На око сат времена вожње северно од приморског града Акјака налази се Лагина, локација највећег познатог храма посвећеног Хекати, моћној грчкој богињи која се повезује са вештичарењем, месецом, подземним светом и комуникацијом са мртвима.

Док је обожавање већине других античких божанстава остало део историје, Хеката и данас има глобални круг следбеника, од којих неки путују у њено светилиште да оставе дарове. За модерне следбенике, Лагина није само археолошко налазиште, већ духовни центар њиховог света.

„То је једини храм ових размера на свету изграђен искључиво за богињу Хекату", каже Билал Сојут, професор на Универзитету Памукале, који предводи ископавања и у светилишту и у оближњем античком граду Стратоникеји.

Праг између живота и смрти

Ова два места некада је повезивао Свети пут, каменом поплочан друм дуг нешто више од осам километара. Дуж овог пута, којим су се некада кретале раскошне верске процесије, налазиле су се фонтане, бунари и мања насеља.

Најзначајнији ритуал био је ношење кључа, у којем би девојчица, позната као „клеидухос“ (кључоноша), носила свети кључ између Лагине и Стратоникеје, праћена великим хором.

„Овај кључ не отвара само физичка врата", објашњава истраживачица и ауторка Хума Зејбек за Си-Ен-Ен. „Он симболизује способност кретања између живота и смрти, свесног и несвесног, старог и новог."

Зејбекова објашњава да је Хеката сматрана „чуварком прага", унутрашњим водичем за оне који се суочавају са личном кризом или трансформацијом.

Она је архетип старе, мудре жене, представљајући матрилинеарну мудрост која сеже 8000 година уназад до фигура мајке-богиње пронађених у неолитском насељу Чаталхојук у централној Турској.

Мрачна трансформација и модерно обожавање

Иако је у раним античким текстовима, попут Хесиодове Теогоније, Хеката приказана као дубоко поштована, врховна богиња којој је Зевс доделио огромна царства на земљи, небу и мору, њен лик се касније променио од божанства које треба поштовати до оног којег се треба плашити.

Археолог Емрах Уртекин каже да је семе ове промене можда посејао грчки драматург Еурипид у својој трагедији Медеја, где је Хекату приказао као заштитницу мрачне магије.

У средњем веку, богиња је повезивана са вештичарењем као одраз „средњовековног европског опресивног погледа на женску мудрост", каже Хума Зејбек.

Данашњи поштоваоци Хекате и даље је славе као фигуру повезану са вештичарењем – али са позитивним магијским силама. Они је прихватају као космичког водича, богињу путева и доноситељку светлости.

Нема званичних података о броју њених следбеника, али организације попут „Завета Хекате", коју је основала Сорита д'Есте, тврде да имају глобалну заједницу од више стотина чланова.

Модерни ходочасници често тајно остављају дарове на рушевинама: бели лук, нар, јабуке и пшеницу, што одражава жртве приношене богињи пре више хиљада година. Археолози ово не одобравају због потенцијалне штете на крхким остацима, али феномен илуструје како древна места добијају нова значења у 21. веку.

„Музеј земљотреса" и нова открића

Лагина је значајна и са археолошког становишта. Према професору Сојуту, локалитет је скоро па „музеј земљотреса", где је катастрофална штета од вишевековних потреса сачувана да је посетиоци виде. Недавна ископавања доносе нова сазнања.

Током 2024. и 2025. године, тим професора Сојута посветио се откопавању улазне капије и древних продавница, а у децембру 2024. откривен је приказ Хекате са бакљом.

Најављена је и рестаурација самог храма, старог 2.100 година, са циљем да се оригинални блокови врате на своја места. Ова обнова, како се надају археолози, привући ће још више посетилаца, укључујући и оне које посебно занима духовни туризам, растући тренд у Турској.

Локалитет има важно место и у турској историји. Крајем 19. века, то је било једно од првих ископавања које је водио Осман Хамди-беј, оснивач археологије у Османском царству. 

Његова брза интервенција спречила је да величанствени фризови, који необично приказују Амазонке у миру, а не у рату, буду прокријумчарени у Аустрију. Данас се чувају у Археолошком музеју у Истанбулу и Музеју у Мугли.

Њихово очување оставило је Хекатиним следбеницима непроцењиво богатство материјала који инспирише њихову веру. Како истиче истраживач Уртекин: „Не постоји ниједан други култ где су древне таписерије, мотиви и материјали преживели тако савршено нетакнути".

„Некада су постојала различита веровања, Зороастријанци су у давна времена веровали да је ватра њихов бог. Људи са ових простора су веровали да је Бог ватра јер их она греје, на њој спремају храну. То није била ствар логике, а сада знамо да је у питању метан који гори. Људи долазе и питају, да ли је реч о митологији, али заправо је у питању природни гас који избија из земље”, испричала је Илаха Ејвазли испред „Јанар Даг комплекса“.

Азербејџан је и земља са највећим бројем блатних вулкана. Њихова лековита дејства нису никада доказана али туристички потенцијал јесте.

Уз овај природни феномен Азербејџан је поносан и на налазишта петроглифа, око шест хиљада сачуваних праисторијских цртежа у стенама. Уз цртеже у музеју на отвореном, чувају се и праисторијски музички инструменти.

Посетиоцима из Србије нешто ближа је уметност ткања тепиха на који су Азербејџанци посебно поносни. Први музеј на свету који је отворен за такве колекције данас чува око десет хиљада тепиха, међу којима су и они из 17. и 18. века.

„У Азербејџану имамо обичај да кажемо да се овде људи рађају на тепиху, да живе на теписима, а када умремо, изнесу нас на тепиху. То такође показује како и колико су теписи важни за народ Азербејџана“, каже Улвина Фарзалихева из Музеја тепиха.

Посетиоце града на Каспијском језеру чека у старом делу града – Ширваншах палата која је од 2000. године под заштитом Унеска.

Тик уз старе зидине, са свега 7,6 метара ширине је и најужа стаза којом пролазе најбржи возачи на свету.

„У септембру је у Бакуу велика трка Формуле 1 за шта је велико интересовање, наши летови су у том периоду већ прилично попуњени, тако да тренутно разматрамо да, поред два лета недељно, појачамо број летова, јер је тражња на високом нивоу“, рекао је директор за комерцијалу и стратегију „Ер Србије“ Бошко Рупић.

У Граду ветрова традиционално најчешћи посетиоци стижу из Русије где живи бројна азербејџанска дијаспора, други по бројности су туристи из Турске, док Европљани и Американци чине свега 10 одсто туриста.

Геополитичка нестабилност у свету утицала је на туризам у Азербејџану. Ипак и даље у ову земљу годишње долази 2,5 милиона туриста.

„И ја сам мислио да ћу то брзо да обиђем, да погледам шта има. А онда, како путујете, сваког дана се пред вама откривају нова чудеса. Где год да зађете, нешто ново се научи“, објашњава Лазић.

Да би се Гренланд заиста упознао, неопходан је напор. „Ако желиш да упознаш Гренланд, мораш да пешачиш“, речи су једног Инуита, а тај савет се показао као кључан. Огромне раздаљине, веће од удаљености између Београда и Москве, и врхови високи као „два Копаоника, један на другом“, само су део изазова и величине овог острва.

Песме китова и тајне заробљене у леду

Међу најупечатљивијим утисцима које Лазић носи са Гренланда јесу сусрети са природом која пркоси машти. Током пловидбе међу глечерима, окружен китовима, од својих водича Инуита сазнао је фасцинантне податке.

„Каже ми Инуит спонтано: 'Викторе, да ли знаш да кит уринира деветсто седамдесет литара дневно и да се довикују са краја на крај океана посебним мелодијама?'“, присећа се Лазић.

Посебно га је изненадила чињеница да мушки китови певају серенаде женкама: „Имају посебну песму за удварање, то нисам знао.“
Осим живог света, и сам лед Гренланда крије невероватне приче. Дружећи се са научницима који тамо спроводе истраживања, Лазић је открио како се из леда старог хиљадама година може читати историја планете. У залеђеним слојевима сачувани су подаци о клими из давних времена.

