Међу њима су и сиви вукови (canis lupus), врхунски предатори чија је густина популације у зони искључења нагло порасла од 1986. године. Сада би нова генетска студија могла помоћи научницима да разумеју зашто.

Према истраживачима које предводе еволуциони биолози Кара Лав и Шејн Кембел-Стетон са Универзитета Принстон, чернобиљски вукови имају генетске разлике у односу на вукове из других делова света, што указује да можда развијају особине које им помажу да се носе са свеприсутним јонизујућим зрачењем у региону.

„Можда постоји генетска варијација унутар популације која омогућава неким јединкама да буду отпорније или издржљивије у суочавању са зрачењем. У том случају, можда обољевају од рака истом учесталошћу, али то не утиче на њихову функцију онолико колико би утицало на јединке ван зоне искључења“, рекао је Кембел-Стетон за Ен-Пи-Ар.

Оно што још увек није јасно јесте како та могућа отпорност или издржљивост функционише.

„Једноставно су способни да поднесу тај терет боље из неког разлога. Или је у питању отпорност. Упркос том притиску – изложености зрачењу – не обољевају од рака толико често“, рекао је Кемпбел-Статон.

У деценијама након нуклеарне катастрофе, људи су у овом региону реткост.

Зона искључења Чернобиљске нуклеарне електране у Украјини и Полески државни радиоеколошки резерват преко границе у Белорусији проглашени су забрањеним подручјима за већину људи, уз посебне дозволе за улазак, углавном у истраживачке сврхе.

Чини се да је то створило својеврсни радиоактивни „рајски врт“.

Животиње су у великом броју заузеле око 4.200 квадратних километара које покривају ови резервати, укључујући дивље врсте попут јелена, бизона, дивљих свиња и вукова, као и чопоре паса потомака кућних љубимаца које су иза себе оставиле хиљаде евакуисаних људи из градова и села.

Међутим, према попису животињских популација из 2015. године, једна врста се посебно издваја.

„Релативна бројност лосова, срна, јелена и дивљих свиња унутар зоне искључења у Чернобиљу слична је оној у четири (неконтаминирана) резервата природе у региону“, наводи тим предвођен екологом Татијаном Дерyабином из Полеског резервата.

„Бројност вукова је више него седам пута већа“, додала је она.

Рад Каре Лав и Шејна Кембела-Стетона и њихових колега имао је за циљ да одговори на питање зашто је популација вукова нагло порасла, док су друге популације остале релативно стабилне.

Године 2024. ушли су у зону искључења и прикупили узорке крви неколико вукова. Такође су узели узорке од вукова у Белорусији, где су нивои зрачења нижи, као и од вукова из националног парка Јелоустоун у САД, где је јонизујуће зрачење на нормалном нивоу за Земљу.

Открили су 3.180 гена који се понашају другачије код чернобиљских вукова у поређењу са другим популацијама.

Затим су овај генетски скуп података упоредили са људским генетским подацима, тражећи маркере за 10 типова тумора заједничких људима и псима.

Кључно откриће било је да постоји 23 гена повезана са раком који су активнији код чернобиљских вукова – и ти гени су повезани са бољим стопама преживљавања код неких врста рака код људи. Најбрже еволуирајуће регије налазиле су се у и око гена повезаних са антиканцерогеним и антитуморским одговорима код сисара.

Истраживачи сматрају да је генетски профил чернобиљских вукова обликован дуготрајном изложеношћу зрачењу током многих генерација. Ове животиње живе у радиоактивном подручју, хране се биљоједима изложеним зрачењу, који једу биљке изложене зрачењу – све то се временом акумулира.

„Сиви вукови пружају веома занимљиву прилику да разумемо утицаје хроничне, ниске дозе, вишегенерацијске изложености јонизујућем зрачењу, због улоге коју имају у својим екосистемима“, рекао је Кемпбел-Статон.

Још увек није потпуно јасно како овај генетски профил функционише у пракси. Вукови можда ређе оболевају од рака, или имају веће шансе за преживљавање, или комбинацију оба.

Њујорк би могао имати највећи број погођених људи: 50 одсто становништва Њујорка — око 4,4 милиона људи — и 47 одсто његових зграда тренутно су под високим ризиком изложености екстремној штети од поплава у случају великог поплавног догађаја, наводи се у процени ризика објављеној у часопису Сајенс адвансес.

Њу Орлеанс се суочава са највећим релативним ризиком, при чему је 98 одсто његовог становништва — око 375.000 људи — и 99 одсто инфраструктуре под високим ризиком од изложености екстремној штети.

Осталих шест градова поменутих у извештају су Хјустон, Мајами, Норфолк (Вирџинија), Чарлстон (Јужна Каролина), Џексонвил (Флорида) и Мобил (Алабама).

Повећана претња и ниво штете са којима се ови градови суочавају резултат су њихове ниске надморске висине, велике густине насељености, лоше дренаже, висине зграда, количине падавина и близине воде. Аутори студије позвали су доносиоце одлука да сарађују са локалним актерима како би се ризик од поплава ублажио применом решења заснованих на природи, уз инфраструктурне мере попут брана, насипа и заштитних зидова.

„Такве политике треба да ограниче даљи урбани развој у зонама високог ризика, уз истовремено подстицање систематске примене решења заснованих на природи“, написали су аутори.

Ризик од поплава

Поплаве су најскупља природна катастрофа у САД, која годишње наноси штету у милијардама долара. До 2050. године очекује се да ниво мора дуж континенталне обале САД порасте и до 0,3 метра, док се поплаве након урагана такође повећавају дуж источне обале услед климатских промена.

С обзиром на то да је око 30 одсто округа дуж обала Мексичког залива и Атлантика под високим ризиком од поплава, кључно је разумети које мере најефикасније спречавају штету, навели су аутори студије.

Истраживачи су користили машинско учење за процену ризика од поплава дуж источне обале САД, користећи историјске податке о штети од поплава које је прикупила Федерална агенција за управљање ванредним ситуацијама. Ови подаци обухватају визуелне процене штете на објектима из птичје перспективе повезане са недавним великим поплавама, укључујући ураган Ајзак 2012. и ураган Ирму 2017. године. Студија је објекте који су потпуно уништени класификовала као „екстремну штету од поплава“.

Тим је затим прикупио податке о 16 фактора ризика од поплава и развио мапу ризика, користећи те факторе за предвиђање изложености штети. Фактори су укључивали природне опасности, попут удаљености од воде и надморске висине; факторе изложености, као што је густина насељености; и рањивост становништва, попут процента људи који живе у сиромаштву.

На основу тих фактора, модел је произвео „индекс ризика од поплава“ са оценама вероватноће које се крећу од „веома ниског“ до „веома високог“ ризика. Тако су могли да процене који су обални градови најизложенији поплавама које доводе до екстремне штете, као и број људи и зграда који би били погођени.

Резултати су показали да Њујорк и Њу Орлеанс деле „суморну реалност“ као „градови са великим ризиком од поплава“, наводе аутори. Готово 4,4 милиона људи у Њујорку и више од 215.000 зграда могло би бити суочено са екстремном штетом од поплава. Више од 98 одсто становништва и објеката у Њу Орлеансу суочава се са сличним ризиком.

Међутим, алати које тим ронилаца носи на морско дно нису оно што бисте очекивали да пронађете у комплету морског биолога. Тим инсталира водоотпорне звучнике на дну океана, а човек који предводи рониоце није научник.

„Тотално је другачије од свега што сам раније радио“, каже Марко Бароти, уметник из Италије.

Пре пет година, Бароти је почео да ствара скулптуре засноване на тродимензионалним снимцима насталих скенирањем корала. Инспирисало га је ново истраживање које сугерише да би звук могао бити кључ за оживљавање коралних гребена који се боре за опстанак.

„Звук је увек био окосница мог рада, али никада на овом нивоу“, објашњава Бароти.

Звук мора

Људском уху, подводни свет може деловати прилично тихо, али здрав гребен заправо окружује какофонија буке. То је биолошка симфонија пуцкетања шкампа, гунђања риба и хука променљивих струја. Гребен који умире је језиво тих.

„Ако је гребен жив уз звук, највероватније је да ће остати жив, зар не? И поново се населити. А када гребени деградирају, они утихну“, каже Бароти.

Рибе и сићушни корални организми користе звук за навигацију у огромним океанима како би пронашли место за живот, тако да је логика једноставна: ако вратите буку, морски живот ће је пратити.

Пројекат зато користи подводне звучнике који репродукују снимљене звуке здравог гребена 14 сати дневно, а напајају се соларним панелима који плутају по површини.

