Као пуноправна чланица Европске уније Малта је пажљиво развијала своју економију заснивајући је на високо профитабилним делатностима као што су електроника, ај-ти индустрија, фармација, производња медицинске опреме.

На оно мало обрадивих површина отргнутих од камена, гаје се наранџе, омиљене британским краљицама Викторији и Елизабети.

Улице на Малти су стрме, пуне степеница. Са медитеранском климом, туристичка сезона на Малти траје целе године.

Малту зову европским Холивудом. На Малти су снимани чувени филмови Гладијатор, Троја, Наполеон, Агора и популарна серија Игра престола.

„Ер Србија” зими два пута недељно лето до Малте, лети – четири.

Авиони су пуни туриста и људи који раде на Малти, а било би лепо и да Малтежани почну у већем броју да долазе код нас.

„Малтежани не знају много о туристичкој понуди Србије али имају много разлога да је обиђу баш зато што ви имате оно чега овде нема, реке, језера, ски центре и потпуно другачију природу од оне овде”, каже Елена Бринкат, туристички водич на Малти.

На раскрсници морских путева, на пола пута између Гибралтара и Суецког канала, Малта је кроз векове имала веома бурну историју. А како то изгледа бити на раскрсници путева било морских или друмских, ми то добро знамо.

Државни секретар у Министарству туризма Урош Кандић истиче да за домаће дестинације влада велико интересовање. „Сутра почиње мини одмор и као и за претходни празник, дакле за дане Сретења, кључне домаће дестинације ће бити попуњене 90 процената и више“, наводи Кандић, издвајајући Златибор, Врњачку Бању, Сокобању као најтраженије.

Према његовим речима, настављени су позитивни трендови од почетка године уз раст броја домаћих туриста: „Од 1. јануара ми смо имали близу већ 950.000 долазака. Раст у односу на прошлу годину је негде отприлике око осам процената. Значајно је и то што је раст броја домаћих туриста десет посто, дакле нешто већи него код страних туриста“.

Интересовање за одлазак у иностранство за ускршње празнике за трећину мање

С друге стране, глобална криза утиче на путовања у иностранство, осебно су погођене дестинације на Блиском истоку и у његовој близини. „За ускршње празнике у односу на прошлу годину је интересовање за одлазак у иностранство за трећину мање. Египат, Турска и Кипар у овом тренутку бележе пад интересовања. Логично, због близине са зоном сукоба“, прецизирао је Кандић

У таквим околностима, туристи се све више окрећу ближим дестинацијама до којих могу да путују копненим путем. Путници бирају дестинације, како Кандић каже, где је могуће отићи аутобусом издвајајући Темишвар, Будимпешту, Беч и Праг као најчешће.

Ипак, када је реч о летњој сезони, процене су још увек неизвесне. „Од како је избила криза на Блиском истоку можемо говорити о благом паду интересовања туриста за одлазак у иностранство“.

Поред тога, раст цена утиче на туристичка кретања. „У туризму је нешто преко четири процента раст цена“, каже Кандић, истичући да су поједине светске дестинације поскупеле и око 20 одсто, између осталог, због трошкова авио-превоза, најпре веће цене керозина. 

Упркос изазовима, предвиђа се наставак раста прихода у овој грани привреде. „Очекујемо раст девизног прилива у туризму, посебно ако имамо у виду темпо раста долазака страних туриста“, истиче Кандић.

Према Кандићевим речима, ове године бележи се значајан раст туриста из Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Грчке, Руске Федерације и Турске. „Можемо говорити о већем интересовању гостију из региона, што је, у светлу ових догађаја у свету, значајно за домаћи туризам, јер многи од њих не морају да долазе авионом, него могу и аутомобилима.“ 

Кандић апелује на грађане да размотре домаће дестинације: „Посетите места у нашој земљи, и даље је код нас најпривлачније, најлепше и најбезбедније“.

Кандић подсећа да је „Ер Србија“ најконкурентнија, најзначајнија и највећа авио-компанија у региону. „Увела је девет нових дестинација за ову годину, на више од сто дестинација лети, тако да очекујем да ће и даље бити лидер на том пољу у овом делу Европе упркос светским дешавањима“, поручио је државни секретар у Министарству туризма.

Успео сам да наручим еспресо у кафеу поред улаза. Нисам знао шта ме унутра чека.

Добро, знао сам да се ради о атомском заштитном бункеру из времена Хладног рата. Смисао бункера је био да обезбеди способност деловања државе и у ванредним околностима. Боље речено, он је морао да обезбеди да немачка држава усред нуклеарног Армагедона може наставити да функционише и командује Бундесвером.

Подземни ходници су били дугачки 17,3 километра. Само 203 метра је данас доступно посетиоцима.

Видим да људи полако стају у ред за улаз. Платим осредњи еспресо па пођем и ја у бункер. Од улазног пулта – не знам да ли је у овој грађевини примерен израз рецепција – воде нас чланови Завичајног удружења „Стари Арвајлер".

У сали за пројекције приказује се филм о настанку бункера, одустајању владе од његовог финансирања и напокон о претварању дела подземља у музеј. Седим неко време и гледам документарац.

Прозивају моју групу. Симпатичан господин, наш водич, најпре нам каже да ћемо видети само мали, али репрезентативан одсечак онога што је некада био највећи подземни комплекс Немачке. Сваких педесетак метара он ће застајкивати и објашњавати сврху просторија које видимо.

Већ је званичан улаз у бункер импресиван. Улазимо у подручје у којем је ванредна државна управа са укупно 3000 запослених могла да издржи најмање 30 дана без додира са спољним светом. Сложени систем филтрирања воде из два сопствена бунара, исто тако паметно замишљен систем филтрирања ваздуха. На површини, од које нас дели 110 метара стене, у случају атомског напада затворили би се сви вентилациони доводи каменим чеповима од по неколико тона. Херметички затворен, бункер би продисао кроз филтере тек за неколико дана, када би се појавила потреба за додатним ваздухом.

У исто време, затварала би се врата главног улаза, пред којима слушамо ову причу. Челично-бетонска врата компаније МАН, тешка 25 тона. Замишљам звук сирене, покретање челичне грдосије и шкљоцање у тренутку када зупци упадну у лежиште. Између њих, који су иза 25 тона челика и бетона и нас, отворио би се понор. Њима је поклоњено време од годину дана. Ми бисмо били спржени у кратком времену, колико је потребно ударном таласу да нас пронађе.

У срцу брда

Наравно, комплекс је био снабдевен сопственим генераторима електричне енергије. У бункерској кухињи дивио сам се казанима за које сам најпре мислио да служе кувању војничких јела. Али водич нам је објаснио да су то казани за кафу. Мора да је њен мирис за време вежби будио цели мравињак, од канцелара до механичара. Наравно, залихе кафе. Уља, брашна, шећера. Макарона. Пиринча. Пасуља. Све врсте конзерви.

Питао сам се куда иду испарења из кухиње. Када је напољу Хирошима, онда не можеш да одшкринеш прозор и проветриш. Немам времена да питам, Већ идемо даље. Пролазимо и поред тоалета.

Онда стижемо до дела за који сам најпре мислио да су обичне кабине са тушевима. Али нису. За тренутак када неко мора да изађе на радиоактивну површину и види у каквом је стању постапокалиптични свет, па да се врати и то исприча, уређени су тушеви за деконтаминацију. И овде су на све мислили. Иза прозорчета које гледа у тушеве вероватно је дежурни војни лекар посматрао тела оних који су управо били на површини земље претворене у пакао. Дужност му је, вероватно, била да већ на основу посматрања уочи када је неко јако озрачен, па му под млазом воде опадају коса и делови коже.

Да би видик био чист, на стакло које би се сигурно замаглило од паре, постављен је брисач. И тај брисач на прозору деловао је потпуно надреално. Помало смешно, помало потресно.

Ходници бункера су више пута били испресецани додатним челичним вратима. За случај да један део ходника буде угрожен, челична врата би га одсекла. Као пантљичара која одбацује чланке. Негде би се ходници гранали, да би се опет спојили. Само да однекуд не наиђе неки Минотаур, као у подрумима Кнососа.

Водич нам препричава анегдоте са вежби. Неки конзервативни баварски посланик је изјутра залутао тражећи сопствену канцеларију. Када се потпуно унезверио, морао је да пита особље. Једва су му објаснили како да нађе свој радни сто. 936 спаваћих и 897 канцеларијских просторија. И око 3.300 челичних врата која је тешко разликовати.

Осим тога постоји више нивоа ходника. Радни ниво са канцеларијама, зборним местом, командном централом. На нивоу са спаваоницама, право на засебну собу имали су само председник државе и премијер. Мада су и те собе изгледале као затворске ћелије, заиста су представљале привилегија у ситуацији када су спаваонице имале најмање четири кревета.

Сместити 3.000 људи под земљу и организовати живот и рад представљало је прави логистички изазов. Али у том микрокосмосу огледао се велики свет на површини, препуштен уништењу. Зубарска столица. Фризерски салон. Амбуланта. Чак је постојала и биоскопска просторија. На једној табли још увек стоји репертоар из давних времена: Монти Пајтон – житије Брајаново. Маратонац са Дастином Хофманом. Ратне игре, филм који тематизује софтверску грешку као узрок атомског рата. Већину тих филмова сам гледао. Нисам тада, у југословенским биоскопима, ни слутио да су исти филмови предвиђени за разбибригу у западнонемачком елитном атомском бункеру.

Идеја за бункер рођена је још педесетих, када се немачки канцелар звао Аденауер. Бункер је започет у његовом последњем мандату, 1960. Градња је настављана под наредна два шефа немачке владе, да би био потпуно завршен под Вилијем Брантом 1972.

