Сваки такав судар оставио је неизбрисиве ожиљке и трагове у структури наше галаксије. Астрономи, делујући попут космичких археолога, пажљиво претражују небо у потрази за овим древним остацима како би саставили бурну историју формирања Млечног пута.

Најновије откриће, објављено у часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, могло би да дода кључни, до сада непознати део те слагалице.

Како би пронашли комадиће који недостају, астрономи су се усредсредили на звезде сиромашне металима. Ове звезде су од посебног интереса јер су прве звезде у свемиру биле сачињене готово искључиво од најлакших елемената насталих у Великом праску: водоника и хелијума.

Тежи елементи, које астрономи збирно називају „металима", попут гвожђа, угљеника и кисеоника, створени су тек касније у ватреним језгрима масивних звезда.

Када су те звезде умирале у колосалним експлозијама супернова, расуле су ове теже елементе по свемиру, обогаћујући облаке гаса из којих су се рађале нове генерације звезда. Због тога, звезде са веома малим процентом метала су прави космички фосили, сведоци давне прошлости свемира.

Потрага за звездама-духовима

Звезде веома сиромашне металима (ВМП) моћан су алат у потрази за пореклом свемира, објашњава др Кара Батерсби, ванредна професорка физике на Универзитету у Конектикату, која није учествовала у студији.

„ВМП звезде постоје милијардама година и у себи чувају хемијске трагове о условима под којима су се формирале најраније генерације звезда и галаксија", навела је Батерсби. Проучавање њиховог састава и кретања може открити детаље о динамици раног свемира.

Потрага за овим звезданим фосилима углавном се одвијала у звезданом ореолу – огромном, дифузном облаку који окружује светлији диск Млечног пута.

Међутим, галактички диск, густо насељен младим звездама богатим металима и заклоњен густим облацима прашине, дуго је представљао готово непремостив изазов. То је као да покушавате да пронађете древне рушевине у срцу модерне, пренасељене метрополе обавијене смогом.

Главни аутор студије, др Федерико Сестито, постдокторанд на Центру за астрофизичка истраживања Универзитета у Хертфордширу, и његов тим успели су да превазиђу ову препреку. Користећи револуционарне податке са Свемирске опсерваторије Гаја (Gaia) Европске свемирске агенције (ЕСА), који прецизно мапира положај, кретање и састав скоро две милијарде звезда, они су успели да „просеју" галактички диск.

Идентификовали су 20 звезда сиромашних металима на изненађујуће малој удаљености од нас. Њихова старост се тешко може прецизно утврдити, али њихов хемијски састав недвосмислено указује да су старије од 10 милијарди година. Оно што их чини јединственим јесте то што имају готово идентичан хемијски потпис, што указује да су рођене у истом окружењу – унутар исте, сада уништене патуљасте галаксије.

Загонетка Локијеве орбите

Оно што је истраживаче у почетку збунило и инспирисало име „Локи" било је необично и наизглед контрадикторно кретање ових звезда. Једанаест звезда се кретало у истом смеру као и већина звезда у галактичком диску (проградна орбита), док се девет кретало у потпуно супротном смеру (ретроградна орбита).

Ова орбитална загонетка, попут трика нордијског бога преваре, била је кључ за разумевање природе древног судара.

„Ако је сценарио Локи тачан, онда је систем који се спојио са нашом галаксијом могао да распе своје звезде и у проградном и у ретроградном смеру", објаснио је др Сестито.

„То је могуће само ако се спајање догодило док је наш Млечни пут још био 'беба', много мањи и са слабијим гравитационим потенцијалом него данас. Космолошке симулације сугеришу да се то могло догодити најкасније три до четири милијарде година након Великог праска."

У тој раној фази, Млечни пут још није имао доминантну ротацију, па је судар могао да избаци звезде из пристижуће галаксије у различитим правцима.

Др Ханс-Валтер Рикс, директор одељења за галаксије и космологију на Институту Макс Планк за астрономију у Немачкој, који није био укључен у истраживање, истакао је да је најимпресивнији део студије „како су користили детаљно хемијско обиље елемената као отисак прста да идентификују заједничко порекло ових звезда у сада раскомаданој сателитској галаксији, иако се неке звезде крећу у једном, а неке у другом смеру."

Историја галактичког канибализма

Ово откриће се савршено уклапа у ширу слику галактичке археологије, области која проучава прошлост наше галаксије анализом звезданих популација. Млечни пут је растао кроз „галактички канибализам", а остаци тих космичких оброка су свуда око нас.

Један од најзначајнијих познатих догађаја био је судар са галаксијом Гаја – Кобасица – Енкелад (Gaia-Sausage-Enceladus (GSE)), који се одиграо пре осам до десет милијарди година и верује се да је обликовао унутрашњи ореол Млечног пута. Поред тога, дубоко у центру наше галаксије крију се и остаци древне галаксије Херакло.

Откриће Локија указује да се догодио још један велики судар, потенцијално на скали оног са Гаја – Кобасица – Енкелад, али су његови докази до сада били вешто скривени у „гужви" и сјају галактичког диска.

