Управо је ово питање поставио међународни тим истраживача, након што је једна претходна студија о социјалном дистанцирању током пандемије ковида 19 неочекивано указала на то да се можда не крећемо тако насумично као што нам се чини.

У овом истраживању, научници су се усредсредили искључиво на скретања, анализирајући понашање људи различитих старосних група, из различитих култура и у различитим просторима. Открили су јасну пристрасност која је потврдила њихове раније неочекиване резултате: значајну склоност ка окретању у смеру супротном од казаљке на сату, односно улево. Са тим сазнањем, поставило се ново, још интригантније питање – зашто ова склоност уопште постоји?

Експерименти који искључују случајност

Да би искључили потенцијалне спољне утицаје, попут понашања других људи у маси, истраживање је спроведено у Шпанији и Јапану, две земље са различитим друштвеним и културним нормама, укључујући и страну којом се вози. Тестирања су обухватала и отворене и затворене просторе, као и кретање појединаца.

У једном од експеримената, 209 особа је замољено да хода слободно и самостално унутар шестоугаоног простора ограђеног столицама и столовима, чиме је елиминисана свака могућност утицаја гомиле. Упркос свим варијацијама, скромна, али статистички значајна склоност ка скретању улево остала је доследна.

„Ово је било потпуно неочекивано, јер инстинктивно замишљате да људи, када се крећу насумично, скрећу према својим тренутним потребама, без икаквог општег обрасца", објаснио је инжењер Клаудио Фелићани, који је у време студије био на Универзитету у Токију.

„Међутим, постојала је јасна, мерљива тенденција људи да, под једнаким условима, скрећу улево, а не удесно."

Биомеханичка асиметрија као могуће објашњење

Истраживачи су систематски тестирали и одбацили неколико могућих узрока. Утврђено је да пристрасност није повезана са доминантном руком или ногом, нити са полом испитаника.

Једини фактор који је показао благу варијацију била је старост: млађе особе су испољавале израженију склоност ка кретању у смеру супротном од казаљке на сату, мада студија није укључивала особе старије од средњих тридесетих.

Водећа хипотеза је да узрок лежи у некој врсти урођене биомеханичке или неуролошке асиметрије. Претпоставља се да десна хемисфера мозга, која је код већине људи доминантна за просторну оријентацију, може стварати благу предиспозицију за окретање улево.

Оно што се дешава је, по свему судећи, биолошке природе.

„Узрок вероватно не потиче од очију, јер смо покушали да људима прекријемо лево или десно око, а склоност је и даље била присутна", напомиње Фелићани. „Неки су нас питали да ли би то могли бити феномени великих размера попут Кориолисове силе или Земљиног магнетног поља, али то се чини мало вероватним с обзиром на оно што смо до сада успели да утврдимо."

Од олимпијских стаза до евакуационих путева

Иако се склоност ка скретању улево можда не чини као револуционарно научно откриће, оно има значајне импликације у различитим областима, од архитектонског дизајна до планирања у ванредним ситуацијама.

Места попут аеродрома, музеја, железничких станица, тржних центара и стадиона могу бити под утицајем суптилних преференција у кретању, нарочито када се формирају велике гужве. Узимајући у обзир ове налазе, руте за евакуацију могле би да се дизајнирају ефикасније.

Занимљива паралела може се повући са спортом. На првим модерним Олимпијским играма 1896. године трчало се у смеру казаљке на сату. Међутим, то је промењено 1913. године, јер је већина спортиста сматрала да је трчање у супротном смеру „природније".

„Постоје интересантне паралеле са одређеним спортовима", додаје Фелићани. „Нека такмичења у трчању и вожњи се увек, али необјашњиво, одвијају на стазама које иду у смеру супротном од казаљке на сату. Али то је тема за неку другу истрагу."

Наредни кораци у истраживању, чији су резултати објављени у часопису Nature Communications могли би укључивати испитивање да ли се ова тенденција задржава у старијој животној доби или код особа са потешкоћама у кретању.

Истраживачи такође предлажу употребу експеримената у виртуелној реалности, који би омогућили прецизнију контролу чулних надражаја. Тим је такође заинтересован да провери да ли пристрасност ка кретању у смеру казаљке на сату или супротно од њега постоји и код других животињских врста, мада је до сада само неколико студија, попут оне о мравима који истражују непозната гнезда, пронашло сличне обрасце.

„Наши резултати могу деловати као минорно, безначајно откриће, али у природи већина феномена повезаних са кретањем показује да се животиње углавном крећу без преферираног смера", закључује Фелићани. „Снажна пристрасност пронађена код људи указује на неку асиметрију на биомеханичком нивоу."

„Пуно ми значи зато што је то заиста награда целом мом тиму у лабораторији. Све што ми радимо, радимо заједно и са друге стране она промовише науку којом се ми бавимо, а то је инжењерство ткива за примену у медицини, а исто тако промовише и жене у науци. И мени се заиста допада њихова централна идеја која је 'свету треба наука, науци требају жене'. И мени је заиста драго да сам део тога и да подржавам целу ту идеју“, истакла је проф. др Гордана Вуњак-Новаковић.

Њена истраживања померају границе регенеративне медицине и отварају нове могућности за развој персонализованих терапија, а посебан допринос представља развој система познатих као „органи на чипу“, који верно репродукују сложеност људских болести, укључујући кардиомиопатије и метастатске облике карцинома.

Дугорочна визија Гордана Вуњак-Новаковић је стварање универзалних матичних ћелија које би омогућиле регенерацију виталних органа без потребе за имуносупресивним терапијама након трансплантације.

Међутим, та привидна мирноћа је варљива. Наша галаксија, Млечни пут, настала је из хаоса и турбуленција, а њена звездана пространства испуњена су „дошљацима“, изгнаницима и преживелима. Данас поново почиње да се растеже и деформише под утицајем масивног суседа, крећући се ка новом, неизбежном космичком судару.

Како то можемо да знамо? Посао професора Василија Белокурова са Института за астрономију Универзитета Кембриџ, као галактичког археолога је да реконструише прошлост наше галаксије и у њој препозна знакове будућности.

Уместо да копа по земљи, користи законе динамике и еволуције звезда како би анализирао стотине милиона небеских тела. Тражи најстарије и хемијски најнеобичније звезде, проучава њихове путање и покушава да сложим мозаик догађаја који су обликовали Млечни пут. Један древни сусрет оставио је ожиљке толико дубоке да и после милијарди година одређују изглед галаксије у којој живимо, наводи професор.

Циљ астронома и астрофизичара је да открију шта управља животом ових огромних космичких система: шта је последица њиховог природног, унутрашњег развоја, а шта резултат спољних утицаја – судара и спајања са другим галаксијама.

У основи свих тих питања налази се и једна од највећих мистерија савремене астрофизике – тамна материја – невидљива супстанца чија гравитација држи галаксије на окупу, али чија права природа и даље није откривена.

Млечни пут је једина галаксија у којој кретање звезда можемо да меримо са изузетном прецизношћу. Захваљујући томе, астрономи могу да направе најдетаљнију мапу тамне материје до сада – колико се далеко простире, колика је њена густина у близини Сунца, каквог је облика и да ли је равномерно распоређена или испресецана „грудвама“.

Ако ту мапу довољно прецизно реконструишемо, можда ћемо коначно схватити не само где се тамна материја налази, већ и шта она заправо јесте.

Катастрофални судар

Истраживање наше галаксије доживело је праву револуцију захваљујући великим астрономским прегледима неба. Од 2000. године пројекат Sloan Digital Sky Survey показао је колико се открића могу направити када огромне базе података постану доступне научницима широм света.

Нови искорак начинила је 2014. године европска свемирска опсерваторија „Гаја" (Gaia), која је измерила положаје и кретања скоро две милијарде звезда, претворивши Млечни пут у својеврсни археолошки запис. Нема рушевина, костију или фрагмената грнчарије – само звезде које у себи чувају трагове далеке прошлости.

Најјаснији доказ да се у нашој галаксији некада догодило нешто драматично јесу звезде које нису настале у Млечном путу.

Док се „домаће“ звезде углавном крећу заједно, кружећи око галактичког центра у оквиру ротирајућег диска, ове „досељеничке“ звезде пресецају тај уређени систем. Оне се пробијају ка унутрашњости галаксије, потом се враћају ка њеним рубовима и тај циклус понављају изнова.

Њихове необичне путање прати и необичан хемијски састав. Већина ових звезда садржи мање тешких елемената од звезда насталих у Млечном путу, што указује да потичу из мањих, патуљастих галаксија које су се развијале спорије.

Због тога су оне изузетно драгоцене за научнике – представљају и фосиле бурне прошлости наше галаксије и „сонде“ које пролазе кроз њене најудаљеније делове.

Како је Млечни пут преобликован

Према савременој теорији настанка космичких структура, галаксије расту постепеним припајањем мањих галаксија. Те мање галаксије бивају растргнуте, а њихове звезде остају као сведоци древних судара.

Највећи такав остатак у Млечном путу познат је под именом Гаја–Кобасица–Енкелад (Gaia-Sausage-Enceladus). То су остаци давно нестале галаксије која се са нашом сударила пре између осам и једанаест милијарди година.

Ни Млечни пут није прошао без последица. Тај судар га је темељно преобликовао.

Звезде из старог галактичког диска биле су „избачене“ у ореол (хало) галаксије, постајући својеврсни изгнаници у сопственом космичком дому. Истовремено, наша галаксија је „преузела“ и нову групу звезданих јата.

Астрофизичари верују да се тада догодило и нешто још значајније – променила се оријентација диска Млечног пута и његов однос према ореолу тамне материје.

Иако тамна материја није довољно концентрисана да доминира у Сунчевом систему, у спољашњим деловима галаксије она представља главни извор гравитације. Око Млечног пута формира огроман ореол, много већи од видљивог дела галаксије.

Дуго се сматрало да је тај ореол готово савршено округао, али су мерења сонде „Гаја“ показала да је стварност далеко сложенија. Велики галактички судари могу да изобличе облик тог ореола, а са њим и читаву галаксију. Попут брода који се полако нагиње, и Млечни пут је почео да мења свој положај – не нагло и не приметно, већ током милијарди година.

