Међутим, последњих година стекао је су лошу репутацију јер због све учесталије инсулинске резистенције и дијабетеса, много се говори о намирницама које повећају ниво шећера и инсулина у крви.

Уколико учестало уносимо намирнице богате угљеним хидратима, а нарочито простим шећерима, можемо повећати ризик од дијабетеса.

„Зависи од врсте кромпира и начина на који га припремате“, каже др Кристин Бош, професорка Школе за храну и исхрану Универзитета у Лидсу.

Према њеним речима, иако обичан кромпир изазива већи скок шећера у крви од слатког кромпира (батата), он је вредан извор угљених хидрата – кључних макронутријената.

Кромпир такође садржи влакна и полифеноле, који успоравају варење, обезбеђујући дуготрајан осећај ситости.

Међутим, нису сви кромпири исти. Жуте и розикасте сорте обично узрокују мањи скок шећера у крви у поређењу са белим кромпиром који је брашњавијег укуса, што и указује на већи садржај скроба.

Професорка Бош истиче да уклањање коре са кромпира смањује његове здравствене предности: „Кромпир од 150 грама садржи око два грама влакана, али када се ољушти, то пада на свега један грам. Одбачени омотач кртоле такође садржи већу концентрацију полифенола“.

То ће бити лакше изводљиво када спремамо млади кромпир, код старијег долази у обзир печење и  кување у љусци.

Од начина на који термички обрађујемо и припремамо кромпир зависиће и његов утицај на здравље.

Храна која се брже разлаже у шећер има тенденцију да изазове оштрије скокове шећера у крви. Пире кромпир може брже повећати ниво шећера у крви него читав кромпир са кором.

Савет професорке Бош за припрему кромпира како би се избегли скокови шећера и инсулина је да га обарите и пустите да се охлади.

„Било да их потом једете хладне или подгрејане, ово ће смањити њихов гликемијски индекс (који рангира храну на основу тога колико брзо подижу ниво шећера у крви) за 30-40 одсто“, објаснила је др Бош.

Такође, студије су показале да конзумирање кромпира самостално не повећава ризик од дијабетеса. Међутим, припрема са пуно павлаке, путера или уља може имати негативне ефекте.

„И ако се не преједате, биће у реду“, поручила је професорка Бош љубитељима кромпира.

Мајами је познат по журкама, графитима, жарком сунцу и плажама. Али Мајами је више од тога: он је и престоница уметности, нарочито арт деко стила са више од осамсто изузетних зграда изниклих попут џиновских печурки двадесетих и тридесетих година двадесетог века. Фасаде Мајамија чекају да добију заштиту Унеска, зато сам се најпре одлучио за шетњу старим делом града. 

Када сам пре седамнаест година први пут боравио у Мајамију, залутао сам током дуге шетње. Тада још није било џи-пи-еса на телефону, па сам заустављао људе да их упитам за смер.

„Не говорим енглески“, био је коментар сваког пролазника. Усред Америке у једном од највећих америчких градова нисам могао да пронађем једног јединог говорника енглеског језика! Тада ме је то изненадило, а сада знам да седамдесет одсто становника Мајамија говори шпански и да се са енглеским језиком овде не може далеко стићи.

Највише се говори шпанглески (spanglish) – мешавина шпанског и енглеског која ће можда једног дана постати призната као посебан језик. Томе доприноси бројна кубанска популација, пристигла у овај град после Кубанске револуције.

Поред шпанског и енглеског, који неуспешно покушавају да науче већ пола века, Кубанци су донели жив и помало дивљи темперамент уз много музике, игре и весеља, што је дало посебну динамику граду окупаном сунцем. 

Крузер до крузера

Мајами је светска престоница крузера. Није ни чудо, јер има највећи промет ове врсте бродова на планети, као и самих путника на њима. Више људи овде долази да се укрца на брод или искрца са њега, него што их долази да ђускају у клубовима, иако је по ђускању град познатији.

Док хиљаде младих танцује по целу ноћ, на хиљаде дедица и бакица са севера америчког континента долазе да се овде удобно сместе на свој крузер. Небројени милиони путника годишње на овом комадићу планете хрле на џиновске бродове веће од највиших градских солитера. Ти плутајући градови размилеће се одавде по целом свету, али највише по Карипским острвима.

„Уместо да живимо у старачком дому, ми смо направили такав финансијски план да десет месеци годишње живимо на крузеру, а два са децом и унуцима“, каже ми један брачни пар и објашњава да би трошак дома отприлике био сличан, док чекамо ред на градски „точак“, главну атракцију на обали центра града.

То је точак са кабинама које подижу путнике шездесет метара изнад кафића, шеталишта, обале, све док се не поравнају са врховима оближњих солитера. Одатле се најбоље виде бродићи и јахте са голишавим тинејџерима, чија се музика и ларма мешају са певањем морских таласа. Небом ниско лете малени авиони који на својим реповима имају закачене плакате – информације о журкама и догађањима у граду.

Ту испод, у непосредној близини, зноје се радници на градилишту у претешким униформама. Ковитлаци прашине отимају се и прелазе изнад металних заштитних ограда и допиру на улицу.

Петнаестоспратнице изгледају као играчке, када су около зграде од по четрдесет или шездесет спратова… После Њујорка и Чикага овде се налази највише небодера у Америци, чак три стотине, док је њих седамдесет високо изнад 150 метара. Како је много тога у нама засновано на перспективи из које посматрамо.

Црква Џезу, римска дама међу џиновима од стакла и метала

Прошетао сам се до цркве Џезу (Gesu Church), најстарије католичке цркве у Мајамију, изграђене 1896. године, и једне од најлепших и највећих цркава на Флориди. Прима 850 верника, али унутра није било никога када сам је посетио. Само је пет-шест просјака, што седело што лежало, на степеништу крај улаза, надајући се доласку некога дареживљог. Изгледало је као да су статуе остављене ту да се у својој усамљености моле за нас, док напољу тече живот, налик другом универзуму, без додирних тачака са миром и древношћу хришћанства.

Црква је пространа, грађена у класичном стилу, права римска дама која се не уклапа у архитектуру града: около су високи метално-стаклени солитери, испред цркве нови модели аутомобила Тесла – металне кутије као створене за колонизацију Марса са затамњеним стаклима – пролећу покрај просјака.

Топла фасада од црвених цигала, са низом украса класичне готске архитектуре као да је пренета из Рима. Међу новим грађевинама изгледа старије него што јесте, као да је у њој скупљено много векова. Чини се да је једина преживела катаклизму која мора да је са собом однела многе сличне грађевине, и сад је остала сама да штрчи у погрешном времену. Потврду за то налазимо само неколико корака даље, где је смештен метални бик плавих очију, у стилу анимираног филма о трансформерсима – скулптура на тргу, оличење модерне уметности.