„Ви можете тачно да видите у леду када су била, рецимо, римска освајања“, наглашава Лазић. Објашњење је запањујуће – у том периоду, ковачнице у Шпанији су због појачане производње металног новца испуштале дим који је путовао све до Гренланда. Честице из тог дима остале су заробљене у леду и данас служе као прецизан историјски маркер.

Земља која није на продају

Гренланд је недавно био у центру светске пажње због идеје америчког председника Доналда Трампа да га купи. На ту тему, Лазић је одмах по доласку чуо локалну шалу: „У чему је разлика између Гренланда и Трампа? Гренланд није на продају.“ Ипак, амерички утицај је дубоко укорењен. Лазића је изненадио велики број америчких застава, али је убрзо сазнао да су оне знак захвалности.

„Велики део Гренланда су изградили Американци, пре свега војне базе. Највећи градови су тако настали, а једине аеродромске писте на које могу да слећу велики авиони изградили су Американци", објашњава он. Током Другог светског рата Гренланд је чак био део Америке, па су заставе остале као симбол захвалности за подршку и помоћ.

Кроз дружење са Инуитима, Лазић је упознао потпуно другачију културу, језик и обичаје, схватајући да је богатство Гренланда много веће од његових природних ресурса. То је свет за себе, испуњен животом и чудесима која се опиру једноставним дефиницијама.

„Као што сам ја тамо сваког дана откривао чудеса, тако сам покушавао да свака моја страна буде испуњена тим чудесима. И ево, стигао сам до петсто и нешто страна, а нисам завршио и посетио сам веома мали део Гренланда“, закључује Лазић, остављајући читаоцима да кроз његове странице наставе истраживање те огромне беле пустаре која је, заправо, испуњена животом.

Направљен је и видиковац на ком се спрема кафа на жару.

„Моја кафа на жару овде, на видиковцу, позната је као нешто посебно. Сви добронамерни људи су добродошли и могу да уживају у том специјалитету.“

Како је настала идеја да се уреди овај простор

„Како сам у млађим данима одлазио за послом по Европи – у Немачку, Аустрију и Швајцарску – видео сам како су њихова села уређена, а онда сам то пренео овде, у мојим Весенићима, где раније ништа није било уређено. Преузео сам одговорност за уређење села и захвалан сам добром народу, људима који ми помажу и финансијски, а и физички. Ништа од овога није плаћено, ово је само моја добра воља“, рекао је Семир Чоловић.

Истиче да много воли своје Весениће и свој народ. Захвалан је и граду Новом Пазару.

Поглед какав се ретко виђа у овим крајевима, нешто што заиста вреди милион долара. То је поглед на језеро Газиводе који се пружа са овог невероватног видиковца.

Такође је важно напоменути да у селу има много младих људи који често помажу Семиру и који су успели да од Весенића направе заиста посебно место. Ово је једно од стотину села у Тутину и, верујем, најпознатије. На самом почетку села стоји велики натпис: „Добро дошли у европско Весениће“.

"Окупимо се на бродићу, кренемо да се возимо до плаже, направимо роштиљ, дружење, одбојка, ко шта воли. Бег од ужурбаности града, на реци људи осете смиреност и топлину Када стигну нико више нигде не жури“, рекао је Милош Родић, капетан брода.

Уранак на бродићу не може да прође без музике, хране, пића и добрих прича.

Са бродића похитали смо међу дрвеће, као и већина Београђана. За 1. мај препуни су паркови и шуме. А осим роштиљања важно је осмислити занимљиве активности. Зато су ту друштвене игре.

Ако сте већ стигли на локацију, а нисте понели друштвене игре, можете играти асоцијације Потребни су вам папирићи на које ћете написати појмове, промештати их, извлачити редом и објашњавати другима. Постоје и апликације које вам олакшавају посао.

Важан је фер плеј, да се друштво окупи и прослави Први мај онако како доликује, у друштву и добром расположењу.

Марфијев закон на спрски начин каже да је велика шанса да баш када испланирате боравак у природи - падне киша. Али киша не значи да је прослава Првог маја отказана. Има кафића који раде и тада, а увек можете окупити екипу код куће и направити кућну верзију паб квиза.

Спор се води између градске управе и Завода за археологију, лепе уметности и пејзаж. Представница Завода, Антонела Раналди критиковала је изглед и димензије антене, оценивши да се не уклапа у историјски амбијент града и поставила питање како је таква инсталација уопште добила дозволу.

Градоначелница Фиренце Сара Фунаро узвратила је да су надлежне службе за заштиту споменика имале могућност да реагују током процедуре издавања дозволе. Према њеним речима, након прибављених сагласности надлежних тела, укључујући регионалну агенцију за заштиту животне средине и градску комисију за пејзаж, постојао је рок од 60 дана да изнесу примедбе. Уколико се то не учини, сматра се да су сви сагласни са пројектом.

Процедура за постављање телекомуникационе инфраструктуре у Италији подразумева више нивоа одлучивања и усклађивање са законима на националном, регионалном и локалном нивоу. Сваки случај разматра се појединачно, уз процену техничких потреба и утицаја на простор, укључујући и естетске критеријуме.

Према наводима италијанских медија, компанија „Илијад“ је први захтев за постављање антене поднела 2021. године, када је добила подељене оцене надлежних: позитиван став еколошких институција, али негативно мишљење градске комисије за пејзаж. Нови захтев из 2022. године, међутим, добио је одобрење обе стране, што је омогућило реализацију пројекта.

Није до краја јасно због чега је градска комисија променила став. У документацији коју је доставила компанија наводи се да је утицај на пејзаж „готово занемарљив“, што је могло имати утицај на коначну одлуку.

Поједини представници опозиције указују на то да проблем превазилази локални ниво. Одборник Дмитриј Палађи сматра да су кључна ограничења дефинисана националним законодавством, које знатно сужава могућности градова да забране постављање телекомуникационе инфраструктуре.

У међувремену, из Управе за заштиту споменика је стигло обавештење о томе да  компанија „Илијад“ треба добровољно уклони антену, али такав исход за сада делује мало вероватно.

Ово није први пут да се у Фиренци води расправа о утицају савремене градње која ремети историјски амбијент. Недавно су полемике изазвали и нови објекти у центру града, чији изглед је оцењен као непримерен традиционалном изгледу града.

Случај антене тако поново отвара питање односа између модерних потреба и очувања културног наслеђа, теме која у градовима попут Фиренце има посебан значај.

„Одговорност је велика, нама као водичима је велика одговорност, али љубав према спорту нас гура ка томе. Тако да, не представља нам неки претеран проблем”, рекао је водич Енес Хамзагић.

Пре саме стазе, пролази се обука на полигону, где се добијају све информације о самој рути пењања.

„Опреми морате да верујете, она не може да вас пусти никако, зато што она држи две тоне”, саветује водич Амар Дрековић.

Стазa има вертикалу од 200 метара. Иако обезбеђена сајлама и газиштима, ферата захтева пуну пажњу, јер и најмањи пад концентрације може бити изазован на таквом терену.

„У случају да се обори камен, из свег гласа говорите –‘камен‘ и глава мора да је уз стену, не гледате никако горе. Глава уз стену и чекате да прође опасност”, додао је Дрековић.

Прва половина стазе углавном се карактерише као лакша.

Ферата је уређена по европским стандардима и поседује све потребне дозволе.

„Виа ферата сама је производ прекограничног пројекта општине Тутин и општине Плужине, и веома смо задовољни њеном првом сезоном, забележено је преко 50 успона”, изјавио је Албин Дрековић из Туристичке организација „Тутин“.

Након 200 метара пењања, стиже се до погледа који је вредан сваког корака.

„Предиван поглед на језеро Газиводе, на планине иза нас, типа Рогозна, види се Копаоник. Бог зна колико сам се пута попео овде, али сваки пут се изнова јавља тај невероватан осећај и жеља да се што више пута попнеш током једне сезоне”, објашњава водич Дрековић.

