Прво признање кривичне одговорности

Млађи син британског краља први је који је од групе NGN изнудио јавно признање кривичне одговорности и извињење не само за праксу, усмерено против њега, већ својевремено и против његове мајке принцезе од Велса Дајане.

Сам принц није био у судници када је Мердокова медијска група нагодбом избегла да се парница претвори у јавно суђење, које би тим издањима, процењују аналитичари,нанело „ненадокнадиву штету“.

Иако није јавно саопштено колико новац је исплаћен принцу, правни стручњаци само трошкове парнице процењују на око десет милиона фунти.

Правни заступник принца Харија Дејвид Шерборн је судску нагодбу и јавно извињење Њуз ЈуКеј, британског огранка медијског царства Руперта Мердока, назвао „монументалном победом“.

„Њуз Ју Кеј је признао да је Сан, перјаница британског медијског царства Руперта Мердока, био умешан у нелегалне радње. То признање представља потврду оптужби стотина оштећених, који су били принуђени да се нагоде, а да никада нису успели да дођу до стварних сазнања о томе шта им је и како учињено“, истакао је адвокат Шерборн.

Поред принца Харија, јавно признање кривице групе NGN упућено је и на адресу бившег лидера лабуриста Тома Вотсона, који је такође био присутан у судници.

„Истина је разоткривена. Група NGN је противзаконито ангажовала преко стотину приватних детектива током шеснаест година у чак тридесет пет хиљада случајева. Та пракса била је распрострањена у таблоиду Сан исто колико и у таблоиду Њуз оф д ворлд уз пуно знање уредника и руководства на самом челу компаније”, прецизирао је адвокат принца Харија по изласку из суда.

Шерборн је таблоиде оптужио и да су, од почетка правног поступка пре пет година, писали „агресивне и осветничке“ чланке против принца Харија што је проузроковало „озбиљан безбедносни ризик за њега и чланове његове породице”.

Позиви на даљу кривичну и јавну истрагу

„Владавина закона мора да заврши своју путању. Принц Хари и Том Вотсон придружују се другима у позивима полицији и парламенту да истраже не само противзаконите активности, које су коначно јавно признате, већ и лажна сведочења пред судом и заташкавања, која су трајала током целог правног процеса”, рекао је Дејвид Шерборн.

Бивши други човек Лабуристичке странке Том Вотсон оцењује да једино што је увек желео био да „оставе на миру његову породицу”.

„Једном сам рекао да нико у таблоидској џунгли не сме да нападне. Нисам био у праву. Принц Хари и његова запрепашћујућа храброст довели су до позивања на одговорност дела медија, који је мислио да је недодирив. Сигуран сам да говорим у име хиљада жртава када кажем да сам му захвалан због његове непоколебљиве подршке и одлучности под изузетном притиском”, оценио је Вотсон.

Невладина организација Hacked Off, чије име представља фразу из шездесетих година, прошлог века, која значи „бити бесан, изнервиран или несрећан“, окупља је око хиљаду шест стотина оштећених особа.

Једна од водећих фигура те организације је глумац Хју Грант, који својевремено није истрајао у правној борби све до суђења, већ се нагодио са Њуз групом Руперта Мердока.

Проблем је за све оштећене био у томе што би, чак и у случају да су добили спорове,судски трошкови износили више милиона фунти без обзира на исход суђења.

Толики трошак није желео чак ни толико озлојеђени противник таблоида какав је Хју Грант, који је својевремено папараце испред своје куће посуо пасуљем из конзерве.

Међутим, принц Хари је истрајао до, ако не до самог суђења, а оно барем јавног признања кривице. Руководилац организацијом Hacked Off Najtan Sparks оцењује да је „сјајно“ то што је таблоид Сан после скоро две деценије правне борбе, коначно признао да је одговоран за незаконите радње.

До сада је медијско царство Руперта Мердока платило око милијарду фунти одштете, али никада није признало било какву одговорност.

Читав скандал у вези са прислушкивањем и праћењем богатих и славних својевремено је био предмет јавне истраге лорда Левесона, који је препоручио регулацију штампе кроз тело, слично регулаторном телу Офком, које у Великој Британији обавља исту функцију као РРА у Србији.

Нејтен Спаркс сматра да је дошло време за други део истраге лорда Левесона.

„Такве ствари најбоље се истражују путем јавне истраге. Зато је други део истраге лорда Левесона најављен још пре десет година. Треба да се утврди ко је одговоран за незаконите делатности. Сада апсолутно не постоји ниједан разлог зашто истрага не би мога одмах да буде покренута“, каже Спаркс.

Грађани уз Харија

Јавност у Британији поздравља не само исход парничења, већ и истрајност принца Харија.

То је први пут да му грађани указују неподељену подршку откако је напустио радни део британске краљевске породице и преселио се у Сједињене Државе.

У књизи Родослов пријатеља, ауторка описује и прву вожњу у Исидорином новом џипу.

„Одмах је звала нас и ставила нас у џип да нас провоза. И у Таковској се њој џип запалио. Нешто није урадила како треба, и све време је говорила: 'Јао, јао, ја сам крива. Ја ћу бити она која је убила Милорада Павића'“, наводи Јасмина Михајловић.

Родослов пријатеља је споменар-албум у коме су уз фотографије из приватне архиве, описане анегдоте, цртице и ситнице, како каже Јасмина Михајловић. Једна таква је и прича о Силвији Монрос књижевници из Аргентине и супи.

„Још деведесетих, тек је почела таблоидна штампа, она је нашла у једном листу, више се и не сећам коме, да сам ја заводила Милорада Павића тако што сам на Копаонику пролазила поред стола, где је он седео са својом првом супругом, и бацала тањир са супом. И на овај промоцији, она је поново донела супу. Значи, имам читаву колекцију супа од Силвије Монрос“, додаје ауторка.

Сва сећања су лепа, каже ауторка, па ипак пишући о другима и себи она откривају и друштвену атмосферу не само у Србији већ и у свету.

„Хтела сам и да оставим траг како један љубавно-књижевни пар, као што смо били Милорад Павић и ја, како је у дослуху са другим уметничким паровима, или са неким сасвим другачијим занимањима, али да су опет парови са којима смо се највише виђали и дружили. И наравно, ни говора да су то били књижевни салони, то јест, било је ту разговора о уметности, али пре свега је то дружење истих душа, истих крвних група. И то је једноставно пријатна ствар“ истиче Јасмина Михајловић.

А поред Исидоре Бјелице и њеног Небојше Пајкића, брачни пар Јасмина Михајловић и Милорад Павић највише се дружио са Момом Капором и његовом супругом Љиљаном, и Милошем и Лотком Шобајић. Наравно и са многим редитељима, писцима, музичарима, балетским играчима и сликарима. Они су главне личности у књизи Родослов пријатеља, интимној историји српске уметничке сцене у последњих неколико деценија.

Статуа ће бити послата на лабораторијске анализе, пре него што буде предата локалној управи за антиквитете града на чување и даљу процену.

Статуа је без главе, висока осам сантиметара.

Власти настављају истрагу о околностима открића статуе.

Случајна археолошка открића су релативно честа у Грчкој, земљи познатој по свом античком наслеђу, а често се дешавају током изградње зграда или јавних радова. 

