантан ликовни елемент искористио и употребио за мој рад“, каже визуелни уметник Немања Миленковић који је освојио друго место 20. Бијенала.

У селекцији се нашло 16 радова различитих формата и техника углавном младих уметника и уметника средње генерације који се надају да ће допринети и њиховом успеху као и њиховим претходницима.

„Треба рећи да је наравно ово Бијенале, од 1983. до данас, окупљало велики број уметника који су се у међувремену афирмисали и постали изузетни и еминентни уметници“, наводи Дијана Метлић, историчарка уметности и селекторка 20. Бијенала „У светлости Милене“.

Добра пракса Галерије „Милене Павловић Барили“ је откупљивање победничких дела, па је током више од четири деценије Бијенала, оформљена је репрезентативна збирка савремене уметности Србије и земаља у окружењу.

„Оно што је посебно везано за Шкотски плесни театар је свестраност. Ми смо локално укорењени у нашој заједници у граду Дандију на источној обали Шкотске. Наши корени су дубоко у нашој култури, али у исто време смо усмерени ка свету. Желимо да будемо у дијалогу са другим културама и људима“, истакао је Жоан Клавиле, уметнички директор ансамбла.

Комапнија је извела две представе европских кореографкиња, Рошер Лопез Еспинозе и Софије Напи. Представа Јато је акробатско путовање инспирисано птицама, које слави тимски дух, слободу и снагу тела, док је друга представа Покретни облак комбинација савременог плеса и традиционалне келтске музике.

„Прва представа, Јато инспирисана је птицама, њиховом миграцијом, напорима, путовањима и солидарношћу јата. Друга представа Покретни облак, настала је у сарадњи са фестивалом Келтик конекшнс (The Celtic Connections). То је право славље сусрета између келтске традиционалне музике и шкотског савременог плеса“, објашњава Клавиле.

Дан након програма, Ложионица организује стручну радионицу са члановима ансамбла "Scottish Dance Theatre", која је намењена професионалним плесачима. Било је ово њихово прво гостовање у Београду и прва интернационална плесна представа у Ложионици.

Изглед и историја фирентинских букета

Ови мали отвори служили су да се вино продаје на улици, дискретно и без посредника, попут крчмара. Осим трговачке, имали су и хуманитарну функцију, кроз њих су богати често остављали храну или вино за сиромашне.

Архитектонски (букете) су се обично отварале из приземља и биле повезане с подрумом зграде. Отвор је био довољно велик да прође флаша вина, са малим луком изнад, каменим оквиром и дрвеним вратанцима. Због свог једноставног и елегантног изгледа, често су их звали и “вино-табернакули”,(Капелице или светилишта за вино)

Четири века традиције

Према истраживањима Културног удружења  „Buchette del Vino di Firenze“, већ 1634. године академик Франческо Рондинели описао је њихову употребу током куге у Фиренци као меру  у борби против заразе.

Исту традицију оживела је 2020. године позната посластичарница "Виволи", која је током карантина почела да послужује кафу, пиће и сладолед кроз своју историјску (букету) у улици Исола Деле Стинке. Одзив јавности био је толико позитиван да су убрзо и други локали следили њен пример: Babae u Via Santo Spirito, Osteria delle Brache u Pjaca Peruci i Il Latini u Via dei Palketi.

Колико оваквих прозора за вино данас има у Фиренци

Према подацима удружења, данас се у Фиренци налази 155 букета унутар зидина и 26 ван зидина, уз још 114 широм Тоскане. Десет их је, нажалост, нестало, зазидано или уништено током векова.

Од пандемије до тренда на Инстаграму

После успеха током пандемије, букете су постале прави тржишни феномен. Почетком 2024. године, чак девет ресторана и барова у Фиренци поново је отворило своје аутентичне прозорчиће кроз које данас послужују вино, кафу, аперитиве и сладоледе.

Рад удружења "Buchette del Vino di Firenze“

Удружење се бави документовањем и обележавањем свих преосталих букета. Прва бронзана плочица откривена је 13. децембра 2017. на палати Антинори, у присуству маркиза Пјера Антинорија, симболичан чин који је покренуо пројекат очувања овог културног наслеђа.

Букете постају светски феномен

Мали фирентинске прозорчићи постоје и у другим земљама света. Стигли су чак и до Њујорка. 2025. године отворен је киоск  “Buchette del Vino” у срцу Менхетна, близу Тајмс сквера, по узору на фирентинске оригинале. Иза идеје стоје кувар Џек Лог и предузетник Крис Милер, који су желели да пренесу дух Фиренце у Сједињене Државе.

Кроз малу камену нишу послужују се вино, пиво, сендвичи и сладолед – традиција која је очарала туристе и постала вирална на друштвеним мрежама.

„Верујемо да је палијативна нега људско право. Наша визија је да свака особа којој је потребна палијативна нега има приступ адекватној подршци како би се смањила патња и очувало достојанство.“

BELhospice 15. новембра у хотелу Хајат организује најважнији и највећи годишњи догађај који за циљ има прикупљање средстава за пружање бесплатних услуга из домена BELhospice-а.

Тема овогодишњег бала је „Срце круга: Ноћ осветљена љубављу“. Сва средства које се прикупе на балу иду искључиво за пружање бесплатне услуге палијативне неге. Средства се приклупљају кроз продају карата за бал и хуманитарне аукције (уживо са ограниченим бројем понуда у току вечери бала и тихих, односно silent која ће путем апликације такође у току бала бити одржана са тридесетак понуђених предмета, путовања, искустава) као и кроз лутрију и charity lots (слободно уписивање донираних средстава).

Публику чини око 300 гостију – представници дипломатског кора, водећи људи из пословног света, уметности и културе, и појединци који активно подржавају хуманитарне иницијативе.

Уз помоћ великог броја донатора који учествују кроз куповину карата, кроз донације предмета, искустава што за live аукцију, silent аукцију, лутрију, затим водитељи и извођачи у програму, техничка реализација, сарадници који помажу да се бал реализује укључујући цео тим BELhospice-а, велики број волонтера, спољни сарадници.

Наслов „Срце круга” нас позива да застанемо и размислимо о ономе што се налази у самом средишту сваког чина доброте, сваког тренутка присуства и сваке пружене подршке.

Сваки чин давања почиње срцем. Сваки гост, донатор, волонтер и пријатељ представља неопходан откуцај срца у нашем растућем кругу љубави и подршке. Заједно, кроз емпатију и заједништво, стварамо живу мрежу бриге – ону која обавија људе који пролазе кроз своје најтеже дане топлином, достојанством и присуством.

„Ноћ осветљена љубављу“ је искрен омаж онима који дају тихо и постојано, чије саосећање и љубав осветљавају пут другима. Подсећа нас да најсјајније светло често долази изнутра.