Нова космичка игра

За разлику од многих галаксија сличне величине, Млечни пут је имао довољно времена да се опорави од тог древног судара. Од тада га није погодио ниједан велики космички катаклизмички догађај, па је милијардама година живео релативно мирним животом.

Све до сада.

Велики Магеланов облак, најмасивнији пратилац наше галаксије, већ данас својом гравитацијом утиче на Млечни пут и поново ремети његов ореол. Као одјек догађаја од пре десет милијарди година, наша галаксија улази у све бржи „плес“ са овим суседним патуљастим системом, реагујући на његово приближавање.

То је космичка игра у којој ће, по свему судећи, само једна галаксија остати нетакнута. Почело је ново поглавље миграција, преживљавања и прилагођавања.

Ипак, све то не умањује лепоту ноћног неба – напротив, даје јој нову дубину. Светлуцава трака Млечног пута изнад наших глава није симбол непроменљивости, већ сведочанство дуге и бурне борбе за опстанак.

Млечни пут је већ једном био разорен, потом поново изграђен, а сада поново пролази кроз промене. Његове звезде памте прошлост, а њихова кретања откривају будућност. Оно што нам изгледа вечно, у стварности је само један тренутак у много дужој космичкој причи.

(Професор Василиј Белокуров, један је од тројице добитника Кавлијеве награде за астрофизику за 2026. годину, која му је додељена за откривање „фосилних“ трагова древних судара галаксија и њихове улоге у еволуцији Млечног пута.)

Ове сићушне космичке честице потичу још из времена Великог праска и сваке секунде у трилионима безазлено пролазе кроз наша тела.

Ипак, пошто имају готово занемарљиву масу, веома их је тешко детектовати. Прошле године су астрономи који користе мрежу сензора у Средоземном мору открили неутрино који је на Земљу стигао скоро брзином светлости и са 30 пута већом енергијом од икада откривеног неутрина.

Тим научника окупљен око пројекта JUNO представио је прве резултате добијене након два месеца прикупљања података. Они укључују нека од до сада најпрецизнијих мерења начина на који се неутрини мењају између три различите врсте, односно „укуса“, док путују кроз свемир.

„Ово ме заиста чини нестрпљивом да видим још узбудљивијих резултата у будућности“, изјавила је физичарка Кејт Шолберг са Универзитета Дјук, која није учествовала у новом истраживању.

Сферни детектор JUNO налази се на дубини од 700 метара испод земље. Он проучава антинеутрине који настају у сударима честица у две оближње нуклеарне електране.

Одгонетање „укуса“

Антинеутрини су подједнако мистериозне честице – својеврсне супротности неутрина – које научници проучавају како би боље разумели њихово понашање и начин на који функционишу неутрини.

Када антинеутрини дођу у контакт са честицама унутар детектора, настаје бљесак светлости.

Научници се надају да ће овај детектор помоћи у решавању дугогодишње мистерије о томе колика је маса сваког од три „укуса“ неутрина.

Према садашњим претпоставкама, два типа имају сличну масу, док је трећи специфичан, али још није познато да ли су два тежа, а трећи лакши, или обрнуто.

Први резултати још нису дали одговор на то питање.

Међутим, они показују могућности детектора и потврђују да ће „моћи да открије суптилне разлике“ које раздвајају различите врсте неутрина и њихове масе, рекао је коаутор студије Лијангђијан Вен, члан сарадничког тима JUNO.

Два слична детектора неутрина – јапански Хyпер-Камиоканде и експеримент Deep Underground Experiment (DUNE), који се спроводи у Сједињеним Америчким Државама – требало би да почну са прикупљањем података током наредне деценије. Њихови резултати, добијени другачијим приступима, послужиће за проверу налаза кинеског детектора.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису „Нејчер“ (Nature).

Њена истраживања померају границе регенеративне медицине и отварају нове могућности за развој персонализованих терапија, а посебно значајан допринос представља развој система познатих као „органи на чипу“, који верно репродукују сложеност људских болести, укључујући кардиомиопатије и метастатске облике карцинома.

Дугорочна визија Гордана Вуњак-Новаковић је стварање универзалних матичних ћелија које би омогућиле регенерацију виталних органа без потребе за имуносупресивним терапијама након трансплантације.

Овогодишње лауреаткиње изабране су међу рекордне 504 номинације из 89 земаља света, а награде су уручене научницама које својим истраживањима дају кључан допринос решавању глобалних здравствених и еколошких изазова – од регенеративне медицине и геномике до пољопривредних иновација и истраживања утицаја исхране на ментално здравље.

Уз професорку Вуњак, награђене су професорка Лизл Цилке за срчане и кардиоваскуларне системе као лауреаткиња за Африку и арапске државе, професорка Фелисе Џака за област психијатрије као лауреаткиња за Азију и Пацифик, професорка Сара А. Тајхман у области биологија ћелије као лауреаткиња за Европу и лауреаткиња за Латинску Америку и Карибе - професорка Ракел Лија Чан у области пољопривредне биотехнологије.

Програм L’Oréal-UNESCO „За жене у науци", који ове године обележава своје 28. издање, до сада је подржао више од 5.000 научница из преко 140 земаља света. Од 1998. године додељене су 142 међународне награде, а чак седам лауреаткиња касније је освојило Нобелову награду за науку.

 „Често имам и помало зазирем од било каквих најава и коментара, с обзиром на то да се, као што сте и сами рекли, брзо или неретко они промене.У овом случају, Артемис III је требало да буде она мисија која би спустила људе на Месец, али се у једном тренутку, почетком ове године, од тога одустало, како би се заправо решили они изазови који стоје на том путу, за које у овом тренутку они који су кренули на тај велики пут немају решење. Слично ономе што је било у оквиру Аполо програма 9, дакле идеја је да се сада у ниској Земљиној орбити, што се каже надомак куће, испитају разни системи“, рекао је Симоновић.

Наводи да је то сложеније и нешто другачије од Аполо програма, а да би сада у четвртом кораку, дакле у оквиру Артемис IV мисије, коначно, ако све буде ишло у том правцу, Американци пре свега требало да се спусте на Месец. Насе нема решење, односно нема возило, нема лендер који би спустила на Месец у овим приликама.

Ангажоване су и приватне компаније по први пут

„У томе је суштина.У међувремену, имамо развој приватног сектора који се и те како афирмисао и позиционирао на том тржишту са врло добрим решењима и на неки начин подстицањем конкуренције између Блу Ориџина и Спејс Икса. Овде је циљ да се у орбити Орион, као Насин брод, споји са једним, споји са другим и у том односу види шта је то што највише одговара за коначни циљ спуштања на Месец“, рекао је Симоновић.

Пре 60 година Американци и Руси, односно Совјети, су се тркали у томе ко ће први да дође на Месец. Сад се тркају Американци и Кинези.

Нова трка за освајање космоса, такмаци су Сад и Кина, али има и оних из сенке

„Пре свега се имају у виду Сједињене Државе и Кина, као два велика такмаца на том пољу, али оно што остане у сенци, а у некој можда и дохватљивој перспективи, има и те како потенцијал да се укључи у тај велики маратон освајања, између осталог и Месеца. То је једна посебна тема и нека остане само при Индији која је у том погледу најдаље отишла. Ајзакмен не обраћа пажњу на то, не даје томе тако велики значај, али је направио једну одступницу у смислу: "Ми смо већ били тамо", али без сумње да не морају, ако и не успеју, неће то бити промашај, али Кина је без сумње препозната као такмац. Е сад, кинески програм, ми у њега немамо довољно увида“, навео је Бранко Симоновић.

Спејс Икс данас излази на берзу.То ће бити вероватно највећи излазак на берзу у историји. Прича се о 1,7 билиона, односно по њиховом трилиона долара. Да ли бисте купили акције те компаније?

„Иначе се слабо разумем у те ствари, али имам утисак да вреди улагати. Суштина је да они који воде рачуна о томе и који процењују те ствари заиста тако и и суде. Тај потез не разумем да би судио, али и чини ми се да они који се баве тим далеко то боље промишљају“, навео је Симоновић.

Изгледа да Спејс Икс, има далеко више изгледа за то у сваком погледу, али не треба искључити ни Блу Ориџин, без обзира на све ове потешкоће.На крају крајева, ја бих био опрезан с обзиром на развој догађаја.

На крају, и СЛС-у Насином често цури водоник или тако нешто.У том смислу није та ствар толико извесна као што изгледа у првим данима.

„Од кад знам за себе, ја се овом темом бавим, то ми је блиско, од детињства слушам о одласку на Марс.Чак и да смо све решили, боравак на Месецу дугорочни је скопчан са јако великим бројем изазова, што је такође тема за себе“, рекао је Бранко Симоновић, популаризатор астрономије.

Посаду чине командант Ренди Бресник, пилот Лука Пармитано из Европске свемирске агенције (ЕСА), и специјалисти мисије Андре Даглас и Френк Рубио. Сваки од њих доноси јединствено искуство и вештине неопходне за сложене задатке који их очекују у ниској Земљиној орбити.

Искусна посада за пионирски задатак

На челу мисије налази се командант Ренди Бресник, ветеран Насе који је део астронаутског корпуса још од 2004. године. Са богатим искуством у свемирским летовима, Бресник је описао мисију Артемис III као најважнији корак до сада у напорима човечанства да се врати на Месец, наглашавајући њену улогу у припреми за будуће, још амбициозније подухвате.

Његов колега, пилот Лука Пармитано, астронаут Европске свемирске агенције из Италије, већ је исписао историју као први Италијан и тек трећи Европљанин који је командовао Међународном свемирском станицом. Пармитано је такође познат по изузетној присебности након што је преживео инцидент током шетње свемиром када је вода почела да му пуни кацигу.

Тиму се придружују и специјалисти мисије. Френк Рубио држи амерички рекорд за најдужи појединачни лет у свемир. Како је провео 371 дан узастопно у орбити, то га чини једним од најискуснијих астронаута када је реч о дуготрајном боравку у свемиру.

За разлику од њега, Андреу Дагласу ће Артемис III бити први пут да лети у свемир, иако је претходно био део резервне посаде за мисију Артемис II. Након објаве, Даглас је био први члан посаде који се обратио јавности.