Хеленистичко доба обухвата период од три века грчке историје између  смрти Александра Великог  323. пре Христа и успона Августа у Риму 31. пре Христа.

„Кроз наш конзилијум гениталног тракта прође годишње око 1.000 пацијнеткиња, од тога, преко 200 је са карциномом грлића материце, а од тих 200 више од половине је у поодмаклој фази болести и не може се хируршки лечити", рекао је проф. др Александар Стефановић, директор Клинике за гинекологију и акушерство УКЦС.

„Оно што је фрапантно, невероватно јесте да је око 65 одсто иноператибилних стадијума. Суштина је да се старосне границе померају ка млађима, те особе у иноперабилним стадијумима срећемо у 25, 27, 29 година", каже доцент др Лазар Нејковић, начелник онколошког одељења Клинике Народни фронт.

Та врста рака, може бити спречена, на време откривена, лечена и излечена.

„Данас ће умрети две жене у Србији од рака грлића материце, и то већ годинама понављам, јер сам и сама онколошки пацијнет, да то заиста не мора да буде тако", рекла је Горица Ђокић из Удружења за борбу против рака грлића материце и јајника „Проговори".

„Док сам долазио на овај састанак са једном колегиницом која је рекла у Бачкој Тополи имамо супер резултат од 14 одсто је вакцинисано против хуманог папилома вируса,14 посто је катастрофа, и ми треба да знамо то. И шест посто у Србији јесте катастрофа", изјавио је проф. де Ђорђе Константинидис, председник Удружења педијатара Србије.

Зато су иницијативу да ХПВ имунизација постане обавезна, струковна удружења масовно подржала.

„Ми људи који гледамо, а не можемо да пружимо максималну помоћ у тим стањима болести, не можемо снажније да подржимо него ово што сада говорим, Председништво је било једногласно у одлуци да подржи активну имунизацију као део обавезног календара", рекао је др Даворин Радосављевић, председник Удужења медикалних онколога Србије.

„Мислим да је рак грлића материце једини рак који можемо превенирати зато што имамо вакцину Гардасил, која је о трошку државе и бесплатна је", каже др Мирсад Ђерлек, државни секретар у Министарству здравља.

„Ево мало оптимистичних података да изнесем на крају, анализа података показује да смо у последњих 15 година зауставили тренд пораста оболевања од ове болести, она стагнира, и дошло је до пада учесталости умирања од ове болести за петину", додала је др Катарина Боричић из Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут".

У земљама у којима је имунизација омасовљена, попут Аустралије или Шкотске, на путу су да потпуно искорене, не само рак грлића материце.

Фестивал осмишљен као место успостављања веза између оних који долазе и афирмисаних уметника, и у својој осамнаестој години постојања задржава своју ексклузивност.

Подршка коју млади ствараоци и студенти филмских школа из целог света добију на Кустендорфу, да буду аутори а не калкуланти у кинематографији, јединствена је и препозната је у свету.

„У новој форми постоје нови аутори за које верујемо да треба да одрже кинематографију као мистичну уметност која није сведена на ријалити, него нас уздиже изнад и изван времена у којем живимо, када се угаси светло и када лампа пројектора крене са милионима партикула на платну, а ми осетимо благу језу и онда идемо на један или други пут”, рекао је Емир Кустурица, редитељ и оснивач Кустендорфа.

За награде Фестивала, „Златно", „Сребрно" и „Бронзано јаје" такмичиће се аутори из девет земаља, између осталих, Мексика, Србије, Француске, Русије, Индије. На Фестивал са филмом Нова година која није дошла, стигао је Богдан Мурешану један од лауреата Фестивала у Венецији, а некадашњи Кустендорфски победник. Стиже и кански победник, филм Анора Шона Бејкера који ће представити глумац Јури Борисов.

„Уметник је некада имао ауторитет који је могао да заштити једну земљу од неукуса, његов глас се чуо, он више данас не постоји нажалост, није нико ту крив, такво је време. Свако може да снима филмове, да гради, да диже небодере, свако може да ради шта хоће ако има пара, е том закону се опиру на Западу најчешће центри из којих се дистрибуирају добре намере и где се баве филмом занатлије. Најбољи су филмови тамо где се наслањају на прошлост", каже Кустурица.

Пре 40 година, Емир Кустурица је добио прву Златну палму за филм Отац на службеном путу, а 10 година касније и другу Златну палму за Подземље. Ови филмови ће бити приказани наредних дана, на Фестивалу који обликује и промовише будуће добитнике најпрестижнијих светских филмских фестивала.

Како је истакла власница мачке, на аеродрому у Мелбурну чекала је да добије кавез, али без успеха. После потраге, сазнала је од земаљског особља да је мачка у авиону ка Новом Зеланду. Мачка је поново прешла исти пут од седам и по сати између две државе.

Пилоту Компаније „Ер Нови Зеланд“ је напоменуто да у авиону има необичног путника, и да би било добро да у том делу авиона укључи грејање.

Власници је компанија уз извињење саопштила да је кавез са мачком случајно остао у делу за пртљаг јер је био заклоњен инвалидским колицима.

„Наш нови живот у Мелбурну није баш сјајно почео, јер нам је фалио наш кућни љубимац, па нисмо били комплетни“, рекла је власница мачке Марго Нес.

Али сага је имала срећан крај. Компанија за селидбе кућних љубимаца коју је Марго ангажовала, првим летом из Крајстчерча вратила је мачку у Мелбурн, која је стигла безбедно. Компанија „Ер Нови Зеланд“ ће породици рефундирати све трошкове.

„Убудуће ћемо имати бољу комуникацију са нашим оператерима у Мелбурну, како се овако нешто не би поновило“, истакла је портпаролка Алиша Армстронг.

„Увек је интересантно да дођемо на Међународну олимпијаду, да видимо људе који су много бољи од нас и уверимо се да су они људи као и ми, а не само бројеви на папиру”, наводи Костадиновић.

Сагласни су да припрема није лака, јер подразумева обнову градива не само средњошколског, него и градива са факултета.

Дробњаковић сматра да су они слични спортистима, не само у броју медаља, него и у посвећености такмичењима.

„За успех је потребно свакодневно залагање и припрема. Једноставно, не смемо да испаднемо из форме, као што ни спортиста не сме”, додаје ученик.

Костадиновић истиче да постоји стереотип како математичар не излази из куће, али то по његовом мишљењу није тачно.

„Само је битно добро распоредити време. Има довољно времена за све чиме хоћемо да се бавимо“, наводи он.

Додаје да на коначан резултат много утиче и брзина, а на брзину утиче психичка спремност.

Поносни на школу, другаре и директорку

Ученицима Математичке гимназије посебно је драго што је школа међу великим бројем врхунских школа остварила завидан успех, освајајући другу награду у екипној конкуренцији. На томе посебно захваљују директорки која улаже велики труд за проналажење средства за такмичења.

Дробњаковић истиче успех другарице Нине Шушић, која је освојила злато из математике, јер је ученица првог разреда, а на такмичењима су првенствено ученици из трећег и четвртог.

На питање о томе чиме би волели да се баве у животу, Костадиновић издваја програмирање, а Дробњаковић квантну механику, ракетни и електрични инжењеринг.