Џиновско, грубо слово Икс у трави направљено од црне пластике боље се уклапа међу небодере, него дирљиво лепа црква. Тамнопути пијаница ме напада зашто сликам слово Икс, помислио је да сам и њега сликом обухватио.

Пролазим покрај аутобуске станице са дивним графитима против колонијализма, која се користи и као писоар на отвореном. Сваки је велики амерички град спој супротности, екстремног сиромаштва и екстремног богатства, лепоте и културе смешане са зачуђујућом непристојношћу и хаосом.

Саобраћајна гужва око цркве, али и у целом ширем центру града у току шпица паралише саобраћај у потпуности. Потребно је много времена и још више чврстих нерава да се прође стотинак метара колима. Зато сам једва дочекао да пронађем паркинг, али не и да га платим.

Најопаснија ситуација у Мајамију по моје здравље догодила се када сам сазнао да сат времена паркирања овде може да кошта и по 50 долара! На сву срећу одобрили су ми попуст, па сам два сата платио „само“ 46 долара. У свим великим америчким градовима главни бизнис је постала наплата паркирања. Није мали број нових милионера који су згрнули своја богатаства на гаражама и паркинг местима.

Знамо се, али одакле?

На главном шеталишту спазих познат лик. Лепа девојка таласасте косе обучена у светлуцаву провидну хаљину као да иде на дворски бал, наслонила се на ограду и гледа у море. Загледам је, али не могу да се сетим одакле се знамо. Прилазим јој, рукујем се, наступила је срдачно, види се да ме је препознала. Нажалост, не могу да се сетим како се зове, а срамота је да упитам.

Тек наједном окружила нас је група деце. Да није професорка? Прилазе са папирићима и оловкама, моле је да се потпише. Један клинац носи њену слику на којој пише Џенифер... Лопез!

Гужва је већ постала несносна, па сам се померио у страну. Сигурно је помислила да сам још један од њених обожавалаца и никада неће сазнати да сам мислио да се знамо са претходних путовања. 

Мајами је град славних; ту живи и Иги Поп (којег такође не бих препознао на улици), Глорија Естефан и читава плејада значајних глумаца и музичких звезда. Мене, пак више интересују звезде других видова уметности, рецимо књижевности и архитектуре, којих овде такође има прилично. Живео је у Мајамију и Ал Капоне и као туристичка атракција постоји тура у којој посетиоци корачају његовим стопама.

„Боље је живети на ногама него умрети на коленима“, биле су речи председника који је рат водио из колица, дакле ни на ногама ни на коленима већ седећи – Френклина Рузвелта. Овај натпис се може прочитати на споменику посвећеном Американцима палим у разним ратовима.

Неколико стотина имена не могу да много да дочарају, чак ни ликове толиких дечака и мушкараца који изгубише животе. Уз напор разазнајем који су све ратови у питању, али већу пажњу привлачи богата фонтана и стубић посвећен миру на којем је на десетак језика, укључујући и руски, исписана реченица „Нека мир зацари светом”.

Ратни споменици миришу на крв и неправду, чак и кад су их подигли праведници за праведнике, јер нема рата и крвопролића које је драго небесима. Да ли је игде икада било која страна до краја остала чиста?

Парк је препун палми и сунца, море се плави у близини, призива да се њиме заплива или заплови. Неколико бањан дрвета (бенгалских смокви) донетих из Индије, раширила су своја огромна стабла као да су се протегла зарад сунчања на обали и закрилила део парка. 

И болница као туристичка атракција

Стаклено-бетонски центар Мајима је градско језгро са једном од највећих концентрација банки на свету, а град је по богатству трећи у Америци. Богатство је изградило и највећу болницу у САД са више од 1.500 кревета, која је такође постала туристичка атракција.

Чак четири милиона туриста похрли сваке године да се диви чудесима овог града, али и да се обезнани од ђускања. Ноћу су читави делови Мајамија претворени у гигантски ноћни клуб који се из уских тамних простора прелива на тротаре. Зар онда треба да нас чуди што је град такође пун превараната?

Када сам већ напустио Мајами, овај град је одлучио да ме не пусти на миру. Рентакар агенција је пријавила непостојећа оштећења на аутомобилу и тражи астрономску накнаду, иако сам платио пуно осигурање. Није први пут да наилазим на преваранте у рентакар агенцијама, али изгледа да су Американци најбољи у много чему, па и у преварама. Горко сунце Мајамија било је за мене, барем овај пут. 

Па ипак, знам, вратићу се у Мајами да остварим још понеки сан, да посетим пријатеље и изванредне музеје, да напишем још понеки текст и да се и ја са бакама и декама отиснем пут најлепших плажа планете. 

„Дело Ротка Сиво, наранџасто на тамноцрвеном бр. 8 претрпело је оштећења – видљиве огреботине на нелакираном слоју боје. У тренутку непажње и без надзора, дете је изгребало доњи део слике“, навео је портпарол музеја.

Сиво, наранџасто на тамноцрвеном бр. 8, коју је „Бојманс“ купио 1970. године, само је једна од две слике Ротка у Холандији и међу највреднијим примерцима музеја.

Ротко, који је живео од 1903. до 1970. године, познат је по својим великим апстрактним сликама у уљу са монохроматским површинама које се претапају једна у другу, описаним као „лебдећа поља боја“.

Музеј још није одлучио како ће слика бити рестаурирана.

„Тренутно истражујемо, у сарадњи са стручњацима, који су наредни кораци. Очекујемо да ће слика бити поново излагана у будућности“, саопштио је музеј.

Холандски колекционар уметничких дела Берт Креук проценио је да би слика Сиво, наранџасто на тамноцрвеном бр. 8 достигла цену од 40 до 50 милиона евра ако би се понудила на аукцији.

Хор РТС-а и диригенткиња Олга Бисерчић чекају вас у Народном позоришту, 1. јуна, у 20 часова.

Улазнице за овај концерт су у продаји на благајни Народног позоришта и онлајн.

И док су сви око њега на сахрани били у црном, председник САД носио је на себи плаво одело и кравату и значку са америчком заставом на реверу.

„Не чак ни тамно плаве боје или тегет, већ сафирно плаво са краватом исте боје. Међу свом црнином и кардиналско црвеном, искакао је као знак“, наводи Њујорк тајмс.

Истини за вољу, још неки присутни су прекршили кодекс, попут украјинског председника Володимира Зеленског који није носио одело и бившег америчког председника Џоа Бајдена који је носио тегет кравату.

