Егзопланета, названа ГЈ 3378б, откривена је 2024. године и кружи око црвеног патуљка удаљеног око 25 светлосних година од Земље. Ову звезду обиђе за свега 21,5 дана, на удаљености приближно десет пута мањој од оне на којој Земља кружи око Сунца, што би у нашем Сунчевом систему значило да је потпуно негостољубива за живот.

Међутим, пошто црвени патуљак емитује око 90 одсто мање зрачења од Сунца, ГЈ 3378б налази се готово тачно у средини настањиве зоне тог система – области у којој би на њеној површини могла да постоји течна вода.

Истраживачи су у почетку проценили да је ГЈ 3378б око пет пута масивнија од Земље. Ако је стеновита попут наше планете, сврстава се у такозване супер-Земље, које се често сматрају најбољим кандидатима за постојање ванземаљског живота. Ипак, тада није било јасно да ли планета заиста има чврсту површину или је заправо мали гасовити џин. Чак и да је стеновита, њена огромна маса вероватно би значила изузетно висок атмосферски притисак, што би значајно умањило шансе за живот.

Међутим, у новој студији, објављеној у часопису The Astrophysical Journal, истраживачи су поново израчунали масу егзопланете користећи инструмент Habitable-zone Planet Finder, постављен на телескопу Хоби-Еберли у опсерваторији Макдоналд у Тексасу. Овај уређај мери веома ситна „њихања“ матичне звезде изазвана гравитационим утицајем планета које круже око ње, што омогућава прецизније одређивање њихове масе и путање.

Нова мерења показала су да је ГЈ 3378б заправо само 2,3 пута масивнија од Земље. То готово са сигурношћу значи да је реч о стеновитој планети, а постоји могућност да има атмосферу са притиском сличним Земљином, што додатно повећава вероватноћу да би на њој могли постојати услови погодни за развој ванземаљских облика живота.

Иако су научници већ открили више егзопланета које би могле бити настањиве, чињеница да је ГЈ 3378б релативно близу Земље чини је посебно занимљивом, јер ће њене особине бити лакше детаљно проучити и утврдити да ли заиста може да подржи живот.

„Ово је заиста узбудљиво откриће. Двадесет пет светлосних година звучи као огромна удаљеност, али Млечни пут има пречник од око 100.000 светлосних година, тако да нам је, у том смислу, овај систем практично први комшија“, изјавио је главни аутор студије Пол Робертсон, астроном са Универзитета Калифорније у Ирвајну.

Ипак, научници упозоравају да још нема доказа да ГЈ 3378б заиста поседује атмосферу или течну воду. Због близине матичној звезди могуће је да је снажан звездани ветар одавно однео њену атмосферу, слично као што се сматра да је Сунчево зрачење током милијарди година уклонило атмосферу и древне океане са Марса.

Због тога су неопходна додатна посматрања. Међутим, уколико се потврди постојање атмосфере, ГЈ 3378б би врло брзо могла да постане један од главних приоритета за будућа истраживања егзопланета које би могле бити настањиве.

„Оваква структура формирала је отворене тргове и јавне просторе", објаснио је Хишам ел-Леити, генерални секретар Врховног савета за антиквитете. Одбрамбени систем града укључивао је две осматрачнице и утврђење са дебелим зидинама, што сведочи о стратешком значају насеља.

У срцу насеља, са погледом на главне улице, стоје остаци базилике која датира из средине 4. века. Према речима Махмуда Масуда, који предводи археолошку мисију, пронађене су и бројне куће са пространим салама за пријеме и засвођеним плафонима.

Међу њима се издваја кућа извесног Тисуса, идентификованог као ђакона, за коју археолози верују да је служила као „кућна црква" пре изградње градске базилике.

Унутар домова пронађене су пећи за печење хлеба, потпуно опремљене кухиње и тешки камени алати који су служили за млевење жита.

Артефакти пронађени на локалитету додатно осликавају живот његових становника. Истраживачи су пронашли керамичко посуђе, стаклене бочице за уља и парфеме, као и глинене светиљке које су служиле за осветљење.

Још значајније је то што је локалитет дао право благо писаних извора – готово 200 острака, односно комада керамике који су у антици коришћени као подлога за писање. Исписани на коптском и грчком језику, ови древни „документи“ бележе свакодневне трговачке послове, признанице о продаји и лична писма становника града.

Слику привредног живота употпунила је и збирка добро очуваног новца. Поред бројних бронзаних кованица са хришћанским симболима и латинским натписима византијских царева, археолози су открили и праву златну ризницу – колекцију златника искованих за време владавине цара Констанција II, који је владао Византијским царством од 337. до 361. године.

За историчаре, ово откриће представља непроцењив и изузетно детаљан увид у друштвене и економске мреже које су омогућавале да египатске пустињске оазе напредују током периода великих промена унутар Византијског царства.

Живот у срцу пустиње

Откриће у оази Дахла, која се налази на пробној листи Унеска за упис у светску баштину, наглашава да пустињске области нису биле изоловане периферије, већ интегрални делови византијског Египта.

Оазе су биле кључне тачке на трговачким путевима који су повезивали долину Нила са остатком царства, са развијеном пољопривредом, трговином и администрацијом.

Присуство базилике и докази о раној хришћанској заједници пружају драгоцен увид у ширење и организацију хришћанства у удаљеним деловима Египта, који се сматра колевком хришћанског монаштва.

Реч је о такозваној супер-Земљи – планети већој од Земље, али довољно малој да, према досадашњим сазнањима, има стеновит састав. Управо су такви светови међу најзанимљивијим кандидатима у потрази за животом, јер је Земља за сада једина позната планета која га подржава.

Нова серија детаљних посматрања потврдила је да се GJ 3378b и даље налази на идеалној удаљености од своје звезде да би на њеној површини могла да постоји течна вода – један од основних предуслова за живот какав познајемо. Истовремено, процена њене масе значајно је прецизирана: уместо раније процењених 5,3 Земљине масе, сада се сматра да она износи око 2,3 Земљине масе.

То значи да је много вероватније да је реч о стеновитој планети. Како се налази на свега 25 светлосних година од Земље, GJ 3378b постаје још привлачнији кандидат за будућа истраживања њене потенцијалне настањивости.

Према тиму који је предводио астроном Пол Робертсон са Универзитета Калифорније у Ирвину, а чији је рад објављен у часопису The Astrophysical Journal, ова планета спада „међу потенцијално најсличније егзопланете познате у соларном суседству у кругу од 10 парсека. Ово је врло узбудљиво“, каже Робертсон.

„То је један од наших најближих космичких суседа. Двадесет пет светлосних година звучи као велики пут, али Млечни пут је широк око 100.000 светлосних година, тако да је, у том смислу, ово практично наше прво суседство", истакао је Робертсон.

Потрага за световима који би могли да подрже живот

Једно од највећих питања савремене астрономије јесте да ли је Земља јединствена у својој способности да буде дом живота.

Научници још покушавају да утврде које су све особине неопходне да би нека планета била настањива. То укључује тип звезде око које кружи, архитектуру читавог планетарног система, присуство атмосфере, могућу тектонску активност и бројне друге факторе.

Неке од тих карактеристика много је теже открити од других, па истраживачи најчешће почињу од такозване настањиве зоне.

То је област око звезде у којој температура омогућава постојање течне воде на површини планете. Ако је планета сувише близу звезде, вода испарава; ако је сувише далеко, она се леди. „Наша мантра је: 'Прати воду'“, каже Робертсон.

„То је једна ствар која је неопходна сваком познатом облику живота на Земљи, па је зато то прво што тражимо када покушавамо да пронађемо окружења која би могла да подрже живот", додаје.

Следеће важно питање односи се на састав саме планете. Познато је да стеновите планете могу бити погодне за живот, јер је Земља један такав пример. Да ли живот може постојати и на другим типовима светова, још увек није познато. Због тога су управо стеновите планете најважнији кандидати у потрази за настањивим световима.

GJ 3378b привукла је пажњу астронома када је првобитна анализа показала да око своје звезде обилази за 24,73 дана, што ју је смештало право у настањиву зону.

Иако је то знатно краће од Земљине године, црвени патуљци су много хладнији и слабије сијају од Сунца, па се њихова настањива зона налази знатно ближе звезди.

Ипак, једно питање остало је отворено – стварна маса планете.

Око пет Земљиних маса представља приближну границу између две различите категорије егзопланета. Испод те вредности светови су најчешће стеновите супер-Земље, док су изнад ње вероватнији мини-Нептуни – гасовите планете са густим атмосферама.

Почетна процена од 5,3 Земљине масе налазила се управо на тој граници, па је један од главних циљева новог истраживања био да се она што прецизније одреди.

Прецизнија мерења донела охрабрујуће резултате

Истраживачи су користили читав низ инструмената са Земље и из свемира, пажљиво пратећи готово неприметно „љуљање“ звезде изазвано гравитационим утицајем планете.

„Назив игре је прецизност“, каже астроном Мајкл Ендл са Универзитета Тексас у Остину и додао: „Да бисте пронашли планете мале масе, увек трагате за изузетно слабим сигналима. Ако ваши инструменти нису довољно прецизни, нећете их открити. Једноставно не можете".

Захваљујући тим мерењима, научници су успели да много прецизније одреде и масу и орбиту GJ 3378b.

Испоставило се да планета кружи нешто ближе својој звезди него што се раније мислило, завршавајући један обилазак за 21,45 дана. И поред тога, она се и даље налази унутар настањиве зоне.

„Ова супер-Земља прима око 90 одсто зрачења од своје звезде колико Земља добија од Сунца, тако да се налази управо у идеалној зони“, каже Робертсон.

Заиста желимо да сазнамо да ли смо сами у Универзуму

Нова процена масе од 2,3 Земљине масе додатно учвршћује претпоставку да је реч о стеновитој супер-Земљи.

Ипак, то не значи да је GJ 3378b заиста настањива. Да би течна вода могла трајно да постоји на површини планете, неопходна је атмосфера. Без ње би вода брзо испарила или се изгубила у свемирском вакууму. За сада не постоји начин да се са сигурношћу утврди да ли GJ 3378b поседује атмосферу.

Додатни проблем представља чињеница да су црвени патуљци знатно активнији од Сунца. Они често производе снажне бакље и избацивања короналне масе, која могу постепено да „одувају“ атмосферу планета које им круже у непосредној близини.

Ипак, упркос тим неизвесностима, ново истраживање сврстава GJ 3378b у сам врх листе планета које би требало детаљно испитивати у потрази за могућим знацима живота.

„Крајњи циљ су биосигнатуре. Заиста желимо да сазнамо: 'Да ли смо сами у Универзуму?'“, каже Ендл.

„Још смо у фази истраживања нашег космичког суседства и покушавамо да пронађемо планете око најближих звезда, јер ће управо на њима бити најлакше открити евентуалне биосигнатуре. Ова планета нас доводи корак ближе том циљу и помаже нам да боље упознамо своје најближе космичке суседе, као и да откријемо који би од њих могли бити погодни за живот", додаје астроном Мајкл Ендл са Универзитета Тексас.

Истраживање је објављено у часопису The Astrophysical Journal.

„Он ће током 10 година да снима, да направи мапу целог неба, а онда ћемо из тог десетогодишњег снимка података да извлачимо информације. Дакле, нешто као Google Earth, само горе на небу“, истакао је Алексић.