Ово је прво такмичење у Новој години, на којем су ученици Математичке гимназије освојили медаље, а Дробњаковић и Костадиновић, како кажу, циљају на Месец у својим подухватима, јер „ако промаше, могу погодити звезду".

„Оно што је значајно по питању регулисања ове области је да је урађена боља професионализација процеса мерења посебне намене, да је проширена улога инспектора у овој области, да је детаљније дефинисана казнена политика и казнене мере, што је изузетно значајно за унапређење квалитета ваздуха и уопште за животну средину“, наводи Сара Павков, државна секретарка Министарства заштите животне средине.

Изради документа претходила је анализа постојећег стања, а подаци објављени у годишњим извештајима већ одавно показују да нема побољшања квалитета ваздуха. То се одражава и на здравље становништва.

Здравствени ризици аеро-загађења 

„Када говоримо о најновијим статистикама, ми смо оно што смо најскорије радили и што смо публиковали јавно, везано је за три града које смо радили – Ваљево, Лесковац и Нови Пазар. Закључак до кога смо дошли, да пре свега највише утиче на, нећете веровати, мождани удар. На проценат смртности од можданог удара, а исто тако пролази исхемијска болест срца. Намерно ово истичем зато што постоји парадигма да лош квалитет ваздуха пре свега утиче на респираторна обољења. Међутим, проласком кроз плућа и уласком у крв, честице које носе отровне и опасне материје одлази у друге циљне органе“, наглашава др Бранислава Матић Савићевић са Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“.

Највеће загађење мерне станице бележе у току грејне сезоне када се и због временских услова ПМ честице задржавају у нижим слојевима атмосфере, што посебно утиче на осетљиве категорије становништва.

„Пре свега ту бих издвојила децу и то малу децу, затим труднице, људе који већ болују од хроничних плућних болести, као што су бронхијална астма, хронични бронхитис, хронична опструктивна болест плућа, али и старије особе. Морамо да нагласимо зашто су деца више угрожена од одраслих. Физиолошки деца имају већи број удаха у минути. Док одрасла особа удахне 18 пута ваздух у минути дете то уради 25 до 30 пута, а новорођенче и 50 пута. Тако да можемо да кажемо, што је дете мање, утицај загађеног ваздуха на његово здравље је већа“, напомиње др Татјана Видановић из Центра за хигијену и хуману екологију Завода за јавно здравље Пирот.

У Програму заштите ваздуха до 2030.године са Акционим планом, који је Влада Србије усвојила пре нешто више од две године, наводи се да је аеро-загађење један од водећих фактора ризика за људско здравље и да је узрок 12.000 превремених смрти годишње у Србији.

Тај број би могао да се смањи на 7.400 до 2030. године ако се остваре мере предвиђене у том документу. А то су прелазак на чистије изворе енергије, смањење загађења из кућних ложишта и саобраћаја, примена прописа и оштрије казне за загађиваче.

Према недавно објављеној студији, висина и тежина мушкарца током прошлог века двоструко брже је расла него код жена, што је довело до већих разлика међу половима.

„Ово нам даје увид у то како је селекција партнера обликовала мушко и женско тело и како су нас бољи услови живота, у смислу хране и успешне борбе против болести, ослободили ограничења“, наводи професор Луис Холзи са лондонског Универзитета Рохемптон.

Проф. Холзи и његове колеге користили су податке Светске здравствене организације из већег броја земаља и британске евиденције да би видели како се висина и тежина људи мењала променом животних услова. Ово је мерено индексом хуманог развоја (human development index – HDI), количником заснованим на очекиваном животном веку, нивоу образовања и приходу по глави становника, који се креће од нула до један.

Анализа података из десетина земаља показала је да су на сваких 0,2 поена повећања ХДИ-а жене у просеку биле 1,7 цм више и 2,7 кг теже, док су мушкарци били четири цм виши и 6,5 кг тежи. Ово показује и да се побољшањем животних услова, повећава и висина и тежина, али више него двоструко брже код мушкараца него код жена.

Да би видели да ли се слични трендови јављају унутар земаља, истраживачи су детаљно проучили историјске рекорде висине у Великој Британији где је ХДИ порастао са 0,8 у 1900. на 0,94 у 2022. Током прве половине века, просечна висина жена порасла је за 1,9% са 159 цм на 162 цм, док је просечна висина мушкарца порасла за 4% са 170 цм на 177 цм.

„Када се ово стави у перспективу, отприлике једна од четири жене рођене 1905. била је виша од просечног мушкарца рођеног 1905. године, али је то пало на отприлике једну од осам жена за оне рођене 1958. године“, објашњава Холзи.

У студији објављеној у Biology Letters научници спекулишу да су преференције жена у избору партнера можда подстакле тренд за вишим, мишићавијим мушкарцима – иако у све већој борби са гојазношћу, тежи не значи нужно и мишићавост.

Стас и грађа су главни показатељи здравља и виталности, напомиње Холзи, док селекција партнера такође фаворизује мушкарце који су способнији да заштите и бране своје партнерке и потомство од опасности.

„Жене можда сматрају да је висина мушкараца привлачна јер их потенцијално чини моћнијим, али и зато што висина указује да су саздани од 'доброг материјала'“, додаје Холзи. „Значи да како су одрастали, нису страдали у боју или због лоших услова живота, тако да ј висина показатељ да имају већи потенцијал."

Налази се заснивају на претходном раду који је открио да жене више преферирају високе мушкарце, него што мушкарци желе ниже жене. Али постоје и недостаци високог раста. Док виши људи обично зарађују више, они су такође склонији разним врстама рака, вероватно зато што имају више ћелија које могу акумулирати мутације које кулминирају болешћу.

Мајкл Вилсон, професор на Универзитету у Минесоти, наводи да је бржи пораст висине и тежине мушкараца „значајан", што је у сагласности са старом хипотезом да су женке „еволутивно ограниченији“ пол због захтева репродукције, посебно код сисара код којих су трудноћа и дојење „енергетски скупи“.

„Чини се да на раст тела мушкараца утичу услови исхране“, додаје Вилсон. „Одрастање на храни богатијом енергијом у већој мери утиче на раст мушкараца него жена.“

Кроз низ пажљиво осмишљених активности, dm инспирише појединце да прихвате себе управо онаквима какви јесу и ослободе се притиска наметнутих стандарда лепоте и успеха.

На прометним градским локацијама постављена су огледала са натписом #potpunoja, која пролазницима пружају прилику да препознају сопствену вредност и аутентичност.

Кроз фотографије стварних људи који имају различите животне приче, додатно се истиче снага различитости и лепота сваког појединца.

Ово је подсетник да су наша искуства, избори и изазови оно што нас обликује и чини посебним.
Кроз различите приче, компанија dm оснажује појединце да буду поносни на себе и своје животне путеве, а #potpunoja носи универзалну поруку – свако од нас је аутентичан и непоновљив.

У друштву које нас често обликује према својим стандардима, желимо да подстакнемо људе да пригрле своју јединственост.