Студија о Великом коралном гребену

Студија објављена у часопису Природа (Nature) показала је моћ онога што је познато као „акустично обогаћивање“. Истраживачи су на Великом коралном гребену открили да пуштање здравих звукова гребена привлачи рибе у деградирана подручја, при чему се њихова популација удвостручује за само шест недеља. Не само да је стигло више риба, већ се и разноврсност врста повећала за 50 одсто, што је кључни фактор за дугорочну отпорност гребена.

Гребени покривају тек један проценат океанског дна, али подржавају 25 одсто целокупног морског живота. Они су кључни у нашем снабдевању храном и служе као природна баријера, штитећи приобална имања од највећег удара катастрофалних олуја. Од 1950. године, свет је изгубио приближно половину својих коралних гребена због прекомерног изловљавања рибе, загађења и климатске кризе.

Корен кризе је загађење које загрева нашу планету. Сагоревањем фосилних горива, ослобађамо угљен-диоксид који делује као омотач који задржава топлоту око Земље. Океан је био приморан да апсорбује око 90 одсто тог вишка топлоте.

То доводи до „морских топлотних таласа“ – продужених периода абнормално високих температура мора који су у суштини океански еквивалент шумског пожара. Рекордни морски топлотни талас 2023. године претворио је карипске воде у „врућу каду“, узрокујући да корали избаце шарене алге које живе у њиховим ткивима. Овај процес, познат као избељивање, оставља корале белим, гладним и подложним болестима.

Ли-Ен Рандо, инструкторка роњења која је из породице која се бави роњењем већ  деценијама, била је сведок овог пада из прве руке.

„Постаје све тише. Заиста је тужно рећи да сам много пута видела деградацију у последњих 10 година“, каже Ли-Ен. Рандо је снимила себе како плива кроз сабласно беле, избељене гребене 2023. године.

„Једноставно се осећате безнадежно“, прича инструкторка роњења и додаје да се тада често пита хоће ли икада поново видети такав гребен.

„Проводаџисање код корала“

Пројекат са звуком као начином за враћање коралног гребена са ивице смрти осмишљен је и да подржи рад локалне Фондације „Алигаторова глава“. Декстер Дин Колкухун, шеф истраживања фондације, каже да му се идеја одмах учинила добром. „Ја сам музичар. Свирам клавир, тако да знам важност и моћ звука.“

Према његовој оцени, акустични приступ је витални додатак алатима његове организације за заштиту природе. „То се савршено уклапа у оно што покушавамо да урадимо, а то је да обновимо гребене користећи што више метода.“

Док из звучника треште „хитови“ здравог гребена, истраживачица Бетани Дин ради у лабораторији како би обезбедила „госте“ за забаву.

Она узгаја фрагменте корала и експериментише са асистираним узгојем, делујући као „посредник за спајање корала“ како би помогла организмима да се размножавају у свету који се загрева и где природна репродукција не успева.

„Истражујемо како можемо спојити ова јаја и сперматозоиде како бисмо заиста имали успешно размножавање“, наводи Динова.

На крају, ови фрагменти корала узгајани у лабораторији причвршћују се за Баротијеве подводне скулптуре. Резултат је фузија науке и уметности која би могла да почне да замењује тишину звуцима просперитетног екосистема.

„Морате имати наде, зар не? Мислим да постоји нада. Постоје назнаке наде“, поручује Ли-Ен Рандо.

Прошло је 40 година од катастрофе у Чернобиљу која је довела до стварања Чернобиљске зоне искључења (Зона відчуження Чорнобильської АЕС). Од 1986. године, она се претворила у просперитетно, ненамерно уточиште за дивље животиње и огромну „лабораторију“ за поновно оживљавање дивљине. 

Зона без људи – уточиште за дивље животиње

Зона искључења забрањује људима да ту живе, забрањује комерцијалне активности, експлоатацију природних ресурса и јавни приступ. Сада је ово подручје дом бујне популације великих сисара. Човек је, међутим, последњих година на неки начин ипак присутан у подручју јер због руско-украјинског сукоба бомбе падају у близини реактора у Чернобиљу. 

Популације вукова, лисица, евроазијског риса, лосова и дивљих свиња су се овде значајно повећале. Врсте попут мрких медведа и европског бизона су се, у међувремену, вратиле. Ово је поновно буђење дивљине у свом најекстремнијем облику, с обзиром на немогућност људи да интервенишу, довело је до неколико неочекиваних ефеката у зони.

Студије показују да недостатак људских активности – лова, пољопривреде и комуникација има позитивнији утицај на број животиња него што зрачење има негативан.

Популације великих сисара у белоруском сектору зоне су упоредиве или веће од оних у неконтаминираним природним резерватима. Нема сумње да је почетно зрачење нанело велику штету флори и фауни, посебно у „црвеној шуми“, подручју од 10 квадратних километара у близини нуклеарне електране.

Ово подручје је добило име након што су борови угинули и постали црвенкасто-смеђи због високе апсорпције зрачења. Па ипак, дугорочне студије показују да се биодиверзитет повећао у одсуству људи.

Повратак ретких врста

Низ угрожених врста вратио се у зону искључења. То укључује и Пржевалског коња, која је уведена на подручје 1998. године као експеримент заштите. Сада напредују, а популација је порасла на преко 150 животиња у одређеном подручју украјинског дела зоне.

И евроазијски рис и европски бизон, који су нестали из тог подручја, вратили су се и успоставили своје популације. Вратило се неколико различитих врста птица, као што су црне роде, беле роде и белорепани орлови.

Најзначајнији је повратак глобално угроженог великог орла пегавца, који зависи од мочварних станишта за лов и веома је осетљив на људске активности. Нестао је из тог подручја у време нуклеарне несреће.

У 2019. години, четири пара су забележена на месту истраживања, а најмање 13 парова је документовано како се гнезде у белоруском делу зоне. Данас је овај регион једино место на свету где популација ове ретке врсте расте.

Адаптације на радиоактивно окружење

Постоје и научни докази да се неке врсте изгледа прилагођавају радиоактивном окружењу. На пример, обичне шумске жабе у зони су тамније, јер виши нивои меланина изгледа штите од оштећења од зрачења.

Чини се да се код вукова развија отпорност, јер истраживање евразијских вукова указује на потенцијалне адаптације за преживљавање хроничног зрачења и смањење ризика од рака.

Таква адаптација није ограничена само на животиње. Црна гљивица је први пут откривена 1991. године коришћењем робота са даљинским управљањем који расту унутар реактора 4 бивше електране. Изгледа да користи меланин, који може да заштити од ултраљубичастог светла, да би претворио гама зрачење у енергију како би расле брже него нормално.

Поред тога, неке биљке у оближњој зони показују поправку ДНК као одговор на високе нивое зрачења. Таква адаптација значи да је вегетација еволуирала да би преживела, а неке биљке показују побољшану способност да управљају тешким металима и зрачењем.

Екосистем без људи – лекције и последице

Сада је то један од највећих резервата природе у Европи, што представља важно место за еколошка истраживања, посебно за то како се екосистеми опорављају када нису поремећени.

Зону је несумњиво обликовало зрачење, али и, што је кључно, одсуство људи и време. Као последица тога, уобичајена еколошка правила више не важе и то је значило да Чернобиљ сада има неке изузетне дивље животиње.

На пример, стотине кућних паса напуштених након катастрофе постали су дивљи пси који су еволуирали да буду генетски различити од популација у другим деловима Украјине.

Упркос доказима који подржавају поновно оживљавање природе, очигледно је да нису сви исходи катастрофе били корисни за флору и фауну. Постоји еволутивни притисак, јер неке врсте показују смањен репродуктивни успех и високе стопе мутација, што резултира неким здравственим проблемима за животиње.

Али није само у Чернобиљу место где ове нуклеарне зоне подстичу животиње да се врате. Око других оштећених нуклеарних реактора, као што је Фукушима, сисари, укључујући медведе, ракуне и дивље свиње, сада су се вратили у великом броју, претварајући зоне искључења у неочекивана уточишта. У неким оперативним нуклеарним електранама, локалне дивље животиње су подстакнуте стварањем станишта и заштитом великих, нетакнутих подручја искључења.

Јасно је да је ситуација компликована и да не би требало да буде потребна нуклеарна несрећа да би се спречило да људи гурају друге врсте ка егзистенцијалном ризику, а камоли континуирана деградација животне средине која се дешава широм света. Из таквих катастрофа треба научити лекције, а нема уредних закључака, чак ни 40 година након катастрофе.