„Ако је ово стварно, то би значило да нам недостаје један велики део историје формирања Млечног пута и да бисмо можда морали да преиспитамо нашу тренутну слику како бисмо видели утицај таквог догађаја", рекао је др Александер Џи, доцент на одсеку за астрономију и астрофизику Универзитета у Чикагу.

Иако Џи, као и многи научници, задржава дозу здравог скептицизма и напомиње да се оваква открића понекад испоставе као делови већ познатих система, он додаје да је студија представила узбудљиву и интригантну нову могућност.

Ово откриће отвара врата за даља истраживања и показује да, иако смо много научили о нашем космичком дому, многе његове тајне још увек чекају да буду откривене, скривене дубоко у срцу Млечног пута.

Злато само себе штити

У новој студији објављеној у Physical Review Letters, истраживачи су открили да се атоми на површини злата природно преуређују у заштитне обрасце који драстично смањују реакције са кисеоником.

Ово откриће помаже да се објасни зашто златни накит и други предмети од злата могу остати нетакнути и без тамњења вековима, али и указује на могућност развоја ефикаснијих катализатора на бази злата за индустријске и енергетске примене.

„Људи су углавном мислили да злато не тамни једноставно зато што не реагује снажно са кисеоником“, рекао је Метју Монтемор, ванредни професор хемијског инжењерства на Школи науке и инжењерства Универзитета Тулејн.

„Оно што смо показали јесте да се код две најчешће врсте златних површина атоми на површини заправо преуређују на начин који злато чини много отпорнијим на оксидацију“, додаје Монтемор.

Симулaције откривају одбрану на нивоу атома

Користећи компјутерске симулације које предвиђају понашање атома и електрона, Монтемор и коаутор Санту Бисвас, постдокторски истраживач на Одељењу за хемијско и биомолекуларно инжењерство Универзитета Тулејн, проучавали су како молекули кисеоника реагују са две уобичајене структуре златних површина.

Открили су да би, без овог атомског преуређивања, молекули кисеоника могли много лакше да се раздвоје и реагују са златом.

Уместо тога, преуређене површине смањују реакције кисеоника за фактор од милијарду до билион пута, стварајући практично заштитну баријеру на атомском нивоу која омогућава да злато остане сјајно готово неограничено дуго.

Ови резултати нуде ново објашњење једне од најпознатијих особина злата, али и отварају врата потенцијалним напрецима у области катализације.

Како стабилан метал постаје катализатор

Катализатори на бази злата – материјали који убрзавају хемијске реакције – већ се користе у појединим индустријским процесима оксидације. Међутим, природна отпорност злата на раздвајање молекула кисеоника, иста особина која га чини привлачним за накит и електронику, може истовремено ограничити његову примену у хемијској индустрији и енергетским технологијама.

Катализатори од злата и паладијума користе се за производњу винил-ацетата, хемијског једињења које представља основу за многе пластике и друге материјале. Истраживачи такође проучавају примену златних катализатора за уклањање угљен-моноксида из издувних гасова аутомобила и производњу пропилен-оксида, важне индустријске хемикалије.

„Ако успете да ‘натерате’ злато да раздваја молекуле кисеоника, оно може постати веома ефикасан катализатор за одређене реакције. Наш рад указује на нову стратегију како би то могло да се постигне, спречавањем или преокретањем ових површинских преуређивања“, рекао је Монтемор.

Истраживачи су традиционално покушавали да побољшају златне катализаторе комбиновањем злата са другим металима или употребом сићушних наночестица злата на оксидним површинама. Нова открића сугеришу да би сама геометрија површине могла представљати још један пут ка повећању каталитичке активности злата.

Чини се да једну руку преферирамо у односу на другу зато што ходамо на две ноге, а наш већи мозак је „одлучио" да фаворизује десну. То значи да нисмо само ми, Хомо сапиенси, врста са израженом преференцијом. Тим научника је проценио да су и неандерталци такође већином били дешњаци, а што се више удаљавамо од нас на породичном стаблу, та склоност генерално слаби.

„Ово је прва студија која тестира неколико главних хипотеза о људској доминантној руци у јединственом оквиру", наглашава Томас Пишел, еволуциони антрополог са Универзитета у Оксфорду.

„Посматрајући бројне врсте примата, можемо почети да разумемо који су аспекти доминантне руке древни и заједнички, а који су јединствено људски", додаје Пишел.

Претходна истраживања су већ показала да је склоност ка левој или десној руци углавном одређена генетиком, а фетуси показују преференцију већ у осмој недељи у материци.

Али прича сеже много даље од наших непосредних предака. Археолошки докази, први пут објављени 2016. године, сведоче да су хоминини фаворизовали десну руку још пре 1,8 милиона година.

Анализа 41 врсте примата открила људску јединственост

У новој студији, научници са универзитета у Оксфорду и Редингу кренули су да истраже како, када и зашто је ова преференција настала. Постојале су хипотезе да је дешњаштво почело када су наши преци почели да користе алат, сишли са дрвећа, почели да ходају усправно или у време биолошких промена попут повећања телесне масе или величине мозга.