„Моје срце је тако топло, тако је пуно", рекао је он, преносећи емоције које прате остварење животног сна.

Промена плана: Сигурност испред брзине

Иако је првобитно било планирано да Артемис III буде мисија која ће спустити људе на Месец први пут после више од пола века, НАСА је одлучила да промени циљеве. Мисија је сада преобликована у пробни лет са посадом у ниској Земљиној орбити.

Главни разлог за ову промену је смањење ризика и темељна провера кључних технологија пре него што се астронаути упуте на саму лунарну површину.

Слетање на Месец сада је планирано за мисију Артемис IV, која се очекује 2028. године, чиме се обезбеђује да сви системи буду поуздани и сигурни за посаду.

Централни задатак мисије Артемис III биће тестирање система за спајање и пристајање између свемирске летелице Орион и два специјална лунарна лендера које развијају приватне компаније: Старшип компаније „Спејс Икс“ и Блу Мун Марк 2 компаније „Блу ориџин“.

Летелица Орион ће, један по један, пристајати уз ове лендере, а астронаути ће увежбавати прелазак из једне летелице у другу. Ова процедура је од суштинског значаја, јер ће на каснијим мисијама астронаути морати да пређу из Ориона у лендер како би се спустили на површину Месеца.

Шира слика програма Артемис

Програм Артемис, назван по грчкој богињи Месеца, представља наследника програма Аполо и има далеко веће амбиције од самог постављања заставе. Крајњи циљ је успостављање одрживог људског присуства на јужном полу Месеца, региону за који научници верују да садржи залеђену воду у трајно осенченим кратерима.

Вода би се могла користити за пиће, производњу кисеоника и ракетног горива, што би Месец претворило у одскочну даску за будуће мисије са људском посадом ка Марсу.

Артемис III се ослања на успехе претходних мисија, као што су лет без посаде Артемис I из 2022. и планирани лет Артемис II са људском посадом око Месеца.

Ова мисија је такође показатељ нове ере у истраживању свемира, коју карактерише снажна међународна сарадња и све већа улога приватног сектора. Укључивање астронаута Европске свемирске агенције и ослањање на комерцијалне партнере попут компанија „Спејс Икс“ и „Блу ориџин“ кључни су елементи стратегије Насе за смањење трошкова и убрзање напретка.

Џереми Парсонс из Насине канцеларије за програм „Од Месеца до Марса" (Moon to Mars Program Office) објаснио је филозофију иза овог пробног лета.

„Укупно, очекујемо да мисија траје око две недеље. Ова мисија је намерно пројектована да преузме прорачунате ризике како би будуће посаде биле сигурније и на крају успешне када будемо крочили на месечеву површину."

Међутим, према једном од најприхваћенијих модела раног развоја Сунчевог система (Nice model), наш део галаксије можда је некада садржао чак две додатне планете. Уместо данашња два ледена гиганта, Урана и Нептуна, Сунчев систем је, према тој хипотези, могао имати четири таква света. Ново истраживање, међутим, указује на потенцијално озбиљан проблем у том сценарију.

Симулације периода током којег су те хипотетичке планете могле бити избачене из Сунчевог система показале су да такав развој догађаја подразумева много насилнију прошлост Уранових природних сателита него што њихово садашње стање сугерише.

Истраживање указује да прича о томе како је Сунчев систем достигао данашњу стабилност још увек није у потпуности разјашњена.

Три могућа објашњења

„Ови резултати имају три потенцијалне импликације“, навео је тим истраживача предвођен астрофизичарем Метјуом Клементом са Универзитета Џонс Хопкинс у научном раду. Према њиховим речима, прва могућност је да су Уранови сателити током тог турбулентног периода били дестабилизовани до те мере да су се међусобно сударали више пута.

Друга могућност је да је садашња верзија Модела потребна ревизија. Трећа могућност је да је „Сунчев систем резултат прилично мало вероватног развоја нестабилности који је подразумевао готово потпуно одсуство блиских сусрета Урана са другим џиновским планетама“, навели су истраживачи.

Теорија о хаотичном раном Сунчевом систему

Научници сматрају да је млади Сунчев систем био далеко хаотичније место него што је данас. Док су се џиновске планете кретале кроз диск космичког материјала, њихове гравитационе интеракције могле су да дестабилизују читав спољашњи део Сунчевог система.

Како би објаснили тај гравитациони хаос, научници су 2005. године развили "Nice model".

У савременијим верзијама, овај модел претпоставља да је Сунчев систем у почетку могао имати једног или чак два додатна ледена гиганта. Свих шест великих планета потом су мигрирале са својих почетних положаја, изазивајући нестабилност у систему.

Четири планете које данас познајемо као спољашње гиганте на крају су се сместиле у садашње орбите, док су преостале две биле избачене из Сунчевог система.

Тестирање судбине Уранових и Јупитерових месеца

"Nice model" успешно објашњава више важних карактеристика Сунчевог система, укључујући период познат као Касно велико бомбардовање, садашњу архитектуру система и велику популацију Јупитерових тројанаца.

Међутим, Клемент и његове колеге желели су да провере какве последице овај модел има на мањим размерама.

Истраживачи су зато спровели серију симулација како би анализирали шта се дешава са месецима Јупитера и Урана у две варијанте Ничког модела – једној са додатним леденим гигантом и другој са два таква тела.

Тим је симулирао сусрете на основу, како наводе, „целокупног спектра“ предложених почетних услова у спољашњем Сунчевом систему, чиме је обухваћен већи број могућих развојних сценарија него у претходним истраживањима.

Озбиљан проблем за постојећи модел

Резултати су показали да је већина симулација довела до дестабилизације Уранових месеца, укључујући сударе, избацивање из орбите и значајне промене њихових путања.

Јупитерови сателити прошли су знатно боље, али се показало да је изузетно тешко сачувати нетакнутим системе месеца обе планете истовремено.

Истраживачи су пронашли само један сценарио у којем су и Јупитерови и Уранови сателити доследно преживљавали исти период нестабилности.

Уколико је Модел тачан, остају две водеће могућности. Прва је да је Сунчев систем прошао кроз изузетно мало вероватан еволутивни пут који је поштедео Јупитер и Уран озбиљнијих поремећаја. Друга је да је данашњи систем Уранових месеца настао као последица судара и снажних гравитационих поремећаја.

То би значило да је Уран био изложен најмање два велика догађаја – првом који га је нагнуо на његову необичну осу ротације и другом који је, према Ничком моделу, пореметио његов систем сателита.

Модел вероватно није коначан

Постоји и трећа могућност — да је "Nice model" непотпун.

Истраживачи истичу да то не би представљало велико изненађење, имајући у виду да покушава да реконструише догађаје који су се одиграли пре око четири милијарде година.

„Веома је вероватно да ниједан од модела нестабилности који су до сада објављени не садржи прецизан низ сусрета неопходан да се у потпуности репродукују сви аспекти Сунчевог система“, навели су аутори студије.

Они додају: „Иако је свакако могуће да сва четири првобитна система правилних сателита у спољашњем Сунчевом систему нису била погођена планетарним сусретима, наши резултати снажно указују на то да то није био случај".

Истраживачи закључују да би нови резултати требало да подстакну будућа истраживања која ће наставити да испитују последице различитих сценарија развоја Сунчевог система.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Икарус (Icarus).

Деценије радарских истраживања и других геофизичких посматрања постепено су откривале овај мистериозни свет, а научници су сада склопили доказе о постојању скривене структуре изванредних размера.

Испод источног дела Јужног пола, тим који је предводио геофизичар Еђидио Армадиљо са Универзитета у Ђенови идентификовао је огромну формацију у облику лепезе, састављену од око 30 повезаних басена. Структура се шири према обали, као да је неко повукао угао Антарктика и растегао га око једне централне тачке у унутрашњости.

Склапање древне слагалице

Истраживачи су ову формацију назвали „Источно-антарктичка лепезаста басенска провинција“ (ЕАФБП). Занимљиво је да тим није првобитно трагао за геолошком структуром у облику лепезе.

Уместо тога, истраживали су како би источни Антарктик изгледао када би се лед уклонио. То није исто што и посматрање радарских снимака, јер огромна маса леда, процењена на 27 милиона кубних километара, гура тло испод себе. Када би лед нестао, копно би се подигло и до једног километра у висину.

Комбинујући реконструисану топографију са радарским, гравитационим, сеизмичким и магнетним подацима, научници су почели да истражују скривени пејзаж. Док су анализирали податке, приметили су нешто необично.

Многи велики субглацијални басени у том подручју, укључујући и до сада познате басене Вилкс и Аурора, као и басен у којем се налази језеро Восток, изгледало је да имају исту основну геометрију. Нису били насумичне депресије, већ су се ширили ка споља из једне заједничке, централне тачке у близини Јужног пола, формирајући, како су описали, „кохерентан радијални образац на континенталном нивоу“.

Трагови цепања суперконтинента

Геометрија ове структуре има упадљиву сличност са тектонским обележјем познатим као сфеноказам, који је описан 1955. године као „троугласти процеп океанске коре који раздваја два кратонска блока, а који је настао ротацијом једног блока у односу на други“.

Истраживачи верују да је лепезаста формација настала процесом познатим као „ротационо истезање“, где се континентална кора постепено шири из једне централне тачке, слично отварању ручне лепезе. Гребени се шире радијално ка обали дугој око 2.000 километара, попут ребара лепезе.

Ако је ова интерпретација тачна, структура чува доказе о тектонској активности која је претходила распаду суперконтинента Гондване и нуди кључне трагове о коначном одвајању Јужног пола од Аустралије.

Такође, могла би да објасни и друге карактеристике континента, као што су високе Гамбурцев субглацијалне планине и Трансантарктичке планине које се граниче са овом провинцијом. Истраживачи претпостављају да је кретање приликом отварања „лепезе“ могло појачати уздизање у тим регионима, стварајући планинске венце који данас спадају међу најистакнутије скривене карактеристике Антарктика.

Зашто је важно разумети шта је испод леда?

Питање облика копна испод Антарктика није искључиво академско. Прво, лед се непрестано креће, а то кретање је вођено контурама стена испод њега. Детаљно разумевање тих контура помаже нам да боље предвидимо брзину и правац тока леда, што је кључно за разумевање утицаја климатских промена и потенцијалног раста нивоа мора.