Дивље животиње су се углавном вратиле у подручје око Чернобиља због одсуства људи, иако не предвидљиво или равномерно. Међутим, то илуструје како екосистеми могу да реагују и даље напредују када се уобичајена правила не примењују.

Истраживачи су приметили да мајмуни намерно једу блато, појава позната као геофагија. Мајмуни који су имали највише контакта са туристима јели су највише земље, а како су установили, конзумација је достигла врхунац у јеку туристичке сезоне.

Брза храна мења навике макака

Око 230 макака живи на Гибралтару у осам различитих група, и док им локалне власти свакодневно обезбеђују порције воћа, поврћа и семена, туристи их рутински хране грицкалицама, од кесица чипса и чоколада до M&M бомбона и сладоледа.

Запажање природнака није довољан доказ зашто мајмуни једу земљу, али научници сумњају да то има заштитни ефекат на систем за варење. Једини макаки на стени који нису виђени како једу земљу припадали су групи која је изолована од посетилаца и туриста.

Покушај „поправке“ микробиома

Др Силвен Лемоан, природњак специјализован за понашање примата на Универзитету у Кембриџу, рекао је да мајмуни можда једу земљу како би поново уравнотежили свој цревни микробиом, популације микроба који живе у дигестивном тракту, које поремете масне, слане и слатке грицкалице којима се мајмуни преједају.

„Мислимо да конзумирање ове брзе хране ремети састав микробиома и знамо да бактерије и минерали у земљишту могу помоћи у рекомпозицији микробиома и ублажавању негативних ефеката“, објашњава проф. Лемоан.

Туристичка сезона – више грицкалица, више земље

Посматрања између лета 2022. и пролећа 2024. године показала су да је скоро петина све хране коју су макаки конзумирали била брза храна од туриста. Макаки који су живели око врха стене, која је посебно популарна међу туристима, двоструко више су били у прилици да једу брзу храну од других. Такође су конзумирали највише земље.

Лемоан напомиње да су мајмуне хранили брзом храном како локално становништво, тако и туристи у посети, који су им нудили слани кикирики, чоколадне плочице, чипс, суву тестенину, хлеб, кока-колу, сок од поморанџе, M&M's, сладолед и још много тога.

Геофагија као научни феномен

Укупно су истраживачи забележили 44 мајмуна који су јели земљу у 46 наврата. У три случаја, макаки су јели земљу убрзо након што су нахрањени сладоледом, кексом или хлебом. Када је број посетилаца опао током зиме, мајмуни су за 40 одсто мање били у прилици да једу туристичку храну и за 30 одсто су мање јели земљу.

У студији објављеној у часопису Scientific Reports, истраживачи описују како мајмуни изгледа уче ову навику од других, при чему макаки преферирају различите врсте земљишта у зависности од своје групе.

Већина мајмуна тражи тера росу, или црвену глину, која се налази широм Гибралтара, али група која заузима ниже западне падине, преферира земљиште зачепљено катраном из рупа на асфалтним путевима.

Сличне навике и код људи

Људи широм света једу земљу, посебно труднице у деловима Африке, Азије и Јужне Америке, где се конзумира како би се ублажила мучнина или обезбедили важни минерали. Међутим, истраживачи нису видели пораст конзумирања земље међу трудним или дојиљама, што указује да овакво понашање није вођено потребом за допуњавањем њихове исхране.

Уместо тога, др Лемоан наводи да макаки изгледа једу земљу како би „заштитили свој систем за варење“ од грицкалица са високим садржајем енергије и ниским садржајем влакана и брзе хране за које се зна да изазивају стомачне тегобе код неких примата.

Упозорење научника – решење је једноставно

Туристима се скреће пажња да не додирују или хране мајмуне на Гибралтару, али се правило не поштује. Иако брза храна може бити штетна за макаке, исто би могло бити и земљиште, јер се велики део њега налази близу прометних путева.

Др Паула Пебсворт, приматолог са Универзитета Тексаса у Сан Антонију, рекла је да геофагија служи вишеструким сврхама повезаним са детоксикацијом и допуном минералима. У свом раду на чакма бабунима у Јужној Африци, мајмуни су конзумирали значајне количине земље, вероватно као одговор на биљне токсине.

„Идеја да конзумирање земљишта може помоћи мајмунима да се носе са храном које добијају од туриста је такође вероватна и документована је у јапанском парку мајмуна Арашијама. Међутим, док геофагија може послужити као механизам за решавање проблема, много ефикаснији приступ је да туристи престану да хране мајмуне.

Проучавање фосилних хоботница је отежано јер се већина њихових меких тела распада пре него што дође до фосилизације, каже Јасухиро Иба, палеонтолог са јапанског Универзитета Хокаидо у Сапору. Мало је чврстих делова, попут њихових кљуноликих вилица, који могу да се сачувају као фосили.

Неке посебно велике фосилизоване вилице пронађене су у Јапану и на острву Ванкувер у Канади. Оне потичу из касног периода креде, пре око 72 до 100 милиона година, у сумрак ере диносауруса. Вилице су, како се чини, припадале створењима налик хоботницама, али њихова тачна класификација, величина за живота и улога у екосистему дуго су остали мистерија.

Иба и његове колеге поново су анализирали 15 фосилних вилица главоножаца, пажљиво их измерили и упоредили са вилицама других изумрлих и савремених врста хоботница и лигњи.

Такође су применили посебну технику како би открили и документовали још 12 фосила вилица заробљених у стенама пронађеним у Јапану. Стене су брушене слој по слој и фотографисане у свакој фази. Уз помоћ вештачке интелигенције, тим је направио детаљан дигитални модел фосила који су превише крхки да би се издвојили традиционалним методама.

Иако се првобитно сматрало да ових 27 главоножаца припада пет различитих изумрлих врста, истраживачи су их сврстали у само две: nanaimoteuthis jeletzskui и знатно већу nanaimoteuthis haggarti. На основу поређења са другим вилицама главоножаца, ове животиње су вероватно биле рани облици перајастих хоботница. Данашње перајасте хоботнице, попут dumbo octopus, живе у дубоком мору, имају опну између кракова и пераја на задњем делу тела.

Међутим, њихови древни рођаци били су знатно већи. Највећа доња вилица врсте n. haggarti могла је да обухвати грејпфрут и била је око 50 одсто већа од вилице савремене џиновске лигње, дуге око 12 метара, једне од највећих главоножаца данас. Иба и његове колеге процењују да је, заједно са својим великим „кишобраном“ кракова, n. haggarti могла достићи дужину од око седам до 19 метара.

„Ова животиња можда је била међу највећим бескичмењацима у историји Земље“, каже Иба.

N. haggarti је можда могла да парира или чак надмаши величину највећих морских предатора тог времена, укључујући огромне гмизавце попут мосасаура и дуговратих плесиосаура.

Трагови на фосилним вилицама такође указују да су се ове хоботнице вероватно такмичиле са врхунским предаторима за место у ланцу исхране. Истраживачи су пронашли доследне трагове хабања и оштећења на вилицама, што указује да су биле снажни и прождрљиви предатори који су рутински гризли љуштуре и кости.

Откриће указује на то да су древни морски екосистеми били сложенији и да су имали шири спектар предатора него што се раније мислило.

„Дуго се сматрало да врх морског ланца исхране заузимају велики кичмењаци. Наше истраживање показује да су џиновски бескичмењаци — хоботнице — такође имали ту улогу у креди“, каже Иба.

У студији објављеној у часопису Current Biology, др Бренд и његове колеге показују да лососи под дејством кокаина пливају брже и путују даље од својих трезних колега. Ова студија покреће додатна питања о ефектима које људске навике употребе дрога могу имати на лососа и друге слатководне рибе.

Експеримент у Шведској – од лабораторије до природе

Др Бренду, истраживачу са Шведског универзитета пољопривредних наука, није било лако да добије дозволу од локалних управних тела да риби даје ову дрогу. Безброј студија је испитивало како рибе и друге животиње реагују на кокаин у лабораторијским условима. Али нико није проучавао утицај дроге у стварном свету.

Чим су добили дозволу, др Бренд и његов тим су се упутили ка мрестилишту атлантског лососа у јужној Шведској и почели да десетинама двогодишњих риба имплантирају инструменте за праћење и капсулама са спорим ослобађањем дроге. Неке капсуле су садржале кокаин, док су друге садржале бензоилекгонин, једињење које настаје када наша тела разграде дрогу и који се региструје у тестовима на дрогу.

Капсуле су дизајниране да рибама свакодневно дају количине кокаина или бензоилекгонина које би биле еквивалентне онима које би добиле живећи у загађеној води.

