Нова студија открила је да алкохол не делује само на неуроне, већ утиче и на имуне ћелије мозга познате као микроглија. Истраживачи су утврдили да изложеност алкохолу покреће процес у којем ове ћелије разграђују ванћелијски матрикс, структурну мрежу молекула која пружа потпору можданим ћелијама.

„Годинама су се ефекти алкохола на мозак углавном посматрали кроз призму неурона, и то с добрим разлогом: алкохол делује директно на рецепторе неурона“, каже неуронаучник Димитриос Давалос из клинике Кливленд, један од водећих аутора студије и додаје: „Праћењем микроглије у реалном времену успели смо да видимо да ове ћелије не реагују само на оштећења. Оне непосредно доприносе штетним променама које алкохол изазива у мозгу.“

Микроглија мења облик и активност већ сат времена после излагања алкохолу

Микроглија је саставни део имуног система мозга. Ове специјализоване ћелије непрекидно надгледају стање можданог ткива, откривају потенцијалне претње, уклањају мртве ћелије и оштећено ткиво и учествују у уклањању сувишних веза између неурона.

Да би испитали како алкохол утиче на активност микроглије, истраживачи су користили модел мишева изложених великим количинама алкохола. Модел је осмишљен тако да опонаша ефекте опијања и конзумирања великих количина алкохола у кратком периоду.

У експериментима су мишеви добијали етанол оралним путем, односно на уста, или су им даване поновљене дозе током узастопних дана. Истраживачи су затим пратили дејство алкохола на микроглију и неуроне код живих животиња, користећи двофотонску микроскопију и друге технике снимања.

Резултати су показали да су се облик и активност микроглије значајно променили већ приближно сат времена након давања алкохола, пре него што је наступио врхунац његовог седативног дејства.

Продужеци који се шире из тела ових ћелија постали су малобројнији и краћи, док се смањивала и површина коју су могле да надгледају. Промене су биле израженије након поновљеног излагања алкохолу.

Истраживачи су такође приметили да микроглија оштећује ванћелијски матрикс, мрежу структурних молекула која подржава мождане ћелије и помаже у одржавању стабилне комуникације између неурона.

Код мишева којима је даван алкохол, микроглија је почела да обухвата и разграђује делове ове мреже, чиме је нарушавала њену структуру и слабила потпору можданим ћелијама.

Према тумачењу истраживача, тај процес доводи до губитка синаптичких веза, што доприноси поремећајима у функционисању неурона, а могуће је да учествује и у настанку неких седативних ефеката алкохола.

Променом активности микроглије смањена су оштећења мозга

У посебном експерименту истраживачи су користили генетски модификоване мишеве код којих су онемогућили деловање протеина МиД88 у микроглији. Овај протеин има важну улогу у активирању имунских реакција.

Код животиња са утишаним геном за МиД88, излагање алкохолу довело је до знатно мањег оштећења неурона, мање изражених промена облика и активности микроглије и слабијег седативног дејства.

У одвојеним испитивањима, истраживачи су код ових генетски модификованих мишева помоћу ензима разградили ванћелијски матрикс. Када су животиње потом добиле алкохол, поново су се јавили губитак синаптичких веза, поремећаји моторичких способности и седативно дејство.

Према истраживачима, овај резултат указује на то да нарушавање ванћелијског матрикса није само последица дејства алкохола већ и један од кључних процеса који непосредно доприносе неким његовим штетним ефектима на мозак.

Иако су главни налази добијени у експериментима на мишевима, истраживачи су анализирали и мождано ткиво шест преминулих особа које су имале поремећај употребе алкохола. У поређењу са контролним узорцима, уочени су знаци нарушавања ванћелијског матрикса.

Овај налаз указује на могућност да се сличан облик оштећења мозга, подстакнут активношћу микроглије, јавља и код људи који прекомерно конзумирају алкохол. Ипак, резултати анализе малог броја људских узорака сами по себи не могу да потврде да се исти механизам одвија на исти начин код људи као код мишева.

МиД88 као могућа мета будућих терапија

Налази би могли да помогну научницима да пронађу нове начине за спречавање или ограничавање оштећења мозга повезаних са алкохолом. Протеин МиД88 представља једну од могућих мета за будућа истраживања, јер је његово онемогућавање код мишева било повезано са смањеним оштећењима.

Истраживачи сматрају да би овај механизам могао да буде важан и за разумевање дејства других супстанци, као и неких неуролошких обољења.

„Открили смо специфичан неуроимунски пут који алкохол активира, али је могуће да и друге супстанце могу да покрену исти механизам. Моја лабораторија истражује како можемо да делујемо на микроглију или заштитимо ванћелијски матрикс мозга како бисмо спречили или ограничили оштећења мозга изазвана употребом психоактивних супстанци, а можда и другим неуролошким обољењима", каже Давалос.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Immunity.

Објашњавајући зашто себе и даље сматра Југословеном, а не југоносталгичаром, Ристић је истакао да је реч о личном опредељењу и уверењу да људи различитих националности, језика, историја и вероисповести могу да живе заједно.

„Југословени су људи који живе у једном простору, једном свету, који су одани једном начину живота и, коначно, могућности да се живи заједно“, навео је Ристић.

Према његовим речима, управо је то била идеја којом се бавио кроз позориште и деловање Културно-просветне групе театар (КПГТ), окупљајући уметнике из различитих делова некадашње Југославије.

Ристић сматра да су на распад земље утицале и међународне околности после пада Берлинског зида и уједињења Немачке, али и политички сукоби унутар Југославије. Као главне унутрашње факторе издвојио је Савез комуниста Југославије и Југословенску народну армију, тврдећи да су републичка партијска руководства постепено напуштала заједничку политику и окретала се сопственим интересима.

Политика као судбина

Говорећи о својој генерацији, Ристић је подсетио на студентске демонстрације 1968. године, у којима је и сам учествовао. Одбацио је тумачење да су се студенти борили против социјализма, истичући да су се, напротив, супротстављали одступању партије од њених прокламованих идеала.

„Ми смо били фундаменталисти левичари“, рекао је Ристић, објашњавајући да су се студенти залагали за равноправније друштво и против привилегија политичке елите и онога што су називали „црвеном буржоазијом“.

Ристић је рекао да његова генерација није политику посматрала само као борбу за власт, већ као нешто што непосредно одређује живот људи.

„Ми нисмо били политичари, али политику смо схватили као судбину, као нешто што се догађа свима“, навео је он.

„Буба у уху“ и позориште као простор слободе

Говорећи о својој каријери, Ристић се присетио почетака, студентских дана и представе Буба у уху Жоржа Фејдоа, која је обележила његов редитељски пут и постала једна од најдуговечнијих представа у историји Југословенског драмског позоришта.

Како је објаснио, представу је изабрао на предлог Маријана Ловрића, који му је помогао да заврши студије режије. Иако је у почетку био изненађен избором комедије, убрзо је схватио њен потенцијал.

Ристић је говорио и о проблемима са којима се суочавао у Београду после представе „Буба у уху“, као и о забранама других његових пројеката. Навео је да му је било онемогућено да ради у престоници, због чега је наставио каријеру у Љубљани, Суботици, Сплиту и Загребу.

Посебно место у његовом сећању заузима поставка Хамлета у Сплиту, настала у време када је Јосип Броз Тито био тешко болестан, а политичка будућност Југославије све неизвеснија.

Ристић је објаснио да је Шекспирову драму поставио тако да прича о данској краљевској породици постане и прича о земљи чији је владар умро, док се на њеним границама налазе стране силе.

У представи је централна, Титова ложа остала празна, а у тренутку када Хамлет разговара са духом оца, осветљена је зеленим светлом. На тај начин, како је описао, позоришна сцена добила је снажну политичку симболику.

У Атеље 212 не долази да дисциплинује глумце

Ристић се осврнуо и на свој ангажман у Атељеу 212, истичући да је за то позориште везан дугогодишњим радом и односима са људима који су га стварали, међу којима су Мира Траиловић и Бојан Ступица.

Поводом коментара о његовом повратку у позориште, нагласио је да није дошао да дисциплинује глумце, већ да помогне запосленима и заштити институцију.

„Ја не долазим да дисциплинујем глумце, ја долазим да дисциплинујем власт“, рекао је Ристић.

Упозорио је да би, уколико се настави притисак на факултете, позоришта и школе, држава могла да покуша да укида постојеће установе и оснива нове.

„Мој задатак је да то некако спречим, да то зауставим, да се то не деси“, поручио је, додајући да настоји да се запосленима у Атељеу 212 обезбеде бољи услови за рад.

Од позоришта до политике

Током разговора, Ристић је говорио и о свом политичком ангажману, укључујући улогу у Југословенској левици (ЈУЛ), као и о околностима у којима су се уметници и интелектуалци окупљали око идеје заједничког југословенског културног простора.

Објаснио је да су његови политички контакти и ангажмани били повезани са уверењем да се заједнички живот мора бранити и да култура може да повеже људе које политика раздваја.

Говорећи о Петеру Хандкеу, са којим је близак, Ристић је навео да су се последњи пут видели током претходног лета. Оценио је да се према појединим уметницима у Београду односи са уважавањем у јавности, али да њихова дела нису довољно присутна у културном животу.

Ристић је током разговора више пута нагласио да позориште за њега никада није било одвојено од друштва и политике. Његов уметнички рад, од Бубе у уху до Хамлета и пројеката КПГТ-а, обележило је настојање да сцену претвори у простор у коме се преиспитују односи моћи, слобода и могућност заједничког живота.

Пре повратка вукова, ренџери су често могли да предвиде када и на којим местима ће се срне појављивати у шуми. Међутим, сада те животиње користе шире подручје за исхрану и чешће су активне у вечерњим и ноћним сатима.

„И јелени су постали опрезнији, а њихова младунчад ређе сисају”, изјавио је Флорис Лејсијус, председник Удружења за заштиту јелена.

Дивље свиње су, у међувремену, почеле да се крећу у већим групама. Забележени су и случајеви у којима веће свиње нападају вукове који покушавају да им отму младунчад.

Истраживање је показало и да дивље свиње понекад траже заштиту у близини крупнијих биљоједа, попут шкотског високог говеда.

Ерик Кофеман из организације FBE Gelderland задужене за управљање дивљим животињама и координацију лова рекао је да је због таквог понашања постало теже ловити дивље свиње.

„Сада, када се дивље свиње крећу у већим групама, понекад је могуће одстрелити само једну током вечери. После пуцња све остале нестану", рекао је Кофеман за НОС.

Резултати истраживања указују на то да присуство великих предатора не утиче само на бројност других животиња већ и на њихове свакодневне навике, кретање и начин на који проналазе храну и заштиту.