Вода из стотина субглацијалних језера делује као подмазивач на бази ледене плоче, додатно утичући на брзину кретања глечера ка океану.

Други велики разлог је то што ова открића попуњавају огромну празнину у нашем познавању историје Земље. Јужно пол чини око 10 одсто копнене масе планете, а многа питања о Гондвани, распаду континената и древним геолошким процесима остала су без одговора јер већи део континента не можемо директно видети.

Иако ово објашњење није савршено и прецизно датирање процеса је и даље изазов, оно представља значајан корак напред. Антарктик је и даље граница коју је тешко продрети. Ипак, мало по мало, научници откривају његове тајне, отварајући прозор у давно изгубљени, древни свет.

Помрачења су један од најупечатљивијих примера такве појаве. Током читаве историје изазивала су мешавину дивљења, нелагоде и радозналости коју је тешко игнорисати. Иако је тешко са сигурношћу знати шта су наши преци мислили о њима, постоје докази да су људи веома рано почели систематски да посматрају небо.

Један од примера су петроглифи у Лохкруу у Ирској, настали око 3340. године пре нове ере, за које поједини истраживачи сматрају да би могли да представљају приказе помрачења Сунца.

У многим древним културама помрачења нису доживљавана као природни феномени, већ као знаци космичког поремећаја или поруке богова. У кинеској традицији веровало се да змај прождире Сунце, док су неки народи у Америци сматрали да су за то одговорни јагуари или друга митска бића. Таква тумачења, често повезана са страхом, подстакла су људе да покушају да предвиде када ће се помрачења догодити.

Управо је та потреба имала далекосежне последице: охрабрила је систематско посматрање неба и бележење образаца, постављајући темеље ономе што ће касније постати астрономија и математика.

Данас тачно знамо шта је помрачење, али остаје питање – зашто нас оно и даље толико привлачи? Одговор се, још једном, крије у нашем нервном систему, објашњава др Хосе А. Моралес Гарсија, научни истраживач у области неуродегенеративних болести и редовни професор Медицинског факултета Универзитета Комплутенсе у Мадриду.

Када се милиони људи окупе како би посматрали помрачење, они не гледају само у небо. Истовремено активирају неке од најдубљих и најстаријих можданих механизама повезаних са фасцинацијом. Тај спој радозналости, изненађења и узбуђења није само културна навика, већ биолошки феномен који је добро проучен.

Када заборавимо на себе

Један од најприхваћенијих неуробиолошких модела објашњава фасцинацију као одговор на „когнитивни јаз“. Другим речима, схватимо да постоји нешто важно што не знамо, што ствара врсту когнитивне напетости коју желимо да разрешимо.

Ову теорију предложио је психолог Џорџ Левенстин, а каснија неуронаучна истраживања додатно су је потврдила. Према њој, потрага за знањем представља снажан унутрашњи покретач људског понашања.

Помрачење се савршено уклапа у овај механизам. Знамо довољно да бисмо могли да га предвидимо, али његова реткост, сложеност и спектакуларност истовремено стварају осећај неизвесности. Тешко је не погледати.

Када нас нешто снажно привуче, попут тренутка када Месец почне да прекрива Сунце, активирају се делови мозга као што су предњи цингуларни кортекс и предња инсула, задужени за препознавање неочекиваних појава и усмеравање пажње ка њима.

Истовремено се смањује активност такозване подразумеване неуронске мреже, која је повезана са размишљањем о себи, бригама и унутрашњим монолозима. Управо та промена објашњава осећај који многи људи описују током снажних искустава – као да су на тренутак заборавили на себе и потпуно се препустили ономе што се дешава пред њима.

Мозак који награђује учење

Како помрачење одмиче, у игру улази још један важан механизам – систем награђивања у мозгу.

Регије попут стријатума и нуклеуса акумбенса ослобађају допамин, неуротрансмитер кључан за мотивацију и осећај задовољства. Занимљиво је да мозак не реагује само на материјалне награде, већ и на информације. Другим речима, учење нечег новог или решавање непознанице само по себи доноси осећај награде.

Фасцинација се не завршава у тренутку доживљаја. У стањима појачане радозналости хипокампус, структура мозга одговорна за памћење, делује у тесној сарадњи са допаминским системом. Бројна истраживања показала су да то побољшава учвршћивање сећања.

Зато се многи људи годинама касније јасно сећају где су били када су посматрали неко велико помрачење. Мозак тај догађај означава као важан.

Оваква снажна искуства често прате и физичке реакције – језа, трнци или „гускa кожа“. Оне настају услед интеракције емоционалног и аутономног нервног система, истих механизама који се активирају када слушамо музику која нас дубоко дотакне или посматрамо уметничко дело које нас оставља без даха.

На крају, све је део истог процеса: неизвесност буди радозналост, решење активира систем награђивања, а читаво искуство се дубоко урезује у памћење. У том смислу, помрачење није само астрономски феномен, већ изузетно ефикасан покретач можданих механизама који претварају изненађење у знање.

Да ли је могуће да останемо равнодушни

Ипак, не доживљавају сви људи фасцинацију истим интензитетом.

Истраживања заснована на снимању мозга показују да су неки појединци, због специфичности мождане организације, мање склони оваквим искуствима.

Код одређених стања, попут депресије или Паркинсонове болести, осетљивост на награду је често смањена, па самим тим могу бити ослабљени и осећаји интересовања, чуђења и дивљења. То би могло бити повезано са поремећајима у функционисању система награђивања и обраде емоција.

Такође, људи са израженом потребом за когнитивном извесношћу – они који преферирају јасне и коначне одговоре и не воле двосмисленост – чешће доживљавају мање чуђења и усхићења. За њих помрачење, са својом пролазношћу и необичношћу, може бити више извор нелагоде него одушевљења.

Далеко од тога да је само пролазна емоција, фасцинација је важан адаптивни механизам који нас подстиче да истражујемо, учимо и боље разумемо свет око себе. Из те перспективе, помрачење није само спектакл на небу, већ снажан подстицај систему који је еволуирао да би из изненађења стварао знање, закључује професор Моралес Гарсија.

Иначе, Венера и Јупитер ће се у овако блиском положају поново наћи у новембру 2028. године.

У раним јутарњим сатима 10. јуна, Сатурн и Месец сијаће на међусобном растојању од око пет степени. Јун пружа одличну прилику за посматрање Сатурнових прстенова, који су видљиви и уз помоћ кућног телескопа или снажнијег двогледа.

Лето је једно од најбољих годишњих доба за посматрање живописног центра Млечног пута, а млад Месец, који означава почетак новог лунарног циклуса, додатно ће допринети повољним условима за посматрање. Када се Месец у овој фази нађе између Земље и Сунца, постаје готово невидљив. Одсуство његове светлости омогућава да се јато милиона звезда у језгру Млечног пута јасније уочи, чак и голим оком.

Летњи солстициј – 21. јун

Двадесет први јун означава летњи солстициј на северној хемисфери, када Сунце достиже своју најсевернију тачку на небу. То је уједно и почетак лета, а у областима високих географских ширина доноси појаву познату као поноћно сунце, када дневна светлост траје готово или пуна 24 часа.

Исти датум, 21. јун, означава и почетак зиме на јужној хемисфери, где је сезона ауроре аустралис (јужне поларне светлости) у пуном јеку, нарочито на Тасманији и јужном делу Новог Зеланда.

Пун „јагодни месец“ –  29. јун

Први званични пун Месец овог лета, познат као „јагодни Месец“, појавиће се 29. јуна око 20 часова по источном времену. Назив потиче од староседелачких народа Северне Америке, који су овај пун Месец повезивали са периодом сазревања и бербе јагода почетком лета.

Упркос свом имену, „јагодни Месец“ неће имати црвену или ружичасту боју. Реч је само о традиционалном називу који означава доба године у којем се ова лунарна појава јавља.

Небеска позорница се отвара

Почев од 2026. године, небо ће бити позорница низа значајних астрономских догађаја, укључујући ретку серију од шест помрачења Сунца и долазак комете величине града. Овај јединствени период, који ће трајати до 2028. године, понудиће љубитељима астрономије низ несвакидашњих призора.

Главни догађај биће потпуно помрачење Сунца 12. августа 2026. године. Путања тоталитета простираће се преко Гренланда, Исланда и Шпаније, док ће у остатку Европе бити видљиво делимично помрачење.

Истовремено, ноћно небо пружиће идеалне услове за посматрање киша метеора. Персеиди, један од најактивнијих и најсјајнијих метеорских ројева током године, достићи ће врхунац 12. и 13. августа. Одсуство Месечеве светлости омогућиће изузетне услове за посматрање десетина „звезда падалица“ сваког сата.

Мистериозни путник из дубоког свемира

Док се Земљани буду припремали за помрачења, један далеки путник наставиће свој спори пут ка Сунцу. Комета Ц/2026 Ц1 (Цучиншан), откривена у фебруару 2026. године далеко изван Сатурнове орбите, већ је привукла пажњу астронома.

Њен изузетан сјај на тако великој удаљености наводи на закључак да је њено језгро необично велико. Процене указују да би његов пречник могао да износи између 20 и 40 километара, што је отприлике величина већег града.

Поређења ради, језгро чувене Хејл-Бопове комете имало је пречник од око 60 километара. Иако Ц/2026 Ц1 не представља опасност по Земљу, њено кретање кроз унутрашњи део Сунчевог система биће пажљиво праћено.

Очекује се да ће комета најближу тачку Сунцу, такозвани перихел, достићи у новембру 2028. године. Према тренутним проценама, тада би могла да достигне магнитуду 5, што би је учинило одличним објектом за посматрање двогледом, а под идеалним условима тамног неба можда и гранично видљивом голим оком.

Комете су познате по својој непредвидивости, али могућност да се Ц/2026 Ц1 развије у значајан небески догађај представља још један разлог зашто ће предстојећи период бити изузетно занимљив љубитељима астрономије.

Врхунац небеског спектакла

Оно што овај период чини заиста посебним јесте ретка појава позната као „двострука каскада помрачења“, која обухвата три потпуна и три прстенаста помрачења Сунца у само две године. Након првог помрачења 2026. године, следи догађај који многи већ називају „помрачењем века“.

