У монголској култури коњ је толико важан за национални идентитет да се церемонијални барјак земље прави од длаке коњског репа. Али овај коњ, кога локално становништво зове такхи, што значи „дух" или „достојан обожавања", заузима посебно место.

Не можете га јахати, држати у штали нити оседлати. Он је сувише дивљи за то.

Такхи, познатији свету као коњ Пржевалског (Equus ferus przewalskii), једини је преостали истински дивљи коњ. За разлику од америчких мустанга или аустралијских брамбија, који су потомци припитомљених коња који су се вратили у дивљину, такхи никада није био доместикован.

Његова генетска линија је непрекинута. Чак се и биолошки разликује од својих рођака: има 33 пара хромозома, док домаћи коњи имају 32. Ова разлика чини га јединственим прозором у праисторијску прошлост степа Евроазије.

На ивици истребљења

Парадоксално, „откриће" ове врсте за западни свет означило је почетак њеног краја. Када је руски истраживач и официр Николај Пржевалски 1878. године добио на поклон лобању и кожу коња из централне Азије, научници у Санкт Петербургу су потврдили да се ради о непознатој дивљој врсти.

Вест је пробудила апетите зоолошких вртова и приватних колекционара егзотичних животиња широм Европе и Америке. Убрзо су организоване експедиције за хватање ових неухватљивих створења.

Методе су биле сурове. Ловци су схватили да је немогуће ухватити одрасле, брзе и плашљиве коње. Зато су се фокусирали на ждребад. Да би их одвојили од крда, често су убијали доминантне пастуве, што је разбијало хареме и угрожавало природни циклус размножавања.

Између 1897. и 1903. године, ухваћено је на десетине ждребади, од којих су многа угинула током транспорта. Истовремено, у Монголији су дивља крда потискивана због ширења сточарства, прекомерног лова и екстремно сурових зима.

Последњи пут када је такхи виђен у дивљини било је 1969. године. Врста је проглашена истребљеном у природи, а њен опстанак је зависио од шачице јединки у заточеништву. Сви данашњи такхији потичу од свега дванаест коња који су преживели у зоолошким вртовима.

Повратак кући: Пројекат „Хустаи"

Деценијама је изгледало да је дух степе заувек изгубљен. Међутим, деведесетих година прошлог века, у време када је Монголија прелазила у демократију, створили су се услови за амбициозан пројекат.

Међународна сарадња, предвођена холандском Фондацијом за очување коња Пржевалског (FPPPH) и монголским биолозима, покренула је план за повратак такхија у његову постојбину. Пажљиво је одабран Национални парк Хустаи, пространо заштићено подручје на око сто километара од Улан Батора, као идеално станиште за прве повратнике.

У јуну 1992. године, први транспорт са 16 коња стигао је из Холандије. Животиње су прво пуштене у велике ограђене просторе за аклиматизацију, где су морале поново да науче како да преживе у суровим монголским условима.

Ренџер Санџмјатав Цендеху, који је радио у парку од самог почетка, присетио се дана када су коњи коначно пуштени на слободу. „Био је то веома посебан осећај, као када су ми се родили син и ћерка."

Неки коњи су излетели из кавеза, док су други опрезно изашли пре него што су схватили да су слободни.

Живот у дивљини данас

Данас у парку Хустаи живи самоодржива популација од преко 350 коња, највећа на свету. Они живе у сложеним друштвеним групама – харемима, које чине један доминантни пастув, неколико кобила и њихова ждребад.

Млади мужјаци, када достигну полну зрелост, бивају протерани из харема и формирају „момачке групе", чекајући прилику да изазову старије пастуве и оснују сопствене породице.

Живот у дивљини није идиличан. Главни природни предатор такхија је вук. Сваке године вукови убију између осам и 12 ждребади. Иако особље парка прати коње и познаје свако крдо, они се труде да не интервенишу.

„Природне последице морају да се догоде", објашњава биолог Усукјаргал Уску Дорј. „Вукови и коњи подижу војске једни против других. Ми то зовемо коеволуција."

Прича о повратку такхија представља светионик наде у свету очувања природе. Ипак, опстанак врсте још није осигуран. Ограничена генетска разноликост, наслеђена од малог броја предака, представља сталну претњу.

Климатске промене доносе све чешће разорне зиме, познате као "dzud", које могу да збришу читава крда. Ипак, видети ове коње како у сумрак трче преко брда, док се њихове силуете оцртавају на небу, значи сведочити отпорности природе.

Дух степе се вратио кући.

Врста птице селице, танкокљуни вивак, званично је проглашен изумрлим прошле године што је први случај глобалног изумирања неке птице на копненом делу Евроазије и Африке у последњих неколико векова.

Потврђено је или се сумња да је широм света у последњих 150 година изумрло седам врста птица селица. Према анализи коју сваке четири године спроводи организација "BirdLife International", посебно су угрожене морске птице и птице које бораве на обалама, јер зависе од морских станишта и приобалних мочварних подручја.

Главни научник те организације, Стјуарт Бутчарт, изјавио је да су птице селице својеврсни чувари природе, а пад њихове бројности указује на све већи притисак на природне системе који нас одржавају у животу.

Он је додао да су, ипак, научни подаци такође јасни и показују да мере очувања дају резултате, а координисане акције спречавају изумирање и помажу опоравак популација.

„Решења постоје, а сада је неопходно њихово спровођење на нивоу читавих миграторних путева“, навео је Бутчарт. Извештај је објављен на самиту о миграторним путевима птица у Најробију, где су владе, научници, невладине организације за заштиту природе и финансијске институције потписали споразум о појачаним напорима за заштиту птица селица дуж њихових миграторних путева.