Тим је започео мета-анализом података о више од 2.000 јединки из 41 врсте мајмуна, укључујући и људе. Ови подаци су затим испитани помоћу модела који узимају у обзир еволуционе односе међу врстама.

Истраживачи су тражили знакове склоности једној руци у односу на другу и јачину те преференције. За већину врста било је мало доказа о било каквој склоности, али људи су се истицали као аномалија са снажном преференцијом за десну руку. Једино је источнојавански лангур (Trachypithecus auratus) имао јачу склоност ка десној страни, док су, занимљиво, орангутани и прћасти мајмуни показивали благу склоност ка левој руци.

Када су истраживачи испитали који од претпостављених фактора играју улогу, открили су да су најјаче везе са доминантном руком имали величина мозга и релативна дужина руку и ногу.

Древна прича у две фазе: Усправан ход и већи мозак

Из ових података, тим је могао да екстраполира модел на наше изумрле рођаке, попут неандерталаца, како би видео да ли су и они имали склоност ка једној руци. Из података се појавио фасцинантан образац, са Хомо сапиенсом који се уклапа у јасан еволутивни тренд.

Наши старији преци, попут Аустралопитекуса афаренсиса, показивали су само благу склоност ка десној руци. Али до тренутка када се род 'хомо' појавио на сцени, та склоност је јачала. Хомо ергастер и Хомо еректус су у моделу показивали све већу склоност десној руци, а неандерталци, наши најближи рођаци, још јачу, одмах иза нас.

Занимљив изузетак који потврђује правило могао би бити Хомо флоресиенсис – такозвани „хобити" из Индонезије. Они су имали врло благу преференцију за било коју руку, отприлике на нивоу данашњих шимпанзи (Pan troglodytes). Ово би могло да подржи хипотезу истраживача да су велики мозак и бипедализам (усправан ход) покретали развој дешњаштва. Уосталом, ови „хобити" су имали релативно мале мозгове и нису се у потпуности одрекли пењања по дрвећу.

Заједно, налази говоре да се ова особина фаворизовања једне руке тако снажно развила у две фазе. Прво, наши преци су почели да ходају усправно, што је ослободило њихове предње удове за друге послове и омогућило рукама да еволуирају у осетљиве инструменте фине моторичке контроле на које се данас ослањамо.

Али зашто је онда 90 одсто нас „изабрало" десну руку, у ономе што би у суштини требало да буде ствар чисте случајности? То би могло да се сведе на начин на који су наши мозгови ожичени, тако да се свака хемисфера специјализује за различите задатке. Како се та неуронска ефикасност развијала и мозгови постајали већи, преференција десне руке могла је да постане „уграђена", обележавајући другу фазу у овом развоју.

„Почетна промена у кретању изазвана бипедализмом може се посматрати као пружање еколошких и анатомских прилика за мануелну специјализацију, док је енцефализација можда касније ојачала и даље каналисала обрасце латерализације на нивоу популације", пишу истраживачи.

Научници указују да су пред нама и даље отворена питања, попут оног зашто леворуки људи уопште постоје у популацији, али и да ли се слични еволутивни обрасци могу видети код других животиња са преферираним удовима, попут папагаја и кенгура.

Истовремено, савремена истраживања настављају да бацају светло на неуролошке разлике, потврђујући да је леворукост чешћа код неких неуродивергентних особа и да може пружити предност у одређеним спортовима, чинећи овај еволутивни „изузетак" фасцинантним пољем за будуће студије.

Недавно је откривено да не постоји један, већ два начина на које смеђа маст генерише топлоту: дуго познати процес повезан са UCP1 протеином и новији процес назван узалудни циклус креатина.

До сада није било јасно како се одвија узалудни циклус креатина – тако да идентификовање регулатора који га контролише има импликације за побољшање здравља у неколико области.

„Ово је први пут да смо идентификовали како се активира алтернативни пут производње топлоте, независно од класичног система. То отвара врата разумевању како вишеструки системи за сагоревање енергије раде заједно како би тело одржали топлим на тачно правој температури", каже биохемичар Лоренс Казак са Универзитета Макгил.

Откриће је направљено пажљивим испитивањем смеђе масти код мишева изложених хладноћи и хемикалија које су се накупиле. Ове хемикалије су затим тестиране на ензим за који се зна да је кључан за узалудни циклус креатина: ткивно неспецифична алкална фосфатаза (TNAP).

Истраживачи су открили да глицерол, окосница неких молекула масти, може да активира TNAP. Напредно 3D мапирање ензима открило је како: Глицерол се везује за специфичну шупљину у TNAP-у, коју су истраживачи назвали „глицеролски џеп“.

Да би потврдили своје налазе, тим је испитивао ретку болест костију повезану са ниским нивоима TNAP-а названу хипофосфатазија , где кости не калцификују правилно, што их чини меким и слабим. Анализирали су генетске записе око 500.000 људи у бази података британске Биобанке и повезали мутације у глицеролском џепу са мањом густином костију и смањеном активношћу TNAP-а – што је додатни доказ да TNAP делује као кључни молекуларни регулатор.