Осамнаест филмова за децу различитих узраста, од узбудљивих детективских прича до авантура у џунгли, чини програм 22. Кидс феста, који се одржава од 17. до 24. октобра у биоскопима широм Србије.

Овогодишње издање фестивала доноси остварења из Јапана, Канаде и различитих европских земаља, међу којима су Француска, Белгија, Чешка, Словачка, Хрватска и Србија. Поред забаве, филмови отварају и важне теме о одрастању, прихватању различитости и разумевању других.

Теодора Лепојевић из организације фестивала и Марко Кон, који је учествовао у синхронизацији већине филмова на овогодишњем Кидс фесту, истакли су да је циљ да свако дете у програму пронађе причу блиску себи.

„Биоскоп по твојој мери“ овогодишњи је фестивалски слоган, који наглашава да је биоскоп место за свако дете, без обзира на његова интересовања, искуства или особености.

„Ове године имамо додатну врсту инклузивности, јер филмови доносе различите теме и проблеме са којима се деца сусрећу током одрастања. Желели смо да поручимо да је биоскоп заиста место за свакога“, објаснила је Теодора Лепојевић.

Међу филмовима који се издвајају је „Главоња“, прича о Алиси која креће у авантуру са својим братом који има аутизам. Ту је и анимирани филм „Гвоздени дечак“, који се бави искуством аутора са проблемима равнотеже, као и друга остварења која на различите начине говоре о изазовима одрастања.

Намера организатора је да деца кроз филмове препознају сопствена искуства, али и да боље разумеју људе који се од њих разликују.

Синхронизација је глумачки посао који захтева много труда

Марко Кон, који је учествовао у синхронизацији филмова на фестивалу, објаснио је да тај посао подразумева много више од пуког изговарања преведених реплика.

„То је једна врста извођачке уметности, занат који се усавршава годинама. Није једноставно, јер морамо да пратимо оригинални лик и да његову емоцију пренесемо што верније на наш језик, уз поштовање броја слогова и других ограничења. Није лако, али јесте забавно“, рекао је Кон.

Он је посебно истакао значај фестивала, који публици омогућава да погледа остварења која ређе стижу на домаће биоскопско тржиште и која често немају маркетиншку подршку какву добијају велики филмски хитови.

Према његовим речима, реч је о изузетно квалитетним и маштовитим филмовима који могу да буду повод за разговор родитеља и деце и дуго након изласка из биоскопске сале.

Поред филмског програма, Кидс фест доноси и едукативне садржаје. За 24. октобар у МТС дворани у Београду најављене су две бесплатне радионице, намењене најмлађој публици.

Овогодишњи Кидс фест тако спаја филмску забаву, учење и разговор о различитости, уз поруку да за свако дете постоји прича у којој може да препозна себе.

За Оливеру Јовановић, која је годинама ишла на дијализу, трансплантација бубрега значила је повратак свакодневици која је раније била ограничена болешћу и лечењем.

„Из дана у дан изненади ме нека обична, свакодневна ствар. Вратим филм и кажем: Боже, пре годину дана у ово време то нисам могла. Сада то обавим и наставим даље, па урадим још три ствари у исто време“, каже Јовановићева.

Посебно издваја прво право летовање без ранијих ограничења, планирања и неизвесности које је носила дијализа: „Спакујем лекове, узмем карту и уживам. То је једна врста слободе која без тог једног важног 'да' не би била могућа“.

За њу је сваки дан после трансплантације важан, баш као и тренутак када је стигао позив који јој је променио живот. Зато своје искуство користи да подстакне друге да се више информишу о донирању органа и разговарају са својим ближњима.

Једно „да“ може да спаси више живота

Према подацима изнетим у емисији, у Србији је ове године до тренутка разговора обављено 99 трансплантација ткива и органа, док их је претходне године било 102. Двадесет пет породица дало је сагласност за донирање органа преминулог члана, док је 17 породица одбило.

Управо су одлуке породица, наглашава др Саша Кнежевић, пресудне за могућност да се помогне пацијентима који чекају на трансплантацију: „То је тренутак када породица која је доживела трагедију одлучује да ли ће продужити или, нажалост, ускратити неке животе који су на листи чекања. Ми као лекари смо у тим тренуцима изгубили један живот и морамо да наставимо да се боримо за све ове људе који имају шансу“.

Како истиче, здравствени систем има капацитете за знатно већи број трансплантација, али без доступних органа лекари не могу да помогну свима којима је то потребно.

„Да је и ових 17 породица дало позитиван одговор, сигурно бисмо помогли, спасили и омогућили бољи и лепши живот за више од 50 пацијената, а многе бисмо вратили породицама и друштву“, наводи Кнежевић.

Према његовим речима, предрасуде и заблуде о донирању органа и даље представљају препреку, а једна од њих односи се на страх да ће тело преминуле особе бити нарушено.

„Крајње је време да разумемо и превазиђемо све наше предрасуде и схватимо да је то нешто сасвим нормално. И медицина, и религија, и сви други друштвени ставови морају да делују заједно да живот победи“, поручује Кнежевић. Он наглашава да се потреба за трансплантацијом може појавити у било којој породици.

„Више од 20 пута је већа шанса да вам затреба орган него да будете потенцијални донор. Увек наглашавам да само добро лечени пацијенти могу бити потенцијални донори“, каже Кнежевић.

Трансплантација је више од медицине

И после 15 година рада са пацијентима којима је потребна трансплантација, Кнежевић каже да га ова тема и даље дубоко погађа. „То је једна нова нада и излазак из таме, као да видимо нову светлост. Захваљујући доброчинству и одлуци породице која у тренутку сопствене трагедије види даље од ње, рађају се нови животи. То је заиста више од медицине“, истиче.

Управо зато је, сматра, важно да се о донирању органа говори и ван здравствених установа, да се грађани информишу, а породице о овој теми разговарају пре него што се нађу у ситуацији у којој морају да донесу тешку одлуку.

Јовановићева се слаже да разговор може да помогне људима да боље разумеју ову област и преиспитају сопствене ставове.

„Разговарајте са вама драгим особама да бисте се боље упознали са целом темом и изградили или променили своје ставове. Тако сутра можете да помогнете себи, неком свом блиском или неком непознатом“, поручује она.

Све мање деце на листи чекања за трансплантацију бубрега

Према подацима изнетим у емисији, на листи чекања за трансплантацију бубрега налазило се 396 пацијената. Посебно охрабрује напредак у лечењу деце којој је потребан нови орган.

Ове године обављено је осам трансплантација бубрега код деце, а на листи чекања за ову врсту трансплантације остала су два малолетна пацијента.

Јовановићева напомиње да део деце која су на дијализи још није испунио услове за трансплантацију или има придружене болести које утичу на могућност да добију нови орган.

Кнежевић оцењује да су резултати у овој области охрабрујући и да је велики број деце добио прилику за бољи живот: „Деца су ове године имала среће да им је одговарала типизација и да су добила органе. Пуно нам је срце. Преминули пацијенти наставили су своје животе у телима те деце и побољшали њихов квалитет живота“, каже, захваљујући породицама које су у тренутку велике трагедије смогле снаге да помогну другима.

Разговор који може да промени нечију судбину

Удружење „Заједно за нови живот“ наставља да пружа подршку пацијентима којима је потребна трансплантација, али и онима који су већ добили нови орган. Чланови удружења недавно су обележили и десет година од трансплантације јетре Младену, што је, како истиче Јовановићева, још један повод за наду.

Поводом Европске недеље донора и обележавања 20 година Савеза бубрежних пацијената, саговорници су поново указали на значај информисања јавности и подршке грађана програму трансплантације.

Према речима др Кнежевића, када породица изгуби најмилијег, њена одлука може да пружи прилику за живот људима који чекају на трансплантацију.

„Када доживите ту трагедију, у вашим рукама је одлука да ли ћете спасити нечији живот. Немојте оклевати, продужите га“, поручује Кнежевић. Јер иза сваког броја на листи чекања налази се човек, породица и живот који може да добије нову шансу.

Управо су такви судари довели до настанка неких од највећих и највиших планина на свету, укључујући Монт Еверест и његове суседе у Хималајима. Ипак, питање да ли је током Земљине геолошке прошлости постојао врх виши од Евереста, који се уздиже 8.849 метара изнад нивоа мора, и даље остаје без коначног одговора.

Изгубљене планине из давне прошлости

Геолози немају довољно детаљне податке да би могли прецизно да одреде који је врх био највиши пре неколико стотина милиона година. Како је за часопис „Лајв сајенс“ објаснио Алан Колинс, професор геологије на Универзитету у Аделејду у Аустралији, научници вероватно никада неће моћи да реконструишу прошлост са толиким степеном прецизности.

Ипак, постоје геолошки трагови који указују на некадашњу величину древних планинских масива. Они се налазе у остацима стена и седиментима сачуваним унутар Земљине коре. Њиховим проучавањем научници покушавају да утврде колико дубоко су се некада простирали корени планина, што им омогућава да процене колико су високи могли бити њихови врхови.

Планине су, заправо, делови континенталне коре који су потиснути навише када се тектонске плоче полако сударају. Међутим, оно што видимо изнад површине представља само мали део њихове укупне структуре. Чак су и највиши врхови, попут Евереста, повезани са дубоким коренима који се протежу кроз Земљину кору.

Док се током судара тектонских плоча делови коре издижу и формирају планине, други делови бивају потиснути дубоко испод површине. Алан Колинс и Зији Жу, геохемичарка са Универзитета Кертин у Аустралији, упоређују планине са сантама леда: само један њихов део види се изнад површине, док се остатак налази испод ње.

Према Жу, могуће је претпоставити да су највеће планине постојале на местима на којима су се формирали веома дубоки корени унутар Земљине коре.

Колико високо планине могу да се уздигну?

Пример Хималаја показује колико дубоко сеже грађа великих планинских ланаца. Геолози процењују да стуб Земљине коре испод Хималаја досеже дубину од приближно 80 километара.

У поређењу са том дубином, висина Монт Евереста од око 8.849 метара представља највише приближно 14 одсто укупне дебљине стеновите структуре којој припада.

Овакав однос указује на то да постоји физичко ограничење висине планина. Када би се превише уздигле, њихова маса постала би толико велика да би сопствена тежина почела да угрожава њихову стабилност и довела до урушавања.

Хималаји су почели да се формирају пре приближно 50 до 40 милиона година, када су се судариле Индијска и Евроазијска континентална плоча. У геолошком смислу, то је релативно млад планински ланац, што је један од разлога због којих су његови врхови и даље толико високи.