Кругови у чијем срцу су они којима је брига неопходна чине кругови достојанства, подршке, љубазности, наде, снаге, заједнице, јединства, живота, светлости, заједништва, саосећања, бриге, захвалности, утехе, емпатије, исцељења, топлине, разумевања, олакшања, спокоја, поштовања, мира, љубави, отпорности, добробити, пријатељства, присутности, стрпљења и великодушности. Ове речи ће бити у називима столова на балу.

Краљ Чарлс га је, на свечаној церемонији у Виндзору,  прогласио за витеза, доделивши му титулу коју је стекао својим заслугама у спорту и доброчинству.

Фудбалска легенда није крила одушевљење, понизност и захвалност што је дечкић из Источног Лондона, који је само желео да своју породицу учини поносном, дочекао да постане витез. „Мама, тата, Викторија, децо, можете ли да верујете? Волим вас све много“, поручио је Бекам породици.

Бивша Спајсица, новопечена леди Викторија, специјално за ову прилику креирала је за супруга одело од британске сиве мохер вуне, њен први излет у мушку моду, а инспирација јој је била „ванвременска софистицираност британског краљевског стила“, те управо отмена и елегантна одела краља Чарлса. 

„Речи не могу описати колико сам поносна на тебе, Дејвиде… Нико више од тебе не воли Енглеску и не поштује краљевску породицу. И поред свега што си у животу постигао, остао си онај исти љубазни, понизни и вредни човек каквог сам упознала пре скоро 30 година, и најдивнији супруг и отац“, поручила му је.

Осим Викторије, уз Дејвида је било и њихово троје деце, мајка, сестра, отац са новом супругом, те Викторијини родитељи. 

Упадљив је био изостанак најстаријег сина Бруклина, који се прилично отуђио од породице после женидбе са моделом и глумицом Николом Пелц. Чак ни на друштвеним мрежама није објавио никакав коментар, нити честитку оцу на великом признању, иако се чинило да ће се односи у породици побољшати, након што су Дејвид и Викторија недавно похвалили његове кулинарске способности на Инстаграму. 

Иако под сенком Бруклиновог одсуства, прослава у кругу породице и пријатеља настављена је гала вечером, коју је Дејвидов најбољи пријатељ, чувени шеф Гордон Ремзи, приредио као поклон у свом престижном ресторану у Челзију.

Бруклин Пелц Бекам је за то време са пратиоцима на друштвеним мрежама делио рецепт за Велингтон говедину и позирао са супругом. 

„Та улога Мекмарфија се некако прожимала и кроз мој живот. И ваљда када је нешто тако добро, истинито написано, онда некако како је публика препознавала себе у тој представи и идентификовала се и са проблематиком представе и са можда неким темама које та представа покреће, тако смо можда и ми, а ја пре свега могу у своје име да кажем, често сам у ових 20 година се налазио у неким ситуацијама у којима се налазио и јунак кога сам играо“, истакао је глумац Драган Бјелогрлић.

У подели су се током година смењивала највећа имена домаћег глумишта, а одушевљење публике није јењавало.

„Како да вам кажем, то је баш онако нешто фантастично, да после филма дођеш овде, то је једна ода слободи, једна чудесна прича и у сваком случају. Ту је једна велика група људи, глумаца, сјајних који су сачињавали ову представу и који су причали ову причу“, каже глумац Милутин Мима Караџић. 

„Мислим да некако како је ова представа ода слободи и како је постојала у једном времену када је овом друштву, нажалост, нестајало слободе, некако мислим да је то био тај, то је још једна димензија која је учинила да Лет изнад кукавичјег гнезда буде више од једне позоришне представе“, наводи Бјелогрлић.

Уз више од 30 гостовања представа је достигла број од 150.000 гледалаца. На матичној сцени завршава свој пут и постаје део културне историје Београда.

„Долина Пчиње је јако интересантна и специфична за читаву Европу, али посебно за Србију јер је то најјужнији део Србије где се осећа јако велики утицај Медитерана, тако да многе, не само субмедитеранске, него и медитеранске врсте живе на овом простору“, објашњава Данко Јовић, руководилац Канцеларије у Нишу при Заводу за заштиту природе Србије.

Клима, геоморфологија, разноврсност живог света. Долина Пчиње станиште је за више од 150 врста птица, које су описане у посебној монографији.

„Афричка кукавица, врста која долази из ширег Медитерана, конкретно из Африке, али се у долини Пчиње други пут пронашла. Први је пре неколико година, регистрован у другом делу Србије, али за ову конкретно верујемо да се гнезди на подручју долине Пчиње“, истакао је Иван Меденица, аутор монографије Долина Пчиње.

Осим животињског и биљног света, природних лепота, овај предео издваја се и по богатству културних споменика и наслеђа. У подножју планине Козјак је манастир Свети Прохор Пчињски, споменик културе од великог значаја.

„Добар пример човека и природе и управљања човека унутар природе, тако да је ово подручје карактеристично и важи за ризницу биодиверзитета, због различитих флористичких утицаја, тако да је свакако богато и вредно чувања и очувања“, каже Марија Симић, ауторка монографије.

„Планирамо заједно са Министарством заштите животне средине, управљачем Епархијом врањском да покренемо прекограничну сарадњу са Републиком Северном Македонијом, за неко евентуално проглашење прекограничног резервата, а трудићемо се да тај резерват буде под окриљем Унеска“, нагласила је Александра Дошлић, директорка Завода за заштиту природе Србије.

Заштићено природно подручје обухвата делове Бујановца и Трговишта. Локалитет познат као Вражји камен и средњовековна црква посвећена Пресветој Богородици такође су под заштитом државе.

Чај од коприве може да се конзумира свакодневно, али се препоручују повремене паузе. У пракси се обично пије три недеље заредом, а затим се прави пауза од недељу дана. Такав режим употребе смањује ризик од нежељених ефеката и спречава да се организам навикне на дејство
биљке.

Умерен унос чаја – једна до три шоље дневно, омогућава дуготрајну употребу све док чај не изазива нежељене реакције.

Осим чаја, многи користе и производ који садржи семе коприве и мед – за малокрвност, енергију, имунитет и опоравак. Међу природним препаратима, овај производ је посебно цењен и тражен. Мед са семеном коприве можете пронаћи на сајту Чувар Кошнице.

За шта је све добар – шта реално очекивати

Коприва је богата витаминима и минералима. Ове хранљиве материје природно доприносе јачању
енергије, отпорности организма и побољшању концентрације.

Редовно конзумирање чаја од коприве може побољшати крвну слику и ублажити благу анемију, као и поспешити избацивање вишка течности. Овај процес помаже у чишћењу организма и доприноси здравијем изгледу коже.

Захваљујући јаким противупалним састојцима, чај од коприве умањује алергијске реакције, јача имунитет и подржава здравље бубрега и бешике. Може благо да снижава крвни притисак, помаже
регулацији нивоа шећера у крви и ублажава болове код артритиса.