Влада је 1997. одустала од бункера, чије одржавање је коштало 20 милиона марака годишње. За одржавање и рад комплекса око 180 људи је стално радило у три смене. Због тајности запослени су регрутовани само у региону и обавезивани на строгу поверљивост.

Занимљиво је да језгро бункера сачињавају тунели који су пробијени за железницу још почетком 20. века. Два стара тунела железничке пруге су изградиле Пруске државне железнице у припреми за Први светски рат. Пруга никада није пуштена у саобраћај. После завршетка рата и окупације Рајнске области радови су обустављени. Након повлачења окупационих трупа у јулу 1929. градња је неко време настављена.

Са светском економском кризом градња је 1930. коначно обустављена. Али 1935. ту су се почели узгајати шампињони. Ускоро је то постало највеће узгајалиште шампињона у Трећем рајху. Рат је смањио, па угасио производњу. Од ратне јесени 1943. у тунелима раде фирме војне индустрије, заштићене од савезничких бомби. Пред крај рата становништво је од бомби бежало овде, под земљу.

Симулација смака света

У Бункеру су од 1966. сваке друге године под руководством Натоа одржаване вежбе. Оне су се састојале од спуштања под земљу политичара и војног руководства – понеки министар је заиста учествовао у томе, остали су били државни чиновници који су за ту прилику добијали симболична звања и функције. У реалним условима живели су у овом подземном граду и обављали све оно, што би радила немачка влада после атомске апокалипсе.

На понеком углу, код степеништа стоји – телефонска говорница. Убациш новчић и назовеш: „Хало, има ли живих?" Командна централа са електроником од пре пола века изгледа ми симпатично. Један старији човек из групе каже: „Па ово је као у серији Звездане стазе!" Сада разумем сопствену реакцију. Мора да и мене ово место подсећа на Ентерпрајз. Само још недостаје Спок са својим шиљатим ушима.

Ко би све добио карту за Нојеву барку? Пре свега председник државе и његов кабинет, канцелар и његова канцеларија, као и представници горњег парламентарног дома – Бундесрата. Посланици Бундестага, али смањен број. Осим тога, било је места за 11 од 16 министара. Немачка је изразито федерална земља, па би све владе тадашњих десет покрајина Западне Немачке такође сишле у атомско склониште. Мислили су и на владе округа. Што се тиче градских влада, било је места за 84 од 327. Као и за представнике 177 општина од њих 8.500.

Наравно, под земљу би се спустили штабови тајних служби, Уставне заштите, полиције и пограничне контроле, радио и телевизија, савезна пошта и централна банка, луке, „Луфтханза“, одабране болнице и универзитети, индустријска удружења, представници концерна и виталних производних грана.

У војној области би пет главних штабова главних родова војске добили улазницу за бункер, али и низ команди нижег нивоа.

Још пре пола века људима на власти било је јасно да пројекција моћи у становништво није могућа без медија. Зато је под земљом било места за мали, али функционални студио са камерама јавног сервиса.

Док наш водич све ово објашњава, замишљам избушено брдо пуно политичке елите. Сигуран сам да постоје земље које би радо позајмиле овакав бункер, па када њихова политичка елита сиђе под земљу, затворили би све улазе и прогутали кључ.

Плава нога?

На вежбама атомског смака света Нато је употребљавао различита кодна имена за земље које би биле укључене у нуклеарни сукоб. Земље Варшавског пакта су биле означене као "Orange“. Аустрија је била "Braunland“. Смеђа земља. Бугарска је "lime peel“ – кора лимете. Пољска није баш добро прошла: Dust bin – канта за смеће. Шведска је Grey Land. Сива земља. Швајцарска је Kid stuff.. На енглеском је то колоквијални израз за нешто што би и деца могла лако да обаве. Рецимо, „мачији кашаљ“. Мађарска је добила звучни назив Mercedes Benz. Финска је била "White Land“ – Бела земља. Чешка је најбоље прошла – Rolls Royce.

Не знам шта да мислим о кодном имену за Југославију: Blue Leg. Плава нога. То је назив за једну егзотичну стоногу. За одређену врсту морских ракова. Жаргонски је то на енглеском израз за претерано интелектуалну жену, штреберку. А онда дођем и до одреднице која може да се повеже са Југославијом. Ова кодна имена потичу из осамдесетих. „Плава нога" је назив за Phlegmasia coerulea dolens. За дубинску тромбозу вена због које нога поплави. Можда лева Титова нога која му је ампутирана јануара 1980?

Скоро да не могу да поверујем да је та врста цинизма била присутна у високим војним круговима. С друге стране, све то звучи веома британски. Негде сам прочитао да су амерички генерали другачије бројали мртве у случају атомског рата. Милион мртвих били су тек један „big body“ – велико тело. Свакако је практичније да се каже – уништили смо 15 великих тела него да се изговори: „Убили смо 15 милиона људи“.

Како год, Југославија је на војној карти Натоа била плава нога.

Џаба су кречили

Од 2008. је познато, да би бункер издржао само експлозију бомбе јачине око 20 килотона. То је отприлике снага бомбе бачене на Хирошиму. Данас знамо да су још 1962. тајни извештаји рачунали са 250 пута јачим оружјем. Дакле, било је јасно да би комплекс у случају нуклеарног напада доживео колапс. Али пројекат је настављен из „политичких разлога".

Три милијарде тада тврдих немачких марака улудо слупаних у Нојеву барку на којој би се сви подавили? Изгледа да су неке особине политичке касте универзалне и вечне.

Владин бункер у долини Ара трудио се да буде потпуно тајни грађевински пројекат. Могло би се рећи да је то била и најбоље чувана грађевинска тајна у историји Савезне Републике Немачке. На крају баладе ће се испоставити да је једина тајна која је сачувана заправо потпуна бесмисленост пројекта, ако се узме његова основна намена.

Потпуна тајност ионако није била могућа због обимних грађевинских радова. Не треба онда да чуди то што је овај подухват распалио народну машту у околним селима и варошима. Једни су причали о подземном луксузном тржном центру. Други о подземном борделу. Свако очито о ономе што би радо имао у близини. Такође се стално причало о подземној вези између Бона, тада главног града државе и владиног бункера. Из Бона је наводно до самог бункера саобраћао чак и метро.

Министарство државне безбедности Источне Немачке је било подробно информисано о постојању бункера и унутрашњим приликама. Њихов шпијун Лоренц Бецинг радио је као мајстор у бункеру. Доцније је пребегао у Источну Немачку, а после пада Зида у Совјетски Савез. Када се вратио у Берлин – у главни град уједињене земље – био је превише стар да би му се судило за велеиздају, иако је био оптужен.

Размишљам о чињеници да бункер не би могао да заштити политичку елиту и да је противник то знао. Силажење главних органа власти под земљу би заправо био самоубилачки чин. Да сам ја противник, прво бих гађао у главу.

Из бункера сам изашао у блистав дан. Беле раде су пронашле свој пут до сунчеве светлости. Винородно побрђе као да ми својом прозрачном лепотом, потпуно супротном подземљу из којег сам изашао, говорило да је човек чудна зверка. Прави бомбе које могу да униште врсту. Онда гради бункере, надајући се да ће понеко, као старозаветни Ноје, спасити своју породицу од потопа. Иако знају да човечанство брже напредује у деструктивној технологији, него у заштити од ње. И да је овакав бункер само орахова љуска, не Нојева барка, само илузија да се нешто може учинити.

„Не знам којим оружјем ће се водити Трећи светски рат, али у оном после њега бориће се тољагама и камењем". Овај цитат приписују Алберту Ајнштајну.

Деца цвећа су управо тих година када је настајао бункер покушала да љубављу зауставе атомску претњу самоуништењем. Када су та деца одрасла – нека од њих су чак и заволела бомбе.

Токио, огроман метрополис, има 14 милиона становника у самом граду и до 41 милион људи на широј градској територији.

Али град одлучно функционише великим делом и због изванредне мреже метро и возова, како локалних, тако и приградских и чувених шинкансен возова, који великом брзином стижу до других градова широм земље.

Мрежа метро је врло разграната у Токију. Једна од највећих метро станица је Шинагава. Наравно да пише кад долазе следећи возови.

Посебно интересантно је видети чувену планину Фуџи која је у ствари активан вулкан на 100 километара југозападно од Токија.

У централним градским зонама је врло живо чак и у вечерњим часовима, а неки ресторани у пословним четвртима као што је Шинџуку раде практично целу ноћ.

Једна од чувених атракција јапанске престонице је чувени пешачки прелаз – Шибуа кросинг у центру Токија. Свака два минута, две и по хиљаде људи пређе овај пешачки прелаз. Сматра се да дневно овде прође између 250.000 људи, и два и по милиона.

Има пуно мањих ресторана у којима се једе популарни раман – јело са резанцима, свињетином, јајетом, сосом од соје и младим луком. Ланац Ичиран је један од најпопуларнијих и често се чека пола сата за место.

Једна од најпознатијих туристичких дестинација у Токију је Сукиџи рибља пијаца.

Утисак је да Јапанци приступају веома озбиљно сваком послу којим се баве и да га обављају веома савесно. Вероватно се зато не очекује да дате бакшиш, јер се изузетан сервис сматра нормалним.

У насељима Токија, као што је на пример Сугамо, викендом пре подне окупљају се људи и постаје постаје пешачка зона са пуно радњи и продавница, које су неке унутра, неке напољу.

На сваком кораку чућете речи које сви странци запамте – аригато гозаимасу – што значи хвала вам много.

Иако је Токио за велики број људи на свету далека дестинација, посећује га јако много људи. Јапан је 2025. године посетило чак 40 милиона туриста.

Сународнике је на пристаништу дочекао аустралијски амбасадор који је у Београду годину дана.

