Симулирање сваког могућег корака помоћу квантне механике захтевало би огромну рачунарску снагу, па се истраживачи обично усредсређују на ограничен број реакција за које верују да су најважније. Такво поједностављивање може довести до тога да стотине потенцијално кључних реакција остану неоткривене.

„Почели смо од проблема који је познат свакоме ко се бави механистичким моделирањем: како да знамо да из наше мреже реакција није изостављен управо онај корак који је пресудан“, каже први аутор студије Ананд Мохан Верма, који је истраживање спровео као постдокторски истраживач у оквиру програма „CV Raman“ на Индијском институту за науку, а сада ради као доцент на Националном институту за технологију Мотилал Нехру у Алахабаду.

Вештачка интелигенција открива хиљаде превиђених хемијских реакција

Како би превазишли ово ограничење, истраживачки тим је најпре помоћу симулација заснованих на квантној механици направио детаљну базу података која је обухватала 152 хемијске реакције. Затим су обучили моделе машинског учења да брзо процењују енергетске баријере које би додатне реакције морале да савладају да би се одвијале.

Користећи аутоматизоване рачунарске алате, научници су испитали могуће реакције које укључују 105 хемијских врста присутних на површини катализатора. Такође су утврдили које хемијске трансформације могу да се одиграју у једном реакционом кораку. Овим приступом почетна мрежа проширена је са свега 152 на чак 9.389 реакција.

Разлика је била значајна. Када су се истраживачи ослањали на мању мрежу реакција, њихов модел је погрешно означио мрављу киселину као главни производ, уместо метанола. Такође је предвидео знатно мањи степен претварања CO₂ него што су показивали експерименти.

„Када смо моделирали процес користећи почетно разматраних 152 реакције, мрежа је погрешно предвидела да је мравља киселина главни производ, а не метанол, и потценила количину претвореног угљен-диоксида. Тек када смо проширили мрежу и укључили хиљаде додатних, раније превиђених реакција, предвиђања су се поклопила са резултатима које смо ми и други истраживачи добили експерименталним путем“, објашњава Анант Говинд Раџан, један од аутора студије и ванредни професор на Одсеку за хемијско инжењерство Индијског института за науку.

Када су научници укључили проширену мрежу реакција у модел који описује брзину одвијања хемијских процеса, предвиђени степен претварања CO₂ повећао се приближно 40 пута у односу на првобитни модел.

Проширени модел је такође исправно идентификовао метанол и угљен-моноксид као главне производе, чиме су његова предвиђања усклађена са експерименталним резултатима.

Неочекивани пут преноса водоника доводи у питање досадашња схватања хемије

Осим што је побољшала предвиђања, знатно већа мрежа реакција открила је и неочекивани механизам који укључује водоник.

У неколико важних корака реакције, водоник је могао директно да се преноси на међупроизводе у облику молекула H₂, уместо да се преноси искључиво преко појединачних атома водоника. Додатни прорачуни засновани на квантној механици потврдили су да овај пут може бити посебно повољан када се водоник преноси на међупроизводе који садрже кисеоник.

Ово откриће доводи у питање дугогодишњу претпоставку о начину на који водоник учествује у каталитичким реакцијама и могло би да пружи драгоцене смернице за развој ефикаснијих катализатора.

„Идеја да се водоник може преносити као нетакнут молекул, без претходног раздвајања на атоме, противречи ономе чему је већина нас учена“, каже коаутор студије Шивам Чатурведи, докторанд на Одсеку за хемијско инжењерство Индијског института за науку.

„Ова могућност откривена је само зато што је мрежа била довољно велика да је обухвати, а запажање се потврдило када смо се вратили и експлицитно израчунали те кораке. То такође указује на могућност да би катализатори који снажније ступају у интеракцију са H₂ могли да подстакну реакционе путеве који воде до стварања метанола.“

Истраживачи верују да би овај неочекивани механизам могао да усмери развој катализатора који ефикасније ступају у интеракцију са молекуларним водоником, што би потенцијално побољшало хемијске реакције одговорне за производњу метанола из CO₂.

Могуће примене обухватају редукцију CO₂ уз употребу различитих катализатора, редукцију азота и разлагање воде. Откривањем хемијских корака које би једноставнији модели могли да превиде, ова техника научницима пружа потпунију слику сложених каталитичких реакција и отвара нове могућности за унапређење процеса који се користе у производњи горива и хемијских једињења.

Јапанска агенција за истраживање свемира планира да у уторак лансира летелицу помоћу нове јапанске ракете-носача Ха-3.

Јасухиро Кавакацу, руководилац пројекта мисије „Истраживање Марсових месеца“ (ММX), изјавио је да би узорци са Фобоса научницима пружили драгоцене податке за разматрање могућности да се један од Марсових сателита користи као база за будуће мисије са људском посадом на Црвену планету. Сједињене Америчке Државе, Кина и друге земље надају се да ће послати астронауте на Марс.

„Упркос њиховом потенцијалном значају, Марсови сателити никада нису у потпуности истражени“, рекао је Кавакацу. „Они су познати као најважније неосвојене планине у Сунчевом систему.“

Јапан предводи међународну мисију у којој учествују и Наса, која обезбеђује опрему и подршку у комуникацији, као и друге националне свемирске агенције.

Од шездесетих година прошлог века десетине мисија упућене су ка Марсу, али његови сателити углавном су остали мистерија. Више руских покушаја слетања на Фобос, укључујући и мисију лансирану 2011. године, завршило се неуспехом.

Фобос и Деимос добили су имена по персонификацијама страха и ужаса из грчке митологије, синовима бога рата Ареса, чији је римски пандан Марс.

Једно од кључних питања јесте како су ова два сателита настала и од чега су састављена. Неки научници сматрају да би ова два неправилна тела, прекривена кратерима, могла бити остаци материјала насталог након што се велико небеско тело сударило са Марсом. Други сматрају да би месеци могли бити астероиди који су доспели из других делова Сунчевог система.

У јапанској агенцији верују да ће узорци са Фобоса помоћи да се дође до одговора. „Анализом узорака тла готово сигурно можемо доћи до закључка“, рекао је Кијоши Курамото, главни истраживач на мисији.

Научници су одлучили да узорке прикупљају првенствено са Фобоса зато што је тај месец ближи Марсу од Деимоса, па би могао да пружи више информација о самој планети. Према проценама представника агенције, материјал пореклом са Марса могао би да чини око 0,1 одсто укупног материјала прикупљеног са Фобоса.

Фобос је на најширем делу пречника око 27 километара и кружи око Марса на удаљености од приближно 6.000 километара, обилазећи планету три пута дневно.

Узорци са Фобоса могли би да расветле и порекло Деимоса, јер се верује да ова два месеца имају слично порекло, рекао је Курамото. Мисија предвиђа и прелет поред Деимоса, током којег ће бити прикупљени додатни подаци.

Пут до Црвене планете биће дуг. Марс је, у тренутку када се највише приближи Земљи, удаљен око 55 милиона километара. Међутим, стварна дужина путање летелице износиће између 500 и 600 милиона километара, навео је Кавакацу.

Након лансирања ракетом Ха-3, летелица би требало да стигне у област Марса око августа 2027. године. Потом ће три године летети у близини Фобоса и око њега, прикупљајући податке и узорке са његовог тла, пре него што се 2031. године врати на Земљу.

Мисија ММX састоји се од три модула: погонског, истраживачког и повратног. На Земљу ће се са узорцима вратити само трећи модул.

Летелица ће носити 13 научних инструмената, међу којима је и ровер „Идефикс“, који су заједнички развиле Француска и Немачка, а који ће се спустити на површину месеца. На летелици ће се налазити и Насин уређај за узорковање, инструмент за мерење гама-зрачења, као и уређај Европске свемирске агенције за комуникацију са летелицама у дубоком свемиру. Јапански инструмент за праћење радијације прикупљаће податке који би могли да помогну у припреми будућих мисија са људском посадом на Марс.

Планирано је да француско-немачки ровер „Идефикс“ први стигне на Фобос. Током мисије која би требало да траје 100 дана, око 2029. године, истраживаће површину месеца и прикупљати податке који ће помоћи јапанској летелици да касније узме узорке тла. На основу топографских података које ровер прикупи, летелица ће изабрати релативно равно и глатко место за слетање.

Након што мисија ММX стигне до површине Фобоса, научници јапанске агенције настојаће да у два покушаја прикупе најмање 10 грама тла, користећи америчку и јапанску методу узорковања.

Насин уређај користи гас под притиском како би подигао прашину са површине и усмерио је у контејнер, док ће јапанска метода узорковања бушењем омогућити прикупљање материјала са дубине од око два центиметра. У првом покушају летелица ММX прикупиће површинске и подземне узорке помоћу оба уређаја, док ће током другог спуштања узети додатне узорке из подземних слојева.

Научници истичу да прикупљање узорака са више различитих локација повећава могућност проналажења евентуалних трагова древног микробиолошког живота на Марсу.

Сазнања о томе како су ове честице поднеле вишедеценијско излагање околини важна су за процену дугорочних ризика по животну средину, али и за боље разумевање безбедности нуклеарних електрана у будућности. Истраживање би могло да помогне научницима и да прецизније процене када би повратак на подручје Чернобиља без заштитног одела могао да буде безбедан.

Највише их је изненадила изузетна постојаност структуре радиоактивних честица, која се показала знатно стабилнијом него што се раније претпостављало. То указује на то да је највећи део радиоактивног материјала и даље заробљен унутар честица, уместо да се ослободи у околину.

Резултате истраживања објавили су научници са Универзитета „Лајбниц“ у Хановеру и Центра „Хелмхолц“ у Дрездену и Росендорфу, у Немачкој.

Три врсте честица насталих током нуклеарне катастрофе

Истраживачи су анализирали шест честица нуклеарног горива, које су разврстали у три категорије, у зависности од тога шта им се догодило током експлозије реактора.

„Постоје три класе ових честица“, објашњава физичар Тобијас Вајсенборн са Универзитета „Лајбниц“ у Хановеру.

„Прво, ту су честице које су по хемијским и физичким својствима и даље веома сличне нуклеарном гориву, уранијум-диоксиду", додаје.

Друга категорија обухвата честице које су делимично или потпуно обавијене слојем цирконијума или су се са њим у потпуности стопиле. Трећа врста настала је када се графитни модератор, материјал који се користи за успоравање неутрона у реактору, запалио током несреће.

Свака од ових категорија има другачији хемијски састав, што може да утиче на начин и брзину разградње честица.

Анализиране честице биле су величине од свега осам до 50 микрометара. То значи да би најмање 20 таквих честица могло да стане у један милиметар. Све су прикупљене унутар Чернобиљске зоне искључења.

Да би испитали њихову унутрашњу структуру, научници су применили методу дифракционе анализе. На основу начина на који се рендгенски зраци одбијају од материјала, утврдили су распоред атома у кристалној структури честица.

„На крају смо честице у потпуности ротирали у рендгенском снопу фокусираном на пречник од 100 микрометара – што је приближно дебљина људске власи“, објашњава кристалограф Кристоф Хениг из Центра „Хелмхолц“ у Дрездену и Росендорфу.

„Сваку честицу смо измерили из 2.000 различитих углова како бисмо обухватили све рефлексије", рекао је Хениг.

Резултати су показали да је код све три врсте честица структура у којој се налази нуклеарно гориво у великој мери остала очувана. То указује на већу хемијску стабилност ових честица него што се раније претпостављало.

Истраживање је научницима пружило и бољи увид у начин на који су честице састављене, односно у то како су експлозија и накнадне хемијске реакције промениле састав кристала нуклеарног горива.

„Наши резултати показују да честице нуклеарног горива из Чернобиља представљају изузетно постојана складишта радиоактивног материјала“, наводе истраживачи у научном раду.