Коприва делује повољно и на косу, нокте и кожу, док код жена може ублажити обилна крварења и допринети успостављању хормонске равнотеже. Као благ диуретик, коприва смањује надутост и
подржава метаболизам, мада директно не утиче на сагоревање масти.

Како се користи

Када се чај од коприве уводи у исхрану, препоручује се постепени почетак са мањим количинама. Треба користити проверене биљке са чистих станишта или квалитетан комерцијални чај од коприве.

Чај се припрема тако што се једна до две кашичице сувог листа прелију са око 200 милилитара кључале воде и оставе да одстоје десет до петнаест минута под поклопцем. Мед или лимун додаје се тек када се чај прохлади.

Препоручује се попити прву шољу чаја првог дана, уз постепено повећање на две или три шоље дневно у наредним данима, ако организам добро подноси напитак. Пошто чај од коприве не садржи кофеин, може се пити ујутру, током дана или раније увече.

Ипак, треба имати на уму да ова биљка има благо диуретичко дејство, што може повећати потребу за мокрењем. У случају појаве нелагодности, попут бола у стомаку или вртоглавице, препоручује се смањити количину чаја или направити паузу.

Када се виде резултати

Током првих дана употребе, чај од коприве подстиче мокрење и смањује надутост. Након неколико дана примећује се побољшано варење и благи пораст енергије.

После две до три недеље јавља се јачање имунитета, ублажавање симптома алергије и прочишћавање коже. Код особа са мањком гвожђа тада се може приметити повећање снаге и побољшање концентрације.

Након око месец дана могућа су побољшања крвне слике, стабилизација нивоа шећера у крви и смањење болова у зглобовима. Продужена употреба, током три до шест месеци, може донети трајније промене на косу, крвни притисак и хормоналну равнотежу.

Коначно, резултати зависе од почетног стања организма: код здравих особа промене су обично блаже, док се код исцрпљених људи могу осетити израженије промене. Из тог разлога су стрпљење и редовност у употреби пресудни за постизање жељених резултата.

Када направити паузу или стати

Када се чај пије свакодневно, после три до четири недеље препоручује се пауза од најмање седам дана како би се тело одморило и спречило накупљање ефеката.

Уколико се појаве симптоми као што су вртоглавица, поспаност, нервоза, стомачни проблеми или осип, препоручује се да се прекине конзумација. Симптоми се обично тада брзо повуку. Чај треба конзумирати само док постоји реална потреба, а не стално.

У случају трудноће, нове дијагнозе, промене терапије или планиране операције, саветује се консултација са лекаром, јер биљни препарати могу утицати на терапију и крвни притисак.

Ако се догоди да чај више нема ефекта, препоручује се пауза од једне до две недеље. Уколико стање не буде боље или се погорша, требало би престати са употребом и потражити стручни савет.

Безбедност и интеракције

Чај од коприве се не препоручује трудницама због могућих контракција материце. Током дојења препоручује се консултација са лекаром и ограничена употреба.

Дијабетичари треба да буду опрезни, јер коприва може додатно снижавати ниво шећера у крви. Особе са високим или ниским крвним притиском такође треба да воде рачуна, јер чај може додатно снизити притисак.

Због високог садржаја витамина К, чај од коприве може ослабити дејство лекова за разређивање крви. У комбинацији са диуретицима може повећати ризик од дехидратације. Код особа са обољењима бубрега или срца препоручује се конзумација само под надзором лекара.

Чај се не даје бебама и малој деци. Старије особе могу га користити умерено, уз проверу могућих интеракција са терапијом.

Алергијске реакције на коприву су ретке, али се у случају појаве таквих симптома, саветује се да се одмах прекине употреба.

Коприва може утицати на дејство појединих лекова и суплемената, па је важно пажљиво пратити реакције организма.

Како Италијани ризикују да изгубе своје обале

Одлазак на плажу и изнајмљивање кабина, лежаљки и сунцобрана део је италијанске културе када је одмор у питању. Проблем недостатка посетилаца није толико изражен викендом, када су плаже често препуне, већ током радне недеље. Они који дођу као туристи у Италију троше мање на храну и пиће.

Фабрицио Ликордари, председник удружења „Assobalneari Italia“, које представља клубове и барове на плажи, приписује пад броја долазака високим трошковима живота и њиховом утицају на куповну моћ.

„Чак и са две плате, многе породице једва састављају крај с крајем. У таквим околностима, природно је да међу првим трошковима који се смањују буду они за разоноду, забаву и одморе“, рекао је Фабрицио.

Цена изнајмљивања лежаљки је такође честа тема разговора. Према подацима удружења потрошача Алтроконсумо, оне су у просеку 17 одсто скупље него што су биле пре четири године.

На плажама у региону Лацио тешко је изнајмити две лежаљке и сунцобран за мање од 30 евра, а цена у популарном летовалишту Галиполи, у региону Пуља, кошта и до 90 евра дневно. 

Плаже, као природна добра су ван домашаја неких прописа који су застарели, а скоро трећина Италијана, према статистикама за 2024. и 2025. годину, није могла да приушти годишњи одмор.

Да ли су годишњи одмори постали луксуз за Италијане?

Према подацима Евростата, 31,4 одсто Италијана, скоро трећина становништва, није могло себи да приушти ни једну недељу одмора ван куће, што је једна од највиших стопа у Европској унији.

Ова бројка представља много више од пуке статистике. Она се примењује на више од 18 милиона људи који се суочавају са економским потешкоћама, представљајући земљу, у којој се море, некада симбол слободе и друштвене повезаности, претвара у луксуз.

Побољшање приступа плажама за све

Приступ плажи није само ствар цене лежаљке, већ и начина на који људи могу да дођу до ње и начина управљања простором.

Италија би могла да предузме једноставне, конкретне кораке: проширење регионалних железничких услуга и шатл аутобуса до бесплатних плажа током летњих викенда, са интегрисаним картама и редовним редовима вожње, како би се смањили трошкови путовања и притисак на паркинг; и побољшање основних услуга на бесплатним плажама, као што су тоалети, тушеви, фонтане и пешачке стазе, финансиране фиксном и транспарентном накнадом.

То нису апстрактне идеје, већ решења која су већ укључена у италијанске смернице за управљање обалама и успешно примењена у другим европским земљама.

„Ваучер за плажу“, финансиран ажурираним концесионим накнадама, слично француским „Chèques-Vacances“ , могао би да гарантује приступачне сунцобране и превоз за домаћинства са ниским приходима. Слично томе, нове концесије би могле да захтевају фиксни удео јавно доступних опција социјалне стопе, јасно објављених и лако проверљивих на мрежи.

Море као опште добро

Море је колективно добро, не само посао. Али да би поново било доступно свима, Италији је потребна реформа која је јасна, праведна и транспарентна.

Институције имају одговорност да саслушају све гласове, грађане, оператере и локалне власти, и да претворе дебату у једноставна, праведна и применљива правила.