Декларација из Најробија о миграторним путевима праћена је одлуком три развојне банке да у своје оквире кредитирања укључе заштиту миграторних путева, обезбеђујући шест милијарди долара за очување и обнову станишта дуж рута којима се птице крећу.

Међу претњама са којима се суочавају птице селице је и њихов прогон, при чему се процењује да се сваке године у Европи, на Медитерану, Кавказу и Арабијском полуострву незаконито убије или ухвати између 13,1 и 42,7 милиона ових птица.

Губитак или уништавање природних станишта представља још један од главних узрока проблема. Према извештају, научни мониторинг спроведен током протекле деценије показао је да се више од половине од 1.099 кључних подручја биодиверзитета за птице селице налази у лошем стању. Извештај, ипак, указује на то како активности на очувању врста, често спровођене преко државних граница, доводе до опоравка појединих врста.

Анаконда је потом пребачена у полицијску станицу, а затим у прихватилиште за гмизавце у Минхену, где је подвргнута уобичајеним ветеринарским прегледима и карантину.

Из прихватилишта је саопштено да је животиња за сада мирна и доброг здравственог стања.

Стручњаци претпостављају да је анаконда највероватније побегла из заточеништва, а не да ју је неко намерно оставио у природи. У прихватилишту наводе да је држање анаконди у Баварској дозвољено само у ретким случајевима и под строгим условима.

Анаконде су пореклом из речних и мочварних подручја Јужне Америке. Могу да достигну дужину од око шест метара и тежину до 100 килограма, а плен убијају стезањем.

Немачке власти сада покушавају да пронађу власника животиње и позвале су грађане који имају информације о њеном пореклу да се јаве прихватилишту за гмизавце у Минхену.

Држање анаконди у заточеништву је захтевно. Потребни су им огромни, загрејани тераријуми са базеном или другим воденим простором, а њихово одржавање може да кошта неколико стотина евра месечно. Због тога је њихово држање у Немачкој и Аустрији често могуће само уз дозволу и под строгим условима.

"Делује да је животиња у прилично добром здравственом стању. Зато претпостављамо да је побегла, а не да је напуштена", објавили су спасиоци на Фејсбуку.

Рекордно топао месец делимично су подстакле и температуре океана, које су такође достизале рекордне вредности. Глобалне температуре површине мора изједначиле су рекорд за највишу месечну просечну вредност забележену у било ком месецу.

Месеци који чине метеоролошко лето – јун, јул и август – изједначили су се са летом 2024. године као најтоплија таква сезона забележена на глобалном нивоу.

Сви ови оборени рекорди последица су два фактора, наводи „Коперник“ – дуготрајног глобалног загревања изазваног људским активностима и јачања феномена Ел Нињо у тропском делу Пацифика.

Ова комбинација је током историје доводила до разарајућих екстремних временских догађаја широм света. Последњи пут значајан Ел Нињо забележен је 2023. и 2024. године, а тај догађај довео је до низа од 13 узастопних месеци са рекордно високим глобалним температурама према подацима „Коперника“.

Август би могао да означи почетак сличног, ако не и дужег периода, с обзиром на већу интензивност Ел Ниња који је тренутно у току, рекла је Саманта Бурџес, стратешка директорка за климатска питања у служби „Коперник“ за климатске промене.

Феномен Ел Ниња карактеришу натпросечно високе температуре површине мора у тропском Тихом океану, које доприносе бројним променама образаца времена. То је свакако био случај и ове године.

Западна Европа имала је најтоплије лето откако постоје мерења, при чему су претходни рекорди били значајно премашени. Према засебном саопштењу америчке Националне управе за океане и атмосферу, објављеном у среду, и Сједињене Америчке Државе имале су најтоплије лето у историји мерења, чиме је надмашен рекорд из 1936. године, из периода "Dust Bowl", као и рекорд из 2021. године, који је до тада био изједначен са претходним.

Европу је овог лета погодио низ топлотних таласа који су обарали рекорде, уз пожаре на местима на којима се они обично не јављају, попут Велике Британије. У САД је низ топлотних купола захватио велики део 48 континенталних савезних држава, стварајући дуготрајне периоде рекордно високих температура, нарочито у државама на југозападу земље.

Чињеница да су температуре током августа биле више него у јулу сама по себи је неуобичајена, рекла је Бурџес.

Ретко се дешава да август буде топлији од јула када је реч о глобалним просечним температурама, будући да је јул обично месец у којем планета бележи највише температуре. Од 1940. године, август је само четири пута био топлији од јула по глобалним просечним температурама, не рачунајући ову годину. Последњи пут то се догодило 1985. године.

„Налазимо се на правој прекретници за друштво. Видели смо катастрофалне климатске догађаје широм света, а мислим да смо овог лета заиста видели како последице погађају људе свуда“, истакла је Бурџес.

Она је указала и на све веће схватање у Европи, након овог изузетно врелог лета, да регион „није прилагођен нашој садашњој клими“.

„Један од кључних закључака јесте да што је наша основна клима топлија, екстремни догађаји постају интензивнији, учесталији и дуготрајнији“, додала је она.

Глобална просечна температура ваздуха при површини Земље била је за 1,65 степени Целзијуса виша од просека у прединдустријском периоду. То је први пут од новембра прошле године да је било који месец премашио дугорочни температурни циљ од 1,5 степени Целзијуса утврђен Париским споразумом.