Другог августа 2027. године потпуно помрачење Сунца биће видљиво изнад јужне Шпаније, северне Африке и Блиског истока, а фаза тоталитета трајаће изузетно дуго – до шест минута и 22 секунде. Овако дуго трајање потпуног мрака усред дана пружиће јединствену прилику за проучавање Сунчеве короне, али и незаборавно искуство за све који се нађу на путањи Месечеве сенке.

Серија се наставља 22. јула 2028. године, када ће треће потпуно помрачење Сунца прећи преко Аустралије и Новог Зеланда. Оваква концентрација тоталних помрачења на релативно приступачним локацијама представља праву посластицу за „ловце на помрачења“ и љубитеље астрономије широм света.

Осим ових централних догађаја, небо ће током ових година бити испуњено и другим занимљивим појавама, попут конјункције Венере и Јупитера у јуну 2026. године, када ће се две најсјајније планете привидно готово додирнути на вечерњем небу.

Период од 2026. до 2028. године неће представљати само низ изолованих астрономских појава, већ праву симфонију кретања небеских тела. Сваки догађај, од кише метеора Персеида под тамним небом до дуге сенке Месеца током „помрачења века“, понудиће другачију перспективу нашег места у космосу. За научнике, то ће бити прилика за прикупљање драгоцених података о Сунцу, кометама и међупланетарној прашини.

За све остале, то је подсетник на величанственост свемира и позив да подигну поглед ка звездама, где се одвија представа започета много пре нас и која ће трајати дуго након нас.

Према речима аутора нових смерница, њихов циљ је да спрече преране и непроверене објаве и да научницима понуде јасан оквир за потврђивање и саопштавање евентуалних открића.

„Надамо се да ћемо избећи ситуације у којима истраживачи прерано објављују да су открили ванземаљце, али истовремено желимо да јавност зна да нам је стало до отворености и транспарентности“, наводи професор Мајкл Гарет, директор Центра за астрофизику Џодрел Бенк и председник комитета Међународне академије астронаутике за потрагу за ванземаљском интелигенцијом (SETI).

Питање није да ли, већ када

Иако део научне заједнице и даље сумња да ће ванземаљски живот икада бити откривен, Гарет сматра да је проналазак неког детектованог сигнала само питање времена.

„Не знам да ли ће се то догодити ове године, следеће године, у наредној деценији или веку. Али једног дана неко ће нешто пронаћи – вероватно неко ко уопште није тражио ванземаљце, већ је проучавао протопланетарне дискове или нешто слично“, каже Гарет.

Према његовим речима, нове смернице намењене су управо таквим истраживачима који би се изненада могли наћи пред открићем од огромног значаја и запитати се шта оно заправо значи и какве последице може имати.

Друштвене мреже промениле правила игре

Нови протоколи представљају ажурирање смерница које су први пут објављене 2010. године. Они прописују начин провере могућих доказа о постојању интелигентних ванземаљских бића, поступак јавног саопштавања открића, као и чување и размену података.

Гарет истиче да је у последњих 15 година дошло до експлозије друштвених мрежа, што је значајно променило околности.

„Тада се чинило да су друштвене мреже нешто изузетно позитивно. Данас знамо да са њима мора да се поступа веома пажљиво. Ако се појави неочекиван сигнал, гласине би могле веома брзо да измакну контроли“, упозорава професор.

Због тога је, додаје, важно да научници контролишу начин на који се информације представљају јавности како не би дошло до погрешних тумачења или искривљавања чињеница.

Транспарентност, али тек после провере

Ипак, Гарет наглашава да транспарентност остаје једно од основних начела.

„Многи људи верују да се овакве ствари крију од јавности и да су реч о државним тајнама. Не мислим да је то тачно. Ми у SETI заједници желимо да покажемо да смо отворени и транспарентни, али исто тако желимо да све пажљиво проверимо пре него што узбунимо јавност“, истиче проф. Гарет.

Протоколи наглашавају да истраживачи морају да уложе максималан напор да потврде аутентичност сваког сигнала. Извештаји о верификацији треба да прођу стручну рецензију, а подаци који су коришћени у провери морају бити доступни јавности.

Истовремено, научне институције и организације позивају се да активно сарађују са медијима и корисницима друштвених мрежа, а све реакције морају бити брзе, тачне и искрене.

Безбедност научника постала нова тема

Једна од новина у односу на смернице из 2010. године односи се на заштиту научника.

Протоколи предвиђају да истраживачи имају право да одбију медијске наступе, док се институцијама препоручује да предузму мере ради њихове безбедности.

„Мислим да 2010. нико није озбиљно размишљао о личној безбедности научника. Данас је много лакше открити где људи раде и живе, па је то постало важно питање“, каже Гарет.

Лажне узбуне и подвале

Иако смернице нису правно обавезујуће, њихов значај је велики, сматра Гарет, јер је и раније било случајева који су узбуркали јавност.

„Још увек постоји извесна доза подсмеха када кажете да тражите ванземаљске цивилизације, чак и међу колегама астрономима. Зато желимо да ову тему третирамо што озбиљније и да смањимо број лажних тврдњи о открићима. То је важно за кредибилитет нашег рада“, наглашава професор.

Да ли би требало да нас буде страх

Објављивање нових смерница поклопило се са премијером новог филма Стивена Спилберга Дан открића, који се бави питањем да ли, како и када човечанству треба саопштити да ванземаљци постоје.

Колико би евентуални сигнал требало да забрине људе, зависи и од тога одакле долази.

Према Гаретовим речима, сигнал удаљен неколико хиљада светлосних година могао би да буде охрабрујућ, јер би вероватно потицао од цивилизације која је достигла висок технолошки ниво и успела да опстане хиљадама година.

„Али ако бисмо открили нешто одмах изван Сунчевог система, то би вероватно било прилично застрашујуће“, додаје он.

Тајност је практично немогућа

Професор Крис Линтот са Универзитета у Оксфорду, који није учествовао у изради документа, али је коментарисао раније верзије, поздравио је нагласак на транспарентности.

„У пракси, вест о било каквом потенцијалном сигналу готово сигурно би процурила много пре него што бисмо могли са сигурношћу да кажемо о чему је реч. За проверу таквог сигнала морале би да буду укључене опсерваторије широм света, што значи стотине, ако не и хиљаде људи. У таквим околностима, чување тајне било би веома тешко, ако не и немогуће“, истиче Линтот.

Додаје да се нада да ће нове смернице подстаћи научнике да свој рад, као и у другим областима науке, обављају јавно и да што више људи укључе у „авантуру трагања за животом у свемиру“.

Поуке из прошлости

Историчарка науке др Ребека Шарбоно из Института SETI истиче да нове смернице настављају дугогодишњу традицију залагања за одговорно и транспарентно саопштавање научних открића.

Она подсећа на случај из 1965. године, познат као „инцидент CTA-102“, када је погрешно протумачен радио-сигнал изазвао глобалну медијску помаму због могућег контакта са ванземаљцима.

„Тај догађај је један од разлога због којих су настали први принципи комуникације. Подсећа нас, као што је то недавно показала и пандемија ковида, колико ствари могу поћи по злу када не постоји јасан оквир за саопштавање неизвесних научних сазнања“, наглашава др Шарбоно.

„Свет се непрестано мења, а принципи се пишу и ажурирају тако да одражавају ту стварност“, закључује историчарка.

Од осамдесетих година прошлог века спроведено је више од десет експеримената са циљем да се израчуна тачна вредност гравитационе константе, али су многи од добијених резултата међусобно противречни. Поставља се питање: зашто је толико тешко измерити јачину гравитације?

Проблем је у томе што је гравитација изузетно (релативно) слаба. Иако гравитација делује снажно зато што непрестано осећамо привлачну силу Земље, она је у стварности веома слаба када је реч о интеракцији између два објекта у лабораторијским условима.

„Слаба је и морате да је мерите у позадини Земљиног гравитационог поља“, изјавио је Стефан Шламингер, физичар из Националног института за стандарде и технологију САД, за Live Science. Објашњава да се за мерење морају користити свакодневни објекти чија је маса позната.

„Оно што морате да урадите у лабораторији јесте да употребите две веома контролисане масе, приближите их једну другој и измерите силу између њих“, навео је Шламингер.

Нови експеримент дао другачији резултат

У студији објављеној у априлу 2026. године, Шламингер и његове колеге поновили су један прецизни експеримент за одређивање јачине гравитације и добили резултат који се разликује од претходног. За експеримент су користили чак 13 тона, односно 12 метричких тона живе.

Међутим, чак и са тако великом количином материјала, ефекат је био минималан.

„Промена у гравитационом пољу била је само милионити део промене коју овде имамо услед локалне гравитације“, рекао је Шламингер.

Тим је измерио вредност од 6,67387 × 10⁻¹¹ m³kg⁻¹s⁻², што је за 0,0235 одсто мање од претходног резултата.

Иако та разлика делује занемарљиво у свакодневном животу, у метрологији, науци о мерењима, она има велики значај.

Мерење као тежина седам људских ћелија

Кристијан Ротлајтнер, физичар Немачког националног института за метрологију и коаутор свеобухватног прегледа досадашњих мерења гравитације из 2017. године, сматра да је проблем у изузетној осетљивости самих мерења.

„Ова мала сила мора да се одреди са шест или више децималних места“, изјавио је Ротлајтнер и додао да је то „еквивалентно покушају да измерите тежину седам људских ћелија“.

Три могућа објашњења

Једно од објашњења за неслагања између резултата могло би бити да су сва мерења толико непрецизна да се права вредност налази негде унутар њихових распона.

Међутим, сваки експеримент пријављује релативно малу маргину грешке, а ти распони се међусобно не поклапају. Шламингер сматра да постоје три могућа разлога за то.

„Имам згодан акроним за то (на енглеском): PEP. Прво P означава физику, E означава инжењерство, а друго P психологију“, рекао је. Како је навео, редослед је одређен према нивоу узбуђења које свака могућност изазива.

Према Шламингеровим речима, најмање вероватно објашњење односи се на физику. Могуће је, каже он, да постоји неки аспект природе који научници још увек нису открили.