Високе и стрме планине временом се брзо троше под утицајем ерозије. Ипак, Хималаји и даље расту јер се Индијска и Евроазијска плоча настављају сударати.

Слични судари континената догађали су се много пута током Земљине историје. Неки од њих створили су планинске системе чији остаци и данас пружају трагове о некадашњим размерама тих геолошких структура.

Трансгондвански суперпланински ланац

Један од најважнијих кандидата за некадашњи највећи планински систем на Земљи јесте древни Трансгондвански суперпланински ланац, који је почео да се формира пре приближно 650 милиона година.

Настао је током судара континената који су обухватали области данашње Африке, Јужне Америке, Арабије, Индије, Аустралије и Антарктика. Њиховим спајањем формиран је суперконтинент Гондвана.

Иако се Гондвана касније распала, геолошки остаци некадашњег планинског ланца могу се пронаћи на подручју јужне Индије, Шри Ланке, Танзаније и Кеније.

Према Алану Колинсу, овај планински систем могао је бити чак три пута дужи од данашњих Хималаја. Стене које се данас могу пронаћи у тим областима некада су се налазиле при самом дну огромног планинског појаса.

Проучавање тих стена открива и колико је дубоко сезала некадашња Земљина кора. На појединим местима пронађени су делови који се протежу до дубине од око 30 километара, иако је од њиховог настанка прошло приближно пола милијарде година, током којих је ерозија непрекидно мењала површину.

Колинс сматра да су се ти делови у једном тренутку налазили приближно на половини стубова Земљине коре чија је укупна дубина достизала око 60 километара.

То значи да су планине које су се уздизале изнад такве основе могле достићи висину упоредиву са Монт Еверестом.

У Хималајима се највиши врхови налазе око обода Тибетанске висоравни, која има просечну надморску висину од приближно шест километара и представља највишу велику висораван на планети.

Према Колинсу, слична висораван можда је постојала и у подручју данашњег јужног Мадагаскара, у оквиру Трансгондванског планинског система. У том случају, њен обод могао је да се протеже кроз источни Мадагаскар, јужну Индију и источни део Антарктика.

Гренвилски планински систем и суперконтинент Родинија

Још један могући кандидат за највеће планине у историји Земље јесте планински систем настао током Гренвилске орогенезе, процеса изградње планина који је пратио формирање суперконтинента Родиније, почев од пре приближно 1,3 милијарде година.

Остаци овог древног планинског система данас се могу пронаћи на подручју југоисточног Онтарија у Канади и северозападног Вермонта у Сједињеним Америчким Државама.

Међутим, о овом некадашњем планинском ланцу зна се мање него о неким другим древним геолошким структурама. Према Колинсу, поједини научници сматрају да његове планине вероватно нису достизале висину Хималаја или Трансгондванског суперпланинског ланца.

Трагови још старијих џиновских планина

Истраживања се протежу и даље у прошлост, до времена када је, пре приближно две милијарде година, настајао суперконтинент Нуна, познат и под називом Колумбија.

Формирање овог древног континенталног склопа такође је оставило трагове постојања изузетно великих планина. У истраживању које је спровела Зији Жу анализиран је састав кристала циркона сачуваних у Земљиној кори испод остатака овог несталог планинског система. Резултати су пружили доказе који подржавају постојање некадашњег суперпланинског ланца.

Што научници више залазе у далеку геолошку прошлост, то је теже поуздано реконструисати изглед Земљине површине.

У ранијим периодима историје планете, када је Земља била топлија, планине вероватно нису могле да достигну толику висину као данас. Разлог је то што топлија Земљина кора може да издржи мању тежину, како је објаснио Колинс.

Стабилне континенталне плоче и стене почеле су да се формирају пре приближно четири милијарде година, док је за настанак великих континената било потребно још неколико стотина милиона година.

Да ли је Монт Еверест заиста највиша планина која је постојала?

Према досадашњим сазнањима, планински системи повезани са суперконтинентима Нуном и Гондваном, као и данашњи Хималаји, представљају најважније кандидате за највеће планине које су постојале на Земљи.

Ипак, научници за сада не могу поуздано да утврде који је од тих древних планинских система био највиши, нити да одреде тачан положај и висину његовог највишег врха.

Геолошки остаци указују на то да су у далекој прошлости постојали огромни планински ланци, чије су размере могле бити упоредиве са Хималајима или веће од њих. Међутим, због ерозије, промена у Земљиној кори и недостатка довољно прецизних података, утврђивање њихове некадашње максималне висине остаје изузетно тешко.

Како је истакла Зији Жу, питање о томе да ли је икада постојала планина виша од Монт Евереста и даље је отворено.

Драги камен од девет карата, у облику крушке, познат као „Гран Конде“, украден је током ноћне пљачке дворца Шантији у октобру 1926. године, након чега је сакривен у издубљену јабуку.

Дијамант, један од ретких краљевских драгуља који су преживели Француску револуцију, пронађен је неколико недеља касније, када је гладна собарица у хотелу у којем су лопови одсели загризла јабуку.

Дијамант ће поново бити изложен у Музеју Конде, у дворцу Шантији, где ће посетиоци моћи да га виде до 3. јануара.

Директор музеја Матје Делдик изјавио је да, иако прича о јабуци може звучати невероватно, о њој су у то време опширно извештавале новине.

Делдик се суочио и са питањима да ли би изложба могла да представља изазивање судбине, посебно имајући у виду низ пљачки европских културних институција током протеклих 12 месеци, укључујући и дрску крађу накита усред дана из париског музеја Лувр.

Иако није желео да открије Си-Ен-Ену на коју је суму дијамант осигуран, истакао је да су спроведена опсежна научна истраживања његових својстава, захваљујући којима је могуће недвосмислено утврдити његов идентитет.

Резултати тих анализа, као и до сада необјављена архивска грађа о историји дијаманта и његовој крађи, део су изложбе, саопштио је музеј.

Природни ружичасти дијаманти изузетно су ретки и често се продају за десетине милиона долара. Према подацима аукцијске куће „Сотбис“, највиша цена икада постигнута за један ружичасти дијамант на аукцији износила је 71,2 милиона долара 2017. године.

Тачно порекло дијаманта „Гран Конде“ и даље је непознато.

Први пут се помиње 1740. године, у попису имовине Луја Анрија де Бурбона, принца од Кондеа, који је састављен након његове смрти, саопштио је дворац Шантији.

Дијамант је потом постао део колекције краљице Марије Амелије од Бурбон-Сицилије, супруге француског краља Луја Филипа Првог, а затим је прешао у власништво њеног сина, принца Анрија Орлеанског, војводе од Омала.

Он је дијамант завештао Француском институту, који је данас власник дворца Шантији, удаљеног 50 километара северно од Париза, заједно са хиљадама уметничких дела и рукописа који су постали део збирке Музеја Конде.

Иако смех обично повезујемо са забавом и осећајем да је нешто смешно, он се заправо најчешће јавља из других, друштвених разлога. На пример, 30 пута је већа вероватноћа да ћете се смејати када сте у нечијем друштву него када сте сами. А смејаћете се још више ако особу са којом сте познајете и ако вам је драга.

Највећи део смеха јавља се током разговора, када људи могу да се „заразе“ смехом других. Истраживања показују да, када видимо или чујемо некога како се смеје, то готово аутоматски може да изазове смех и код нас, чиме се подстиче друштвено повезивање.

Често се смејемо како бисмо показали слагање и разумевање, али и учврстили пријатељство – на пример, присећајући се заједничких доживљаја. Смејемо се и да бисмо ублажили стрес.

Овај уобичајени смех током разговора јавља се у просеку око шест пута на сваких десет минута разговора. Кратак је, нижег тона и обично брзо почиње и престаје.

Ова врста смеха, коју називамо вољним смехом, разликује се од неконтролисаног смеха који нас потпуно савлада и који не можемо да зауставимо. Такав, невољни смех траје дуже, вишег је тона и праћен је необичним пискавим звуцима и звиждуцима.

У најновијем истраживању др Софије Скот, професорке когнитивне психологије на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу и њеног тима, истражује се да ли ове две различите врсте смеха можда потичу из потпуно различитих система у мозгу.

Није све тако једноставно

Када покушамо да разумемо мождане мреже које омогућавају настанак смеха, ствари врло брзо постају компликоване, напомиње проф. Скот.

За почетак, људи се много померају док се смеју. То може да представља проблем за технике снимања мозга, као што је функционална магнетна резонанца (фМРИ). Такође, изузетно је тешко навести људе да се природно смеју у лабораторијским условима.

Још један проблем је то што изгледа да су различити делови мозга повезани са смехом. Један од чланова истраживачког тима сарађивао је са одељењем за хируршко лечење епилепсије у болници Нигуарда у Милану, где се код пацијената са епилепсијом отпорном на лекове у клиничке сврхе примењује електрична стимулација мозга. Електрична стимулација је изузетно прецизна и на њу не утичу покрети.

Обично, ако се стимулише моторички систем, пацијент ће се померити. Ако се стимулише визуелни систем, пацијент може да доживи халуцинације. А ако се стимулише слушни систем, чуће звукове. Међутим, постоји пет или шест подручја мозга чија стимулација код пацијента изазива гласан смех. Зашто је то тако?

Истраживачи су анализирали сва истраживања електричне стимулације мозга у којима је код људи изазван смех, као и то како су се осећали док су се смејали. Ова истраживања пружају доказе да подручја мозга чија стимулација изазива смех чине две различите мождане мреже задужене за смех.

У првој мрежи, која обухвата предњи цингуларни кортекс, темпорални пол и неке поткортикалне области, стимулација је изазивала смех праћен пријатним осећајима и срећом – реч је о оном неконтролисаном смеху вишег тона. Када је стимулисана друга мрежа, смештена у моторичким и премоторичким областима мозга, смех је доводио до поремећаја говора и није био повезан ни са једним емоционалним стањем.

Еволуционе разлике

Подручја која чине прву мрежу, повезану са радоснијим смехом, поклапају се са можданом мрежом задуженом за оглашавање, коју људи деле са свим осталим сисарима. Та мрежа је потенцијално одговорна и за друге спонтане емоционалне гласовне реакције, попут крика.

Активирање ове мреже током спонтаног смеха покреће низ неурохемијских реакција које, између осталог, укључују и опиоидни систем. То помаже да се објасни осећај задовољства и награде који прати овакав радостан, неконтролисан смех. На тај начин утиче се и на серотонински систем, који регулише нашу осетљивост на бол, што може да објасни зашто овакав смех привремено може да ублажи физички бол.