У извештају који је објављен прошле недеље, Програм Уједињених нација за животну средину закључио је да ће овај амбициозни температурни циљ, посматрано дугорочно, вероватно бити премашен, имајући у виду недостатак драстичног смањења емисија загађујућих материја које загревају планету.

Китолов на Исланду налази се под посебном лупом од 2023. године, када је објављен извештај који је наручила влада, а у којем је утврђено да су поједини китови погођени харпуном умирали и до два сата. Извештај је те године довео до привремене обуставе лова.

Предлог закона уследио је након изјава исландске министарке индустрије Хане Катрин Фридриксон раније ове године. Она је позвала на измене закона о китолову, за које је рекла да су застарели, и изразила подршку окончању лова на китове.

Венди Хигинс из организације "Humane World for Animals" рекла је да предлог закона представља „значајну прекретницу“ у напорима да се ова пракса оконча.

„Постоји значајна политичка и јавна подршка овом предлогу закона о забрани комерцијалног китолова, као и снажни етички, ветеринарски, правни и конзерваторски разлози да се надамо да ће бити усвојен“, рекла је Хигинс.

„Сваки кит убијен експлозивним харпуном у исландским водама представља трагичан и беспотребан губитак живота зарад индустрије која нема сврху. Закон којим би се зауставило убијање китова не може доћи довољно брзо.“

Према подацима, до 8. септембра ове године у исландским водама уловљено је укупно 80 китова перајара. Сезона лова траје од јуна до краја септембра, а исландска квота износи до 150 животиња.

Китови перајари су друге највеће животиње на Земљи, одмах иза плавих китова, а Међународна унија за заштиту природе сврстава их у категорију рањивих врста, упркос вишедеценијском опоравку њихове популације након увођења мораторијума на комерцијални китолов 1986. године.

На Исланду је остала само једна компанија која се бави китоловом – „Хвалур“, коју води Кристјан Лофтсон. Претходна прелазна влада Исланда издала је компанији петогодишњу дозволу, која важи до 2029. године.

„Наравно, активисти желе да се убијање китова одмах оконча, али такође препознајемо да ће, чак и ако забрана буде уведена, актуелним дозволама за китолов, које истичу 2029. године, вероватно бити омогућено да истекну до краја свог рока“, навела је она.

„Предлог за ажурирање закона који омогућавају китолов у исландским водама представљао би револуционаран корак ка савременој заштити мора и добробити животиња, посебно за земљу која у великој мери зависи од здравог океана“, истакла је Шерон Ливермор, директорка за заштиту мора у Међународном фонду за добробит животиња.

Само три земље – Исланд, Норвешка и Јапан – бавиле су се комерцијалним ловом на китове последњих година. Норвешка је обновила комерцијални китолов 1993. године, а Исланд 2006, упркос мораторијуму Међународне комисије за китолов.

Између 2010. и 2023. године емисије метана из Сибира расле су по стопи од пет одсто годишње. У западном Сибиру метан се углавном ослобађа услед активности микроорганизама у земљишту које се одмрзава, док се у источном Сибиру овај снажан гас са ефектом стаклене баште ослобађа пре свега сагоревањем биомасе, показали су резултати истраживања.

„С обзиром на уочено повећање одмрзавања пермафроста, активности у мочварама и учесталости шумских пожара, повећање емисија метана било је очекивано“, рекао је коаутор студије Пол Палмер, професор на Школи за геонауке Универзитета у Единбургу, у изјави за Лајв сајенс.

„Оно што изненађује јесте колико је то повећање велико и колико се дуго одржава“, додао је Палмер.

Годишње емисије метана повећале су се за око 13,2 милиона тона током периода обухваћеног истраживањем, што је готово једнако стопи раста емисија метана из мочвара широм света. Иако Сибир тренутно учествује са свега око пет одсто у укупним глобалним емисијама метана, овај регион постаје један од природних извора метана који се најбрже повећавају на планети, рекао је Палмер.

У истраживању су Палмер и његове колеге комбиновали сателитска посматрања са мерењима у близини површине Земље како би током времена мапирали емисије метана из Сибира. Уместо да сабирају појединачне изворе метана на терену, истраживачи су користили метод моделирања познат као систем инверзије флукса метана, што им је омогућило да неизвесност својих процена ограниче на приближно 10 одсто.

Сибир је огроман, удаљен, слабо покривен мерним инструментима и тренутно недоступан многим научницима због рата између Русије и Украјине, због чега је тешко доследно пратити емисије метана било којим другим средствима осим сателитима. Иако сателити зависе од сунчеве светлости, које у Сибиру током зиме има веома мало, сматра се да се већина емисија метана дешава током пролећа и лета, када овај регион добија више сунчеве светлости, објаснио је Палмер.

Резултати студије показују да загревање Арктика подстиче емисије метана различитим путевима у западном и источном Сибиру, јер су ови региони под утицајем различитих климатских образаца.

Истраживачи су таксама користили климатске моделе како би предвидели будуће емисије метана из Сибира и утврдили да би додатно загревање могло да ослободи милионе тона гасова са ефектом стаклене баште ускладиштених у шумама и пермафросту, што би додатно убрзало тренд загревања.

„У западном Сибиру метан се углавном ослобађа из пермафроста, односно тла које је остало замрзнуто најмање две узастопне године. У Сибиру се налази 46 одсто пермафроста северне хемисфере, а у тим залеђеним седиментима заробљене су огромне количине угљеника које су се накупљале хиљадама година“, рекао је Палмер.

На западни Сибир утиче скандинавски образац атмосферске циркулације, климатска појава коју чине главни центар циркулације изнад Скандинавије и супротстављени, слабији центри изнад западне Европе и источне Русије.