Према њиховом тумачењу, оваква постојаност могла би да буде повољна са становишта загађења животне средине, јер значи да честице можда ослобађају радиоактивни материјал спорије него што се раније претпостављало.

Међутим, то не значи да је повратак на подручје Чернобиља безбедан. Налази би могли да помогну у прецизнијој процени дугорочних ризика, али не представљају доказ да је опасност прошла.

Радиоактивне честице остају опасне деценијама

Постојаност честица има и другу страну: радиоактивни материјал није нестао, већ се и даље налази у њима. Због тога ће оне представљати опасност још деценијама.

Удисање ових честица и даље може да буде изузетно опасно по здравље. Осим тога, честице које се налазе у земљишту могу поново да доспеју у ваздух услед ветра, ерозије или кретања животиња.

Истраживачи, међутим, упозоравају да њихов рад има и ограничења. Анализирано је свега шест честица, прикупљених на две локације, што је премали узорак за доношење општих закључака о тренутном нивоу ризика у целој Чернобиљској зони искључења.

За поузданију процену потребно је прикупити знатно више података и пратити стање током дужег временског периода.

„Чак и када бисмо у неком тренутку добили одређене просечне вредности, и даље не бисмо могли да доносимо универзалне закључке о ризицима по здравље у том подручју“, каже Вајсенборн.

Он додаје да би, чак и у случају да се честице углавном разграђују на сличан начин, увек могло да буде изузетака – постојанијих честица које ће радионуклиде ослобађати тек у каснијем периоду.

Истраживање је објављено у часопису Journal of Hazardous Materials.

Управо су такви судари довели до настанка неких од највећих и највиших планина на свету, укључујући Монт Еверест и његове суседе у Хималајима. Ипак, питање да ли је током Земљине геолошке прошлости постојао врх виши од Евереста, који се уздиже 8.849 метара изнад нивоа мора, и даље остаје без коначног одговора.

Изгубљене планине из давне прошлости

Геолози немају довољно детаљне податке да би могли прецизно да одреде који је врх био највиши пре неколико стотина милиона година. Како је за часопис „Лајв сајенс“ објаснио Алан Колинс, професор геологије на Универзитету у Аделејду у Аустралији, научници вероватно никада неће моћи да реконструишу прошлост са толиким степеном прецизности.

Ипак, постоје геолошки трагови који указују на некадашњу величину древних планинских масива. Они се налазе у остацима стена и седиментима сачуваним унутар Земљине коре. Њиховим проучавањем научници покушавају да утврде колико дубоко су се некада простирали корени планина, што им омогућава да процене колико су високи могли бити њихови врхови.

Планине су, заправо, делови континенталне коре који су потиснути навише када се тектонске плоче полако сударају. Међутим, оно што видимо изнад површине представља само мали део њихове укупне структуре. Чак су и највиши врхови, попут Евереста, повезани са дубоким коренима који се протежу кроз Земљину кору.

Док се током судара тектонских плоча делови коре издижу и формирају планине, други делови бивају потиснути дубоко испод површине. Алан Колинс и Зији Жу, геохемичарка са Универзитета Кертин у Аустралији, упоређују планине са сантама леда: само један њихов део види се изнад површине, док се остатак налази испод ње.

Према Жу, могуће је претпоставити да су највеће планине постојале на местима на којима су се формирали веома дубоки корени унутар Земљине коре.

Колико високо планине могу да се уздигну?

Пример Хималаја показује колико дубоко сеже грађа великих планинских ланаца. Геолози процењују да стуб Земљине коре испод Хималаја досеже дубину од приближно 80 километара.

У поређењу са том дубином, висина Монт Евереста од око 8.849 метара представља највише приближно 14 одсто укупне дебљине стеновите структуре којој припада.

Овакав однос указује на то да постоји физичко ограничење висине планина. Када би се превише уздигле, њихова маса постала би толико велика да би сопствена тежина почела да угрожава њихову стабилност и довела до урушавања.

Хималаји су почели да се формирају пре приближно 50 до 40 милиона година, када су се судариле Индијска и Евроазијска континентална плоча. У геолошком смислу, то је релативно млад планински ланац, што је један од разлога због којих су његови врхови и даље толико високи.

Високе и стрме планине временом се брзо троше под утицајем ерозије. Ипак, Хималаји и даље расту јер се Индијска и Евроазијска плоча настављају сударати.

Слични судари континената догађали су се много пута током Земљине историје. Неки од њих створили су планинске системе чији остаци и данас пружају трагове о некадашњим размерама тих геолошких структура.

Трансгондвански суперпланински ланац

Један од најважнијих кандидата за некадашњи највећи планински систем на Земљи јесте древни Трансгондвански суперпланински ланац, који је почео да се формира пре приближно 650 милиона година.

Настао је током судара континената који су обухватали области данашње Африке, Јужне Америке, Арабије, Индије, Аустралије и Антарктика. Њиховим спајањем формиран је суперконтинент Гондвана.

Иако се Гондвана касније распала, геолошки остаци некадашњег планинског ланца могу се пронаћи на подручју јужне Индије, Шри Ланке, Танзаније и Кеније.

Према Алану Колинсу, овај планински систем могао је бити чак три пута дужи од данашњих Хималаја. Стене које се данас могу пронаћи у тим областима некада су се налазиле при самом дну огромног планинског појаса.

Проучавање тих стена открива и колико је дубоко сезала некадашња Земљина кора. На појединим местима пронађени су делови који се протежу до дубине од око 30 километара, иако је од њиховог настанка прошло приближно пола милијарде година, током којих је ерозија непрекидно мењала површину.

Колинс сматра да су се ти делови у једном тренутку налазили приближно на половини стубова Земљине коре чија је укупна дубина достизала око 60 километара.

То значи да су планине које су се уздизале изнад такве основе могле достићи висину упоредиву са Монт Еверестом.

У Хималајима се највиши врхови налазе око обода Тибетанске висоравни, која има просечну надморску висину од приближно шест километара и представља највишу велику висораван на планети.

Према Колинсу, слична висораван можда је постојала и у подручју данашњег јужног Мадагаскара, у оквиру Трансгондванског планинског система. У том случају, њен обод могао је да се протеже кроз источни Мадагаскар, јужну Индију и источни део Антарктика.

Гренвилски планински систем и суперконтинент Родинија

Још један могући кандидат за највеће планине у историји Земље јесте планински систем настао током Гренвилске орогенезе, процеса изградње планина који је пратио формирање суперконтинента Родиније, почев од пре приближно 1,3 милијарде година.

Остаци овог древног планинског система данас се могу пронаћи на подручју југоисточног Онтарија у Канади и северозападног Вермонта у Сједињеним Америчким Државама.

Међутим, о овом некадашњем планинском ланцу зна се мање него о неким другим древним геолошким структурама. Према Колинсу, поједини научници сматрају да његове планине вероватно нису достизале висину Хималаја или Трансгондванског суперпланинског ланца.

Трагови још старијих џиновских планина

Истраживања се протежу и даље у прошлост, до времена када је, пре приближно две милијарде година, настајао суперконтинент Нуна, познат и под називом Колумбија.

Формирање овог древног континенталног склопа такође је оставило трагове постојања изузетно великих планина. У истраживању које је спровела Зији Жу анализиран је састав кристала циркона сачуваних у Земљиној кори испод остатака овог несталог планинског система. Резултати су пружили доказе који подржавају постојање некадашњег суперпланинског ланца.

Што научници више залазе у далеку геолошку прошлост, то је теже поуздано реконструисати изглед Земљине површине.

У ранијим периодима историје планете, када је Земља била топлија, планине вероватно нису могле да достигну толику висину као данас. Разлог је то што топлија Земљина кора може да издржи мању тежину, како је објаснио Колинс.

Стабилне континенталне плоче и стене почеле су да се формирају пре приближно четири милијарде година, док је за настанак великих континената било потребно још неколико стотина милиона година.

Да ли је Монт Еверест заиста највиша планина која је постојала?

Према досадашњим сазнањима, планински системи повезани са суперконтинентима Нуном и Гондваном, као и данашњи Хималаји, представљају најважније кандидате за највеће планине које су постојале на Земљи.

Ипак, научници за сада не могу поуздано да утврде који је од тих древних планинских система био највиши, нити да одреде тачан положај и висину његовог највишег врха.

Геолошки остаци указују на то да су у далекој прошлости постојали огромни планински ланци, чије су размере могле бити упоредиве са Хималајима или веће од њих. Међутим, због ерозије, промена у Земљиној кори и недостатка довољно прецизних података, утврђивање њихове некадашње максималне висине остаје изузетно тешко.

Како је истакла Зији Жу, питање о томе да ли је икада постојала планина виша од Монт Евереста и даље је отворено.

Иако смех обично повезујемо са забавом и осећајем да је нешто смешно, он се заправо најчешће јавља из других, друштвених разлога. На пример, 30 пута је већа вероватноћа да ћете се смејати када сте у нечијем друштву него када сте сами. А смејаћете се још више ако особу са којом сте познајете и ако вам је драга.

Највећи део смеха јавља се током разговора, када људи могу да се „заразе“ смехом других. Истраживања показују да, када видимо или чујемо некога како се смеје, то готово аутоматски може да изазове смех и код нас, чиме се подстиче друштвено повезивање.

Често се смејемо како бисмо показали слагање и разумевање, али и учврстили пријатељство – на пример, присећајући се заједничких доживљаја. Смејемо се и да бисмо ублажили стрес.

Овај уобичајени смех током разговора јавља се у просеку око шест пута на сваких десет минута разговора. Кратак је, нижег тона и обично брзо почиње и престаје.

Ова врста смеха, коју називамо вољним смехом, разликује се од неконтролисаног смеха који нас потпуно савлада и који не можемо да зауставимо. Такав, невољни смех траје дуже, вишег је тона и праћен је необичним пискавим звуцима и звиждуцима.

У најновијем истраживању др Софије Скот, професорке когнитивне психологије на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу и њеног тима, истражује се да ли ове две различите врсте смеха можда потичу из потпуно различитих система у мозгу.

Није све тако једноставно

Када покушамо да разумемо мождане мреже које омогућавају настанак смеха, ствари врло брзо постају компликоване, напомиње проф. Скот.

За почетак, људи се много померају док се смеју. То може да представља проблем за технике снимања мозга, као што је функционална магнетна резонанца (фМРИ). Такође, изузетно је тешко навести људе да се природно смеју у лабораторијским условима.

Још један проблем је то што изгледа да су различити делови мозга повезани са смехом. Један од чланова истраживачког тима сарађивао је са одељењем за хируршко лечење епилепсије у болници Нигуарда у Милану, где се код пацијената са епилепсијом отпорном на лекове у клиничке сврхе примењује електрична стимулација мозга. Електрична стимулација је изузетно прецизна и на њу не утичу покрети.

Обично, ако се стимулише моторички систем, пацијент ће се померити. Ако се стимулише визуелни систем, пацијент може да доживи халуцинације. А ако се стимулише слушни систем, чуће звукове. Међутим, постоји пет или шест подручја мозга чија стимулација код пацијента изазива гласан смех. Зашто је то тако?

Истраживачи су анализирали сва истраживања електричне стимулације мозга у којима је код људи изазван смех, као и то како су се осећали док су се смејали. Ова истраживања пружају доказе да подручја мозга чија стимулација изазива смех чине две различите мождане мреже задужене за смех.

У првој мрежи, која обухвата предњи цингуларни кортекс, темпорални пол и неке поткортикалне области, стимулација је изазивала смех праћен пријатним осећајима и срећом – реч је о оном неконтролисаном смеху вишег тона. Када је стимулисана друга мрежа, смештена у моторичким и премоторичким областима мозга, смех је доводио до поремећаја говора и није био повезан ни са једним емоционалним стањем.