Из еволуционе перспективе, ова мрежа је старија. Она потиче из система који код животиња управљају спонтаним емоционалним реакцијама и грубљом, физичком игром, због чега је остала углавном непромењена код људи и других животиња.

Друга врста смеха, вољни смех, повезана је са можданом мрежом која код људи контролише вољне покрете, попут говора. Ови покрети имају првенствену улогу у стратешкој комуникацији и друштвеном преговарању, што може да објасни посебну употребу смеха током разговора, као својеврсног говорног знака интерпункције.

Овај неуронски систем присутан је углавном код људи и повезан је са сложеним гласовним радњама, као што су говор, певање и битбокс.

Истраживање из 2022. године, које је испитивало облике које наш говорни тракт заузима када се смејемо током разговора, показало је да они подсећају на облике који настају док говоримо. Насупрот томе, облици говорног тракта током неконтролисаног смеха веома се разликују од оних који се јављају приликом говора, а моторичка контрола таквог смеха је једноставнија, што је у складу са његовим древним пореклом.

Ово истраживање показује да вољни смех захтева сложенију и прецизнију моторичку контролу него спонтани смех и да заузима средишње место између спонтаног смеха и говорног језика – не само у функционалном већ и у анатомском смислу.

Ако особа доживи мождани удар који оштети ову мрежу задужену за вољне радње, може да развије озбиљне проблеме са говором, а да и даље буде способна да се смеје, плаче и псује. Проф. Скот и њен тим претпостављају да је то зато што старија мождана мрежа остаје очувана.

Наука о смеху можда делује као прилично неозбиљна тема – а неуронаучници су свакако уложили много више труда у проучавање негативних емоција, као што су страх, анксиозност, бес и гађење.

Међутим, истраживања људског смеха показују се као својеврсна карика која недостаје за разумевање изненађујуће широког спектра појава – укључујући порекло друштвеног мозга код сисара, механизме повезивања и емпатије, регулацију бола, употребу језика у разговору и емоционалну заразност.

Београдска публика ће уживати у најлепшим нумерама из опера Чајковског, Мусоргског и Римског-Корсакова. Концерт се реализује у сарадњи са Музичком продукцијом РТС.

Као и сваке године, током БЕМУС-а, очекују нас гости из иностранства. Велике звезде класичне музиике. домаћи уметници, а публика ће чути и неке премијере истакнутих српских композитора.

Јелена Јанковић Бегуш, продуценткиња БЕМУС-а, пажњу љубитељима класичне музике посебно скреће на гостовање Софијске филхармоније под управом Најдена Тодорова, којима се придружује миљеник београдске публике, виолиниста Сергеј Крилов.

„Солунски државни симфонијски оркестар, који је већ допутовао у Београд, наступа 18. октобра на Коларцу. Сјајни виолиниста Данијел Лозаковић, а на затварању Београдска филхармонија, велики јубилеј Хора Collegium Musicum , под управом шефа диригента Драгана Јовановића, и још много, много, много тога“, напомиње Јанковић Бегуш.

Поред ремек-дела европског музичког наслеђа, на 58. БЕМУС-у слушаћемо чак четири светске премијере композиција истакнутих српских композитора Александра Седлара, Марка Никодијевића, Драшка Аџића и Југа Марковића.

„Једна премијера биће на концерту клавирског трија Корда 21. октобра, такође на Коларцу, а три велике премијере на концерту Хора Collegium Musicum 29. октобра на Коларцу“, додаје продуценткиња БЕМУС-а.

Списак врхунских домаћих извођача заокружују Клависки трио Корда, прослављени виолиниста Стефан Миленковић са Нишким симфонијским оркестром и диригентом Дејаном Савићем, као и Опера Народног позоришта у Београду.

На традиционалном концерту младих српских уметника наступиће финалисти РТС-ове аудиције за Евровизијско такмичење младих музичара 2026. године.

Да бисте ушли у ову лабораторију, потребна вам је заштитна опрема.

„Лабораторију у којој ћемо изводити дијагностичке тестове код пацијената са сумњом на високоинфективне патогене, то за Србију значи брзу дијагностику, бржи резултат, без потребе да такве узорке шаљемо у иностранство. Поред дијагностичких тестова, које ћемо можда и сами моћи да развијамо, па ће то значити да Србија неће морати да стоји у реду у случају појаве неког новог претећег патогена“, наглашава Јелена Протић, руководилац БСЛ-3 лабораторије Института „Торлак“

„У многоме значајно за здравствени систем, за јачање здравственог система Републике Србије, јер пружа велики ниво безбедности у раду са новим патогенима, појавом нових патогена и самим тим наши грађани добијају бржи и квалитетнији и поузданији одговор на било какву појаву заразних болести“, напомиње Ивана Маринковић, в.д. директора Института „Торлак“.

Бржа дијагностика помаже да брже донесемо одлуку како да се одбранимо, а да при том нико ван лабораторије не буде угрожен.

Лабораторија трећег нивоа биолошке безбедности налази се у новом објекту Института „Торлак“. Има три одвојене радне просторије, а у сваком тренутку на једном месту морају да буду најмање две особе.

„У њој влада негативни притисак, шта то значи? То значи да се апсолутно усисава све унутра и да ништа кроз врата не може да изађе. Постоји апсолутна филтрација ваздуха свих просторија која се мења шест пута у току сат времена и пролази кроз специјалне селективне филтере“, објашњава Протићева.

„Лабораторија је сертификована и особље које ће радити у лабораторији је прошло све обуке за рад у њој. Лабораторија пружа не само велике могућности за грађане и становништво Републике Србије, већ и за регион у случају да је потребно“, наводи Маринковићева.

Истовремено, „Торлак" је произвео тровалентну вакцину против сезонског грипа, а остварио је и најбоље резултате међу 14 института који учествују у програму Светске здравствене организације за трансфер ИРНК технологије, која ће нам омогућити развој иновативних лекова и вакцина.

Израда статуа сведочи о изузетном умећу њихових твораца. На први поглед, хиљаде војника делују готово идентично, али пажљивији поглед открива велику разноврсност лица, фризура и оклопа.

Археолози су традиционално претпостављали да су читаву војску израдили одрасли мушкарци. Међутим, ново истраживање указује на то да је у овом подухвату учествовала много разноврснија група људи. Док су обликовали фигуре од глине, мајстори су остављали отиске прстију на њиховим површинама, а управо ти трагови данас пружају увид у то ко је могао да учествује у изради војске.

„Ови налази доводе у питање дугогодишњу претпоставку да се производња Војске од теракоте ослањала искључиво на рад одраслих мушкараца“, наводе истраживачи предвођени археолошкињом Сјаоси Ли из Музеја маузолеја цара Ћин Ши Хуанга.

Они додају да њихово истраживање пружа „прве квантитативне биолошке доказе о разноврсној радној снази, која је укључивала жене и децу“.

Отисци прстију сачували трагове древних мајстора

Војска од теракоте откривена је 1974. године, после више од две хиљаде година проведених у тами. Пољопривредници који су копали бунар, око километар и по од цареве гробнице, наишли су на необичне остатке глинених фигура у природној величини.

Тако је откривена огромна подземна војска, чије су размере постајале јасне тек током вишегодишњих археолошких истраживања.

Према досадашњим проценама, комплекс обухвата око 8.000 статуа војника, 130 бојних кола са 520 коња и још 150 коња намењених коњици. Ипак, велики део простране царске некрополе још није истражен, па њен пуни садржај остаје непознат.

Много мање се зна и о људима који су израдили ове фигуре. Досадашња истраживања углавном су се бавила начином производње, док је питање идентитета занатлија остало у другом плану. Претпоставка да су радили искључиво мушкарци прихватана је без много преиспитивања, иако историјски записи показују да су у државним радионицама током династије Ћин радиле и жене и деца.

Разноврснији састав радне снаге забележен је, између осталог, у производњи лакираних предмета, али није било јасно да ли је исти случај важио и за израду теракотне војске.

Одговор би могао да се крије у отисцима сачуваним на глини. Истраживачи су анализирали 36 статуа из једне ископане јаме и првобитно забележили 91 отисак прстију. Дванаест је искључено из анализе јер се чинило да потичу од особа чији су отисци већ били заступљени више пута. Тако је за коначну анализу остало 79 отисака.

Трагови су пронађени на различитим деловима фигура – на главама, рукама, оклопима, шакама, оковратницима, па чак и на једном стопалу. Настали су током обликовања, састављања и украшавања статуа.

„Отисци на површини, којих је било 73, настали су током обликовања и састављања, када су занатлије прстима директно додиривале влажну глину. Најчешће су пронађени на главама и рукама фигура, на местима на којима су мајстори придржавали делове током њиховог спајања и заглађивања“, наводе истраживачи.

„Преосталих шест отисака у рељефу настало је када су унапред обликовани глинени украси – углавном украсни клинови на оклопима и појасеви – притискани уз површину фигуре. Ти отисци пронађени су искључиво на деловима оклопа", додаје.

Шта отисци говоре о узрасту и полу градитеља?

На први поглед, један отисак прста не делује као нарочито поуздан извор информација о особи која га је оставила. Међутим, истраживачи су се усредсредили на размаке између ситних линија које чине отисак, а не на његову укупну величину.

Како човек расте, размаци између линија на отисцима прстију постају већи. Током детињства и адолесценције, разлике између дечака и девојчица по овом показатељу веома су мале. Када се заврши развој скелета, размаци се више не мењају у истој мери, а мушкарци у просеку имају нешто шире размаке између линија него жене.

Просечна ширина тих линија, односно размак између њихових гребена, зато може да пружи одређене назнаке о узрасту и полу особе. Ипак, постоји значајно преклапање између различитих група. Отисак адолесцента, на пример, може бити готово немогуће разликовати од отиска одрасле жене.

Због тога истраживачи нису покушавали да сваком отиску појединачно одреде узраст и пол. Уместо тога, применили су алгоритам којим су проценили заступљеност различитих демографских група међу свих 79 отисака.

У обзир су узете и разлике у величини отисака међу популацијама, као и скупљање глине током сушења и печења. Ипак, коришћење референтних података савремених европских популација уноси одређену неизвесност у резултате.

Према моделу, само 45 одсто отисака највероватније потиче од одраслих мушкараца. Отисци одраслих жена чинили су 32,7 одсто, док је 22,3 одсто приписано деци млађој од 15 година.

Ови проценти не представљају нужно удео мушкараца, жена и деце који су заиста учествовали у изради војске. Они показују заступљеност различитих група међу анализираним отисцима, а не тачан број радника. Неискусни радници, на пример, могли су да оставе више отисака од вештих мајстора који су глином руковали сигурније.