Најјача камера на свету и 100 пута већа архива од стогодишњег радија

Пројекат доноси снимке изузетно високе резолуције захваљујући камери која је тренутно најјача на свету. Поређења ради, док просечан мобилни телефон има резолуцију од око 50 мегапиксела, камера Опсерваторије „Рубин“ поседује чак 3.200 мегапиксела.

Она ће снимати небо на сваких четрдесетак секунди, сваке ноћи током десет година, чиме ће се генерисати количина података која превазилази границе данашњег поимања.

„Радио Београд постоји 100 година. Под претпоставком да се 100 година Радио Београд емитовао 24 сата дневно и да дигитализујете целу ту архиву, ред величине би био отприлике 1 петабајт. Ова база ће да има 100 петабајта података, дакле 100 пута веће него стогодишња архива Радио Београда“, сликовито је објаснио Алексић.

Машинско учење и одбрана од астероида

Будући да систем сваке ноћи региструје милионе и милијарде промена и бљескова на небу, ниједан човек не може самостално да испрати толики прилив информација. Због тога се астрономија ослања на суперрачунаре и машинско учење, што је описано и у стручној литератури попут књиге Статистика: рударење или копање по подацима и машинско учење у астрономији.

Техника и рачунари ће вршити рачунарску класификацију и филтрирање космичког шума, док је након тога потребан жив човек, научник, који ће управљати процесом и разумети шта се десило.

Ова технологија игра кључну улогу и у раној детекцији астероида, којих је у раној фази пројекта откривено више од 11.000. Велики астероиди који представљају највећу опасност уједно су и најуочљивији, док се мали не виде док се не приближе, што некада може бити касно.

„Циљ овог пројекта је да он прати кретање астероида и кад он види да он иде, да је данас овде, сутра овде, сутра овде, сутра овде, онда из тога може да се израчуна да ће кроз неколико дана доћи до нас. Е, то раде научници, дакле прате кретање астероида, рачунају њихове путање и потенцијално опасне могу да се онда предупрете“, наводи Алексић у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је.

Отварање према грађанима и улога телескопа „Милутин Миланковић“

Иако је енглески језик званични језик комуникације међу стручњацима из око 30 земаља укључених у пројекат, домаћи научници активно раде на приближавању ове теме нашим грађанима кроз научно-популарна предавања и медијска гостовања.

На питање када се могу очекивати одговори на велика теоретска питања попут тамне материје, Алексић напомиње да тачног одговора нема, али да ће количина података сигурно донети велика и непредвидива открића кроз анализу прикупљене базе података на мониторима рачунара.

Значајан допринос домаћој астрономији пружа и телескоп „Милутин Миланковић“, који представља испоставу Астрономске опсерваторије у Београду. Због великог светлосног и атмосферског загађења у главном граду, посматрања се већ годинама не врше на лицу места.

Телескоп је смештен на планини Видојевица код Прокупља, на локацији где је небо у Србији тамно и непоремећено. Научници овом модерном инструменту приступају даљински, управљајући њиме преко рачунара из Београда.

У својој младости, пре око 4,5 милијарди година, Земља се окретала много брже, а дан је трајао мање од десет сати. Од тада, гравитациона сила Месеца непрестано успорава ротацију наше планете.

Месец привлачи Земљине океане, стварајући плимне избочине са обе стране планете. Трење између ових избочина и океанског дна делује као кочница, постепено продужавајући дан и истовремено гурајући Месец у даљу орбиту. Овај процес се наставља и додаје око 1,7 милисекунди на дужину дана сваког века.

Сунце,Месеци атмосферска термална плима

Међутим, утицај Месеца није једина сила у овој космичкој једначини. Сунце такође игра кључну улогу, али његов најзначајнији допринос долази од такозване атмосферске термалне плиме. Сунчева светлост загрева атмосферу, стварајући гасовите избочине сличне океанским.

Гравитација Сунца повлачи те атмосферске наборе, стварајући обртни момент који, за разлику од Месечевог, убрзава Земљину ротацију.

Током већег дела геолошке историје, Месечеве плимне силе биле су десетак пута јаче, што је резултирало успоравањем планете.

Да ли ће дан на Земљи трајати 25 сати?

Не постоји конкретан датум који се може означити у календару. Најпознатије процене говоре о временском периоду од око 200 милиона година, под претпоставком да однос Земље и Месеца настави да се развија приближно истим темпом као данас.

Дан од 25 сати јесте могућ у теорији. Међутим, толико је далеко у будућности и неће имати никакав практичан утицај на људе, цивилизацију нити на календаре какве данас познајемо.

"Велика оксидација" и милијарду година дуг дан

Прекретница у овој борби догодила се пре око 2,4 милијарде година током догађаја познатог као "Велика оксидација".

Фотосинтетичке цијанобактерије почеле су да испуштају огромне количине кисеоника, драматично мењајући састав атмосфере. Овај пораст кисеоника довео је до формирања озонског омотача у стратосфери.

Озон је изузетно ефикасан у апсорпцији Сунчевог ултраљубичастог зрачења, што је значајно појачало загревање атмосфере и ојачало атмосферску термалну плиму.Ојачани соларни утицај створио је услове за феномен који се назива резонанца.

Како објашњавају астрофизичари, атмосфера се понаша попут звона, резонирајући на одређеној фреквенцији која зависи од њене температуре.

У топлијој клими Протерозоика, резонантни период атмосфере био је око десет сати. Истовремено, Земљина ротација, успорена деловањем Месеца, достигла је дужину од око 20 сати. Када су се ова два фактора поклопила – двадесеточасовни дан и десеточасовна резонанца – дневна атмосферска плима је вишеструко појачана.

Ово појачање је учинило соларни обртни момент довољно снажним да у потпуности неутралише Месечеву кочницу. Резултат је био период застоја који је трајао више од милијарду година, од пре отприлике две милијарде до пре 600 милиона година, током којег је дан био "закључан" на константних 19,5 сати.

Појам „досадне милијарде“

Овај интервал се поклапа са периодом познатим као "досадна милијарда", обележеним релативном стагнацијом у биолошкој еволуцији. Недавна студија, објављена у часопису Натуре, пружила је геолошке доказе за ову стабилизацију, потврђујући теорију која је деценијама постојала.

Прекид равнотеже и пут ка дану од 24 сата

Ова невероватна равнотежа није могла вечно да траје. Сматра се да је прекид резонанце покренут значајним променама у глобалној клими на крају Протерозоика. Нагло загревање или хлађење планете променило би температуру атмосфере, а тиме и њену резонантну фреквенцију, нарушавајући савршени склад.

Друга теорија сугерише да су промене у конфигурацији континената и океана могле повећати ефикасност океанских плима, дајући Месецу поново предност. Једном када је резонанца прекинута, Месечево трење је поново постало доминантно, а дан је наставио да се продужава, путујући ка данашњих 24 сата.

Норман Мареј, теоријски астрофизичар са Канадског института за теоријску астрофизику, истиче да су у студији коришћени исти глобални модели атмосферске циркулације (ГЦМ) који се данас користе за предвиђање климатских промена.

"Рекао сам људима који су скептични према климатским променама: Користили смо ове моделе у нашем истраживању, и били су тачни. Они раде", истакао је Мареј.

Данашње глобално загревање такође мења резонантну фреквенцију атмосфере, удаљавајући је од тренутне ротације, што би могло незнатно убрзати продужавање дана.

Дан од 24 сата, који узимамо здраво за готово, заправо је само тренутно стање у дугој и динамичној космичкој историји. Да није било милијарду година дуге паузе на 19,5 сати, наш дан би данас трајао више од 60 сати.

Разумевање ове деликатне равнотеже између Сунца, Месеца и Земљине атмосфере не открива само тајне прошлости, већ и наглашава колико су сложене повратне спреге које нашу планету чине настањивом.

 Дан од 25 сати могућ је у теорији. Међутим, толико је далеко у будућности да неће имати никакав практичан утицај на људе, цивилизацију нити на календаре какве данас познајемо.

– Оpсерваторија „Рубин“ је управо кренула са својим десетогодишњим пројектом и десетогодишњим снимањем целог ноћног неба које се види изнад Чилеа, где ћемо практично скупити до сада највећи број података и отићи најдаље у свемир на великим скалама и где ћемо до ситних детаља моћи да снимимо објекте из најближег свемира и Сунчевог система, па све до најудаљенијих галаксија.

Реч је о пројекту који практично има суштински задатак прављења једног дигиталног документарног филма о свему што се дешава у универзуму и има четири главна научна циља.

Један је мапирање тамне енергије и тамне материје. Ми се тренутно налазимо у тој такозваној космичкој тензији где нисмо више сигурни да ли заправо и каква је тамна материја, односно и тамна енергија које чине највећи део универзума.

Други задатак јесте мапирање звезда у нашој галаксији. Сада ћемо открити највећи број звезда у нашој галаксији. Кренућемо са две милијарде звезда у нашој галаксији и скочићемо на скоро десет милијарди звезда које ћемо снимити и проучавати до детаља.

Сунчев систем, мала тела Сунчевог система, мапирање најситнијих астероида је још један од задатака и последњи је баш зато што снимамо континуирано цео свемир десет година.

Моћи ћемо да откријемо све ново што се дешава, нове експлозије звезда, нови промењиви објекти и слично. Тако да с те стране пројекат је врло занимљив зато што окупља четири врло специфична и различита научна циља.

Шта подразумева уговор који сте потписали са „Рубин“ опсерваторијом, колико је истраживача укупно укључено, а колико наших истраживача и научника и на чему ће они конкретно да раде?

– Најважније је истаћи да заиста тим истраживача са Математичког факултета Универзитета у Београду, Астрономске опсерваторије у Београду, заједно са истраживачима са Института Универзитета у Крагујевцу, нас негде тренутно око двадесетак је заправо званично део опсерваторије, опсерваторије Рубин.

Ми имамо уговор о такозваном научном доприносу где смо ми обезбедили учешће у дизајну целог пројекта, експлоатацији података и доношењу научних резултата од самог почетка у овој раној фази пројекта где имамо нека ексклузивна права на податке и тим је успео, да својом експертизом обезбеди улазницу на пројекат.

Са једне стране развијамо напредне софтвере и алгоритме за анализу података, са друге стране обезбеђујемо пратећа посматрања открића које ће урадити опсерваторија Рубин кроз овај десетогодишњи преглед неба са телескопима на астрономској станици Видојевица на југу Србије.

Пројекат траје десет година, какви би требало да буду коначни исходи?

– Ми се надамо да ћемо да дођемо до нових открића. Ми знамо доста ствари које желимо да откријемо. Рецимо, да мапирамо највећи број звезда у нашој галаксији или да мапирамо до најситнијих астероида у нашем Сунчевом систему.

Међутим, оно што нам је занимљиво су нам те непознате ствари јер ћемо отићи дубље у свемир у смислу да ћемо снимити удаљене објекте слабог сјаја до најситнијих детаља и што ћемо моћи да континуирано пратимо промене у универзуму. Тако да очекујемо заиста нека необична и нова открића, о чему ћете, надам се, чути од нас овде директно.

Тренутно је упис у току. Како оцењујете први уписни рок?