Рибе су затим пуштене у Ветерн, језеро у Шведској које се редовно порибљава атлантским лососом за рекреативни риболов. Осам недеља истраживачи су пратили кретање младих лососа.

Метаболит кокаина још снажније делује

Истраживачи нису били изненађени када су видели да су лососи под дејством наркотика више скакали и пливали од осталих. Оно што је било неочекивано јесте да су лососи који су примали дозе бензоилекгонина, нуспроизвода кокаина, имали још неприроднији ентузијазам, пливајући скоро двоструко више недељно и путујући око 12 километара даље од места пуштања него остали лососи који су пуштени поред њих, а такође и даље од оних који су били само на кокаину.

„Наши резултати указују на то да процене ризика које се фокусирају само на кокаин могу потценити еколошке ефекте његових производа разградње“, напомиње Томас Бродин, универзитетски колега др Бренда и коаутор студије.

Скривени загађивачи у воденим екосистемима

Кокаин и бензоилекгонин су само неки од стотина хемијских загађивача који доспевају у водене екосистеме као резултат производње и конзумирања дрога.

Студија спроведена на лососима из 2016. године у заливу Пјуџет у Вашингтону пронашла је прозак, адвил, бенадрил и липитор, као и кокаин, у ткивима младог лососа чинук.

Иако је ова нова студија прва која испитује начине на које кокаин и један од његових метаболита утичу на лососа у дивљини, студија објављена прошле године открила је да су дивљи лососи који су били на терапији лековима против анксиозности били мање уплашени и стога више угрожени да ће постати плен предатора.

Последице по екосистем и изазови пречишћавања

Иако није јасно да ли брже и даље пливање под утицајем дрога штети овим рибама, стручњаци кажу да то вероватно није добро.

„Правило у нашем послу је да се свака промена физиологије или понашања код риба сматра неповољном“, истиче Џејмс Мидор, токсиколог за животну средину и ванредни професор на Универзитету у Вашингтону.

Професор Мидор, који није био укључен у студију, наглашава да су рибе веома прилагођене свом окружењу. „Свака промена у томе дефинитивно утиче на њих на неке неповољне начине“, попут тога што под дејством дрога троше више енергије.

Присуство лекова и њихових метаболита у воденим срединама је „проблем еколошког инжењерства“, додао је др Мидор. Само у Сједињеним Државама, постројења за пречишћавање свакодневно обрађују приближно 34 милијарде галона отпадних вода. Опремање ових постројења новом инфраструктуром дизајнираном за уклањање непожељних хемијских једињења из наших отпадних вода било би скупо и логистички сложено. Али то такође није нешто што је немогуће извести.

„Људи раде на томе. Оптимиста сам да ће једног дана то смањити многе од ових ствари.“

Др Бренд се нада да ће тај дан ускоро доћи. Он кокаин, бензоилекгонин и друге хемикалије које су створили људи види као „невидљиве агенте глобалних промена“. Оне проналазе пут до свих врста животиња, не само до риба.

Упозорава да „људи нису свесни потенцијалних ефеката које могу имати“.

Представник Светске организације за заштиту природе Вања Јакшић каже да су подаци прошлог двогодишњег извештаја били поражавајући, попут оног да су у последњих пола века популације више од 5.000 врста кичмењака смањене за чак 73 одсто.

Додаје и да се нови извештај очекује на јесен, али да није претерано оптимистичан.

„Пре свега, највише су угрожени слатководни системи од којих сви зависимо. Осим загађивања воде, људи испуштају огромне количине угљен-диоксида у ваздух, трују земљу пестицидима. Због тога су тачке пуцања достигнуте у свим екосистемима, не само воденим“, наводи Јакшић.

Са тиме се слаже и метеоролошкиња РТС-а Биљана Вранеш, додајући да сви ми сада доживљавамо једну нову климатску реалност.

Климатске промене су биле очекиване, али изненађује брзина којом се оне дешавају.

„Период од 2015. до данас је најтоплији у историји мерења. Долазило је до екстремних пораста температуре, дугих топлотних таласа у Европи, Азији и Америци. Мерења показују да је површина сталног леда на Арктику најмања у последњих 48 година“, каже Биљана Вранеш.

Неповратни губитак

Јакшић напомиње да су природни ресурси планете изузетно угрожени, највише због глобалних политичких и економских трендова.

„На ивици смо да достигнемо тачку без повратка. Оваквим понашањем довешћемо у питање живот каквим га ми данас познајемо“, истиче Јакшић.

Према његовим речима, један од најбољих негативних примера људског деловања је Амазонска прашума, чијих је 17 одсто површине искрчено у последњих 50 година.

Ратови нису погубни само за људе

Представник Светске организације за заштиту природе наводи податак да само један дан рата у Ирану – бомбардовања, прелета авиона, уништавања нафтних постројења – генерише емисије угљен-диоксида колико и једна просечна држава за годину дана.

Ту треба онда додати и загађење земљишта, а сав тај токсични материјал ће доспети у подземне воде, слатководне екосистеме, што ће додатно угрозити природу, а самим тим и човечанство.

„Човечанство не успева да се креће ни у оквирима ресурса које планета успева сама да обнови, а камоли у оваквим кризним ситуацијама“, каже Јакшић.

Прозор за промене се затвара

Од тренутне деценије, остало је још око четири и по године које морају да се искористе како би се ефекти климатских промена барем ублажили.

„План државе Србије је да до 2030. године 45 одсто енергије добија из обновљивих извора“, каже Биљана Вранеш, додајући и да сваки појединац може да мења своје навике.

„Одговорност је на свима – и на појединцима и на корпорацијама и на државама“, истиче Вања Јакшић.

У Европи, с друге стране, тај процес изгледа много другачије. Готово увек постоји могућност слабијег или јачег испирања, у зависности од тога шта вам је потребно. А вода не усисава садржај, већ га једноставно гура надоле. За прави контраст, у Немачкој и Холандији понекад измет пада на керамичку полицу која се налази непосредно изнад базена са водом.

Сав овај говор о тоалету није само непристојна тема за вечеру. Начин на који наши тоалети испирају фекалије и урин има значајне последице по снабдевање водом. То у Сједињеним Државама постаје све хитније питање пошто климатске промене погоршавају суше, а многе заједнице широм земље суочавају се са несташицом воде, нарочито на западу.

Јединствени амерички сифонски дизајн некада је захтевао галоне воде при сваком испирању да би се створио ефекат усисавања. Значајан закон о ефикасности потрошње воде је 1992. године темељно изменио америчке водоводне инсталације, доносећи пропис да нови тоалети могу да користе само део дотадашње количине воде. Тиме се, према проценама, током две деценије уштедело 18,2 трилиона галона (68,9 трилиона литара) воде. Сада председник Доналд Трамп покушава да укине ту регулативу, што је супротно ономе што инжењери заштите животне средине сматрају потребним да би се обезбедило снабдевање водом у земљи.

„Требало нам је толико дуго да заправо направимо макар мали помак у америчком начину размишљања о штедњи воде“, рекао је за ДW стручњак за водене ресурсе Семјуел Сендовал Солис са Калифорнијског универзитета у Дејвису. За њега овај предлог представља „корак уназад“.

Шта Трамп предлаже?

Трамп жели да „укине бескорисне стандарде за притисак воде“ које сматра „оптерећујућим“. То је део дуготрајне америчке традиције противљења еколошким регулацијама, каже Метин Дурен, инжењер заштите животне средине на Универзитету Виланова у Пенсилванији. „Културно гледано, људи у Сједињеним Државама једноставно не воле регулисање“, рекао је Дурен. „У Европи су људи отворенији за такве врсте регулисања ако су за опште добро“, додао је Дурен.

У мају је Трампова администрација објавила директиву којом се обуставља спровођење ограничења потрошње воде за тоалете из закона о ефикасности воде из 1992. године. Он је такође препоручио да Конгрес покуша да укине тај закон, што би створило трајнију промену која би наџивела било ког појединачног председника.

Републиканци у Представничком дому преузели су иницијативу и усвојили закон живописног назива „Закон о неприкосновености мојих кућних апарата“ који би Министарству енергије олакшао снижавање стандарда за очување енергије. Мало је вероватно да ће закон проћи у Сенату.