„Живим овде, гледам у Дунав, али нисам до сада имао то задовољство да будем на неком броду и пловим Дунавом, али ћу сигурно то себи у неком тренутку приуштити. Рекли су ми путници са брода да им се јако допада град, поготову његова историја“, наводи Питер Трасвел, амбасадор Аустралије у Србији.

Ове наутичке сезоне у Београд и Земун ће упловити 652 туристичка брода, што је повећање од десет одстро.

„Следећа година је година Експа, морамо ове године да будемо добри, да се добро покажемо, да имамо већи број атракција, не само у Београду већ низ ток Дунава у читавој Сбији. Срећом, ми то имамо. Имамо шта да понудимо“, наглашава Миодраг Поповић, директор Туристичке организације Београда.

„Наутички туризам бележи значајан раст, што је за нас подстицај да све више и више улажемо у ову грану. Да кажем да је до сада отворено 10 туристичких пристана од чега је седам на Дунаву, три на Сави. Да ћемо ове године отворити још два, то су Сремски Карловци и Апатин“, најављује Владимир Баталовић, помоћник министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.

Наутичка сезона у Београду траје до средине новембра, а има дана током лета када је у истом тренутку привезано чак шест крузера.

„Северни део Шпаније коју представљам зову Зелена Шпанија, место где су океан и планине веома близу, а вегетација бујна. Природа и одрживи развој туризма привлаче све већи број туриста свих генерација”, каже Хуан Гарсија из Шпаније.

Када шетајући берлинским халама, којих је 27, видимо неки дугачак ред, знамо шта је. Италијани служе ђелато.

„Морате доћи у Италију, имамо толико тога да понудимо туристима као ниједна друга земља на свету. Нудимо разне пакете од оних најскупљих на које људи долазе приватним авионима до оних за ширу публику”, рекла је Паола Ђили из Италије.

Португалија игра на сигурно. Шарене фасаде, жути дрвени трамваји и наравно-фадо музика.

„Градови су најзначајнија туристичка атракција моје земље. Наша престоница Лисабон и други по величини град Порто где се прави најбоље порто вино на свету. Ту су и прелепи предели и многе знаменитости које је Унеско ставио под своју заштиту”, рекао је Рул Теросо из Португалије.

Грчка има три мора, око 15 хиљада километара дугу обалу, античку цивилизацију, а сада нуде нешто потпуно другачије.

„Имамо реке идеалне за рафтинг, вожњу кајаком и кануом, многа језера. Често групе мотоциклиста из целе Европе долазе у нашу регију”, каже Анастасија Мутафи из Грчке.

Руковођење једним важним туристичким пројектом, који ће се реализовати ове године, Европска туристичка комисија је поверила нашој земљи.

„Заједно са нама ту ће бити и Туристичка организација Немачке, Словачке, Мађарске, Хрватске и Румуније. Представљаћемо Дунав као наш заједнички туристички производ, тако да ето једна заиста добра прилика да позиционирамо Србију као дунавску земљу и земљу са можда најлепшим делом Дунава у читавој Европи”, каже директорка ТОС Марија Лабовић.

Сајам у Берлину ове године прославља 60. рођендан. Том приликом организована је изложба старих туристичких постера. Ми смо се представили Белим анђелом а ту је и постер из бивше СФРЈ.

Сајму је шездесет година али му се године не виде. И даље је модеран и свеж.

Али, искрено, желела сам и да коначно престанем да бркам три државе. Да их не третирам, попут већине, као оно нешто горе на северу, ни тамо ни овамо, са секундом, две обавезног премишљања пре него што се сетим чија је престоница Рига, чија Виљнус, а чија Талин. 

А о заставама да и не говорим, и чијих се боја присетим само ако их видим негде на победничком постољу. Што баш и није чест случај.

И вероватно ми је из тих разлога, а пратећи уз тату кошарку одмалена, Литванија некако била најпознатија и најпрепознатљивија.

Виљнус је центар Европе, и то буквално. Тако бар кажу Литванци. Геометријски су израчунали да се центар европског континента налази тачно на 25км од њихове престонице. 

То је 700 година стар град. Основао га је јунак Гедиминас, или Гедимин, који је дошао у тај крај у лов, па уснио сан у којем му се појавио гвоздени вук. Пророци су му рекли да је тај гвоздени вук провиђење. Симбол непобедивог града који ће ту основати. И он их је послушао. 

Гвоздени вук остао је симбол Виљнуса и појављује се на грбу града. Гедиминова статуа, не на коњу, него поред коња, краси централни градски трг.

Литвански вођа, чији ће потомци основати чувену пољску династију Јагелонаца, био је дипломатски идејни претеча британске краљице Викторије и данског краља Кристијана IX, јер је попут њих, имао много деце, чак десеторо, које је поженио и поудао по европским дворовима, стварајући тако добре дипломатске и породичне односе с њиховим државама. Тако да у венама готово свих актуелних краљевских породица тече и Гедиминова крв.

Тло Литваније углавном су шуме и мочваре, па су главни путеви у прошлости биле реке. Виљнус је саграђен на обалама Вилије.

Људска насеља постојала су ту још десет векова пре Христа.

За разлику од братских балтичких народа,  Летонаца и Естонаца,  литванска племена су се ујединила и самосталну државу основала још у XIII веку. Чак пет векова имали су највећу државу у Европи, простирући се од Балтика до Црног мора.

Литвански је најстарији изворни индоевропски језик и један од најстаријих живих језика на свету. Сачувао је многе одлике  прото-индоевропског, па Литванци могу делимично чак и да читају санскрит. 

Има сличности са летонским, али се говорници не разумеју баш много. 

У давна времена веровали су да душе мртвих реинкарнирају као дрвеће. Зато је посећи старо дрво најстрашнији грех и дан данас. 

Зелено-жуто-црвена застава симболизује шуме, сунце и крв.

Важили су за последње хришћане у Европи. Уз балтичке суседе, ови становници севера били су најпаганскији народи, а паганску веру очували су и кроз институције, јер у Литванији постоји званично паганска црква. 

Како су покрштавани? Помоћу маркетиншког трика. Црква је нудила вунену кошуљу ономе ко прими хришћанство, а будући да је вуна тада била веома скупа, било је и оних који би се крстили по неколико пута.

За разлику од протестантске Летоније и Естоније, Литванија је католичка. Око 77% има католика, али не иду у цркву. Локални водич открива да се готово половина венчања обавља, не у цркви, него у шуми, по паганским обичајима. 

Још једна разлика у односу на друге две државе с којима их увек пореде, јесте да у Литванији живи само пет одсто Руса. Најбројнија мањина су Пољаци. Литванија је 200 година била у унији са Пољском.

За најлепшу грађевину у држави важи црква Свете Ане у престоници, готичка црква од цигала из 1500. године. 

У граду има 80 цркава, а класицистичка катедрала краси главни трг са статуом оснивача града и кулом која је мали архитектонски сендвич, са доњим делом из XIV, средњим из XVI, а горњим из XIX века.

Стари град Виљнус на листи је Унеска, и краси га прави лавиринт уских уличица, у којима се лако изгубити. 

Гедимин је, када је основао град, да би развио економију и богатство, привлачио људе да се доселе, мудро пропагирајући верску и националну толеранцију, па је Виљнус од свог настанка, био прави космополитски град. Овде је живело изузетно много Јевреја, због чега је носио надимак Јерусалим севера. 

Нацистичка окупација током Другог светског рата потпуно је изменила демографску слику града. Нису правили ни концентрационе логоре. У кварту у центру био је јеврејски гето, из кога су Немци само изводили људе да их ликвидирају. Ретко ко се извукао, бежећи кроз тунеле које су копали испод зидина. Побијено је чак 95 одсто јеврејске популације, због чега је Литванија неславни рекордер и поприште најстрашнијег холокауста Другог светског рата.

Под Стаљиновим режимом побијено је око 300 хиљада Литванаца. Данас их има три милиона.

Муку муче с наталитетом, који је катастрофалан. Имају више паса по глави становника, него деце. Жале се и на велике државне дажбине, јер порези узму готово половину плата.

Важе за врло интровертне, не смеше се једни другима на улици. Ако им се неко осмехне, помисле да се познају, па их то збуни.

Спадају међу највише народе у Европи,  што оправдава и податак да су позната кошаркашка нација. 

Виљнус није само град у држави, него и држава у граду.

Уметничка република Ужулпис прогласила је 1996. независност на једном делу града. Имају свој устав, скупштину, председника, монету. Постоје и услови да се уђе. На граници  не треба ни виза ни пасош,  али је обавезан осмех и вожња испод 20 км на сат, што се, истини за вољу, баш и не поштује. 

Улице Ужулписа препуне су галерија, уличних уметничких инсталација, кафића, и свуда влада хипи атмосфера. Изненадио ме је необично велики број фризерских салона, али судећи по клијентели, чини се да се овде праве само специјалне и неуобичајене фризуре, па су и салони мале уметничке радионице, тако да потпуно има смисла. 

На многим путовањима, када први пут боравим у некој новој земљи, направим мини културолошки тест посетом опери. Литванија је и у том смислу била импресивна. Зграда опере грандиозна и визуелно фасцинантна. 

Успела сам да погледам нову поставку Дон Ђованија и допала ми се редитељева модерна интерпретација дела, које је сценски било прави еротски хорор, што Моцартово дело у суштини и јесте, иако ми се неке,  за оперу неуобичајене слике зомбија са чарапама на главама или леша окаченог у хладњачи, још врте по глави.

Представа за памћење свакако.

Но, од оперског хорор класика се и огладни.

Литванска кухиња се углавном базира на кромпиру и пиву.

Специјалитет је хладна розе чорба од цвекле, која је више за топлије летње дане, као и пржени штапићи од раженог хлеба са сиром, затим палачинке од кромпира или пржене кнедле од кромпира пуњене надевом од млевеног меса или сира.