Као што је Ајнштајнова општа теорија релативности проширила разумевање гравитације, тако би и нека будућа теорија могла донети нове увиде. „Мислим да је то мала вероватноћа, али не би требало да је искључимо“, рекао је Шламингер. Ограничења мерне технологије.

Друго објашњење односи се на инжењерске изазове. Различити експерименти користе различите методе мерења, што може довести до различитих резултата.

Неки користе торзионе ваге које мере увијање танких влакана под дејством силе, док други користе клатна или објекте у слободном паду.

Свака метода носи сопствене потенцијалне изворе грешке, а њихово раздвајање од самог гравитационог сигнала представља велики изазов.

„Лично не верујем да је разлог у физици, већ у технологији мерења“, изјавио је Ротлајтнер и додао да овакви експерименти захтевају врхунско знање из више области физике и метрологије. „Не можете бити стручњак за све те области. Ова врста мерења налази се на самој граници мерне науке“, навео је он.

Улога људског фактора

Шламингер ипак сматра да је највероватније објашњење повезано са психологијом.

„Постоји мотив код људи који мере ове вредности да прикажу заиста, заиста мале неизвесности, односно маргине грешке, јер их то чини познатим“, рекао је он.

Према његовом мишљењу, због тог притиска могуће је да су процене грешке понекад превише оптимистичне. „Због тога се резултати међусобно не поклапају“, додао је.

Да ли је прецизна вредност уопште неопходна?

Упркос научној важности проблема, прецизно одређивање гравитационе константе можда није неопходно за већину практичних примена.

Научници већ познају производ гравитационе константе и масе Земље, што је довољно за задатке попут лансирања ракета и планирања свемирских мисија.

„Вредност Њутнове гравитационе константе углавном је од академског интереса“, оценио је Ротлајтнер и нагласио: „Да је важнија за практичне потребе, државе би уложиле много више напора у њено прецизније одређивање.“

Шламингер, међутим, сматра да је сама потрага за одговором вредна труда: „Живимо у друштву у којем мислимо да је све већ откривено“.

„Али ако пажљиво погледате, још увек постоје неистражене територије. И даље постоје проблеми које можемо решавати, у којима можемо допринети и који нас могу фасцинирати. Ово је један од тих проблема", закључио је Шламингер.

Знатно су спорији од брзих радио-бљескова, интензивних ерупција енергије које трепере свега неколико милисекунди. Постоје бројне теорије о њиховом пореклу, од споро ротирајућих остатака мртвих звезда (пулсара) до језгара урушених звезда (белих патуљака). Захваљујући новим подацима, један од ових сигнала је коначно дешифрован.

Потрага за необјашњивим сигналом

Кови Роуз, докторанд на Универзитету у Сиднеју, анализирао је више од три милиона извора радио-таласа користећи аустралијски телескоп АСКАП (Australian SKA Pathfinder). Он је тај огроман број свео на 100 извора чија је светлост била кружно поларизована, што значи да се креће спирално док путује ка Земљи.

Међу тим кандидатима, два објекта Роуз није могао одмах да идентификује. Први се испоставио као ултра-хладни смеђи патуљак, чија је температура једнака температури пећи за пицу. Други је био АСКАП J1745-5051.

„То је било нешто што нисмо могли да објаснимо, а када смо коначно успели, било је интересантније него што смо се надали", наглашава Роуз.

Користећи податке са више радио-телескопа, као и оптичка и рендгенска посматрања, Роуз и његови сарадници су показали да овај објекат, удаљен више од хиљаду светлосних година, производи снажне бљескове зрачења у радио-таласима и рендгенским зрацима на свака 1,3 сата.

„Видели бисте ове прелепе парове пулсева – пулс-пулс, пулс-пулс, пулс-пулс, а онда би се искључио", објаснио је Роуз.

Плес белог патуљка и његовог пратиоца

У недавној студији објављеној у часопису Nature Astronomy, тим тврди да је АСКАП Ј1745-5051 звездани систем познат као магнетска катаклизмичка променљива. У овом бинарном систему, густи остатак звезде познат као бели патуљак својом снажном гравитацијом „краде" материјал са свог пратиоца, вероватно црвеног патуљка.

Ипак, понављајући радио-сигнали нису последица саме крађе материјала, већ судара магнетних поља ове две звезде. Како се звезде приближавају једна другој током своје орбите, њихова магнетна поља се сударају, што ослобађа наелектрисане честице које емитују радио-таласе.

Занимљиво је да радио-таласи и рендгенски зраци достижу врхунац у различито време, што показује да потичу из различитих делова система. Рендгенски зраци настају док материјал са мање звезде спирално пада ка белом патуљку и загрева се на милионе степени.

Додатна анализа је показала да се фреквенција емисија померала.

„Таласне дужине би се помералле ка вишим фреквенцијама, а затим назад ка нижим, што је сигуран знак бинарног система", напомиње Роуз. То је био „непобитан доказ" да се ради о две звезде које круже једна око друге.

Камен из Розете за свемирске загонетке

Ово откриће је први пут да је дугопериодични транзијент потврђен у акреционом систему, где један објекат краде материјал од другог. Због тога ово откриће представља значајан корак у решавању шире мистерије ових необичних космичких сигнала.

„Ово је Камен из Розете који ће нам помоћи да дешифрујемо делове информација који недостају код других дугопериодичних транзијената, како код десетак које смо већ открили, тако и код нових које ћемо тек откривати", истакао је Роуз.

Марцин Гловацки, астроном са Краљевске опсерваторије у Единбургу који није био укључен у истраживање, сложе се са овим закључком. „Овај рад нам даје јаку везу између бар неких дугопериодичних транзијената и бинарних система са белим патуљцима."

Међутим, био је изненађен што је АСКАП Ј1745-5051 идентификован као катаклизмичка променљива. „Као што се у раду наводи, посматрано је 50 других катаклизмичких променљивих које производе радио-емисије, али ниједна са периодичним понашањем као ова, а и обично су много блеђе“, додаје Гловацки.

Патрик Вут, астроном са Универзитета у Кејптауну, додао је да АСКАП Ј1745-5051 представља мост између две класе објеката. „АСКАП Ј1745-5051 је неколико редова величине сјајнији од других компактних променљивих посматраних на радио-фреквенцијама, па шта га чини тако јединственим?", пита се. „То је веома интересантно питање за будућа посматрања."

Роуз планира да даље истражи понашање система у рендгенском спектру како би у потпуности окарактерисао овај необични космички пар и открио које још тајне крије. Ова открића, омогућена напредним телескопима попут АСКАП-а, померају границе нашег разумевања најекстремнијих процеса у универзуму и отварају нова поглавља у радио-астрономији.

Праисторијско створење, названо Praearcturus gigas, према проценама научника достигало је дужину од око једног метра, док су његова снажна клешта била дугачка приближно 16 центиметара.

Према саопштењу Универзитета у Манчестеру, ова шкорпија је вероватно била застрашујући предатор који је ловио на поплављеним равницама током раног девона. У то време живот на копну још је био у раној фази развоја и углавном су га чинили мали зглавкари.

Зглавкари данас представљају најразноврснију групу животиња на Земљи, а у њих спадају инсекти, ракови, шкорпије и пауци.

Откриће да је тако велика шкорпија живела пре 415 милиона година, много пре појаве сложених копнених екосистема и шума, пружа нове увиде у еволуциону историју гигантизма код зглавкара.

„Потврда да је ова животиња заиста шкорпија суштински мења наше разумевање тога како и када су ова створења достигла тако изузетне димензије“, изјавио је Ричард Хауард, први аутор студије и кустос фосилних зглавкара у Природњачком музеју у Лондону.

Више од једног века научне недоумице

Остаци врсте Praearcturus gigas, који су до сада пронађени на више локација у Енглеској и Велсу, први пут су описани још седамдесетих година 19. века. Међутим, научници су деценијама расправљали о томе којој животињи ти фосили заправо припадају.

„Praearcturus је више од једног века збуњивао нас палеонтологе“, рекао је коаутор студије Расел Гарвуд, палеонтолог са Универзитета у Манчестеру.

Истраживачи су у почетку сматрали да остаци припадају великом раку. Осамдесетих година прошлог века појавила се хипотеза да је реч о шкорпији, али је та идеја касније доведена у питање због непотпуности фосила и недостатка карактеристичног шкорпијског репа.

У најновијој студији, објављеној 2. јуна у научном часопису Palaeontology, аутори су поново анализирали кључне примерке који се чувају у Природњачком музеју у Лондону, користећи савремене технике снимања и анализе.

Поред тога, упоредили су их са другим фосилним материјалом и недавно описаним праисторијским животињама које су са већом сигурношћу идентификоване као шкорпије. Анализа је показала да је P. gigas заиста највероватније био шкорпија. Истраживачи су истој врсти приписали и неколико других фосилних примерака пронађених у истој геолошкој формацији.

Научници су такође закључили да је ова животиња можда бар део живота проводила у водама. На ту могућност указује присуство рожнатих структура познатих као епимере на појединим фосилима. Сличне структуре код данашњих ракова и јастога служе за подршку и заштиту тврдог горњег оклопа.

„Без сложених копнених екосистема који би могли да подрже Praearcturus, ове животиње су вероватно део свог живота проводиле ловећи у води“, рекао је Хауард.

Такав начин живота могао би делимично да објасни његову величину, јер вода омогућава лакше одржавање масивног тела. Истовремено, научници сматрају да је недостатак других великих копнених предатора могао да омогући овој шкорпији да достигне димензије које би у другачијим условима било теже постићи.

„Комбиновањем материјала из више колекција и применом најсавременијих техника снимања успели смо да створимо много јаснију слику о овој животињи него што је то раније било могуће, што је заиста узбудљиво“, изјавио је Гарвуд и додао: „Оно што Praearcturus чини тако занимљивим јесте чињеница да је достигао огромне размере у време када су бројни облици живота на копну иначе били релативно малог обима. Ипак, то је био свет који је на неки начин могао да подржи тако великог предатора".