Еволуционе разлике

Подручја која чине прву мрежу, повезану са радоснијим смехом, поклапају се са можданом мрежом задуженом за оглашавање, коју људи деле са свим осталим сисарима. Та мрежа је потенцијално одговорна и за друге спонтане емоционалне гласовне реакције, попут крика.

Активирање ове мреже током спонтаног смеха покреће низ неурохемијских реакција које, између осталог, укључују и опиоидни систем. То помаже да се објасни осећај задовољства и награде који прати овакав радостан, неконтролисан смех. На тај начин утиче се и на серотонински систем, који регулише нашу осетљивост на бол, што може да објасни зашто овакав смех привремено може да ублажи физички бол.

Из еволуционе перспективе, ова мрежа је старија. Она потиче из система који код животиња управљају спонтаним емоционалним реакцијама и грубљом, физичком игром, због чега је остала углавном непромењена код људи и других животиња.

Друга врста смеха, вољни смех, повезана је са можданом мрежом која код људи контролише вољне покрете, попут говора. Ови покрети имају првенствену улогу у стратешкој комуникацији и друштвеном преговарању, што може да објасни посебну употребу смеха током разговора, као својеврсног говорног знака интерпункције.

Овај неуронски систем присутан је углавном код људи и повезан је са сложеним гласовним радњама, као што су говор, певање и битбокс.

Истраживање из 2022. године, које је испитивало облике које наш говорни тракт заузима када се смејемо током разговора, показало је да они подсећају на облике који настају док говоримо. Насупрот томе, облици говорног тракта током неконтролисаног смеха веома се разликују од оних који се јављају приликом говора, а моторичка контрола таквог смеха је једноставнија, што је у складу са његовим древним пореклом.

Ово истраживање показује да вољни смех захтева сложенију и прецизнију моторичку контролу него спонтани смех и да заузима средишње место између спонтаног смеха и говорног језика – не само у функционалном већ и у анатомском смислу.

Ако особа доживи мождани удар који оштети ову мрежу задужену за вољне радње, може да развије озбиљне проблеме са говором, а да и даље буде способна да се смеје, плаче и псује. Проф. Скот и њен тим претпостављају да је то зато што старија мождана мрежа остаје очувана.

Наука о смеху можда делује као прилично неозбиљна тема – а неуронаучници су свакако уложили много више труда у проучавање негативних емоција, као што су страх, анксиозност, бес и гађење.

Међутим, истраживања људског смеха показују се као својеврсна карика која недостаје за разумевање изненађујуће широког спектра појава – укључујући порекло друштвеног мозга код сисара, механизме повезивања и емпатије, регулацију бола, употребу језика у разговору и емоционалну заразност.

Да бисте ушли у ову лабораторију, потребна вам је заштитна опрема.

„Лабораторију у којој ћемо изводити дијагностичке тестове код пацијената са сумњом на високоинфективне патогене, то за Србију значи брзу дијагностику, бржи резултат, без потребе да такве узорке шаљемо у иностранство. Поред дијагностичких тестова, које ћемо можда и сами моћи да развијамо, па ће то значити да Србија неће морати да стоји у реду у случају појаве неког новог претећег патогена“, наглашава Јелена Протић, руководилац БСЛ-3 лабораторије Института „Торлак“

„У многоме значајно за здравствени систем, за јачање здравственог система Републике Србије, јер пружа велики ниво безбедности у раду са новим патогенима, појавом нових патогена и самим тим наши грађани добијају бржи и квалитетнији и поузданији одговор на било какву појаву заразних болести“, напомиње Ивана Маринковић, в.д. директора Института „Торлак“.

Бржа дијагностика помаже да брже донесемо одлуку како да се одбранимо, а да при том нико ван лабораторије не буде угрожен.

Лабораторија трећег нивоа биолошке безбедности налази се у новом објекту Института „Торлак“. Има три одвојене радне просторије, а у сваком тренутку на једном месту морају да буду најмање две особе.

„У њој влада негативни притисак, шта то значи? То значи да се апсолутно усисава све унутра и да ништа кроз врата не може да изађе. Постоји апсолутна филтрација ваздуха свих просторија која се мења шест пута у току сат времена и пролази кроз специјалне селективне филтере“, објашњава Протићева.

„Лабораторија је сертификована и особље које ће радити у лабораторији је прошло све обуке за рад у њој. Лабораторија пружа не само велике могућности за грађане и становништво Републике Србије, већ и за регион у случају да је потребно“, наводи Маринковићева.

Истовремено, „Торлак" је произвео тровалентну вакцину против сезонског грипа, а остварио је и најбоље резултате међу 14 института који учествују у програму Светске здравствене организације за трансфер ИРНК технологије, која ће нам омогућити развој иновативних лекова и вакцина.

Израда статуа сведочи о изузетном умећу њихових твораца. На први поглед, хиљаде војника делују готово идентично, али пажљивији поглед открива велику разноврсност лица, фризура и оклопа.

Археолози су традиционално претпостављали да су читаву војску израдили одрасли мушкарци. Међутим, ново истраживање указује на то да је у овом подухвату учествовала много разноврснија група људи. Док су обликовали фигуре од глине, мајстори су остављали отиске прстију на њиховим површинама, а управо ти трагови данас пружају увид у то ко је могао да учествује у изради војске.

„Ови налази доводе у питање дугогодишњу претпоставку да се производња Војске од теракоте ослањала искључиво на рад одраслих мушкараца“, наводе истраживачи предвођени археолошкињом Сјаоси Ли из Музеја маузолеја цара Ћин Ши Хуанга.

Они додају да њихово истраживање пружа „прве квантитативне биолошке доказе о разноврсној радној снази, која је укључивала жене и децу“.

Отисци прстију сачували трагове древних мајстора

Војска од теракоте откривена је 1974. године, после више од две хиљаде година проведених у тами. Пољопривредници који су копали бунар, око километар и по од цареве гробнице, наишли су на необичне остатке глинених фигура у природној величини.

Тако је откривена огромна подземна војска, чије су размере постајале јасне тек током вишегодишњих археолошких истраживања.

Према досадашњим проценама, комплекс обухвата око 8.000 статуа војника, 130 бојних кола са 520 коња и још 150 коња намењених коњици. Ипак, велики део простране царске некрополе још није истражен, па њен пуни садржај остаје непознат.

Много мање се зна и о људима који су израдили ове фигуре. Досадашња истраживања углавном су се бавила начином производње, док је питање идентитета занатлија остало у другом плану. Претпоставка да су радили искључиво мушкарци прихватана је без много преиспитивања, иако историјски записи показују да су у државним радионицама током династије Ћин радиле и жене и деца.

Разноврснији састав радне снаге забележен је, између осталог, у производњи лакираних предмета, али није било јасно да ли је исти случај важио и за израду теракотне војске.

Одговор би могао да се крије у отисцима сачуваним на глини. Истраживачи су анализирали 36 статуа из једне ископане јаме и првобитно забележили 91 отисак прстију. Дванаест је искључено из анализе јер се чинило да потичу од особа чији су отисци већ били заступљени више пута. Тако је за коначну анализу остало 79 отисака.

Трагови су пронађени на различитим деловима фигура – на главама, рукама, оклопима, шакама, оковратницима, па чак и на једном стопалу. Настали су током обликовања, састављања и украшавања статуа.

„Отисци на површини, којих је било 73, настали су током обликовања и састављања, када су занатлије прстима директно додиривале влажну глину. Најчешће су пронађени на главама и рукама фигура, на местима на којима су мајстори придржавали делове током њиховог спајања и заглађивања“, наводе истраживачи.

„Преосталих шест отисака у рељефу настало је када су унапред обликовани глинени украси – углавном украсни клинови на оклопима и појасеви – притискани уз површину фигуре. Ти отисци пронађени су искључиво на деловима оклопа", додаје.

Шта отисци говоре о узрасту и полу градитеља?

На први поглед, један отисак прста не делује као нарочито поуздан извор информација о особи која га је оставила. Међутим, истраживачи су се усредсредили на размаке између ситних линија које чине отисак, а не на његову укупну величину.

Како човек расте, размаци између линија на отисцима прстију постају већи. Током детињства и адолесценције, разлике између дечака и девојчица по овом показатељу веома су мале. Када се заврши развој скелета, размаци се више не мењају у истој мери, а мушкарци у просеку имају нешто шире размаке између линија него жене.

Просечна ширина тих линија, односно размак између њихових гребена, зато може да пружи одређене назнаке о узрасту и полу особе. Ипак, постоји значајно преклапање између различитих група. Отисак адолесцента, на пример, може бити готово немогуће разликовати од отиска одрасле жене.

Због тога истраживачи нису покушавали да сваком отиску појединачно одреде узраст и пол. Уместо тога, применили су алгоритам којим су проценили заступљеност различитих демографских група међу свих 79 отисака.

У обзир су узете и разлике у величини отисака међу популацијама, као и скупљање глине током сушења и печења. Ипак, коришћење референтних података савремених европских популација уноси одређену неизвесност у резултате.

Према моделу, само 45 одсто отисака највероватније потиче од одраслих мушкараца. Отисци одраслих жена чинили су 32,7 одсто, док је 22,3 одсто приписано деци млађој од 15 година.

Ови проценти не представљају нужно удео мушкараца, жена и деце који су заиста учествовали у изради војске. Они показују заступљеност различитих група међу анализираним отисцима, а не тачан број радника. Неискусни радници, на пример, могли су да оставе више отисака од вештих мајстора који су глином руковали сигурније.

Деца су можда учила занат у државним радионицама

Учешће деце у производњи није нужно било неуобичајено за тадашње прилике. Историјски записи из периода династије Ћин описују формални систем шегртовања, у којем су млади учили занат под надзором искусних мајстора.

У древним правним документима са Академије Јуелу, исписаним на бамбусовим плочицама, наводи се: „Мајстор занатлија добро подучава; тако шегрт завршава обуку за годину дана, а нови занатлија за две године".

Истраживачи претпостављају да су млађи шегрти могли да добијају једноставније задатке, попут причвршћивања украсних детаља на оклопима, док су искусније занатлије обављале технички захтевније послове.

Ипак, налази имају значајна ограничења. Анализирани отисци потичу са само 36 фигура из једног дела огромног археолошког комплекса, па се резултати не могу аутоматски пренети на целу Војску од теракоте. За поузданије закључке потребно је проширити базу отисака и обухватити већи број статуа.

Упркос тим ограничењима, истраживање указује на то да је у изради чувене војске можда учествовала много разноврснија група људи него што се раније претпостављало.

„Ови биолошки докази у великој мери потврђују бројне историјске записе и сликовито дочаравају производњу у државним радионицама династије Ћин, у којима су мушкарци и жене радили заједно, док су одрасле занатлије сарађивале са малолетницима, који су можда били помоћници или почетници“, наводе истраживачи.

Студија је објављена у научном часопису Journal of Cultural Heritage.

Нове компјутерске симулације указују на то да би судари одређене врсте црвоточина могли да произведу необичне сигнале и изазову неочекиване промене у простор-времену. Резултати истраживања могли би да помогну научницима да препознају такве појаве у будућим посматрањима.

Шта су црвоточине и како би могле да настану

Црвоточине су хипотетичке структуре које се разматрају у оквиру Ајнштајнове опште теорије релативности, према којој је гравитација последица закривљености простор-времена. Теоријски, та закривљеност могла би да повеже две удаљене области свемира тунелом, односно пролазом који се назива црвоточина.

Иако су чест мотив научне фантастике, где служе као пречице кроз свемир, њихово постојање до данас није потврђено.

Један од познатих теоријских модела је Ајнштајн–Розенов мост, који није проходан. Други је црвоточина Елис–Бронников, за коју математички модел предвиђа да би могла да буде проходна захваљујући такозваном фантомском скаларном пољу. Оно има необична својства која би, према том моделу, могла да спрече затварање пролаза.