Отварање врата новој врсти лечења

„Ово откриће“, каже ћелијски биолог са Универзитета Макгил, Марк Меки, „отвара врата новој врсти лечења, где повећање активности ензима TNAP кроз његов глицеролски џеп природним или синтетичким биоактивним једињењима може потенцијално појачати корисне ефекте ензима код пацијената, како би се помогло у обнављању недостајуће минерализације костију на здрав ниво".

Рано је говорити о третманима, али идентификовање начина на који се активира овај пут производње топлоте у смеђим мастима је велики корак ка његовој контроли, преноси Science Alert.

Тренутно се терапија замене ензима користи за хипофосфатазију, али захтева три ињекције недељно. Истраживачи се надају да би њихов рад могао довести до лекова који се лакше примењују. Кандидати за лекове се већ процењују.

И док здравље костију може бити директнија веза овде, постоје и импликације за борбу против гојазности и дијабетеса – стања где је потрошња енергије важна.

Претходна истраживања су повезала узалудни циклус креатина са гојазношћу код мишева, мада вреди напоменути да ови глодари имају више смеђе масти него људи, у односу на величину тела.

Будућа истраживања могу истражити улогу TNAP-а у тим условима, али за сада имамо нови увид у кључни механизам за сагоревање енергије: два пута која раде заједно, али делују независно.

„Наш рад не само да проширује концептуални оквир путева расипања енергије, већ и отвара могућности за структурно вођен дизајн TNAP активатора, нудећи циљану алтернативу терапији замене ензима за скелетне болести. Шире импликације могу се проширити далеко изван масног ткива и костију", пишу истраживачи у објављеном раду.

Истраживање је објављено у часопису Nature.

Научници све чешће указују да ове промене нису знак слабљења когнитивних способности, већ пре свега адаптација која припрема мозак за нову, изузетно захтевну улогу – мајчинство.

Промене у мозгу: више фокуса, а не пад когнитивних способности

Током првих месеци након порођаја, истраживања показују да може доћи до повећања укупног обима мозга код мајки. Тај налаз стоји у супротности са широко распрострањеним уверењем о такозваном „мајчинском мозгу“, односно осећају да је памћење слабије и да менталне функције нису на уобичајеном нивоу.

Многе жене у том периоду заиста пријављују тешкоће са концентрацијом или памћењем, али научници све чешће тумаче да није реч о опадању способности, већ о преусмеравању пажње. Мозак се, условно речено, „подешава“ да приоритет даје новорођенчету.

Неуролошка основа везивања за бебу

Ове промене нису само субјективни доживљај. Студије показују да су оне повезане са конкретним облицима понашања који су од суштинског значаја за однос мајке и детета. Уочено је структурно повећање у више регија мозга које су одговорне за емоције, мотивацију и доношење одлука.

Управо те промене омогућавају мајкама да снажно реагују на бебине сигнале – да осете задовољство када се дете насмеши, да осете узнемиреност када плаче, али и да пронађу адекватан начин да на те сигнале одговоре.

Другим речима, мозак се не мења насумично. Он постаје прецизнији инструмент за разумевање потреба детета. Ове неуролошке адаптације омогућавају мајци да „се стави у бебину перспективу“, да боље процени шта је у датом тренутку потребно – храна, утеха, сан или контакт. Истовремено, долази и до појачања сензорних способности, што олакшава интеракцију са новорођенчетом у најранијим фазама живота.

Еволуција и смисао промена

Посматрано из еволутивне перспективе, овакве промене имају јасан смисао. Свака адаптација која повећава способност мајке да брине о детету и штити га, доприноси не само опстанку потомства већ и репродуктивном успеху саме мајке. Управо зато се сматра да су ове промене дубоко укорењене у људској биологији.

Ипак, питање које остаје отворено јесте шта се дешава са тим променама на дужи рок. Неке од њих се повлаче након порођаја, док друге могу трајати годинама.

Научници настоје да утврде да ли су касније промене у мозгу последица хормоналних осцилација и имунолошких процеса током трудноће, или су, пак, резултат искуства родитељства.

Неуропластичност: мозак се мења кроз искуство

У том контексту важан је појам неуропластичности – способности мозга да се мења и прилагођава. Некада се сматрало да је та способност резервисана углавном за детињство, али је данас јасно да мозак остаје пластичан и у одраслом добу.

Искуство, нарочито интензивно и емоционално као што је родитељство, може да доведе до стварања нових и јачих неуронских веза.

Што је искуство интензивније, то су и промене у мозгу израженије. То важи не само за мајке, већ и за очеве. Истраживања су показала да и код очева долази до појачане активности у регијама мозга повезаним са родитељством, посебно код оних који су примарни старатељи.

У једној студији која је обухватила истополне мушке парове са новорођенчетом, утврђено је да отац који више времена проводи са дететом показује снажнију неуролошку реакцију на његове сигнале него партнер.