Тек тада, море може поново постати отворен, приступачан и дељени простор, баш као што је то било генерацијама.

Примарни узроци нестанка плажа и обала

Постоје и примарни узроци као што су пораст нивоа мора услед климатских промена и континуиране ерозије тла.

Не заостаје ни људски утицај, Масивна градња дуж обале која је намењена туризму, као што су хотели и туристичка насеља, изменила је пејзаж и створила вештачке баријере које ометају природне процесе, ограничавајући способност плажа да се померају у унутрашњост како ниво мора расте.

Регионална рањивост

Неки региони у Италији попут Сардиније, Кампаније, Лација и Пуље су посебно угрожени, а пројекције сугеришу да би могли да изгубе више од половине својих сређених плажа.  Због тога се очекују озбиљне последице, јер ће ерозија имати озбиљне последице по активности које су зависне од плажа и приобалног окружења. 

 Угрожена је и половина италијанске лучке инфраструктуре, око 10 одсто пољопривредног земљишта и подручја обале која су изложена плими и таласима, као што је делта реке По и венецијанска лагуна.

“Користимо систем за детекцију заснован на вештачкој интелигенцији (дубоко учење) и уносимо га у свет обраде отпада. Затим се користе роботске руке или оптички сортери за разврставање велике прецизности и капацитета, као што је уклањање батерија и црних предмета који раније нису могли бити детектовани“, рекао је Кристоф Паро.

За таква високотехнолошка решење заинтересоване су и компаније из Србије.

“Овакви системи доводе до бољег разврставања пластичног отпада и његовог бољег искоришћења,а за нас то значи повећање реализације, смањење трошкова радне снаге И већу продуктивност“, рекла је Бранислава ГРУБОР, РКС Копозити Челарево

Градови заузимају мање од 3 одсто Земљине површине али су одговорни за 70 % емисије гасова и 75 % потрошених природних ресурса.

„Развијање зелених паметних градова кључно је за стварање средине у којој технологија ради за људе, а животни простор постаје чистији и одрживији. Драго нам је да смо на овом сајму имали прилику да представимо наша мобилна решења за скупљање и валидацију амбалажног отпада (широком спектру излагача и посетилаца) и остваримо важне контакте за потенцијалну сарадњу на страним тржиштима“, рекао је Немања Јањић, Solagro Smart Recycling.

Успех компаније више се не мери профитом већ и како управља отпадом и колико је посвећена заштити животне средине.

„Република Србија има најбројнију делегацију привредника са простора западног Балкана у организацији Привредне коморе Србије са циљем да трансфер знања, опреме и технологија пренесемо на наше просторе обзиром да су овде најновије технологије третмана отпада, отпадних вода, заштите ваздуха, све оно што је потребно за зелену трансформацију у Републици Србији“, рекао је Синиша Митровић, руководилац Центра за циркуларну економију ПКС.

Домаћини Италијани лидери су рециклаже у ЕУ, а посетиоци и излагачи део међународног дијалога о будућности планете

“Италија и Србија имају одличне пословне односе, са више од 1000 компанија које послују у Србији. Недавно смо посетили вашу земљу. Ваша земља постаје све важнија јер мења своје индустријске процесе, дакле мање депонија, више рециклаже отпада и већа заштита вода. Из тог разлога је важан партнер за нас“, рекла је Алесандра Астролфи, бренд менаџер Екомонда.

Средња Европа и Медитеран посебно су изложени климатским ризицима. Кроз циркуларну економију друштво добија шансу да смањи стопу раста угљен-диоксида која се од 60-их година прошлог века утростручуила. Више није питање колико нас циркуларна економија кошта, већ колико ће нас коштати ако не усвојимо њене принципе.

ФАФ и ове године потврђује статус култне манифестације посвећене ауторском филму, месту где се слави слобода израза, промишља о стварности и подстиче дијалог између стваралаца и публике. Фестивал ће бити отворен у петак, 21. новембра у 19 часова у Великој сали мтс Дворане пројекцијом филма Како је овде тако зелено?, Николе Лежаића.

Радња филма прати Николу, редитеља који је заглављен у свету реклама. У жељи да унесе промену у свој живот, он купује стари комби како би га преуредио у кампер и започео породична путовања са супругом и ћерком која ускоро треба да се роди.

Када сазна да би посмртни остаци његове покојне баке, избеглице из рата, могли да буду враћени у њено родно село у Далмацији, креће на пут са оцем, Мирком, који се након 25 година враћа у породичну кућу.

Током путовања, Никола стиче неочекиване увиде о родитељству, породици, пролазности времена и магловитој природи сећања.

Улоге у филму тумаче: Филип Ђурић, Изудин Бајровић, Стојан Матавуљ.

Ауторке визуелног решења овогодишњег издања Фестивала ауторског филма су Селена Кучевић и Катарина
Станојловић.

Говорећи о идеји која стоји иза дизајна плаката за овогодишњи ФАФ, ауторке истичу: „Идентитет 31. Фестивала ауторског филма тежи да комуницира на емотивном нивоу. Јутро, односно светло које изнова испуњава тамни простор, носећи је елемент идејног концепта. Однос између ова два простора место је напетости, али и промене. Светло, представљено белом бојом, ствара услове за филм, за ауторство, за догађај, док линије служе као наговештај кретања и сусрета. Идентитет фестивала замишљен је као позив на поверење у процес, у покрет и у светло које увек проналази начин да истраје.“

Фестивал ауторског филма подржали су: Потпрограм МЕДИА програма Креативне Европе, Ерсте Банка, Амбасада Француске и Француски институт у Србији.

Више информација о програму 31. ФАФ-а биће ускоро доступно на сајту и друштвеним мрежама фестивала.

„Полагање тог испита је привилегија одређених, обзиром да негде око 30 посто од свих који изађу положе тај испит. Ја сам имао ту част да ове године добијем ту награду за најбољи скор на том европском испиту, међу свим кандидатима који су изашли“, рекао је др Богдан Окиљевић, кардиохирург, Институт "Дедиње“.

„Имамо организацију, имамо синхронизацију, имамо вођење, имамо руковођење, имамо логистику, знамо шта радимо и у том смислу имамо и струку и науку. Управо су то и цифре и бројке и амбијент у којима ће Богдан Окиљевић даље да се развија и усавршава. И не само Богдан Окиљевић,ово је институт који је препун бисера српске кардиоваскуларне медицине“, рекао је проф. др Милован Бојић, директор Института "Дедиње".

На Институту "Дедиње" ради око 300 лекара, а готово сваки други је млађи од 35 година. Од тога је 40 доктора наука.

„До сада си био, али и од момента када си добио ову награду и када си направио овај резултат, ти си још већа обавеза државе. Још већа обавеза да те задржимо, да уложимо у тебе, да уложимо у твој тим са којим радиш. Јер нам је жеља да уложимо у тебе да би сутра, ако и како је могуће, да се то понови. Да неко ко је данас студент или ко завршава, да може да направи сличан резултат твом“, рекао је др Златибор Лончар, министар здравља.