Међутим, то што би црвоточина могла да буде проходна не значи да би била и стабилна. Чак и мало нарушавање равнотеже могло би да доведе до урушавања њеног грла и настанка црне рупе или до неконтролисаног ширења, познатог као инфлација.

Зато су физичари испитали шта би се догодило када би две такве црвоточине почеле да међусобно делују.

Шта се дешава када се две црвоточине приближе

Физичар Никита М. Широков са Московског института за физику и технологију и инжењер машинског учења Илија Начевски са Више школе економије у Русији спровели су тродимензионалне симулације парова црвоточина Елис–Бронников. Мењали су њихово почетно растојање, путање и својства фантомских скаларних поља која, према моделу, одржавају пролаз отвореним.

Симулације су показале неколико могућих исхода. У зависности од почетних услова, црвоточине су могле да се привлаче или одбијају. У неким случајевима пролазиле су једна поред друге, а затим се удаљавале, док су им се грла знатно ширила.

У другим симулацијама кретале су се једна према другој, али се нису спајале у једну већу црвоточину. Уместо тога, око оба грла формирао се заједнички привидни хоризонт, структура налик хоризонту црне рупе. Он је обухватио обе црвоточине у области у којој је долазило до формирања црне рупе.

Посебно је занимљиво то што се површина тог хоризонта смањивала. Према резултатима симулација, док је фантомско скаларно поље доспевало у област урушавања, површина хоризонта смањила се за око 28 одсто.

То се разликује од понашања које се уобичајено очекује од хоризонта догађаја црне рупе. Према теореми о површини црне рупе, коју је Стивен Хокинг формулисао 1971. године, површина хоризонта догађаја не може да се смањује, већ може само да расте или остане непромењена.

Ипак, резултати симулације не значе да је та теорема прекршена. У овом случају реч је о привидном хоризонту, а не о хоризонту догађаја, док фантомско скаларно поље има својства која нарушавају претпоставке на којима се теорема заснива. Због тога модел допушта смањење површине хоризонта.

Гравитациони таласи могли би да открију разлику

Судари масивних објеката, попут црних рупа, изазивају поремећаје простор-времена који се шире као гравитациони таласи. Како се две црне рупе приближавају једна другој, сигнал који емитују обично постаје све јачи, а његова фреквенција расте. Такав карактеристичан образац назива се „чирп“.

Према новим симулацијама, међусобно деловање црвоточина Елис–Бронников могло би да произведе другачије сигнале — кратке и нагле налете гравитационих таласа. Њихов облик и јачина зависили би од тога да ли су се црвоточине кретале директно једна према другој или су само прошле једна поред друге.

У неким симулацијама нарочито снажни налети настајали су чак и када се није формирао заједнички привидни хоризонт.

Ипак, такав сигнал сам по себи не би био доказ постојања црвоточина. И црне рупе у одређеним околностима могу да произведу сличне сигнале.

Истраживачима је пажњу привукао и гравитациони талас GW190521, откривен 2019. године, који је накнадно разматран и у контексту могућих егзотичних појава у простор-времену. Међутим, то не значи да је настао сударом црвоточина. Аутори новог истраживања не успостављају везу између тог догађаја и резултата својих симулација.

Да ли би такви сигнали могли да се открију?

Једна од препрека за откривање оваквих појава јесте фреквенција гравитационих таласа. Истраживачи наводе да би таласи настали услед интеракције црвоточина формираних у раном свемиру могли, због ширења свемира, данас да имају знатно ниже фреквенције од оних које могу да региструју опсерваторије попут ЛИГО-а и планиране мисије ЛИСА.

Да би сигнали описани у симулацијама могли да буду откривени, црвоточине би морале да настану знатно касније у историји свемира. За сада, међутим, није познато како би такав процес могао да се одвија.

Резултати истраживања не потврђују постојање црвоточина, већ описују могуће последице њиховог међусобног деловања у оквиру одређеног теоријског модела. Ипак, указују на то да би необични гравитациони сигнали у будућности могли да помогну у истраживању појава које се разликују од уобичајених судара црних рупа.

„Успео сам да приђем прозору, погледам нашу прелепу Земљу први пут, и сасвим искрено, мој први утисак је био: ’Ово изгледа баш као у тим филмовима које сам гледао’. Али стварност, када то погледате, јер прелетели смо изнад Европе, и када сам видео сва та градска светла испод мене, схватио сам да не гледам само у слику, да гледам у милионе људи који живе своје животе“, рекао је Тани у разговору за Први програм Радио Београда.

У Београду борави на позив Палате науке, уз подршку Амбасаде Сједињених Америчких Држава, а у понедељак, 19. октобра, учествоваће на конференцији TEDx Београд, која се други пут одржава у Палати науке, задужбини Миодрага Костића.

Изласци у отворени свемир: одговорност и поглед на Земљу

Тани је током каријере шест пута излазио у отворени свемир. Каже да су ти изласци истовремено застрашујуће и изузетно лепо искуство, али да је приоритет увек обављање задатка.

„У већини ситуација мислите: ’Морам да обавим одређен посао’, тако да сам био концентрисан на то где треба да идем, који шраф да заврнемо, али постоје тренуци када можете и да се дивите невероватном погледу који имате“, објашњава астронаут.

Док се држе за свемирску станицу која се креће великом брзином, астронаути могу да виде делове планете, попут Италије или Калифорније. Ипак, уз такав поглед долази и одговорност за поправке и радове на станици.

„То је једно заиста емотивно искуство и нешто што ме испуњава поносом, али главна ствар је обавити посао“, каже Тани.

Један од најнеизвеснијих тренутака у његовој каријери био је технички проблем током мисије спејс-шатла до свемирске станице. Соларни панел се заглавио у међуположају, а посада није знала да ли ће шатл моћи безбедно да се врати на Земљу.

Тим на Земљи осмислио је поступак за решавање проблема и организовао излазак у отворени свемир. Астронаути су затим спровели предвиђене процедуре.

„Осећали смо озбиљну одговорност јер смо решавали проблем који је могао да утиче на повратак спејс-шатла кући, док би свемирска станица наставила са радом“, навео је Тани.

ТЕДекс Београд: знање које се не предаје

Конференција ТЕДекс Београд ове године носи тему „Знање које се не предаје“. Како је објаснио директор Палате науке Немања Ђорђевић, циљ је да се отвори разговор о учењу након завршетка формалног образовања и о знањима која се стичу кроз животно искуство.

„Желимо да отворимо та питања и да у Палати науке говоримо о томе како да учимо у животу, како да се сретнемо, на крају крајева, и са потпуно невероватним искуствима, као што је поглед на Земљу из васионе, или са некаквим изазовима које можете да имате када сте у ситуацији када оно што сте учили потенцијално закаже, и када сте на граници неког новог сазнања“, рекао је Ђорђевић.

На конференцији ће говорити стручњаци из различитих области, међу којима су образовање, уметност и технологија. Међу учесницима су и плесачи који раде са бебама, као и предузетник Мате Римац, који ће први пут учествовати на оваквом догађају.

Дан Тани и Немања Ђорђевић разговараће о свемиру и другим темама, а организатори најављују и директан пренос конференције, уз подршку компаније А1, за публику која неће бити у Палати науке.

Ђорђевић је подсетио да је капацитет највеће сале Палате науке 100 људи, због чега је важно да догађај буде доступан и широј публици. У згради, која је некада била Јадранско-подунавска банка, данас се налази и истраживачки центар са 20 лабораторија, међу којима је и Центар за дигитализацију Радио-телевизије Србије.

Комерцијални летови отварају нове могућности за астронауте

Развој комерцијалне свемирске индустрије могао би да промени начин на који људи стичу прилику да оду у свемир. Поред астронаута које шаљу националне свемирске агенције, све више могућности могло би да се отвори и за оне који раде за приватне компаније.

„Сада имамо и фирме које ће градити свемирске станице и летети у свемир, тако да ће бити места и за астронауте који раде за компаније и лете у свемир“, рекао је Тани.

Према његовим речима, развој комерцијалних летова могао би да прошири круг људи који испуњавају услове за одлазак у свемир, а простор ће се отварати и за свемирски туризам, у којем се место на лету купује.

Свемирска агенција као корак ка већем учешћу Србије

Говорећи о будућности свемирских истраживања, Тани је истакао да би волео да Србија буде активније заступљена у међународној свемирској заједници. Током боравка у земљи, како каже, упознао је много паметних и талентованих људи који су заинтересовани за свемир.

„Волео бих да видим да Србија буде заступљенија у свемиру. Тако да мислим да је један од првих корака да се схвати како Србија може да оснује свемирску агенцију“, поручио је Тани.

Према његовим речима, оснивање свемирске агенције могло би младима да отвори пут ка каријери у овој области, од изградње сателита, ракета и свемирских летелица до учешћа у међународним пројектима. Ипак, додао је да је напредак могућ и без агенције, мада би учешће Србије у глобалној свемирској заједници било једноставније са таквом институцијом.

„Студенти треба да знају да постоји могућност да из своје учионице добију посао и да потенцијално изграде сателит, ракету, или можда чак да одлете у свемир“, закључио је амерички астронаут.

„Ми смо у повоју, значи на почетку, самом почетку, и чак у односу на окружење мало каскамо са окружењем, што мора да нам буде мотив да дамо гас и да их престигнемо“, рекао је Костић.

Он је подсетио да Србија има дугу научну традицију и светски признате научнике, као и да знање стечено на ваздухопловним смеровима и Електротехничком факултету представља добру основу за развој свемирских технологија.

Значај приступања Артемис споразумима

Приступање Србије Артемис споразумима у јулу отворило је нове могућности за међународну сарадњу и размену информација у области мирнодопског истраживања свемира.

„То је група стандарда, практично, које смо и прихватили за мирнодопско коришћење свемира. На тај начин ушли смо у групу земаља у којој можемо да делимо информације и пројекте, и да на међународном нивоу уђемо у пројекте“, објаснио је Костић.

Према његовим речима, сарадња у оквиру ових споразума омогућава приступ информацијама и документима који се односе на истраживање Месеца, Марса и дубоког свемира. Паралелно се развија и сарадња са Кином, укључујући рад на научним сателитима, попут мисије „Мозаик“.

Развој сопствених сателита и компоненти

Стицање стручног знања и искуства представља први корак ка развоју домаћих решења. Компанија „Таран Аероспејс“ већ пет година реализује пројекте у овој области, а тренутно развија технолошки демонстратор, односно сопствени сателит који ће другим компанијама и истраживачима омогућити да у орбиту пошаљу свој користан терет.

Српски инжењери раде и на развоју сложеног редундантног система кутија које омогућавају безбедно избацивање малих сателита из ракете у орбиту.

Србија у мисији ка астероиду Апофис

Један од пројеката на којима српски инжењери тренутно раде јесте развој свемирске летелице за мисију ка астероиду Апофис, који ће се 2029. године приближити Земљи.

На трогодишњем пројекту ангажован је велики тим домаћих стручњака који ради на конструкцији и интеграцији система и корисног терета летелице. У плану је и израда инжењерског модела који ће бити тестиран у Србији.

Иако у земљи постоје институције са опремом за развојна испитивања, завршна квалификациона тестирања, неопходна за припрему система за лансирање, и даље се обављају у иностранству.

Будућност аерокосмичког инжењерства

Интересовање младих за свемирске технологије постоји, што потврђује рад катедри на Електротехничком и Машинском факултету, рекао је Костић. Међутим, развој формалних студијских програма, попут аерокосмотехнике, зависиће од потреба и могућности домаће индустрије.

Као један од кључних корака за напредак у наредној деценији, Костић издваја иницијативу појединаца да оснивају компаније и иновативним решењима покажу економску исплативост свемирске индустрије, по узору на успешне примере из региона.

Међутим, ново истраживање показује да температура није једини фактор који одређује како звезда изгледа. Посебно необичне боје могу да имају бели патуљци – густи остаци звезда које су завршиле главни део свог живота.