„Херкулес-корона бореалис велики зид“, односно скраћено Велики зид, откривена је пре више од десет година када су астрономи приметили да се у том делу универзума праскови гама-зрака дешавају у много већој концентрацији од очекиване.

Праскови гама-зрака су најмоћније експлозије у свемиру, који се дешавају само током екстремних догађаја, попут урушавања звезданих језгара, рађања црних рупа или судара неутронских звезда.

Пошто се црне рупе и неутронске звезде формирају из масивних звезда, праскови гама-зрака се повезују са великим популацијама масивних звезда које се уобичајено могу пронаћи у галаксијама.

Пошто су изузетно светли, праскови гама-зрака могу да се посматрају са огромних удаљености и њихова концентрација може да се искористи да се мапирају јата галаксија. Проучавање 283 праска гама-зрака је довело и до открића Великог зида 2014. године.

Сада су научници који су га открили се придружили већем тимукако би детаљније простудирали и добили прецизнију представу о размерама Великог зида.

Пажљиво су анализирали 542 праска гама-зрака, а њихови резултати су показали да је укупна дужина структуре око 15 милијарди светлосних година. Ово је још импресивније када се има у виду да је дужина познатог универзума 93 милијарде светлосних година.

Космолошки принцип наишао на Велики зид

Њихови налази су довели до тога да само постојање Великог зида представља још већи научни проблем него раније.

Понајвише због тога што је наш стандардни модел еволуције универзума заснован на Космолошком принципу – да је космос у великим размерама бесконачан и хомоген у свим правцима.

Сама чињеница да постоје структуре у свемиру веће од 1,2 милијарди светлосних година представља недоследност у претпоставци о хомогености космоса. Велики зид са око 15 милијарди светлосних година је огромна недоследност.

Претходно, само постојање Великог зида је било предмет дебате и оспоравања. Нови резултати, међутим, показују доказе да ова структура није статистичка флуктуација и грешка. Чини се итекако стварна. А шта ће нам открити о универзуму и његовом развоју остаје да се истражи.

Упоредо с њима трају и средњовековне позоришне форме, од којих је једна, Но драма, специфични уметнички израз, који типично приповеда о потресној, трагичној судбини божанстава, посрнулих и преминулих јунака, при чему се ослања на мотиве из књижевности и на будистичка и веровања домаће политеистичке, анимистичке религије шинто.

Но комбинује музику, плес и рецитовање, а једна од упадљивих одлика у њеном уметничком приступу је то да главни извођачи, који неретко играју натприродна бића, од давнина носе маске из уверења да је човеку немогуће да изрази достојанство и расположења божанстава и духова, те њихове емоције преносе стилизованим покретима тела и измењеним, несвакидашњим гласом. Рецитовање, дакле, подразумева говор дубоким, снажним гласом који долази из трбуха и асоцира на онострано. 

Варљиви свет

Но драму, чији је уметнички израз у раном 15. веку, ослањајући се на дело свог оца, дефинисао и обогатио глумац, писац и теоретичар Зеами, карактеришу једноставност, минимализам и уздржаност у покрету и приказу емоција. У томе се може видести естетски утицај Зен Будизма, чији је поклоник био и сам Зеами.

У време када је он радио да уобличи нову позоришну уметност, Јапан је био захваћен наизглед бесконачним унутрашњим сукобима: крвавим ударима, изадајама и осветама, таштим и узалудним надметањима за превласт која су, скупа с побеђенима, брзо гутала и победнике. Живот се губио лако – у рату, од пошасти и земљотреса, а гладнима и од бола обневиделима авети мртвих су се привиђале као пратиоци и суседи од крви и меса, исто колико и као варљиве утваре.

Честа жртва били су статус, углед и част. Био је то свет управо онакав каквим га је видео будизам: свет несталности и пролазности, профаности и пустих илузија, у којем су науштрб врлине и спасења владали заблуда и мизерија, у којем су животи били попут капљица јутарње росе које чекају да их однесе ветар – у Но драми тај чемер био је оличен у неутешним духовима палих који походе уклета места на којима су доживели пропаст.

Трагични јунаци Но драме, често прогнани или осиромашили ратници, типично, урањају у дуге сетне монологе и потом из крутог става утонулости у контемплацију хитро пређу у одрешите, одлучне кретње, правећи реске замахе лепезом или штапом, те чврсте, али течне кораке, ношени вриском „проврлих“ бубњева и ослобођених фрула, гоњени монотоним, ритмичним хорским певањем које повремено пресецају намерни, артикулисани крици – да би тај вихор кратког помамног плеса једнако нагло окончали изненада утихнувши, усправни и непокретни попут кипа.

Највећи број комада од њих око 250 који се редовно изводе и данас настали су између 14. и 16. века у време политичке расцепканости, неизвесности и сукоба, када су на штету двора и племства доминирали моћни феудални господари из ратничког сталежа самураја.

Те друштвене околности и уплив образованих самураја као покровитеља одразили су се на садржај Но драме, па је пуно представа које кроз размишљања и поступке својих јунака величају ратничке врлине попут храбрости, достојанства и лојалности. Плесне конвенције и визуелни изглед Но театра у значајној мери су утврђени у добу Токугава, под паском и патронатом шогуната који је оформио истоимени самурајски клан, којем је почетком 17. века пошло за руком да уједини земљу. 

Како гледати Но

Просечном страном гледаоцу, вртлог визуелних и звучних надражаја попут шарених, свилених костима, маски, грлених гласова и какофоније инструмената може се учинити напорним за чула и тешким за праћење. Као такав, међутим, Но наводи на размишљање – да ли уметност нужно мора да буде пријатна, да ли позоришни комад мора да плени радњом и какви су били поглед на свет и схватање уметности људи који су га током векова обликовали у оно што је данас. Поставља се и питање како треба гледати Но, на шта обратити пажњу и ко су људи који данас уживају у њему.

Заправо, осим релативне навикнутости на визуелну поставку и певачки стил, ни јапански гледаоци нису у много бољем положају када је у питању разумевање ритуализоване, релативно статичне радње. Наиме, комади Но драме и данас се изводе на средњовековном јапанском језику на позорници која не допушта промене предела и сцена, због чега добрим делом нису разумљиви ни савременој домаћој публици – она се о заплету информише читајући кратки либрето.

У Токију смо на сопствено тражење добили прилику да поразговарамо лично са Казуфусом Хошоом, двадесетом по реду главом школе „Хошо“, једне од пет праваца који данас негују ту стару уметност. Но сцена на којој вежба и представе изводи његова школа смештена је у кварту Суидобаши у неупадљивој згради у подножју брда, која делом садржи и стамбене јединице и споља делује знатно мања него што јесте, те практично у својој утроби крије драгуљ позоришне уметности који бруси његова трупа. Њему преносимо своје сумње и питања.