Трамп се годинама жали на слабе тоалете и тушеве, обећавајући да ће „поново учинити тушеве сјајним“ и укинути стандарде енергетске ефикасности у домаћинствима. „Људи пуштају воду у тоалету 10 пута, 15 пута, уместо једном“, рекао је 2019. године. „Уђете у нову зграду или нову кућу и немате воду, практично не можете да оперете руке, толико мало воде излази из славине.“

Инжењери из ове области кажу да је то застарела примедба. Произвођачи су се почетком деведесетих година заиста мучили да редизајнирају тоалете како би задовољили стандарде, што је изазвало много јавних притужби на „слаб проток“. Међутим, технологија је брзо напредовала.

„Када се председник жали да му тоалети не испирају добро – то је ствар прошлости. Можда су неки старији тоалети пре много година заиста лоше радили. То је могуће. Али данашњи тоалети пролазе ригорозна тестирања“, рекао је Рон Берк, који води непрофитну организацију „Алијанса за ефикасност воде“ (Alliance for Water Efficiency) са седиштем у Чикагу.

Део тоалета у употреби застарео

Постоји једна област у којој је америчка технологија тоалета и даље застарела – али то је количина воде коју и даље користе, а не то што је користе премало, како Трамп тврди.

Закон из 1992. године прописао је да сваки нови амерички тоалет користи највише 1,6 галона по испирању. У Европи је то стандард за јаче испирање, али многи тоалети широм континента имају и опцију двоструког испирања са мање од једног галона по једној употреби за течни отпад. Систем двоструког испирања никада није заиста заживео у Америци, упркос томе што је ефикаснији у погледу потрошње воде.

Поред тога, старији расипнички модели и даље су чести у Америци.

Више него један од пет тоалета у Сједињеним Државама и даље користи 3,5 галона воде по испирању или више, према студији из 2019. године коју је спровела индустријска организација произвођача водоводних инсталација (Plumbing Manufacturers International, PMI). Неки користе чак пет галона или више ако су произведени пре1980. године.

PMI процењује да је око 2,4 милиона такозваних „наслеђених“ тоалета и даље у употреби у сушом погођеној Калифорнији – њихова замена ефикаснијим моделима који користе 1,28 галона по испирању могла би држави да уштеди 14,1 милијарду галона воде.

Пошто се Калифорнија суочава са могућношћу будућих великих суша, сталним несташицама воде у реци Колорадо и са чињеницом да су два највећа резервоара у земљи на око једној трећини свог уобичајеног капацитета, држава покушава да уштеди воду где год је то могуће.

„Оно што Трампова администрација предлаже заправо је у директном сукобу са изазовима са којима се многе заједнице широм Сједињених Држава суочавају када је реч о одржавању поузданог и приступачног снабдевања водом“, рекао је Берк.

Србија је боља у односу на земље региона попут Босне и Херцеговине и Северне Македоније, које имају ниже стопе рециклаже, испод 30 одсто, али даљи напредак у овој области зависиће од развоја инфраструктуре, увођења депозитног система и повећања свести грађана о значају рециклаже, закључено је данас на Форуму Креативно стакло који је одржан у оквиру обележавања 180 година од почетка организоване производње стакла у Србији и пројекта "Glassmaking tradition meets innovation" подржаног од стране Европске уније.

На светском плану све више се прелази на циркуларни модел производње који се заснива се на принципима циркуларне економије и подразумева да се стакло стално враћа у употребу уместо да постане отпад.

Циркуларно стакло је најзаступљеније у амбалажној индустрији (боце и тегле), грађевинарству и у аутомобилској индустрији. Применом циркуларних пословних модела у стакларству се остварују уштеде у потрошњи енергије и до 30 одсто, а значајно је и смањење емисије угљен-диоксида и количине генерисаног отпада у односу на традиционалне начине производње.

Циркуларност у стакларству подразумева добро функционисање и синхронизованост свих фаза, почев од прикупљања стакленог отпада, сортирања (по боји и квалитету), дробљења у ситне комаде, топљења у пећима, затим обликовања (дување, пресовање, ливење) и на крају хлађења.

Иако циркуларни приступ има бројне предности, његова примена у занатском и уметничком раду са стаклом суочава се са неколико проблема. У првом реду, то су технички изазови, с обзиром на то да различите врсте стакла имају различите тачке топљења, те да мешање може довести до пуцања или деформација. Осим тога, није једноставно доћи до чистог, добро разврстаног отпадног стакла.

Даље, топљење стакла захтева високе температуре, па целокупан процес може бити скуп за мале радионице и уметничке студије.

Рад са рециклираним стаклом захтева специфичне вештине, а тренутно не постоји одговарајући број едукативних програма и радионица, истакнуто је на скупу на којем су учествовали стручњаци, уметници и едукатори о стаклу из Србије, Данске, Словеније, Румуније, Бугарске и Велике Британије.

Захваљујући уметницима и иновативним предузетницима, историјске праксе поновне употребе стакла добијају нови живот, показујући да стакло може бити и материјал и медијум који спаја естетику, индустрију и одрживост.

Сто осамдесет година од почетка организоване производње стакла

Форум Креативно стакло одржан је у склопу обележавања 180 година од почетка организоване производње стакла у Србији и богате историје домаћег стакларства, чији почеци сежу у прву половину 19. века. Развој ове индустрије започео је у Поморављу, када је политичар и државник Аврам Петронијевић основао прву фабрику стакла у Кнежевини Србији.

Своја трговачка и предузетничка знања Петронијевић је стицао још као младић у Бечу, да би потом покренуо први значајнији подухват – стаклару код Јагодине, између села Мишевић и Белица.

Вођен идејом о индустријском развоју, Петронијевић је 1843. године затражио од Државног савета посебне повластице за подизање фабрике, укључујући монопол на производњу стакла и приступ сировинама. Његова иницијатива убрзо је дала резултате, већ 1846. године произведене су прве чаше, које су поклоњене кнезу Александру Карађорђевићу поводом прославе Светог Климента, о чему су извештавале тадашње Србске новине.

Иако ова прва стаклара није дуго опстала, темељи организоване индустријске производње су постављени.

Након Петронијевићеве смрти, развој стакларства наставили су други предузетници, међу којима се посебно истакао Нацко Јанковић из Јагодине, чија је стаклара радила све до 1904. године. Њено затварање означило је прелазак у нову фазу, опрема и радници пресељени су у параћинску фабрику отворену 1907. године коју је основао Миливоје Поповић, која је, за разлику од многих других, опстала до данас.

Током послератне индустријализације осниване су бројне фабрике стакла широм земље (у Прокупљу, Зајечару, Косијерићу, Панчеву, Алибунару…), али је већина њих запала у кризу током деведесетих година прошлог века и касније престала са радом. Упркос томе, наслеђе ове индустрије и даље представља важан део културног и економског идентитета Србије.

 „Младенац кад је, пред Младенац на дан-два, не треба ти да гледаш календар, оне су ту! Погледаш, о дошле! Фино!“, прича мештанин Хранислав Тасић.

„Свуда их видиш... Скоро сам сликала, изађо` ја овде она иде улицом нормално све, као комшије”, додаје Јасмина Крстић.

Раније су роде живеле другачије и гнездиле су се углавном у пластовима сена. Последњих година све их је више на бандерама и крововима кућа.

„Десетак година је ту, на крову тако да нам не смета, једино биће проблем што је цреп доста отпао и кад решимо да то реновирамо шта ћемо са гнездом, да ли ће оне после да се врате на нови кров”, пита се Славиша Јовановић из Међурова.

Са 25 до 30 гнезда Међурово је село са највећим бројем белих рода јужно од Саве и Дунава, а зашто су изабрале да се баш овде настане изгледа знају само оне.

„Зашто су овде – то је сваке године питање, јер има ту и погодних станишта за исхрану и све то њима одговара, али и околна села су иста таква па их тамо нема, само по један – два пара”, истиче Слободан Марковић, орнитолог.

Колико им се мештани радују толико и тугују кад виде да је нека настрадала. То се, кажу, често дешава у гнездима на елекроводовима

Марковић наводи да би у следећих неколико година требало да сва гнезда белих рода у Србији буду обезбеђена: „Требало би да добијемо и нова гнезда и нове платформе које ће омогућити да се и нова гнезда настане”.

Занимљиво је, додају орнитолози, и то што свако од гнезда белих рода има и своје подстанаре – шпанске врапце који су у Србији ретка врста, па би Међурово могло да послужи за пример како се уз мало труда и добре воље, и поред разлика, може заједнички живети.

„Славујари се на овим просторима појављују 70-тих, 80-тих година, као једна птица, веома интересантна за људе. Без обзира на то да ли их имају у одгоју или појединачно у кавезу, веома су интересантни јер имитирају и интерпретирају туре славуја и најлепше су уопште у природи, када се прича о птицама певачицама“, објашњава Радомир Јовановић, одгајивач славујара.