После 90 минута екипа је коначно успешно завршила Виа ферату Ђурђевица.

Као пуноправна чланица Европске уније Малта је пажљиво развијала своју економију заснивајући је на високо профитабилним делатностима као што су електроника, ај-ти индустрија, фармација, производња медицинске опреме.

На оно мало обрадивих површина отргнутих од камена, гаје се наранџе, омиљене британским краљицама Викторији и Елизабети.

Улице на Малти су стрме, пуне степеница. Са медитеранском климом, туристичка сезона на Малти траје целе године.

Малту зову европским Холивудом. На Малти су снимани чувени филмови Гладијатор, Троја, Наполеон, Агора и популарна серија Игра престола.

„Ер Србија” зими два пута недељно лето до Малте, лети – четири.

Авиони су пуни туриста и људи који раде на Малти, а било би лепо и да Малтежани почну у већем броју да долазе код нас.

„Малтежани не знају много о туристичкој понуди Србије али имају много разлога да је обиђу баш зато што ви имате оно чега овде нема, реке, језера, ски центре и потпуно другачију природу од оне овде”, каже Елена Бринкат, туристички водич на Малти.

На раскрсници морских путева, на пола пута између Гибралтара и Суецког канала, Малта је кроз векове имала веома бурну историју. А како то изгледа бити на раскрсници путева било морских или друмских, ми то добро знамо.

Државни секретар у Министарству туризма Урош Кандић истиче да за домаће дестинације влада велико интересовање. „Сутра почиње мини одмор и као и за претходни празник, дакле за дане Сретења, кључне домаће дестинације ће бити попуњене 90 процената и више“, наводи Кандић, издвајајући Златибор, Врњачку Бању, Сокобању као најтраженије.

Према његовим речима, настављени су позитивни трендови од почетка године уз раст броја домаћих туриста: „Од 1. јануара ми смо имали близу већ 950.000 долазака. Раст у односу на прошлу годину је негде отприлике око осам процената. Значајно је и то што је раст броја домаћих туриста десет посто, дакле нешто већи него код страних туриста“.

Интересовање за одлазак у иностранство за ускршње празнике за трећину мање

С друге стране, глобална криза утиче на путовања у иностранство, осебно су погођене дестинације на Блиском истоку и у његовој близини. „За ускршње празнике у односу на прошлу годину је интересовање за одлазак у иностранство за трећину мање. Египат, Турска и Кипар у овом тренутку бележе пад интересовања. Логично, због близине са зоном сукоба“, прецизирао је Кандић

У таквим околностима, туристи се све више окрећу ближим дестинацијама до којих могу да путују копненим путем. Путници бирају дестинације, како Кандић каже, где је могуће отићи аутобусом издвајајући Темишвар, Будимпешту, Беч и Праг као најчешће.

Ипак, када је реч о летњој сезони, процене су још увек неизвесне. „Од како је избила криза на Блиском истоку можемо говорити о благом паду интересовања туриста за одлазак у иностранство“.

Поред тога, раст цена утиче на туристичка кретања. „У туризму је нешто преко четири процента раст цена“, каже Кандић, истичући да су поједине светске дестинације поскупеле и око 20 одсто, између осталог, због трошкова авио-превоза, најпре веће цене керозина. 

Упркос изазовима, предвиђа се наставак раста прихода у овој грани привреде. „Очекујемо раст девизног прилива у туризму, посебно ако имамо у виду темпо раста долазака страних туриста“, истиче Кандић.

Према Кандићевим речима, ове године бележи се значајан раст туриста из Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Грчке, Руске Федерације и Турске. „Можемо говорити о већем интересовању гостију из региона, што је, у светлу ових догађаја у свету, значајно за домаћи туризам, јер многи од њих не морају да долазе авионом, него могу и аутомобилима.“ 

Кандић апелује на грађане да размотре домаће дестинације: „Посетите места у нашој земљи, и даље је код нас најпривлачније, најлепше и најбезбедније“.

Кандић подсећа да је „Ер Србија“ најконкурентнија, најзначајнија и највећа авио-компанија у региону. „Увела је девет нових дестинација за ову годину, на више од сто дестинација лети, тако да очекујем да ће и даље бити лидер на том пољу у овом делу Европе упркос светским дешавањима“, поручио је државни секретар у Министарству туризма.

Успео сам да наручим еспресо у кафеу поред улаза. Нисам знао шта ме унутра чека.

Добро, знао сам да се ради о атомском заштитном бункеру из времена Хладног рата. Смисао бункера је био да обезбеди способност деловања државе и у ванредним околностима. Боље речено, он је морао да обезбеди да немачка држава усред нуклеарног Армагедона може наставити да функционише и командује Бундесвером.

Подземни ходници су били дугачки 17,3 километра. Само 203 метра је данас доступно посетиоцима.

Видим да људи полако стају у ред за улаз. Платим осредњи еспресо па пођем и ја у бункер. Од улазног пулта – не знам да ли је у овој грађевини примерен израз рецепција – воде нас чланови Завичајног удружења „Стари Арвајлер".

У сали за пројекције приказује се филм о настанку бункера, одустајању владе од његовог финансирања и напокон о претварању дела подземља у музеј. Седим неко време и гледам документарац.

Прозивају моју групу. Симпатичан господин, наш водич, најпре нам каже да ћемо видети само мали, али репрезентативан одсечак онога што је некада био највећи подземни комплекс Немачке. Сваких педесетак метара он ће застајкивати и објашњавати сврху просторија које видимо.

Већ је званичан улаз у бункер импресиван. Улазимо у подручје у којем је ванредна државна управа са укупно 3000 запослених могла да издржи најмање 30 дана без додира са спољним светом. Сложени систем филтрирања воде из два сопствена бунара, исто тако паметно замишљен систем филтрирања ваздуха. На површини, од које нас дели 110 метара стене, у случају атомског напада затворили би се сви вентилациони доводи каменим чеповима од по неколико тона. Херметички затворен, бункер би продисао кроз филтере тек за неколико дана, када би се појавила потреба за додатним ваздухом.

У исто време, затварала би се врата главног улаза, пред којима слушамо ову причу. Челично-бетонска врата компаније МАН, тешка 25 тона. Замишљам звук сирене, покретање челичне грдосије и шкљоцање у тренутку када зупци упадну у лежиште. Између њих, који су иза 25 тона челика и бетона и нас, отворио би се понор. Њима је поклоњено време од годину дана. Ми бисмо били спржени у кратком времену, колико је потребно ударном таласу да нас пронађе.

У срцу брда

Наравно, комплекс је био снабдевен сопственим генераторима електричне енергије. У бункерској кухињи дивио сам се казанима за које сам најпре мислио да служе кувању војничких јела. Али водич нам је објаснио да су то казани за кафу. Мора да је њен мирис за време вежби будио цели мравињак, од канцелара до механичара. Наравно, залихе кафе. Уља, брашна, шећера. Макарона. Пиринча. Пасуља. Све врсте конзерви.

Питао сам се куда иду испарења из кухиње. Када је напољу Хирошима, онда не можеш да одшкринеш прозор и проветриш. Немам времена да питам, Већ идемо даље. Пролазимо и поред тоалета.

Онда стижемо до дела за који сам најпре мислио да су обичне кабине са тушевима. Али нису. За тренутак када неко мора да изађе на радиоактивну површину и види у каквом је стању постапокалиптични свет, па да се врати и то исприча, уређени су тушеви за деконтаминацију. И овде су на све мислили. Иза прозорчета које гледа у тушеве вероватно је дежурни војни лекар посматрао тела оних који су управо били на површини земље претворене у пакао. Дужност му је, вероватно, била да већ на основу посматрања уочи када је неко јако озрачен, па му под млазом воде опадају коса и делови коже.

Да би видик био чист, на стакло које би се сигурно замаглило од паре, постављен је брисач. И тај брисач на прозору деловао је потпуно надреално. Помало смешно, помало потресно.