Свежег лица и расположен за разговор, млади уметник нам сместа каже да је Но попут балета у смислу да је акценат више на физичком изразу, односно, техници плеса и суптилним покретима, као и променама у гласу извођача, него на самој радњи и заплету, мада постоји и прича која се њоме приповеда. Он стога сматра да Но драми треба прићи с другачијем свешћу и очекивањима него савременом театру.

„Ако гледате Но драму на исти начин као позориште или филм, она вам вероватно неће бити интересантна. Оно што је у њој занимљиво су телесне кретње које другде не постоје. Зато је боље на Но представу отићи са идејом да ћете гледати скулптуру која се креће“, каже он и позива потенцијалну публику да обрати пажњу на квалитет изведбе ката, утврђених образаца кретњи попут гестикулације и корака.

„Више него у течност покрета, ми труд улажемо у то да тачно и без сувишних покрета изведемо кате, којима се ваја тело и простор. Јер, ако се пуно крећете, тај елемент вајања постаје незаметљив“, истиче Хошо, живо дочаравајући карактер и привлачност Но драме бројним паралелема и метафорама.

Она је, наглашава, вишедимензионална уметност која различитим гледаоцима нуди различите доживљаје слично ронилачкој тури, у којој неко може изабрати да просто језди кроз дубине, док други могу да се посвете трагању за морским животињама или пак фотографисању. „Но је можда чак и у извесном смислу налик борилачкој вештини“, каже он, „јер подразумева доста рада на покретима, односно, усавршавању кати, те представља Пут (филозофију и начин живота)“.

Богатство једноставности

Вештина пружања богатог уметничког израза кроз минимум радње и реквизита, видна је не само у суздржаним и релативно ретким гестовима и кретњама, већ и у маскама које су често тако израђене и офарбане да под различитим угловима и осветљењем могу да дочарају и по три различита израза лица, односно расположења.

Уз сведеност покрета, Но драму одликује и једноставна, мала сцена у чијем дну, као једини ликовни украс, стоји слика усамљеног, разгранатог дрвета бора. Кажу да, када је давно у прошлости представа била држана за радост и задовољење богова, да су они у њој уживали са оближњег бора, те да и сада са слике тог зимзеленог дрвета бдију над глумцима и свирачима.

Сва та штедљивост и готово шкртост у изразу обилује наговештајима и гледаоцу, сматра Хошо, даје простор за машту. И Коки Сано, ветеран трупе који носи титулу шите, глумца који на својим плећима носи технички и физички најзахтевније улоге, слаже се у тој оцени:

„Но драма изражава свет фантазије с којим се не срећемо у свакодневном животу… Управо зато што је сцена једноставна публика има прилику да замисли пејзаж и тај свет.“

Зеамијев цвет

Но је класична уметничка форма коју театролози широм света високо цене због трајности, особеног уметничког израза и естетике, те за оно време врло прогресивних, готово модерних назора њеног највећег теоретичара Зеамија, који је још у средњем веку позивао ученике да импровизују и у изведби се прилагођавају расположењу публике.

Он је заговарао и филозофију непрекидног усавршавања и једну врсту уметничког мистицизма, односно учио истрајност и непосустајање у трагању за неприкосновеном вештином – неизрецивом суштином Но, коју је сликовито називао „цветом“.

Ипак, у својој колевци, Јапану, због стилске архаичности и тешког језика, у поређењу с другим новијим и лакшим позорошним формама, Но драма није много посећена и посебно бије битку за наклоност младих. Упркос томе, она и даље поседује професионалне извођаче и мецене, те одану публику, захваљујући којима истрајава. То су, углавном, људи, каже Хошо, који су уморни од површности масовне културе и теже нечем дубљем, некој врсти мира или спокоја, коју, он сматра, у себи носи Но.

Спој туге и смеха

Комади Но драме сами по себи имају литерарну вредност, па се могу и читати самостално, мада је доживљај потпунији када се то учини пред одлазак у позоришну дворану. Они су по правилу меланхолични и сетни – неретко, по садржају, представљају горку исповест духова трагично преминулих: издатих и погубљених или присиљених на самоубиство.

Интересантно, стога их често прате комични скечеви на једноставном говорном језику, чија је сврха да освеже и опусте публику. Тада се као јунаци појављују обични сељаци, трговци и самураји ниже класе, похлепни и превртљиви, смешни у својој самовољи и нескривеној себичности – играју их глумци без маске на начин близак западњачком позоришту, слободним, природним кретњама, не пратећи конвенције о уздржаности и спутаности израза Но драме, коју надопуњују кроз контраст.

У њој су, традиционално, извођачи мушкарци, и мада последњих деценија на сцену ступају и жене, дубоки глас и велика мишићна снага потребни за рецитовање и плес у пракси значе да овом уметношћу и даље доминирају мушкарци. Они захваљујући маскама публици представљају и женске ликове.

Но драма тематски је заокупљена оностраним – духовима мртвих, њиховим немиром и болом. Саме Но драме у прошлости су практично биле и једна врста ритуалне утехе за мртве, медиј у којем им се пружала прилика да се изјадају и упокоје. Некада је смрт била свакодневица, а свет лутајућих душа, утвара и авети стварност сама; каприц богова није био фикција, већ нешто што најнепосредније додирује живот људи.

Тај стари живот овековечен је у Но драми, и мада је њу могуће гледати и као фантазију, књижевност или пластичну уметност, велики део њене вредности лежи управо у томе што пружа драгоцени увид у душу људи старине.

Басара је на комеморацији покренуо иницијативу да се заједно са Јеврејском заједницом у Београду установи награда која ће носити име Филипа Давида.

Према његовим речима, после смрти Филипа Давида остала је велика празнина која ће бити делимично употпуњена Давидовим делима.

„Недостајаће ми његова мудрост, његова благост и његов хумор. Српска култура је изгубила много више него што уопште може да појми", додао је Басара.

Политичар и психолог Жарко Kораћ је говорио о Давидовом политичком залагању и објаснио да је и у том аспекту Давидовог живота његова доброта „држала" људе око себе.

Kораћ је нагласио да је Давид одбио да прими награду пред тадашњим председником Србије Томиславом Николићем јер је сматрао да је то недопустиво, додавши да је Давид тим чином одржао лекцију политичарима и друштву.

Нагласио је да је то један од доказа Давидове доследности себи, а уз то био је и истински хуманиста који је заиста свим својим бићем био против рата и злочина.