– Ми смо јако задовољни квалитетом кандидата који су се пријавили на Математички факултет. Заиста врло талентовани ученици који су показали јако добре резултате на пријемном испиту и на тај начин покушавамо заиста да одржимо тај квалитет који негује Математички факултет, који има своје специфичне студијске програме, с једне стране математику, информатику и астрономију који су различити, а ипак раде заједно, врло су комплементарни. Покушавамо да одржимо тај ниво водеће институције у Србији и региону када су те области у питању.

Сједињене Америчке Државе нису једине које развијају нуклеарне изворе енергије за употребу у свемиру. За ову област све више интересовања показују националне и регионалне свемирске агенције, приватне компаније и научноистраживачке институције.

Међутим, поред великих очекивања, техничка изводљивост и рокови нису једини изазови. Употреба нуклеарне енергије у свемиру мора бити регулисана на одговоран начин.

Зашто се сада поново говори о нуклеарној енергији у свемиру

Нуклеарни извори енергије у свемиру разликују се по намени и конструкцији. Неки служе за напајање научних инструмената и комуникационих система, док би други могли да обезбеђују енергију за базе на небеским телима или да покрећу свемирске летелице на великим међупланетарним растојањима.

Једно решење су радиоизотопски енергетски системи, који производе електричну енергију користећи топлоту насталу природним распадом радиоактивног изотопа плутонијума-238.

Друга могућност су нуклеарни реактори засновани на фисији, у којима се цепањем атома ослобађа топлота. Као и у нуклеарним електранама на Земљи, та топлота се претвара у електричну енергију. У свемиру би такви реактори могли да обезбеђују енергију за инфраструктуру и активности на небеским телима, али и за погон свемирских летелица.

На Месецу један циклус дана и ноћи траје око 29,5 земаљских дана, при чему мрак траје приближно две недеље. Због тога су мисије „Аполо“ слетале почетком лунарног дана. Ако човечанство жели трајно присуство на Месецу, биће неопходан поуздан извор енергије који ће радити током дуге лунарне ноћи. Само соларна енергија вероватно неће бити довољна.

Летелица „Спејс реактор-1 Фридом" (Space Reactor-1 Freedom) такође ће користити реактор на фисију за нуклеарни електрични погон, при чему електрична енергија произведена у реактору покреће моторе летелице. За путовање до Марса ова технологија могла би да скрати време лета и смањи изложеност астронаута космичком зрачењу.

Иако су технолошке амбиције све веће, идеја о употреби нуклеарне енергије у свемиру није нова.

Дуга историја

У каснијим мисијама програма „Аполо“ коришћени су радиоизотопски термоелектрични генератори за напајање научних експеримената на Месецу.

Слични системи и данас обезбеђују енергију за дуготрајне свемирске мисије, укључујући марсовске ровере „Кјуриосити“ и „Персеверанс“, као и сонде „Војаџер“, које и даље шаљу податке из међузвезданог простора.

Реактори на фисију већ су били коришћени у свемиру.

Током Хладног рата Сједињене Државе су у орбиту послале реактор SNAP-10A, који је и данас једини амерички реактор на фисију успешно лансиран у свемир, иако је престао да ради после око шест недеља.

Совјетски Савез отишао је корак даље и лансирао је нуклеарне извиђачке сателите RORSAT, намењене праћењу бродова америчке морнарице.

Безбедносни ризици и технички изазови

Свако разматрање нуклеарне будућности у свемиру подразумева и учење из претходних искустава.

Један од најзначајнијих примера је „Космос 954“, совјетски нуклеарни сателит који је 1978. године неконтролисано ушао у Земљину атмосферу и срушио се на северозападу Канаде.

Тај догађај показао је да ризици у свемиру лако могу постати ризици на Земљи. Радиоактивни остаци били су расути дуж око 600 километара, захвативши традиционалне територије староседелачких народа, пре свега заједница Дене, Инуита и Метиса. Уследила је велика акција деконтаминације.

Поред опасности од неконтролисаног повратка у атмосферу, постоји и ризик од неуспешног лансирања, јер ракете могу да експлодирају приликом полетања. Ипак, свемирски нуклеарни системи пројектовани су тако да се у таквим случајевима последице радиоактивног загађења сведу на минимум.

Реактори на фисију морају да издрже екстремне температуре, снажно зрачење и вакуум. Истраживачи са Технолошког института Масачусетса (MIT) проучавају како би различити материјали и конструкције реактора могли да функционишу у тако суровим условима.

Важно је и шта ће се дешавати са овим системима по завршетку њиховог радног века, што отвара питања њиховог повлачења из употребе, одлагања и одговорности према будућим генерацијама.

Управо су ови ризици подстакли доношење правних и политичких оквира за употребу нуклеарне енергије у свемиру, иако у тој области и даље постоје бројне празнине.

Правила и смернице

Овде није реч о постављању нуклеарног оружја у орбиту или на небеска тела. Споразум о свемиру из 1967. године то изричито забрањује. Међународно право, међутим, не забрањује употребу нуклеарних извора енергије у свемиру, али настоји да обезбеди да се они користе безбедно.

Након инцидента са сателитом „Космос 954“, Уједињене нације су 1992. године усвојиле Принципе који се односе на употребу нуклеарних извора енергије у свемиру, које је припремио Комитет УН за мирољубиво коришћење свемира (COPUOS).

Ови принципи предвиђају да се пре лансирања спроведу безбедносне процене, да се у случају опасности од неконтролисаног повратка летелице у атмосферу о томе благовремено обавесте друге државе и пружи међународна помоћ, као и да се призна одговорност држава које лансирају такве летелице.

Такође се наводи да нуклеарни реактори не смеју да достигну критично стање пре него што стигну у предвиђену орбиту или на међупланетарну путању, чиме се смањује ризик од радиоактивног загађења људи и животне средине у случају несреће.

Комитет УН за мирољубиво коришћење свемира (COPUOS) и Међународна агенција за атомску енергију (IAEA) су 2009. године заједнички развили шири оквир безбедности, који садржи смернице за одобравање лансирања, припрему и реаговање у ванредним ситуацијама, као и за безбедан рад и окончање животног века свемирских нуклеарних система.

Примена тог безбедносног оквира, као и будући рад на питањима нуклеарних извора енергије у свемиру, и даље су предмет мултилатералних разговора.

Ипак, принципи Уједињених нација и безбедносни оквир нису правно обавезујући. Процене безбедности и одобрења за лансирање углавном су у надлежности појединачних држава. То оставља простор за различите националне прописе и различите нивое прихватљивог ризика, иако би последице евентуалне несреће могле да пређу државне границе.

Одговорно управљање

Како све већи број државних институција и приватних компанија развија нуклеарне технологије за употребу у свемиру, државе би требало доследно да примењују принципе Уједињених нација и безбедносни оквир, као и да сарађују на међународном нивоу како би их, када је то потребно, ажурирале или допуниле.

Међународна координација и размена информација од кључног су значаја. Одговорност и ризици не престају на државним границама.

Национални регулатори морају да примењују највише безбедносне стандарде, обезбеде јасну одговорност свих учесника и одоле притисцима да скраћени рокови, геополитичко надметање или комерцијални интереси диктирају безбедносне стандарде. Свемир се тиче свих нас.

Нуклеарна енергија ће и у будућности имати важну улогу у настојањима човечанства да истражује и насељава простор изван Земље. Где год да се буде користила и ко год да је буде користио, безбедност и одговорност морају остати на првом месту.

Према речима научника, ово налазиште представља једно од најзначајнијих у Европи за проучавање последњих заједница неандерталаца. У то време хомо сапијенс већ се проширио великим делом континента, док је популација неандерталаца била сведена на свега неколико стотина јединки.

Истраживања указују да је Лигурија тада нудила повољније климатске и еколошке услове од многих других европских области. Блага клима и богат животињски свет омогућили су мањим групама неандерталаца да опстану дуже него у другим деловима Европе. Међу пронађеним остацима идентификовани су трагови носорога, џиновских јелена и обичних јелена, који су представљали важан извор хране за тадашње ловце.

Научници сматрају да изумирање неандерталаца није било последица једног догађаја, већ комбинације више фактора. Климатске промене, смањење доступних природних ресурса и конкуренција са хомо сапијенсом вероватно су заједно довели до нестанка врсте која је Европу насељавала више од 150.000 година.

Пећина Арма деле Маније данас представља једно од најважнијих места за проучавање завршне фазе постојања неандерталаца и преласка ка доминацији савременог човека. Истраживање је спроведено у сарадњи са универзитетима у Болоњи, Монтреалу, Сијени и Риму, уз подршку Археолошке управе Лигурије, а научници очекују да ће будућа ископавања донети нова сазнања о последњим данима једне од најзначајнијих људских врста у праисторији.

Као врста звезде позната као жути патуљак, Сунце би требало да има релативно миран животни век од око 10 милијарди година. Међутим, за отприлике пет милијарди година нестаће му водоника за фузију у језгру, па ће почети да спаја водоник у спољним слојевима.

То ће довести до његовог огромног ширења у црвеног џина, а затим и у још већу звезду у фази познатој као АГБ, пре него што на крају заврши свој живот као бели патуљак.

Сада су астрономи, у раду објављеном у часопису Astronomy & Astrophysics, користили моделе еволуције звезда и посматрања једне оближње звезде на самрти како би поново проценили крајњу, потенцијално ватрену судбину Земље.

Космичко повуци-потегни

Када Сунце уђе у завршне фазе свог живота, Земља ће се наћи између две супротстављене силе – судбине коју су током незамисливо дугог космичког времена вероватно доживеле безбројне планете.

Како се Сунце буде ширило на стотине пута већу величину од садашње, појачане плимске силе повлачиће Земљу ка нашој убрзано растућој и нестабилној звезди.

Истовремено, Сунце ће кроз звездани ветар избацивати своје надуване спољне слојеве у свемир. Како буде губило велики део своје масе и постајало лакше, његова гравитациона привлачност ће слабити, што би Земљи могло да омогући да се удаљи ка спољним деловима Сунчевог система.

„Судбина Земље зависи од веома деликатне равнотеже између ова два ефекта“, рекао је Матс Еселдерс, докторанд Института за астрономију Универзитета КУ Левен у Белгији и главни аутор студије.

„Ако превладају плимске интеракције, Земља ће бити прогутана. Ако превлада губитак масе, Земља ће побећи у ширу орбиту“, додаје он.

Досадашња истраживања нису пружила коначан одговор. Различите студије полазиле су од различитих претпоставки о томе колико ће масе Сунце изгубити, колико ће јаке бити плимске силе и како ће планете међусобно деловати током еволуције унутрашњег дела Сунчевог система.

Због тога и даље није јасно да ли ће Земља преживети обе џиновске фазе Сунчевог развоја пре него што се наша звезда претвори у мали, али изузетно густ бели патуљак.

Нада међу белим патуљцима

Трачак наде пружају открића планета које и даље круже око белих патуљака. С друге стране, неки системи белих патуљака препуни су каменитих остатака уништених планета.

Због тога су истраживачи проучавали звезду Л2 Пупис, некада веома сличну Сунцу, која се налази око 200 светлосних година од Земље у сазвежђу Крма. Према ранијим проценама, ова звезда губи и до милионити део Сунчеве масе годишње, избацујући диск прашине за који се верује да садржи масу између 12 и 16 Јупитерових маса.

Поред тога, научници су спровели најсавременије гравитационе прорачуне засноване на унутрашњој структури и динамици еволуираних звезда. На тај начин моделовали су орбиталну еволуцију унутрашњег Сунчевог система и читав животни век Сунца – од његовог настанка до завршне фазе белог патуљка.