Глобално загревање доводи до тога да овај скандинавски образац преноси више топлоте и влаге са северног Атлантика ка западном Сибиру. Заједно са наглим растом температура у самом западном Сибиру, то подстиче широко распрострањено одмрзавање пермафроста и ослобађа угљеник који микроорганизми могу да претворе у метан.

Поворка ће проћи Дринском улицом, преко кружног тока, Табачком чаршијом и Улицом Моше Пијаде до Сунчаног парка, а потом кроз капију Фестивала до бине испред Центра за културу.

На бини ће дечји хор Основне музичке школе „Стеван Мокрањац“, под диригентском палицом Марије Ивковић, отпевати химну Фестивала, док ће младе глумице из Драмског студија Центра за културу, Kатарина Пићурић и Наталија Богдановић, свечаним говором отворити Фестивал.

Након тога, учесници карневала погледаће представу позоришта из Пожеге у Хрватској „Трио Рио“. Малена трочлана породица, брат и две сестре, путује возом и приказује циркуске вештине од места до места. Томе су их научили њихови родитељи, а њих њихови родитељи. Ова акробатско-жонглерска тријада на сцени уједно је и лепа лекција о братско-сестринским односима.

Публику током пет фестивалских дана очекује девет представа из шест земаља – Србије, Црне Горе, Хрватске, Бугарске, Словачке и Босне и Херцеговине. Програм овогодишњег фестивала одабрала је селекторка, глумица и редитељка Валентина Павличић.

„Лименка театар фест“ настао је као наставак и проширење програма „Лименка улазница“, покренутог 2009. године. Иза иницијативе стоје Дечје позориште „Чарапа“, Удружење Еко арт и Школа плус, а пројекат већ седамнаест година кроз едукацију о екологији и рециклажи окупља децу, родитеље, младе и припаднике старијих генерација.

У досадашњим активностима учествовало је више од 90.000 малишана и родитеља, уз велики број прикупљених и потом рециклираних искоришћених лименки. Сав приход од продаје прикупљених лименки биће искоришћен за отварање библиотеке на дечјем одељењу болнице у Пожаревцу.

„Најопаснија компонента су најситније честице величине 2,5 и мање микрона, које прелазе из плућа у крвоток, доспевају до свих органа и изазивају болести срца, крвних судова, болести плућа“, каже др Елизабет Пауновић, пензионисана директорка Центра за животну средину СЗО за Европу.

Овогодишњи пожари у Европи емитовали су милионе тона угљен-диоксида, што је утицало и на квалитет ваздуха. Наш регион последњих деценија има најзагађенији ваздух у Европи, а због великих врућина последњих година посебан проблем су пожари на депонијама.

„Пожари у шумама су, да кажем под знацима навода, природна ствар. Оно што се емитује од тих пожара су угљен-моноксид, суспендоване честице и друге загађујуће материје које најчешће у себи немају оно што се емитује при пожарима на депонијама. То су тешки метали, друге веома отровне загајуће материје као што су диоксини и фурани који спадају у једну групацију загађујућих материја и који имају драматично лошији утицај на људско здравље него ове загађујуће материје које се емитују при пожарима у шумама“, наводи Дејан Лекић из Националне еколошке асоцијације.

У Програму заштите ваздуха који је Влада Србије усвојила пре четири године предвиђен је низ мера, које су већ показале добре резултате у многим европским замљама.

„Значи, прелазак са фосилних горива на друге мање загађујуће, што се тиче домаћинстава, топлификација, даљинско грејање, соларни панели, што се тиче саобраћаја, употреба мотора који имају више стандарде и мање негативне емисије“, истиче др Елизабет Пауновић.

Извештај Програма Уједињених нација за животну средину и Коалиције за климу и чист ваздух показује да сваки долар инвестиран у решавање климатских промена и загађења ваздуха може донети око 15 долара економске добити кроз смањење трошкова здравствене заштите и повећање продуктивности, док одлагање акције кошта свет више од 1,5 билиона долара годишње.

Према информацијама градских власти, више нема активног изливања нити новогприлива загађујуће материје према граду. Екипе надлежних служби настављају да прате ситуацију и уклањају остатке загађења.

Посебна пажња усмерена је на канал Рођа Сонћина код места Робеко сул Навиљо, где се накупио материјал из прве фазе изливања. Канал је затворен, али су и даље присутна мања пропуштања и стајаћа вода која изазива непријатне мирисе, па је у договору са Конзорцијумом за управљање водама Est Ticino Vilorezi убрзана санација овог подручја.

У чишћењу се користе апсорбујуће плоче и јастуци, као и опрема за чишћење обала, надлежни кажу да је тај метод ефикаснији и одрживији од искључивог механичког усисавања загађене материје. Радови би могли потрајати још неколико дана, јер ће се проток воде постепено обнављати.

Чекају се и резултати анализа Агенције за заштиту животне средине Ломбардије (АРПА), чији су стручњаци узели узорке материје да би утврдили о којој се тачно супстанци ради. За сада нису забележене критичне концентрације штетних материја у ваздуху.

Из предострожности је забрањен риболов на деловима канала захваћеним загађењем, а надлежни апелују да се риболов избегава и у околним подручјима уколико се на површини воде примете неуобичајене мрље.

Ванредна ситуација почела је у петак, 4. септембра, у месту Понтевекијо код Магенте, током планираних радова на канализационој мрежи. Тада је, под још неразјашњеним околностима, велика количина материје за коју се претпоставља да је дизел гориво доспела у Навиљо Гранде. Узрок инцидента још није утврђен, проверава се могућност случајног оштећења цеви, али и сценарио према којем је изливање повезано са покушајем крађе горива.