Калоријске бомбе за температуре које су се у новембру спуштале и до минус седам. 

Али је град на мене ипак оставио утисак неке ушушкане топлине. И хладан и топао, на свој начин.

„Надам се да ћемо овим презентацијама које планирамо до почетка изложбе привући много немачких компанија и обичне публике да посете нашу земљу у време трајања ове манифетсације“, рекла је Снежана Јанковић, амбасадорка Србије у Берлину.

Наши агенти са страним колегама праве аранжмане који ће обухватити целу Србију.

„Са овако добром путном инфраструктуром дестинације су постале јако близу широм Србије тако да ће и ти програми који ће бити понуђени туроператорима обухватити целу Србију у зависности од тога колико туриста планира да се задржи“, рекла је Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Србија осваја посебношћу, мишљење је првог човека Европске туристичке комисије.

„Србија је престоница Балкана, место где можете осетити прави дух Балкана, али видети и нови туристички сјај. Експо је за вас велика туристичка прилика. Сећам се да сам некада, обишао део Дунава који протиче кроз вашу земљу и тај пут памтим као један од најлепших у животу“, рекао је Едуардо Сантандер, директор Европске туристичке комисије.

Крстарење Дунавом од Београда до Кладова које је толико опчинило Едуарда биће део туристичке понуде Србије током 93 дана Експа.

Најавећи број посетилаца Експа у Београд ће доћи Ер Србијом која већ сада лети на више од 100 дестинација.

„У нашем плану развоја је и ширење мреже и неке нове дестинације. У сталном контакту смо са Експом, комуницирамо и договарамо где постоји највећи потенцијал, разматрамо неке нове потенцијално могуће везе са Србијом“, рекао је Бошко Рупић,Ер Србија.

Највећи светски сајам туризма, у Берлину све своје посетиоце позива на велико дружење, у Србију, у Београд, од маја до августа следеће године. 

Пустињски кампови нуде удобност и луксуз

У оквиру шаторских насеља у пустињи туристима су на располагању удобне собе са купатилом и увек доступна вода и струја.

Популарне дестинације су локације у пустињи у близини Дубаија, Вади Рум у Јордану, у Мароку и Саудијској Арабији.

Укупан приход од наплате износи 435.194 евра и биће усмерен на одржавање културног наслеђа и финансирање бесплатног улаза у градске музеје за становнике Рима.

Градоначелник Роберто Гвалтијери оценио је да резултати потврђују да је могуће ускладити заштиту споменика са његовом доступношћу грађанима, уз смањење гужви.

Градски већник за туризам Алесандро Онорато навео је да нови модел обезбеђује средства за заштиту и квалитетније искуство посетилаца, док је већник за културу Масимилијано Смериљо истакао да је посећеност фонтани у првом месецу премашила број улазака у Капитолски музеј (Musei Capitolini) у Риму током јануара.

Мера је изазвала и критике, укључујући и британски лист Фајненшел тајмс, док је синдикат Цгил указао на наводне неправилности у вези са радницима ангажованим на контроли уласка. Градске власти и компанија Зетема одбациле су те наводе.

Истовремено, у Венецији почиње нова фаза система наплате уласка у град током 2026. године. Портал за резервацију отворен је од данас, а наплата ступа на снагу 3. априла. Експериментална фаза обухвата укупно 60 дана између априла и јула.

Цена ће износити пет евра за оне који резервишу најмање четири дана унапред, док ће десет евра плаћати они који пријаву изврше у последња четири дана пред долазак. Циљ је подстицање раних резервација и ефикасније управљање туристичким токовима.

Мера остаје експериментална, примењиваће се од 8.30 до 16 часова и неће важити за мања острва. Плаћања су ослобођени становници региона Венето, као и ученици и студенти који похађају образовне установе у историјском језгру града или на другим острвима лагуне.

„Република Српска ће максимално наставити улагање у своје туристичке капацитете, видели сте и када је у питању бања Милчаница, и када су у питању овде терме у Бања Луци и када је у питању Вилина влас, да их кроз разне туристичке ваучере помогнемо. Ово је сигурно једна грана која иде узлазном путањом и Влада ће наставити подршку у пуном смислу те речи", рекао је Саво Минић, председник Владе Републике Српске.

Гости из Србије радо скијају на Јахорини, али Република Српска је много више од тога.

„Ту су дестинације од Требиња до Новог Града, прегршт планинских, бициклистичких и пешачких стаза, извора река, три национална парка, седам паркова природе, ваздушне бање", набраја Марко Радић из Туристичке организације Републике Српске.

Гости из Босне и Херцеговине се четври по броју долазака у Србију, а туристички радници две земље радо сарађују.

„Желимо да скренемо пажњу туристичкој привреди, односно агенцијама и туроператерима из Републике Српске да планирају да у своје програме ставе Експо, да направе програме од 2,3,4 дана када ће туристи обићи како Експо, тако и дестинације у Србији", изјавила је Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Локалне туритичке организације из Србије виде интерес да се представе на овом тржишту. Туристи из Бањалуке су претходних година током боравка у Нишу у Пирот одлазили само на излет.

„Ове године договарамо да направимо тродневни боравак, један диван позив за читав град, дођите, ми ћемо да представимо најбоље што имамо, ваше је само да дођете, а за све остало ће се побринути Пироћанци", каже Драган Новаковић из Туристичке организације Пирот.

Поред Београда и Новог Сада, туристи из Републике Српске имају свог фаворита.

„Ми смо скоро радили једно петогодишње истраживање и апсолутно свих пет година на првом месту по броју долазака су држављани Републике Српске и БиХ", каже Јелица Тошић из Туристичке организације Златибор.

У Бањалуци су пролећне температуре, а кад пролеће замирише сви помишљају на путовања, а где боље него у комшилук код пријатеља.

А да је њихово осећање било потпуно оправдано посведочиће прича о само једном дану са тог пута, излету из некадашње престонице, Алматија (у сећању многих познатијег под именом Алма Ата), ка природним чудесима југоистока ове земље, сабласној и нетакнутој лепоти језера Каинди и Колсаи, и спектакуларној дивљини кањона Чарин.

Ова централноазијска земља степа, планина и непрегледних пространстава (које сам доживела путујући возом шеснаест сати на северозапад, ка престоници Астани), не звучи као класична туристичка дестинација, али за оне који трагају за нетакнутом природом, драматичним пејзажима и јединственим искуствима, нуди права чуда.

Има вероватно најлепшу заставу на свету: тиркизноплави хоризонт са златним сунцем и орлом раширених крила, који лети тик испод њега. На југоистоку земље, ближе граници с Киргистаном, крије скривена блага: језера јединственог амбијента и мању верзију америчког Великог кањона. 

На пут смо кренули баш рано, око пет сати ујутро, док је био још мрак, јер је за обилазак ове три атрактивне дестинације у једном дану било неопходно прећи стотине километара. 

Прва станица на нашем путу било је језеро Каинди, зелено срце између планинских врхова, удаљено око 130 километара од Алматија. Да би се до њега стигло, потребно је проћи вијугавим планинским путевима, кроз живописни крајолик.

Последњи, најизазовнији део пута, могуће је савладати једино теренским возилом, па смо се ту преместили у старинске теренце из совјетског времена. За оне са осетљивим стомацима верујем да није било лако, но као љубитељу најлуђих ролеркостера, мени, али и симпатичном двогодишњем, неуобичајено мирном и дисциплинованом индијском дечаку, овај део пута био је најзабавнији. Кикотали смо се из све снаге док су се возила труцкала по каменитом неравном путу, прелазила речице и приближавала се литици, бацакајући нас на све стране. Да би и осталима овај сегмент пута прошао што безболније, водичи су се потрудили да нас забављају, и то – певајући казахстанске хитове, од оних старих из 70-тих година прошлог века, до популарних модерних реп вратоломија за језик на казашком.

Изненадила сам се изузетним осећајем за мелодију и ритам овог номадског народа, а два дана касније сам и потврдила тај утисак у велелепном здању опере у Астани, гледајући врхунски спектакл, најпознатију националну оперу Абаи, коју су својим импресивним гласовним и инструменталним умећем дочарали најеминентнији уметници ове земље.

Кад год дођем у неку нову државу или град, направим мали културолошки тест. Погледам имају ли оперу и каква им је. Казахстан је са својим операма у Алматију и Астани, од којих је потоња највећа таква институција азијског континента, вишеструко премашио очекивања. У инат оним скептицима с почетка приче који су ме питали: Шта ћеш тамо?

Но, да се вратим на језеро. Када се више није могло ни теренцем, наставили смо пешице уз поток, или на коњима стрмијом стазом преко брда.

Каинди, чије име у преводу значи „брезик“, јединствено је чудо природе, настало након земљотреса 1911. године, када се део падине са брезама одронио у долину коју је потом напунила киша. Тако је формирано језеро чије се смарагдне нијансе смењују у зависности од игре сунца и облака, и из чијег дна, дубоког 25 метара и даље извиру танана стабла сабласних бреза. Ова стабла, иако потопљена већ више од једног века, и даље стоје усправно захваљујући хладноћи воде која их је очувала.

Иако је у врелом пролећном дану његова температура од 7 степени деловала привлачно и мамила на освежење, то није било могуће, јер је у језеру купање забрањено. 

Али је зато пријала шетња околним стазама. Док сам посматрала одсјај планинских врхова и дрвећа на води, имала сам осећај да сам закорачила у неки други, тиши, дубљи и ванвременски простор.

Време је брзо протицало и ваљало је кренути даље. Следећа тачка нашег пута било је језеро Колсаи, нешто јужније, ближе граници са Киргистаном. Реч је о низу од три горска језера, смештених између снежних врхова планина Тјен Шан, који популарно зову „бисери северног Тјен Шана“.