Циљ кампање је да се разбију митови о савршенству и промовишу здрави односи према себи и другима, без обзира на године, пол или изазове, изјавила је руководилац Маркетинга и комуникација dм Србија и Северна Македонија, Светлана Јовановић Митић, истичући да dm остаје покретач позитивних промена.

Кампања #potpunoja носи снажну поруку: бити свој у свету пуном очекивања није слабост, већ највећа снага.

Међутим, стручњак за рад од куће, професор Николас Блум, рекао је да иако рад на даљину може бити „прилично штетан“ у погледу продуктивности неких радника, провођење три од пет радних дана у канцеларији је једнако продуктивно као и рад у потпуности из канцеларије.

„Наша земља је назадовала за 20 година у последња четири у погледу испуњавања радних обавеза, продуктивности и у погледу благостања земље“, истиче лорд Роуз, који је био извршни директор „Маркс енд Спенсера”, а недавно се повукао са места председника Асде (британског ланца супермаркета и бензинских пумпи).

У истраживању које је спровела британска Канцеларија за националну статистику из новембра 2024. године, 26% људи је рекло да су радили хибридно у претходних седам дана, неколико дана на радном месту, а неколико код куће – док је 14% искључиво радило од куће, а 41% је одлазило на посао сваки дан (остатак није радио у испитиваној седмици).

Прелазак на рад од куће трансформисао је локалне економије. Процене показују да се од пандемије празан канцеларијски простор скоро удвостручио, четвртина предузећа за хемијско чишћење је затворена, а број термина на голф теренима током радне недеље је порастао за 350 одсто – што указује да неки запослени мешају посао и задовољство.

Рад од куће брзо постаје главно бојно поље. Влада тренутно доноси законе за јачање права запослених широм Уједињеног Краљевства да захтевају рад од куће и најављује да намерава да отежа послодавцима да одбију захтеве за рад од куће.

Али поједини послодавци – укључујући владине службе – боре се са запосленима да их врате у канцеларију, тврдећи да је интеракција лицем у лице од суштинског значаја за заједнички рад.

У неким случајевима, као што је независна издавачка кућа „Хоспитал рекордс“, ово изискује озбиљно натезање између младе радне снаге – од којих неки можда никада нису радили пуно радно време у канцеларији – и њихових старијих шефова.

Оснивач компаније Крис Гос, који је увео нову политику која захтева рад запослених три дана у канцеларији уместо два, рекао је да има „мучан осећај“ да је рад на даљину утицао на крајњи резултат компаније.

„Чврсто верујем да су међуљудски односи у музичкој индустрији кључни, па је једини начин да било ко од нас буде у стању да изгради такву врсту смислених односа да то уради лично.“

Маја, 25-годишња менаџерка маркетинга, каже да воли да буде у близини својих искуснијих колега на радном месту. „У мом тиму има много људи који су значајно напредовали у каријери, па ако ми треба помоћ око нечега, могу просто да питам некога од њих.”

Али ипак мисли да не би могла да буде у канцеларији пет дана у недељи „премори ме дружење и морам понекад да будем само код куће и разврстам ту гомилу информација“.

Професор Блум, економиста са Универзитета Станфорд, наводи да његово истраживање о раду од куће указује да би запослени у тинејџерским и раним двадесетим годинама вероватно требало да буду у канцеларији најмање четири дана у недељи како би максимално искористили менторство.

Међутим, додаје да анкете међу десетинама хиљада запослених у Великој Британији, САД и Европи показују да радници вреднују могућност рада од куће два дана у недељи отприлике као повећање плате за осам одсто.

Британски министар за рад, Џастин Мадерс, рекао је да постоји све већи број доказа да је рад од куће продуктивнији. Такође сматра да је то добро за раст јер ће компаније имати „много мотивисанију радну снагу“ и „ако будемо у могућности да запослимо више људи јер им је флексибилност доступна, то ће нам помоћи да остваримо наше амбиције раста“.

Професор Блум можда није толико оптимистичан у погледу утицаја хибридног рада на продуктивност, али се слаже да би повећање броја радних места која се могу обављати од куће могло помоћи економском расту ако омогући више запошљавања.

„То је огроман подстицај и нека врста двоструке добити", јер би људи могли да раде у бољим условима, доприносе пореским приходима и „сви су на добитку”.

Једна од оних који би могла да има користи од могућности за рад од куће је и мајка која је добила отказ након рођења другог детета јер није могла да се врати на посао због аутистичног сина.

„Не видим да се такви послови оглашавају. Не видим ништа што би ми омогућило ту флексибилност. Сваког дана се пробудим и мислим да живим у Дану мрмота. Све што радим је да сам само мајка. Уживам што сам мама, али желим и да будем продуктивна. Чини ми се као да ми мозак одумире“.

У јавном сектору, продуктивност је најнижа у односу на 1997. годину – изузев у годинама изолације због пандемије – а неки за то криве рад од куће. Од новембра 2023. године државни службеници се поново позивају у канцеларије два до три дана у недељи.

Али у неколико јавних служби, укључујући Заводу за националну статистику, део особља одбија да се врати.

Ед, менаџер ИТ сектора и представник синдиката, каже да је од пандемије скоро у потпуности радио од куће. То му, како каже, олакшава да одведе децу у школу и вртић и да не губи време на путовање.

„Никада нам виши руководиоци у Заводу нису рекли да постоји проблем са продуктивношћу, постоји проблем са квалитетом, постоји проблем са поштовањем рокова, то да“, каже Ед. „Ову прилику више никада нећемо имати. Морамо да се боримо за права радника.“

Ед и други чланови синдиката прете штрајком ако буду приморани да путују у канцеларију 40% радног времена. Цивилни службеници у Метрополитен полицији и чланови синдиката у Служби за катастар, такође су у спору око захтева за повратак у канцеларију.

Руководство које преговара са синдикатима каже да верује да „интеракција лицем у лице“ доприноси „изградњи радних односа, подржава сарадњу и иновације“.

Али какав год да буде исход ових спорова, јасно је да су сада сви они који раде пуно радно време у канцеларији – ствар прошлости.

Кад је одрасла схватила је да има моћ да једну страшну причу о младој, жртвованој жени, како би се подигао град, заврши другачије и подари јој нови облик. Тако је из песме Зидање Скадра никао роман Узидана.

„Ми из саме народне песме о младој Гојковици не сазнајемо превише, знамо да је она једна млада мајка, знамо да је једна покорна жена, да поштује своју породицу, свог мужа, међутим она нема свој глас. Народни приповедач њој не даје глас тако да сам ја одлучила да учиним управо то, да она проговори, да она донесе неке одлуке сама уместо да само слуша друге“, објашњава Ивана Нешић.

Свако ко се прихвати преобликовања познате приче из нашег фолклорног наслеђа мора водити рачуна да не извргне традицију руглу и да не дође у искушење да користи језик који нама данас делује старински, наглашава Ивана Нешић.

„Ако би се у томе у потпуности успело та књига онда не би била пријемчива читаоцима. Нико не би разумео шта ту пише, а ако се у томе не би успело онда то буде на неки начин смешно. Онда сам ја свесно изабрала да уопште не покушавам то да радим, него да пишем својим језиком, онако како ја говорим и онда да се читаоци смеју са мном и са мојом књигом, а не мени и њој.“

И док у народној песми живот жене најмлађег Мрњавчевића завршава у темељима града Скадра, у кратком роману Иване Нешић то није крај младе Гојковице. Ауторка изводи невероватан преокрет. Врло маштовито мрак претвара у светлост, користећи врло специфичан, топао хумор препознатљив из њених дела за децу.