„Већина звезда, укључујући и већину белих патуљака, понаша се као ’савршени радијатори’, тако да је њихова боја готово у потпуности одређена температуром. Али нико заправо није истражио шта би још могло бити могуће када је реч о белим патуљцима“, рекао је Марк Холандс са Универзитета у Ворику, који је предводио истраживање.

Бели патуљци настају када звезде сличне Сунцу потроше своје нуклеарно гориво и одбаце спољашње слојеве. Њихово језгро остаје као изузетно компактан објекат, који се постепено хлади. Иако су по величини упоредиви са Земљом, могу да садрже масу блиску маси Сунца.

У њиховој атмосфери, нарочито код хладнијих белих патуљака, хемијски елементи могу да утичу на светлост много више него што би се очекивало на основу саме температуре. Натријум, калцијум, угљеник и други елементи апсорбују поједине делове светлосног спектра, мењајући боју која допире до посматрача.

Научници су зато истражили како различит хемијски састав атмосфере утиче на изглед ових звезда и утврдили да њихова палета боја може бити знатно разноврснија него што се раније претпостављало.

Зелени сјај белог патуљка

Боју удаљених звезда није увек могуће непосредно видети онако како би изгледала људском оку када бисмо им се приближили. Зато су истраживачи анализирали њихове спектре – распоред светлости по таласним дужинама, који открива карактеристике звезде и хемијске елементе у њеној атмосфери.

На основу тих података и модела људског вида израчунали су како би поједини бели патуљци изгледали у видљивом спектру.

Највише пажње привукао је објекат WD J1330+6435, чија је температура око 4.000 степени Целзијуса. У његовој атмосфери откривени су трагови натријума, калцијума и литијума, а присуство тих елемената повезује се са стеновитим материјалом који је звезда привукла из свог некадашњег планетарног система.

„Трагови натријума у атмосфери овог белог патуљка апсорбују наранџасти део спектра, остављајући за собом аветињски зелени сјај“, објаснио је Холандс.

Другим речима, звезда не светли зелено зато што је њена температура необична, већ зато што хемијски састав њене атмосфере мења светлост коју емитује. Натријум уклања део наранџасте светлости, док калцијум додатно утиче на краће таласне дужине. Резултат је жућкастозелена нијанса коју истраживачи описују као боју шартреза.

Према ауторима студије, колико им је познато, ниједна друга звезда до сада није поуздано описана као зелена. Ипак, реч је о боји израчунатој на основу спектра и модела, а не о нијанси која је непосредно виђена телескопом.

И најцрвенија звезда могла би да буде ружичаста

Зелени бели патуљак није једини објекат који је изненадио истраживаче. Међу анализираним звездама издвојио се и WD J1011+2845, удаљен око 48 светлосних година од Земље, који би могао да буде један од најцрвенијих до сада идентификованих звезданих објеката.

Његова површина богата је угљеником, а молекули који садрже овај елемент снажно мењају спектар светлости. Због тога највећи део светлости коју емитује припада таласним дужинама које људско око доживљава као црвенкасте, па звезда у моделу добија дубоку ружичасту нијансу налик боји лососа.

Истраживачи су анализирали и узорак од 151 белог патуљка унутар 20 парсека, односно приближно 65 светлосних година од Земље. Само пет објеката из тог узорка имало је изразито необичне боје, док су остали углавном изгледали бело или плавичасто.

Резултати показују да бели патуљци нису нужно једнолично бели или плави. Њихов изглед може да открије и нешто о материјалу који су привукли из околине.

Посебно је занимљиво то што трагови елемената у атмосфери белих патуљака могу да послуже као доказ о саставу давно уништених астероида и других стеновитих тела. Тако остаци звезда могу да пруже увид и у хемијски састав планетарних система који су постојали пре него што су њихове матичне звезде окончале главни део свог живота.

Истраживање, објављено у часопису RAS Techniques and Instruments, проширује разумевање изгледа белих патуљака и показује да њихове атмосфере могу да открију много више од температуре и старости звезде.

Године 1998. постала је најудаљенији објекат који је направио човек, надмашивши сонду Пионир 10. Прва је летелица која је напустила хелиосферу, област у којој доминира утицај соларног ветра, а њено путовање представља први корак човечанства ка истраживању међузвезданог простора.

У новембру би Војаџер 1 требало да постане прва свемирска летелица која ће се наћи на удаљености од једног светлосног дана од Земље.

То значи да ће радио-сигналу са Земље бити потребно 24 сата да стигне до сонде, а још толико да одговор стигне назад. Та удаљеност износи 25,9 милијарди километара, што је више од четири пута веће растојање од удаљености између Сунца и Плутона.

„Никада нисам ни замишљала да ће мисија толико дуго трајати“, каже Линда Спилкер, планетарна научница из Насине Лабораторије за млазни погон, која је почела да ради на програму Војаџер непосредно пре лансирања сонди 1977. године.

Данас је главна научница мисије, у којој неки истраживачи учествују од самог почетка, док други нису били ни рођени када су летелице кренуле на пут.

„Војаџер је и данас мисија која повезује више генерација“, истиче Спилкерова. Значај мисије није само у досадашњим открићима већ и у подацима који и даље стижу из области које ниједна друга свемирска летелица није истражила.

Од Јупитера до Нептуна

Првобитни циљ мисије Војаџер био је истраживање спољашњих делова Сунчевог система, о којима се седамдесетих година прошлог века знало релативно мало.

Ретко поравнање планета омогућило је да сонде, уз помоћ њиховог гравитационог дејства, прођу поред Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна. Захваљујући тим гравитационим маневрима, обилазак је могао да буде завршен за мање од 15 година. Слично поравнање не очекује се поново све до педесетих година 22. века.

Пре мисије Војаџер ниједна свемирска летелица није отишла даље од Марса. Наса је зато у почетку планирала само прелете поред Јупитера и Сатурна. Претходно лансиране сонде Пионир 10 и Пионир 11 помогле су да се провери да ли је такав подухват изводљив и прикупиле податке о условима на путу.

После готово две године путовања, сонде Војаџер почеле су да откривају дотад непознате појаве. Међу најзначајнијима су активни вулкани на Јупитеровом месецу Ио, детаљи Велике црвене пеге на Јупитеру и назнаке геолошке активности на Сатурновом месецу Енцеладу.

Војаџер 2 наставио је путовање до Урана и Нептуна, направио прве снимке њихових прстенова и открио више од десетак месеца. Забележио је и снажну олују на Нептуну, као и гејзире који избијају на његовом месецу Тритону.

„Најважнији тренуци мисије Војаџер несумњиво су били сусрети са планетама. Сваки од њих био је испуњен открићима за читав живот“, наглашавао је Ед Стоун, први главни научник мисије, који је преминуо 2024. године.

Вулканско откриће на Јупитеровом месецу

Једно од најнеочекиванијих открића догодило се током анализе снимака Иа, Јупитеровог месеца упадљиве наранџасте боје и површине прошаране мрљама.

Четири дана након што је Војаџер 1 прошао најближе Јупитеру, астрономкиња Линда Морабито из Насине Лабораторије за млазни погон прегледала је додатне снимке Иа. Док је повећавала осветљеност једног од њих, приметила је необичну избочину изнад ивице месеца.

Испоставило се да је реч о вулканском облаку материјала који се уздизао око 250 километара изнад површине. Било је то прво откриће активног вулканизма ван Земље, које је променило дотадашњу представу о спољашњем Сунчевом систему.

Уместо хладног и неактивног простора, научници су открили динамично окружење у којем се одвијају снажни геолошки процеси.

Та открића подстакла су нове мисије. Сонда Галилео, која је проучавала Јупитер од 1995. до 2003. године, прикупила је податке који указују на то да Европа, један од његових месеца, можда има океан испод површине у којем би могли да постоје услови погодни за живот.

Сонда Касини је током истраживања Сатурна од 2004. до 2017. године открила да и Енцелад има океан из којег ледени гејзири избацују материјал у свемир.

Један од најпознатијих доприноса мисије био је снимак Земље из 1990. године. На иницијативу астронома Карла Сагана, Војаџер 1 окренуо се ка планетама и направио њихов „породични портрет“. Земља се на снимку види као једва приметна „бледоплава тачка“.

Саган је касније написао да су сви људи који су икада живели своје животе провели на „зрнцу прашине које лебди у сунчевом зраку“. Тај снимак постао је једна од најпознатијих слика у историји истраживања свемира. Како би се уштедела енергија, камере обе сонде касније су искључене.

Прелазак у међузвездани простор

Након обиласка планета, сонде Војаџер наставиле су путовање различитим путањама ка граници хелиосфере. Научници су очекивали да ће је летелице прећи, али нису могли да предвиде тачан тренутак нити услове који их очекују изван ње.

Хелиосфера је огроман мехур који ствара соларни ветар – ток наелектрисаних честица које непрекидно струје са Сунца. Она окружује Сунчев систем и штити га од дела космичког зрачења.

Њена спољна граница, хелиопауза, представља област у којој се соларни ветар сусреће са међузвезданим простором. Иако се хелиопауза често сматра границом Сунчевог система, гравитациони утицај Сунца простире се много даље.

У августу 2012. године Војаџер 1 регистровао је нагли пораст броја космичких зрака високе енергије и пад броја честица које потичу са Сунца. То је указивало на прелазак хелиопаузе, али мерења магнетног поља нису одмах потврдила такав закључак. Она су показивала да Сунце и даље има одређени утицај, док међузвездано магнетно поље заобилази хелиосферу попут реке која заобилази стену.

Коначан одговор добијен је захваљујући ерупцији на Сунцу у априлу 2013. године. Талас притиска који се проширио свемиром изазвао је осцилације електрона око сонде, што је научницима омогућило да процене густину наелектрисаних честица у њеној околини.

Подаци су потврдили да је Војаџер 1 прешао хелиопаузу 25. августа 2012. године, када се налазио на око 18 милијарди километара од Сунца, односно на удаљености 120 пута већој од растојања између Земље и Сунца. Каснија мерења Војаџера 2 потврдила су та открића.

Шта се налази иза хелиопаузе

Прелазак хелиопаузе није значио да је сонда стигла до јасно омеђене границе иза које престаје сваки утицај Сунца. Напротив, показало се да је прелаз из хелиосфере у међузвездани простор сложенији него што се очекивало.

Након преласка хелиопаузе, брзина честица и температура гаса опале су, а магнетно поље постало је слабије. Честице прашине приближно су двоструко ређе него унутар хелиосфере. Према речима физичарке Џејми Ранкин, окружење је углавном мирно и прилично уједначено.

Ипак, забележене су и необјашњене промене. У четири наврата научници су уочили нагле скокове јачине магнетног поља и густине честица у околини сонде. После последњег таквог догађаја, средином 2020. године, измерене вредности остале су повишене.

Научници још не знају шта је узрок тих промена. Физичар Џиву Парк из Насиног Центра за свемирске летове „Годард“ сматра да би Војаџер 1 могао и даље да осећа последице таласа насталих услед ерупција на Сунцу.

Док сонда наставља пут ка све удаљенијим деловима међузвезданог простора, сваки нови податак помаже научницима да боље разумеју границе утицаја Сунца и услове изван хелиосфере.

Мисија која је требало да истражи спољашње планете тако је постала дугорочно истраживање простора између звезда.

Повећање очекиваног животног века делимично се повезује са побољшањем исхране, али научници још покушавају да утврде које су намирнице и обрасци исхране повезани са најдужим и најздравијим животом у познијем добу.

Код млађих генерација, поједини начини исхране повезани су са додатним годинама живота, нарочито они који се заснивају на целим биљним намирницама и здравим мастима. Када је реч о месу, резултати су сложенији.