Мене је амбијент подсетио на алпске лепоте Словеније и Бледа.

Овде се, ако вам се посрећи, може изнајмити и чамац, па превеслати језеро и истражити га мало боље, или прошетати кроз густе шуме које га окружују. Или једноставно, наручити кафу у оближњем ресторану, сести на дрвено степениште и уживати у погледу. 

И ту, сасвим случајно, посведочити и важном тренутку у нечијем животу.

Младић из Индије одабрао је управо овај амбијент да клекне испред своје драгане, пружи јој отворену кутијицу с прстеном и понуди јој наставак живота удвоје. Ту је већ био и професионални фотограф, унајмљен да овековечи романтичан тренутак, о којем ће, у деценијама које долазе, вероватно причати својој деци и унуцима.

Огладнели и исцрпљени од ходања, отишли смо на ручак, организован у јурти, традиционалном номадском шатору, украшеном прелепим шареним ћилимима, где смо сви поседали по јастуцима на поду око ниских столова.

Изабрала сам локални специјалитет, лагман, домаће тесто, налик резанцима, са говедином и поврћем. 

После паузе и одмора, у већ касно поподне, кренули смо и до последњег одредишта, кањона Чарин, које су организатори пута врло смишљено оставили за крај, да га посетимо само пар сати пред залазак Сунца. 

Иако својом величином не може да се пореди са „старијим братом“, Великим кањоном у Аризони, ово чудо природе, дугачко око 90 километара, нуди задивљујуће формације црвенкастих стена, чије су се боје у сутону претварале у најлепше нијансе наранџасте, златне и ружичасте, нудећи неки небески мир и амбијент попут неке новооткривене планете из далеког свемира.

Најпознатији део кањона је Долина замкова – стене обликоване ерозијом у облике који подсећају на куле, замкове и тврђаве. Ходање том долином, док вас са свих страна окружују камени џинови, изазива осећај дивљења природним силама које су стварале те јединствене облике милионима година.

Полако је падао мрак, а небо се обасуло бескрајем звезда. Ветар је носио песму степе, а ми смо само седели, нас двадесетак случајних сапутника са свих крајева света, ослушкујући тишину и осећајући снажније него икада неку исконску повезаност између човека и природе.

Алмати, некадашња престоница, а данас културни и финансијски центар, и Астана, футуристички град на ветровитим степама и симбол новог идентитета независног Казахстана, на први поглед делују различито као дан и ноћ, али се међусобно допуњују, причајући причу о једној земљи на раскршћу номадске традиције и савремених глобалних токова.

Смештен у јужном делу земље, на падинама импресивног планинског масива Тјен Шан, близу границе са Киргистаном, Алмати, многима познатији под старијим руским именом Алма Ата, вековима је био трговинско, културно и образовно седиште, и остао је највећи град у земљи и после распада Совјетског Савеза и изградње нове престонице.

Његово старо име Алматау у преводу значи „планина јабука“, а због богатства дивљих сорти јабука у окружењу, постоји теорија да управо из ових крајева потиче најстарија сорта, Мalus sieversii, прамајка свих данашњих јабука.

Такорећи она која је запeла у Адамовом грлу.

Алмати је град космополитског духа – широких авенија, зелених булевара и паркова и културних институција које сведоче о његовој улози центра из совјетског периода.

У импозантном здању опере и балета био је током Другог светског рата евакуисан Марински театар, али и многе друге најзначајније културне институције Совјетског Савеза измештене су привремено у Алма Ату, па су грађани могли да гледају и слушају најеминентније совјетске уметнике у врхунским продукцијама. Управо ту је и легендарни редитељ Сергеј Ајзенштајн (или Ејзенштејн, према руској транскрипцији), снимао највећи део свог Ивана Грозног, на Стаљинову иницијативу.

Од зграде опере каскадно се спушта ка доњем делу града популарна пешачка улица Панфилова, сва у зеленилу, дрворедима и парковима, а у оближњем парку истог имена смештен је и велелепни Храм Христовог Вазнесења, живописна руска православна црква с почетка двадесетог века, направљена од дрвета, специјалном техником такорећи без ексера. Са својих 56 метара висине друга је највиша дрвена црква на свету и архитектонско ремек-дело Андреја Павловича Зенкова.  

Недалеко од ње је и права људска кошница, оријентални Зелени базар, бучан и питорескни сведок да се налазимо у срцу Централне Азије.

Кок Тобе успињача води до оближњег брда са торњем, забавним парком и панорамским погледом на град и моћне снежне планинске врхове који га окружују. 

Данас је Алмати срце пословног живота земље, али и град који очарава својом природном околином, ски центрима, клизалиштем на највишој надморској висини на свету, шумама, планинским језерима, кањонима и другим чудима природе. 

За разлику од Алматија, који природа обгрљује планинама, нова престоница Астана је град ветровите и хладне степе, где зиме знају да буду екстремно оштре и после Улан Батора друга је најхладнија престоница на свету. 

Ипак, управо у тој суровости природе крије се снага њене симболике. Астана је доказ да Казахстан тежи будућности, модерној технологији и међународној афирмацији.

Путовала сам возом, желећи да искусим тај бескрај казахстанских степа. Пруга из Алматија до Астане простирала се преко непрегледних бледозелених брежуљака усталасаних докле вам досеже поглед, повремено украшених стадима оваца и крава, које су пастири на коњима усмеравали ка сочнијим пашњацима, или монотоне равнице са тек понеким дрветом или жбуном.

Воз је кретао после четири по подне, али сам се надала да ћемо се ипак за дана домоћи Балхашког језера, чију леву обалу пруга прати више од стотинак километара. Било би ми то треће казахстанско језеро које видим, после бледског амбијента Колсаја у Тјен Шан планинама надомак Кине и нестварних тиркизних нијанси Каиндија, из кога израњају готово аветињска танана стабла бреза. 

У возу нажалост није било интернета и није радила никаква навигација у апликацијама, па нисам имала појма где смо и хоћу ли пре ноћи уопште дочекати Балхаш. Мрак је убрзо пао и ни прст пред носом се више није видео, а чак ни кад смо после поноћи стигли у прву успутну станицу, Сари-Шаган, који је иначе смештен на Балхашком језеру, на видику га било није. 

Шеснаесточасовно путовање било је безнадежно досадно, што се, истини за вољу, могло и очекивати. 

Астана ме је зато дочекала сва у сјају и окупана сунцем. Футуристички град усред степског беспућа, проглашен је престоницом 1997, а пројектован по визији првог и такорећи јединог председника независног Казахстана, Нурсултана Назарбајева, који је попут монарха, владао готово три деценије. Једно време је чак и носио његово име. 

Бајтерек торањ, висок 105 метара, симбол је који доминира његовом панорамом. Архитектонско решење Акмирзе Рустембекова засновано је на идеологији древних номада о структури свемира као дрвета живота, које уједињује три света, подземни, земаљски и небески. Торањ је отворен 30. августа 2002. године и са њега се пружа спектакуларан поглед на најмодернији део града и импресивну председничку палату Ак Орда, којој је готово немогуће прићи са било које стране. 

У куполи на врху торња је и отисак десне шаке председника Назарбајева, где туристи углавном у реду чекају да ставе своју руку у отисак и фотографијом овековече тај тренутак. 

Насмејало ме је када сам накнадно прочитала нечије поређење златног отиска длана са механизмом којим се у филму Тотални опозив ослобађа кисеоник на планети Марс.

Асоцијација, али и спекулација је много, поготово на друштвеним мрежама и интернету, и када је реч о многим другим здањима модерне Астане. Неки су је чак прогласили престоницом масонерије, илумината и сатанизма, тумачећи њено име као анаграм ђаволског и упоређујући њене модерне грађевине и пирамиде са бројним окултним симболима. 

На њихово разочарање, Астана на казашком значи једноставно "главни град", мада су се многе његове архитекте потрудиле да мало заголицају машту и у том смислу. Можда само као још један маркетиншки трик.

Визуру града који је готово немогуће препешачити плету неке импресивне аутентичне грађевине, од тржног центра Кан Шатир, који се уздиже попут традиционалне јурте, номадског шатора, али од челика и стакла, преко грандиозне Нур Астана џамије, до пирамидалне Палате мира и хармоније, Нормана Фостера, посвећене међурелигијском дијалогу.

Културним сегментом доминирају велелепна Опера, највећа на азијском континенту, футуристичка Концертна дворана и монументална зграда Националног музеја, без посете којој ни не помишљајте да напустите Астану.

Она ће вам открити корене једног топлог номадског народа и његове богате традиције, али и визију његове сутрашњице, која се с подједнаком утемељеношћу осликава и у старој и у новој престоници, попут два различита, али комплементарна одраза у огледалу, која само гледана заједно стварају једну целину.

„Интегрисаћемо понуду у одређене стубове који ће бити постављени где ће туристи моћи само додиром телефона да имају мапу у којој ће бити интегрисани и смештајни капацитети, и фрушкогорски манастири, све атракције у околини, вински подруми и тако даље“, објашњава Јасмина Бељан Искрин, директорка ТО Војводине.

Пролом Бања је прошле године реновирана, у Луковској се шире капацитети, а у Куршумлијској тражи соба више.

„На територији Куршумлије се налази и Ђавоља варош, и немањићки манастири, и бројна налазишта из доба Рима и неолита“, подсећа Славиша Јовановић из АД „Планинка“.

Манифестације су мамац за посетиоце. Крушевац има фестивал балона и витешки мегдан, а западна Србија планине, реке, чисту природу и здраву храну.

Дунав, као један од наших главних туристичких адута имаћемо прилике да представимо и учесницима Експа.