Збогом Меркуре и Венеро!

На основу посматрања губитка масе код звезде Л2 Пуппис и унапређених модела еволуције звезда, истраживачи су закључили да би Земља могла да опстане тако што ће се померити на орбиту непосредно изван максималног радијуса проширеног Сунца.

„Највећа неизвесност више не потиче од прорачуна плимских сила, већ од тога колико ће масе будуће Сунце изгубити. Посматрања џиновских звезда сличних Сунцу тренутно указују на то да би Земља могла да преживи, али су нам потребна прецизнија посматрања како бисмо били сигурни“, рекао је Еселдерс.

Међутим, чак и ако Земља опстане, њене планетарне комшије неће имати толико среће. Симулације показују да ће Меркур и Венера бити прогутани у пакленом пламену умирућег Сунца.

Даља астрономска посматрања и унапређени модели помоћи ће да се прецизније одреди судбина наше планете. Једна од важних мисија у том погледу биће и свемирски телескоп PLATO Европске свемирске агенције, чије је лансирање планирано наредне године.

Његов задатак биће потрага за планетама сличним Земљи око звезда сличних Сунцу, укључујући и оне које улазе у позне фазе развоја.

Док у случају урагана метеоролози могу да издају упозорења данима унапред и омогуће евакуацију, са земљотресима је прича потпуно другачија. Упркос напретку, прецизно предвиђање остаје немогуће.

Напетост која се ослобађа изненада

Земљотреси настају услед изненадног ослобађања напетости која се постепено акумулира због кретања тектонских плоча дуж геолошког раседа. Предвидети земљотрес значило би знати три кључне варијабле: где ће се догодити, колика ће му бити магнитуда и, најважније, у ком тренутку ће се десити, објашњава за Би-Би-Си Антонио Моралес Естебан, професор инжењерства на Универзитету у Севиљи и стручњак за сеизмичко инжењерство.

„Можемо са извесном тачношћу знати прва два параметра", објашњава професор. „Земљотреси се дешавају на раседима које смо геолошки проучили, и на основу њихове величине и брзине кретања можемо закључити максималну магнитуду коју су способни да произведу."

Проблем је у одређивању тачног тренутка. „Замислите да спојим две песнице, снажно их притиснем и клизим једну о другу. Акумулирам напор, постоји трење, и ништа се не дешава све док се одједном, на непредвидив начин, не догоди нагло клизање", сликовито описује проф. Естебан.

Научници знају да се напетост у великим раседима гомила деценијама, али не постоји начин да се утврди у ком тренутку ће отпор стена попустити.

Професор Артуро Белмонте, стручњак за сеизмологију са Универзитета Консепсион у Чилеу, користи једноставнију аналогију.

„То је као када ломите дрвену оловку. Она се не ломи одмах. Морате постепено појачавати притисак, савијати је, и одједном она пуца када пређе праг издржљивости. Овде се дешава суштински иста ствар."

Сеизмичке празнине и границе знања

Научници могу да процене да се ослобађање напетости на одређеним подручјима дешава у одређеним интервалима, који се називају периодима повратка.

„У сеизмичким зонама попут Чилеа, земљотреси магнитуде веће од осам имају периоде повратка од 80, 90 или 100 година. Али није могуће знати тачно када ће се следећи догодити", објашњава Белмонте.

Оно што је данас могуће дефинисати јесу такозване сеизмичке празнине или лагуне, подручја на којима се велики земљотрес дуго није догодио, а енергија се акумулира.

„Једна од таквих је зона Атакама. Последњи велики потрес тамо се догодио 11. новембра 1922. године. Дакле, имамо идеју које зоне 'чекају', али рећи 'ове суботе у три поподне биће земљотрес те и те јачине' једноставно није могуће", истиче проф. Белмонте.

Немогућност предвиђања лежи и у границама наших инструмената. Ови процеси се одвијају у зонама где су притисак и температура екстремни. „Не можемо директно да посматрамо феномен као што метеоролози посматрају кретање облака. Све што знамо, закључујемо из сеизмичких таласа", истиче чилеански стручњак.

„Најдубље што је човек сишао у рудницима је око четири километра, а најдубља бушотина из совјетског доба досегла је 12 километара. Полупречник Земље је 6.370 километара. Једноставно немамо приступ дубинама где се можда дешава сеизмичка активност која претходи великом удару."

Од животиња до вештачке интелигенције: Потрага за сигналима

Кроз историју су постојале приче о знацима који најављују земљотрес, попут необичног понашања животиња. „Постоје тврдње да су пси лајали или да су птице чудно летеле. Истина је да никада није пронађена никаква узрочно-последична веза", напомиње проф. Естебан.

Професор Белмонте наводи пример из Кине, где су 1975. године примећене промене у нивоу гаса радона и чудно понашање змија и паса. На основу тих сигнала, власти су евакуисале један град непосредно пре него што се догодио снажан земљотрес. Чинило се да је предвиђање на помолу.

„Међутим, годину дана касније, 1976, ниједан од ових знакова није примећен пре једног од најкатастрофалнијих потреса у свету, у којем је страдало више од 200.000 људи. То нам говори да ти претходни сигнали нису доследни, а понекад се појављују и без да се земљотрес догоди", напомиње професор.

Данас се наде полажу у вештачку интелигенцију, која може да обради огромне количине сеизмолошких података и тражи суптилне обрасце. Моралес Естебан и његов тим су користили неуронске мреже за анализу односа између магнитуде потреса и времена протеклог између њих. „Пронашли смо одређене корелације, могли смо да изведемо вероватноће. Али то није било предвиђање", признаје професор.

Кључ је у отпорности, не у предвиђању

С обзиром на то да је прецизно предвиђање и даље ван домашаја, глобални фокус се преусмерио са предвиђања на превенцију и изградњу отпорну на потресе. Ту на сцену ступају системи за рано упозоравање, строги стандарди градње и едукација становништва.

„На крају, кључ је данас у рањивости", истиче Моралес Естебан. „Питање је како градимо објекте и колико смо као друштво спремни да, ако се земљотрес догоди, штета буде минимална, а опоравак што бржи."

Земље попут Чилеа и Јапана имају изузетно строге сеизмичке прописе који се поштују. У случају Венецуеле, геолози су познавали сеизмички ризик. „Проблем долази са друге стране једначине: рањивост се показала као веома висока. Када спојите висок сеизмички ризик са високом рањивошћу, добијате катастрофу", тврди Естебан.

Док вештачка интелигенција и нови сензори отварају врата ка бољем разумевању, научници су сагласни да нам и даље недостаје основно знање о силама које обликују нашу планету. Стога, кључ за спасавање живота у блиској будућности неће лежати у кристалној кугли, већ у отпорним зградама и спремним заједницама.

„То ми је привукло пажњу. Постоје бројни научни радови о томе, али не и директни докази“, рекао је Зенг.

Резултати истраживања, објављени у часопису Nature Physics, могли би не само да потврде постојање ове дуго тражене молекуларне промене, већ и да објасне бројна необична својства воде.

Већина течности постаје гушћа како се хлади, али вода се понаша другачије. Њена густина расте до око четири степена Целзијуса, након чега почиње да се шири, због чега лед плута на површини. Вода такође боље одолева променама температуре од сличних течности и показује необичне промене вискозности под одређеним притисцима. Научници су документовали бројне аномалије повезане са водом и сумњају да су све оне међусобно повезане.

Модел два стања представља покушај да се пронађе јединствено објашњење за ова својства.

Тридесетогодишња претпоставка

Зенг проучава воду још од краја деведесетих година прошлог века, када се као постдокторанд бавио процесом замрзавања течности. Са хипотезом о два стања први пут се озбиљније сусрео око 2006. године на научним конференцијама. Ипак, годинама је ту идеју остављао по страни јер је сматрао да је сувише сложена за директно истраживање.

То се променило око 2016. године, када су истраживачи почели да објављују експерименталне доказе да се суперрасхлађена вода може раздвојити на облике високе и ниске густине.

Пре око две и по године, Зенг је овај проблем поверио постдокторанду Ливену Лију. Уместо да понови традиционалне приступе који су друге истраживачке групе већ довели у ћорсокак, Ли је предложио примену „ненадгледаног дубоког учења“ – облика вештачке интелигенције која сама препознаје обрасце у подацима без претходно дефинисаних упутстава.

„Тако је вештачка интелигенција била приморана да сама учи, ствара и истражује“, објаснио је Зенг.

Тим је спровео обимне симулације молекуларне динамике. Праћено је кретање и међусобна интеракција стотина хиљада молекула воде, при чему је генерисано више десетина милиона података.

„Традиционално би вам био потребан велики број студената да све то анализирају. Уз помоћ рачунара и вештачке интелигенције, Лију је за то било потребно можда годину и по дана“, рекао је Зенг. Према његовој процени, без вештачке интелигенције исти посао могао би да потраје и читаву деценију.

Два пута ка истом циљу

Вештачка интелигенција је издвојила такозване „реакционе координате“ – мали број кључних параметара који описују како се локална структура молекула воде мења из гушћег у ређи облик и обратно.

Истраживачи су открили да начин на који једна структура прелази у другу зависи од услова у окружењу. У већини случајева прелаз се одвија такозваном „полукружном“ путањом, уз савладавање само једне енергетске баријере.

Међутим, близу границе између воде високе и ниске густине, слично као на температури на којој лед и течна вода могу истовремено да постоје, молекули могу да прате сложенију „пуну кружну“ путању са чак три енергетске баријере.

Зенг то пореди са успоном на планину која је преполовљена – са једне стране налази се блага падина, а са друге стрма литица. Већина планинара бира лакши пут, што одговара полукружној путањи. Али близу границе између два стања, као да планина поново постаје цела, омогућавајући обилазак читавог врха – што представља пуну кружну путању.

Заједно са својим колегама развија напреднији модел машинског учења како би додатно потврдили добијене резултате. Надају се да ће касније успети да их повежу са својствима као што су густина, вискозност и температура воде.

Ипак, потврда ових структура у стварној води неће бити једноставна. Зенг сматра да ће бити потребне нове и изузетно осетљиве експерименталне методе, попут оних које развија “Pacific Northwest National Laboratory”, чији су истраживачи већ раније пронашли посредне спектроскопске доказе о двострукој природи воде.

„Када ово буде потврђено експериментима, овај модел ће нам помоћи да разумемо како вода реагује са природом“, закључио је Зенг.

Њене вештине би ускоро могле да постану веома тражене. Недавна мисија Артимис 2, која је облетела Месец, подсећа да НАСА ради на успостављању сталне базе на његовој површини. Слање унапред припремљене хране са Земље можда ће неко време бити довољно за исхрану људи који тамо буду живели. Али да би база на Месецу заиста могла самостално да функционише, њени становници мораће сами да узгајају храну.

То, међутим, није нимало лак задатак. Поред тога што ће колонисти морати да искоришћавају залихе воденог леда на Месецу како би обезбедили воду за усеве, сурова вулканска месечева прашина, позната као реголит, изузетно је неповољна за биљни свет.

Управо ту на сцену ступа Џесика Аткин, истраживач са Универзитета Тексас А&М. Она је недавно показала да се у лунарном реголиту, обогаћеном необичном комбинацијом органске материје и посебне врсте гљива, може омогућити клијање леблебије.