Нова студија из Кине додатно је проширила истраживања о овој теми. Истраживачи су анализирали више од 5.000 особа старијих од 80 година и утврдили да су жене које су јеле месо имале већу вероватноћу да доживе 100 година у поређењу са женама вегетаријанкама.

Када су резултате анализирали одвојено према полу, код мушкараца није утврђена значајна повезаност између дуговечности и вегетаријанске исхране.

Међутим, важан део резултата односи се на телесну тежину. Само су вегетаријанке које су имале недовољну телесну тежину имале мању вероватноћу да доживе 100 година у поређењу са женама које су јеле месо.

Аутори студије наводе да је код особа са недовољном телесном тежином свакодневна конзумација меса била повезана са 44 одсто већом вероватноћом достизања 100 година у поређењу са вегетаријанском исхраном. Та повезаност није утврђена код особа нормалне или повећане телесне тежине.

Поред тога, вегетаријанке које су јеле рибу, млечне производе или јаја имале су сличну вероватноћу да доживе 100 година као и особе које су јеле месо.

Резултати указују на значај довољног уноса калорија и есенцијалних хранљивих материја код старијих жена. Налази су у складу и са новијим истраживањима која указују на значај очувања мишићне масе путем уноса протеина за здраво старење.

Шта је показало велико кинеско истраживање о дуговечности

Подаци потичу из Кинеског лонгитудиналног истраживања здраве дуговечности (CLHLS), једног од највећих истраживања старијих особа у свету.

Истраживачи са Универзитета Фудан, Кинеског центра за контролу и превенцију болести и Универзитета Ђиао Тонг у Шангају упоредили су резултате 1.459 стогодишњака са резултатима 3.744 особе у осамдесетим и деведесетим годинама које нису доживеле 100 година.

Тим је утврдио да је индекс телесне масе (BMI) делимично објаснио повезаност између вегетаријанске исхране и краћег животног века. Пошто је код старије популације већа вероватноћа да ће особе имати недовољну телесну тежину, аутори сматрају да улогу BMI-ја у дуговечности треба додатно истражити.

У тексту се помиње и такозвани „парадокс гојазности“, израз који описује појаву да је већа телесна тежина код старијих особа понекад повезана са бољим здравственим исходима. То је супротно ономе што се уочава код млађих популација.

Ипак, ова студија може да покаже само повезаности, а не и да утврди узрочно-последичну везу. На резултате могу утицати и други фактори. Истраживање, на пример, није обухватило промене у навикама у исхрани током живота. Учесници су питани шта су јели у познијим годинама, а њихов избор хране могао је бити повезан и са тим колико је одређену храну лако жвакати.

Претходна истраживања, међутим, подржавају могућност да животне навике, укључујући исхрану, могу бити значајне за достизање 100 година. Према неким проценама, достизање 90. године може се у 70 одсто случајева објаснити здравим понашањима, попут сна, физичке активности и исхране.

Исхрана није једини фактор који је повезан са дужим животним веком. Старије особе могу имати другачије нутритивне потребе, док се многа истраживања вегетаријанске исхране спроводе на млађим групама.

Једно истраживање које је обухватило више од 65.000 људи различитих старосних група показало је да особе које се хране вегетаријански могу имати већи ризик од прелома, што је могуће повезано са мањим уносом калцијума и протеина. Међутим, ни ово питање није у потпуности решено. Преглед истраживања из 2026. године, који су спровели истраживачи Универзитета Висконсин–Медисон, изнео је супротан став — да мањи унос протеина можда може допринети здравијем старењу код више организама.

Колико је протеина заиста потребно старијим особама и даље је предмет научне расправе.

Исхрана је изузетно сложена област истраживања, а на здравствене исходе могу утицати бројни друштвени, еколошки и индивидуални фактори.

У раду се наводи да су вегетаријанска, биљна и исхрана са малим уделом меса повезане са мањим ризиком од одређених здравствених проблема, попут срчаних обољења, можданог удара, дијабетеса типа 2 и гојазности.

Истовремено, нису све врсте меса подједнако повезане са негативним здравственим исходима, а значајну улогу може имати и количина. Прерађено и црвено месо често се повезују са лошијим здравственим исходима и краћим животним веком, због чега се углавном препоручује њихова умерена конзумација.

Аутори студије истичу значај уравнотежене исхране која укључује и намирнице животињског и биљног порекла за здраву дуговечност. Они такође наводе да су потребна будућа истраживања усмерена на веома старе особе како би се формулисале смернице о исхрани.

Студија је објављена у часопису The American Journal of Clinical Nutrition.

Од рођења, развој сваког штенета је пажљиво документован: прва реакција на страх, први покушај једења чврсте хране, прва борба са штенетом из легла, прво махање репом.

Са пет недеља старости, штенци су почели да пролазе кроз низ тестова који су процењивали све, од интелигенције и склоности ка доминацији до емоционалне реактивности и способности учења.

„Када се легло штенаца родило, тачно сам знао где ћу бити сваког дана наредних 12 месеци“, написао је један од вођа студије, Џон Фулер, 1985. године.

Истраживачи су покушали да одговоре на многа питања.

Да ли су неке расе паса заиста паметније од других? Да ли различите расе имају различите личности? Колико је родитељско васпитање важно за штене? Шта се дешава ако је нормалан развој штенета поремећен? И да ли је могуће узгајати изузетно интелигентног „суперпса“?

Од дешифровања псеће генетике до проналажења најбољих начина за социјализацију штенаца, резултати овог масивног експеримента заувек су променили наше разумевање паса, а такође су задали и последњи ударац еугеници.

Мегапројекат за псе

Други светски рат се управо завршио, а у Сједињеним Државама је почело златно доба науке: огромна средства су се улагала у истраживање.

Научници су могли да размишљају на велико, а велике суме новца су додељиване без претераних питања.

Студија, која је касније од милоште названа „Школа за псе“, била је један такав пројекат. Добила је 632.000 долара финансирања – или скоро девет милиона долара у данашњим доларима. Данас, тај износ делује невероватно за сличан пројекат.

До тада је еугеника – идеја да се генетска супериорност може постићи селективним узгојем – већ била дискредитована. Због своје улоге у нацистичким злочинима током Холокауста и послератног нагласка на људским правима, еугеника је сматрана неприхватљивом и неетичном за истраживање у мејнстрим науци.

Међутим, неколико утицајних научника је наставило да заступа еугенику. Остали су уверени да је генетика главни фактор који одређује понашање и да се пажљивим одабиром родитеља може створити наводно боља врста човека.

Покушај доказивања да су „лоши гени“ криви за све

Међу овим научницима био је Алан Грег, тадашњи директор одељења за медицинске науке Рокфелерове фондације, задужен за расподелу приватних добротворних средстава организације.

Грег је био заинтересован за модернизацију психијатрије и проналажење узрока непожељног понашања. Веровао је да „делинквенти, ментално оболели криминалци, емоционално нестабилне особе, психопатске особе“ сви могу имати заједничко објашњење: лоши гени. У стварности, питање колико су наше личности и понашање одређени генетиком је много сложеније.

Грег је био посебно забринут због онога што је сматрао расипање новца потрошеног на образовање. Боље разумевање генетике, написао је у писму из 1945. године, јасно би показало да особа може „стећи онолико интелектуалне користи од правог избора партнера колико и од 800.000 долара у школама“.

У то време, већина генетских истраживања је рађена на воћним мушицама или пацовима, али Грег је имао нову идеју: Шта ако би научници покушали да узгајају изузетно интелигентног пса – створење које би сигурно привукло пажњу јавности – како би доказали своју тврдњу да је интелигенција у великој мери наследна?

Грег је био спреман да финансира овог хипотетичког „супер пса“.

У потрази за „супер псом“

Пси су одавно постављали занимљиво питање генетичарима. Изузетна разноликост паса била је један од разлога зашто су сматрани идеалним субјектима за генетска истраживања: створење које се толико разликује по изгледу сигурно би показивало широк спектар когнитивних способности и особина личности.

Физиолог Џон Фулер и Џон Пол Скот, генетичар понашања животиња који је водио пројекат, такође су били фасцинирани проблемом. Међутим, резултати студије на псима убрзо су почели да се разликују од циљева њеног спонзора.

Рокфелерова фондација се надала да ће одређене расе показати супериорне когнитивне способности. Сходно томе, пси су подвргнути разним тестовима интелигенције – као што су лавиринти у којима су морали да пронађу храну – као и тестовима способности учења, где им је исти задатак дат више пута како би се видело да ли ће се њихов учинак побољшати.

Уместо тога, испоставило се да, иако су одређене расе показале боље резултате на неким тестовима, ниједна није показала боље резултате на свим мерама. На крају, истраживачи су закључили да се ниједна раса не може назвати „паметнијом“ од друге.

Што се тиче темперамента, чинило се да постоје извесне варијације између раса. Фокс теријери су показивали већу склоност ка агресивном понашању – на крају крајева, узгајани су као ловачки пси – иако је много тога зависило од околности.

„Иста раса може бити плашљива у једној ситуацији, а самоуверена у другој“, написали су Скот и Фулер 1965. године. „Басенџији су се плашили непознатих ситуација, али се уопште нису плашили других паса.“

Пораз еугенике

Генерално, Скот и Фулер су закључили да њихови резултати оповргавају еугеничке ставове и њихове идеје о „супер псима“ који би могли бити створени бољом селекцијом. Ово откриће имало је важне импликације и за људе.

„Још од времена старих Грка... људи су сањали о божанским или херојским фигурама које би комбиновале физичку снагу гориле са интелигенцијом Ајнштајна, музички таленат Бетовена са лепотом грчког бога“, написали су.

Њихова студија је показала зашто је то немогуће: Код друштвене врсте, различите особине нису насумично распоређене по популацији.

Узмимо особину попут храбрости. Док храброст код неких паса – и људи – може помоћи у одбрани од опасности, плашљивији пас може бити први који ће огласити узбуну. Све ове особине су неопходне за успешну друштвену групу.

„Натчовека треба тражити не у појединцу, већ у добро развијеном људском друштву“, закључили су Скот и Фулер.

Око 1958. године, истраживање „Школе за псе“ је завршено. Рокфелерова фондација је одбила да настави финансирање када је постало јасно да ниједан „супер пас“ неће истрчати из капија комплекса.

Пси су били распоређени између лабораторија у Сједињеним Државама и Европи. Десет година касније, златно доба америчке науке је завршено.

Експеримент великих размера

Чак и данас, истраживачи су запањени размерама и амбицијама Скота и Фулера.

„То је трајало годинама, са стотинама паса“, каже Клајв Вин, директор Центра за истраживање паса на Државном универзитету Аризоне. „Имали су хектаре истраживачких објеката, десетине запослених. То је оно што називамо 'великом науком'.“

Истраживачи и даље верују да су Скот и Фулер поставили темеље модерне науке о псима.

„Њихов рад је имао огроман утицај на то да пси постану озбиљни предмет истраживања у когнитивним и бихејвиоралним наукама“, каже Ванеса Вудс, директорка Дневног центра за штене на Универзитету Дјук у Северној Каролини.

„Она је помогла да се утрти пут овој индустрији да постане оно што је данас“, додаје она.

Али неки од Скотових и Фулерових експеримената данас не би били могући, каже Вин. Одгајање штенаца у потпуној изолацији вероватно би се сматрало превише окрутним, посебно зато што су резултујући „дивљи“ и неукротиви штенци на крају еутаназирани.

Ако говоримо само о размерама, мало је вероватно да ће се у блиској будућности појавити пројекат који може да се упореди са „Школом за псе“.

Међутим, постоје пројекти великих размера. На пример, Дневни центар за штенце Универзитета Дјук тестирао је и дресирао 101 штене како би се видело да ли је могуће предвидети који ће постати пси водичи.

До сада су истраживања проф. Вудс идентификовала особине важне за успех, као што су самоконтрола, памћење и способност штенаца да читају друштвене знакове.