„Прво, може да изведе велики број тура. Имамо екстремне примерке који изводе и 40 тура. Обавезне туре су од песме славуја, како му само име и каже, само су прилагођене, успорене и, да кажем. мало су дубље у односу на песму славуја и наша птица то пева најбоље могуће“, каже Ненад Лазаревић, орнитолошки судија.

Жута, зелена, бела и плава су четири основне боје канаринца славујара, а осим класичних нијанси перја, последњих година јавља се и интересантна мутација – птице светлосмеђе боје налик белој кафи.

„У граду Крушевцу је неких тридесетак одгајивача славујара, а у Србији, сасвим сигурно има преко 150. Један занимљив податак каже, да се годишње, преко 10.000 алки, за обележавање канаринаца, узме за потребе славујара“, наводи Бранислав Карајовић, председник Секције славујара Српске орнитолошке федерације.

Професионалних одгајивача канаринаца славујара у Србији, осим у Крушевцу има у Београду, Крагујевцу, Јагодини. Добри познаваоци канаринаца кажу да је песма славујара мелем за душу

Унеско-локалитети светске баштине – од 4.000 година старих пирамидалних храмова у Ираку, до чувених око 1.500 година старих статуа на Ускршњем острву – све чешће су угрожени ерозијом и пропадањем. Више температуре, јаче олује и суше оштећују грађевински материјал. Студија из 2025. показује да је 80 одсто локалитета светске баштине под „климатским стресом“, јер се древни материјали попут дрвета или камена, тешко прилагођавају растућим температурама.

„Колевка цивилизације“ – Велики зигурат Ура

Хиљадугодишња историја прети да нестане, јер југ Ирака постаје све топлији. Повећане температуре изазивају снажну ерозију.

Усред пустиње налази се чувени Велики зигурат Ура – око 4.000 година стар храм посвећен богу Месеца Нани. Грађевина се све више распада, а пешчане дине које покрећу јаки вјетрови додатно оштећују структуру.

Истовремено, подземне воде због врућине и суше постају све сланије, што нагриза цигле од блата старих месопотамских храмова.

„Наслаге соли су последица климатских промена“, каже Казем Хасун из службе за антиквитете у провинцији Дхи Кар. Кристали соли продиру у материјал, шире се и постепено га разарају.

Угрожене су и рушевине древног града Вавилона на Еуфрату, где висока концентрација соли такође оштећује грађевине. Археолози покушавају да ублаже штету, на пример израдом десалинизованих цигала од блата израђених по хиљадугодишњим методама.

Џамије у Исфахану, Иран

Рат тренутно представља велику претњу историјским локалитетима у Ирану, али и климатске промене остављају видљиве последице. Међу угроженим објектима су и историјске џамије у граду Исфахану.

Саборна џамија приказује развој џамијске архитектуре током дванаест векова. Градња је почела 841. године, а објекат је касније више пута прошириван и обнављан. Унеско је сматра „музејом иранске архитектуре“.

Са својим импресивним куполама и богатим штукатурама, служила је као узор за религијске и образовне грађевине широм региона – од Ирана, до Ирака и Сирије.

У близини се налази и трг Мејдан-е-имам из 17. века, где стоји позната Шахова џамија са плавом куполом и богатом калиграфијом.

Међутим, објекти стоје на нестабилном тлу које се постепено спушта због опадања нивоа подземних вода услед суша. Екстремне температуре и велике промене влажности додатно оптерећују грађевине.

Унеско упозорава да би тај спор процес без заштитних мера могао да доведе до пукотина и нестабилности, па чак и до урушавања.

Статуе Моаи на Ускршњем острву

Познате статуе Моаи на Ускршњем острву (Рапа Нуи) могле би, према студији Универзитета на Хавајима, за неколико деценија све чешће да завршавају под водом.

Посебно је угрожено место Аху Тонгарики с 15 монументалних статуа. Због пораста нивоа мора очекују се јачи таласи и поплаве, који би, према студији из 2025, могли да угрозе више од половине културних добара на том подручју.

Аутор студије, Ноа Паоа, упозорава да би то било погубно за живу културу и егзистенцију тамошњих становника. „Та места су кључна за наш идентитет и традицију“, каже. И туризам на острву у великој мери зависи од њих. „Ако ништа не предузмемо, дугорочно би могао да буде угрожен чак и статус острва у Унеску.“

Кинески зид

Кинески зид, дуг више од 21.000 километара, једно је од најзначајнијих грађевинских достигнућа на свету. Грађен је и прошириван током више од два миленијума, а од 1987. налази се на листи светске баштине Унеска. Ипак, и он је све угроженији.

Многи његови делови направљени су од набијене земље, тако да су осетљиви на ветар, кишу и наслаге соли. То доводи до пукотина, распадања и могућих урушавања.

Данас се само око шест одсто зида сматра добро очуваним, док је приближно половина већ озбиљно оштећена или нестала.

Истраживачи зато позивају на хитне мере заштите, попут стварања природних заштитних слојева од маховине, такозваних „биокруста“ (биолошке покорице тла).

Климатске промене тако не угрожавају само природу, већ и културну баштину човечанства – и тиме део наше заједничке историје .

У студији објављеној 13. априла у часопису Сајентифик репортс, истраживачи су открили да два лека за ублажавање болова код људи – аспирин и лидокаин – значајно смањују реакције бекства код норвешких јастога када су изложени електричним шоковима.

Истраживачи тврде да су лекови утишавали обраду бола код животиња и да је трзај репом заправо рефлекс на бол, а не само једноставна реакција на стрес. Тим наводи да ови налази указују на то да јастози заслужују већу етичку пажњу.

„Чињеница да лекови против болова развијени за људе делују и на норвешке јастоге показује колико слично функционишемо. Зато је важно да водимо рачуна о томе како поступамо и убијамо ракове, баш као што то чинимо са кокошкама и кравама“, рекла је Лин Снедон, професорка зоофизиологије на Универзитету у Гетеборгу у Шведској.

Неколико области – укључујући Норвешку, Нови Зеланд, Аустрију и делове Аустралије – већ су забраниле кување живих ракова из разлога добробити животиња, а нови налази могу додатно појачати притисак за шире реформе у начину на који се ове животиње третирају и убијају.

Слични закони се предлажу у Уједињеном Краљевству, док индустрија и истраживачи истражују електрично омамљивање јастога и ракова као потенцијално хуманију алтернативу кувању живих животиња.

Шокантно и болно

Да би разумели како јастози реагују на болне надражаје, истраживачи су поделили 105 норвешких јастога у више група. То је укључивало неколико контролних група које нису биле изложене шоку, као и две групе које су примиле шок уз третман лидокаином или аспирином. Лидокаин је растворен у акваријуму сваког јастога, док је аспирин убризган директно у животињу.

Затим су истраживачи применили електрични шок јачине 9,09 волти по метру током 10 секунди на три групе изложене шоку и посматрали њихово понашање пре, током и до два сата након шока.

Када су били изложени шоку, јастози су покушавали да побегну користећи трзај репом, уобичајен маневар бекства код неких ракова који их у кратким, брзим покретима избацује из опасности. Трзаји репом су примећени само код јастога изложених електричном шоку, не и у контролним групама.

Међутим, када су животиње добиле лидокаин или аспирин пре шока, учесталост трзаја репом нагло је опала – само седам од 13 јастога третираних лидокаином и три од 13 третираних аспирином показало је ову реакцију, док су јаче реакције забележене у групи која није добила аналгетике.

Према истраживачима, ови резултати указују на то да електрични шокови нису само изазивали контракције мишића код јастога, већ су заправо стварали болно искуство. Да је понашање било искључиво последица електричне стимулације, не би се очекивало да лекови против болова смање трзаје репом.

Уместо тога, третман аналгетицима смањио је понашање бекства. На основу тога, истраживачи сугеришу да трзај репом може имати неуролошку компоненту познату као ноцицепција — процес у којем сигнали из дела тела изложеног штетном надражају путују до мозга и изазивају негативно унутрашње стање повезано са болом.

Све више доказа

Ова студија се придружује растућем броју истраживања која указују на то да ракови, хоботнице и други бескичмењаци могу доживљавати бол. У ранијим студијама, ракови самци изложени електричним шоковима унутар својих љуштура на крају су напуштали своје „домове“ како би избегли болни надражај.

Хоботнице су показале још снажније доказе о обради бола; у једној често цитираној студији избегавале су места повезана са повредом и преферирале она повезана са ублажавањем бола.