Њен рад није прошао незапажено – добила је значајан грант од Насе како би наставила истраживања и открила како је могуће узгајати поврће на Месецу.

Слање пакета од само пола килограма на Месец може да кошта и до 100.000 долара. Зато практично није могуће транспортовати земљиште, већ ће морати да се шаљу готови оброци и да се користи хидропонски узгој, као што се већ ради на Међународној свемирској станици. Али ако желимо трајно присуство на Месецу, морамо да улажемо у развој решења која ће то омогућити.

Лунарни реголит –  изузетно непогодно за пољопривреду

Аткинова истиче да проблема има много. Пре свега, структура реголита је веома лоша. Зрнца су ситна, оштра и позитивно наелектрисана – лепе се за све, а толико су оштра да праве микроскопска оштећења на биљкама. Исто тако оштећују и свемирска одела астронаута. Представљају опасност и када се удахну.

„Када покушате да заливате материјал који по текстури подсећа на дечји пудер, он се претвара у нешто налик цементу, па вода не може да продре до корена биљака – и све се, практично, угуши“, објашњава ботаничарка.

Проблем је и хемијски састав. Реголит садржи многе елементе који су биљкама неопходни: фосфор, калијум, калцијум, магнезијум, као и микроелементе у траговима. Присутно је и гвожђе, које је неопходно за раст биљака, али у већим количинама може бити токсично. Поред тога, садржи и много алуминијума, што је велики проблем јер успорава и ограничава раст биљака.

Шта су научници до сада урадили како би покушали да узгајају биљке у лунарном реголиту

Тим са Универзитета Флорида показао је да је могуће узгајати арабидопсис у правом лунарном реголиту који су донеле мисије „Аполо“. Биљке су биле под великим стресом, али је само сазнање да могу да расту у стварном реголиту било изузетно значајно. Органска материја је додавана и симулираном лунарном тлу.

„Међутим, када сам ја почела да се бавим овим истраживањем, микроорганизми су углавном били занемарени. Помислила сам: чекајте, недостаје нам један веома важан део слагалице“, напомиње Аткинова.

Полазећи од чињенице да су гљиве кључни фактор који је помогао биљкама да населе копно на Земљи, желела је да испита да ли би та иста сарадња могла да помогне биљкама да се развију и у лунарном реголиту.

За потенцијалну културу која би се узгајала на Месецу одабрала је леблебију јер је богата протеинима. Леблебија, такође, лучи сигнале којима привлачи микроорганизме да живе у симбиози с њом. Добро подноси стрес, не захтева често заливање и не тражи много пажње.

Аткинова и њен тим су у лабораторији је користили гљиве и различите количине компоста како би утврдили колико је органске материје потребно да би и биљке и микроорганизми били здрави. Пронашли су комбинације органске материје и гљива у којима су биљке најбоље напредовале и успоставиле најјачу симбиозу.

„Помало је невероватно да је леблебија клијала брже него у земљишту на Земљи. Ипак, свака биљка која је расла у реголиту била је под стресом и производила је мање семена. Семе се тренутно испитује на Универзитету Пенсилваније како бисмо утврдили да ли је токсично“, објашњава ботаничарка.

Ако се испостави да је семе токсично, то не мора нужно да буде лоша вест, јер би то значило да се ипак одвија процес биорударења – биљке извлаче метале из реголита. Циљ није да само да се узгоји леблеблија већ да се реголит постепено претвори у право лунарно тло, у којем ће касније моћи да расту и друге биљке.

Какви све изазови стоје пред баштом на Месецу

Уколико се једног дана успостави база на Месецу са атмосфером погодном за дисање и пречишћеном водом, са каквим бисмо се изазовима суочили ако бисмо желели да направимо лунарну башту?

Џесика Аткин напомиње да је ниво зрачења на Месецу много већи него што су астронаути навикли на Међународној свемирској станици, а гравитација износи једну шестину Земљине. То би могло да промени начин на који заливамо биљке. Поред тога, мора да се обезбеди вештачко осветљење – на Месецу две недеље траје дан, а затим две недеље ноћ.

Такође, астронаути неће желети да се реголит уноси у стамбени простор. Зато ће им бити потребан посебан стакленик, како нико не би био изложен здравственим ризицима које носи месечева прашина.

Леблебија садржи готово све што је потребно да замени протеине из меса и рибе, али ботаничарка мисли да ће, бар у догледној будућности, протеински део исхране астронаута и даље долазити из дуготрајне, унапред упаковане хране.

Пошто у свемиру нема много начина за кување, потребна је храна која може да се једе свежа.

Најлуксузније јело које би астронаут на Месецу реално могао да добије, а да је узгојено у лунарном стакленику, по речима Аткинове вероватно би биле јагоде јер је њихов узгој већ тестиран у свемиру. НАСА је испитивала колико успешно јагоде расту у лабораторијама на Земљи које опонашају услове на Међународној свемирској станици, док су семена јагода послата на станицу како би се испитало како свемирски лет утиче на њихов раст.

„Веома је тешко створити услове са једном шестином Земљине гравитације, било на Земљи, било у свемиру. Морамо да одемо на Месец како бисмо заиста могли да тестирамо све ове ствари. То је мој крајњи циљ. Али бићу срећна ако могу да допринесем тој мисији на било који начин, било са Земље или, надам се, једног дана и из свемира“, каже Џесика Аткин и признаје да јој је сан одлазак у свемир.

Сачувани под блатом и пепелом у вили за коју се верује да је некада била у власништву таста Јулија Цезара, замотуљци папируса пронађени су у 18. веку. Колекција је једина велика библиотека за коју се зна да је преживела из периода антике.

Већина свитака изгорела је толико да су потпуно угљенисани и стога изузетно крхки. Током година, научници су покушавали да их одмотају користећи низ метода укључујући натапање хемијским супстанцама, третирање гасовима и процес пулверизације, то јест уситњавања у прах, мада је то често доводило до оштећења или потпуног уништавања свитака.

Виртуелно одмотавање свитака

Пројекат „Изазов Везув" покренули су Брент Силс, професор рачунарских наука на Универзитету у Кентакију, и предузетници Нат Фридман и Данијел Грос 2023. године како би подстакли истраживаче из целог света да покушају да до садржаја свитака дођу виртуелним одмотавањем и дешифровањем.

Виртуелно одмотавање почиње скенирањем сваког увијеног, искривљеног папируса.

Пратећи скениране закривљене слојеве, истраживачи затим виртуелно „спљоште“ свитке и проучавају их користећи напредну вештачку интелигенцију која је обучена да идентификује мастило на страници.

Последњих година било је бројних достигнућа, али ово најновије, најављено на конференцији у Напуљу, у Италији, представља „историјски пробој“, према речима учесника.

Први пут, научници су успели да потпуно одмотају један свитак, откривајући скоро метар и по текста у 20 колона.

„Многи од ових текстова су физички сачувани скоро два миленијума, али интелектуално неприступачни. Данас, након година интердисциплинарног рада који је комбиновао напредно снимање, вештачку интелигенцију, академска истраживања и такмичење у иновацијама, коначно смо у могућности да их прочитамо“, навео је Силс у саопштењу објављеном у четвртак.

Федерика Николарди, доценткиња папирусологије на Универзитету „Федерико II“ у Напуљу, предводила је тим стручњака у креирању модела машинског учења и тумачењу текста са свитака.

„Овај свитак је проглашен потпуно нечитљивим када је део њега отворен осамдесетих година прошлог века“, истакла је др Николарди у саопштењу за медије.

„Иако је нешто издвојених слова било видљиво, слојеви папируса који су се преклапали заклањали су текст, а свитку је додељена оцена читљивости нула. Међутим, сада, уз виртуелно одмотавање, можемо пратити аргументе кроз више колона. То је коренита промена.“

Класичне методе правиле оштећења на замотаном папирусу 

Др Николарди наглашава да рукопис свитка и унутрашње референце указују да артефакт датира из 2. века пре нове ере или касног 3. века пре нове ере, што га чини једним од најстаријих свитака у колекцији.

Према мишљењу др Николарди, PHerc. 1667 је једини сачувани део већег свитка. Широк је око осам центиметара, што је мање од половине типичног свитка и пречника око два центиметра. Записи показују да је био углавном нетакнут када је откривен, али покушаји да се одмота током година оштетили су га и смањили.

Текст изгледа као филозофска дискусија о етици, уметности и људском понашању, вероватно одражавајући стоичку мисао, кажу истраживачи.

Садржи дискусију о стоичком концепту horme, или импулса, при чему непознати аутор изгледа упозорава да неуспех у регулисању понашања може довести до штетне страсти или скретања са нечијих циљева.

Практична мудрост, позната као phronesis, је још један кључни концепт који се сматра највишом врлином у стоичкој филозофији.

Новопреведени текст садржи стих: „Истраживаћемо нешто, али то нећемо схватити, ако се на неки начин удаљимо од себе и од сопствене природе“.

За низ открића заслужна вештачка интелигенција 

Тим је такође објавио садржај спаљених слојева другог свитка, PHerc. 139. Истраживачи су успели да прочитају речи: „Филодем, О боговима, Књига 8“. Ово први пут потврђује да је О боговима била серија од најмање осам књига грчког филозофа. Раније се знало само за прву књигу.

Ово је једно у низу открића која су резултат пројекта „Изазов Везув". У мају прошле године, дешифровани су наслов и аутор свитка PHerc. 172. Реч је о тексту под називом О пороцима који је написао Филодем.

У октобру 2023. године, прва комплетна реч са једног од неотворених древних папируса декодирана је уз помоћ рачунарске технологије и напредне вештачке интелигенције.

Пројекат је сада на прекретници, оцењује професор Силс.

„Ово више није само питање снимања или машинског учења. Сада су нам потребни стручњаци који могу да читају, уређују и разумеју шта говоре“, поручио је професор Силс.

Најновија истраживања показују да региони у задњем делу малог мозга који су отпорни на смањење током старења директно доприносе бољим менталним функцијама, односно когницији. Ова веза остаје снажна чак и код особа у раним фазама Алцхајмерове болести, наводе истраживачи у студији објављеној у часопису Nature Neuroscience.

Открића из свеобухватне анализе

У новој студији, тим научника је прво анализирао снимке мозга и резултате когнитивних тестова више од 700 одраслих особа из Сједињених Америчких Држава, чији су подаци прикупљени у оквиру пројекта "Human Connectome", иницијативе за мапирање мозга.

Тестови су мерили способности попут краткорочног памћења, пажње, језичких вештина и визуелизације тродимензионалних објеката. Уочен је јасан тренд: иако се мали мозак генерално смањује са годинама, већи волумен, посебно у задњим регионима, био је повезан са бољим резултатима на когнитивним тестовима.

Овај тренд је остао постојан чак и након прилагођавања података како би се узеле у обзир разлике у нивоу образовања учесника, наводе неуролози са Универзитета Принстон, предвођени проф. Фредериком д'Олером Укиљасом. Да би потврдили своје налазе на већем узорку, истраживачи су пронашли исту везу код више од 35.000 одраслих особа чији се подаци налазе у Биобанци Уједињеног Краљевства, огромној биомедицинској бази података.

Према речима проф. Укиљаса, налази указују на то да већи мали мозак помаже у очувању когниције у старијој доби. Снимци су потврдили да већи церебелуми имају више можданог ткива и веза између нервних ћелија, што би могло да објасни овај заштитни ефекат.