Ходници бункера су више пута били испресецани додатним челичним вратима. За случај да један део ходника буде угрожен, челична врата би га одсекла. Као пантљичара која одбацује чланке. Негде би се ходници гранали, да би се опет спојили. Само да однекуд не наиђе неки Минотаур, као у подрумима Кнососа.

Водич нам препричава анегдоте са вежби. Неки конзервативни баварски посланик је изјутра залутао тражећи сопствену канцеларију. Када се потпуно унезверио, морао је да пита особље. Једва су му објаснили како да нађе свој радни сто. 936 спаваћих и 897 канцеларијских просторија. И око 3.300 челичних врата која је тешко разликовати.

Осим тога постоји више нивоа ходника. Радни ниво са канцеларијама, зборним местом, командном централом. На нивоу са спаваоницама, право на засебну собу имали су само председник државе и премијер. Мада су и те собе изгледале као затворске ћелије, заиста су представљале привилегија у ситуацији када су спаваонице имале најмање четири кревета.

Сместити 3.000 људи под земљу и организовати живот и рад представљало је прави логистички изазов. Али у том микрокосмосу огледао се велики свет на површини, препуштен уништењу. Зубарска столица. Фризерски салон. Амбуланта. Чак је постојала и биоскопска просторија. На једној табли још увек стоји репертоар из давних времена: Монти Пајтон – житије Брајаново. Маратонац са Дастином Хофманом. Ратне игре, филм који тематизује софтверску грешку као узрок атомског рата. Већину тих филмова сам гледао. Нисам тада, у југословенским биоскопима, ни слутио да су исти филмови предвиђени за разбибригу у западнонемачком елитном атомском бункеру.

Идеја за бункер рођена је још педесетих, када се немачки канцелар звао Аденауер. Бункер је започет у његовом последњем мандату, 1960. Градња је настављана под наредна два шефа немачке владе, да би био потпуно завршен под Вилијем Брантом 1972.

Влада је 1997. одустала од бункера, чије одржавање је коштало 20 милиона марака годишње. За одржавање и рад комплекса око 180 људи је стално радило у три смене. Због тајности запослени су регрутовани само у региону и обавезивани на строгу поверљивост.

Занимљиво је да језгро бункера сачињавају тунели који су пробијени за железницу још почетком 20. века. Два стара тунела железничке пруге су изградиле Пруске државне железнице у припреми за Први светски рат. Пруга никада није пуштена у саобраћај. После завршетка рата и окупације Рајнске области радови су обустављени. Након повлачења окупационих трупа у јулу 1929. градња је неко време настављена.

Са светском економском кризом градња је 1930. коначно обустављена. Али 1935. ту су се почели узгајати шампињони. Ускоро је то постало највеће узгајалиште шампињона у Трећем рајху. Рат је смањио, па угасио производњу. Од ратне јесени 1943. у тунелима раде фирме војне индустрије, заштићене од савезничких бомби. Пред крај рата становништво је од бомби бежало овде, под земљу.

Симулација смака света

У Бункеру су од 1966. сваке друге године под руководством Натоа одржаване вежбе. Оне су се састојале од спуштања под земљу политичара и војног руководства – понеки министар је заиста учествовао у томе, остали су били државни чиновници који су за ту прилику добијали симболична звања и функције. У реалним условима живели су у овом подземном граду и обављали све оно, што би радила немачка влада после атомске апокалипсе.

На понеком углу, код степеништа стоји – телефонска говорница. Убациш новчић и назовеш: „Хало, има ли живих?" Командна централа са електроником од пре пола века изгледа ми симпатично. Један старији човек из групе каже: „Па ово је као у серији Звездане стазе!" Сада разумем сопствену реакцију. Мора да и мене ово место подсећа на Ентерпрајз. Само још недостаје Спок са својим шиљатим ушима.

Ко би све добио карту за Нојеву барку? Пре свега председник државе и његов кабинет, канцелар и његова канцеларија, као и представници горњег парламентарног дома – Бундесрата. Посланици Бундестага, али смањен број. Осим тога, било је места за 11 од 16 министара. Немачка је изразито федерална земља, па би све владе тадашњих десет покрајина Западне Немачке такође сишле у атомско склониште. Мислили су и на владе округа. Што се тиче градских влада, било је места за 84 од 327. Као и за представнике 177 општина од њих 8.500.

Наравно, под земљу би се спустили штабови тајних служби, Уставне заштите, полиције и пограничне контроле, радио и телевизија, савезна пошта и централна банка, луке, „Луфтханза“, одабране болнице и универзитети, индустријска удружења, представници концерна и виталних производних грана.

У војној области би пет главних штабова главних родова војске добили улазницу за бункер, али и низ команди нижег нивоа.

Још пре пола века људима на власти било је јасно да пројекција моћи у становништво није могућа без медија. Зато је под земљом било места за мали, али функционални студио са камерама јавног сервиса.

Док наш водич све ово објашњава, замишљам избушено брдо пуно политичке елите. Сигуран сам да постоје земље које би радо позајмиле овакав бункер, па када њихова политичка елита сиђе под земљу, затворили би све улазе и прогутали кључ.

Плава нога?

На вежбама атомског смака света Нато је употребљавао различита кодна имена за земље које би биле укључене у нуклеарни сукоб. Земље Варшавског пакта су биле означене као "Orange“. Аустрија је била "Braunland“. Смеђа земља. Бугарска је "lime peel“ – кора лимете. Пољска није баш добро прошла: Dust bin – канта за смеће. Шведска је Grey Land. Сива земља. Швајцарска је Kid stuff.. На енглеском је то колоквијални израз за нешто што би и деца могла лако да обаве. Рецимо, „мачији кашаљ“. Мађарска је добила звучни назив Mercedes Benz. Финска је била "White Land“ – Бела земља. Чешка је најбоље прошла – Rolls Royce.

Не знам шта да мислим о кодном имену за Југославију: Blue Leg. Плава нога. То је назив за једну егзотичну стоногу. За одређену врсту морских ракова. Жаргонски је то на енглеском израз за претерано интелектуалну жену, штреберку. А онда дођем и до одреднице која може да се повеже са Југославијом. Ова кодна имена потичу из осамдесетих. „Плава нога" је назив за Phlegmasia coerulea dolens. За дубинску тромбозу вена због које нога поплави. Можда лева Титова нога која му је ампутирана јануара 1980?

Скоро да не могу да поверујем да је та врста цинизма била присутна у високим војним круговима. С друге стране, све то звучи веома британски. Негде сам прочитао да су амерички генерали другачије бројали мртве у случају атомског рата. Милион мртвих били су тек један „big body“ – велико тело. Свакако је практичније да се каже – уништили смо 15 великих тела него да се изговори: „Убили смо 15 милиона људи“.

Како год, Југославија је на војној карти Натоа била плава нога.

Џаба су кречили

Од 2008. је познато, да би бункер издржао само експлозију бомбе јачине око 20 килотона. То је отприлике снага бомбе бачене на Хирошиму. Данас знамо да су још 1962. тајни извештаји рачунали са 250 пута јачим оружјем. Дакле, било је јасно да би комплекс у случају нуклеарног напада доживео колапс. Али пројекат је настављен из „политичких разлога".

Три милијарде тада тврдих немачких марака улудо слупаних у Нојеву барку на којој би се сви подавили? Изгледа да су неке особине политичке касте универзалне и вечне.

Владин бункер у долини Ара трудио се да буде потпуно тајни грађевински пројекат. Могло би се рећи да је то била и најбоље чувана грађевинска тајна у историји Савезне Републике Немачке. На крају баладе ће се испоставити да је једина тајна која је сачувана заправо потпуна бесмисленост пројекта, ако се узме његова основна намена.

Потпуна тајност ионако није била могућа због обимних грађевинских радова. Не треба онда да чуди то што је овај подухват распалио народну машту у околним селима и варошима. Једни су причали о подземном луксузном тржном центру. Други о подземном борделу. Свако очито о ономе што би радо имао у близини. Такође се стално причало о подземној вези између Бона, тада главног града државе и владиног бункера. Из Бона је наводно до самог бункера саобраћао чак и метро.