Ови налази доводе у питање уобичајено уверење да су жене „природно“ предодређене да буду главни неговатељи. Иако трудноћа даје почетни биолошки подстицај, искуство и емоционална повезаност играју кључну улогу.

Другим речима, мозак се обликује кроз однос, а не искључиво кроз биологију.

Да ли мајчинство штити мозак од старења

Још један занимљив аспект односи се на дугорочне ефекте мајчинства. Истраживања показују да жене које су родиле више деце могу имати нешто „млађи“ мозак у односу на своје године.

Конкретно, код њих се у мањој мери уочавају промене које се иначе повезују са старењем, попут смањења сиве масе и пропадања беле масе. То указује на могућност да мајчинство има извесни заштитни ефекат.

Ипак, научници упозоравају да се ови налази не смеју прецењивати. Разлике су релативно умерене, а процес старења мозга зависи од великог броја фактора – генетике, начина живота, стреса и здравственог стања. Мајчинство је само један од елемената у тој сложеној слици.

Стрес, исцрпљеност и рањивост

Управо стрес представља важан део приче. Иако неке промене у мозгу помажу мајкама да се изборе са изазовима, друге могу повећати осетљивост на стрес.

Плач детета, на пример, може покренути физиолошке реакције у организму, укључујући лучење хормона стреса, попут кортизола. То је део такозваног „бори се или бежи“ механизма, који припрема тело на брзу реакцију.

Када се томе дода чињеница да је мајка практично непрекидно изложена сигналима детета, постаје јасно колико тај период може бити захтеван. Недостатак сна, смањена социјална интеракција и стална одговорност могу створити услове у којима је повећан ризик од проблема са менталним здрављем, укључујући постпорођајну депресију.

Због тога је важно разумети који механизми стоје иза ових промена и који фактори могу довести до повећане рањивости. Подршка окружења, укљученост партнера и доступност здравствене неге играју кључну улогу у том процесу.

Мајчинство и идентитет: између куће и посла

Поред биолошких и психолошких промена, мајчинство доноси и дубоке промене у друштвеној улози и личном идентитету. Жена више није само појединац – она постаје мајка, што подразумева нове одговорности, али и нова очекивања друштва. Тај прелаз може бити извор унутрашњег конфликта, нарочито у савременом друштву које често раздваја приватну и професионалну сферу.

Многе жене описују осећај да морају да „глуме“ различите улоге – на послу као да нису мајке, а код куће као да не раде. Тај раскорак може бити изазован, посебно у раним фазама мајчинства, када захтеви детета остављају мало простора за друге аспекте живота.

С временом, међутим, многе успевају да пронађу равнотежу и интегришу различите делове свог идентитета. Ипак, тај процес није једноставан нити исти за све. Он зависи од животних околности, подршке окружења и личних очекивања.

Све у свему, мајчинство представља сложен спој биолошких, психолошких и друштвених промена. Мозак се у том процесу не смањује и не слаби – он се мења како би одговорио на нове изазове. Управо у тим променама лежи кључ разумевања мајчинства, не као стања губитка, већ као дубоке трансформације.

Онда је, током једног излета на Америчким Девичанским Острвима 2017. године, Такер отишао на последњи зарон и нестао. Капетан брода пронашао је његово тело сат времена касније, на дубини од десет метара.

Истрага је утврдила да је доживео хипоксични блекаут. Онесвестио се јер његов мозак није добијао довољно кисеоника, што је проблем који се може јавити без упозорења, чак и код искусних пливача. Једном када особа изгуби свест, тело тоне, а плућа се испуне водом.

Скрхана болом, породица Френсис одлучила је да покуша да учини нешто како би смањила ризик од оваквих трагедија. Обратили су се Ерики Шагатај, физиологу са Универзитета Средње Шведске у Естерсунду.

Она проучава људе који свакодневно ризикују губитак свести док роне на дубине веће од висине Кипа слободе (46,5 + 46,9 метара постоље): такмичарске рониоце на дах, познате и као апнеисте. Најбољи међу њима могу да задрже дах скоро 30 минута.

Физиологија екстрема: Тело на ивици могућег

Такмичари у роњењу на дах померају границе онога што се некада сматрало људским могућностима. На дубини од 70 метара, притисак воде смањује плућа на величину флаше газираног пића. Крв продире у грудни кош, који се увлачи, остављајући кожу да виси око ребара.

На још већим дубинама, крв која напушта мозак подсећа на црни муљ јер садржи изузетно мало кисеоника. Ипак, рониоци се најчешће враћају на површину без икаквих последица, и на тај начин, како каже физиолог Дејмијан Бејли са Универзитета Јужног Велса, „изнова исписују медицинске уџбенике".

Истраживања ронилаца на дах пружају бољи увид у лечење озбиљних здравствених проблема, али и помажу у остварењу циља породице Френсис – стварању уређаја који би упозоравао пливаче на опасност и спречавао смрти попут оне њиховог сина.

Тело се током зарона брани активирањем низа адаптационих механизама познатих као „рефлекс роњења код сисара". Срчани ритам се успорава, периферни крвни судови се сужавају како би крв преусмерили ка виталним органима, а крв се помера у грудну шупљину како би заштитила плућа од колапса под високим притиском.