Са Института "Дедиње" истичу још један успех, немају листе чекања. Настављају да улажу у младе, а др Окиљевић је за свој рад добио још два признања, повељу Института и дрес Црвене звезде.

Град планира да уложи сто хиљада евра у изградњу посебних степеница за мачке.

Амстердамски канали постали су смртоносна замка за ове животиње, само у претходних шест месеци удавило се 19 мачака.

Због тога су власти града одлучиле да саграде степенице на унутрашњем зиду канала, како би се мачке спасиле.

Изградњу степеница за мечке (kattentrapjes), предложила је Џудит Кром, из странке која брине о животињама.

Београд не слави Нову годину – Београд је живи дочек. Град који дише ноћни живот, препознатљив по свом шарму и топлини, тих дана добија посебно лице. Кнез Михаилова светли као бајка, Калемегдан одише романтиком, а тргови су препуни насмејаних људи из целе Србије, региона и Европе. Туристи често кажу да нигде нису осетили толико позитивне енергије као у Београду пред поноћ.

Оно што Београд разликује од других градова јесте спонтаност. Овде се не планира само вечера, планира се доживљај. Од ресторана са пет звездица до кафана у којима се песма чује до јутра, од клубова уз реку до хотела са погледом на ватромет, свако може пронаћи своју идеалну верзију празничне ноћи. Уосталом, није случајно што се сваке године појам дочек Нове године Београд све чешће претражује широм региона. Град је постао синоним за гламур, музику и емоцију које се памте.

За свакога по нешто

У Београду нема „једног" дочека, има стотине њих, и сваки је посебан на свој начин. Ако волите елеганцију и профињеност, београдски хотели и ресторани приређују спектакуларне вечере уз живу музику, свечане меније и шампањац у поноћ. Ресторан у хотелу Москва нуди класичну београдску атмосферу са староградском музиком, док модерни простори попут Sky Lounge-а нуде поглед на цео град и урбани ритам нове ере.

За оне који желе да дочекају јутро уз DJ наступе и савршен микс музике и светла, клубови дуж реке Саве и Дунава су права адреса. Бетон Хала, Freestyler, Ласта и многи други сваке године организују тематске новогодишње вечери које се препричавају. Ипак, ако више волите интимну атмосферу, стари део града Скадарлија, пружиће вам аутентичан доживљај Београда какав се памти са осмехом.

Без обзира да ли волите луксузне сале или кафанску песму, Београд има оно што ретко који град може да понуди, искрену емоцију провода.

За оне који желе да доживе највеће и најспектакуларније прославе, Београд Ноћу нуди и две посебне дестинације које сваке године привлаче хиљаде посетилаца – дочек Нове године Београд на води и дочек Нове године на Сајму. Први је синоним за модеран дух града, луксузне просторе, елегантне забаве и поглед на реку који одузима дах. Други је већ традиционално место за све који воле гостовања најпознатијих певача, енергичан провод и атмосферу каква се памти читаве године.

Без обзира на избор, обе локације потврђују оно по чему је Београд препознат – град који зна да споји емоцију, музику и гламур у једну незаборавну новогодишњу ноћ.

Све актуелне понуде и цене можете погледати на порталу Beogradnocu.com – најпоузданијем водичу кроз новогодишњи ноћни живот Београда.

Музика, светла и енергија која не престаје

Музика је душа Београда. Она је у свакој улици, сваком осмеху конобара и свакој чаши подигнутој у поноћ. У неким ресторанима свира оркестар, у другима ДЈ, а у кафанама пева цела сала. Занимљиво је да се често у истом ресторану чује све, од тамбураша до најновијих хитова. То је та београдска енергија, неспутана, искрена и весела.

Ватромет изнад Калемегдана, светла мостова и песма која се преплиће са звуком чаша стварају призор који се памти цео живот. Многи туристи признају да су први пут осетили прави дух Балкана управо у Београду. И то је оно што овај град чини јединственим, није важно колико новца имате, овде ће вас људи, музика и атмосфера увек увући у причу која траје до зоре.

Београд – емоција која траје дуже од једне ноћи

Када се казаљке споје, а небо обасја ватромет, сви Београђани и гости у том тренутку постају једно. Неко наздравља са породицом, неко плеше у клубу, а неко гледа реку са моста али сви осећају исто. Тај тренутак, између старе и нове године, овде има посебну тежину.

И зато, ако желите да осетите магију, страст и истинску радост живљења, дочекајте Нову годину у Београду. Јер Београд није само место где се слави, он је град који вам пружи емоцију коју понесете кући.

Велика анализа здравствених података више од 130.000 одраслих са несаницом открила је да су људи који су узимали мелатонин годину дана или дуже имали веће шансе да развију срчану слабост, да буду хоспитализовани због тог стања или да умру од било ког узрока, у поређењу са онима који нису узимали овај суплемент.

Иако студија не може доказати да мелатонин директно изазива ове исходе, снажна повезаност поставља важна питања о безбедности дуготрајне употребе овог популарног средства за спавање. Истраживачи наглашавају да су потребне додатне студије како би се у потпуности разумело деловање мелатонина на здравље срца и обезбедила безбедна употреба.

Већи ризик од срчане слабости

Људи који редовно узимају мелатонин ради побољшања сна могли би се суочити са озбиљним здравственим ризицима. Прелиминарна студија представљена на научном скупу Америчког удружења за срце (AHA) показала је да су одрасли са хроничном несаницом који су користили мелатонин годину дана или дуже имали веће шансе да развију срчану слабост, да буду хоспитализовани због ње и да умру од било ког узрока, у поређењу са особама које га нису узимале.

Налази ће бити разматрани на годишњем скупу AHA, који се одржава од 7. до 10. новембра у Њу Орлеансу, једном од водећих светских догађаја у области кардиоваскуларне науке и клиничких истраживања.

Мелатонин је хормон који производи епифиза, односно пинеална жлезда, који регулише ритам спавања и будности. Његов ниво природно расте у мраку, а опада током дана.

Синтетички мелатонин, који је хемијски идентичан природном, широко се користи за лечење несанице (тешкоће у успављивању и/или одржавању сна) и промене временских зона. У многим земљама, укључујући САД, суплементи мелатонина могу се купити без рецепта.

Како је студија спроведена

Истраживачи су учеснике поделили у две групе на основу медицинских евиденција. Они који су узимали мелатонин најмање годину дана сврстани су у „групу са мелатонином“, док су особе без записа о употреби мелатонина стављене у „групу без мелатонина“.

„Суплементи мелатонина можда нису толико безопасни као што се често претпоставља. Ако се наши налази потврде, то би могло утицати на то како лекари саветују пацијенте у вези са средствима за спавање“, рекао је др Екенедиличукву Нади, водећи аутор студије и начелник интерне медицине у болници “SUNY Downstate/Kings County Primary Care” у Бруклину.