„Мислим да је важно рећи да је у питању један крајње модеран роман који се обраћа младим савременим читаоцима и који нуди један врло савремен сензибилитет, савремен хумор, често анахронични и који истовремено на један одређен суптилни дискретан начин проговара о одређеним проблемима савременог друштва“, наглашава др Тијана Тропин са Институт за књижевност и уметност.

Ивана Нешић писала је књигу за себе, али ју је наменила и свима који су читали Зидање Скадра и желели да судбина младе жене буде другачија. А таквих читалаца је много, од тинејџерског узраста па навише.

Компаније ће уложити 100 милијарди долара у пројекат који ће започети, са плановима да уложе до 500 милијарди долара у Stargate у наредним годинама. Очекује се да ће пројекат отворити 100.000 радних места у САД, рекао је Трамп.

Stargate ће изградити „физичку и виртуелну инфраструктуру за напајање следеће генерације вештачке интелигенције“, укључујући центре података широм земље, рекао је Трамп. Елисон је рекао да је први пројекат групе, на простору од 9,3 хектара већ у изградњи у Тексасу.

Лидери вештачке интелигенције већ месецима упозоравају да је потребно више центара за податке – као и чипова и енергетских и водних ресурса за њихово покретање – који би омогућили остваривање њихових амбиција у погледу развоја вештачке интелигенције у наредним годинама.

„Мислим да ће ово бити најважнији пројекат ове ере“, истакао је Алтман. „Не бисмо могли ово да урадимо без вас, господине председниче.“

Oracle је један од највећих оператера центара података у САД, а SoftBank има врсту дубоких џепова потребних за финансирање проширења инфраструктуре ВИ, за коју се очекује да ће коштати милијарде долара.

Алтман је раније позвао америчке званичнике да помогну у изградњи инфраструктуре како би се осигурало да Сједињене Државе остану испред Кине у трци у наоружању са вештачком интелигенцијом, с обзиром на то да је ВИ спремна да утиче на све, од економије до војних способности.

Извршни директор OpenAI-а се такође, како преносе медији, прошле године састао са извршним директором SoftBank-a, Масајошијем Соном, како би затражио улагања у нове фабрике полупроводника за прављење чипова.

Алтман, који је присуствовао Трамповој инаугурацији у понедељак, рекао је за Фокс њуз прошлог месеца да верује да ће Трамп „бити веома добар" у привлачењу инвестиција у инфраструктуру вештачке интелигенције у Сједињене Државе и рекао да се „радује што ће радити са својом администрацијом на томе”.

У Белој књизи објављеној прошле недеље, OpenAI каже да улагање у америчку инфраструктуру вештачке интелигенције може да обезбеди да амерички алати вештачке интелигенције победе над кинеском технологијом, као и да креирају нова радна места и економске могућности у САД, и позвао америчку владу да створи „темељну стратегију која ће осигурати да улагања у инфраструктуру имају користи за већину људи и максимизирају приступ ВИ.” У извештају се процењује да „у глобалним фондовима има 175 милијарди долара који чекају улагања у пројекте вештачке интелигенције“.

„Ако САД не привуку та средства, она ће се слити у пројекте које подржава Кина – јачање глобалног утицаја Комунистичке партије Кине“, саопштила је компанија.

Oracle је у саопштењу навео да ће пројекат Stargate „обезбедити америчко лидерство у вештачкој интелигенцији, створити стотине хиљада америчких радних места и створити огромну економску корист за цео свет. Овај пројекат не само да ће подржати реиндустријализацију Сједињених Држава, већ ће обезбедити и стратешку способност за заштиту националне безбедности Америке и њених савезника.“

SoftBank ће имати финансијску одговорност за Stargate, а OpenAI ће имати оперативну одговорност. Четврти партнер, MGKS, такође доприноси финансирању.

Трамп је у понедељак такође поништио извршну наредбу коју је донео бивши председник Џо Бајден 2023. године која је имала за циљ да надгледа и регулише ризике од вештачке интелигенције.

„Радио сам са врло талентованим људима на овом филму. Сниматељ и директор фотографије су проналазили невероватне углове снимање и стварали тескобну, клаустрофобичну атмосферу која је доминантна у филму, јер све се дешава у малом авиону. Радити акционе сцене у тако малом простору је изазовно. Са друге стране имамо пејзаже Аљаске, који су импозантни и застрашујући у исто време. Желео бих да публика ужива у свему томе и да се забавља, као ја док сам читао сценарио“, каже Мел Гибсон, прослављени глумац и редитељ.

Марк Волберг игра пилота Дерила Бута, психопату, што је за њега велика промена у односу на већину његових досадашњих улога. И сам каже да није глумио зликовца скоро 30 година – од трилера Страх из 1996.

„Он је један лудак. Врло забаван лик. Ко би оделео да тако нешто не одигра када му се пружи прилика. Мел Гибсон је један од мојих омиљених редитеља и глумаца и апсолутно сам желео да следим његову визију у вези са овим ликом. Очекујте неочекивано од овог филма. Вриштаћете, смејаћете се, покривати рукама очи, радовати се када мој лик добије оно што је заслужио. И овај филм морате да гледате у биоскопу“, наглашава Марк Волберг.

Напетост, хумор, драма, акција и баланас између њих, што је резултат редитељског умећа Мела Гибсона, чине Ризичан лет новим биоскопским хитом. Радња филам се дешава у скоро реалном времену и ово је Гибсонов најкраћи филм, траје 91 минут.

Играће се предсатве Атељеа 212, Народног позоришта из Ниша, Зајечара и Новог Сада, а у оквиру фестивала биће организвана и два сценска читања нових савремених драмских текстова.

„Он у самој идеји, у настанку, имао је један чврст концепт, а то је да се бирају представе из позоришта у којима је Муци Драшкић оставио свој траг, где је режирао јако успешне представе. Из позоришта који су пријатељи и копродуценти, и уопште пријатељи из региона, Атељеа 212. И представе које су режирали досадашњи добитници награде 'Љубомир Муци Драшкић', што је награда 'глумци свом редитељу'“, наводи Гордана Гонцић, в.д. директора Атељеа 212.

Фестивал је отворен монодрамом Прима фацие, у извођењу Маше Дакић, у режији Ање Суше. Представа се бави бави темом сексуалног злостављања и указује на мањкавости правног система.

У оквиру фестивала биће обележен и јубилеј – 15 година од премијере представе Чекаоница у режији Бориса Лијешевића, за коју је добио награду „Љубомир Муци Драшкић“.

„Говори о том процесу кад један стари систем срушен, а други се још није успоставио, о том неком међусистему, међупростору. Е, сад, да ли то што представа живи већ 15 година, да ли то значи да се тај процес још није завршио, да се нови систем још није успоставио, да смо још у некој врсти тумарања, тражења, транзиције, како се год то звало?“, каже редитељ Борис Лијешевић.