Више од центра за равнотежу и кретање

Иако се традиционално сматрао центром за контролу покрета, научници данас знају да је мали мозак кључни играч у сложеним когнитивним процесима. Нова сазнања представљају промену парадигме, померајући фокус са искључиво моторичких на више когнитивне функције.

Истраживања су показала да је мали мозак интегрисан у неуронске мреже које подржавају извршне функције попут планирања и радне меморије, просторну когницију, као и процесуирање језика. Колико је његова улога важна сведочи и клиничко стање познато као „Церебеларни когнитивно-афективни синдром" (ЦЦАС), које се јавља код особа са оштећењем малог мозга и карактеришу га управо дефицити у овим когнитивним и емоционалним доменима.

Да би проверили да ли се заштитни образац јавља и код неуродегенеративних болести, тим се окренуо подацима око 1.350 одраслих особа из САД и Канаде, учесника Иницијативе за неуроснимање Алцхајмерове болести. Од тог броја, 644 особе су већ имале висок ниво амилоидних плакова, који су главно обележје ове болести.

Резултати су показали да је у раним фазама болести, пре значајног накупљања плака, већи мали мозак такође био повезан са бољим когнитивним резултатима. Ово сугерише да мали мозак доприноси такозваној „когнитивној резерви" – способности мозга да компензује оштећења и одржи функцију упркос патолошким променама.

„Мали мозак би могао да компензује део штете коју наноси Алцхајмерова болест - али само до одређене тачке", објашњава проф. Укиљас.

За сада, истраживачки тим не може са сигурношћу да тврди да већи волумен малог мозга „узрокује“ боље когнитивне способности, јер студија показује корелацију, а не узрочно-последичну везу. Такође, налази се можда не могу применити на општу популацију, јер већина података потиче од белаца са високим нивоом образовања.

Ипак, идеја да мали мозак функционише као когнитивна резерва отвара нове путеве за разумевање здравог старења и отвара врата будућим истраживањима о начинима јачања ове резерве. Професор Фредерик д'Олеир Укиљас остаје оптимистичан.

Док се постојеће мере показују недовољним, научници и инжењери све отвореније истражују контроверзне методе, укључујући соларни геоинжењеринг, као потенцијални одговор на климатску кризу. Идеја, која је донедавно припадала домену научне фантастике, данас постаје предмет озбиљних научних расправа и улагања.

Ова тема била предмет разговора на Би-Би-Сију са др Марком Маслином, професором науке о систему Земље на Универзитетском колеџу у Лондону.

Топлотни таласи постају све дужи, а сезона у којој се појављују се продужава, са екстремним температурама које се бележе већ у мају и задржавају дубоко у септембру.

Комбинација високих температура и повишене влажности ваздуха додатно погоршава ситуацију, отежавајући телу природно хлађење и повећавајући здравствене ризике.

Ноћи са температурама изнад 20 Целзијусових степени, познате као „тропске ноћи“, такође су све чешће, што додатно исцрпљује људски организам и спречава опоравак. Ова нова реалност ставља огроман притисак на постојећу инфраструктуру, од школа и болница до стамбених зграда, које често нису пројектоване да издрже овакве услове.

Шта је соларни геоинжењеринг

Соларни геоинжењеринг, познат и као модификација сунчевог зрачења (SRM), обухвата низ технологија чији је циљ да рефлектују мали део сунчеве светлости назад у свемир, чиме би се вештачки охладила планета. Највише се истражују два модела.

Први је „посветљивање морских облака", где би специјализовани бродови распршивали фине честице морске соли у ниске облаке изнад океана. Ове честице би служиле као језгра за кондензацију, стварајући гушће и светлије облаке који би ефикасније одбијали сунчеву енергију.

Други, познатији модел, јесте „стратосферско убризгавање аеросола". Овај метод опонаша ефекат хлађења великих вулканских ерупција, попут ерупције вулкана Пинатубо 1991. године, која је привремено снизила глобалну температуру за око пола степена Целзијуса.

Идеја је да авиони на великим висинама испуштају честице сумпор-диоксида или других рефлективних материјала у стратосферу. Тамо би те честице формирале слој који би расипао сунчеву светлост, смањујући количину енергије која допире до Земљине површине.

Иако ове идеје звуче обећавајуће, оне са собом носе и огроман терет непознаница.

Ризици и неизвесности радикалног приступа

Највећа забринутост у вези са соларним геоинжењерингом лежи у његовим потенцијалним нежељеним последицама. Научници упозоравају да би манипулација климатским системом на глобалном нивоу могла да доведе до непредвидивих промена.

На пример, смањење сунчевог зрачења могло би да поремети глобалне обрасце падавина, потенцијално изазивајући суше у неким регионима, попут Амазона, и поплаве у другим. Постоји и опасност од такозваног „регионалног загревања", где би одређени делови планете могли да постану још топлији као последица интервенције.

Управо због ових ризика, стручњаци попут професора Маслина наглашавају важност малих, контролисаних истраживања како би се боље разумели потенцијални утицаји пре било какве примене у великом обиму.

Интересовање за ову област расте, што потврђује и податак да је британска Агенција за напредна истраживања и изуме (ARIA) у мају 2025. године уложила значајна средства у 21 пројекат из области геоинжењеринга.

Циљ ових пројеката није примена, већ искључиво истраживање које би пружило одговоре на кључна питања о безбедности и ефикасности ових технологија.

Прилагођавање је неизбежно

Стручњаци се слажу да геоинжењеринг не може бити замена за смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште. Постизање нето нултих емисија остаје кључно за дугорочно решавање проблема климатских промена. Међутим, чак и уз најоптимистичније сценарије, прилагођавање на топлију климу је неизбежно.

Тренутни топлотни талас у Европи служи као оштар подсетник на хитност прилагођавања. У Француској и другим земљама, школе су привремено затворене јер нису безбедне за ученике и наставнике, што је покренуло озбиљне расправе о потреби редизајнирања јавних зграда.

Осим геоинжењеринга, разматрају се и друга инжењерска решења, попут примене рефлективних материјала за кровове и путеве, стварања више зелених површина и водених токова у градовима, као и развоја ефикаснијих система за хлађење.

Док су радикалне идеје попут геоинжењеринга још увек у раној фази истраживања, оне постају све релевантнији део расправе о будућности планете.

Питање више није да ли ћемо морати да разматрамо такве опције, већ како да осигурамо да се истражују одговорно и транспарентно, пре него што очај надвлада опрез.

Иако су по величини упоредиве са Јупитером, њихова маса је само делић масе нашег гасовитог џина, што их чини најлакшим познатим планетама те величине.

Ово откриће, објављено у часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, пружа кључне податке за разумевање ових необичних небеских тела. Један од истраживача, др Џорџ Дрансфилд, са Универзитета у Оксфорду,  сликовито је описао њихову природу.

„Ове две планете имају густину упоредиву са лепом грудвом пене за бријање, свеже изашлом из боце", објашњава др Дрансфилд.

Њихове густине су изузетно ниске: TOI-791 b има густину од свега 0,038 грама по кубном центиметру, док је TOI-791 c нешто гушћа са 0,047 грама по кубном центиметру. Поређења ради, густина шећерне вуне износи око 0,05 g/cm³, док је густина Земље 5,5 g/cm³ – више од сто пута већа. Чак је и Јупитер, гасовити џин Сунчевог система, до 35 пута гушћи од ових новооткривених лаганих светова.

Џинови у гравитационом плесу

Планете је првобитно открио Насин сателит за истраживање транзитних егзопланета (TESS), који трага за световима изван нашег соларног система посматрајући благе падове у сјају звезда док планете пролазе испред њих.

Међутим, да би потврдили њихову необично ниску густину, истраживачи су морали прецизно да измере њихове масе, што су учинили користећи телескопе на Земљи.

Анализа је открила још једну занимљивост: ове две планете су закључане у реткој гравитационој резонанци у односу 5:3. То значи да унутрашња планета, TOI-791 b, направи пет орбита око своје звезде за сваке три орбите спољашње планете, TOI-791 c.

Ова усклађена интеракција изазива мерљиве промене у времену њихових транзита, што је астрономима омогућило да прецизно израчунају њихове масе и потврде њихову невероватно малу густину.

Научници претпостављају да се ове планете састоје углавном од водоника и хелијума. Др Дрансфилд сумња да су ови пахуљасти, прозрачни светови вероватно беле или плаве боје, у зависности од тога да ли је небо на њима облачно, али дефинитивно не ружичасте попут шећерне вуне.

Да би се потврдио њихов тачан хемијски састав, биће потребна додатна посматрања помоћу моћног свемирског телескопа „Џејмс Веб".

Мистерија „супер-пахуљастих" светова

„Супер-пахуљице" представљају велики изазов за постојеће теорије о формирању планета. Није у потпуности јасно како планете могу нарасти до величине гасовитих џинова, а да притом не акумулирају и значајну масу.

Сматра се да су изузетно ретке у космосу; од скоро 6.300 до сада потврђених егзопланета, мање од 40 припада овој категорији. Пре система TOI-791, астрономи су већ познавали неколико сличних светова, попут система Кеплер 51 и планете WASP-193b, која је око 50 одсто већа од Јупитера, али има само делић његове масе.

Водећа теорија сугерише да „супер-пахуљице" поседују огромне атмосфере богате водоником и хелијумом, које су се брзо акумулирале око чврстог језгра. Верује се да се формирају у спољним, хладнијим деловима диска од гаса и прашине око младе звезде, где има више гаса него прашине. Будући да су се TOI-791 b и TOI-791 c вероватно формирале из истог диска, истраживачи их сматрају „сестрама".

Проучавање ових егзотичних светова кључно је за шире разумевање процеса настанка планета. Свако ново откриће помаже научницима да саставе сложену слагалицу космичке разноликости и боље схвате како настају планетарни системи, укључујући и наш.

„На крају, проучавањем егзотичних система који садрже ретке типове планета, додајемо нове делове слагалице о формирању планета и сазнајемо више о нашем месту у космосу", закључује др Дрансфилд.

Ељшани је навео да ће се случај даље одвијати у редовној судској процедури.

Мурал посвећен патријарху Павлу и митрополиту Амфилохију префарбан је прошле године одлуком тадашњих општинских власти, коју су чинили Албанци.

Полиција је прекршајну пријаву написала уметнику Стефану Стојановићу, који је покушао да поново ослика мурал и то уз дозволу локалне самоуправе.

Да је дозволу добио потврдио је РТС-у председник општине Северна Митровица Милан Радојевић.

Пренео је да је полиција добила одлуку за осликавање мурала, али да је, као и у другим случајевима, показала да не поштује одлуке локалне самоуправе и да се према грађанским и иницијативама локалне самоуправе опходи на своју руку.

Уметник Стефан Стојановић је кажњен иако је полицији показао дозволу локалне самоуправе, додао је Радојевић.

Меси 24. јуна пуни 39 година, док Португалац Кристијано Роналдо има 41. Обојица играју на свом шестом Светском првенству (рекорд који деле са мексичким голманом Гиљермом Очоом, који има 40 година).

Међу осталим примерима су Хрват Лука Модрић и нападач и најбољи стрелац Босне и Херцеговине Един Џеко, који имају по 40 година. Јапански дефанзивац Јуто Нагатомо има 39, а капитен репрезентације Сједињених Држава Тим Рим 38 година.