„Кроз сарадњу са Асоцијацијом туристичке индустрије Србије, успели смо да образујемо туре које ће током Експа ићи за делегате, посетиоце и све госте ка источној Србији Дунавом све до Кладова“, најављује Владимир Аџић, директор ХТП „Плажа“.

Мало носталгије никад није на одмет. Национална туристичка организација и Поште Србије спремају серију разгледница са најлепшим мотивима наше земље.

„У ово наше време сви се нешто сликају телефоном, шаљу на Вајбер, Вотсап, друштвене мреже слике, а ми желимо да остане трајни траг, а не само на телефону“, истиче Зоран Анђелковић, директор ЈП Пошта Србије.

„Ово радимо уочи Експа тако да ћемо и за странце који дођу у Србију понудити и овај вид сувенира, јер заиста желимо да подсетимо људе на тај један традиционалан и леп начин памћења дестинације на којој сте били“, напомиње Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Они који још нису обишли Сајам туризма, имају времна и у недељу од 10 до 18 сати, а ту их чекају јефтинији аранжмани, повољније авио-карте и наравно добар провод.

Додаје да вођене туре омогућавају да се Београд сагледа кроз приче о знаменитим личностима, важним догађајима и местима поред којих се често пролази без заустављања.

Ипак, наглашава да је суштина у доживљају. „Оно што је најзначајније – можемо да доживимо дух града“, каже Срндовићева.

Како пронаћи вођено разгледање Београда

Понуда туристичких тура данас је веома разноврсна и доступна на више канала. Туристички водич Александар Јаблановић наводи да се већина тура може пронаћи путем интернета, друштвених мрежа и сајтова туристичких агенција које се баве обиласком Београда. Посебно издваја и сајт Удружења лиценцираних туристичких водича Србије, где се могу наћи проверене и квалитетне понуде.

Поред приватних и агенцијских тура, значајну улогу има и Туристичка организација Београда, која је прошле године организовала бесплатне туре за грађане. Јаблановић каже да су оне изазвале велико интересовање и пријатно изненађење међу Београђанима, јер су многи тек тада открили колико непознатих прича њихов град крије.

Када је реч о публици, туристичке туре похађају и страни и домаћи гости различитих генерација, мада су, како наводи Јаблановић, чешће у питању зрелији људи. Циљ водича и агенција је, додаје, да се све више самих Београђана подстакне да упознају сопствени град.

Лиценцирани туристички водичи као „гаранција квалитета"

Једно од честих питања јесте како разликовати лиценциране водиче од оних који то нису, посебно у мору понуда на друштвеним мрежама. Јаблановић објашњава да сваки лиценцирани туристички водич поседује званичну лиценцу са јединственим бројем, али да туристи приликом претраге на интернету то не могу увек одмах да провере.

Ипак, наглашава да су лиценцирани водичи најчешће ангажовани преко професионалних агенција и да су позитивни коментари и препоруке један од показатеља квалитета.

„Ипак је неопходно да буду лиценцирани јер је то једна гаранција квалитета“, истиче Јаблановић.

Шта туристе највише занима

Интересовања туриста се разликују у зависности од тога да ли су домаћи или страни.

Према речима Иване Срндовић, страни гости најчешће желе да виде „ударне тачке“ града – Калемегдан, Београдску тврђаву, ушће Саве и Дунава, Храм Светог Саве или Дворски комплекс.

Са друге стране, домаћи туристи представљају посебан изазов јер долазе са одређеним предзнањем. Управо зато су за њих идеалне тематске и ауторске туре које нуде нову перспективу.

Заједничко и домаћим и страним гостима јесте интересовање за мање познате, често интимне детаље из живота историјских личности, чак и самог водича. Како каже Срндовићева, кроз та лична питања гости заправо желе да сазнају како се живи у Београду данас.

Вештачка интелигенција или туристички водич

Развој вештачке интелигенције и све чешће коришћење алата попут ChatGPT-а за планирање путовања нису, сматрају водичи, озбиљна претња њиховом послу.

Јаблановић објашњава да се не може директно повући паралела, јер ће један део млађе популације увек више волети самосталну организацију. Ипак, наглашава да је глобални туризам у порасту и да тај тренд надокнађује мањи пад интересовања за организоване туре код дела публике.

Он додаје да вештачка интелигенција може бити корисно помоћно средство, али да не може заменити живо искуство.

„Једно туристичко разгледање је много више од самих информација“, каже Јаблановић, указујући на динамику, непредвидивост и непосредну комуникацију која се током тура дешава.

Сличног је мишљења и Ивана Срндовић, која наглашава да се гости често везују управо за водича. „Жива реч је жива реч“, и додаје да водич носи и преноси енергију града, што је оно што људи најдуже памте.

Зашто домаћи туристи воле вођене туре

Посебан разлог да се и сами Београђани одлуче за туристичку туру лежи у другачијем погледу на познате улице.

Срндовићева каже да својим гостима често поручује да „гледају горе“, јер се лепота Београда често крије у фасадама и причама које нису видљиве на први поглед. „Па ми живимо овде, а нисмо то знали“, честа је реакција њених гостију.

Подсећајући на речи Моме Капора да је дух Београда тешко објаснити странцу, Срндовићева истиче да Београђани имају посебну предност – да тај дух доживе и препознају.

Поводом Светског дана туристичких водича, током викенда се организују бројне бесплатне ауторске туре. Информације су доступне на сајту Удружења туристичких водича Србије, као и на страницама Visit Belgrade и Туристичке организације Београда.

Програм обухвата различите теме, од историјских до књижевних и културних, са циљем да Београд прикаже очима којима се ретко гледа.

Јаблановић истиче да чак и они који су безброј пута прошли Калемегданом могу бити изненађени када град посматрају из угла водича. Као пример наводи и популарне туре попут „Београд испод Београда“, које води Зоран Николић, али додаје да културно наслеђе престонице нуди још много неиспричаних прича које тек чекају своју публику.

– Иако на неки начин путујем цео свој живот, волим да кажем да сам се ипак на тај пут око света у једном цугу упутила пре тачно 10 година. Тако да за претходних 10 година сам обишла више од 100 земаља, а надам се да ће ми бити потребно још толико да завршим све.

Како је протекла експедиција на Антарктику? Верујем да је то најинтересантније, недавно сте стигли у нашу земљу. Како је то изгледало?

– Вратила сам се пре пар дана, истовремено са Антарктиком, била сам у Чилеу и Аргентини, тако је текао тај пут.

Било је врло узбудљиво, што је очекивано. Било је мање хладно него што сам мислила. Можда је то занимљиво, сада је на Антарктику лето и сви када кажемо Антарктик мислимо на температуре од минус 30, минус 40, а нас је заправо сачекало пријатних 0 до 5, тако да могу да кажем да би било топлије на Антарктику него у том тренутку код нас.

Много тога сте прошли. Ноћна вожња возом кроз Мауританију, боравак у Авганистану, дружење на неки начин са талибанима, као што смо рекли Антарктик. Нестворни призори острва Сокотра у Јемену. Верујем да су велике емоције и искуства у вама. Можете ли да издвојите нешто што је најинтезивније било?

– То је јако тешко рећи и то је питање које најчешће добијам, али заиста је тешко издвојити само једно искуство, само једну емоцију, само једну дестинацију. Дефинитиво те земље које су у медијима најнегативније представљене на крају дана остављају најјачи утисак и њих се највише сећам.

Тако да могу да кажем које дестинације носе неко посебно место у мом срцу. То је свакако Пакистан, па ето и суседни Авганистан. Када бих морала да издвојим још нешто, ту би била и Венецуела, Етиопија, Мауританија и управо тај воз где ви схватите да су ваше границе много веће него што сте мислили и да можете свашта.

Тако да свако то ново путовање за мене просто доноси ту неку потврду колико заиста могу.

Постоји ли нека скривена дестинација коју бисте препоручили нашим гледаоцима да обавезно посете?

– Оман. Оман је прилично приступачна дестинација, веома безбедна, а јако лепа и егзотична и даље недовољно истражена. Тако да и недовољно комерцијализована свакако. Ја верујем да ће се то у наредном периоду променити, тако да бих саветовала људима да можда пожуре ако воле нешто мало другачије.

Како изгледа организација свих тих путовања? Врло су неприступачна места, некомерцијализована. Како вама изгледа да се снађете у свему томе и како људи које тамо познајете реагују на вас?

– Сада сам већ некако експерт у свему томе и тешко ми је да се сетим тих неких почетака када сам можда отишла у своју прву далеку, то јест нећу рећи далеку, хајде има далеких дестинација које су врло сличне Европи и ономе где ми живимо, али неку ту прву опасну дестинацију.

У суштини, оно што сам ја научила кроз своје путовање јесте да су људи свуда људи и ми где год да одемо ако поштујемо правила у земљи у којој се налазимо, ако поштујемо људе којима смо окружени, ако им приступимо отвореног срца исто тако ће они приступити нама.

Тако да заиста, сад скоро 120 земаља, ја никада нисам имала неко негативно искуство, неко озбиљније негативно искуство. Наравно, било је пар неких ситуација које су могле да се десе било где, али носим само лепе успомене, много лепих познанстава и негде где сам била и највише сама, где сам отишла без неке агенције или без групе, тамо сам се на крају најбоље и снашла.

Говорите да имате пријатељства у разним земљама. Како изгледају ти сусрети и да ли они знају за Србију? Када им кажете да долазите из наше земље како на то реагују?

– Људи углавном не знају за Србију и онда ми је драго да будем и тај својеврсни амбасадор своје земље, јер увек се трудим да са свима причам о нашој земљи и онда сам много својих пријатеља из Америке, пошто сам живела део живота у Америци, довела у Србију. 