Деца су можда учила занат у државним радионицама

Учешће деце у производњи није нужно било неуобичајено за тадашње прилике. Историјски записи из периода династије Ћин описују формални систем шегртовања, у којем су млади учили занат под надзором искусних мајстора.

У древним правним документима са Академије Јуелу, исписаним на бамбусовим плочицама, наводи се: „Мајстор занатлија добро подучава; тако шегрт завршава обуку за годину дана, а нови занатлија за две године".

Истраживачи претпостављају да су млађи шегрти могли да добијају једноставније задатке, попут причвршћивања украсних детаља на оклопима, док су искусније занатлије обављале технички захтевније послове.

Ипак, налази имају значајна ограничења. Анализирани отисци потичу са само 36 фигура из једног дела огромног археолошког комплекса, па се резултати не могу аутоматски пренети на целу Војску од теракоте. За поузданије закључке потребно је проширити базу отисака и обухватити већи број статуа.

Упркос тим ограничењима, истраживање указује на то да је у изради чувене војске можда учествовала много разноврснија група људи него што се раније претпостављало.

„Ови биолошки докази у великој мери потврђују бројне историјске записе и сликовито дочаравају производњу у државним радионицама династије Ћин, у којима су мушкарци и жене радили заједно, док су одрасле занатлије сарађивале са малолетницима, који су можда били помоћници или почетници“, наводе истраживачи.

Студија је објављена у научном часопису Journal of Cultural Heritage.

Емерик Фејеш, један од најистакнутијих наиваца светске уметничке сцене.

Његове слике нису само прикази архитектуре; оне су лична, маштовита интерпретација градова и њихових знаменитости, и управо га је та аутентичност високо позиционирала на светској уметничкој сцени, где се сматра једним од водећих сликара урбаниста-наиваца.

„Између осталог, у објекте је уградио, то ћете видети на сликама кад их мало будете озбиљније анализирали, своје шибице. Шибице којима је радио, он их је стављао, па ћете видети да су главице на шибицама да ли рађене од сивог сумпора или ти црвеног сумпора, тако да је и по томе био јако оригиналан. Такође, његова машта је чинила чуда: када му је нека од разгледница била празна. Он је на те мотиве са разгледнице додавао још трамваје и аутомобиле. Трамваји су стављени на неке од слика у градовима који уопште не поседују трамвајске пруге, па је и по томе био јако интересантан“, објашњава Бошко Недељков, председник удружења „Наива арт култ".

Рођен у Осијеку 1904. године, Фејеш је највећи део живота провео у Новом Саду.

По занимању дугметар и чешљар, сликарству се озбиљније посветио тек 1949. године, након болести и одласка у инвалидску пензију.

Уметнички свет изградио је изван академских правила, а градски пејзаж постао је његов препознатљив мотив.

Контуре преузете са фотографија и разгледница претварао је у комбинације живих боја, слободних линија, необичних детаља и потпуно јединствене закривљене перспективе.

„То је такође разлог због којег су на изложби присутне веријације техника и експресија кроз стакло. Имамо праве кристале, кристале који су имитација стакла, лампе, топло и хладно стакло, декоративно стакло. Присутна је аутоматска производња, која је наша будућност, неопходна у обради посебних материјале које имамо и којима располажемо“, објашњава главни кустос изложбе, Петр Нонви.

Изложбу су пратили разговори и конференција „Разговори о креативном стаклу", на којој домаћи истрани стручњаци разговарали о синергији традиције и иновације, утицајима чешког стакларства и везама Кристалне долине и Београда.

„Постоји интересантна веза између Чешке и Србије, јер су пре много година наши мајстори стакла донели традицију и умеће прављења стакла у Србију. Постоји традиција из прошлости, али нам је такође драго да и данас можемо да прикажемо будућност и иновације, где ће индустрија сарађивати са дизајнерима, а такав подухват могао би да се повољно одрази и на туризам“, напомиње Јан Шмид директор Кристалне долине.

Наредних дана у Параћину биће организована предавања, демонстрације и радионице креативног стакла, а изложба „Осмо светско чудо" за посетиоце је отворена до 13. децембра.

Њихови налази показују да пројекту није недостајало само неколико материјала. Реактору би биле потребне далеко веће количине уранијума и тешке воде него што је Немачка имала на располагању током рата.

Трка у развоју атомске бомбе

Пројекат Менхетн, тајни амерички програм развоја нуклеарног оружја током Другог светског рата, делом је покренут због могућности да нацистичка Немачка прва оствари сличан научни пробој. Научници су знали да би земља која у томе успе могла да стекне војну предност без преседана.

Један од могућих путева до атомске бомбе подразумевао је изградњу нуклеарног реактора способног да производи плутонијум, радиоактивни хемијски елемент који може да се користи у нуклеарном оружју.

У реактору, атоми уранијума подлежу нуклеарној фисији, процесу током којег се њихова језгра цепају и ослобађају енергију, као и додатне честице познате као неутрони. У одговарајућим условима, ти неутрони покрећу нове реакције фисије, стварајући одрживу ланчану реакцију.

Иако је нацистичка Немачка спроводила нуклеарна истраживања у оквиру програма познатог као „Урански пројекат“ (Uranprojekt), историчари већ дуго расправљају о томе колико су њени научници заиста били близу изградње функционалног реактора.

Последњи немачки покушај био је експериментални реактор познат као Б8, изграђен 1945. године под руководством физичара Вернера Хајзенберга. Уређај је користио коцке природног уранијума потопљене у тешку воду, посебну супстанцу која је имала кључну улогу у контроли нуклеарне реакције.

Зашто је тешка вода била неопходна за немачки реактор

Тешка вода изгледа готово исто као обична вода, али њени атоми водоника садрже додатни неутрон. Та суптилна разлика чини је посебно корисном у одређеним типовима нуклеарних реактора.

У реактору, тешка вода служи као успоривач неутрона, односно супстанца која успорава неутроне ослобођене током фисије. Спори неутрони имају већу вероватноћу да изазову додатне реакције фисије у уранијуму и тако помогну у одржавању ланчане реакције неопходне за рад реактора.

За Немачку је, међутим, набавка довољних количина тешке воде представљала велику препреку.

Током рата, једино постројење у Европи које је могло да испоручује тешку воду потребну немачком програму била је фабрика компаније „Norsk Hidro“ у Веморку, у Норвешкој. Немачка је преузела контролу над постројењем након окупације Норвешке у априлу 1940. године.

Савезничке снаге препознале су значај фабрике за немачке нуклеарне амбиције и циљале су је саботажама и бомбардовањем. У великом америчком ваздушном нападу 16. новембра 1943. године погођен је Веморк, што је допринело коначном престанку производње тешке воде у том постројењу.

Научници поново испитују Хитлеров последњи нуклеарни реактор

Када су америчке снаге 1945. године откриле и демонтирале реактор Б8, он никада није достигао „критичност“. У нуклеарној физици, критичност означава стање у којем ланчана реакција постаје самоодржива, тако да свака генерација реакција фисије производи довољно неутрона за одржавање следеће.

Достизање тог прага основни је услов за рад конвенционалног нуклеарног реактора. Упркос називу, критичност не значи да ће реактор експлодирати. Она једноставно означава да нуклеарна ланчана реакција може да се настави без ослањања на спољашњи извор неутрона.

Хајзенберг, који је руководио немачким радом на реактору, тврдио је да је експеримент Б8 био близу достизања тог прага. Сматрао је да је уређају била потребна само релативно мала додатна количина уранијума да би постао оперативан.

Међутим, нова студија, коју је предводио Тимоти Кут са сарадницима, доводи у питање ту процену.

Истраживачи су испитали две сачуване коцке природног уранијума које су коришћене у немачком нуклеарном пројекту. Проучили су и историјске записе, техничке извештаје, преписку и другу архивску грађу како би реконструисали могућности реактора и утврдили шта би било потребно да он проради.

Њихови налази откривају сасвим другачију слику напретка Немачке у нуклеарним истраживањима.

Огроман недостатак уранијума и тешке воде

Према прорачунима истраживача, реактору Б8 било би потребно приближно двоструко више уранијума и више него двоструко више тешке воде од количина које је заправо садржао да би се успоставила одржива нуклеарна ланчана реакција.

Потребне количине премашивале су залихе материјала којима је Немачка располагала током рата. Посебно је количина тешке воде неопходна за рад реактора била далеко већа од оне коју је немачки програм могао да набави из норвешких извора.

Истраживачи су испитали и да ли су немачки научници могли да избегну недостатак тешке воде коришћењем графита, облика угљеника који такође може да успорава неутроне у нуклеарним реакторима.

Такав приступ био је успешан код америчких научника, који су 1942. године остварили прву контролисану и одрживу нуклеарну ланчану реакцију на свету, користећи реактор са графитом као успоривачем неутрона.

Међутим, графит доступан на територијама под немачком контролом садржао је нечистоће због којих није био погодан за исту намену. Конкретно, трагови бора могли су да апсорбују неутроне који би иначе помогли у одржавању реакције, спречавајући реактор да достигне критичност.

То значи да Немачка није могла једноставно да замени тешку воду графитом и тако превазиђе проблеме са снабдевањем.

Зашто је нацистички нуклеарни програм био осуђен на неуспех

Налази указују на то да је Хајзенберг значајно потценио количину додатног материјала која би била потребна за рад његовог реактора.

Уместо да буду на корак од изградње функционалног нуклеарног реактора, немачки научници су се суочавали са несташицама које нису могли да превазиђу средствима која су им била на располагању.

Истраживање такође пружа јасније објашњење зашто немачки нуклеарни програм није успео да пређе са експерименталних пројеката реактора на функционалан уређај способан да производи материјал за атомску бомбу.

На основу конструкционих решења и материјала доступних током Другог светског рата, истраживачи закључују да нацистичка Немачка није располагала ресурсима неопходним за покретање ни реактора са тешком водом ни алтернативног реактора који би користио графит.

Више од осам деценија након завршетка рата, сачуване коцке уранијума помогле су да се разреши дугогодишње историјско питање и открију размере заостатка нацистичке Немачке у настојањима да оствари један од кључних корака ка изради атомске бомбе.

Нове компјутерске симулације указују на то да би судари одређене врсте црвоточина могли да произведу необичне сигнале и изазову неочекиване промене у простор-времену. Резултати истраживања могли би да помогну научницима да препознају такве појаве у будућим посматрањима.

Шта су црвоточине и како би могле да настану

Црвоточине су хипотетичке структуре које се разматрају у оквиру Ајнштајнове опште теорије релативности, према којој је гравитација последица закривљености простор-времена. Теоријски, та закривљеност могла би да повеже две удаљене области свемира тунелом, односно пролазом који се назива црвоточина.