„Несумњиво је да сада постоји процес у којем се до врхунског нивоа стиже раније, а спортска дуговечност је све већа. То се дешава не само у фудбалу већ у свим спортовима“, каже за Би-Би-Си врлд Карлос Лаго, професор фудбала на Универзитету у Вигу у Шпанији, аутор бројних студија и саветник више клубова.

„Даћу вам веома снажан податак. Од почетка Лиге шампиона у сезони 1992/93. до сезоне 2017/18. просечна старост играча повећана је за 1,6 година. У сезони 1992/93. износила је 24,9 година. Данас је 26,5 и тај процес ће се наставити“, додаје.

Петер Круструп је професор на Одсеку за спортске науке и клиничку биомеханику Универзитета Јужне Данске. Тренер је и аутор бројних студија из области науке о фудбалу, заједно са професором Крисом Карлингом са истог универзитета.

„Садашња еволуција, са све већим бројем елитних играча у пољу старијих од 40 година, заиста је занимљива јер се дешава у периоду када се интензитет игре и број утакмица непрестано повећавају“, истичу Круструп и Карлинг.

Овај турнир доноси и посебне изазове који додатно оптерећују старије играче.

„Ово је прво Светско првенство са 48 репрезентација, што значи више утакмица, дужу нокаут фазу и велика путовања кроз Сједињене Државе, Канаду и Мексико. У неколико градова домаћина владају веома високе температуре, а многе утакмице играју се на око 30 степени Целзијуса“, наводе дански стручњаци.

„Екипе ће такође морати да се носе са загађењем ваздуха и алергенима, који се значајно разликују од града до града. Разликује се и надморска висина, јер ће се утакмице у Мексико Ситију и Гвадалахари играти на значајној висини изнад нивоа мора.“

Када је реч о старијим играчима, додају, разумно је претпоставити да промене повезане са старењем у способности организма да регулише телесну температуру током физичке активности представљају додатно оптерећење за оне који су у тридесетим и четрдесетим годинама.

Ера података и паметних прслука

Већа дуговечност у фудбалу нема један једини узрок. Она је последица комбинације фактора – од научних достигнућа у припреми и опоравку до промене спортске културе.

Генетика такође игра важну улогу, објашњава за аргентински кардиолог Роберто Пеидро, стручњак за спортску медицину и некадашњи лекар репрезентације Аргентине, укључујући и Светско првенство у САД 1994. године. Доктор Пеидро био је и лични лекар Дијега Арманда Марадоне.

„Није свако спреман за живот испуњен интензивном спортском активношћу са кардиоваскуларног, плућног и мишићног аспекта, уз оптерећења свих система у организму. Није свако спреман за све то и генетика има много везе са тим.“

Али, поред генетике, додаје доктор, кључни технолошки напредак омогућио је нови начин тренинга који погодује дужим каријерама.

„Начин тренинга се потпуно променио у односу на оно што је било пре 20 или 30 година. Данас се чак и телеметријом може утврдити да ли је неки мишић уморан и да ли играч може да настави да подноси напоре такмичења.“

„Као што видимо код прслука које носе фудбалери, помоћу ГПС-а може да се прати број откуцаја срца, пређена дистанца и многи други параметри. То омогућава да се на време уочи алармантна ситуација, као што је превремени замор, па се играч може извући из игре или му се може прописати посебан режим рада.“

Лаго истиче да сви велики фудбалски клубови и репрезентације данас користе веома моћне системе за прикупљање података.

„То су такозвани системи праћења учинка. Анализирају се физичке перформансе, укупна пређена дистанца у километрима или метрима, али и дистанца према различитим интензитетима – ходање, ниска брзина, средња брзина, велика брзина или спринт, затим број убрзања и успоравања, број скокова.“

Познавање начина на који сваки играч реагује на захтеве тренинга и утакмица омогућава стручним штабовима да паметније заштите старије играче и стратешки користе ротацију тима, посебно сада када је дозвољен већи број измена, наводе Круструп и Карлинг.

„Ново правило о изменама из 2020. године, које омогућава пет измена у регуларном току утакмице и још једну у продужетку, доноси већу тактичку флексибилност и могућност да Роналдо, Меси или Модрић играју од 60. па све до 90. или 120. минута у нокаут мечевима.“

Фудбалери који се такмиче и после 35. године данас имају корист од онога што Круструп и Карлинг називају „Спортска наука 3.0“.

Прва фаза била је заснована на лабораторијским експериментима о томе како тело реагује на физички напор. Друга је донела технологију на тренажни терен, али то није увек водило бољим одлукама.

„Прави изазов данас није прикупљање података, већ разумевање шта са њима треба урадити. Спортска наука 3.0 настоји да премости тај јаз. Циљ је интеграција физиолошких и тренажних принципа са људским искуством и вештачком интелигенцијом како би се свакодневно доносиле боље одлуке“, наводе дански стручњаци.

Револуција у опоравку

Поред свог изузетног талента, играчи попут Месија и Кристијана Роналда имају приступ најсавременијој технологији не само у исхрани и медицинској нези већ и у још једној кључној области – опоравку после утакмица.

Према Лагу, „велика револуција у процесима опоравка јесте персонализација свега што се ради“.

„Више се не примењује исти програм за све играче у тиму, већ сваки добија тачно одређену дозу, количину и врсту активности у складу са бројним факторима, као што су године, број одиграних минута или претходне повреде.“

„Избор могућности је изузетно широк, а оно што се данас ради јесте креирање персонализованих програма. Сваки играч има своју рутину опоравка и то је омогућило да се игра дуже, чешће и већим интензитетом.“

Тај програм може да обухвати све – од лимфне дренаже до техника опоравка хладноћом.

Једна од њих је потапање у хладну воду (Cold Water Immersion – CWI).

„После утакмице играчи седе или стоје у хладној води, обично температуре између 10 и 15 степени Целзијуса. Потапају се у велики резервоар на око 10 до 15 минута“, објашњавају професори Круструп и Карлинг.

„Хладноћа доводи до сужавања крвних судова близу коже, што смањује оток и упалу мишића. Када изађу из воде, проток крви се брзо нормализује, што помаже у уклањању отпадних материја нагомиланих током интензивног напора. Може се рећи да је то нека врста дугмета за ресетовање организма.“

Круструп је 2026. године спровео преглед десет контролисаних студија о потапању фудбалера у хладну воду.

„Открили смо да су играчи који су користили CWI после утакмице брже повратили снагу мишића ногу, имали ниже нивое маркера оштећења мишића у крви и пријављивали мање болова у мишићима у данима после утакмице у поређењу са играчима који су само одмарали.“

Друга техника заснована на хладноћи је криотерапија, која користи хладан ваздух уместо воде и подразумева боравак у посебној комори на екстремно ниским температурама.

„На пример, на температурама нижим од минус 110 степени Целзијуса током једног до три минута.“

„Иако обе технике имају за циљ смањење упале и болова у мишићима, потапање у хладну воду било је предмет знатно већег броја научних истраживања.“

Промена културе

Стручњаци са којима је разговарао Би-Би-Си слажу се да је већа спортска дуговечност резултат и промене културе.

Доктор Пеидро истиче да „постоји културна промена у којој фудбалери знају да ће, ако се придржавају савремених физиолошких и медицинских процедура, дуже живети од фудбала. Раније, седамдесетих или осамдесетих година, играчи можда нису ни знали да ли имају повишен холестерол, висок крвни притисак или чак нису ни радили електрокардиограм“.

„Фудбалер данас, захваљујући тој културној промени, зна да мора да води рачуна о исхрани, не само када је на припремама или у карантину, већ током целог живота. Зна да мора добро да се одмара и да поштује све сате сна.“

Лаго наводи да се „фудбалери данас брину о себи више него икада“.

„Врхунски играчи су праве компаније за себе и сви имају малу војску сарадника – физиотерапеуте, стручњаке за опоравак, кондиционе тренере, нутриционисте – а њихова свакодневица је далеко професионализованија него раније.“

„Марадона је излазио на терен са отеченим зглобовима“

Промена културе односи се и на оно што се данас сматра прихватљивим на терену.

„Нема никакве сумње да се данас много више води рачуна о фудбалеру него што је то био случај у ранијим временима“, каже доктор Пеидро.

„Упоредимо Марадону и Месија. Марадона је играо у ери у којој је морао да се носи са страшним ударцима противничких играча, а јавност је то доживљавала као нешто нормално“, додаје аргентински кардиолог.

„Био сам Марадонин лекар и видео сам како је излазио на терен са отеченим зглобовима и повређеним коленима, што се данас дешава много ређе. Меси је, на пример, у поређењу са Марадоном, играо у времену у којем се такви ударци сматрају неприхватљивим.“

„Следе искључења, а читав фудбалски амбијент веома негативно гледа на то да неко грубо удари Месија. Мислим да су то готово два различита спорта – онај који се играо некада и овај данас.“

Мања брзина, више мудрости

Старији играчи су обично спорији, али оно што губе у експлозивности – наглим променама брзине и скоковима – често надокнађују бољим разумевањем игре.

„О томе знамо веома занимљиве ствари“, каже Лаго позивајући се на једну од својих студија.

„Најбоље резултате у свим категоријама физичких перформанси постижу најмлађи играчи, посебно они од 18 до 21 године. То је врхунац физичке спремности – они највише трче и изводе највећи број акција високог интензитета, скокова, спринтова и убрзања“, објашњава Лаго.

После 30. или 31. године долази до значајног пада физичких способности, који постаје још израженији након 35. године, додаје професор.

„Али оно што је заиста упечатљиво јесте да, када се анализира техничко-тактички учинак – број додавања, успешних додавања, додавања која пробијају линије игре, број добијених дуела један на један – добија се потпуно супротан тренд.“

„Старији играчи упућују више додавања, прецизнији су, њихова додавања чешће пробијају противничке линије. Другим речима, одређени пад физичких способности надокнађују бољим разумевањем игре, што их чини успешнијим од млађих играча у доношењу одлука и техничкој реализацији.“

Искуство може да помогне старијим фудбалерима и у још једној важној области – превенцији повреда. Старији играчи су склонији повредама, које, према Лагу, зависе од три фактора: година, броја одиграних минута и среће.

„Знамо да је вероватноћа повреде већа што више минута играте. Зато врхунски играчи у одређеним годинама схватају када треба да се укључе и бирају тренутке за које сматрају да су најважнији како би пружили свој максимум“, каже шпански стручњак.

„То је знак зрелости, јер разумеју да није потребно увек играти на сто одсто. Сваки тренутак утакмице захтева другачији ниво ангажовања. Они су толико добри зато што умеју да ‘прочитају’ игру и препознају шта је потребно у сваком тренутку.“

Ту је и фактор среће.

„На срећу, Меси, Роналдо и Модрић имали су мало повреда, нарочито озбиљних“, подсећа Лаго.

Доктор Пеидро додаје да „фудбалери који доживе ове године углавном нису имали тешке повреде или су имали среће да избегну преломе и пуцања лигамената, што су околности које, нажалост, често доводе до прераног завршетка каријере“.

Мотивација и психологија

Личност и мотивација сваког играча такође имају кључну улогу у дужини његове каријере.

„Постоје појединци који су изузетак од правила. Када, на пример, анализирате Кристијана Роналда и видите ниво његовог професионализма, постаје јасно зашто успева да одржи тако дугу каријеру. Он је особа коју бих користио као пример понашања, јер се читав његов живот врти око фудбала и постизања најбољег могућег нивоа припремљености“, каже Лаго.