Слезина, која служи као резервоар црвених крвних зрнаца, скупља се и отпушта додатни кисеоник у крвоток. Колико је овај механизам кључан, показује пример народа Баџао, „морских номада“ из Индонезије, који су еволуцијом развили генетски условљену већу слезину, што им омогућава да дуже бораве под водом.

Невидљиви ризик и потрага за решењем

Упркос овим адаптацијама, опасности су стварне. Хипоксични блекаут је подмукли ризик, не само за рониоце, већ и за синхро-пливаче и играче подводног рагбија.

Брит Џексон, директорка непрофитне организације за превенцију, каже да је тешко доћи до прецизних података, али њена група је документовала 110 смртних случајева у последње две деценије. Они који су преживели блекаут кажу да су имали осећај да могу вечно да држе дах. „То је као еуфорија код тркача", објашњава Џексон.

Уз финансијску помоћ породице Френсис, Ерика Шагатај је изградила преносиву лабораторију коју поставља на локацијама попут чувене Плаве рупе у Египту. Тамо мери потрошњу кисеоника, пулс и ниво угљен-диоксида код ронилаца.

Један од проблема који је приметила, посебно код почетника, јесте невољна хипервентилација – узимање неколико брзих удаха пре зарона. Тиме се избацује угљен-диоксид, који иначе телу даје ургентну команду „диши сад!“.

„Угљен-диоксид је наш најбољи пријатељ", каже Хуан Валдивија-Валдивија, неурохирург који се и сам бави роњењем на дах. Без тог сигнала, рониоци продужавају зарон предуго и ризикују губитак свести. Тим професорке Шагатај је такође открио да уобичајено правило одмарања на површини двоструко дуже од трајања зарона није довољно за скоро трећину ронилаца, што их доводи у повећан ризик.

Од спортских рекорда до менталног здравља

Напредак у овом спорту је запањујућ. Француски ронилац Жак Мајол је 1976. поставио рекорд зароном од 101 метар. Данас су те дубине значајно премашене, а спортисти попут Петра Кловара постављају рекорде са заронима до 137 метара. Ови спортисти комбинују менталне и физичке стратегије које надмашују чак и оне које користе алпинисти.

Истраживања су показала да ове технике имају примену и изван спорта. Вежбе дисања које користе рониоци могу помоћи асматичарима, док контрола стреса и концентрација помажу особама са анксиозношћу и паничним поремећајима. Роњење на дах активира парасимпатички нервни систем, природни механизам тела за смирење, учећи појединце да на притисак реагују опуштањем, а не паником.

„Способност да се контролишете, концентришете и опустите су вештине које су веома корисне у свакодневном животу", каже Олег Г. Мелихов, медицински званичник Међународне асоцијације за проучавање апнее.

Истраживања ронилаца на дах пружају и кључне информације о здрављу опште популације.

„Роњење на дах је савршен модел за разумевање онога што се дешава при ниским нивоима кисеоника у крви", објашњава Франк Пернет, сарадник Шагатајеве. Овај дефицит је проблем код многих стања, од плућних инфекција до апнеје у сну.

Студије такође помажу у разумевању рада срца, али и крвно-мождане баријере, ћелијског „зида" који штити мозак од токсина. Дејмијан Бејли сматра да роњење може деловати као „убрзани модел старења мозга", омогућавајући научницима да тестирају његове границе и науче више о отпорности.

Иако је циљ породице Френсис развој уређаја за упозорење, свесни су да је пут до тога дуг. У међувремену, едукација и строга правила, попут оног да се никада не рони сам, остају кључни. Хуан Валдивија-Валдивија, који је и сам преживео блекаут захваљујући присебности колега, најбоље сумира суштину овог спорта.

„Волео бих да је више људи свесно опасности од блекаута", каже он. „Роњење на дах може вам пружити веома испуњен живот, или вам га може одузети."

Мисија „Психеја“ путује ка истоименој свемирској стени за коју се верује да садржи језгро од гвожђа, никла и злата.

Свемирска стена добила је надимак и „златни астероид“ јер се сматра да садржи језгро од гвожђа, никла и злата вредно чак 10.000 квадрилиона долара.

Беспилотна летелица полетела је из Свемирског центра „Кенеди“ на Флориди у октобру 2023. године.

Ако све буде текло по плану, летелица ће стићи до астероида крајем 2029. године.

Тренутно пролази близу Марса у оквиру посебног маневра познатог као „гравитациона помоћ“, што значи да ће гравитација Марса помоћи да повуче летелицу напред, дајући јој додатно убрзање и омогућавајући уштеду горива током дугог путовања ка Психеји.

Астероид од злата

Негде између орбита Марса и Јупитера налази се метални астероид познат као 16 Psyche.

Први пут је откривен 1852. године, а пошто је био 16. астероид који је откривен, понекад се назива и 16 Психеја.