Режисер Лордан Зафрановић је рекао да је Давид свој живот посветио и опасностима национализма и да је био изузетно посвећен духовности и правичности управо да би могао да савлада ужасе национализма.

Kњижевник, драматург и сценариста Филип Давид преминуо је 14. априла у 86. години. Рођен је 1940. године у Kрагујевцу. Дипломирао је на Филолошком факултету и на Академији за позориште, филм, радио и ТВ.

Књижевник, професор, сценариста, уредник...

Био је књижевник, есејиста, драматург, дугогодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београд и професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.

Један је од оснивача Независних писаца, удружења основаног 1989. године у Сарајеву, које је окупљало најзначајније ауторе из свих делова бивше Југославије, затим оснивач Београдског круга (1990), Форума писаца и члан међународне књижевне асоцијације „Група 99", основане на Међународном сајму књига у Франкфурту.

Написао је више телевизијских драма и филмских сценарија.

Објавио је књиге приповедака Бунар у тамној шуми, Записи о стварном и нестварном и Принц ватре, романе Ходочасници неба и земље, Сан о љубави и смрти и Kућа сећања и заборава, књиге есеја Фрагменти из мрачних времена, Јесмо ли чудовишта, Светови у хаосу.

С Мирком Kовачем објавио је Kњигу писама 1992-1995.

Добитник је многих награда за прозу, између осталих награде „Младост", „Милан Ракић", БИГЗ-ове и Просветине награде за најбољу књигу године, НИН-ове и Андрићеве награде.

Његови романи преведени су на више језика, а приповетке се налазе у двадесетак антологија.

Kао драматург и сценариста радио је на филмовима: Окупација у 26 слика, Пад Италије, Kо то тамо пева, Буре барута, Посебан третман, Павиљон 6, Сан зимске ноћи, Оптимисти.

Представљен је разноврстан програм у извођењу реномираних уметника.

Солисткиња вечери била је Ана Станковић на алпском рогу, јединственом инструменту чији звук ођекује швајцарским планинама и народним предањима.

Уз њу је наступао Јеврејски камерни оркестар, под диригентском палицом Стефана Зекића.

Публика је уживала у пажљиво одабраном репертоару који обухвата дела швајцарских и европских композитора: Октет за гудаче оп. 176 швајцарског композитора Јозефа Јоакима Рафа, затим Synfonia Pastorella Леополда Моцарта, дело писано специјално за алпски рог и гудаче.

Посебан сегмент концерта био је резервисан је за Симфонију бр. 9 у Ц-дуру Швајцарска Феликса Менделсона Бартолдија, која евоцира звуке и призоре Алпа кроз богату оркестарску палету.

Концерт има за циљ да српској публици приближи швајцарско музичко наслеђе и подстакне уметничку размену између две земље.

Алпски рог, као симбол швајцарске музичке традиције, био је у свакако у посебном фокусу, доносећи аутентичан тон целокупном музичком доживљају.

„То је вероватно и дужност РТС-а као јавног сервиса, да увек буде неки репер, стожер, који даје и свим осталим продукцијама неку висинску рампу коју треба да добаце, а ми се трудимо, из године у годину, да будемо све бољи и бољи", рекао је продуцент РТС-а Милорад Конрад.

Прва награда „Златна буклија" додељена је Новици Савићу, уреднику Дописништва РТС-а у Пожаревцу за филм Успон и пад великих војвода.

„Миленко Стојковић и Петар Добрњац, иако су знамените личност Првог српског устанка, велике војсковође и практично, владари источне Србије, самим тим што их је Карађорђе протерао из земље, остали су некако заборављени и скрајнути у нашој историографији. Филм Успон и пад великих војвода, управо говори о томе, о њиховој великој моћи али и о њиховом паду, јер, када су отишли из Србије, више се у њу никада нису вратили", изјавио је Савић.

Најбољи филм фестивала је „Музеј ваздухопловства" Драгане Милошевић у продукцији „Застава филма".

На јубиларни, 20. фестивал „Златна буклија" пристигло је више од 300 филмова из Србије и окружења, а њих двадесет награђено је у више категорија.

„'Нестабилност начина живота' може бити потцењени фактор ризика за прекомерно повећање телесних масти, што има фундаменталне импликације на стратегије превенције гојазности и јавно здравље“, пишу истраживачи из области физиологије са Универзитета Лафборо, Артур До, и колеге.

Тим научника описује и анализира накупљене доказе о томе да се повећање телесне тежине дешава у налетима повезаним са одређеним животним догађајима, а не у сталном повећању и константно током времена.

Прорачуни засновани на годишњим мерењима довели су до претпоставке да се наша тежина постепено акумулира од конзумирања хране пуне калорија које доносе више енергије него што искористимо. Ова идеја је подстакла често проблематичне дијететске трендове.

Спорадичност гојења

Док оно што једемо свакако игра огромну улогу у нашем здрављу, детаљнији подаци прикупљени новим технологијама откривају да акумулирање тежине може бити спорадичније него што се раније мислило.

Све што може да промени обрасце исхране и кретања, може допринети прекомерном гојењу, тврде истраживачи, укључујући стрес током студија, изазове у везама, болест, родитељство и употребу различитих лекова. Како се ови поремећаји гомилају, тако се може гомилати и наша тежина, објаснили су истраживачи ситуације које нису довољно узимане у обзир када је анализа гојазности у питању.

Недавна студија сугерише да чак и само пет дана конзумирања искључиво брзе хране може покренути процесе гојазности у вашем телу. Чак и промена климе којој сте изложени такође може утицати на ваш метаболизам.

Иако такви дестабилизујући догађаји укључују и пријатне активности, попут преједања током празничних прослава, ова теорија се такође поклапа са већ утврђеном везом између стреса и гојења.

Повећање кортизола изазвано стресом може потиснути биолошке функције које нису потребне за непосредни опстанак, попут вашег метаболизма. Ово ослобађа вашу крв и енергију за непосредну акцију.

Заузврат, скокови кортизола могу утицати на ниво инсулина, узрокујући пад шећера у крви, изазивајући жељу за слатком храном.

Ово је можда било корисно када смо морали да бежимо од медведа, али не и за врсте сталног стреса које данас вероватније доживљавамо, попут финансијског стреса због растућих трошкова живота.

Професор До и колеге сугеришу да нове технологије, укључујући вештачку интелигенцију, могу да нам помогну да ублажимо ризике током многих животних поремећаја. Али, како истичу, подједнако је важно запамтити да многи фактори доприносе нашој тежини, укључујући и неке који су ван наше контроле.

Због тога, фокусирање на што здравију исхрану и кретање, уместо на саму тежину, може повећати ваше шансе за здравији исход по нашу тежину.