„Постоји и психолошки аспект. Кристијано Роналдо је у својим изјавама говорио да наставља да игра зато што има мотивацију. Жели да настави да игра.“

Меси је, са своје стране, у мају изјавио аргентинским медијима: „Волим да играм фудбал и играћу све док будем могао.“

Пеидро наглашава важност онога што назива „психофизичком припремом“.

„Кажем психофизичком јер постоје спортисти који су физички способни да поднесу такве напоре, али то не могу са психолошке стране, јер не могу да оставе по страни друге аспекте живота – да гледају како им деца одрастају, да проводе време са пријатељима и породицом, да живе другачијим животом без огромног терета обавеза које носи професионални фудбал.“

Својом мотивацијом и искуством старији играчи често имају снажан психолошки утицај на остатак тима.

Контрола такмичарског притиска је од пресудног значаја. Психолошка равнотежа – да играч не буде ни превише нервозан ни превише опуштен – апсолутно је кључна, истиче Лаго.

„Играчи који су много пута били у таквим ситуацијама одлично знају како да задрже самоконтролу.“

„Модрић, Меси и Роналдо помажу саиграчима не само на спортском плану већ и у психолошком прилагођавању. А то ће на такмичењу са тако кратким распоредом као што је Светско првенство, где се у нокаут фази све решава у веома кратком времену, бити пресудно.“

„Зато очекујем да најбоље издање ветерана не видимо у групној фази, већ како такмичење буде одмицало. Треба пажљиво посматрати не само шта раде када имају лопту, већ и шта раде када је игра прекинута, шта говоре, како бодре саиграче, јер је то за мене највећи показатељ врхунског играча који је већ у поодмаклим годинама.“

Сан, исхрана, технике опоравка, паметни прслуци...

Шта би пре свега требало да има на уму млад фудбалер који жели да остане на врхунском нивоу и после 35. године?

„Требало би да читав свој живот подреди фудбалу. То се односи на оно што једе, колико спава, како тренира и чега се одриче како би остао потпуно посвећен фудбалу“, закључује професор Лаго.

„Такодје мора да прихвати да то има своју цену. Наравно, не можете увек јести шта желите. Не можете излазити ноћу кад год пожелите.“

„И не треба да трошите време на ствари које не можете да контролишете – срећу, да ли ће вас неко позвати, да ли ће вас неки клуб ангажовати. Сву пажњу треба усмерити на оно што зависи од вас и изградити начин живота у складу са тим. Мислим да је то најважнији савет који се може дати младом играчу.“

Откриће је доспело на насловне стране широм света, а појавиле су се и необичне тврдње да би објекат могао бити ванземаљски свемирски брод, што је одвлачило пажњу од његових стварних научних вредности.

У новом раду објављеном у часопису Nature, тим научника, који предводи Мартин Кординер из Насиног Центра за свемирске летове „Годард“, расветлио је порекло комете. Резултати показују да је реч о правом галактичком фосилу, много старијем од Сунчевог система.

Шта су међузвездани објекти

Планетарни системи су прилично хаотична места. Поред планета које познајемо, они садрже огроман број мањих тела – остатака који су преостали након њиховог формирања.

Велики део тог материјала креће се по нестабилним и непредвидивим орбитама. Због тога Сунчев систем непрестано избацује мала тела у међузвездани простор. Комете и астероиди под утицајем гравитације планета мењају путање и често бивају избачени из система. Потом лутају галаксијом, пловећи кроз простор између звезда.

Одавно се претпоставља да, ако су планетарни системи честа појава у космосу, и други системи функционишу слично нашем. То значи да би простор између звезда требало да буде испуњен огромним бројем стеновитих и ледених објеката – остацима како древних тако и младих планетарних система.

Огромна већина међузвезданих објеката никада се неће приближити некој другој звезди. Ипак, с обзиром на њихов велики број, неизбежно је да неки од њих прођу кроз унутрашњи део Сунчевог система, довољно близу да можемо да их посматрамо и проучавамо.

Три до сада откривена међузвездана објекта – 1И/‘Оумуамуа, 2И/Борисов и 3И/АТЛАС — први су представници те популације које смо успели да уочимо. Такви објекти пролазе поред нас још од настанка Сунчевог система, али је тек у последњој деценији технологија довољно напредовала да можемо да их региструјемо.

Брза и древна комета

Астрономи су брзо утврдили да се 3И/АТЛАС креће невероватном брзином. У тренутку највећег приближавања Сунцу путовала је брзином већом од 68 километара у секунди. Чак и пре него што је осетила утицај Сунчеве гравитације, кретала се брже од 58 километара у секунди.

То је био први наговештај да би комета могла бити нешто посебно.

Само на основу њене путање кроз Млечни пут, астрономи су убрзо закључили да је 3И/АТЛАС вероватно старија од Сунчевог система. Највероватније је избачена из система звезде која припада такозваном „дебелом диску“ Млечног пута – популацији древних звезда насталих много пре Сунца.

Међутим, да ли је било могуће потврдити ту претпоставку?

Хемија објекта рођеног око друге звезде

Нови рад у часопису Nature заснован је на посматрањима комете 3И/АТЛАС помоћу свемирског телескопа „Џејмс Веб“ и система Atacama Compact Array, који су је посматрали у инфрацрвеном и микроталасном делу спектра.

Та посматрања омогућила су научницима да проуче гасове које је комета испуштала приликом проласка поред Сунца. Утврђено је да молекули угљеника које је комета ослобађала садрже знатно мање угљеника-13 – тежег изотопа угљеника – него што је уобичајено код сличних објеката у Сунчевом систему. Изотопи су различити облици истог хемијског елемента, са истим бројем протона и електрона, али различитим бројем неутрона.

То указује на то да је комета изузетно стара. Зашто? Одговор лежи у начину на који се материја у нашој галаксији прерађује у унутрашњости звезда.

Готово сав угљеник у Млечном путу производе звезде масивније од Сунца. Када такве звезде окончају свој животни циклус, угљеник који су створиле нуклеарном фузијом враћа се у космос и постаје градивни материјал за следеће генерације звезда и планета.

Међутим, постоји једна важна појединост. Док стварају угљеник у својој унутрашњости, звезде истовремено претварају угљеник-12, најзаступљенији изотоп, у угљеник-13 процесом познатим као „сагоревање на дну омотача“ (hot bottom burning). Како време пролази, удео угљеника-13 у галаксији постепено расте.

Да би садржала тако мали удео угљеника-13, комета 3И/АТЛАС морала је настати у време када је тог изотопа било много мање у односу на угљеник-12 – пре отприлике 12 милијарди година, у раним фазама историје наше галаксије.

Најзанимљивије тек долази

Сваки од три међузвездана посетиоца које су астрономи до сада открили био је јединствен. Али шта нас очекује у будућности?

Опсерваторија „Вера Рубин“, смештена на врху планине у северном Чилеу, поседује највећу камеру која је до сада уграђена на телескоп, која у суштини функционише као изузетно брз широкоугаони објектив.

Због тога је идеално средство за откривање међузвезданих објеката који великом брзином пролазе кроз Сунчев систем. Астрономи предвиђају да би ова опсерваторија у наредној деценији могла да открије на десетине међузвезданих објеката.

Она ће проналазити објекте које бисмо иначе пропустили и откриваће их много раније него што је то до сада било могуће.

Што више таквих објеката будемо откривали, то ћемо бити у могућности да их посматрамо као целу популацију, а не као појединачне случајеве. То ће нам омогућити да боље разумемо историју настанка звезда и планета у нашој галаксији.

Наше очи користе две врсте ћелија за регистровање светлости. Те ћелије, познате као фоторецептори, називају се штапићи и чепићи, према свом облику, објаснио је Алапакам Сампат, неуронаучник који проучава мрежњачу на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу.

Чепићи су задужени за вид у боји. Људи имају три врсте чепића, који региструју црвену, зелену и плаву светлост. Боје које видимо представљају комбинацију те три основне боје, објаснио је Ананд Сваруп, руководилац Лабораторије за неуробиологију, неуродегенерацију и опоравак при Националном институту за очи.

Штапићи не могу да разликују боје, али су далеко осетљивији на светлост. Сваки од њих може да региструје један фотон, односно честицу светлости.

„Штапићи су ти који вам омогућавају да видите при слабом осветљењу“, истакао је Сваруп.

Међутим, изузетна осетљивост штапића има своју цену. Након што сваки штапић региструје фотон, може проћи и до сат времена пре него што поново стекне способност да региструје светлост, објаснио је Јохан Палберг, руководилац групе за физиологију фоторецептора при Националном институту за очи.

Једињење које штапићима омогућава да осете светлост назива се родопсин и настаје из витамина А, навео је Сампат. Када сваки молекул родопсина апсорбује светлост, он се „избељује“, што значи да више не може да региструје светлост.

Родопсин се састоји од две компоненте: опсина и ретинала, објаснио је Палберг. Када родопсин упије светлост, ретинал мења облик – из савијеног прелази у прави – и одваја се од опсина. Потом доспева у део ока познат као пигментни епител мрежњаче, где се обнавља и поново добија савијени облик. Након тога, враћа се до опсина и поново формира функционални родопсин.

Уколико су сви штапићи у људском оку „избељени“, потребно је од 45 минута до једног сата да се сви обнове, навео је Палберг. Ипак, део штапића може се регенерисати већ после 10 до 15 минута, што омогућава одређени степен вида при слабом осветљењу.

Штапићи и чепићи налазе се у мрежњачи, задњем делу очне јабучице. Код већине сисара, штапићи су бројнији од чепића.
„У сваком људском оку има приближно шест милиона чепића и 100 милиона штапића“, навео је Сваруп.

Сампат је додао да „пошто је штапићима потребно много времена да се обнове, очи имају огроман број ових ћелија како би надокнадиле тај недостатак“.

Чепићи се углавном налазе у средишњем делу мрежњаче, где очно сочиво фокусира највећи део светлости, док штапићи преовлађују у остатку мрежњаче. То одражава чињеницу да се током дана углавном ослањамо на чепиће.

„Штапићи у том периоду готово уопште нису активни“, навео је Сампат.

Људско око ипак има и бржи начин делимичног прилагођавања тами. Зеница, тамни отвор на предњем делу ока, може да се прошири и пропусти више светлости, објаснио је Марк Ферчајлд, професор науке о бојама на Технолошком институту у Рочестеру у Њујорку, у тексту објављеном у часопису Конверзејшoн.

Ипак, највећи део прилагођавања тами зависи од штапића, а управо време које им је потребно за регенерацију објашњава зашто је очима потребно толико времена да се у потпуности навикну на мрак.

Пре појаве вештачког осветљења, људи се нису суочавали са наглим прелазима из светлости у таму. Способност очију да се прилагоде мраку зависила је од заласка сунца, који траје приближно онолико колико је потребно штапићима да се обнове.

„Није постојао еволутивни притисак да се тај процес убрза“, нагласио је Сампат.

Према речима Палберга, штапићи су најосетљивије ћелије мрежњаче када су у питању болести и поремећаји у функционисању. Због тога старије особе често имају потешкоће са вожњом ноћу.

„Моје колеге развијају дијагностички тест који би постао уобичајени део очног прегледа, а којим би се мерила способност људског ока да се прилагоди тами и пратило како се она мења са годинама“, додао је Сампат.