Ради се о огромној и јединственој свемирској стени пречника 226 километара. Верује се да уколико би се искористили сви материјали од којих је сачињен, свака особа на планети би постала милијардер!

Ова мисија је део новог Насиног јефтиног роботског програма „Дискавери“, у оквиру којег ће летелица покушати да открије више о неистраженим астероидима попут овог.

Стручњаци сматрају да је астероид Психеја посебан и другачији од већине других астероида, који су углавном сачињени од камена и леда.

Верује се да би Психа могла представљати језгро ране планете која је касније изгубила околни материјал. Њено истраживање могло би да помогне НАСА-и да боље разуме како су планете настале.

Откривање да ли астероид има магнетно поље могло би да потврди њихову теорију о настанку планета.

С обзиром на то да научници још увек не могу да оживе криогенски очуван мозак, поставља се питање зашто се таква процедура не би могла извести данас.

Др Макс Крукоф, доцент неурохирургије на Медицинском колеџу у Висконсину, радије би такву процедуру описао као трансплантацију тела. За разлику од пацијента који добија срце или јетру донора, пресађивање мозга у тело пацијента учинило би га „потпуно новим људским бићем", како је навео у интервјуу за Лајв сајенс . „Ваша личност, ваш идентитет, садржани су у вашем мозгу."

Највећа препрека: Прекинуте везе централног нервног система

Остављајући семантику по страни, Крукоф каже да је ова трансплантација тренутно немогућа јер хирурзи још увек не могу да успоставе сигналне везе између нерава у централном нервном систему, који обухвата мозак и кичмену мождину.

Трансплантирани периферни нерви, они који се гранају по телу изван мозга и кичмене мождине, могу временом да комуницирају са својим новим суседима, јер се те нервне ћелије могу регенерисати.

С друге стране, постоји мало доказа да одрасли људски централни нервни систем може да створи нове неуроне, а ако то и чини, то је у врло ограниченој мери.

Чак и делимична трансплантација мозга, као што је замена малог мозга, за сада не долази у обзир. Мали мозак је дом милионима специјализованих неурона званих Пуркињеове ћелије, од којих свака прима сигнале од хиљада других неурона.

„Број веза је експоненцијалан", наглашава др Крукоф. „То је далеко изван наших могућности." Теоретски, најједноставнија трансплантација мозга била би спајање мозга и тела на нивоу кичмене мождине.

Хирург би могао да повеже кожу, мишиће, крвне судове и кости у врату, па чак и да поравна нерве кичмене мождине, „али да натерамо те ћелије да комуницирају, то још нисмо открили како да урадимо", објаснио је Крукоф.

Историја контроверзних покушаја

Идеја о трансплантацији главе није нова. Експерименти на животињама започети су још почетком 20. века, са развојем нових техника шивења крвних судова. Већина паса и мајмуна укључених у те експерименте преживела је највише неколико дана. Почевши од 1970. године, др Роберт Џ. Вајт пресађивао је главе мајмуна на тела домаћина. Животиње су могле да жваћу и гутају храну, али ниједна није преживела дуже од девет дана.

Инспирисан овим радом, италијански хирург др Серђо Канаверо је 2013. године изнео своју визију прве трансплантације људске главе, што је изазвало широко противљење колега из етичких и научних разлога.

Његова објава из 2017. да је извео прву трансплантацију главе на људском лешу, биоетичар Артур Каплан са Универзитета у Њујорку, описао је као „наставак преваре вредне презира" и указао на вероватноћу имунолошког одбацивања и огроман изазов повезивања мозга са потпуно новим нервним инпутима.

Будућност у матичним ћелијама и роботици

Иако хирург не може да замени један мозак другим, трансплантати матичних ћелија или органоида би једног дана могли да обнове оштећено или оболело мождано ткиво. Матичне ћелије програмиране да се развију у неуроне могу имати веће шансе да се интегришу у постојеће неуронске кругове него зрели неурони, каже Раслан Раст, доцент истраживачке физиологије и неуронауке на Кек школи медицине Универзитета Јужне Калифорније.

У идеалном случају, ове матичне ћелије би се могле добити из пацијентовог сопственог ткива како би се смањила вероватноћа имунолошког одбацивања. Терапије матичним ћелијама већ су тестиране у клиничким испитивањима за Паркинсонову болест, мождани удар и повреде кичмене мождине, али ниједан од ових третмана још није комерцијално одобрен.

Матичне ћелије се такође користе за стварање лабораторијски узгојених модела нервног ткива, званих органоиди, који се могу трансплантирати у мозак. Студија из 2023. године показала је да би људски мождани органоиди могли да поправе повређени кортекс пацова, иако су терапије засноване на трансплантацији органоида још увек годинама далеко.

Ипак, напредак у сродним пољима буди оптимизам. Концепт "BrainBridge", представљен 2024. године, предвиђа потпуно роботски систем вођен вештачком интелигенцијом за трансплантацију главе, који би минимализовао оштећење мозга.

„Питање од милијарду долара је како да натерамо трансплантиране ћелије да постану ћелије које желимо и како да осигурамо да се интегришу у локалне кругове где желимо да оду?", истакао је Раст.