Али и она се слаже са закључком Скота и Фулера да не постоји раса која се недвосмислено може назвати „паметнијом“ од других.

„Овај закључак је заиста издржао тест времена.“

Значајан допринос успеху тима дали су технички ментор др Вук Вујовић, који тим прати и подржава већ девет година, и коментор Душан Младеновић. На такмичењу су учествовале екипе из 185 земаља, а Србија је, поред сребрне медаље, освојила и признање за иновацију у инжењерству. Према речима чланова тима, то признање припало је само Србији.

„Ове године смо заштитили то наше сребро од прошле године из Панаме, са медаљом у иновацији у инжењерству. То је засебна категорија и само Србија је освојила“, кажу чланови тима.

Робот који прикупља „пожаре“ и помаже другим роботима

Задатак учесника био је да направе робота који ће се у оквиру такмичарске игре изборити са симулираним шумским пожарима. Наранџасте лоптице представљале су пожар и варнице, а циљ је био да робот у што краћем року сакупи што више лоптица и убаци их у посебан кош.

Након тога, робот је требало да се попне уз шипку дугу око шест и по метара. Такмичарски терен био је подељен на три зоне, при чему је трећа, највиша зона, представљала најбезбедније подручје.

Посебан део изазова био је да роботи помажу једни другима, што је српском тиму донело значајну предност.

„Државе треба и међусобнода  сарађују, и да један робот помогне оном другом роботу који не може да се попне или не може да сакупи лоптице. Управо у том делу пењања и помагања другом роботу ми смо заправо били међу најбољима на свету“, објаснили су гости РТС-а. 

Робот „Тесла“ представљен је и у студију Београдске хронике, где су чланови тима показали како прикупља лоптице.

„Сам пожар и варнице представљају те лоптице које тимови и земље скупљају на самом терену. То је покушај да се смањи количина пожара и да се пожари угасе“, објаснили су чланови тима.

Шест месеци припрема и стално усавршавање

Припреме за такмичење почеле су у марту, када је објављена тема овогодишњег изазова. Тим је најпре осмишљавао изглед робота и механизме које би било најбоље применити, док је конкретан рад на склапању почео током августа.

„Припремали смо се негде око шест месеци. У марту је изашла отприлике тема самог овогодишњег такмичења, где ће оно бити одржано, и ми од тада крећемо да прво замишљамо како ће робот да изгледа, које механизме би било најбоље користити“, испричали су чланови тима.

Како су објаснили, рад на роботу подразумевао је и бројне измене током припрема и самог такмичења. Нека решења нису функционисала онако како је тим очекивао, па су чланови екипе морали да их прилагођавају.

Ученици су током такмичења показали и да могу да пронађу решења и када су под временским притиском.

Показали су да и кад имају ограничено време и када су под стресом, под притиском, ипак нађу решење. Судије су три пута долазиле да погледају робота. Посебно им је било важно то што је тим успео да у ограничен простор од 50 пута 50 пута 50 центиметара – смести све предвиђене функције, укључујући и могућност помагања другим роботима при пењању уз шипку.

Идеје младих из целог света

Такмичење је за српски тим било прилика и да упозна другачија техничка решења. Иако све земље добијају исту количину и исте делове за израду робота, коначни резултати се разликују.

„Све земље добијају исту количину делова и потпуно исте делове, а сваки робот постане другачији. То је јако занимљиво видети, како дечја машта из различитих крајева света утиче на сам дизајн робота“, истакли су из домаћег „сребрног" тима.

Чланови екипе кажу да су им после првих дана такмичења прилазили представници тимова из различитих делова света и тражили контакт како би могли да им се обрате за савете у вези са наредном сезоном.

Припреме за Мадрид почињу у марту

Пред српским тимом је нови изазов, јер ће наредно такмичење бити одржано у Мадриду. Припреме би требало да почну у марту следеће године.

Средњошколци из Србије могу да прате Инстаграм профил школе „Креативно перо“ и да се јаве уколико желе да учествују у припремама за такмичење.

Српски тим се нада да ће и наредне године остварити добар резултат, а овога пута покушати да дође до златне медаље.

Археолози који су открили олупину кажу да је брод био дугачак око 10 метара и да је служио за превоз робе преко Средоземног мора.

„Олупина брода је временска капсула на дну мора“, рекао је професор Хакан Ониз са турског Универзитета Акдениз, који је предводио експедицију Удружења за медитеранску археологију.

Олупина се налази недалеко од обале острва Кекова, у провинцији Анталија у Турској. Артефакти су расути дуж подводне падине, на само 30 метара испод површине мора.

Пронађена су три велика камена сидра, као и више од 30 керамичких амфорa.

Пошто ниједан део дрвене конструкције брода није сачуван, није било могуће применити технике попут датирања радиоактивним угљеником, којим се мери количина одређеног облика угљеника у органским материјалима, како би се утврдила старост олупине.

Уместо тога, археолози су анализирали облик амфора. Будући да су се стилови израде грнчарије мењали током времена, одређени облици и начини украшавања повезују се са конкретним историјским периодима.

Керамичке посуде пронађене код Кекове имају карактеристичан изглед: две дршке, испупчење на средини и равно дно.

Ониз је рекао да такав дизајн одговара другим амфорама откривеним у Египту и на Блиском истоку, за које се зна да су старе између 4.400 и 4.700 година.

„Када упоредимо технике украшавања, можемо са сигурношћу да кажемо да наша олупина потиче из раног бронзаног доба. У то нема никакве сумње“, навео је он.

Рониоци из експедиције изнели су посуде на површину, где се сада пажљиво конзервирају након више хиљада година проведених под водом.

Докторка Карин Соудада, археолошкиња са Универзитета Маквори у Аустралији, прегледала је амфоре након што су извучене из мора. Неке су биле неоштећене, а њу је изненадило то што су и даље садржале вискозан, сјајан остатак материје.

„Погледала сам унутра и замало се онесвестила. Нисам могла да поверујем колико се остатака јасно видело. Није се радило само о неколико мрља... Велика количина тог материјала и даље је била присутна“, рекла је Соудада.

Истраживачки тим сада покушава да утврди шта се тачно превозило у амфорама.

„Могло би да буде маслиново уље, вино или смоле дрвећа“, рекла је Соудада.

„Могуће је и да су остаци заправо последица поновне употребе посуда. Те посуде су огромне — није реч о предметима који се једноставно пошаљу бродом, а затим више никада не виде. Људи би их испразнили по доласку на одредиште и потенцијално користили још много, много година.“

Опасности древне трговине

Олупина и њен терет пружају и нове увиде у трговину у древном свету.

Археолози сматрају да је брод започео путовање негде дуж источне обале Средоземног мора.

Претпостављају да је превозио робу или до древног града Троје, на подручју данашње северозападне Турске, или до Минојаца на Криту.

Путовање морем било је испуњено опасностима, нарочито у околини острва Кекова, где су снажне морске струје и ветрови уништили бројне бродове.

У том подручју налазе се стотине олупина, а Удружење за медитеранску археологију специјализовано је за њихово откривање и проучавање.

Ониз каже да, док рони до олупине, најпре размишља о животима људи који су били повезани са тим бродом.

„Ми смо први људи који су додирнули ове предмете после 5.000 година.

„Увек размишљамо о морнарима... о људима који су производили амфоре, о онима који су их на својим раменима носили до брода, као и о женама које су чекале своје мужеве, а који се, нажалост, никада нису вратили“, истиче Ониз.

Нешто слично се, а да тога нисмо ни били свесни, догодило и у потрази за свешћу, наводи неуронаучник др Саул Сал Сариа са Универзитета у Овиједу. То је једно од питања о којима је у историји науке написано највише радова. Заправо, оно сеже у давну прошлост.

У античкој Грчкој, Емпедокле и Аристотел били су присталице „кардиоцентризма“ – веровали су да душа потиче из срца. Иако је Алкмеон из Кротона, неколико векова раније, био међу првима који су њено порекло сместили у мозак, били су потребни векови да се та идеја озбиљно схвати.

Касније је средњовековно учење смештало различите функције ума у мождане коморе. За Декарта, душа се налазила у епифизи, малој ендокриној жлезди смештеној унутар мозга. Између 18. и 19. века, Франц Јозеф Гал и Жан Пјер Флуранс одбацили су теорије о можданим коморама и предложили мождану кору као главно место на којем треба тражити порекло свести.

Недуго затим, Пол Брока и Карл Вернике локализовали су нешто толико својствено човеку као што је језик управо у можданој кори. Чинило се да је то право место за потрагу за људском свешћу – изузетно развијена област која нас анатомски разликује од осталих интелигентних живих бића. То је сложенија и специјализованија област, која се релативно касно развија током еволуције и ембрионалног развоја.

Како онда управо она не би била извор онога што нас чини другачијима од осталих? И како да не тражимо тамо где је најлакше видети оно што нам је пред очима?

Наука не иде увек утабаним стазама

У новије време, различити истраживачи дошли су до нових открића и понудили неконвенционална тумачења већ постојећих сазнања, која указују на то да кључеве можда нисмо изгубили тамо где бисмо желели да их пронађемо. Можда смо их изгубили на неком мрачнијем и мање истраженом месту.

Јак Панксеп (1943–2017) деценијама је упорно указивао на нешто што је било непријатно за когнитивну неуронауку: емоције не настају у можданој кори, већ у много старијим неуронским круговима можданог стабла. Према његовим истраживањима, посебно важну улогу има уска зона сиве масе која окружује мождани водовод, позната као периакведуктална сива маса.

Марк Солмс отишао је корак даље у развијању те идеје, повезујући је са узлазним ретикуларним активирајућим системом. Реч је о истом систему који одржава стање будности, како је описано још 1949. године.

За Солмса, афективно доживљавање представља најпримитивнији – и, парадоксално, најпоузданији – облик наше свести. Јер оно не зависи од размишљања, памћења нити говора. Зависи искључиво од осећања.

А способност осећања настаје много дубље и у еволутивно много старијим деловима мозга него што нам је то светлост мождане коре омогућавала да видимо.

И деца без мождане коре могу да осећају

Најнепријатнији, али и најдирљивији докази потичу од деце са хидраненцефалијом. Она се рађају практично без мождане коре: уместо можданих хемисфера, велики део лобање испуњен је цереброспиналном течношћу.

Деценијама су описивана као деца у „трајном вегетативном стању“. Међутим, неуронаучник Бјерн Меркер је 2007. године документовао нешто на шта су њихове породице већ сумњале: та деца су будна.

Она се осмехују када се играју са особама које брину о њима, смирују се када чују њихов глас и плачу када их нешто боли. Не расуђују, не памте и не говоре. Ипак, судећи по њиховом понашању, осећају.

Ако је то тачно, мождана кора, коју смо волели да сматрамо седиштем онога што нас чини изузетним, можда није извор свесног искуства, већ само његова сложена сценографија.

Нисмо толико јединствени

На овом месту светлост уличне светиљке потпуно се гаси.

Структуре можданог стабла које омогућавају тај основни облик осећања нису својствене само човеку. Оне спадају међу еволутивно најстарије и најочуваније делове читавог централног нервног система, које делимо са осталим кичмењацима: птицама, гмизавцима, водоземцима и рибама.

То је 2012. године и званично забележено у Кембричкој декларацији о свести (The Cambridge Declaration on Consciousness) документу потписаном 7. јула 2012. године на Универзитету у Кембриџу: људи нису једина бића која поседују неуролошке основе које омогућавају настанак свести.

Ако кључ никада није ни био у можданој кори, можда светлост не обасјава само нас. Када смо одлучили да се само оно што је својствено нама може сматрати стањем свесне будности?

Ако основа свести није мождана кора, већ систем можданог стабла који се формира много раније током трудноће, онда је могуће да почињемо да осећамо – у неком примитивном смислу – много раније него што смо претпостављали.