Загађење се брзо ширило каналом, на дужини од приближно 28 километара, све до Милана. Ватрогасци су поставили низ плутајућих баријера између Магенте и Милана како би успорили и задржали загађујућу материју, а у подручју Сан Кристофора, код веслачког клуба Канотијери Милано, постављене су додатне баријере да би се спречило доспевање загађења у Навиљо Павесе и даље у Дарсену. Већи део је успешно заустављен, иако је мања количина ипак прошла и стигла до Дарсене.

На појединим местима ватрогасци су привремено затварали канале како би зауставили проток воде и извукли што већу количину загађујуће материје. У акцију је укључен и Конзорцијум Est Ticino Volorezi, који надзире више канала у овом подручју, затворени су отвори кроз које вода из система Навигли доспева у канале за наводњавање, како би се спречило загађење пољопривредног земљишта, пиринчаних поља и заштићених природних подручја јужно од Милана.

Према процени надлежних, ситуација се постепено стабилизује, али ће санација трајати још неколико дана, до коначних резултата лабораторијских анализа.

– Фокусирали смо се на влажна станишта, столетне шуме и травна станишта, односно ливаде и пашњаке. Ово су станишта које су идентификована као посебно рањива и посебно изложене притисцима и самим тим деградацији, те је неопходно уложити напоре у њиховој обнови, ревитализацији и повезивању.

Каква иновативна решења тражите?

– То могу бити примери активних мера који су негде у свету примењени, међутим, из неког разлога код нас нису узела замајац, а који показују да имају добре резултате и који имају потенцијал да код нас доживе ширу примену.

Овог лета имали смо огромне штете од пожара. Да ли се овај позив односи на обнову екосистема уништених у пожарима?

– Ова девастација која се догодила посебно на Делиблатској пешчари, на неким другим локалитетима, на бројним другим локалитетима, је јасан показатељ како трпимо већ озбиљне последице измењених климатских услова. Станишта које су на овим локалитетима су шумска, има травнатих станишта, ливада пашњака, има и водених станишта, тако да су, они у фокусу овог позива и дефинитивно су потенцијална циљна станишта за ревитализацију.

Колико обнова деградираних станишта може да помогне природи да буде отпорнија на климатске промене?

– Деградирани екосистеми имају смањену могућност да се прилагоде на измењене климатске услове, те је оваква врста обнове заиста неопходна. Како обнове тако и повезивања. Јер повезани екосистеми омогућавају управо флори и фауни да тим протоком, том миграцијом, кретањем протоком гена задржи ту своју флексибилну адаптабилност и капацитет да се прилагоди управо измењеним климатским условима.

Ко може да конкурише на овај ваш позив и које услове треба да испуни?

– Јавни позив је намењен управљачима заштићених подручја, локалним самоуправама, јавним приватним предузећима и научно истраживачким институцијама. Они се могу пријавити на позив са својим идејама пројектним, а сам позив омогућава и партнерства.

Какву подршку могу да очекују они чији предлози буду усвојени?

–Подршка коју кроз позив обезбеђујемо је најпре техничка подршка, менторство, експертска подршка подносиоцима пријава, а затим и одабраним пројектима финансијска подршка у висини између 30.000 и 150.000 долара. која покрива до 70% укупне инвестиције, с обзиром да се осталих 30% минимум очекује као сопствено суфинансирање од стране подносиоца пријаве.

У долини недалеко од Мадрида, где су ренџери Раул Родригез и Виктор Мануел Алонсо основали „Бисонте Парк“, догодило се право чудо.Када је огроман пожар у јулу 2026. године захватио регион, претворивши предео у паклену сцену, ватра се зауставила тачно на граници пашњака.

Вративши се следећег дана, уверен да је све изгубио, Родригез је затекао невероватан призор: већи део имања био је претворен у пепео, али су парцеле на којима су боравили његови бизони, краве и коњи остале готово нетакнуте.

„Живе косачице“ против ватрене стихије

Њихова непрестана испаша створила је природну противпожарну баријеру, појас ниске вегетације који је пламену пресекао пут.

Догађај је потврдио теорију на којој се заснивају пројекти поновног узгоја бизона. Фернандо Моран, ветеринар и директор шпанског Центра за очување европског бизона, описује их као „живе косачице“.

Одрасли бизон, тежак и до једне тоне, дневно поједе око 30 килограма вегетације, укључујући жбуње, грмље и гране - главно гориво за пожаре. Тамо где они прођу, густа шикара се проређује, што омогућава светлости да продре до тла и подстиче раст траве уместо запаљивог растиња.

Потреба за оваквим природним „ватрогасцима“ никада није била већа. Због климатских промена и депопулације руралних подручја, Шпанија се суочава са све интензивнијим пожарима који су у последњој деценији прогутали око 741.000 хектара шуме.

Од педесетих година прошлог века, напуштање села и смањење стада оваца оставило је пејзаж зарастао у лако запаљиво растиње. Бизони би могли да попуне ту еколошку нишу коју су некада одржавале домаће животиње, радећи посао који би иначе захтевао скупе машинске захвате.

Изазови повратка једне ишчезле врсте

Иако су прикази бизона овековечени на зидовима пећине Алтамира, сведочећи о њиховом милионском присуству на полуострву, ова врста је у Шпанији истребљена пре десетак хиљада година.