Иако су чест мотив научне фантастике, где служе као пречице кроз свемир, њихово постојање до данас није потврђено.

Један од познатих теоријских модела је Ајнштајн–Розенов мост, који није проходан. Други је црвоточина Елис–Бронников, за коју математички модел предвиђа да би могла да буде проходна захваљујући такозваном фантомском скаларном пољу. Оно има необична својства која би, према том моделу, могла да спрече затварање пролаза.

Међутим, то што би црвоточина могла да буде проходна не значи да би била и стабилна. Чак и мало нарушавање равнотеже могло би да доведе до урушавања њеног грла и настанка црне рупе или до неконтролисаног ширења, познатог као инфлација.

Зато су физичари испитали шта би се догодило када би две такве црвоточине почеле да међусобно делују.

Шта се дешава када се две црвоточине приближе

Физичар Никита М. Широков са Московског института за физику и технологију и инжењер машинског учења Илија Начевски са Више школе економије у Русији спровели су тродимензионалне симулације парова црвоточина Елис–Бронников. Мењали су њихово почетно растојање, путање и својства фантомских скаларних поља која, према моделу, одржавају пролаз отвореним.

Симулације су показале неколико могућих исхода. У зависности од почетних услова, црвоточине су могле да се привлаче или одбијају. У неким случајевима пролазиле су једна поред друге, а затим се удаљавале, док су им се грла знатно ширила.

У другим симулацијама кретале су се једна према другој, али се нису спајале у једну већу црвоточину. Уместо тога, око оба грла формирао се заједнички привидни хоризонт, структура налик хоризонту црне рупе. Он је обухватио обе црвоточине у области у којој је долазило до формирања црне рупе.

Посебно је занимљиво то што се површина тог хоризонта смањивала. Према резултатима симулација, док је фантомско скаларно поље доспевало у област урушавања, површина хоризонта смањила се за око 28 одсто.

То се разликује од понашања које се уобичајено очекује од хоризонта догађаја црне рупе. Према теореми о површини црне рупе, коју је Стивен Хокинг формулисао 1971. године, површина хоризонта догађаја не може да се смањује, већ може само да расте или остане непромењена.

Ипак, резултати симулације не значе да је та теорема прекршена. У овом случају реч је о привидном хоризонту, а не о хоризонту догађаја, док фантомско скаларно поље има својства која нарушавају претпоставке на којима се теорема заснива. Због тога модел допушта смањење површине хоризонта.

Гравитациони таласи могли би да открију разлику

Судари масивних објеката, попут црних рупа, изазивају поремећаје простор-времена који се шире као гравитациони таласи. Како се две црне рупе приближавају једна другој, сигнал који емитују обично постаје све јачи, а његова фреквенција расте. Такав карактеристичан образац назива се „чирп“.

Према новим симулацијама, међусобно деловање црвоточина Елис–Бронников могло би да произведе другачије сигнале — кратке и нагле налете гравитационих таласа. Њихов облик и јачина зависили би од тога да ли су се црвоточине кретале директно једна према другој или су само прошле једна поред друге.

У неким симулацијама нарочито снажни налети настајали су чак и када се није формирао заједнички привидни хоризонт.

Ипак, такав сигнал сам по себи не би био доказ постојања црвоточина. И црне рупе у одређеним околностима могу да произведу сличне сигнале.

Истраживачима је пажњу привукао и гравитациони талас GW190521, откривен 2019. године, који је накнадно разматран и у контексту могућих егзотичних појава у простор-времену. Међутим, то не значи да је настао сударом црвоточина. Аутори новог истраживања не успостављају везу између тог догађаја и резултата својих симулација.

Да ли би такви сигнали могли да се открију?

Једна од препрека за откривање оваквих појава јесте фреквенција гравитационих таласа. Истраживачи наводе да би таласи настали услед интеракције црвоточина формираних у раном свемиру могли, због ширења свемира, данас да имају знатно ниже фреквенције од оних које могу да региструју опсерваторије попут ЛИГО-а и планиране мисије ЛИСА.

Да би сигнали описани у симулацијама могли да буду откривени, црвоточине би морале да настану знатно касније у историји свемира. За сада, међутим, није познато како би такав процес могао да се одвија.

Резултати истраживања не потврђују постојање црвоточина, већ описују могуће последице њиховог међусобног деловања у оквиру одређеног теоријског модела. Ипак, указују на то да би необични гравитациони сигнали у будућности могли да помогну у истраживању појава које се разликују од уобичајених судара црних рупа.

„Успео сам да приђем прозору, погледам нашу прелепу Земљу први пут, и сасвим искрено, мој први утисак је био: ’Ово изгледа баш као у тим филмовима које сам гледао’. Али стварност, када то погледате, јер прелетели смо изнад Европе, и када сам видео сва та градска светла испод мене, схватио сам да не гледам само у слику, да гледам у милионе људи који живе своје животе“, рекао је Тани у разговору за Први програм Радио Београда.

У Београду борави на позив Палате науке, уз подршку Амбасаде Сједињених Америчких Држава, а у понедељак, 19. октобра, учествоваће на конференцији TEDx Београд, која се други пут одржава у Палати науке, задужбини Миодрага Костића.

Изласци у отворени свемир: одговорност и поглед на Земљу

Тани је током каријере шест пута излазио у отворени свемир. Каже да су ти изласци истовремено застрашујуће и изузетно лепо искуство, али да је приоритет увек обављање задатка.

„У већини ситуација мислите: ’Морам да обавим одређен посао’, тако да сам био концентрисан на то где треба да идем, који шраф да заврнемо, али постоје тренуци када можете и да се дивите невероватном погледу који имате“, објашњава астронаут.

Док се држе за свемирску станицу која се креће великом брзином, астронаути могу да виде делове планете, попут Италије или Калифорније. Ипак, уз такав поглед долази и одговорност за поправке и радове на станици.

„То је једно заиста емотивно искуство и нешто што ме испуњава поносом, али главна ствар је обавити посао“, каже Тани.

Један од најнеизвеснијих тренутака у његовој каријери био је технички проблем током мисије спејс-шатла до свемирске станице. Соларни панел се заглавио у међуположају, а посада није знала да ли ће шатл моћи безбедно да се врати на Земљу.

Тим на Земљи осмислио је поступак за решавање проблема и организовао излазак у отворени свемир. Астронаути су затим спровели предвиђене процедуре.

„Осећали смо озбиљну одговорност јер смо решавали проблем који је могао да утиче на повратак спејс-шатла кући, док би свемирска станица наставила са радом“, навео је Тани.

ТЕДекс Београд: знање које се не предаје

Конференција ТЕДекс Београд ове године носи тему „Знање које се не предаје“. Како је објаснио директор Палате науке Немања Ђорђевић, циљ је да се отвори разговор о учењу након завршетка формалног образовања и о знањима која се стичу кроз животно искуство.

„Желимо да отворимо та питања и да у Палати науке говоримо о томе како да учимо у животу, како да се сретнемо, на крају крајева, и са потпуно невероватним искуствима, као што је поглед на Земљу из васионе, или са некаквим изазовима које можете да имате када сте у ситуацији када оно што сте учили потенцијално закаже, и када сте на граници неког новог сазнања“, рекао је Ђорђевић.

На конференцији ће говорити стручњаци из различитих области, међу којима су образовање, уметност и технологија. Међу учесницима су и плесачи који раде са бебама, као и предузетник Мате Римац, који ће први пут учествовати на оваквом догађају.

Дан Тани и Немања Ђорђевић разговараће о свемиру и другим темама, а организатори најављују и директан пренос конференције, уз подршку компаније А1, за публику која неће бити у Палати науке.

Ђорђевић је подсетио да је капацитет највеће сале Палате науке 100 људи, због чега је важно да догађај буде доступан и широј публици. У згради, која је некада била Јадранско-подунавска банка, данас се налази и истраживачки центар са 20 лабораторија, међу којима је и Центар за дигитализацију Радио-телевизије Србије.

Комерцијални летови отварају нове могућности за астронауте

Развој комерцијалне свемирске индустрије могао би да промени начин на који људи стичу прилику да оду у свемир. Поред астронаута које шаљу националне свемирске агенције, све више могућности могло би да се отвори и за оне који раде за приватне компаније.

„Сада имамо и фирме које ће градити свемирске станице и летети у свемир, тако да ће бити места и за астронауте који раде за компаније и лете у свемир“, рекао је Тани.

Према његовим речима, развој комерцијалних летова могао би да прошири круг људи који испуњавају услове за одлазак у свемир, а простор ће се отварати и за свемирски туризам, у којем се место на лету купује.

Свемирска агенција као корак ка већем учешћу Србије

Говорећи о будућности свемирских истраживања, Тани је истакао да би волео да Србија буде активније заступљена у међународној свемирској заједници. Током боравка у земљи, како каже, упознао је много паметних и талентованих људи који су заинтересовани за свемир.

„Волео бих да видим да Србија буде заступљенија у свемиру. Тако да мислим да је један од првих корака да се схвати како Србија може да оснује свемирску агенцију“, поручио је Тани.

Према његовим речима, оснивање свемирске агенције могло би младима да отвори пут ка каријери у овој области, од изградње сателита, ракета и свемирских летелица до учешћа у међународним пројектима. Ипак, додао је да је напредак могућ и без агенције, мада би учешће Србије у глобалној свемирској заједници било једноставније са таквом институцијом.

„Студенти треба да знају да постоји могућност да из своје учионице добију посао и да потенцијално изграде сателит, ракету, или можда чак да одлете у свемир“, закључио је амерички астронаут.

Ово откриће било је неочекивано јер се активност те мреже обично смањује током акутног бола, као што је краткотрајни бол који настаје додиривањем вреле рингле или ударцем коленом о сто.

Нова студија, објављена 5. октобра у часопису British Journal of Anaesthesia, указује на то да нагла погоршања хроничног бола могу да укључују мождане процесе који превазилазе оне задужене за регистровање болних надражаја.

Како мозак реагује на хронични бол

Хронични бол у доњем делу леђа, који траје најмање три месеца, један је од водећих узрока инвалидитета у свету. Сматра се да, када се хронични бол први пут јави, мрежа можданих регија позната као „неуроматрикс бола“ постаје преосетљива, због чега бол може да потраје и након што болни надражај престане.

Иако научници знају да је хронични бол повезан са променама мождане активности, још увек не разумеју у потпуности шта се дешава када покрети изазову нагло појачавање већ присутног бола.

Да би то испитали, истраживачи су укључили 114 одраслих особа са хроничним болом у доњем делу леђа и помоћу функционалне магнетне резонанце испитивали њихову мождану активност. Ова метода мери промене у протоку крви, које служе као посредни показатељ активности мозга.