Aмеричка Национална аеронаутичка и свемирска администрација (НАСА) потврдила је да су чланови посаде носили и свемирска одела као додатну меру безбедности у случају погоршања ситуације. У станици се тренутно налази седморо астронаута: Американци Џесика Мејр и Џек Хатавеј, Францускиња Софи Адено, Британац Крис Вилијамс, и Руси Сергеј Куд-Сверчков, Сергеј Микаев и Андреј Феђајев.

Поправке заустављене, посада се вратила дужностима

Неколико сати касније, наређено им је да се врате редовним активностима, јер је поправка кварова привремено заустављена. Руска свемирска агенција Роскосмос одлучила је да паузира радове како би размотрила додатне мере и прикупила нове податке.

„Роскосмос је у петак паузирао поправке на сервисном модуларном тунелу за трансфер Звезда, који је познат под називом ПрК, пошто разматрају додатне мере и податке. Услед таквог развоја догађаја, НАСА је наложила члановима посаде који се налазе у летелици Драгон да обуставе безбедносни протокол и врате се планираним операцијама“, саопштила је Бетани Стивенс, портпаролка Насе.

Из Роскосмоса су објавили да су пронађена два места на којима долази до цурења ваздуха, те да је једно већ санирано, пренела је руска агенција Интерфакс. Активности на поправци друге пукотине су у току, а из агенције уверавају да систем станице и посада нису угрожени.

Проблем који траје годинама

Ово није први пут да се станица суочава са оваквим проблемима. Пукотине и пад притиска, посебно у руском сервисном модулу „Звезда“, јављају се и поправљају већ шест година. Прва значајнија цурења откривена су између 2019. и 2020. године, а након доласка руске теретне летелице у мају ове године, Роскосмос је поново забележио благи пад притиска, што је довело до одлуке о спровођењу опсежних поправки.

Инцидент поново скреће пажњу на старост Међународне свемирске станице. Лансирана сада већ давне 2000. године, станица је првобитно била предвиђена да ради 15 година. Иако јој је радни век продужен, све су чешћи знаци старења, укључујући структурна оштећења и замор материјала. Трошкови њеног одржавања су огромни, а само НАСА годишње троши око четири милијарде долара.

Шта ће се десити ако се цурење погорша

Уколико би се цурење ваздуха у модулу „Звезда“ погоршало, посада има јасан и увежбан план евакуације. Према речима дописника Би-Би-Сија,Палаба Гоша, план подразумева одвајање од станице у две одвојене летелице. Пре полетања са Земље, јасно је одређено ко се којом летелицом враћа.

Астронаути који су се склонили у Драгон – Мејр, Хатавеј, Адено и Феђајев – спремни су да се врате на Земљу врло брзо. Њихова летелица би слетела у близини америчке обале. Руски космонаути Куд-Сверчков и Микаев, заједно са Британцем Вилијамсом, налазили су се у руском делу станице и у случају потпуне евакуације користили би летелицу Сојуз МС-28, која је прикачена на другом крају МСС-е. Они би слетели у казахстанску степу. Засад, из Насе кажу да је ово била само мера опреза, а не налог за потпуну евакуацију.

Ипак, старост станице намеће неизбежно питање њене будућности. НАСА планира да повуче МСС из употребе до краја 2030. године, након чега би требало да буде контролисано срушена у удаљени део Тихог океана познат као „Тачка Немо“.

У светлу њеног планираног пензионисања, свемирске агенције и приватне компаније већ активно раде на развоју нових орбиталних станица. НАСА је уложила стотине милиона долара у компаније „Блу Ориџин“, „Наноракс“ и „Нортроп Груман“ за развој комерцијалних свемирских дестинација, док Русија има планове за сопствену станицу (РОСС).

Будућност људског присуства у ниској Земљиној орбити је осигурана, али дани легендарне Међународне свемирске станице полако се ближе крају.

Новоанализирана црна рупа налази се у галаксији MRG-M0138 и обара досадашњи рекорд удаљености за овакву врсту објеката чак 15 пута, наводи се у студији објављеној у четвртак у научном часопису Science.

Проучавање оваквих црних рупа, насталих у раним фазама 13,8 милијарди година старог свемира, омогућиће истраживачима до сада невиђен увид у развој црних рупа у младом универзуму.

Научници сумњају да се у галаксији MRG-M0138 некада налазио квазар – изузетно сјајна и супермасивна црна рупа – која је веома брзо расла. Током тог процеса избацила је значајну количину гаса неопходног за настанак нових звезда. Тако је формирање звезда нагло прекинуто, а црна рупа остала без извора „горива“, што би могло да објасни зашто овај део свемира данас делује тако мирно.

Када звезде престану да настају

Научнике посебно занима колико брзо престаје стварање звезда у древним галаксијама попут ове.

Галаксија MRG-M0138 само је део много ширег скупа података о галаксијама из раног свемира које је прикупио телескоп „Џејмс Веб“. Истраживачки тим је током претходне године анализирао још четири удаљене галаксије чију је светлост појачао ефекат гравитационог сочива, а обрада података и даље траје.

„Док су звезде у галаксији MRG-M0138 веома старе, у другим галаксијама које смо недавно посматрали телескопом JWST формирање звезда престало је много касније“, рекао је водећи аутор студије Ендру Њуман, научни сарадник Института Карнеги за науку у Калифорнији.

„Оне су попут жаришта која можемо проучавати да бисмо открили шта је угасило ватру“, додао је Њуман.

Он је навео да истраживачи посебно трагају за траговима гаса који је избачен из галаксије дејством црне рупе која је била активнија од оне у галаксији MRG-M0138.

Црна рупа тешка шест милијарди Сунаца

Поред проучавања процеса престанка формирања звезда, истраживачи су успели да одреде и масу црне рупе у галаксији MRG-M0138.

Испоставило се да је њена маса приближно шест милијарди пута већа од масе Сунца.

До тог мерења није било лако доћи. Пошто је црна рупа неактивна и не ступа у интеракцију са околним гасом, она је практично невидљива на свим таласним дужинама светлости.

Да би измерили масу овог космичког гиганта, научници су применили технику која се обично користи за много ближе галаксије и заснива се на праћењу кретања звезда. У томе им је помогло природно „увећавајуће стакло“ у свемиру — гравитационо сочиво.

Између Земље и галаксије MRG-M0138 налази се још једна галаксија чија је гравитација толико снажна да савија светлост објеката иза себе и тако их увећава.

Захваљујући том ефекту, слика галаксије MRG-M0138 постала је око 30 пута већа него што би иначе била видљива, што је омогућило научницима да прате кретање звезда које орбитирају око црне рупе.

Анализом брзине и начина њиховог кретања, као и разлика између звезда које су ближе и даље од центра галаксије, истраживачи су израчунали масу црне рупе.

„Показали смо да је ова техника примењива и на галаксије из раног свемира. То нам сада омогућава да направимо много потпунији попис развоја црних рупа током космичке историје и боље разумемо њихову улогу у еволуцији галаксија“, рекао је коаутор студије Ричард Елис, професор астрофизике на Универзитетском колеџу у Лондону.

У потрази за новим древним галаксијама

Ипак, за свеобухватно истраживање биће неопходне и друге методе, јер је телескоп „Џејмс Веб“ пројектован да веома детаљно посматра релативно мали део неба.

Због тога научници полажу наде у податке које прикупља свемирски телескоп Euclid, намењен посматрању широких делова неба, као и у будући „Ненси Грејс Роман“ спејс телескоп (Nancy Grace Roman Space Telescope), чије је лансирање планирано касније ове године.

„Желимо да пронађемо још галаксија попут ове – места у којима је формирање звезда престало још у раном свемиру и која су додатно увећана гравитационим сочивом“, рекао је Њуман.

„Потребни су нам осетљиви инфрацрвени снимци великих делова неба да бисмо пронашли овако ретке објекте, а управо такве податке обезбеђује телескоп 'Еуклид', док ће их ускоро допунити и телескоп 'Роман'.“

Према његовим речима, Теслин значај не исцрпљује се у чињеници да је човечанству подарио технолошке основе Друге индустријске револуције.

„Његови мотори наизменичне струје, асинхрони и синхрони, као и систем производње, преноса и дистрибуције електричне енергије, и данас осветљавају свет и покрећу безбројне уређаје широм планете“, истиче Јеленковић.

Оно што Тесли, међутим, даје посебну актуелност у 21. веку јесте способност да предвиди технологије које данас сматрамо свакодневним.

„Пре свега, то је даљинско управљање. Данас често говоримо о дроновима, али Теслино откриће има безброј мирнодопских примена – од управљања кућним уређајима до различитих система аутоматизације. Истовремено, он је предвидео и доба телекомуникација у којем живимо“, објашњава Јеленковић.

Подсећа да је Тесла већ почетком 20. века, радећи на пројекту Светског система бежичног преноса, замишљао технологије које ће постати стварност тек много деценија касније.

„Још 1901, 1902. и 1903. године Тесла је предвиђао мобилне телефоне, ГПС системе, пренос мултимедијалних порука и низ других технолошких решења. Ми данас живимо у свету који је Тесла видео и желео да реализује пре више од једног века“, истиче Јеленковић.

Тридесет сати у Београду који су ушли у историју

Говорећи о Теслиној вези са Београдом, Јеленковић подсећа да је велики научник у српској престоници провео свега нешто више од једног дана, али да је та посета оставила дубок траг.

„Тесла је у Београду провео нешто више од тридесет и по сати. Дошао је увече 20. маја, по старом календару, односно 1. јуна по новом, а наредни дан био је испуњен бројним сусретима и догађајима“, наводи Јеленковић.

Током боравка Тесла је посетио краља Александра Обреновића, састао се са професорима и студентима Велике школе, обишао Калемегдан и присуствовао свечаном банкету у тадашњем чувеном ресторану на Смутековцу.

„То је био незабораван догађај и за Београд и за Србију, али и за самог Теслу. Његови говори били су испуњени снажним емоцијама и оставили су велики утисак на студенте, професоре и угледне грађане који су му приредили свечани дочек“, наглашава Јеленковић.

Како је Тесла постао глобални бренд

Посебно место у ширењу Теслине светске препознатљивости, према његовим речима, имао је Музеј Николе Тесле, који је током претходних деценија интензивно радио на представљању научниковог живота и дела широм света.