„Ако су поремећаји начина живота главни покретач сезонског гојења, стратегије превенције треба да се фокусирају на ове догађаје“, закључују До и тим и додају: „У случају да се гојење дешава у кратким епизодама, ефикасне интервенције могу захтевати само ретке привремене промене у понашању.“

Чланак је објављен у Journal of Obesity (Међународни часопис о гојазности).

Од 5. маја биће активиран кол центар и број 011 411 9966. на који ће грађани моћи да закажу бесплатно превентивни преглед. Такође, то заказивање биће доступно и на сајту Еуромеланома Србија. Делујмо превентивно, поручују лекари.

„Уколико дијагностикујемо меланом у најранијем стадију, ми то зовемо инцито-меланом, једноставна хируршка интервенција представља једини вид терапије. Управо зато превентивни прегледи су од изузетног значаја, не треба игнорисати промену на кожи.

Значи, уколико приметимо да се младеж мења, нијанси, боје, димензије, треба се одмах јавити дерматологу, а не игнорисати промену. Оно што из личног искуства видимо је да је рана дијагностика од изузетног значаја. Заиста статистика нам говори да све више имамо рано дијагностикованих меланома као и осталих немеланомских карцинома коже", рекао је др Мирослав Динић, начелник Клинике за кожне и полне болести ВМА.

„Пре свега једина потпуна заштита је физичка заштита, то је да будете обучени на сунцу. Са друге стране, фотопротективни кремови имају свој резултат и свој ефекат у заштити коже, али не за неки дуги временски период.

Тако да је најбоље да где год идете и шта год радите, одлазите бели, враћате се бели", каже проф. др Даница Тодоровић, председница Удружења дерматовенеролога Србије.

Зато промене на кожи не игноришите. Одазовите се на преглед, макар једном годишње.

Мирјана Миочиновић је рођена у Београду 23. децембра 1935. године, где је дипломирала на Филолошком факултету, на смеру за Општу књижевност са теоријом књижевности.

Магистрирала 1963, а докторирала 1975. године на Филозофском факултету у Београду са тезом: Позоришне теорије Антонена Артоа.

Радила је у Институту за књижевност и уметност у Београду као асистенткиња од 1964. до 1972. године, потом на Академији за позоришну уметност од 1972. до 1980. као доценткиња, а до 1991. као ванредна професорка Факултета драмских уметности у Београду. Предавала је Историју југословенског позоришта и драме.

У знак протеста против рата у Југославији даје оставку на место редовне професорке Универзитета уметности у Београду и одлази у превремену пензију.

Ауторка је књига: Есеји о драми, Рађање модерне књижевности – Драма, Сурово позориште, Модерна теорија драме, Позориште и гиљотина, Немоћ очигледног.

Превела је са француског и руског језика дела Лотреамона, Антонена Артоа, Жерара Женета, Ан Иберсфелд, Флоранс Дипон, а писала је за Видике, Дело, Књижевност, Сцену, Време и Пешчаник.

Студирала је и на Сорбони и била је чланица Удружења књижевних преводилаца Србије.

Добитница је Стеријине награде за театрологију, Стеријине награде за нарочите заслуге и Ловоровог венца за животно дело коју додељује Позоришни музеј Војводине.

„Нормално, сама се опрасила, ми кад смо дошли, видели, боже, каже муж да се још праси, да их има 25... Кажем, докле још...", прича домаћица Вера.

„Изненадио сам се, а било ми је мило. Прво питање је било, како ћу их одгајити", каже Драган Марчић, и додаје да је до сада имао крмачу са највише 15, 16 прасића.

Ситни су и живахни. Како би их хранили, Драган и Вера устају и ноћу. Додају да је крмача домаће расе.

„Срећа па није хладно, време је топлије, па ћемо дохрањивати...Ветеринар је рекао после седам дана. Десет дана ћемо овако, па после још неку храну. Устајемо ноћу, сваких сат и по, а сада на два. Пребацујемо их, пола тамо, пола овамо...", прича Вера.

Изненађени су и ветеринари. Кажу да ова појава није толико необична за фарме, али јесте за домаћинства  која свиње гаје на традиционалан начин.

„Несвакидашње је и ретко се дешава поготово када је у питању природно парење. На фармама и другим газдинствима где се спроводи вештачко осемењавање, то не мора да буде толико ретко и број прасади је од 18 до 22", рекао је ветеринар Марко Рувидић, и додао да се до сада није сусрео са случајем да крмача добије 25 живорођених прасади.

После седам дана, у леглу код Марчића су 24 прасета. Уз дохрану коју ће почети да има дају, домаћини верују да ће да их отхране.

Др Кат Ледерле је научница за спавање и ауторка књиге Sleep Sense. Истиче да су фактори животног стила током дана обично узрок постуралних проблема ноћу.

„Оно што радите током дана генерално изазива бол и нелагодност која се осећа када спавате у одређеним положајима. Један од најчешћих фактора који доприносе томе је седентарни начин живота, тако да је важно да се редовно крећете током дана."

Здравствени ризици положаја спавања – и како се носити са њима

Спавање на страни

Спавање на боку је најчешћи положај, али постоје здравствене импликације за одређене људе у зависности од тога да ли леже на левој или десној страни.

Препоручује се да труднице и сви који пате од рефлукса киселине или гастроезофагеалне рефлуксне болести (ГЕРБ) или других проблема са цревима спавају на левој страни.

„То је зато што је стомак нижи од вашег једњака“, објашњава овлашћени физиотерапеут, стручњак за спавање и аутор Водича за добар сан, Семи Марго.

Људима са срчаним обољењима се, с друге стране, саветује да покушају да спавају на десној страни како би ублажили притисак на орган. Студије показују да када људи леже на левој страни положај њиховог срца се помера због гравитације. Ово изазива промене у електричној активности срца. Ткива и структуре између плућа држе срце на месту када спавате на десној страни.

Положај у сну такође може утицати на здравље мозга. Током сна, глимфатички систем мозга „пере“ отпадне токсине из мозга. Постоје докази који указују да овај процес боље функционише када спавамо на десној страни.

„То је потенцијално од интереса за људе који имају ризик од деменције или Алцхајмерове или било које врсте неуродегенеративне болести“, каже др Ледерле.

Проблеми са држањем се могу јавити код спавача на боку у зависности од облика тела, како објашњава Марго. „Жене са фигурама у облику пешчаног сата које спавају на меком душеку потонуће у облик банане и то ће проузроковати оптерећење кичме и кукова. Док мушкарци који спавају на боку могу да имају више болова у раменима како старе, а мишићи слабе."