Министарство државне безбедности Источне Немачке је било подробно информисано о постојању бункера и унутрашњим приликама. Њихов шпијун Лоренц Бецинг радио је као мајстор у бункеру. Доцније је пребегао у Источну Немачку, а после пада Зида у Совјетски Савез. Када се вратио у Берлин – у главни град уједињене земље – био је превише стар да би му се судило за велеиздају, иако је био оптужен.

Размишљам о чињеници да бункер не би могао да заштити политичку елиту и да је противник то знао. Силажење главних органа власти под земљу би заправо био самоубилачки чин. Да сам ја противник, прво бих гађао у главу.

Из бункера сам изашао у блистав дан. Беле раде су пронашле свој пут до сунчеве светлости. Винородно побрђе као да ми својом прозрачном лепотом, потпуно супротном подземљу из којег сам изашао, говорило да је човек чудна зверка. Прави бомбе које могу да униште врсту. Онда гради бункере, надајући се да ће понеко, као старозаветни Ноје, спасити своју породицу од потопа. Иако знају да човечанство брже напредује у деструктивној технологији, него у заштити од ње. И да је овакав бункер само орахова љуска, не Нојева барка, само илузија да се нешто може учинити.

„Не знам којим оружјем ће се водити Трећи светски рат, али у оном после њега бориће се тољагама и камењем". Овај цитат приписују Алберту Ајнштајну.

Деца цвећа су управо тих година када је настајао бункер покушала да љубављу зауставе атомску претњу самоуништењем. Када су та деца одрасла – нека од њих су чак и заволела бомбе.

Токио, огроман метрополис, има 14 милиона становника у самом граду и до 41 милион људи на широј градској територији.

Али град одлучно функционише великим делом и због изванредне мреже метро и возова, како локалних, тако и приградских и чувених шинкансен возова, који великом брзином стижу до других градова широм земље.

Мрежа метро је врло разграната у Токију. Једна од највећих метро станица је Шинагава. Наравно да пише кад долазе следећи возови.

Посебно интересантно је видети чувену планину Фуџи која је у ствари активан вулкан на 100 километара југозападно од Токија.

У централним градским зонама је врло живо чак и у вечерњим часовима, а неки ресторани у пословним четвртима као што је Шинџуку раде практично целу ноћ.

Једна од чувених атракција јапанске престонице је чувени пешачки прелаз – Шибуа кросинг у центру Токија. Свака два минута, две и по хиљаде људи пређе овај пешачки прелаз. Сматра се да дневно овде прође између 250.000 људи, и два и по милиона.

Има пуно мањих ресторана у којима се једе популарни раман – јело са резанцима, свињетином, јајетом, сосом од соје и младим луком. Ланац Ичиран је један од најпопуларнијих и често се чека пола сата за место.

Једна од најпознатијих туристичких дестинација у Токију је Сукиџи рибља пијаца.

Утисак је да Јапанци приступају веома озбиљно сваком послу којим се баве и да га обављају веома савесно. Вероватно се зато не очекује да дате бакшиш, јер се изузетан сервис сматра нормалним.

У насељима Токија, као што је на пример Сугамо, викендом пре подне окупљају се људи и постаје постаје пешачка зона са пуно радњи и продавница, које су неке унутра, неке напољу.

На сваком кораку чућете речи које сви странци запамте – аригато гозаимасу – што значи хвала вам много.

Иако је Токио за велики број људи на свету далека дестинација, посећује га јако много људи. Јапан је 2025. године посетило чак 40 милиона туриста.

Сународнике је на пристаништу дочекао аустралијски амбасадор који је у Београду годину дана.

„Живим овде, гледам у Дунав, али нисам до сада имао то задовољство да будем на неком броду и пловим Дунавом, али ћу сигурно то себи у неком тренутку приуштити. Рекли су ми путници са брода да им се јако допада град, поготову његова историја“, наводи Питер Трасвел, амбасадор Аустралије у Србији.

Ове наутичке сезоне у Београд и Земун ће упловити 652 туристичка брода, што је повећање од десет одстро.

„Следећа година је година Експа, морамо ове године да будемо добри, да се добро покажемо, да имамо већи број атракција, не само у Београду већ низ ток Дунава у читавој Сбији. Срећом, ми то имамо. Имамо шта да понудимо“, наглашава Миодраг Поповић, директор Туристичке организације Београда.

„Наутички туризам бележи значајан раст, што је за нас подстицај да све више и више улажемо у ову грану. Да кажем да је до сада отворено 10 туристичких пристана од чега је седам на Дунаву, три на Сави. Да ћемо ове године отворити још два, то су Сремски Карловци и Апатин“, најављује Владимир Баталовић, помоћник министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.

Наутичка сезона у Београду траје до средине новембра, а има дана током лета када је у истом тренутку привезано чак шест крузера.

„Северни део Шпаније коју представљам зову Зелена Шпанија, место где су океан и планине веома близу, а вегетација бујна. Природа и одрживи развој туризма привлаче све већи број туриста свих генерација”, каже Хуан Гарсија из Шпаније.

Када шетајући берлинским халама, којих је 27, видимо неки дугачак ред, знамо шта је. Италијани служе ђелато.

„Морате доћи у Италију, имамо толико тога да понудимо туристима као ниједна друга земља на свету. Нудимо разне пакете од оних најскупљих на које људи долазе приватним авионима до оних за ширу публику”, рекла је Паола Ђили из Италије.

Португалија игра на сигурно. Шарене фасаде, жути дрвени трамваји и наравно-фадо музика.

„Градови су најзначајнија туристичка атракција моје земље. Наша престоница Лисабон и други по величини град Порто где се прави најбоље порто вино на свету. Ту су и прелепи предели и многе знаменитости које је Унеско ставио под своју заштиту”, рекао је Рул Теросо из Португалије.

Грчка има три мора, око 15 хиљада километара дугу обалу, античку цивилизацију, а сада нуде нешто потпуно другачије.

„Имамо реке идеалне за рафтинг, вожњу кајаком и кануом, многа језера. Често групе мотоциклиста из целе Европе долазе у нашу регију”, каже Анастасија Мутафи из Грчке.

Руковођење једним важним туристичким пројектом, који ће се реализовати ове године, Европска туристичка комисија је поверила нашој земљи.

„Заједно са нама ту ће бити и Туристичка организација Немачке, Словачке, Мађарске, Хрватске и Румуније. Представљаћемо Дунав као наш заједнички туристички производ, тако да ето једна заиста добра прилика да позиционирамо Србију као дунавску земљу и земљу са можда најлепшим делом Дунава у читавој Европи”, каже директорка ТОС Марија Лабовић.

Сајам у Берлину ове године прославља 60. рођендан. Том приликом организована је изложба старих туристичких постера. Ми смо се представили Белим анђелом а ту је и постер из бивше СФРЈ.

Сајму је шездесет година али му се године не виде. И даље је модеран и свеж.

Али, искрено, желела сам и да коначно престанем да бркам три државе. Да их не третирам, попут већине, као оно нешто горе на северу, ни тамо ни овамо, са секундом, две обавезног премишљања пре него што се сетим чија је престоница Рига, чија Виљнус, а чија Талин. 

А о заставама да и не говорим, и чијих се боја присетим само ако их видим негде на победничком постољу. Што баш и није чест случај.

И вероватно ми је из тих разлога, а пратећи уз тату кошарку одмалена, Литванија некако била најпознатија и најпрепознатљивија.

Виљнус је центар Европе, и то буквално. Тако бар кажу Литванци. Геометријски су израчунали да се центар европског континента налази тачно на 25км од њихове престонице. 

То је 700 година стар град. Основао га је јунак Гедиминас, или Гедимин, који је дошао у тај крај у лов, па уснио сан у којем му се појавио гвоздени вук. Пророци су му рекли да је тај гвоздени вук провиђење. Симбол непобедивог града који ће ту основати. И он их је послушао. 

Гвоздени вук остао је симбол Виљнуса и појављује се на грбу града. Гедиминова статуа, не на коњу, него поред коња, краси централни градски трг.