То је питање је истраживано у једном недавно објављеном научном раду.

Питања за која се чинило да су решена поново су отворена, а последице тих нових сазнања тек треба истражити.

Насредин хоџа није пронашао кључ испод уличне светиљке. Можда ни научници неће пронаћи свест у можданој кори, тој светиљци која нам толико олакшава посматрање и ласка нам када је користимо.

Можда се кључ и даље налази тамо у најстаријем и најмрачнијем делу мозга.

У оном који, а да тога нисмо ни свесни, делимо са готово свим бићима која дишу.

Брзи радио-бљескови представљају једну од највећих загонетки модерне астрономије. Ови изузетно снажни и кратки импулси енергије трају свега неколико милисекунди, а научници још увек покушавају да одгонетну њихово право порекло.

Недавно откриће оборило је све досадашње рекорде, јер је мистериозни сигнал настао у време када је свемир био стар само три милијарде година. Када је овај снажан бљесак емитован, наша планета и Сунчев систем још увек нису ни постојали.

Овај феномен је први пут детектован помоћу радио-телескопа МирКАТ у Јужној Африци у марту 2024. године. Након иницијалног открића, истраживачи су користили Насин свемирски телескоп Џејмс Веб (James Webb) како би прецизно лоцирали извор сигнала.

Детаљна запажања су показала да он потиче из изненађујуће мале галаксије у којој се звезде формирају великом брзином и која је сиромашна металима. Све ово помаже астрофизичарима да формирају прецизнију слику о окружењима у којима се ови снажни енергетски импулси рађају.

„Ухватили смо брзи радио-бљесак из времена када је свемир био стар само око три милијарде година и искористили смо тај кратки бљесак радио-светлости да научимо о материји кроз коју је путовао милијардама година. Ово нам даје изванредан увид у најраније фазе еволуције галаксија. Очекујемо да ће нова мерења помоћи у расветљавању невидљивих делова универзума“, истакла је Маниша Кejлеб, астроном са Универзитета у Сиднеју.

Мистерија космичких магнета

Нова анализа нуди драгоцене трагове о природи самих радио-бљескова. Чињеница да галаксија домаћин пролази кроз период активног формирања звезда указује на то да су извор овог сигнала највероватније млади магнетари.

Ови необични космички објекти су заправо неутронске звезде са екстремно снажним магнетним пољем, које настају након што масивне звезде експлодирају у супернову. Иако су раније теорије сугерисале да би спајање старих неутронских звезда могло бити узрок, карактеристике ове младе галаксије дају убедљиву предност теорији о магнетарима.

Поред откривања порекла бљеска, стручњаци наглашавају да овакви сигнали служе као моћне космичке сонде за проучавање скривених делова свемира. Док путују милијардама година према Земљи, радио-таласи пролазе кроз тамни простор између галаксија и сакупљају информације о невидљивој међугалактичкој материји.

Према речима професора Метјуа Бејлса са Универзитета Свинберн, ови догађаји представљају фундаменталан начин да се измери количина атома и материје у универзуму.

Брзи радио-бљескови су очигледно били веома чести у раном свемиру, а будућа астрономска осматрања ће сасвим сигурно открити још оваквих древних космичких светионика.

„Рударско Геолошки факултет и наша библиотека у Каменичкој баштини, једну огромну библиотеку и фонд књига из 18. и 19. века, преко 1.600 наслова и међу њима је најстарија књига из 1754. године, која се бави фосилним ехинидима, односно јежевима. То је књига која је штампана 1754. године у Паризу а купљена је у Лајпцигу много касније када се Јован Жујовић вратио из Француске и почео да оснива нашу прву озбиљну геолошку библиотеку“, објашњава др. Ратко Рундић, професор на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду.

Изложба је приређена у години у којој се обележава 170 година од рођења и 90 година од смрти академика Јована Жујовића оснивача модерне геолошке школе у Србији.

Посетиоци ће моћи и да кроз кратки филм „уђу“ и у Спомен-собу геологије Рударско-геолошког факултета у Београду и упознају се са њеним аутентичним амбијентом и предметима.

„То је једна соба где се чува аутентични намештај, где се чувају аутентичне фотографије, старе фотографије, старих ордења, медаље, микроскопи, све што је везано за геологију и почетке наше геолошке школе“, нап

Изложба је реализована у сарадњи Природњачког музеја и Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду, уз подршку Министарства културе Републике Србије и трајаће до средине новембра.

Посету је са српске стране организовао физичар др Владимир Рековић, који је више пута боравио у Пекингу и посећивао тамошње научне институције. Ипак, признаје да је и сам овог пута био изненађен оним што су кинески домаћини представили српској делегацији.

„У тих шест дана колико смо боравили тамо, успели смо да видимо више него што сам ја очекивао, иако сам више пута одлазио у Пекинг и у те институције“, каже Рековић.

Од плазма акцелератора до најсавременијих извора светлости

Институт за физику високих енергија у Пекингу, објашњава Рековић, спада међу водеће светске институције у области акцелераторских технологија и њихове примене у другим научним дисциплинама.

Посебно истиче да су кинески домаћини српским истраживачима омогућили увид у експерименте и постројења која нису лако доступна ни другим научницима.

„Видели смо ствари које су на самој ивици истраживања. Колеге су организовале посету до мере где су нам показали и ствари које пуно људи не може да види“, наводи Рековић.

Међу технологијама које су представљене издвајају се плазма акцелератори, који би у будућности могли да промене начин убрзавања честица.

За разлику од класичних акцелератора, у којима се користе сложени системи магнета и радио-фреквентних шупљина, нова истраживања усмерена су на употребу изузетно снажних ласера за убрзавање група електрона.

„То је нешто што још није 100 одсто заживело, али пуно се ресурса укључује у та истраживања“, објашњава Рековић.

У делегацији нису били само физичари већ и истраживачи са електротехничких и машинских факултета, природно-математичких факултета, стручњаци за рачунарске технологије, као и троје биолога.

Технологија која открива структуру протеина и најситније делове чипова

Једно од најзначајнијих постројења које су српски истраживачи посетили јесте нови извор светлости, који је кинески институт пустио у погон пре мање од годину дана.

Реч је о акцелераторском постројењу које производи изузетно интензивне и концентрисане снопове рендгенског зрачења, а користи се за истраживање материјала, наноструктура и биолошких молекула.

Рековић објашњава да такви извори светлости имају широку примену, од развоја полупроводника и транзистора до фармакологије и проучавања структуре протеина.

„Можете чак и протеинску кристалографију да радите, тачно да видите од чега се састоји протеин, да ли нешто од тих једињења фали“, наводи Рековић.

Према његовим речима, реч је о изузетно напредном постројењу, док научници у другим деловима света тек раде на надоградњи постојећих извора светлости.

Посебно је значајно што су млади биолози из Србије могли непосредно да прате прикупљање података током испитивања протеина.

„Наше колеге, млади истраживачи биолози, имали су прилику чак и да учествују и да виде како изгледа тај процес скупљања података тим извором светлости, на пример на некаквим протеинима“, истиче др Рековић.

Делегација је видела и како кинески научници испитују наноструктуре унутар чипова које развијају.

Рековић наглашава да су акцелераторска постројења постала неопходна за развој савремених технологија и примењене науке.

Експерименти на екстремним температурама и ласери који мере кретање електрона

Рековић је први пут посетио кинеске научне институције 2012. године, када је учествовао на симпозијуму посвећеном истраживањима у ЦЕРН-у.

Већ тада је, како каже, било јасно да Кина има огроман научни потенцијал, али је напредак остварен током протеклих година превазишао очекивања.

„Ово сада што се види, дакле 12, 13, 14 година касније, ја мислим да за многе превазилази очекивања“, оцењује гост Јутарњег програма.

Српски научници посетили су и институт који се бави физиком у екстремним условима, од изузетно високих притисака до температура блиских апсолутној нули.

Посебну пажњу привукли су ласери чији импулси трају свега неколико атосекунди.

„Ако узмете једну секунду, па је поделите на милион, па тај један делић поделите на милион, па тај један други делић поново поделите на милион. Дакле, такви су пулсеви које ти ласери користе“, објашњава Рековић.

Таква технологија омогућава научницима да прате изузетно брзе процесе унутар материјала, укључујући кретање електрона током хемијских реакција.

„Можете тачно да видите шта се у ком тренутку дешава са електронима, то јест такозвана електродинамика, где можете да видите где се електрони у ствари крећу и шта се дешава унутар тог самог материјала“, каже Рековић.

Посета Универзитету Ћингхуа: Млади истраживачи упознали лабораторије и научнике

Последњег дана посете, млади научници из Србије били су гости реномираног Универзитета Ћингхуа (Tsinghua) у Пекингу, где су имали прилику да се упознају са лабораторијама и истраживачима на катедрама за физику, инжењерску физику, електротехнику и роботику.

Универзитет Ћингхуа покрио је део трошкова посете, током које су српски истраживачи имали прилику да разговарају са кинеским колегама и упознају се са њиховим радом.

Кинески научници спремни да дођу у Србију

Осим упознавања са новим технологијама, посета је била прилика за разговоре о наставку и проширењу сарадње српских и кинеских научних институција.

Рековић наглашава да су кинески домаћини показали велико интересовање за сарадњу са младим истраживачима из Србије.

„Ово је велика група младих истраживача која је дошла. Мислим да до сада они нису имали толику групу и веома им је драго било“, каже Рековић.

Према његовим речима, постоје бројне могућности за стручне обуке, истраживачке боравке и запошљавање младих научника у кинеским институцијама.

„Кина сада је раме уз раме, ако не и превазишла, неке водеће земље по питању могућности које нуди. Говорим и за финансијске услове и за каријерне услове које можете тамо остварити“, истиче Рековић.

Међутим, посебно га је занимало да ли постоји могућност да кинески стручњаци своје знање пренесу и колегама у Србији.

„Мене је посебно занимало да ли су спремни да неке од својих експерата пошаљу код нас. Они су и за то спремни“, наглашава Рековић.

Оцењује да је таква спремност резултат дугогодишњег поверења и сарадње научних институција две земље.

Кинески научници, додаје, показали су интересовање и за учешће на изложби Експо у Србији, на којој се очекује и присуство ЦЕРН-а.

Од првог акцелератора до светског научног лидера

Говорећи о положају Кине у светској науци, Рековић истиче да та земља већ поставља стандарде у бројним областима и да је њен технолошки развој резултат вишедеценијских улагања.

Подсећа да је Кина осамдесетих година прошлог века, уз помоћ америчких физичара, започела изградњу свог првог акцелераторског постројења.

Управо су акцелераторске технологије, сматра, одиграле важну улогу у ширем технолошком напретку земље.

„До сада, дакле 40 година касније, они су од некога ко је био само почетник дошли до лидерске позиције у свим овим технологијама“, каже Рековић.

Наглашава да кинеске институције већ активно учествују у међународним истраживањима и развоју детектора за ЦЕРН.

„Без сумње, Кина је незаобилазан партнер, ја бих рекао један од најнеопходнијих научних партнера нама“, истиче Рековић.

Нови чипови омогућиће анализу података у тренутку њиховог прикупљања

Рековић са колегама из пекиншког Института за физику високих енергија већ сарађује на развоју електронике за нову генерацију детектора.

Циљ је да се најсавременији чипови користе за анализу података директно у хардверу, практично истовремено са њиховим прикупљањем.

То би омогућило научницима да одређене закључке доносе у реалном времену, без потребе да се сва обрада обавља накнадно.

„Буквално у тренуцима када се подаци ишчитавају из детектора, моћи ћемо у неком реалном времену, дакле у времену када се прикупљају подаци, да доносимо одређене закључке“, објашњава др Владимир Рековић.

Иако такав приступ није био основни модел рада у физици елементарних честица, све више истраживања, како истиче, иде управо у том правцу.