Испитивање ризика

Иако се мелатонин рекламира као безбедно и природно средство за бољи сан, мало је доказа о његовим дугорочним ефектима на кардиоваскуларно здравље. Истраживачки тим желео је да утврди да ли дуготрајна употреба може утицати на ризик од срчане слабости код људи са хроничном несаницом.

Према статистици AHA за 2025, срчана слабост се јавља када срце не може да пумпа довољно крви богате кисеоником како би тело функционисало.

Да би то испитали, научници су користили податке из “TriNetX Global Research Network”, међународне базе података са анонимизованим медицинским записима. Анализирали су пет година података о одраслима са дијагностикованом хроничном несаницом који су имали документовану употребу мелатонина дуже од годину дана.

Сваком су придружили другу особу која је такође имала несаницу, али никада није користила мелатонин. Особе са претходном дијагнозом срчане слабости или са прописаним другим лековима за спавање биле су искључене.

Главни налази анализе

Међу одраслима са несаницом, они чије су електронске медицинске евиденције показале дуготрајну употребу мелатонина (12 месеци или више) имали су око 90 одсто већу вероватноћу да у наредних пет година развију срчану слабост у односу на упоредиве особе које га нису узимале (4,6 према 2,7 одсто).

Сличан резултат (82 одсто већи ризик) добијен је када су анализирани они који су имали најмање два издата рецепта за мелатонин у размацима од најмање 90 дана.

Секундарна анализа

Учесници који су узимали мелатонин били су скоро три пута склонији хоспитализацији због срчане слабости у односу на оне који га нису узимали (19,0 према 6,6 одсто).

Учесници у групи са мелатонином били су скоро два пута склонији смртном исходу од било ког узрока у односу на групу без мелатонина (7,8 према 4,3 одсто) током петогодишњег периода.

„Суплементи мелатонина се широко сматрају безбедном и ‘природном’ опцијом за бољи сан, тако да је било изненађујуће видети тако доследно и значајно повећање озбиљних здравствених исхода, чак и након уравнотежавања многих других фактора ризика“, рекао је Нади.

Реакције стручњака и позив на опрез

„Изненађена сам да би лекари прописивали мелатонин за несаницу и дозволили пацијентима да га користе дуже од 365 дана, јер мелатонин, барем у САД, није индикован за лечење несанице. У САД се мелатонин може узимати као додатак исхрани без рецепта и људи треба да буду свесни да се не сме узимати хронично без одговарајуће индикације“, рекла је др Мари-Пјер Сент Онж, председница радне групе Америчког удружења за срце.

Студија има неколико ограничења. Прво, база података обухвата земље у којима је мелатонин на рецепт (као што је Уједињено Краљевство) и земље у којима није (попут САД), а истраживачи нису имали информације о локацији пацијената.

Пошто је употреба мелатонина у студији заснована искључиво на записима о преписивању лекова, сви који су га узимали као суплемент без рецепта у САД или другим земљама били би убројани у групу „без мелатонина“, што може утицати на резултате.

Број хоспитализација био је већи од броја почетних дијагноза срчане слабости јер се у болничким записима могу наћи шири дијагностички кодови повезани са стањем, без навођења нове дијагнозе. Истраживачи такође нису имали податке о тежини несанице и присуству других психијатријских поремећаја.

„Тежа несаница, депресија/анксиозност или употреба других средстава за побољшање сна могла би бити повезана и са употребом мелатонина и са ризиком од срчаних проблема“, рекао је Нади.

„Такође, иако повезаност коју смо открили покреће питања о безбедности овог широко коришћеног суплемента, наша студија не може доказати директну узрочно-последичну везу. То значи да су потребна додатна истраживања како би се тестирала безбедност мелатонина по срце“, истиче Нади.

Детаљи, позадина и дизајн студије

Студија је обухватила 130.828 одраслих, просечне старости 55,7 година; 61,4 одсто жена, са дијагностикованом несаницом.
Од укупног броја, 65.414 учесника имало је бар једном преписан мелатонин и пријавило употребу најмање годину дана. Друга (контролна) група обухватила је људе који никада нису имали преписан мелатонин, а који су усклађени са групом која га је узимала по 40 параметара, укључујући демографију, здравствена стања и терапије.

Учесници са већ постављеном дијагнозом срчане слабости или са другим лековима за спавање (нпр. бензодиазепини) били су искључени.

Групе су усклађене по старости, полу, раси/етничкој припадности, болестима срца и нервног система, терапијама за ова стања, крвном притиску и индексу телесне масе. Истраживачи су пратили електронске медицинске записе пет година након датума усклађивања.

Након почетне анализе, истраживачи су проверили поузданост резултата додатном анализом осетљивости: подигнут је праг – учесници у групи са мелатонином морали су имати најмање два издата рецепта за мелатонин у размаку од најмање 90 дана. Ово је требало да покаже да ли потврђена дуготрајност употребе утиче на исходе.

Како наводи ликовна критичарка Маја Живановић, код Стојана Миланова је наизглед све једноставно. 

„Он је зрео уметник. Мора да се кроз тај уметнички пут проћи једна озбиљна школа, цртачка, композициона, да просто човек током времена савлада тај занат да би дошао до овако једне репрезентативне изложбе. Он је кренуо као реалиста, али пред нама су сада рецентне слике које су негде на граници између апстракције и фигурације. Врло једноставне сцене, питке, сочног колорита, занимљиве текстуре, жанр сцене“, истиче Живановић.

Стојанове слике карактерише снажна гестуалност, слобода и пастозност наноса боје, готово рељеф, као и редукција форме. Оваквим поступком двојног кода: лирског и драматичног, интимног, готово симболичног склопа и робусног наноса материје, отварају се бројне могућности које Миланов исказује као „осећајни хоризонт” где је посматрач активни саучесник у значењу слике потцртавајући феноменолошко схватање да уметничко дело није објекат за посматрање већ облик отварања посебног уметничког света.

„Улога посматрача је да пронађе себе. Оне јесу, углавном женски ликови, персонализовани, али свако од нас може да се препозна у одређеној ситуацији. Неке нас подсећају на неки далеки исток, неке су блиске овом подневљу. Значи, небитно које су сцене у питању, битан је тај гест, тај сукоб, условно речено, форми, где он у ствари чисти форму на један начин, а опет је обједињује на други, наглашавајући одређене фрагменте. Тако да је врло занимљиво за свакога да осети, јер просто чини ми се да та титрава енергија избија са свих његових слика“, наводи ликовна критичарка Маја Живановић.

Стојан Миланов је рођен је 1963. године у Београду. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду, а од 1985. године професионално се бави сликарством. Члан је УЛУПУДС-а и УЛУС-а.

У тематском смислу преокупација су му људска фигура, урбани пејзаж, техника уље на платну. 