Они заиста нису знали, или ако су и знали то је била нека негативна слика. Чак сам и своју другавицу из Пакистана довела у Србију. 

Тако да то ми је нешто на шта сам највише поносна, да су људи који су одлучили да могу део свог годишњег одмора и новца да потроше управо у нашој земљи и онда даље прошире ту лепу причу, лепу слику коју ја свакако мислим да можемо да пошаљемо у свет.

Памтите ли неки сусрет који вам је посебно остао урезан у сећању?

– Волим да причам о томе да путовања, колико год да мењају нас, толико могу да промене и животе људи који до тада нису имали сусрет са странцима. Наш водич из Авганистана, Омид, он је захваљујући нама туристима, који смо били тамо из Европе, који смо му дали препоруке, он је сада на сигурном у Чешкој, добио и азил и свима нам се после захвалио. Много ми је драго да видим његове слике у неком за сада бољем окружењу.

Тренутно сте на докторским студијама фармације. Како успевате да ускладите академски живот и овако интензиван начин путовања?

– Док ми путовања нису била посао, пошто сада могу да кажем да се тиме интензивно бавим, све је то било лакше. Некако,  заврши се путовање и ја то мало пропратим кроз друштвене мреже и онда могу да се вратим школским обавезама.

Међутим, сада у последње време то иде много теже, тако да могу да кажем да сам у некој паузи и видећемо шта ће са тим бити. Ја сам и даље фармацеут, то је део мене, али мислим да ће моја каријера сада ићи у неком другом правцу.

Јована, шта је следеће на вашој мапи?

– Прекосутра, ако бог да, ако све буде у реду путујем у Централну Аафричку Републику, Демократску републику Конго и Конго.

Читав град сијао је због Фестивала светлости,  на улицама су биле масе људи, главне тргове и знаменитости красиле су светлосне и звучне инсталације, пабовима и кафанама се ширила песма и мирис локалних специјалитета, расположење је свуда било весело и празнично. 

Можда ми је зато од три балтичке земље најведрији утисак оставила Летонија. Вероватно чиста случајност. 

Летонци за себе тврде да су резервисан и дистанциран народ. Радо ће вам то илустровати анегдотом да су једва чекали да се заврши пандемија ковида, када је обавезна дистанца између људи била два метра, како би се вратили на своја уобичајена - три метра дистанце. 

Ипак та дистанца као да не важи за државне званичнике.

Док смо са локалним водичем били у информативној шетњи градом, двапут нас је готово окрзнуо пролазећи Едгарс Ринкевич, председник државе лично. Обезбеђење га јесте пратило, али се дистанца у односу на остатак грађана није много приметила.

Ишао је ка парламенту, где се одржавала свечана седница поводом празника. Скупштину од округло стотину посланика Летонци воле да зову "100 мудрих глава". Иронично додуше. 

Летонија има око 1.800.000 становника, а трећина их живи у престоници Риги. Град је основао немачки бискуп из Бремена 1201. 

Балтичка племена која су ту живела, нису се ујединила, попут литванских и створила моћну државу. Од братских балтичких народа, Летонци историју више деле са Естонцима, а са Литванцима културу. Летонски језик ипак није толико сличан литванском, да би могли и да се разумеју, а са Естонцима поготово, чији је језик близак финском и потпуно различит. 

Овде додуше Данци нису добацили, али су зато владали Пољаци, Швеђани и наравно Руси.

Становника руског говорног подручја и сада има огроман број, око 40 одсто, али за разлику од Естоније, овде друштво као да је мање подељено. Не постоје засебне руске школе, а у школама се као страни језик прво учи енглески, па руски.

Млађе генерације више су проевропски настројене, има и мешаних бракова.

У контрасту са севернијим Талином, који је прави средњовековни град. Рига готово да нема грађевине старије од 250 година. Барутна кула, у којој је сада смештен Музеј рата, једини је преживели споменик из средњег века. 

Зато је Рига права мала престоница ар нувоа, уметничког правца самог краја XIX и почетка XX века. Има више од 800 зграда у том стилу, чије прелепе фасаде красе многе делове града, а посебно је по њима позната Албертова улица. 

У пешачкој зони у центру наићи ћете и на необичан споменик посвећен духу. Легенда везана за њега типична је прича о забрањеној љубави. Заволели су се они који то нису смели, летонска девојка и окупатор, шведски војник. Када их је открила стража, забрањена љубав сурово је кажњена - обоје су живи зазидани, а гласови њихових духова још се, кажу, понекад чују уз звиждук ветра, како се дозивају, изјављујући и даље једно другом љубав. 

Лутеранство, које су донели поменути Швеђани, водећа је религија у земљи,  али постоји и велики број припадника руске православне цркве и двадесетак одсто католика.

Као и у суседној Естонији, и летонска кухиња је налик немачкој. Једе се углавном кромпир, месо, кисели купус, ражани хлеб. Пробала сам традиционално локално јело, веома укусан сиви грашак са сланином. Наравно и кисели купус, уз пржене штапиће ражаног хлеба, који су незаобилазни снек уз пиће и грицкају се у свакој прилици. 

Најпознатије обележје Риге је Кућа црноглавих, препознатљива чипкаста грађевина и симбол на свим савременим сувенирима, иако је данашња изграђена тек деведесетих година прошлог века као верна реплика оригиналне из XIV века, која није преживела.

Изграђена је као седиште удружења трговаца. Ова делатност је иначе, због географског положаја, била најмасовнији и изузетно профитабилан бизнис. Услов за чланство у удружењу, осим пословног успеха, био је и да трговац не буде у браку, како би у потпуности био посвећен само свом послу.

На тргу испред Куће црноглавих је и мали споменик јелки,  као симбол тога да је у Риги, наводно, окићена прва божићна јелка, око 1510.године. 

Но, још пре него што сам дошла у Ригу, водич из Талина ме је у шали упозорио да ће ме Летонци "слагати" и да им поручим да је естонска из 1441. старија више од пола века. У  Риги су се правдали да је њихова прва коју су красиле свећице. 

Оближњи Трг катедрале краси велелепна бискупова катедрала из XIII века, чије су монументалне оргуље, са више од 6.000 цеви, изграђене у XIX веку, дуго биле највеће оргуље на свету. 

Један од симбола Риге је и црна мачка и то због необичне зграде у центру, чији кров красе две накострешене црне мачке. Легенда каже да је летонски трговац, у оно време нови богаташ и придошлица у град, такорећи скоројевић, желео да постане члан престижног удружења трговаца, али када му је тај захтев с индигнацијом одбијен, у знак протеста је купио плац директно прекопута седишта тог удружења. На њему је сазидао кућу, на чијем крову је поставио две црне мачке, да "урекне" оне који му нису испунили жељу. 

Споменик слободе на главном тргу у парку подигнут је 1935. године и преживео је и II светски рат и поновну окупацију Совјетског Савеза.

На његовом врху је статуа Милде, девојке која носи три звезде, симбол три региона Летоније.

Трг је обично главно место за окупљања и славља. Тако је било и током мог боравка, када је Рига била на улицама прослављајући Дан независности, 107. рођендан државе. 

Али, кажу да то није било ни приближно највећем скупу на том месту, који се десио у лето 2023. године,  када се ту окупило више од 40.000 људи, прослављајући историјски спортски успех нације - бронзану медаљу на светском купу у хокеју на леду!

Све је релативно, па је оно што би за Канаду представљало дебакл, за Летонију било историјски успех за памћење.

Као и већина великих туристичких градова, и Рига има своју "амајлију", метални споменик чији се један део неуобичајено упадљиво сија, јер га сви путници намерници добро протрљају за срећу. То је Статуа бременских животиња, илустрација једне од бајки браће Грим, а добијена је као поклон од града Бремена, одакле је потекао и оснивач Риге.

Овде се не чека додуше у подугачком реду, као испред бика на Менхетну, па није на одмет пропети се мало на прсте и протрљати њушкице магаренцета, прасета и маце за срећу. А ако сте довољно високи да дохватите и кљун петла на врху, радости нема краја - можда вам се посрећи па се једном и вратите у овај шармантни град на обалама Западне Двине и Балтичког мора.

Да бисмо осетили прави пулс града, обишли смо Цветну пијацу, где се мирис милиона лотоса меша са влагом ваздуха, али и Wat Arun, храм који сведочи о духовној вертикали града.

Он је указао на фасцинантну технику рециклаже и естетике – његове фасаде, опточене хиљадама комадића кинеског порцелана који је некада служио као бродски баласт, сведоче о томе како се од крхотина ствара врхунска сакрална архитектура. То није само храм, већ вертикала која спаја земљу и небо кроз светлост која се одбија о керамику.

Одлазак у Ајутају, некадашњу моћну престоницу, био је повратак у златно доба. Између зидина старих храмова, у тишини Краљевског музеја, историја постаје опипљива. У Ајутаји, археологија није неми посматрач; она је у сталном дијалогу са природом.

Најпотреснији сведок тог разговора је Wat Mahathat, „Храм велике свете реликвије“. Некадашњи духовни центар краљевства, који је бљештао у злату, данас је поље црвених опека које причају о пролазности, али, усред тих рушевина, догодило се нешто што превазилази историју и постаје чиста поезија.

Глава Буде, некада део статуе коју је срушила рука освајача или зуб времена, пала је у подножје дрвета. Природа је тада преузела улогу конзерватора. Корење дрвета пипал (свете смокве) полако је, столећима, обавијало лице просветљеног, не да би га сакрило, већ да би га заштитило.

Данас, то је призор који зауставља дах сваком ко се бави наслеђем. Лице Буде, са благим осмехом, вири из дрвета као да нам говори да се дух не може уништити, чак ни када се храмови сруше.