„Кључна година била је 2006, када је обележена 150. годишњица Теслиног рођења. Од тада су организоване бројне изложбе на свим континентима, објављено је више од четрдесет издања на српском и енглеском језику, а музеј је учествовао на великом броју светских конгреса и симпозијума посвећених Тесли“, подсећа Јеленковић.

Сматра да је управо тај дугогодишњи рад допринео да Теслино име постане глобално препознатљиво, док је додатни подстицај стигао са појавом компаније која носи његово име.

„Масков аутомобил Тесла ставио је шлаг на торту. Музеј је годинама радио на промоцији Теслиног наслеђа, а онда је то име постало присутно и у свакодневном животу милиона људи широм света. То је донело неку врсту квантног скока у препознавању Тесле на глобалном нивоу“, оцењује Јеленковић.

Суднице, патенти и тајне из легата

У својој књизи Скривени свет генија, објављеној прошле године, Јеленковић је настојао да прикаже мање познате стране Теслиног живота, ослањајући се на вишедеценијско истраживање и рад са оригиналном архивском грађом.

„Имао сам прилику да током 12 година проведених у музеју детаљно проучавам Теслин легат, који се захваљујући Сави Косановићу чува у Београду. Кроз тај рад и сарадњу са истраживачима из целог света успео сам да повежем бројне податке који су до тада били непознати или недовољно објашњени“, каже Јеленковић.

Посебну пажњу посветио је Теслином учешћу у судским процесима, теми о којој се мало зна.

„Тесла је учествовао у више десетина судских спорова, најчешће у вези са патентима. Некада је био сведок, некада тужилац, а некада тужени. То је део његовог живота који је остао готово непознат широј јавности“, наводи Јеленковић.

Књига доноси и приче о нереализованим патентима чија се документација чува у музеју, али и о потрази за чувеним Плавим портретом – једином портрету за који је Тесла позирао.

„То је права детективска прича. Портрет који је насликала принцеза Вилма Љвов-Парлаги био је скривен од очију јавности готово осам деценија. Успели смо да га поново откријемо 2016. године и тако расветлимо још један занимљив детаљ из живота Николе Тесле“, закључује Јеленковић.

И више од седам деценија после смрти, Тесла остаје личност која инспирише научнике, истраживаче и љубитеље науке широм света. Његова открића и визије настављају да живе у технологијама које свакодневно користимо, а његов легат у Београду остаје једно од најважнијих места за разумевање живота и дела човека који је променио свет.

Ови сојеви квасца, прилагођени хладном окружењу, потичу са алпских глечера које је Еци некада звао домом. То значи да су споре наставиле да колонизују његове мумифициране остатке упркос томе што се од открића 1991. године чувају у расхладној комори на минус 6 степени Целзијуса.

Интригантно је да су се неки од ових квасаца показали идеалним за пекарство. Прелиминарна испитивања показала су потенцијал квасца за прављење киселог теста, а научници су отишли и корак даље.

„Успело је", рекао је за Лајв сајенс Мохамед Сархан, микробиолог са Института за проучавање мумија у Болцану, Италија, и водећи аутор студије.

„Тесто је било веома, веома добро", додао је Сархан, истичући да би се ови микроорганизми у будућности могли да буду култивисани за потребе ферментационе индустрије, на пример за производњу хлеба или пива.

Микробиом Леденог човека

Истраживање Ецијевих природно мумифицираних остатака траје непрекидно од када су га немачки планинари открили у Ецталским Алпима у Италији.

Еци је био висок око 1,6 метара и у четрдесетим годинама када је умро, највероватније убијен. Анализа садржаја његовог стомака открила је да је непосредно пре смрти јео месо козорога, јелена и пшеницу.

Научници су раније идентификовали неке аспекте микробиома у Ецијевим устима и цревима, али ниједна студија до сада није истраживала да ли су неки микроби способни да расту под тренутним условима складиштења.

Зато су Сархан и његове колеге 2019. године започели проучавање узорака брисева са Ецијеве коже и унутрашњости. Тим је успео да реконструише генетски материјал како би открио који су микроби присутни, а резултати су објављени у студији у часопису Microbiome.

Неочекивано, тим је успео да култивише четири врсте квасца прилагођене хладноћи из узорака узетих са Ецијеве коже и из отопљене воде из његове унутрашњости. Докази о оштећењу древне ДНК у овим квасцима снажно указују да су или били неактивни 5.300 година, или су потомци оригиналних колонизатора.

Поређење узорака коже из 2019. са онима из 2010. године открило је да је један сој квасца, Glaciozyma, у међувремену постао доминантан. То сугерише да се овај квасац, који потиче са глечера, полако али активно размножавао.

„Ови квасци су пратили Еција на његовом дугом путовању кроз миленијуме", истиче коаутор студије Франк Мајкснер, директор Институт за проучавање мумија.

„Ледени човек није статична реликвија, већ динамичан биолошки систем", нагласио је Мајкснер.

Древно пекарство у модерном добу

Коришћење древних квасаца за прављење хлеба није потпуно нова идеја. Године 2019, научник Шејмус Блекли постао је познат након што је испекао хлеб користећи квасац стар 4.500 година, прикупљен из древне египатске грнчарије.

У сарадњи са египтологом и микробиологом, Блекли је успео да реактивира успаване квасце и искористи их за прављење хлеба од древних житарица. Резултат је био хлеб „слађег и богатијег" укуса од модерног киселог теста.

Ови пројекти се уклапају у шири тренд интересовања за древне технике ферментације. Историја пекарства је дуга, а верује се да су стари Египћани пре око пет хиљада година користили квасац, вероватно нуспроизвод производње пива, за прављење дизаног хлеба.

Данашњи комерцијални квасац је углавном један сој (Saccharomyces cerevisiae), култивисан због своје поузданости и брзине. Насупрот томе, стартери за кисело тесто, попут оног направљеног од Ецијевог квасца, представљају сложену заједницу различитих квасаца и бактерија.

Ова студија нуди редак увид у микробиоме из бакарног доба, али Сархан наглашава да Еци није нужно репрезентативан пример за све људе из тог периода. Уместо тога, то је само „увид у једног појединца". Ипак, оживљавање ових микроорганизама отвара врата не само бољем разумевању прошлости, већ и потенцијално новим укусима и технологијама у будућности.

Деценијама се водила дебата о њиховој сврси, а сада тим истраживача са Универзитетског колеџа Лондон и Универзитета у Кембриџу верује да има одговор. Њихово откриће указује на то да су се предњи удови смањивали како би уступили место еволуцији још смртоноснијег оружја – огромне главе и чељусти.

Глава испред руку

Како би решили ову палеонтолошку загонетку, научници су анализирали 82 врсте теропода, двоножних диносауруса месождера. Резултати су показали јасан образац: краће руке су се независно појавиле у пет различитих група диносауруса, укључујући и тираносауриде, породицу којој припада ти-рекс.

Студија је открила снажну и доследну везу између скраћења предњих удова и развоја великих, моћних лобања и вилица.

„Сви знају да је ти-рекс имао мале руке, али и други џиновски тероподи су еволуирали тако да имају релативно мале предње удове“, изјавио је водећи аутор студије Чарли Роџер Шерер, докторанд на Одсеку за науке о Земљи на Универзитетском колеџу. Он истиче да је, на пример, Карнотаурус имао „смешно сићушне руке, мање чак и од ти-рексових“.

„Покушали смо да разумемо шта је покретало ову промену и открили смо јаку корелацију између кратких руку и великих, снажно грађених глава", објаснио је Шерер.

Истраживачи верују да је разлог за овај еволутивни компромис био начин исхране. У то време, плен ових предатора, попут џиновских диносауруса биљоједа из групе сауропода, постајао је све већи. За лов на такве дивове, канџе и хватање рукама постали су мање ефикасни од једног, разорног угриза.

Случај „користи или изгуби“

Како су се предатори све више ослањали на своје застрашујуће вилице да би савладали плен, њихове руке су губиле своју примарну функцију. Еволуција је следила једноставан принцип: органи који се не користе постају терет и временом се смањују.

Глава је преузела улогу руку као главно средство напада, што је довело до њиховог постепеног смањивања током милиона година.

„То је класичан случај принципа 'користи или изгуби' – руке више нису биле корисне и њихова величина се временом смањила“, рекао је Чарли Роџер Шерер у изјави за Би-Би-Си.

„Покушај да канџама зграбите и повучете сауропода дугог тридесет метара није баш идеалан. Напад и држање пленом помоћу вилице вероватно је било много ефикасније“, додаје палеонтолог.

Другачија објашњења и могуће функције

Иако је хипотеза о „глави испред руку“ тренутно водећа, постоје и друге теорије. Палеонтолог Кевин Падијан је 2022. године сугерисао да су се руке смањиле како би се избегле случајне, али фаталне повреде током групног храњења.

У метежу око лешине, дугачке руке би биле изложене ризику да их други тираносауруси случајно или намерно одгризу, што би довело до тешких инфекција и смрти.

Упркос својој величини, руке ти-рекса нису биле потпуно бескорисне. Анализа скелета показује да су имале снажне мишиће и добро развијен рамени појас, што указује да су ипак имале неку функцију.

Неки научници сматрају да су могле да служе за придржавање женке током парења, као помоћ при устајању са тла или за стабилизацију током лова, јер је снажан угриз стварао огромну силу.

Занимљиво је да су млади ти-рексови имали пропорционално веће руке, па је могуће да су их користили за лов, док је та функција опадала како су одрастали и њихове вилице јачале.

Ову идеју о еволутивном тренду поткрепљује и откриће нове врсте џиновског предатора Meraxes gigas у Аргентини. Иако није у блиском сродству са тираносаурусима, и он је имао огромну главу и сићушне руке, што указује на то да су различите лозе месождера независно дошле до истог ефикасног решења за лов на велики плен.

Палеонтологија је поље које се непрестано мења, а свако ново откриће додаје делић слагалици о животу ових фасцинантних створења.

Идентификација Tyrannosaurus mcraeensis, старијег рођака ти-рекса, и дебате о статусу „патуљастог тиранина“ Nanotyrannus помажу научницима да створе потпунију слику екосистема касне креде и еволутивних притисака који су обликовали најпознатијег предатора свих времена.