У склопу фестивала отворена је и изложба „Уникатни позоришни плакати Атељеа 212“, аутора Љубисава Милуновића, дугогодишњег сликара тог позоришта.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

Илону Маску то, очито, није довољно, па је тако више пута до сада изјављивао како је и један од најбољих гејмера на свету. И ту долазимо до проблема.

Тврдња да сте један од најбољих у гејминг заједници не може тако олако да прође. Јер, гејмери су загуљена група – ако сте искрени и волите игрице, прихватиће вас ко најрођенијег, али ако покушате нешто да врдате, проћи ћете кô Маск.

Стара школа и „један од најбољих“ у Квејку

Последњих десетак дана од када је избила најновија чарлама у гејминг свету, на мрежама се деле снимци и чланци у којима Маск тврди да његови почеци у сфери дигиталне забаве воде порекло још из култне пуцачине Квејк (Quake), током деведесетих.

„Моји рефлекси више нису какви су били. Провео сам читав живот за видео-играма. У једном тренутку сам био један од најбољих играча Квејка на свету“, рекао је својевремено у подкасту код Лекса Фридмана.

Гејмери не би били то што јесу да нису у стању да опсесивно посвете време неком циљу, па су врло брзо ископали доказе да Маскове тврдње и нису баш тачне.

Турнир "Red Anihilation" 1997. године био је један од првих националних турнира у видео-играма у САД. Финална награда била црвени „ферари“, а за њега се такмичило чак 1.900 људи, али међу њима није био Маск.

Шампион турнира Денис Фонг „Треш“ (Tresh) ушао је својим подвигом у историју гејминга, а по мишљењу многих је и први професионални гејмер на свету. Оно што је посебно занимљиво јесте што је Треш у једном подкасту, док се присећао својих дана у Квејку, директно поменуо садашњег директора „Тесле“ и „Спејс Икса“.

„Илон Маск је познат као гејмер. Скоро сваки дан сам га виђао, играо је под надимком Зип 2“, рекао је Треш, а на инсистирање водитеља да открије какав је био у игри, Треш је помало стидљиво додао: „Био је ОК. У ствари, није био много добар.“

Како је Маск постао мим у Елден рингу

Апсолутни хит компаније „Бандаи Намко“ – Елден ринг (Elden Ring) је 2022. године освојио гејминг свет, а акциона РПГ игра проглашена је игром године и стекла култни статус од тада.

Један од десетина милиона играча био је и Илон Маск, који је хвалио игру и њене творце, говорећи да веома ужива у њој. Многим гејмерима је било веома драго да се у њиховим редовима налази неко попут Маска.

Све док га неко на Иксу (тада Твитеру) није питао за савет и коју класу да игра, јер муку мучи са магом (чаробњаком).

Добри Самарићанин Маск му је брзо одговорио уз неколико савета и скриншотом свог лика из игре и опремом коју користи.

Сувишно је рећи да су савети били невероватно лоши и одабир опреме катастрофалан. Толико да је цео његов начин развоја лика у игри постао мим у гејминг заједници и да су се стримери утркивали да покушају да пређу игру или убију одређене тешке противнике са таквим ликом, што је било скоро немогуће.

Ипак, осим мало чарки и шала на његов рачун, људима је Маск био симпатичан због овога јер су видели некога ко искрено ужива у игри и можда није најбољи, али барем се труди и ужива у њој на свој начин.

Све то пало је у воду са његовим даљим тврдњама о томе да је један од најбољих играча у Дијаблу 4 и Path of Exile 2 (ПОЕ 2).

Нови Нео – он види Матрикс

Крајем прошле године, Маск је гостовао у подкасту Џоа Рогана у ком је рекао да је међу 20 најбољих играча Дијабла 4 на свету.

Када је Роган након тога оценио да мораш да будеш изузетан појединац да би био међу најбољима у било којој игри коју игра много људи, Маск је поновио своју тврдњу да је некада био један од најбољих Квејк играча.

Негде у то време, Маск је заиста са свог алтернативног налога на Иксу постављао снимке брзинских прелажења нивоа у Дијаблу 4, чак и један испод два минута који га је на једном незваничном сајту сврстао међу најбрже.

„Толико животних лекција може да буде научено од брзинског прелажења игрица на највећој тежини. Научи вас да видите Матрикс, а не да будете и њему“, написао је Маск уз снимак свог најбржег прелажења.

Ипак, када се погледа мало боље, у том тренутку Дијабло 4 је имао грешку и класа коју је Маск играо била је у стању да „превари“ игру и оствари нереално високе бројеве, чистећи све противнике пред собом као да их нема.

Осим тога, листа на којој се сврстао међу најбрже је на незваничном сајту на који људи сами постављају своје снимке. Мање од 900 снимака је постављено до сада, а игру играју милиони људи.

И онда стижемо до најновије драме

Пре десетак дана Маск је у свом изузетно заузетом распореду – који подразумева разговоре са Трампом, мешање у изборне трке у Европи и лансирање ракета у свемир – нашао време да се окачи на Твич и стримује своје играње нове акционе РПГ игре Path of Exile 2 (ПОЕ 2).

Тврдећи да је успео на хардкор тежини (ако лик једном умре више не може да се игра) да достигне ниво 97 (од максималних 99), што га чини деветим играчем на свету, најбогатији човек на свету одмах је привукао велику пажњу.

Треба напоменути најбољи гејмери у ПОЕ 2 играју по десет и више часова дневно, а они најзагриженији праве паузе само да спавају и једу како би постигли ниво који Масков лик има.

Утицајни стримери, међутим, врло брзо су схватили да нешто није у реду. Маск није знао најобичнију механику игре, није разумео како мапа функционише, пропуштао је да покупи неке од највреднијих ствари које могу да падну, кретао се врло лоше и није схватао да његов лик има на себи неке од најбољих ствари које могу да се набаве.

Осим тога, када се логовао да наводно тестира стрим на „Старлинку“ и док је његов лик у игри убијао једног од најјачих противника у игри, Маск је има уживо преношени разговор са Алис Вајдел, челницом немачке десничарске странке АФД.

Због свега овога, најбољи стримери на Твичу почели су, најблаже речено, да изражавају сумњу у аутентичност Маскових тврдњи да је заиста он све то постигао у игри, већ да је некога унајмио да игра уместо њега. Први хитац је испалио Новозеланђанин Квин (Quin69), а убрзо након њега и Канађанин Крипаријан (Kripparrian), Американци Зек Азмонголд (Asmongold) и Критикал (Cr1TiKaL).

Увређена част

Овакви коментари се никако нису допали Маску, а посебно га је жуљала критика Азмонголда, једног од најпопуларнијих и најутицанијих стримера на Твичу са милионским аудиторијумом.

„У стотинама сам стримова на Јутјубу и Твичу и играм уживо са најбољим играчима на свету. Нема другог начина да се ово каже, али, иако је Азмон добар у заједљивим коментарима и исмевању људи, он није добар у видео-играма“, написао је на Иксу.

Даље је наставио са објављивањем приватних порука које је размењивао раније са Азмонголдом, оптужујући га да има газде које му наређују шта да објави. „Азмон се понаша као ‚независни‘ дисидент, а у ствари мора да тражи од свог газде дозволу пре него што било шта уради. Он није свој човек“, истакао је Маск у поруци коју је у међувремену обрисао.