Данашња популација европског бизона, која у Европи броји око 8.400 јединки, потиче од само 12 преживелих животиња из зоолошких вртова након што је врста почетком 20. века нестала из дивљине. Ова ограничена генетска основа представља веома велики изазов за дугорочни опстанак врсте и захтева пажљиво управљање програмима узгоја широм континента.

Упркос очигледним користима, пут бизона у Шпанији није лак. Пошто су тако дуго били одсутни, власти их не признају као аутохтону врсту. Због тога је забрањено њихово пуштање у дивљину, а пројекти немају државну подршку и зависе искључиво од донација и волонтера.

Животиње живе у великим ограђеним парковима, а стручњаци попут Морана апелују на промену закона. Истовремено, део научне заједнице позива на опрез, истичући да су потребна даља истраживања о њиховој предности у односу на домаћа говеда или јелене.

Пројекти у Шпанији, попут оног који организација „Rewilding Spain спроводи у Гвадалахари, део су ширег европског покрета. Циљ није само враћање изгубљених врста, већ обнова читавих екосистема како би постали отпорнији на климатске промене, стварајући притом и нове развојне могућности за руралне заједнице.

Хезус Гонзалез, бивши рудар који сада промовише узгој бизона, симболично описује ову промену: „Овај део Шпаније прешао је пут од области која је производила угаљ – што штети околини – до оне која негује животиње које помажу животној средини“.

Више од једног века геолошких и палеонтолошких истраживања открило је бројне локалитете са фосилним остацима биљака и животиња. У стенама су остали записи о морима и језерима која више не постоје, древним екосистемима, померању континената, издизању планина и другим процесима који су мењали простор данашње Србије.

Управо због тога геонаслеђе Србије има значај који превазилази националне границе – оно представља део много шире приче о развоју планете и живота на њој.

Најстарији трагови живота

Једно од питања на које изложба даје одговор јесте – колико далеко у прошлост можемо да завиримо захваљујући фосилима пронађеним у Србији.

Најстарији до сада познати трагови живота сачувани су у палеозојским морским седиментима старим више од 400 милиона година. Они потичу из времена када су делови данашње Србије били прекривени древним морима која су се током геолошке историје више пута ширила и повлачила.

Међу најстаријим познатим фосилима откривеним у источној Србији издвајају се граптолити из силура, стари око 440 милиона година. Реч је о изумрлим колонијалним морским организмима. Пронађени су и трилобити из девона, древни морски зглавкари.

Њихови остаци научницима омогућавају не само да утврђују старост стена већ и да реконструишу средине у којима су ти организми живели.

Када је Србија била под морем

Пре сто и више милиона година предео који данас познајемо изгледао је потпуно другачије. Током мезозоика, од пре око 250 до 65 милиона година, када су планетом владали диносауруси, највећи део простора данашње Србије био је под древним морем Тетисом.

Из њега су се повремено издизала острва и гребени, док је море током милиона година надолазило и повлачило се. О томе данас сведоче фосилизовани морски организми који се могу пронаћи чак и на високим планинама.

Управо зато су међу фосилима из доба диносауруса у Србији најбројнији остаци морских организама са љуштурама, а не копнених животиња.

Повлачење мора остављало је за собом и плитка слатководна језера, која су временом могла да прерасту у мочваре. У таквим условима стваране су наслаге из којих је касније настајао угаљ.

Крајем мезозоика, пре око 66 милиона година, дошло је до масовног изумирања великог броја врста, укључујући диносаурусе. Истовремено су снажни тектонски процеси постепено мењали овај простор и учествовали у обликовању планинских венаца.

Трагови некадашњих вулкана

Геолошка прошлост Србије обележена је и вулканском активношћу. Она се јављала у више периода, а посебно је била изражена током терцијара, пре више десетина милиона година.

Њени трагови и данас се могу препознати у централној и источној Србији – у вулканским и вулканокластичним стенама и остацима некадашњих вулканских структура. Међу њима су и палеовулканске купе, које су током милиона година снажно измењене ерозијом.

Ђердап – геолошка књига на обали Дунава

Посебно место у геолошкој причи Србије припада Геопарку Ђердап, првом геопарку у земљи, који је 2020. године уврштен у Унескову Глобалну мрежу геопаркова.

Дуж Ђердапске клисуре сачувани су бројни објекти геонаслеђа који сведоче о различитим етапама геолошке прошлости тог подручја.

Међу најзанимљивијима је кањон Бољетинске реке, усечен у јурске и кредне стене старе приближно од 170 до 113 милиона година. У њима су сачувани бројни фосили изумрлих морских мекушаца, међу којима су амонити и белемнити – још једно сведочанство да је тај део Србије некада био под водама Тетиса.

Кањон, заједно са Бољетинским брдом и Гребеном, чини палеонтолошки комплекс од великог научног значаја и заштићен је као објекат геонаслеђа у оквиру Националног парка Ђердап.

Изложба тако геолошку прошлост не представља само као причу о стенама и фосилима, већ као историју непрестаних промена планете. Изложбу употпуњују вредни експонати фосила и минерала из богате збирке Природњачког музеја у Београду и Геолошке збирке Завода за заштиту природе Србије, који додатно указују на разноврсност и богатство геолошког наслеђа Србије.

Ел Нињо ће вероватно бити највећи у последњих најмање 1.000 година и донеће додатну топлоту у атмосферу у којој температуре већ убрзано расту због глобалног загревања. Та комбинација значи да би 2027. година могла да обори све рекорде и постане најтоплија година до сада забележена.