Докази постепено мењају начине на који се ове животиње третирају. У Уједињеном Краљевству, ракови, јастози и хоботнице сада су препознати као осећајна бића „способна да доживе бол и патњу“ према Закону о добробити животиња из 2022. године. Нови Зеланд је такође успоставио правила добробити за животиње попут ракова и јастога, захтевајући да буду доведени у стање неосетљивости пре комерцијалног убијања.

Сједињене Америчке Државе можда полако следе тај тренд. Неколико савезних држава, попут Калифорније и Вашингтона, већ је предузело кораке ка потпуној забрани узгоја хоботница због нехуманих пракси, док друге разматрају усвајање сличних закона.

Климатолози користе десетине различитих компјутерских модела како би проценили будућу климу. Међутим, за сложени систем АМОК-а ти модели дају веома различите резултате – од оних који не предвиђају даље успоравање до 2100. године, до оних који указују на велико успоравање од око 65 одсто, чак и ако се емисије угљеника из фосилних горива постепено сведу на нулу.

Истраживање је комбиновало стварна океанска посматрања са моделима како би се утврдило који су најпоузданији, чиме је значајно смањена неизвесност. Процењено је да ће успоравање до 2100. године износити између 42 одсто и 58 одсто, што је ниво који готово сигурно води ка колапсу.

АМОК је важан део глобалног климатског система јер доноси сунцем загрејану тропску воду ка Европи и Арктику, где се она хлади и тоне, формирајући дубоку повратну струју. Његов колапс би померио појас тропских падавина од којих милиони људи зависе за производњу хране, довео би западну Европу до екстремно хладних зима и летњих суша, и подигао већ растући ниво мора у Атлантику за 50 до 100 центиметара.

„Открили смо да ће АМОК опасти више него што се очекивало у односу на просек свих климатских модела. То значи да је АМОК ближи тачки преокрета“, каже др Валентин Портман из истраживачког центра Инрија Бордо Суд-Уест у Француској, који је предводио истраживање.

Професор Штефан Рамсторф из Потсдамског института за истраживање утицаја климе у Немачкој навео је: „Ово је важан и веома забрињавајући резултат. Показује да су ‘песимистични’ модели, који предвиђају снажно слабљење АМОК-а до 2100. године, нажалост најреалистичнији, јер се боље поклапају са посматраним подацима.“

„Све више сам забринут да бисмо могли достићи тачку након које је гашење АМОК-а неизбежно већ средином овог века, што је прилично близу“, истакао је Рамсторф, који проучава АМОК већ 35 година.

Нагласио је да се колапс мора избећи по сваку цену.

„То сам тврдио и када смо мислили да је вероватноћа гашења око пет одсто, јер је и тада ризик био превисок с обзиром на огромне последице. Сада изгледа да је већа од 50 одсто. Најдраматичније климатске промене у последњих 100.000 година дешавале су се када је АМОК прелазио у друго стање“, објашњава Рамсторф.

АМОК успорава јер температуре ваздуха у Арктику брзо расту услед глобалног загревања. То значи да се океан тамо спорије хлади. Топлија вода је мање густа, па спорије тоне у дубине. Ово успоравање омогућава да се више падавина задржи у сланој површинској води, што је додатно чини мање густом и још више успорава тонење, стварајући повратну спрегу унутар АМОК система.

Систем АМОК-а је веома сложен и подложан случајним природним варијацијама, што онемогућава прецизна предвиђања. Ипак, научници сада очекују значајно слабљење, што само по себи може имати озбиљне последице у деценијама које долазе.

Ново истраживање, објављено у часопису Science Advances, испитало је четири различита начина коришћења стварних посматрања за процену модела. Утврђено је да метода позната као "ridge regression", која се до сада ретко користила у климатској науци, даје најбоље резултате.

Стручњаци упозоравају да је реч о једној од последица климатских промена, које мењају атмосферске обрасце и повећавају учесталост екстремних појава ван сезоне.

Климатске промене појачавају ризик

Комбинација високих температура, наглог развоја олујних облака и снажних удара ветра ствара ситуације у којима се уобичајени градски простори за свега неколико минута претварају у зоне повећаног ризика. Паркови, шеталишта, тротоари и паркинг простори, места која грађани доживљавају као безбедна, постају опасна када ослабљени коренов систем или дотрајало стабло не издрже оптерећење.

Хроника последњих година показује готово идентичан образац. У Риму је погинула жена док је седела на клупи са пријатељицом и децом, након што се висока топола срушила без видљивог упозорења. У Ређо Калабрија је адвокат страдао док је шетао пса, када је снажан налет ветра оборио велики бор. Слични случајеви бележени су и у Тоскани, Ломбардији, Пијемонту и Базиликати.

Проблем није само ветар

Иако се на први поглед чини да је узрок искључиво снажан ветар, стручњаци указују да је проблем знатно сложенији. Професор арборикултуре Франческо Ферини наводи да је реч о споју више фактора: дуготрајне суше која слаби корен, наглих обилних падавина које натапају земљиште, оштећења насталих током градских радова, погрешног орезивања, али и старења великог броја стабала у градским зонама који се довољно не контролишу.

Климатске промене, како оцењују стручњаци, делују као додатни катализатор већ постојећих слабости урбаног зеленила. Дуготрајни топлотни таласи исцрпљују дрвеће и смањују његову отпорност, док потом обилне кише за кратко време засићују земљиште водом, што повећава могућност превртања стабла заједно са кореном.

Године занемаривања урбаног зеленила

Проблем је нарочито изражен у урбаним срединама, где је простор за развој корена често годинама сужаван асфалтирањем, изградњом инфраструктуре и честим прекопавањем терена. Због тога стабла, иако споља делују здраво, могу имати озбиљно нарушену стабилност.

Стручњаци за фитопатологију и урбано зеленило годинама упозоравају да дрво готово никада не пада без разлога. У великом броју случајева постоје знаци пропадања, гљивична обољења, трулеж, оштећења корена или механичка неуравнотеженост крошње, који се стручним прегледима могу уочити на време.

Улагање у дрвеће је улагање у безбедност

Све чешће трагедије показују да планска обнова стабала, избор врста прилагођених новим климатским условима и редован стручни надзор морају постати важан део урбане инфраструктуре.

Смрт Алисије Аморузо тако је постала симбол ширег проблема са којим се суочавају бројни европски градови: судара климатских екстремних појава и запуштеног урбаног зеленила. У тренутку када градовима дрвеће све више треба као заштита од врућина и загађења, постаје јасно да оно без адекватне неге може представљати и озбиљну опасност.

Све то отвара питање колико су Италија и други европски градови спремни да се прилагоде новим климатским околностима које више не остављају простор за одлагање системских решења.

Јагуари су изгубили 49 одсто свог историјског подручја у Америци, према подацима Међународне уније за заштиту природе (IUCN). Највећа популација живи у Амазонији, али све остале популације су класификоване као угрожене или критично угрожене.

У Хондурасу су јагуари заштићене животиње, али упркос томе прете им разне опасности.

„Крчење шума и криволов су највеће претње и радимо на решавању оба ова проблема“, рекао је Френклин Кастањеда, директор огранка „Пантере“ у Хондурасу.

Између 2001. и 2024. године, ова централноамеричка нација је изгубила 1,5 милиона хектара под дрвећем, што је 19 одсто од укупне површине под шумама у Хондурасу, према подацима организације Global Forest Watch. Интензивна пољопривреда попут плантажног узгоја и крчење шума због пашњака међу главним су разлозима дефорестације.

Влада Хондураса се обавезала да ће обуздати кршење шума до краја деценије, као и да ће обновити 1,3 милиона хектара шума. План нулте дефорестације до 2029. прогласио је ванредно стање у области животне средине како би заштитио шуме и дивље животиње, користећи 8.000 војника за спречавање илегалних пољопривредних активности и активности сече шума.

Такође, један од проблема је и изловљавање животиња којима се јагуар храни, као што су јелени, пекари (животиња налик на свињу) и игуане, јер утиче на снабдевање храном ове велике мачке.

Проблем са храном и стаништем

Али на планинском венцу Мерендон постоје наговештаји успеха на еколошком плану. Планинска шума, заједно са другим такозваним облачним шумама Хондураса, заштићена је од 1987. године, када је препознат њихов значај као виталних водосливова за суседне заједнице.

„Тада нису знали, али сада знамо да су штитили и веома важно станиште за јагуаре“, нагласио је Кастањеда.