Литвански вођа, чији ће потомци основати чувену пољску династију Јагелонаца, био је дипломатски идејни претеча британске краљице Викторије и данског краља Кристијана IX, јер је попут њих, имао много деце, чак десеторо, које је поженио и поудао по европским дворовима, стварајући тако добре дипломатске и породичне односе с њиховим државама. Тако да у венама готово свих актуелних краљевских породица тече и Гедиминова крв.

Тло Литваније углавном су шуме и мочваре, па су главни путеви у прошлости биле реке. Виљнус је саграђен на обалама Вилије.

Људска насеља постојала су ту још десет векова пре Христа.

За разлику од братских балтичких народа,  Летонаца и Естонаца,  литванска племена су се ујединила и самосталну државу основала још у XIII веку. Чак пет векова имали су највећу државу у Европи, простирући се од Балтика до Црног мора.

Литвански је најстарији изворни индоевропски језик и један од најстаријих живих језика на свету. Сачувао је многе одлике  прото-индоевропског, па Литванци могу делимично чак и да читају санскрит. 

Има сличности са летонским, али се говорници не разумеју баш много. 

У давна времена веровали су да душе мртвих реинкарнирају као дрвеће. Зато је посећи старо дрво најстрашнији грех и дан данас. 

Зелено-жуто-црвена застава симболизује шуме, сунце и крв.

Важили су за последње хришћане у Европи. Уз балтичке суседе, ови становници севера били су најпаганскији народи, а паганску веру очували су и кроз институције, јер у Литванији постоји званично паганска црква. 

Како су покрштавани? Помоћу маркетиншког трика. Црква је нудила вунену кошуљу ономе ко прими хришћанство, а будући да је вуна тада била веома скупа, било је и оних који би се крстили по неколико пута.

За разлику од протестантске Летоније и Естоније, Литванија је католичка. Око 77% има католика, али не иду у цркву. Локални водич открива да се готово половина венчања обавља, не у цркви, него у шуми, по паганским обичајима. 

Још једна разлика у односу на друге две државе с којима их увек пореде, јесте да у Литванији живи само пет одсто Руса. Најбројнија мањина су Пољаци. Литванија је 200 година била у унији са Пољском.

За најлепшу грађевину у држави важи црква Свете Ане у престоници, готичка црква од цигала из 1500. године. 

У граду има 80 цркава, а класицистичка катедрала краси главни трг са статуом оснивача града и кулом која је мали архитектонски сендвич, са доњим делом из XIV, средњим из XVI, а горњим из XIX века.

Стари град Виљнус на листи је Унеска, и краси га прави лавиринт уских уличица, у којима се лако изгубити. 

Гедимин је, када је основао град, да би развио економију и богатство, привлачио људе да се доселе, мудро пропагирајући верску и националну толеранцију, па је Виљнус од свог настанка, био прави космополитски град. Овде је живело изузетно много Јевреја, због чега је носио надимак Јерусалим севера. 

Нацистичка окупација током Другог светског рата потпуно је изменила демографску слику града. Нису правили ни концентрационе логоре. У кварту у центру био је јеврејски гето, из кога су Немци само изводили људе да их ликвидирају. Ретко ко се извукао, бежећи кроз тунеле које су копали испод зидина. Побијено је чак 95 одсто јеврејске популације, због чега је Литванија неславни рекордер и поприште најстрашнијег холокауста Другог светског рата.

Под Стаљиновим режимом побијено је око 300 хиљада Литванаца. Данас их има три милиона.

Муку муче с наталитетом, који је катастрофалан. Имају више паса по глави становника, него деце. Жале се и на велике државне дажбине, јер порези узму готово половину плата.

Важе за врло интровертне, не смеше се једни другима на улици. Ако им се неко осмехне, помисле да се познају, па их то збуни.

Спадају међу највише народе у Европи,  што оправдава и податак да су позната кошаркашка нација. 

Виљнус није само град у држави, него и држава у граду.

Уметничка република Ужулпис прогласила је 1996. независност на једном делу града. Имају свој устав, скупштину, председника, монету. Постоје и услови да се уђе. На граници  не треба ни виза ни пасош,  али је обавезан осмех и вожња испод 20 км на сат, што се, истини за вољу, баш и не поштује. 

Улице Ужулписа препуне су галерија, уличних уметничких инсталација, кафића, и свуда влада хипи атмосфера. Изненадио ме је необично велики број фризерских салона, али судећи по клијентели, чини се да се овде праве само специјалне и неуобичајене фризуре, па су и салони мале уметничке радионице, тако да потпуно има смисла. 

На многим путовањима, када први пут боравим у некој новој земљи, направим мини културолошки тест посетом опери. Литванија је и у том смислу била импресивна. Зграда опере грандиозна и визуелно фасцинантна. 

Успела сам да погледам нову поставку Дон Ђованија и допала ми се редитељева модерна интерпретација дела, које је сценски било прави еротски хорор, што Моцартово дело у суштини и јесте, иако ми се неке,  за оперу неуобичајене слике зомбија са чарапама на главама или леша окаченог у хладњачи, још врте по глави.

Представа за памћење свакако.

Но, од оперског хорор класика се и огладни.

Литванска кухиња се углавном базира на кромпиру и пиву.

Специјалитет је хладна розе чорба од цвекле, која је више за топлије летње дане, као и пржени штапићи од раженог хлеба са сиром, затим палачинке од кромпира или пржене кнедле од кромпира пуњене надевом од млевеног меса или сира.

Калоријске бомбе за температуре које су се у новембру спуштале и до минус седам. 

Али је град на мене ипак оставио утисак неке ушушкане топлине. И хладан и топао, на свој начин.

„Надам се да ћемо овим презентацијама које планирамо до почетка изложбе привући много немачких компанија и обичне публике да посете нашу земљу у време трајања ове манифетсације“, рекла је Снежана Јанковић, амбасадорка Србије у Берлину.

Наши агенти са страним колегама праве аранжмане који ће обухватити целу Србију.

„Са овако добром путном инфраструктуром дестинације су постале јако близу широм Србије тако да ће и ти програми који ће бити понуђени туроператорима обухватити целу Србију у зависности од тога колико туриста планира да се задржи“, рекла је Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Србија осваја посебношћу, мишљење је првог човека Европске туристичке комисије.

„Србија је престоница Балкана, место где можете осетити прави дух Балкана, али видети и нови туристички сјај. Експо је за вас велика туристичка прилика. Сећам се да сам некада, обишао део Дунава који протиче кроз вашу земљу и тај пут памтим као један од најлепших у животу“, рекао је Едуардо Сантандер, директор Европске туристичке комисије.

Крстарење Дунавом од Београда до Кладова које је толико опчинило Едуарда биће део туристичке понуде Србије током 93 дана Експа.

Најавећи број посетилаца Експа у Београд ће доћи Ер Србијом која већ сада лети на више од 100 дестинација.

„У нашем плану развоја је и ширење мреже и неке нове дестинације. У сталном контакту смо са Експом, комуницирамо и договарамо где постоји највећи потенцијал, разматрамо неке нове потенцијално могуће везе са Србијом“, рекао је Бошко Рупић,Ер Србија.

Највећи светски сајам туризма, у Берлину све своје посетиоце позива на велико дружење, у Србију, у Београд, од маја до августа следеће године. 

Пустињски кампови нуде удобност и луксуз

У оквиру шаторских насеља у пустињи туристима су на располагању удобне собе са купатилом и увек доступна вода и струја.

Популарне дестинације су локације у пустињи у близини Дубаија, Вади Рум у Јордану, у Мароку и Саудијској Арабији.

Укупан приход од наплате износи 435.194 евра и биће усмерен на одржавање културног наслеђа и финансирање бесплатног улаза у градске музеје за становнике Рима.

Градоначелник Роберто Гвалтијери оценио је да резултати потврђују да је могуће ускладити заштиту споменика са његовом доступношћу грађанима, уз смањење гужви.