Пораст температуре изазван Ел Нињом већ има последице – од погоршања пожара у Индонезији до слабљења кључних монсунских киша у Индији. Последице ће се проширити широм света, од већег ризика од пожара у Аустралији до интензивнијих поплава у Јужној Америци. Светски програм за храну саопштио је у августу да би Ел Нињо следеће године могао да доведе око 50 милиона људи у стање акутне глади.

Климатска криза, изазвана загађењем које настаје употребом фосилних горива, већ појачава екстремне временске прилике и односи људске животе.

Овог лета Европу је погодио најекстремнији топлотни талас до сада забележен, који је, према проценама, довео до најмање 35.000 смртних случајева. Ел Нињо би могао додатно да појача ове последице, а размере овог феномена описују се као „заиста запањујуће“ и као догађај „на нивоу Годзиле“.

Ел Нињо је природни климатски циклус током којег промене ветрова изнад Тихог океана доводе до загревања океана и преноса огромних количина топлоте у атмосферу. Најновији подаци, објављени у понедељак, показују да је температура океана у средишту феномена Ел Нињо за 2,6 степени Целзијуса виша од тридесетогодишњег просека.

То је већ близу највећег одступања забележеног током ере сателитских мерења – 3,1 степен Целзијуса 2015. године, а до очекиваног врхунца феномена остало је још неколико месеци.

Према просеку прогнозе 14 различитих модела, врхунац би у новембру могао да достигне одступање од око четири степена Целзијуса. Анализа корала, годова дрвећа и историјских докумената указује на то да ниједан Ел Нињо у последњих хиљаду година није достигао такав ниво, наводи климатски аналитичар Зик Хаусфатер. Свако одступање температуре веће од 0,5 степени Целзијуса класификује се као почетак Ел Ниња.

Додатну забринутост изазивају недавна истраживања која показују да глобално загревање сада појачава циклусе Ел Ниња, који затим додатно интензивирају последице климатске кризе.

„Ел Нињо се пред нашим очима претвара у суперфеномен“, рекао је генерални секретар УН Антонио Гутерес.

„Наука не оставља простор за сумњу: планета се налази у неистраженим водама, а те воде постају све топлије. Свет се налази у опасној зони екстремних временских прилика. Сада се води трка између растућих ризика и наше посвећености климатским мерама и заштити људи. Морамо победити у тој трци“, поручио је Гутерес.

„Ел Нињо има потенцијал да нанесе огроман ударац заједницама и привредама широм света“, рекла је Селесте Сауло, генерална секретарка Светске метеоролошке организације УН.

„Већ видимо поремећаје и разарања изазвана сушама и поплавама, а очекујемо да ће се ове последице појачавати како Ел Нињо буде јачао.“

„Никада раније у педесетогодишњој историји Светске метеоролошке организације нисмо покренули овако велику мобилизацију заједно са националним метеоролошким и хидролошким службама, које су на првој линији пружања прогноза и услуга за спасавање живота и заштиту егзистенције. Немамо времена за губљење“, истакла је Саулова.

За само неколико дана популација какапоа порасла је за 90 јединки, младих папагаја.

Какапо врста папагаја размножава се једном у две до четири године, а важно је напоменути да су за размножавање ове популације важна стабла римуа, дрвета које производи велики број бобица.

Популација Какапо папагаја живи између 60 и 80 година, а јединке су тешке око четирти килограма. Како су најавили стручњаци, следећа сезона размножавања очекује се 2028. године.

Панда је на Тајван је стигла 2008. године, а била је и прва женка панде која је на Тајвану донела младунче на свет. Иначе, најстарија џиновска панда која је икада живела у заточеништву, доживела је невероватних 38 година, што би код човека одговарало отприлике више од једног века живота.

У природи џиновске панде најчешће живе око 15-20 година.

Свака мелодија пажљиво се прилагођава публици која је слуша. Алисон каже да свака животиња има своје музичке афинитете и да не постоји универзална мелодија која одговара свима.

„То је као и код људи. Некада нам прија музика, а некада не. Примати више воле већу харфу и нежнији звук, док носорог више реагује на дубље тонове инструмента", наводи харфисткиња Алисон Вер.

Неке животиње прилазе како би истражиле необичне звуке. Друге се опусте, склупчају, па чак и задремају. Посебно занимљиву реакцију показују рибе. Док харфа свира, многе од њих пливају право ка извору звука.

Стручњаци већ дуго истражују како звуци утичу на животиње. Музика се користи као облик обогаћивања окружења, помаже у смањењу стреса и подстиче природно понашање. А управо то је циљ ових несвакидашњих наступа. Међу највернијим слушаоцима су црно-бели лемури. За њих су музичке сеансе постале део свакодневне рутине.

„Лепо је када им донесемо харфу. То је за њих веома посебно звучно искуство и истовремено их умирује. Воле да се склупчају и једноставно слушају музику", открива Оливиа Вер, чувар у Зоо врту.

Најимпресивнији међу животињама којима свира је свакако носорог. Животиња тежа од две тоне, на звуке харфе реагује изненађујуће мирно. Док дубоки тонови одзвањају простором, пажљиво ослушкује, приближава се и остаје у близини инструмента.

Иако је зоолошки врт једно од најнеобичнијих места на којима наступа, Алисон већ годинама користи музику као вид терапије. Свира и пацијентима у болницама, посебно у палијативној нези.

Каже да без обзира на то да ли свира људима или животињама, ефекат је често исти – осећај мира и сигурности.

„Радим у палијативној нези уз харфу, па је ово само још један начин да своју музику поделим са другима. Мени је то веома опуштајуће. Верујем да од ових сусрета добијам исто онолико колико пружам животињама. Заиста је привилегија бити део тога", истиче Алисон Вер.