Након почетног снимања, истраживач је помогао сваком учеснику да подигне ногу све док се бол у леђима не појача. Нога је затим задржана у том положају 10 секунди, а потом спуштена.

Истраживачи су одмах након овог покрета који изазива бол поново снимали мозак учесника и упоредили резултате са претходним снимцима. У просеку, током теста пријављени интензитет бола повећао се за 23 одсто.

Као што се очекивало, током покрета ноге истраживачи су уочили појачан проток крви у можданим регијама задуженим за обраду бола и покрета. Међутим, открили су и повећану активност у кључним деловима подразумеване мождане мреже, која је обично активнија када особа размишља о себи, присећа се сопствених животних искустава или једноставно пушта мисли да слободно лутају.

Студије показују да акутни бол смањује активност подразумеване мождане мреже, вероватно зато што усмерава свест на нешто што се доживљава као спољашње у односу на сопствено биће.

„Када смо видели први круг анализе, запитали смо се: ’Да ли смо ово урадили како треба?‘“, рекао је за портал Лајв сајенс, коаутор студије Морган Ђанола, постдокторски истраживач на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу.

„Уопште нисмо очекивали да ће подразумевана мождана мрежа бити укључена“, изјавио је за Лајв сајенс коаутор студије Фадел Зејдан, неуронаучник са истог универзитета. „Очекивали смо да ће њена активност бити толико смањена да смо морали три пута да проверавамо резултате како бисмо били сигурни да су исправни.“

Истраживачи су учеснике изложили и болном топлотном надражају на листовима, што је уобичајена метода за проучавање мождане активности током акутног бола. За разлику од бола у леђима изазваног покретом, топлотни надражај био је повезан са смањеном активношћу у једном делу подразумеване мождане мреже, што указује на то да су у ова два случаја могли да делују различити механизми.

Када бол постане део унутрашњег доживљаја

Учесници који су пријавили интензивнији хронични бол у леђима имали су израженију повезаност између подразумеване мождане мреже и регија мозга које обрађују надражаје из леђа. Аутори студије закључили су да хронични бол може да се испреплете са начином на који људи доживљавају себе и сопствено тело.

„Из перспективе доживљаја себе као средишта сопственог искуства, овај налет бола готово је постао део онога што они јесу“, рекао је Зејдан.

Кетрин Мартучи, неуронаучница са Универзитета Дјук која није учествовала у истраживању, похвалила је експериментални приступ. Она је истакла да истраживачи обично избегавају покрете током снимања мозга јер они могу да наруше јасноћу снимка.

Ова студија је, како је Мартучи навела у имејлу за Лајв сајенс, успешно заобишла тај проблем снимањем мозга пре и после покрета који изазива бол.

Ипак, она је указала на то да уочена мождана активност може да одражава и бол који траје након подизања ноге или анксиозност изазвану тим покретом. Поред тога, студија није могла да утврди да ли уочене промене мождане активности доприносе настанку хроничног бола или се развијају као последица бола.

Упркос тим ограничењима, Зејдан и његове колеге сматрају да би резултати истраживања могли да помогну у развоју будућих терапија за хронични бол. Оне би могле да буду усмерене на начин на који људи доживљавају и разумеју сопствени бол, уместо да се баве искључиво самим болним сензацијама.

Зејдану је, иначе, током спровођења студије и самом почео да се јавља хронични бол у леђима. Он сматра да претходна искуства и сећања на живот са хроничним болом могу да утичу на мождане процесе до те мере да сам бол постане део осећаја сопственог идентитета.

Нови није нова варијанта коронавируса, већ назив који се у медијима користи за сој присутан већ око годину и по дана, рекао је вирусолог и микробиолог Миланко Шеклер у Јутарњем програму Радио-телевизије Србије.

„’Амерички ковид’ је новинарска патка, назвао бих, јер то је исти сој који је био интересантан и прошле године“, рекао је Шеклер, објашњавајући да је реч о једном од потомака омикрона.

Према његовим речима, нема разлога да се та варијанта назива америчком, а њена већа заступљеност ове сезоне не значи да се појавио нови вирус.

Говорећи о подацима из Велике Британије о повећању броја заражених и хоспитализованих, Шеклер је оценио да раст броја случајева не значи нужно да је вирус постао опаснији.

Објаснио је да се са почетком школске године, завршетком сезоне одмора и падом температуре људи више окупљају у затвореним просторима, што погодује ширењу респираторних инфекција.

„Много више времена проводимо у затвореним просторима, има нас више, и нормално је да ће доћи до појаве, и дошло је до појаве, повећаног броја респираторних инфекција“, навео је Шеклер.

Поред коронавируса, у овом периоду јављају се и риновируси, који најчешће изазивају симптоме у горњим деловима дисајних путева. Сезона грипа, према Шеклеровој процени у разговору, тек се очекује крајем новембра или почетком децембра, док се највећи број случајева обично бележи после Нове године.

Бол у грлу, кашаљ и малаксалост међу симптомима ковида

Бол у грлу, дуготрајан кашаљ и малаксалост спадају међу уобичајене симптоме ковида, рекао је Шеклер. Поводом описа снажног бола у грлу, који се пореди са осећајем да га секу жилети, навео је да је бол у грлу познат симптом, али да не може да потврди такав опис као посебну карактеристику актуелне варијанте.

На питање о ситуацији у Србији, Шеклер је рекао да нема податке о распрострањености ове варијанте и да није приметио информације о повећаном броју случајева.

Када је реч о разликовању вирусне инфекције од алергије, истакао је да људи који имају сезонске алергије често већ препознају њихове симптоме. Ипак, симптоми различитих респираторних инфекција могу да се преклапају, па се само на основу њих не може увек поуздано утврдити узрок тегоба.

Најугроженији старији и хронични болесници

Као групе које су изложеније ризику од тежих облика ковида, Шеклер је издвојио старије особе и људе са хроничним болестима.

Говорећи о имунитету, оценио је да је претходни контакт са вирусом утицао на то да се организам лакше носи са инфекцијом. Када је реч о вакцинама против ковида, изнео је сумњу у то колико су актуелне вакцине прилагођене променама вируса, али није навео конкретне податке о њиховој доступности или ефикасности.

Са друге стране, вакцинацију против сезонског грипа препоручио је старијима од 60 до 65 година и особама са хроничним болестима, уз оцену да вакцина може да ублажи ток болести.

Како се заштитити током сезоне респираторних инфекција

Шеклер је као мере предострожности навео вакцинацију против сезонског грипа за особе којима се она препоручује, избегавање великих гужви, посебно код оних који су под већим ризиком, као и бригу о општем здравственом стању.

Саветовао је и да се током болести уноси довољно течности и води рачуна о исхрани.

Са доласком хладнијих дана, када се више времена проводи у затвореном, очекује се већа активност респираторних вируса. Због тога је важно обратити пажњу на симптоме, а особе са хроничним болестима и старији треба да буду посебно опрезни.

Компанија Rockstar Games још није објавила колико је новца уложено у игру, а у јавности су се појављивале различите, непотврђене процене о трошковима који би могли да достигну чак две и по милијарде долара.

Излазак је више пута одлаган због додатног полирања игре. У међувремену, ишчекивање наслова утиче и на тржиште конзола: аналитичари очекују да би њено објављивање могло да подстакне продају PlayStation 5, иако су њихове цене већ порасле из других разлога, укључујући поскупљење меморијских чипова.

1. Џејсонова војна прошлост могла би да буде важна за причу

Џејсонова мајица америчке војске и тетоважа лобање, падобрана и натписа „Мараудер“ (Marauder) наговештавају да је служио у специјалној јединици. Назив би могао да упућује на Мерилове Мараудере (Merrill's Marauders), војну јединицу из Другог светског рата, али то још није потврђено.

У трејлеру се помиње и Норт Форт Ло, могуће место Џејсонове обуке, које се појављивало још у првој игри Grand Theft Auto. Ипак, његов одлазак из војске није био славан. „Упао сам у невоље у војсци, нисам отишао у најбољим односима“, каже Џејсон, додајући да људи попут њега не могу да добију кредите.

2. Џејсон и Лусија могли би да учествују у војнички организованим акцијама

У једној сцени Џејсон се кроз воду пробија у опреми налик оној коју користе специјалне јединице, са наочарима за ноћно осматрање и пушком са пригушивачем. Касније се појављује у хеликоптеру, са панциром и псом, што наговештава да би војничке вештине могле да му користе у криминалним акцијама.

Лусија се, у међувремену, појављује у црној тактичкој опреми и са вишецевним бацачем граната марке Шрузбери (Shrewsbury), којим гађа полицијска возила док виси са теретне мреже. У другој сцени хеликоптер преноси велики терет у сличној мрежи, па је могуће да су призори део исте мисије.

3. Једна од мисија могла би да укључује пљачку банке

Трејлер приказује трезор са запаљеним новчаницама и Лусију са косом везаном у реп. У тој сцени није са Џејсоном, већ са другим, за сада неидентификованим ликом. То наговештава да ће у пљачкама учествовати и други сарадници.

У једном призору Лусија је окружена наоружаним људима прерушеним у грађевинске раднике. Друга сцена приказује је како са аутомобила скаче на путнички авион, што подсећа на акционе секвенце из претходних игара. Трејлер уједно истиче и детаљније приказано уништавање објеката, уз стотине комадића стакла који излећу из зграде.

4. Да ли ће GTA 6 увести преваре са криптовалутама?

Изнад плаже у Вајс Ситију лети двокрилац са натписом „Дејсити коин“ (DacityCoin), што би могло да буде пародија на криптовалуте попут биткоина. Авион прати човек који испаљује ружичасти димни сигнал, али значење сцене још није познато. Могуће је да је реч о реклами за измишљену криптовалуту или наговештају неке од мисија.

Трејлер приказује и уличне трке и полицијску потеру у којој се појављује светлозелени супераутомобил Инветеро Кокет (Invetero Coquette), у тиркизно-ружичастој комбинацији боја.

5. Џејсонов почетак приче могао би да буде скроман

Пре него што се упусти у криминалне послове, Џејсон би могао да ради у Брајановој марини. У једној сцени са пријатељем Калом поправља и полира чамац „Шаса“ (Shasa), окружен пловилима и скутерима за воду.

У позадини се појављује и камион компаније „Глоуб Оил“ (Globe Oil), познате из ранијих игара GTA 4 и Chinatown Wars. У овом другом наслову њено уље могло је да се користи за прављење молотовљевих коктела, што представља још једну везу GTA 6 са претходним деловима серијала.