Градски већник за туризам Алесандро Онорато навео је да нови модел обезбеђује средства за заштиту и квалитетније искуство посетилаца, док је већник за културу Масимилијано Смериљо истакао да је посећеност фонтани у првом месецу премашила број улазака у Капитолски музеј (Musei Capitolini) у Риму током јануара.

Мера је изазвала и критике, укључујући и британски лист Фајненшел тајмс, док је синдикат Цгил указао на наводне неправилности у вези са радницима ангажованим на контроли уласка. Градске власти и компанија Зетема одбациле су те наводе.

Истовремено, у Венецији почиње нова фаза система наплате уласка у град током 2026. године. Портал за резервацију отворен је од данас, а наплата ступа на снагу 3. априла. Експериментална фаза обухвата укупно 60 дана између априла и јула.

Цена ће износити пет евра за оне који резервишу најмање четири дана унапред, док ће десет евра плаћати они који пријаву изврше у последња четири дана пред долазак. Циљ је подстицање раних резервација и ефикасније управљање туристичким токовима.

Мера остаје експериментална, примењиваће се од 8.30 до 16 часова и неће важити за мања острва. Плаћања су ослобођени становници региона Венето, као и ученици и студенти који похађају образовне установе у историјском језгру града или на другим острвима лагуне.

„Република Српска ће максимално наставити улагање у своје туристичке капацитете, видели сте и када је у питању бања Милчаница, и када су у питању овде терме у Бања Луци и када је у питању Вилина влас, да их кроз разне туристичке ваучере помогнемо. Ово је сигурно једна грана која иде узлазном путањом и Влада ће наставити подршку у пуном смислу те речи", рекао је Саво Минић, председник Владе Републике Српске.

Гости из Србије радо скијају на Јахорини, али Република Српска је много више од тога.

„Ту су дестинације од Требиња до Новог Града, прегршт планинских, бициклистичких и пешачких стаза, извора река, три национална парка, седам паркова природе, ваздушне бање", набраја Марко Радић из Туристичке организације Републике Српске.

Гости из Босне и Херцеговине се четври по броју долазака у Србију, а туристички радници две земље радо сарађују.

„Желимо да скренемо пажњу туристичкој привреди, односно агенцијама и туроператерима из Републике Српске да планирају да у своје програме ставе Експо, да направе програме од 2,3,4 дана када ће туристи обићи како Експо, тако и дестинације у Србији", изјавила је Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Локалне туритичке организације из Србије виде интерес да се представе на овом тржишту. Туристи из Бањалуке су претходних година током боравка у Нишу у Пирот одлазили само на излет.

„Ове године договарамо да направимо тродневни боравак, један диван позив за читав град, дођите, ми ћемо да представимо најбоље што имамо, ваше је само да дођете, а за све остало ће се побринути Пироћанци", каже Драган Новаковић из Туристичке организације Пирот.

Поред Београда и Новог Сада, туристи из Републике Српске имају свог фаворита.

„Ми смо скоро радили једно петогодишње истраживање и апсолутно свих пет година на првом месту по броју долазака су држављани Републике Српске и БиХ", каже Јелица Тошић из Туристичке организације Златибор.

У Бањалуци су пролећне температуре, а кад пролеће замирише сви помишљају на путовања, а где боље него у комшилук код пријатеља.

А да је њихово осећање било потпуно оправдано посведочиће прича о само једном дану са тог пута, излету из некадашње престонице, Алматија (у сећању многих познатијег под именом Алма Ата), ка природним чудесима југоистока ове земље, сабласној и нетакнутој лепоти језера Каинди и Колсаи, и спектакуларној дивљини кањона Чарин.

Ова централноазијска земља степа, планина и непрегледних пространстава (које сам доживела путујући возом шеснаест сати на северозапад, ка престоници Астани), не звучи као класична туристичка дестинација, али за оне који трагају за нетакнутом природом, драматичним пејзажима и јединственим искуствима, нуди права чуда.

Има вероватно најлепшу заставу на свету: тиркизноплави хоризонт са златним сунцем и орлом раширених крила, који лети тик испод њега. На југоистоку земље, ближе граници с Киргистаном, крије скривена блага: језера јединственог амбијента и мању верзију америчког Великог кањона. 

На пут смо кренули баш рано, око пет сати ујутро, док је био још мрак, јер је за обилазак ове три атрактивне дестинације у једном дану било неопходно прећи стотине километара. 

Прва станица на нашем путу било је језеро Каинди, зелено срце између планинских врхова, удаљено око 130 километара од Алматија. Да би се до њега стигло, потребно је проћи вијугавим планинским путевима, кроз живописни крајолик.

Последњи, најизазовнији део пута, могуће је савладати једино теренским возилом, па смо се ту преместили у старинске теренце из совјетског времена. За оне са осетљивим стомацима верујем да није било лако, но као љубитељу најлуђих ролеркостера, мени, али и симпатичном двогодишњем, неуобичајено мирном и дисциплинованом индијском дечаку, овај део пута био је најзабавнији. Кикотали смо се из све снаге док су се возила труцкала по каменитом неравном путу, прелазила речице и приближавала се литици, бацакајући нас на све стране. Да би и осталима овај сегмент пута прошао што безболније, водичи су се потрудили да нас забављају, и то – певајући казахстанске хитове, од оних старих из 70-тих година прошлог века, до популарних модерних реп вратоломија за језик на казашком.

Изненадила сам се изузетним осећајем за мелодију и ритам овог номадског народа, а два дана касније сам и потврдила тај утисак у велелепном здању опере у Астани, гледајући врхунски спектакл, најпознатију националну оперу Абаи, коју су својим импресивним гласовним и инструменталним умећем дочарали најеминентнији уметници ове земље.

Кад год дођем у неку нову државу или град, направим мали културолошки тест. Погледам имају ли оперу и каква им је. Казахстан је са својим операма у Алматију и Астани, од којих је потоња највећа таква институција азијског континента, вишеструко премашио очекивања. У инат оним скептицима с почетка приче који су ме питали: Шта ћеш тамо?

Но, да се вратим на језеро. Када се више није могло ни теренцем, наставили смо пешице уз поток, или на коњима стрмијом стазом преко брда.

Каинди, чије име у преводу значи „брезик“, јединствено је чудо природе, настало након земљотреса 1911. године, када се део падине са брезама одронио у долину коју је потом напунила киша. Тако је формирано језеро чије се смарагдне нијансе смењују у зависности од игре сунца и облака, и из чијег дна, дубоког 25 метара и даље извиру танана стабла сабласних бреза. Ова стабла, иако потопљена већ више од једног века, и даље стоје усправно захваљујући хладноћи воде која их је очувала.

Иако је у врелом пролећном дану његова температура од 7 степени деловала привлачно и мамила на освежење, то није било могуће, јер је у језеру купање забрањено. 

Али је зато пријала шетња околним стазама. Док сам посматрала одсјај планинских врхова и дрвећа на води, имала сам осећај да сам закорачила у неки други, тиши, дубљи и ванвременски простор.

Време је брзо протицало и ваљало је кренути даље. Следећа тачка нашег пута било је језеро Колсаи, нешто јужније, ближе граници са Киргистаном. Реч је о низу од три горска језера, смештених између снежних врхова планина Тјен Шан, који популарно зову „бисери северног Тјен Шана“.

Мене је амбијент подсетио на алпске лепоте Словеније и Бледа.

Овде се, ако вам се посрећи, може изнајмити и чамац, па превеслати језеро и истражити га мало боље, или прошетати кроз густе шуме које га окружују. Или једноставно, наручити кафу у оближњем ресторану, сести на дрвено степениште и уживати у погледу. 

И ту, сасвим случајно, посведочити и важном тренутку у нечијем животу.

Младић из Индије одабрао је управо овај амбијент да клекне испред своје драгане, пружи јој отворену кутијицу с прстеном и понуди јој наставак живота удвоје. Ту је већ био и професионални фотограф, унајмљен да овековечи романтичан тренутак, о којем ће, у деценијама које долазе, вероватно причати својој деци и унуцима.