Уврштен у лексикон Serbian who is who 2011–2013 и енциклопедију Successful people of Serbia, "Oxford worldwide press", 2023.

Ако испразните свој текући рачун у банци, нула је – нажалост – депресивна реалност. Па ипак, наћи ћете је на свакој празној страници и у сваком џепу.

Отварањем врата негативним бројевима и нумеричкој апстракцији, нула је откључала читава поља математике – од алгебре до инфинитезималног рачуна и даље. Као кључни елемент бинарног кода на којем је изграђено модерно рачунарство (0 и 1), она је неопходна за многе уређаје који одржавају да наши животи теку глатко.

Па ипак, хиљадама година човечанство није имало концепт нуле. Пре него што је могла да се користи, морала је бити измишљена.

„Овај изум нуле и начин на који данас пишемо наше бројеве је оно што је сада основа све модерне технологије“, истиче Манџул Бхаргава, професор математике са Принстона. 

Порекло нуле

Најранији познати приказ броја нула датира из отприлике 300. године пре нове ере, када га је сумерска цивилизација данашњег Ирака користила као резервно место.

За Сумерце, нула је била мало више од практичног алата за нотацију који је омогућавао писање већих бројева са већом јасноћом и ефикасношћу. Представљала се косим двоструким клином, утиснутим у глинене плочице.

Према математичару Чарлсу Сејфу, аутору књиге Нула: Биографија једне опасне идеје, чак је и тај једноставни резервни број нула био изванредан алат за Сумерце – јер је омогућавао лако записивање великих сума.

„Са системом бројева са вредношћу места, можете стално додавати нуле... и проширивати свој систем бројева“, објашњава Сејф. „Не наилазите на крај јер никада не морате да измишљате нове симболе... Можда ћете остати без папира. Али концепт је и даље ту.“

Временом, додаје Сејф, улога нуле као резервисаног места омогућила је математичарима да пишу „незамисливо велике“ бројеве – који сежу до бесконачности.

Али за старе Грке, који су позајмили сумерску нулу за своје астрономске прорачуне, тај број је био опасно субверзиван.

Аристотел се фундаментално противио појму празнине. Његова теорија физике заснивала се на постојању „првобитног покретача“ – што је постало уско повезано са хришћанском концептуализацијом Бога.

За ране хришћане, само постојање Бога нужно се ослањало на побијање било какве апсолутне празнине – и нула није имала места у црквеној космологији.

„Грчка филозофија, а самим тим и рана хришћанска филозофија, мање-више је одбацила идеју ничега“, напомиње Сејф. „Она је одбачена.“

Нула, бесконачност и све између

Нули је на крају требало стотинама година да еволуира од резервисаног броја у пуноправни број – онај који се може користити у сложеним прорачунима.

Тај развој се приписује древном индијском математичару Брамагупти, који је 628. године нове ере развио систем правила за прорачуне који укључују нулу.

„Он је увео нулу као број и дао сва правила за аритметику нуле“, наводи проф. Бхаргава. „Али онда је рекао: 'Па, шта ако узмем нулу минус један? Шта се ту дешава?'“

Бхаргава додаје да је Брамагуптина књига прво место где су представљени негативни бројеви.

„Дакле, у том смислу је нула некако отворила врата многим другим бројевима.“

Према речима Саре Харт, професорке математике на Универзитету у Лондону и професорке геометрије на Грешам колеџу, Брамагуптин рад је отворио пут модерној математици, отварајући врата гранама попут алгебре и инфинитезималног рачуна.

„Оно за шта је поставио сцену била је апстракција – подигао је математику на виши ниво.“

Ипак, стотинама година након што га је Брамагупта први пут укључио у своје прорачуне, број нула и даље нас збуњује.

„Има ова чудна својства“, додаје проф. Харт. „То је она врста несташног детета у углу, јер се не понаша како треба. Када покушате да урадите ове веома једноставне аритметичке операције са нулом, понекад ствари оду у погрешном правцу.“

Да бисте стекли утисак колико ствари могу погрешно кренути, узмите дигитрон и покушајте да поделите било који број са нулом. 

То је вековна загонетка – она са којом су математичари попут професорке Харт јако добро упознати.

„Ако поделимо број један са малим, сићушним разломком, резултат ће бити већи од један. И можете наставити да радите ово и делите са све мањим и мањим, мањим стварима.“

„Дакле, могли бисте рећи, па, можда је један подељено са нулом бесконачност, можда је то одговор. Али онда морате да се запитате, шта је онда бесконачност?“

Разумевање „апсолутне нуле“

Прихватање збуњујућих парадокса нуле је на крају омогућило математичарима да искористе њену моћ.

Захваљујући рачуну, успели смо да из ничега створимо неке изванредне технологије – од сателита до свемирских путовања.
Али нула има и друга, још чуднија својства која тек треба да савладамо – посебно када је у питању мерење температуре.

На Целзијусовом термометру, број нула се налази на средини бројевне линије. Али права „нулта тачка“ температуре, позната као „апсолутна нула“, је запањујућих - 273 степена.

Апсолутна нула, као и велики део „празнине“, остаје задивљујуће ван домашаја човечанства. Закони термодинамике нам једноставно не дозвољавају да стигнемо тамо, напомиње професор Јан Стјуарт.

„Ако имате систем који је у стању нулте енергије, он мора бити потпуно ван контакта са остатком универзума. У супротном, мало вибрација, мало енергије ће процурити у њега“, истиче Стјуарт.

Али покушавајући да се што више приближе апсолутној нули, физичари су направили још једно потенцијално револуционарно откриће.

„Материјали на веома, веома ниским температурама постају суперпроводљиви“, објашњава Стјуарт. „Они могу да проводе електрицитет без отпора.“

Тим јужнокорејских научника је узбунио свет када су тврдили да су пронашли суперпроводник на собној температури, откриће које би револуционисало енергетску ефикасност.

Ипак, тај епохални напредак још није стигао. Али потрага се наставља – још један подсетник на скривени потенцијал који можда још увек вреба унутар празнине нуле.

„Мислим да оно што овде видимо јесте да потрага за нулом, чак и ако се не може доћи до ње, и даље открива много занимљивих ствари", напомиње проф. Стјуарт.

Како та потрага све више напредује, једна ствар је јасна – човечанство много дугује скромној нули, која је, када је једном ушла у математику, заиста променила свет.

„Када говоримо о кашљу који се понавља, кратко траје, дете добро напредује, не буди га ноћу, никаквих других симптома нема, нас то не забрињава, јер по свим епидемиолошким студијама, кашаљ се може јавити скоро шест до 10 пута у неким епизодама током године. Када говоримо о епизодама, оне могу да трају и од 7 до 10 па и више дана“, додаје докторка

Кашаљ који не пролази, који дуго траје и развија се треба свакако испитати. Када су деца у питању, уколико траје три до четири недеље, већ се сматра да се ради о хроничној форми која захтева озбиљно разматрање.