Након тога му је скинуо плаву ознаку и ознаку за гејминг са његовог налога на Иксу, које су му касније враћене.

„Објављивање мојих порука је једно, али ово је апсолутно непотребно“, прокоментарисао је Азмон понашање и нападе најбогатијег човека на свету.

У међувремену, процурела је и информација од јутјубера NikoWrex-а да је Маск заиста ангажовао људе да му развијају ликове и за новац куповао опрему у ПОЕ 2, а да се он само појављује с времена на време да игра у стримовима.

На страну последња у низу контроверзи, јасно је да Маск види гејминг као важну културолошку форму која има огроман капацитет и потенцијал да обогати људима животе и учини их мало лепшим. Несумњиво је из његових бројних изјава да жели да буде део те заједнице, али би му било лакше да то и оствари када би био искрен и када би он био тај који је за мишем и тастатуром.

Платформе друштвених медија су већ опоменуте што подстичу креаторе садржаја да наљуте своју публику. Али ове критике су биле усмерене само на садржаје направљене да разбесне људе и мотивишу их да се ангажују са објавом, што се често назива „мамац за бес” ("ragebait").

Прилична пажња је посвећена овом питању, чак им је приписан и део кривице за политичку поларизацију последњих година – али бес није једина емоција која наводи кориснике да се задржавају у одељку за коментаре или поделе неки видео.

Туга као мамац

Интернет је преплављен такође и садржајима које неки називају „тужни мамац“ ("sadbait"). Привлаче далеко мање пажње, али неки од најуспешнијих онлајн садржаја данашњице су меланхолични и мелодраматични. Инфлуенсери снимају себе како плачу. Преваранти маме своје жртве причама о несрећној судбини.

Туга је осећај за који људи мисле да желе да избегну, али изгледа да суморне, мрачне, па чак и узнемирујуће објаве, изненађујуће добро раде и са људима и са алгоритмима који им служе. Успех 'тужног мамца' много нам говори и о интернету и о нама самима.

„Приказ било које врсте јаких емоција – љутње, туге, гађења или чак смеха – привлачи гледаоце“, каже Сома Басу, новинарка и истраживач на Универзитету Тампере у Финској, која проучава како се медији пласирају на мрежама.

Креатори садржаја знају да њихова публика скролује кроз бесконачни низ видео-снимака које би могли да гледају, тако да јасна и упечатљива емоционална привлачност може да их натера да се задрже. Али, према Басуовој, постоји нешто посебно у сликама туге, што може да замагли границу између публике и садржаја, стварајући могућност за посебну врсту везе.

Тужно је тужно без обзира да ли је аутентично

Ова врста 'мамца' не мора увек да буде реално тужан за гледаоце. Још један вирални жанр на Инстаграму и Тик-току садржи срцепарајуће слике мачака генерисане вештачком интелигенцијом – испод којих је подвучена такође ВИ обрада меланхоличног дела песме Били Ајлиш What Was I Made For у којој текст замењује мјаукање. Ови јадни мачићи постали су толико популарни да је Били Ајлиш извела овакву верзију песме у Медисон Сквер Гардену у октобру, уз публику која ју је са одушевљењем пратила.

'Тужни мамац' не мора да приказује ни праве људе који су тужни и несрећни. У пролеће 2024. године, слике рањених ветерана и сиромашене деце које је створила вештачка интелигенција доминирале су у објавама на Фејсбуку, где су поједине имале највећу интеракцију на платформи.

Када је слика вештачке интелигенције која приказује замишљену жртву урагана Хелене постала вирална у САД, утицајни десничари, па чак и републикански политичар, одговорили су да „није важно“ што је слика лажна јер је одјекнула међу људима. Стварни или не, људи воле да буду преплављени осећањима.

Садржај који „храни“ алгоритам

Истраживачи који анализирају веома емотиван садржај на мрежи, било да су у питању дезинформације или мимови, повезују његов успех са циљевима платформи друштвених медија за повећање ангажовања корисника. Њихови алгоритми су подешени да појачају објаве на којима корисници проводе највише времена коментаришући, гледајући и делећи.

Што више објава привуче реакција, из било ког разлога, већа је вероватноћа да ће га други видети.
Сасвим је логично – корисници интернета, попут филмске публике и читалаца књига, одговарају на тужне и сентименталне садржаје, а алгоритми то награђују.

На великим платформама друштвених медија, креатори садржаја су плаћени на основу мерења колико дуго и дубоко корисници остају на њиховим објавама. Најбољи начин да дођете до гледалаца је да умирите алгоритам. Креатори покушавају да схвате шта ће машина да промовише и да од тога направе више – а повратна спрега се наставља.

Можда немамо прилике да испољимо емоције

Технике које креатори садржаја користе за прикупљање прегледа могу пробудити цинизам, али видео- снимци са мамцима не изазивају само емоције, они могу да понуде прилику да их осетимо и истражимо, каже Нина Луц, истраживач дезинформација са Универзитета у Вашингтону.

„Не мислим да је то само одговор на сам садржај“, каже Луцова, „већ пре садржај служи као простор који може омогућити људима заједничких интересовања и искустава да се окупе“.

Налози на Тик-току који објављују слајдове замућених црно-белих фотографија уличних светиљки са пратећим текстом о депресији добијају милионе прегледа – чак и профили на којима стоји позив “СОС линија је отворена ако ти треба помоћ”.

У коментарима на слике уплакане деце и рањених ветерана које је очигледно створила вештачка интелигенција, људи у коментарима искрено говоре о својим проблемима. „Читала сам коментаре и дискусије о силовању, побачајима, дечијој парализи, абортусу, губитку браће и сестара и деце, дубокој усамљености и кризи вере“, каже Луцова. „Тешке и тужне ствари. Неколико пута сам морала да искључим компјутер.“

Коришћење објава као места за разговор о проблемима је стара пракса на друштвеним мрежама. „Људи траже везу и налазе је на можда неочекиваним местима.”

А пошто корисници говоре о сопственим животима у коментарима на тужне видео-записе, то привлачи пратиоце и одржава алгоритам.

Лекције плакања

Сома Басу је проучавала необичан жанр депресивних видеа на индијским друштвеним медијима. У овим такозваним „уплаканим видео-снимцима“, индијски инфлуенсери плачу и синхронизују покрете усана на аудио-записе песама из филмова или песама на Тик-току. Била је то читава поткатегорија виралног садржаја пре забране апликације у тој земљи 2020. године.

Толико је била успешна да су постојали видео-снимци са упутствима за креаторе садржаја како да науче да плачу у својим објавама. После забране, многи инфлуенсери који су своју каријеру остварили снимцима на којима плачу прешли су на Инстаграм рилсе.

„ Овакви садржаји постају вирални јер се не уклапају у прихваћене друштвене норме“, наводи Басуова. Видети како људи изражавају емоције које се обично испољавају у самоћи нуди гледаоцима „редак и привлачан приступ нечему што је приватно, лично, скривено“, додаје.