Ипак, илегалне активности и губитак биодиверзитета нису у потпуности искорењени, а последњих година организација „Пантера“ и њени партнери су појачали надзор, укључујући патроле ренџера, постављени су додатни скривени акустични монитори и камере. Развијен је и програм за поновно увођење врста којима се јагуар храни. Из „Пантере“ наводе да је криволов смањен, а заштита и ревитализација су учиниле шуму погоднијом за велике мачке.

„Чини се да видимо бољитак када су у питању велике мачке генерално“, рекао је Кастањеда.

Пуме почеле да се враћају пре пет година 

Након 17 година праћења, 2021. први пут су откривене пуме на посматраном подручју, а од тада су уочене више пута.

Већина јагуара живи испод 1.000 метара надморске висине, а облачни јагуари су изузетно ретки. Било је само неколико виђења, укључујући и Костарику и Мексико. Не зна се да ли је ово резултат новог понашања животиња, то јест прелазак на нову територију или нешто што истраживачи нису раније запазили због удаљености подручја на великим надморским висинама, објаснила је др Алисон Девлин, директорка програма за јагуаре у „Пантери“.

Високе планине Хондураса подручје куда јагуари пролазе

У Хондурасу су забележена само три виђања јагуара на великим надморским висинама, од којих је последње било 2016. године.

Кастањеда је назвао ново виђење „сјајним“, рекавши да је планина на којој је виђена велика мачка била под надзором последњих 15 година, а последњих 10 година континуирано.

Јагуари нису везани за једно подручје; записи у Хондурасу показују да прелазе 10 километара у једној ноћи, а постоји документација о јединкама које су прешле чак 400 километара близу границе САД и Мексика, рекао је Кастанеда.

Ланац Мерендон нема сталну популацију јагуара, а млади мужјак се вероватно кретао дуж коридора за дивље животиње од источног Хондураса до Гватемале у потрази за женкама, претпоставио је Кастањеда.

Усвојеном реформом одговорност за дефинисање заштићених подручја глечера премешта се са Аргентинског института за снег, лед и науке о животној средини на власти појединачних провинција.

Председник Аргентине Хавијер Милеи, који је подржао реформу, изјавио је да се променама „оснажују провинције да користе своје ресурсе" и омогућава рударење „тамо где није било ничега за заштиту".

Сенат Аргентине одобрио је предлог закона још у фебруару 2026. године, па је потврда у доњем дому парламента представљала последњу кључну препреку за његово усвајање.

Противници реформе упозоравају да би она могла да угрози основни ресурс, односно воду.

С друге стране, заговорници закона тврде да се рударска индустрија неправедно демонизује.

„Зашто се рударство представља као чудовиште“

Посланица Ненси Пикон Мартинез изјавила је да се рударство представља „као да је чудовиште", истичући да закон и даље штити глечере.

Према новим правилима, глечери и периглацијална подручја, зоне које нису нужно под ледом, али су замрзнуте део године, остају под заштитом националног регистра “Ianigle” док власти провинција не докажу да не представљају „стратешке" резерве воде.

Аргентина има 16.968 глечера који обезбеђују воду за 36 речних сливова у 12 провинција, где живи око седам милиона људи.

Вода настала топљењем глечера има кључну улогу у ублажавању последица суша, посебно у полусушним областима попут Мендозе, где су сушни периоди све чешћи услед климатских промена.

Гувернери провинција богатих рудом подржали су закон, наводећи да је досадашњи оквир из 2010. године кочио „одрживи економски развој провинција и државе без угрожавања будућих генерација".

Међутим, међународне организације попут „Гринпис-а” критиковале су Закон због тврдњи да сви глечери и периглацијална подручја немају стратешки значај за водне ресурсе.

Биолошкиња Агостина Роси Сера из „Гринпис-а” истакла је да је „основна функција свих глечера и целокупног периглацијалног окружења да делују као резервоари воде".

Додала је да се та подручја постепено одмрзавају и тако снабдевају реке и потоке, наглашавајући да су многи делови Аргентине, посебно они који подржавају измену Закона, сушни и полусушни региони где је вода оскудан ресурс.

Суочен са случајем који се сматрао готово неоперабилним, тим Универзитетске опште хирургије 1 болнице Молинете, на челу са професором Маријом Морином, применио је иновативни "аwаке" протокол, прилагођен стању пацијента.

Захват је изведен ослањајући се на три кључна елемента: анестетичке блокове трбушног зида, свесну седацију и клиничку хипнозу. Управо је хипноза, према оценама лекара, одиграла пресудну улогу.

Током операције, која је трајала око сат времена, докторка Валентина Палацо водила је пацијента кроз хипнотички процес са циљем да се смање анксиозност, бол и физиолошки стрес.

Пацијент је ментално „измештен" из операционе сале и усмерен ка пејзажима родне Пуље, што је омогућило очување спонтаног дисања, неуровегетативне стабилности и минималну употребу седатива.

И постоперативни ток протекао је изнад очекивања. Пацијент није имао потребу за интензивном негом, већ је у првих 24 часа поново почео да хода и узима храну, док је неколико дана касније безбедно отпуштен и вратио се у Пуљу.

Стручњаци оцењују да би овај успех могао да отвори нову фазу у онколошкој хирургији, посебно када је реч о крхким пацијентима код којих је општа анестезија контраиндикована.

„Овај захват показује да врхунска хирургија може да помери границе онколошког лечења", изјавио је Ливио Транкида, генерални директор здравственог центра „Град здравља" у Торину.

Повезивање савремених хируршких техника и хуманизованих медицинских приступа, попут клиничке хипнозе, могло би убудуће да пружи нову шансу пацијентима који су се до сада сматрали неоперабилним.

„Како се на Антарктику буде појављивало све више површина без леда, земље би могле постати заинтересованије за њихов минерални потенцијал“, рекла је Ерика Лукас, геофизичарка са Универзитета Калифорније у Санта Крузу и водећа ауторка нове студије.

Ресурси који израњају

Испод леденог покривача Антарктика налази се разнолик пејзаж са планинама, кањонима, долинама, па чак и вулканима. Како се клима загрева, ледени покривач се полако повлачи, откривајући део тог копна.

Међутим, до сада су пројекције појаве копна без леда узимале у обзир само промене на ивицама леда, односно како ће се просторни обухват леденог покривача мењати. Симулације будуће доступне површине Антарктика нису узимале у обзир како ће се копно издизати након што се ослободи леда, нити како ће различити сценарији пораста нивоа мора утицати на количину новонасталог копна без леда.

Њене пројекције укључиле су ове факторе тако што су у обзир узеле очекиване промене нивоа мора, податке о дебљини Земљине литосфере и процене како ће одсуство гравитационог утицаја леденог покривача утицати на издизање копна.

Студија процењује да би до 2300. године могло да се појави 120.610 квадратних километара, 36.381 квадратни километар и 149 квадратних километара копна, у условима високог, средњег и ниског топљења леда. „Знамо да се лед повлачи и да се линија уземљења повлачи већ током последњих неколико деценија“, додала је Лукас.

Политика око Јужног пола

У подручјима за која Лукас и њен тим предвиђају да ће бити без леда до 2300. налазе се позната или претпостављена налазишта бакра, злата, сребра, гвожђа и платине – кључних минерала за индустрију, али и вредних метала сами по себи.

Студија посебно указује да ће се највеће нове површине без леда вероватно појавити на територијама на које полажу право Аргентина, Чиле и Уједињено Краљевство, и да садрже различите минералне ресурсе, укључујући бакар, злато, сребро и гвожђе.

Тренутно комерцијална експлоатација минерала на Антарктику није дозвољена, иако Антарктички споразум дозвољава активности повезане са минералним ресурсима искључиво у научне сврхе.

Ако експлоатација минералних ресурса постане једноставнија, земље које полажу територијална права могле би имати мотив да поново преговарају о тим правилима, наводе аутори студије. Прва прилика за то је 2048. година, када потписнице споразума могу затражити ревизију еколошког протокола.

Аутори студије сматрају да би ове промене могле извршити притисак на правни оквир који регулише активности везане за минералне ресурсе у региону.

„То је разумна процена. Међутим, појава копна без леда, какву предвиђа нова студија, сама по себи вероватно неће изазвати велике промене у управљању Антарктиком“, написао је Тим Стивенс, професор међународног права на Правном факултету Универзитета у Сиднеју, који није учествовао у истраживању.

„Континент ће и даље остати изузетно захтевно окружење за експлоатацију минералних ресурса“, додао је Стивенс, наглашавајући да би промене у антарктичком окружењу могле подстаћи већу сарадњу и јачи фокус на заштиту животне средине у оквиру Антарктичког споразума.