Wat Mahathat, нас је подсетио на снагу историје, док нам је радионица у којој смо плели рибе од бамбуса (Pla Tapian) приближила нежнију страну традиције. Ове мале амајлије, које се вековима плету за заштиту беба, симбол су бриге и континуитета.

Гледајући како се суви листови бамбуса трансформишу у симболе заштите који ће висити изнад колевки, схватили смо суштину овог народа. Те рибе нису само сувенири, оне су жеља за благостањем, пажљиво уткана у традицију која се не мења вековима.

У Краљевском музеју у Ајутаји смо открили модерну бајку са дубоким смислом.

Гледајући те невероватне резбарије у дрвету, слике везене свилом, ремек-дела златарства и уникатне предмете прекривене сјајним љуштурама буба красаца (Jewel Beetle/Sternocera aequisignata) – оних које у свом кратком животном веку красе тајландске шуме, а након угинућа, захваљујући стрпљивим рукама уметника, добијају нови живот као вечна, смарагдна ремек-дела – схватите да је овде уметност начин да се победи сиромаштво и сачува достојанство човека.

Наиме, иза невероватних експоната од злата, дрвета и свиле стоји племенити државни пројекат.

Људи из најсиромашнијих руралних крајева Тајланда добили су прилику да постану врхунски мајстори. То је начин да се достојанство и лепота врате онима којима је то најпотребније.

И док смо у Краљевском музеју у Ајутаји гледали прецизност злата и свиле, у Патаји нас је дочекало Светилиште истине (Sanctuary of Truth, Храм истине) – највећа дрвена грађевина ове врсте на свету.

Ту, на самој обали, стотине мајстора деценијама клеше дрво, претварајући га у филозофски трактат о човечанству.

Гледајући тај бескрајни процес рада, постало је јасно: за Тајланђане, уметност није само готов производ, већ сам пут стварања који храни читаве заједнице. Ако је Ајутаја огледало прошлости, Светилиште истине је живи споменик који никада не престаје да расте.

Ова колосална грађевина од 105 метара, изграђена у потпуности од дрвета без иједног металног ексера, делује као да је изронила из мора и маште.

Сваки квадратни центиметар је прекривен ручно резбареним фигурама које причају о односу човека, свемира и знања. Ова гигантска дрвена грађевина стоји као доказ да тајландска уметност никада није готова. Она је процес који траје, баш као и живот на Пловећој пијаци, где се традиција трговине и данас одвија на води.

Ништа не заокружује причу о Тајланду као њихова кухиња. У миру једне баште, учећи да балансирамо зачине за зелени кари, научили смо најважнију лекцију – у Тајланду ништа није случајно, од зачина у тањиру, преко љуштуре бубе претворене у накит, до длета које дуби дрво у Светилишту истине. Све је то део једне велике потраге за хармонијом коју овај народ несебично дели са светом.

Жупу од других виноградарских региона не издваја само terroir, већ веза између винограда и оних који их наслеђују, веза у којој се рад, знање и љубав преносе са истом одговорношћу са којом се преноси и земља.

Винородна Жупа не почиње у подруму, нити се завршава у чаши. Њена прича почиње у земљи, у камену и у времену које овде никада није мерило вредност кратким трајањем. Жупа је један од оних ретких простора у којима вино није занат, већ завет према земљи, према прецима и према онима који долазе.

Историјски траг виноградарства у Жупи није претпоставка, већ запис. Још у повељи Стефана Немање, којом је Mанастиру Хиландару даровао пет метоха у Жупи, јасно се види да је овај крај већ у 12. веку био препознат као простор плодне земље, винограда и рада који има и економску и духовну вредност.

Није случајно што су управо виногради били део тог дара јер, вино је овде имало тежину која је превазилазила свакодневицу.

Жупа је котлина, али не затворена. Отворена је према сунцу, али заштићена ноћима. Топли дани омогућавају пуну зрелост грожђа, док хладне ноћи чувају киселину, арому и равнотежу. Тај стални дијалог топлоте и хладноће обликује вина која нису ни лака ни тешка, већ уравнотежена и дуговечна.

Грожђе у Жупи сазрева споро, без журбе, као да и само зна да време овде није непријатељ.

Кречњачко земљиште, које доминира жупским виноградима, не прашта површност. Оно захтева дубок корен, стрпљење и искуство, али заузврат даје вина са кичмом, минералношћу и јасноћом израза. Та земља не подноси кратке резове и брзе одговоре. Зато су жупска вина одувек имала способност да трају, чак и онда када нису била гласна.

Савремене климатске промене, које данас померају виноградарске зоне широм Европе, само додатно потврђују вредност Жупе. Са просечном надморском висином од око 350 метара, и нарочито са виноградима који се уздижу на 400 до 600 метара, Жупа поседује оно што савремена витикултура данас поново учи да цени: спорије сазревање, изражену дневно-ноћну амплитуду и природан баланс.

Микролокалитети попут Губовца, Старачке косе, Лукаревине и Шљивова нису само географске одреднице, већ различити изрази исте земље. Једни дају напетост и киселину, други дубину и трајање, трећи ароматску ширину.

У тим разликама нема супротности, већ континуитета.

Између два светска рата, жупске породице биле су главни снабдевачи вином за читав регион. Ивановићи, Марковићи, Луковићи, Милићи, Поповићи, Васићи, Крпићи, Стојковићи, Стамболићи, Петровићи, Раденковићи, Минићи....

Та имена нису фуснота историје, већ темељ једног система који је почивао на поверењу, раду и знању. Вино се правило сваке године, без обзира на околности. Знало се да вино мора да издржи пут, време и човека.

То су били винари без маркетинга, али не и без идентитета. Знање се преносило руком, погледом и тишином. Најважније од свега је, знало се да вино не треба прилагођавати тренутку, јер тренутак пролази, а земља остаје.

Та лоза није прекинута. Напротив, данас се наставља кроз савремене жупске винарије и њихове етикете, које не представљају одговор на моду, већ продужетак разумевања земље.

Прокупац и тамјаника остају осовина тог идентитета, али се њихови изрази разликују у зависности од микролокалитета, старости засада и рукописа винара.

Данас у Жупи делује око осамдесет регистрованих винарија. Као својеврсни куриозитет, готово свака од њих производи обе кључне жупске сорте, тамјанику и прокупац и то са различитих микролокалитета. Тако Жупа тржишту не дарује једно вино, већ осамдесет различитих Прокупаца и осамдесет различитих Тамјаника: осамдесет читања исте земље.

У том смислу, поређење са Бургундијом није случајно. Не само зато што се Жупа и Бургундија налазе на истој паралели, већ због исте филозофије: да се идентитет вина не гради сортом, већ местом; да разлике не настају у подруму, већ у винограду; и да се велика вина рађају из поштовања према микролокалитету, а не из тежње ка униформности.

Као што Бургундија свету нуди безброј различитих Pinot Noira са истог географског простора, тако Жупа данас нуди мноштво различитих Прокупаца и Тамјаника, сваки са сопственим печатом тла, висине и експозиције.

Том савременом слоју Жупе последњих година придружује се и симболички важан повратак традиције. Манастир Студеница је на свом великом имању у Жупи засадио седам хектара прокупца и тамјанике и започео изградњу великог подрума са ризницом вина.

Пројекат се води под стручним руководством др Радована Ђорђевића, који је са Прокупцем из те винарије на прошлогодишњем Wine Vision Open Balkan (WVOB) освојио златну медаљу. Тај чин не представља искорак, већ повратак основној логици Жупе да вино, као и земља, има и економску и духовну димензију.

Зато жупска вина никада нису била агресивна, али ни лака. Она нису настајала да би освојила непце на први гутљај, већ да би пратила оброк, разговор и живот.

У Жупи се вино није пило да би се пробало већ да би се разумело.

У времену у којем се вино често своди на етикету, оцену и тренутни утисак, Жупа остаје једно од ретких места где се вино и даље прави са свешћу о прошлости и одговорношћу према будућности.

Виногради се могу наследити.

Одговорност према њима мора се заслужити.

Улазак у простор је из улице Вија дела Стамперија, а карта, чије је увођење најавио градоначелник Рима Роберто Гвалтијери још пре неколико месеци, може се купити на лицу места или путем званичног сајта посвећеног фонтани.

„Имаћемо један уредан ред, имаћемо раднике који ће регулисати улазак и којима се захваљујем. Улази се са једне стране, а излази са друге, свако ће моћи да остане колико жели јер нам је баш и циљ да људи могу да се приближе фонтани и уживају у њој без стискања и гужве“, објаснио је Роберто Гвалтијери, градоначелник Рима.

Фонтана ди Треви, један од најлепших споменика на свету од данас наплаћује улазак само уколико желите да се приближите рубу фонтане, дакле уз саму воду. То је одлука градских власти које на тај начин желе да заштите овај културни споменик од масовног туризма.

Бесплатан прилаз овом ремек-делу омогућен је становницима Рима и особама са инвалидитетом и њиховим пратиоцима, деци млађој од шест година и туристичким водичима. Пре девет часова ујутру и након 22 часа, фонтана ће бити доступна свима, без наплате.

Увођење карте изазвало је јавну расправу у којој су са једне стране они који сматрају да је ова мера неопходна за заштиту културног наслеђа и за побољшање квалитета посете. С друге стране, постоје и они који се плаше да ће симбол града постепено постати туристичка атракција уз наплату губећи своју спонтаност.

Градске влсти Рима, међутим, тврде да се не ради о приватизацији споменика, нема трајних баријера, већ је то само мера која гарантује одрживост, уредност и безбедност.

Када се у Фонтану ди Треви новчић убаци десном руком преко левог рамена, то наводно значи да ћете се вратити у Рим, али када се вратите сетите се да понесете два евра да бисте могли да се приближите самој фонтани.