А, када се концерт заврши, нема овација, нема повика из публике, нема аплауза. И, можда је управо таква тишина и мир најлепши комплимент који музика може да добије.

Жена је покушала да напусти Еквадор и отпутује за Исланд, али је заустављена на аеродрому у Киту.

Стање пронађених животиња није било добро.

Зашто је овај случај посебно озбиљан, указује на чињеницу да морске игуане живе само на Галапагосу и нигде више на планети.

Сличан инцидент догодио се у мају 2026. године, када су три тајландска држављанина ухапшена на аеродрому у Гвајакилу са 12 морских игуана које су хтели да прокриумчаре у Азију. Нажалост, једна игуана је угинула, али преосталих 11 је спашено и враћено на острва Галапагоса.

Типично сушни регион је и раније видео снежне падавине, посебно 2025. године, а пре тога 2011. године. Али један од догађаја из 2026. године био је необично распрострањен, протежући се од Анда до близу пацифичке обале.

На сателитским снимцима које је објавила америчка свемирска агенција НАСА виде се неуобичајено обилне снежне падавине које су прекриле делове пустиње Атакама и висораван Чахнантор на северу Чилеа.

На висоравни Чахнантор се налази велики радио-телескоп АЛМА чији је рад због лоших временских услова обустављен.

Узрок обилних снежних падавина је такозвани одвојени систем ниског притиска који се изнад северног Чилеа сударио са пољем влажног ваздуха, наводи се у саопштењу Насе.

Тло пустиње Атакама у Чилеу, која је најсувља пустиња на свету, са сланим земљиштем и крајоликом насталим од окамењене лаве, протеже се од Анда до Пацифика.

Све је већи технолошки изазов за метеорологе да што брже и прецизније предвиде екстремне временске појаве.

„То је релативно лако сада предвидети на краткорочно, јер кад се та олуја развије и почне онда има неких знакова, неких потписа по којој се препознаје да ће ту бити велики град, да ће бити торнадо и да ће бити јак ветар. То се види, то су мерења које узимају рефлективитет и поларизациона мерења такође“, каже др Душан Зрнић из Центра за напредна радарска истраживања са Универзитета Оклахома.

Србија од 2000. године због суша и поплава претрпела штету већу од 10 милијарди евра. Европа сваке године губи око 45 милијарди евра услед климатских екстрема. Традиционална метеорологија се окреће бржим системима.

„Са добрим радарским сликама, добрим радарским осматрањима знате тачно где вам се налазе језгра градоносних облака и на тај начин можете гађати те вертикалне узлазне струје, апдрафте. на тај начин, уношењем сребро-јодида или других елемената у језгу облака, повећати количину самог града али смањити величину зрна града“, објашњава др Ђорђе Мирковић из америчког Центра за истраживање олуја високе сложености (CIWRO).

Пре 15 година у Србији је уведен метео-аларм као део истоименог европског система.

„Правовремено дејство на градоносне облаке умањује знатно оштећење пољопривредне културе. Истовремено, упозорење кроз СМС аларме за наилазак непогоде доприноси да грађанство може да склони своју покретну имовину, правовремене најаве јаких пљускова, изненадних великих количина падавина у кратко време може да се предузму мера да се умање последице бујичих поплава“, истиче Зоран Вучинић, начелник Одељења за мрежу метеоролошких станица РХМЗ Србија.

У обради радарских података у изради прогнозе све више помаже вештачка интелигенција.

„Вештачку интелигенцију користимо како бисмо подигли квалитет радарских података и за прецизно прогнозирање опасних временских непогода. Када, на пример, преко Србије прелазе сложени олујни системи, који се појављују на различитим местима и у различито време, наша технологија предвиђа њихово тачно кретање. На тај начин метеоролозима омогућавамо доношење знатно прецизнијих одлука у кризним тренуцима“, каже Михал Најман, оснивач и директор технолошке компаније „Метеопрес“ из Чешке.

Према најновијој студији Америчког метеоролошког друштва просечан Американац провери временску прогнозу скоро 1.000 пута у току године. И у Србији су информације о времену међу најгледанијим садржајима на ТВ-у.

Већина рударских активности сада се одвија у брзо развијајућим деловима Азије и Африке, али су поуздани подаци о количини уклоњеног материјала оскудни и често се приказују у мањој мери од стварне. Тамо где мерења постоје, експлоатација обично вишеструко премашује природно снабдевање седиментом, што доводи до продубљивања речног корита, урушавања обала, опадања нивоа подземних вода, погоршања квалитета воде и продора слане воде у приобална подручја.

Ове физичке промене доводе до ланчаних последица, укључујући губитак биодиверзитета, оштећење инфраструктуре и угрожавање животне егзистенције заједница које зависе од река.

Више од 80 одсто данашње потражње долази из Азије, пре свега због урбаног развоја и изградње путева у Кини и Индији. Истраживачи су утврдили да се велики део овог материјала вади из река широм Азије и Африке.

Подаци о количинама које се експлоатишу су оскудни, али тамо где постоје показују да је вађење често неколико пута веће од природне способности река да надокнаде изгубљени нанос.

Истраживачи предлажу да се сателитски снимци и мапирање река користе за боље управљање експлоатацијом песка и шљунка, како би се негативне последице свеле на минимум.

Потражња би, такође, могла да се смањи ефикаснијим коришћењем материјала и развојем алтернатива, као што су прерађени грађевински отпад, рециклирано стакло и обрађени пепео који настаје сагоревањем отпада.