Огладнели и исцрпљени од ходања, отишли смо на ручак, организован у јурти, традиционалном номадском шатору, украшеном прелепим шареним ћилимима, где смо сви поседали по јастуцима на поду око ниских столова.

Изабрала сам локални специјалитет, лагман, домаће тесто, налик резанцима, са говедином и поврћем. 

После паузе и одмора, у већ касно поподне, кренули смо и до последњег одредишта, кањона Чарин, које су организатори пута врло смишљено оставили за крај, да га посетимо само пар сати пред залазак Сунца. 

Иако својом величином не може да се пореди са „старијим братом“, Великим кањоном у Аризони, ово чудо природе, дугачко око 90 километара, нуди задивљујуће формације црвенкастих стена, чије су се боје у сутону претварале у најлепше нијансе наранџасте, златне и ружичасте, нудећи неки небески мир и амбијент попут неке новооткривене планете из далеког свемира.

Најпознатији део кањона је Долина замкова – стене обликоване ерозијом у облике који подсећају на куле, замкове и тврђаве. Ходање том долином, док вас са свих страна окружују камени џинови, изазива осећај дивљења природним силама које су стварале те јединствене облике милионима година.

Полако је падао мрак, а небо се обасуло бескрајем звезда. Ветар је носио песму степе, а ми смо само седели, нас двадесетак случајних сапутника са свих крајева света, ослушкујући тишину и осећајући снажније него икада неку исконску повезаност између човека и природе.

Алмати, некадашња престоница, а данас културни и финансијски центар, и Астана, футуристички град на ветровитим степама и симбол новог идентитета независног Казахстана, на први поглед делују различито као дан и ноћ, али се међусобно допуњују, причајући причу о једној земљи на раскршћу номадске традиције и савремених глобалних токова.

Смештен у јужном делу земље, на падинама импресивног планинског масива Тјен Шан, близу границе са Киргистаном, Алмати, многима познатији под старијим руским именом Алма Ата, вековима је био трговинско, културно и образовно седиште, и остао је највећи град у земљи и после распада Совјетског Савеза и изградње нове престонице.

Његово старо име Алматау у преводу значи „планина јабука“, а због богатства дивљих сорти јабука у окружењу, постоји теорија да управо из ових крајева потиче најстарија сорта, Мalus sieversii, прамајка свих данашњих јабука.

Такорећи она која је запeла у Адамовом грлу.

Алмати је град космополитског духа – широких авенија, зелених булевара и паркова и културних институција које сведоче о његовој улози центра из совјетског периода.

У импозантном здању опере и балета био је током Другог светског рата евакуисан Марински театар, али и многе друге најзначајније културне институције Совјетског Савеза измештене су привремено у Алма Ату, па су грађани могли да гледају и слушају најеминентније совјетске уметнике у врхунским продукцијама. Управо ту је и легендарни редитељ Сергеј Ајзенштајн (или Ејзенштејн, према руској транскрипцији), снимао највећи део свог Ивана Грозног, на Стаљинову иницијативу.

Од зграде опере каскадно се спушта ка доњем делу града популарна пешачка улица Панфилова, сва у зеленилу, дрворедима и парковима, а у оближњем парку истог имена смештен је и велелепни Храм Христовог Вазнесења, живописна руска православна црква с почетка двадесетог века, направљена од дрвета, специјалном техником такорећи без ексера. Са својих 56 метара висине друга је највиша дрвена црква на свету и архитектонско ремек-дело Андреја Павловича Зенкова.  

Недалеко од ње је и права људска кошница, оријентални Зелени базар, бучан и питорескни сведок да се налазимо у срцу Централне Азије.

Кок Тобе успињача води до оближњег брда са торњем, забавним парком и панорамским погледом на град и моћне снежне планинске врхове који га окружују. 

Данас је Алмати срце пословног живота земље, али и град који очарава својом природном околином, ски центрима, клизалиштем на највишој надморској висини на свету, шумама, планинским језерима, кањонима и другим чудима природе. 

За разлику од Алматија, који природа обгрљује планинама, нова престоница Астана је град ветровите и хладне степе, где зиме знају да буду екстремно оштре и после Улан Батора друга је најхладнија престоница на свету. 

Ипак, управо у тој суровости природе крије се снага њене симболике. Астана је доказ да Казахстан тежи будућности, модерној технологији и међународној афирмацији.

Путовала сам возом, желећи да искусим тај бескрај казахстанских степа. Пруга из Алматија до Астане простирала се преко непрегледних бледозелених брежуљака усталасаних докле вам досеже поглед, повремено украшених стадима оваца и крава, које су пастири на коњима усмеравали ка сочнијим пашњацима, или монотоне равнице са тек понеким дрветом или жбуном.

Воз је кретао после четири по подне, али сам се надала да ћемо се ипак за дана домоћи Балхашког језера, чију леву обалу пруга прати више од стотинак километара. Било би ми то треће казахстанско језеро које видим, после бледског амбијента Колсаја у Тјен Шан планинама надомак Кине и нестварних тиркизних нијанси Каиндија, из кога израњају готово аветињска танана стабла бреза. 

У возу нажалост није било интернета и није радила никаква навигација у апликацијама, па нисам имала појма где смо и хоћу ли пре ноћи уопште дочекати Балхаш. Мрак је убрзо пао и ни прст пред носом се више није видео, а чак ни кад смо после поноћи стигли у прву успутну станицу, Сари-Шаган, који је иначе смештен на Балхашком језеру, на видику га било није. 

Шеснаесточасовно путовање било је безнадежно досадно, што се, истини за вољу, могло и очекивати. 

Астана ме је зато дочекала сва у сјају и окупана сунцем. Футуристички град усред степског беспућа, проглашен је престоницом 1997, а пројектован по визији првог и такорећи јединог председника независног Казахстана, Нурсултана Назарбајева, који је попут монарха, владао готово три деценије. Једно време је чак и носио његово име. 

Бајтерек торањ, висок 105 метара, симбол је који доминира његовом панорамом. Архитектонско решење Акмирзе Рустембекова засновано је на идеологији древних номада о структури свемира као дрвета живота, које уједињује три света, подземни, земаљски и небески. Торањ је отворен 30. августа 2002. године и са њега се пружа спектакуларан поглед на најмодернији део града и импресивну председничку палату Ак Орда, којој је готово немогуће прићи са било које стране. 

У куполи на врху торња је и отисак десне шаке председника Назарбајева, где туристи углавном у реду чекају да ставе своју руку у отисак и фотографијом овековече тај тренутак. 

Насмејало ме је када сам накнадно прочитала нечије поређење златног отиска длана са механизмом којим се у филму Тотални опозив ослобађа кисеоник на планети Марс.

Асоцијација, али и спекулација је много, поготово на друштвеним мрежама и интернету, и када је реч о многим другим здањима модерне Астане. Неки су је чак прогласили престоницом масонерије, илумината и сатанизма, тумачећи њено име као анаграм ђаволског и упоређујући њене модерне грађевине и пирамиде са бројним окултним симболима. 

На њихово разочарање, Астана на казашком значи једноставно "главни град", мада су се многе његове архитекте потрудиле да мало заголицају машту и у том смислу. Можда само као још један маркетиншки трик.

Визуру града који је готово немогуће препешачити плету неке импресивне аутентичне грађевине, од тржног центра Кан Шатир, који се уздиже попут традиционалне јурте, номадског шатора, али од челика и стакла, преко грандиозне Нур Астана џамије, до пирамидалне Палате мира и хармоније, Нормана Фостера, посвећене међурелигијском дијалогу.

Културним сегментом доминирају велелепна Опера, највећа на азијском континенту, футуристичка Концертна дворана и монументална зграда Националног музеја, без посете којој ни не помишљајте да напустите Астану.

Она ће вам открити корене једног топлог номадског народа и његове богате традиције, али и визију његове сутрашњице, која се с подједнаком утемељеношћу осликава и у старој и у новој престоници, попут два различита, али комплементарна одраза у огледалу, која само гледана заједно стварају једну целину.