Спавање на боку такође може узроковати боре и опуштање груди јер се кожа на лицу може притиснути на постељину, а гравитација може повући ткиво дојке и истегнути кожу.

Једна студија из 2022. коју су спровели Универзитет у Пекингу и Струковно-технички колеџ Чензоу бавила се односом између положаја спавања и квалитета сна. Користили су флексибилне носиве сензоре за праћење положаја спавања и учесталости окретања.

Закључено је да ће испитаници без поремећаја спавања који више воле да спавају на боку спавати боље од оних који воле да спавају на леђима и да ће већа учесталост окретања током спавања смањити квалитет сна.

Друга студија објављена 2021. бавила се односом између држања у сну, болова у леђима и квалитета сна. Извјештава да положаји у којима је кичма била увијена могу узроковати микрооштећење ткива и грчеве мишића. Студија је упоредила уобичајене положаје као што су спавање на леђима, лежање на боку где се спавач окреће у куку са једном ногом преко друге, лежећи на заштићеној страни (где спавач ставља руку између бутина и пребацује другу руку преко груди и лежећи на стомаку.

Закључено је да иако није познато да ли је држање у сну фактор ризика за акутни почетак или понављајући бол у леђима, учесници са симптомима и укоченошћу ујутру провели су већи део ноћи у положају са уврнутим у куку.

Да би ублажила неке проблеме повезане са спавањем на боку, Марго препоручује коришћење дебелог јастука за поравнање главе и врата са кичмом и постављање јастука између колена како би подржао кукове и смањио оптерећење на доњем делу леђа.

Спавање на леђима

Један од најчешћих здравствених проблема повезаних са спавањем на леђима је апнеја у сну, стање у којем се меко ткиво у задњем делу грла опушта и колапсира дисајне путеве изазивајући хркање и прекид дисања.

Докторка Ледерле објашњава: „Ово има импликације на опште здравље и често иде руку под руку са гојазношћу. То ремети континуитет и квалитет сна. Може довести до умора, што може бити проблем за људе који возе. Постоје и импликације на физичко здравље. Лош квалитет сна повећава ризик од дијабетеса, срчаних болести и других пратећих болести. Врата апнеје у сну отварају сва ова друга стања."

Један од начина да покушате да смањите проблем је спавање у подигнутијем положају.

Међутим, за оне који пате од болова у леђима и врату, спавање на леђима је често најбоља опција.

Марго каже: „Оптимални положај за поравнавање кичме је лежање на леђима са јастуком испод колена да омекша леђа. Овај положај чува природне контуре ваше кичме. Такође може да умањи боре."

Она такође истиче да за оне који не пате од апнеје у сну, спавање на леђима може бити добра позиција у којој можете да се увежбате док старите, јер они који спавају том положају имају мање болова у леђима, а спавање на леђима је такође потребно за постоперативне пацијенте.

Спавање на стомаку

Док спавање на стомаку може смањити хркање јер може помоћи да дисајни путеви буду отворенији од спавања у леђима, то је положај који ће највероватније довести до појачаних болова у врату и леђима.

„Окретање врата у страну оптерећује ваш врат, а спавање на стомаку такође може да вам савије кичму“, објашњава Марго.

„Директан притисак на лице може допринети настанку бора током времена“, додаје.

Да би се ублажио постурални бол, спавачима на стомаку се саветује да користе танак јастук или га уопште немају, како би врат држали у неутралнијем положају и ставили јастук испод карлице како би доњи део леђа био подржан.

Најбољи начини да промените положај спавања

Ако желите да промените уобичајени положај спавања, постепено се тренирајте. На пример, ако желите да пређете из спавача на леђима у спавача на боку, лезите на своју омиљену страну пет минута прве ноћи, а затим се окрените на леђа. Следеће ноћи повећајте на шест минута, затим седам и тако даље. Почните полако и повећавајте све док се не навикнете на положај.

У ком положају да спавате ако имате:

1. Болове у рамену: Спавати на леђима, или на страни која није болна. Ставите велики јастук у висину груди и наслоните руку на њега.
2. Бол у леђима: За оне који спавају на леђима, ставите јастук испод колена или смотани пешкир испод доњег дела леђа. Људи који спавају на боку треба да ставе јастук између колена за додатну подршку – ово је такође добро за људе са боловима у коленима и куковима. Људи који спавају на стомаку треба да ставе јастук испод доњег дела карлице и стомака.
3. Бол у вратном делу: Покушајте да држите врат у неутралном положају. Држите јастук изнад рамена и избегавајте спавање на стомаку.
4. Апнеју у сну: Спавајте на боку или стомаку да бисте избегли колапс језика или ткива у грлу, што утиче на дисање.
5. Рефлукс киселине: Подигните главу јастуцима или подигните узглавље кревета.
6. Бол у пети: Држите стопала и глежњеве у опуштеном положају како бисте помогли код упале дна стопала.

На основу података са сајта World Weather Online,и на основу анализе временских прилика у 300 најнасељенијих градова Европе у периоду од 2009. до 2021. године, направљена је ранг листа градова окупаних сунцем током целе године.

На листи је 30 издвојених градова, 12 је у Шпанији, а 11 у Италији. Неки су у Француској. Подаци потврђују да Шпанија није само земља културног, гастрономског и живописног богатства, већ и идеална дестинација за оне који желе да избегну дане без сунца.

Најсунчанији град у Европи је Картагена, према подацима истраживања интернет платформе за букинг смештаја Холиду, који је анализирао податке World Weather Online-a.

Картагена је лучки град на југу Шпаније, са просечном температуром од 19,1 степен Целзијусових и 283 сунчана сата на месечном нивоу. То је око 3.396 сати годишње.

На другом месту је такође шпански град Аликанте, Малага је на трећем, Мурсија на четвртом, Гранада на петом, следе Севиља, Кордоба, Мадрид, а не заостају ни италијански градови.

Два града који не припадају Шпанији, а нашла су се на листи најсунчанијих градова су италијански град Катања, који се налази на шестом месту и француски град Марсељ, који је на деветом месту.

„Милеј је за папу рекао да је сатана на земљи, а сада ће опрати своју савест тиме што ће доћи на сахрану. Ми желимо да се сећамо папе због свих промена које је увео у цркви, али и да критикујемо нашу владу”, каже један верник.

Милеј не само што ће бити присутан на сахрани већ ће бити на почасном месту јер је и папа био из Аргентине, а поред њега ће седети председник Италије Серђо Матарела и премијерка Ђорђа Мелони, онда и други председници држава.

Слично се може рећи и за америчког председника Трампа, који себе дефинише као хришћанина „без припадности иједној посебној вери”, али веома блиског јеванђелистима, јер никада Ватикан и Бела кућа нису били толико удаљени као за време Трампове владавине.