Лакше нам је кад видимо да и други плачу

Ова врста дигиталне интимности може изгледати као воајеризам гледалаца и егзибиционизам креатора садржаја, али тужан садржај такође има и дубљу функцију. Он разоткрива и описује неке аспекте офлајн друштва, напомиње Басуова.

„У свом страственом приказивању емоција, ови видео снимци компликују и разоткривају пукотину између различитих врста подела – класе, касте или етничке припадности, пола, сексуалности, писмености и тако даље.“

Прекршај показивања емоција када не би требало, или саосећања са неким другим са друге стране друштвене поделе, део је онога што привлачи гледаоце да прате видео-снимке људи који плачу, каже Басуова. На Тик-ток видео-снимцима, као и у другим врстама уметности или перформанса, може се изађи из уобичајених оквира онога што друштвене норме и очекивања дозвољавају.

Још један фактор који тужан садржај чини привлачним за гледаоце је континуирано преиспитивање онога што он може да значи. „Нове интерпретације се јављују како садржај кружи кроз различите друштвене групе. Ови видео снимци подстичу различите друштвене везе“, наводи Басу.

Видео уплаканог тинејџера који истражује какав је осећај плакати у јавности, може да се претвори у видео монтажу у којој ће га неко исмејати, али уједно може изазвати да се две жене на различитим крајевима света повежу преко приче о својој деци, или успешног бизнисмена који вози луксузни аутомобил подсетити на време када је и сам био исти такав уплакани тинејџер.

Дигитална стварност није одвојена од реалности

Међутим пречесто, напомиње Нина Луц, стручњаци посматрају дигиталне екосистеме као да су људи несвесни учесници у огромној машинерији за привлачење пажње. Постоје важне економске, психолошке и технолошке силе које управљају рекама интернета, додаје, али то не значи да су корисници несвесни.

„Људи ово схватају. Свакодневни корисници разумеју економију ангажовања“, каже Луцова. „Морамо да се удаљимо од оваквог схватања да публика не зна ништа о овој динамици – она је у њеном средишту!“

Људи на мрежи нису као риба у бурету – уместо тога, они су паметни потрошачи који користе буре, воду у њему и удице које висе као алате за постизање сопствених циљева. То је можда разлог зашто је велики део ангажовања око садржаја са 'тужним мамцем' које проучавају истраживачи „уједно иронично и искрено”.

Опет алгоритам

У ствари, једна популарна метода конзумирања ове врсте садржаја служи као коментар на сам садржај, каже Басуова. Корисници деле тужне и друге срцепарајуће објаве како би им се ругали и исмејали, или их чак сабирали у компилације такозваног „кринџ“ садржаја.

Али за алгоритме који управљају садржајем, лајк је лајк, био ироничан или не. Многи корисници разумеју да алгоритми и креатори садржаја желе да манипулишу њима, истиче Луцова, и могу да препознају када је објава неискрена.

Али ако корисници ступе у интеракцију са објавом, то је и даље успешно, без обзира на то зашто и како то раде. Али као и било шта друго на мрежи, 'тужни мамац' садржај може функционисати и из једноставног разлога: људи просто желе да га виде.

У мраку, чак и познато окружење постаје нејасно и збуњујуће.

„Фантазија је погонско гориво за ноћни страх или за страх од мрака. Деца која имају бујну машту, деца која воле и радо конзумирају садржаје који распирују ту машту су деца која су можда склонија томе да развију неки облик страха од мрака.

Aли, у исто време су то деца са којима на игровни начин можете правити стратегију како да се те опасности, под знацима навода, некако и одагнају. Тако да су то у исто време и деца која су пријемчивија за сваку врсту интервенције и за родитељско вођење у том контексту”, каже психолог Радмила Вујић Бојовић.

Блага светлост у соби, рутинске активности пре спавања, попут читања омиљене приче, и постепено навикавање на мрак, могу да помогну смањењу страха. Кључни корак је, свакако, разговор с дететом.

„У сваком случају – не негирати страх, не правити се као да га нема, не преувеличавати страх, не говорити само о томе, не фиксирати дете на ту ситуацију, правити са дететом заједно неку игровну стратегију како да се бори против тих неких страшних `ала и баука` које у мраку можда вребају. То неко ноћно светло као сасвим добро прелазно решење и онако један здрав приступ томе да је ок и некад да се нечега и плашити”, објашњава Вујић Бојовић.

Ипак, страх од мрака има и своју позитивну страну. Он помаже деци да науче да се суочавају са изазовима и да развију храброст.

Победа над страхом од мрака гради самопоуздање и показује детету да је способно да савлада и веће препреке у будућности.

Хуан Бернабе је био запослен у клубу већ 15 година и његов задатак није био само тај да брине о маскоти фудбалског клуба већ и да буде амбасадор у школама у које је водио са собом познату женку орла Олимпију која је симбол „Лација“ и коју навијачи обожавају и радују се сваком њеном лету када тај клуб игра на свом стадиону.

Бернабе је још 2021. био у центру полемика када је поздравио навијаче римским поздравом који се везује за фашизам, али тада клуб није реаговао као сада када је он јавно приказао фотографије полног органа које су после скинуте са друштвених мрежа, а позната емисија Хијене је испратила сваку фазу те операције.

Тада је Бернабе који има 56 година изјавио да воли секс и да не жели да има проблем на том плану те је због тога уградио пумпице-протезе. Лацио је већ званично започео разговоре за новог тренера орла јер Бернабеу неће бити пружена друга шанса због „тежине његовог геста“ како је поручио Лотито који је обавио први разговор са Моником, великом обожаватељком „Лација“ често присутној на северној трибини стадиона и која је при том и тренер птица.

Бернабе се извинио рекавши да је његов циљ, приказујући полни орган у ерекцији на својим профилима био искључиво у научне сврхе, међутим то Лотита не занима јер не жели да „Лацио“ представља неко ко изјављује да мора да има полне односе два пута дневно.

Ко је Олимпија и каква је њена судбина сада

Олимпија је женка орла која је маскота клуба од 1. октобра 2010. и три пута прелеће стадион Олимпико пре домаћих утакмица Лација. Иако у читавој овој причи Олимпија није крива за понашање свог тренера у чијем је власништву, Лацио већ тражи новог орла јер је по речима Лотита, Олимпија везана за Бернабеа и то представља проблем.

Олимпија има распон крила од два и по метра, тешка је 12 кг и још увек живи у Формелу где је, како се наводи на LazioWiki, надгледају ветеринар и три друга тренера птица. Њено право име је Дулћинеа и била је купљена за 7.500 евра. Једе пилетину, лососа или зечетину једном дневно.

Обожава воду и често се сама купа и чисти у малим базенима. Она је златни орао рођен ван свог природног станишта.

Председник „Лација“ је изузетно љут због читаве ситуације те је изјавио за новинаре да он подвлачи праве животне вредности, да је орао имао улогу да ствара ентузијазам, лепу атмосферу и страст код деце према животињама, а онда се особа која брине о птици понаша потпуно противно моралним начелима.

Олимпија је, са клубом Лацио, била присутна и на сахрани Синише Михајловића.

Хуан Бернабе не схвата шта је толико лоше урадио и у сузама се извињава тражећи да му се врати старо радно место уз Олимпију и изјављује за медије да је „само приказао један део тела“ у научне сврхе.