„Уколико дете има кашаљ праћен високом температуром, и не пролази, или уколико има секрецију из носа која не реагује на антиконгестивну терапију, јер најчешће су вирусне инфекције у овом периоду године узрок кашља код деце, које прво захватају горње дисајне путеве, а потом, због сливања назалног секрета, дете покушава да се одбрани од тога кашљањем“, објашњава докторка.

Тај кашаљ је у почетку махом сув, а потом постаје најчешће продуктиван, односно има секрета. „Али ако је тај кашаљ јак, ако је у салви, ако дете не може да дође до даха и у том кратком периоду, ако је кашаљ као лавеж, он указује на инфективне процесе који захватају друге делове дисајних путева и захтевају хитно лечење“, напомиње др Рсовац.

Која терапија је дозвољена у кућним условима

У овом периоду године кашаљ се најчешће јавља као последица вирусних инфекција, најчешће рино-ентеровирусa, мада је тренутно изолован и вирус параинфлуенце, а очекује се и респираторни синцицијални вирус, напомиње гошћа Јутарњег програма.

Рино-ентеровируси најпре угрожавају епител горњих дисајних путева, односно слузницу носа, а секрецију која се ствара деца, посебно мала, не умеју да избаце и она се слива на задњи зид ждрела и долази до кашља, објашњава докторка.

„Уколико то родитељи примете, а дете нема високу температуру, добро узима оброке, некада је мало малаксало, али то траје дан-два, могу да пробају са што више течности и редовним тоалетама носних ходника, које ми препоручујемо физиолошким растворима или растворима који садрже морску воду“, саветује др Рсовац.

Ти раствори треба да разводне секрет како би се лакше сливао да би га деца избацила искашљавањем или гутањем, или код беба да родитељима буде лакше да секрет извуку из носних ходника.

Докторка напомиње да родитељи често прибегавају инхалацијама, али немају у виду да препарати за инхалирање имају јасну намену.

„Говоримо о инхалаторним кортикостероидима и говоримо о инхалаторним бета-2 агонистима, односно тим бронходилататорима који се користе. Они имају своју улогу, зна се где се користе, али не код постназалног сливања“, наглашава докторка.

Такође, напомиње докторка, све више студија показује огроман утицај загађења животне средине, као и непосредног окружења у самој кући, што додатно утиче на то да деца чешће кашљу, а затим доводи и до развоја одређених веома озбиљних стања дисајних путева, напомиње др Снежана Рсовац, на крају гостовања у Јутарњем програму.

Поглед у сопствени одраз, обухвата текстове кроз које је упознавао себе, а које би како сентиментално напомиње волео да је имала прилику да прочита његова мајка којој ову књигу посвећује.

„Било је тих текстова гомиле и гомиле. Мени су требали док сам живео у иностранству и радио, па онда поднесем документацију да се види ко сам, шта сам радио и тако ми се то накупило. Тако сам и дошао на идеју, пошто је ту било неких добрих текстова, да можда то саберем и организујем у неку смисаону целину. Мој циљ је био пре свега да нађем добре текстове у којима су анализе уочавале неке ствари које су мени биле важне у ономе што сам радио“, објашњава редитељ.

У сенци филма, често остаје сликарски и књижевни опус Слободана Шијана. Сликарство је дипломирао пре режије, у класи Љубице Цуце Сокић. А њиме се као и књижевношћу бавио пре филма и у паузама од филма.

Због тога његови визуелни експерименти чине прву целину књиге, филм је у средишту, а за њим књижевни рад. Говорећи о насловима Слободана Шијана, Вида Огњеновић је истакла његову свестраност, посвећеност и темељност која би савременим ауторима може да послужи као наук.

„Ово је порука за овај тријумф брзине и површности. Ово је порука која гласи: застаните, размислите ко сте, куда идете и шта радите. Такође, размислите шта хоћете да би то могли да постижете. Ово је књига о путу ка мајсторству. О путу и стизању на врх мајсторства које никада неће бити рутина. То је резиме Шијана“, истиче академик Вида Огњеновић.

И после више од 40 година Шијанови филмови, рађени превасходно за бисокопску публику, окупљају и интригирају филмофиле. Тако ће се, очекују говорници, и његова књига дуго исчитавати као незаобилано интелектуално штиво.

Овом приликом са говорнице Свечане сале Српске академије наука и уметности Слободан Шијан и Вида Огњеновић упутили су и речи подршке филмским и позоришним радницима који су подржали студентске протесте.

Након тог искуства, сви су учествовали у интервјуу о аутобиографским сећањима — тражено је да изнесу успомене из раног детињства . Резултати су показали знатно бољу јасноћу и богатији опис догађаја код оних који су видели млађу верзију себе, у односу на контролну групу која је посматрала неизмењеног, одраслог себе. То указује да перцепција тела, начин на који га видимо и доживљавамо, није само пратећи фактор, већ саставни део процеса памћења.

Памћење као живо искуство тела

Ово истраживање заснива се на принципима embodied cognition — идеји да су наше мисли, емоције и сећања нераскидиво повезани с телом кроз које их доживљавамо. Када мозак препозна тело као „млађе“, он може активирати неуронске мреже и сензорне обрасце карактеристичне за то доба живота.

Другим речима, враћање у сопствено „дечје тело“ не буди само визуелна сећања, већ и емоционалне тонове, мирисе, звуке и телесне осећаје који прате успомене из раног детињства. То показује да наше памћење није само ментални архив, већ жива мрежа сензација и телесних трагова.

Будућност терапије памћења

Иако су резултати обећавајући, истраживачи упозоравају да је ефекат за сада привремен и да захтева додатна испитивања. У будућности би сличне технике, уз помоћ виртуелне стварности или персонализованих дигиталних аватара, могле да се користе у психотерапији и рехабилитацији памћења.

Замисливо је, на пример, да особе које пате од трауматске амнезије или раних стадијума деменције, кроз контролисано „урањање“ у млађе верзије себе, успеју да поврате изгубљене делове личне историје — не само као слику, већ као искуство које поново постаје део њиховог идентитета.

Главни аутор студије, др Уткарш Гупта (докторанд на АРУ, сада истраживач на Универзитету Северне Дакоте, истакао је да, иако се сећања на догађаје чине субјективним менталним чинима, мозгу су важни и телесни сигнали. Тако враћање „телесних трагова“ из периода детињства може да помогне у призивању старих, дубоко скривених сећања.

Професорка Џејн Аспел, директорка Лабораторије за истраживање тела и свести на АРУ, додаје да су наша телесна свест и идентитет у детињству били другачији и да враћање елемената тог идентитета може да олакша приступ успоменама из раних фаза живота.

Ово откриће отвара пут развоју будућих техника и интервенција које би могле да помогну особама са проблемима памћења. Примера ради, при враћању заборављених тренутака или опоравку успомена код стања као што су амнезија или други поремећаји памћења.