6. Однос Џејсона и Лусије биће важан део приче

У једној сцени Лусија пита Џејсона да ли ће све бити у реду, а он јој одговара: „Заједно смо прошли кроз све. Само морамо да издржимо.“ Њихов разговор наговештава да ће однос главних јунака бити једна од важних тема игре.

Међу њиховим познаницима је Кал, који се у трејлеру игра са змијом. Лусија се појављује и у златној хаљини, у сценама које би могле да припадају мисији на јахти и у клубу „Најн Уан Најн“ (Nine1Nine). У једном тренутку она и Џејсон скачу са крова у базен, али разлог њиховог бекства није откривен.

6. Детаљније анимације, оружје и нова музика

Трејлер открива детаљније анимације свакодневних активности, укључујући сцену у којој Џејсон и Лусија помажу једно другом током туширања. Лусија и даље носи електронску наруквицу за праћење, док друге сцене показују систем симулације знојења.

Од оружја се појављују месингани боксерски зглобници и снајперска пушка. У одразу на нишану види се хеликоптер који би могао да буде мета, док слушалица у Џејсоновом уху наговештава да би током акција могао да добија упутства од сарадника.

Трејлер прати песма Flower in a Hurricane, повезана са француским електронским дуом Justice, уз музичке утицаје групе Tame Impala, бенда King Gizzard & The Lizard Wizard и кантауторке SZA. Иако ураган још није приказан, најављено је да ће екстремни временски услови имати улогу у игри.

8. У Леониди ће бити музичара, банди и сумњивих ликова

Реперски дуо Реал Дајмз (Real Dimez), који чине Рокси и Беј-Лукс, појављује се у трејлеру као сарадник издавачке куће „Онли Ро“ (Only Raw Records), чији је власник клупски магнат Буби Ајк.

Међу потенцијално важним ликовима је и Мендез, припадник полиције Вајс Ситија, који би могао да буде један од антагониста.

Трејлер приказује и тетовиране чланове банде, као и маскиране људе који позирају са златним пушкама АК 47. Њихова улога у причи за сада није позната.

9. Раул Баутиста могао би да буде важан савезник

Искусни пљачкаш банака Раул Баутиста појављује се у сцени на градилишту компаније „Шлот констракшн“ (Schlott Construction), која се раније помињала у GTA Online. Изгледа да би могао да сарађује са Џејсоном и Лусијом.

Раул у једној сцени жваће пилетину док застрашује другог човека. Амбалажа подсећа на паковање ресторана „Клак’н Бел“ (Cluckin’ Bell), измишљеног ланца брзе хране из серијала, који је и раније био пародија на стварне ресторане попут КФЦ-а (KFC).

10. Животињски свет Леониде крије више од алигатора

Трејлер приказује игуану која прелази улицу, као и гмизавца који подсећа на комодског варана. Тај призор покреће питање да ли је реч о животињи из мочвара Леониде или о сцени повезаној са Џејсоновом војном прошлошћу.

У игри би требало да постоји и систем за откривање и бележење животиња, који би могао да подстакне играче да истражују свет изван главних мисија.

Од тада РТС и СЕМУС ову јединствену музичку манифестацију спроводе сваке године у континуитету – обогаћујући музичку понуду и доприносећи музичкој баштини ових простора, представљањем нових композиција, у духу најбоље традиције новокомпонованих народних песама и староградских песама и романси.

Фестивал Сабор народне музике Србије је посебан и по својој мисији- афирмише и слави ауторе композиција, пружајући простор новим песмама и стваралаштву, чиме се чува и слави наша богата музичка традиција и уметничко наслеђе.

Прво вече програма Сабора НМС 2026 – „Староградске песме и романсе“

Највише признања припало је песми Твоје срце (трећа награда за композицију – Дејан Недић, награда за аранжман – Немања Михаиловић и награда „Победник публике“).

Догодило се да и две такмичарске композиције добију исти број бодова Стручног жирија Сабора НМС па је поступано по Правилнику фестивала – да боље пласирана буде композиција која је добила већи број највиших оцена.

Уметник Ђорђе Чавић је још једном био и у улози композитора (Ленка), али и извођач (Увек моја више никад), а Илда Шаулић је први пут у каријери наступила на неком фестивалу као такмичар.

Награде Стручног жирија Сабора народне музике 2026 – „Вече староградских песама и романси“

Прва награда за композицију – Ленка аутора Младена Јовичића Мишка (Текст: Младен Јовичић Мишко / Аранжман: Марко Парчетић / Извођач: Младен Јовичић Мишко)

Друга награда за композицију – Увек моја, моја више никад аутора Зорана Старчевића (Текст: Миомир Самуиловић / Аранжман: Зоран Старчевић и Никола Старчевић / Извођач: Ђорђе Чавић)

Трећа награда за композицију – Твоје срце композитора Дејана Недића (Текст: Дејан Недић / Аранжман: Немања Михајловић / Извођач: Ивана Димковски)

Награда „Победник публике“ (СМС): Песма Твоје срце композитора Дејана Недића (Текст: Дејан Недић / Аранжман: Немања Михајловић / Извођач: Ивана Димковски)

Посебне награде Стручног жирија Сабора народне музике 2026

– Најбољи текст: Лена Аутор Немања Радивојшић (Композитор: Ђорђе Чавић/ Аранжман: Ђорђе Чавић и Дубравко Исаков Цицко / Извођач: Петар Нисић).

– Најбољи аранжман: Твоје срце – аутор Немања Михаиловић (Текст: Дејан Недић/ музика Извођач: Ивана Димковски)

– Најбоља интерпретација: Страхиња Живановић, за изведбу песме Војникова љубав (Композитор Мирослав Столица/ Текст: Н. Бузаљко Шулц / Аранжман: Мирослав Столица).

Чланови Стручног жирија прве вечери Сабора НМС 2026- “Вече староградских песама и романси“ били су: Бојан Тренкић – дир. Музичке продукције РТВ Војводина, Весна Димић, Душан Бачић, Јасмина Трумбеташ Петровић и Зоран Дашић Даша.

У ревијалном програму прве вечери програма осмог Сабора народне музике Србије, наступии су: Звонко Богдан, ансамбл „Тамбурица 5“, ансамбл „Свилен конац“ и Александра Иванов Цака.

Друго вече програма Сабора НМС 2026- Категорија „Новокомпоноване народне песме“

Током друге вечери осмог Сабора народне музике Србије, двема песмама припале по две награде – композицији Учини нешто за нас двоје (прва награда за композицију и награда за најбољу интерпретацију) и „Пахуљице моја бела“ (друга награда за композицију и награда за најбољи текст песме).

И у програму друге вечери фестивала било је речи о чувеном „Београдском сабору“ чије вредности и мисију наставља Сабор народне музике Србије. Овом приликом, краљица народне музике – Лепа Лукић подсетила нас је како је својевремено на том југосовенском музичком фестивалу побеђивала често – чак шест пута заредом, а да је одмах иза ње по броју првих награда Београдског Сабора био њен колега Недељко Билкић…

Награде Стручног жирија Сабора народне музике 2026:

Прва награда за композицију – Учини нешто за нас двоје Љуба Кешељ (Текст: Сена Ордагић / Аранжман: Игор Кокић / Извођач: Наташа Стајић).

Друга награда за композицију – Пахуљице моја бела – Страхиња Тепавчевић и Никола Бјелогрлић (Текст: Страхиња Тепавчевић и Урош Тепавчевић / Аранжман: Зоран Петровић Пеги / Извођач: Драги Домић).

Трећа награда за композицију – Рано моја Борислав Томашевић (Текст: Борислав Томашевић /Аранжман: Борислав Томашевић / Извођач: Бане Шевић).

Награда „Победник публике“ (СМС): Композиција Полетела птица бела, аутора Дејана Недића Тејовца (аутор композиције и текста) који је и отпевао. Аутор аранжмана: Александар Софронијевић.

Посебне награде Стручног жирија Сабора народне музике 2026:

– Најбољи текст: Композиција Пахуљице моја бела – Страхиња Тепавчевић и Урош Тепавчевић (Композитори: Страхиња Тепавчевић и Никола Бјелогрлић/ Арр: Зоран Петровић Пеги / Извођач: Драги Домић).

– Најбољи аранжман: композиција Мила, мила, Нинослав Нино Адемовић и Перица Васић (Текст: Слободанка Рајковић Беба/ Композитор: Нинослав Нино Адемовић/Извођач: Перица Васић).

–Најбоља интерпретација: Наташа Стајић, за изведбу композиције Учини нешто за нас двоје (Композитор Љубо Кешељ/Текст: Сена Ордагић / Аранжман: Игор Кокић).

Чланови Стручног жирија друге вечери Сабора НМС 2026- “Новокомпоноване народне песме“ били су: Драгица Радосављевић Цакана, Вук Кандић, Бранимир Ђокић, Чеда Марковић и Вера Матовић.

У ревијалном програму друге вечери осмог Сабора народне музике Србије, наступии су: Ана Бекута, Недељко Билкић и Снежана Копуновић.

Највише еснафско признање СЕМУС-а „Златна птица“, добили су на 8. Сабору народне музике Србије: Ансамбл „Тамбурица 5“, Ансамбл „Свилен конац“, Бранко Белобрк – виолиниста и легенда Народног оркестра Радио-телевизије Београд, Звонко Богдан, Недељко Билкић и Ана Бекута.

Музика нас спаја и кроз добра дела

Гледаоци Осмог Сабора народне музике Србије су током гласања путем СМС порука (награда „Победник публике“), током две вечери програма фестивала били и хумани, заједно са нашом медијском кућом.

Ти СМС гласови и ове године имају и додатну вредност: РТС-ов део прихода од остварених СМС порука током фестивала Сабор НМС 2026 биће упућен Школи за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић” у Земуну – јединој школи у Србији специјализованој за образовање слепе и слабовиде деце.

Тако смо заједно пружили подршку образовању и стварању бољих могућности за децу и младе са оштећењем вида. А музика, која нас спаја кроз песму – на овај начин нас је повезала и кроз добра дела…

Национални музички фестивал Сабор народне музике Србије заједнички су осмислили и организују Савез естрадно-музичких уметника Србије (СЕМУС) и Радио-телевизија Србије.

Циљ фестивала је да афирмацијом аутора и подстицањем стваралаштва допринесе неговању квалитета народне музике.

СВЕ такмичарске песме програма прве вечери фестивала Сабор народне музике Србије 2026 можете видети ОВДЕ.

СВЕ такмичарске песме програма друге вечери фестивала Сабор народне музике Србије 2026 можете видети ОВДЕ.