Долази и велики католик Џо Бајден и председник Обама, иако је протестант. Наиме папа и Трамп су имали потпуно опречне идеје о мигрантима, клими и капитализму и није тајна да Трамп врши притисак да се изабере папа који неће наставити Бергољовим стопама.

Познати италијански улични уметник Лаика аутор је графита у Вија Николо Пиколомини, на коме се види папа како посматра званице са неба и пита се ко их је позвао. Пишу имена Трампа, Милеја, Урсуле фон дер Лајен, италијанског министра за саобраћај Матеа Салвинија и министра унутрашњих послова Пјантедозија, јер сматра да би они, што се папе тиче, били „персоне нон грата”.

„Ово је први пут да сликам папу јер црква ми није блиска нарочито када се ради о људским правима. Али не могу да негирам да је папа Фрања велику пажњу посвећивао мигрантима, масакру Палестинаца у Гази и био је против наоружавања Европе тражећи мир. Мислим да би он, да може, радо рекао особама са листе да нису пожељни”, изјавила је Лаика за медије.

Та пооштрена правила Министарства здравља у области акушерства изазивају жестоке полемике у Турској већ данима.

Царски резови и даље веома распрострањени

Извори блиски влади тврде да је број царских резова ионако у опадању, иако тај аргумент није поткрепљен статистикама. У стварности, број царских резова у Турској далеко премашује европски и просек ОЕЦД. У 2017. години, Турска је била на врху глобалне статистике. Према подацима ОЕЦД-а, тај проценат је 2018. износио 51,9 одсто, док је 2022. порастао на чак 57,2 одсто.

У Европи је тај тренд много умеренији: у земљама попут Шведске, Холандије и Француске проценат царских резова порастао је само незнатно. Европски принцип гласи: царски рез само када је медицински неопходан и увек у дијалогу између лекара и породиља. Европски суд за људска права такође позива на строге стандарде када се ограничава избор начина рођења – како би се заштитило право на одлучивање о сопственом телу.

„Најмање троје деце“ – природним путем

Док се многе земље залажу за веће право жена на одлучивање, Турска иде супротним путем. Исламско-конзервативна влада под председником Реџепом Тајипом Ердоганом изазива бурне реакције овом новом иницијативом. Већ више од 23 године спроводи такозвану „породично оријентисану“ политику, коју многе феминисткиње критикују као мизогину.

Још 2008. године Ердоган је позвао турске жене да „имају најмање троје деце“, што је тада, као и данас, изазвало велике полемике. Циљ је, према речима шефа државе, супротстављање демографским променама и старењу становништва. Ердоган је 2012. године такође изјавио:

„Желимо да подигнемо религиозну омладину“, и од тада је више пута поновио тај циљ. Прокламовањем 2025. као „Године породице“, влада сада жели да стави традиционалне исламске вредности у средиште своје породичне политике и да породицу промовише као темељ друштва.

„Напустите већ једном нашу спаваћу собу!“

Организације за права жена оштро критикују ту уредбу. „Дебата о царском резу води се мизогиним дискурсом и мерама које имају за циљ да окриве жене и да преузму контролу над њиховим телима. Приступ који жене приморава да рађају и прописује им какве мајке треба да буду представља напад на њихово право да саме одлучују о свом телу, плодности и животу. Улога државе није да женама прописује како ће се порађати“, поручују из организације за права жена „Љубичасти кров“ ((Mor Çatı) у разговору за Дојче Веле.

Чанан Гулу, председница Федерације женских удружења Турске (ТКДФ), сматра да ова уредба представља јасно кршење турског устава, међународних конвенција и основних људских права. „Устав сваком људском бићу гарантује право на живот, као и заштиту и развој његовог физичког и психичког интегритета“, наводи Гулу у свом саопштењу за јавност.

Уплитање у одлуку о начину порођаја је директан напад на телесну самосталност жена и њихово право на здравље. „Принудно мајчинство, принудни порођаји, забране царског реза – све то дубоко задире у право жена на самоопредељење. Бранићемо право жена на телесну аутономију.“

Својом критиком, Гулу се придружује све већем броју гласова из цивилног друштва и женског покрета који на владину здравствену политику гледају као на идеолошки мотивисану интервенцију. Држава гледа на жене као на „машине за рађање“, каже она, и захтева: „Доста је – изађите већ једном из наше спаваће собе!“

Оштра критика и од стране опозиције

И опозициона CHP диже узбуну. Ајлин Назлиака, потпредседница странке задужена за породичну и социјалну политику, упозорава на последице по жене у руралним подручјима: „У многим окрузима и селима медицински центри су једини приступ основној здравственој заштити. Ако тамо више не буду могући планирани царски резови, то је огроман корак уназад за безбедност трудница.“

Њено упозорење је јасно: „Та одлука угрожава не само слободе, већ и животе. Одлуку о начину порођаја доноси жена заједно са својим лекаром. Руке даље од тела жена!“ 

Сви, предвиђа „Мајкрософт“, ће постати шефови агентима.

„Како се агенти буду придруживали радној снази, видећемо успон шефа агената – некога ко гради, делегира и управља агенте како би појачао њихов утицај и преузима контролу над својом каријером у доба вештачке интелигенције“, наводи Џаред Спатаро, један од челника „Мајкрософта“.

„Од управног одбора па до свих осталих делова фирми, сваки радник ће морати да размишља као извршни директор стартапа са агентима на располагању“, додаје Спатаро.

„Мајкрософт“, који је један од главних финансијера фирме "OpenAI" творца ChatGPT-а, очекује да свака пословна организација у наредних пет година постане „гранична фирма“. Сматрају да ће ти пословни ентитети бити „значајно другачији“ од данашњих и биће организовани око „интелигенције на захтев“.

„Ове компаније расту брже, функционишу агилније и брже стварају вредност“, навела је компанија.

Очекују и да ће се појава класе шефова вештачке интелигенције десити у три фазе.

Прва, сваки запослени ће имати виртуелног асистента. Онда ће се агенти вештачке интелигенције придруживати тимовима као „дигиталне колеге“ и радити специфичне задатке.

Коначно, људи ће одређивати смернице и задатке за ове агенте који ће онда аутономно завршавати посао, а њихови шефови ће их надгледати по потреби.

На примери улоге радника у ланцу снабдевања, „Мајкрософт“ каже да ће агенти моћи да обављају све логистичке задатке, док људи воде систем и управљају односима са добављачима.

На програму су бајковите свите из балета Петра Иљича Чајковског и увертира-фантазија Ромео и Јулија.

Улазнице у продаји на благајни Коларчеве задужбине и онлајн.