Док трансплантација целог мозга остаје ван домашаја, научни напредак у регенерацији нерава, роботици и неуронауци постепено решава неке од фундаменталних проблема, отварајући врата будућности у којој би поправка, ако не и замена, најсложенијег људског органа могла да постане стварност.

Они су идентификовали до сада непознати клатрат на бази калцијума, бакра и силицијума – материјал који никада пре није примећен, ни у природи, ни као вештачко једињење створено у лабораторији.

Рођен у атомској ватри

Прва проба атомске бомбе, под шифрованим називом „Тринити", створила је детонацију еквивалентну снази од око 21 килотоне ТНТ-а. Ватрена кугла која је настала истопила је пустињски песак, заједно са остацима челичног торња високог 30 метара са којег је бомба активирана, као и бакарним кабловима и другом опремом. Ова истопљена смеша се затим охладила и очврснула у стакласти материјал познат као тринитит.

Већина тринитита је светлозелене боје, али неки узорци имају црвенкасту нијансу. Управо ова црвена боја, која потиче од испарених метала са торња и опреме, посебно бакра, указала је научницима где да траже необичне структуре.

Екстремни услови створени експлозијом – температуре веће од 1.500 степени Целзијуса и притисци између пет и осам гигапаскала, праћени наглим хлађењем – омогућили су формирање материјала који се сматрају готово „немогућим".

Кавез за атоме под микроскопом

Термин клатрати означава материјале које карактерише структура налик кавезу, која унутар себе заробљава друге атоме и молекуле, дајући им јединствена својства. Ови материјали су од великог технолошког интереса и проучавају се за различите примене, од конверзије енергије (као термоелектрични материјали способни да топлоту претварају у електричну енергију) до развоја нових полупроводника и складиштења гасова попут водоника за будуће енергетске технологије.

Како би открили нови материјал, истраживачи су се усредсредили на тринитит, силикатно стакло које садржи ретке металне фазе. Користећи технике попут дифракције икс-зрака, тим је успео да унутар сићушне металне капљице богате бакром, смештене у узорку црвеног тринитита, идентификује клатрат типа И.

Његова структура се састоји од „кавеза" атома силицијума који заробљавају атоме калцијума, уз присуство бакра. Њихово откриће, детаљно описано, показује како се под екстремним условима могу формирати сложене и неочекиване структуре.

Неочекивани сродник – квазикристал

Ово откриће је још занимљивије јер је у истој детонацији настао још један веома редак материјал: квазикристал богат силицијумом, који је исти тим стручњака предводјен Биндијем документовао пре неколико година. Квазикристал, како је Бинди тада објаснио за магазин "Вајерд", јесте нешто што није кристал, али му веома личи.

„Њихова особеност је у томе што атомски распоред није периодичан, али је скоро такав, што ствара невероватне симетрије из којих произилазе задивљујућа физичка својства која је, између осталог, веома тешко предвидети", објаснио је геолог.

Новооткривени клатрат пронађен је непосредно уз раније идентификовани квазикристал, што је научнике навело да истраже њихову могућу повезаност. Међутим, даље анализе су показале да су се ове две веома различите кристалне фазе формирале независно једна од друге, иако под истим екстремним условима.

Успостављање везе између оваквих структура помаже научницима да боље разумеју како се атоми организују у неуобичајеним околностима и проширује могућности за дизајнирање нових материјала.

„Догађаји попут нуклеарних експлозија, удара муња или метеоритских удара функционишу као праве природне лабораторије", објашњавају истраживачи. „Они нам омогућавају да посматрамо облике материје које не можемо лако репродуковати у лабораторији."

У суштини, ово истраживање отвара нове видике за развој иновативних технологија, показујући да чак и најразорнији догађаји могу за собом оставити открића корисна за будућност и научно разумевање света.

Идеја о нуклеарном погону у свемиру датира још из Хладног рата, али је Наса последњих година агресивније приступа овој технологији. Заговорници кажу да она може „заиста да откључа способност човечанства да истражује међу звездама". У марту 2026. године, агенција је чак најавила мисију без посаде са нуклеарним погоном на Црвену планету, циљану за крај 2028. године.

Свака свемирска летелица започиње своје путовање борећи се са Земљином гравитацијом сагоревањем хемијског горива. Ракете мешају гориво са оксидатором, пале их и потискују гас који се шири кроз млазницу. Према трећем Њутновом закону, када гас гура надоле, ракета добија једнак потисак нагоре.

Хемијски погон је моћан, поуздан и једноставно једини практичан начин да се напусти Земљина гравитација. Али долази са озбиљним ограничењем. Ракете морају да носе и своје гориво и, у већини случајева, оксидатор потребан за сагоревање. То значи да већи део масе ракете при лансирању чини гориво, а не терет. Што је путовање дуже и амбициозније, потребно је више горива, а ракета постаје тежа.

Марс је довољно далеко да дуго време путовања, претња космичке радијације за астронауте, маса потребна за системе за одржавање живота и ограничења повратног путовања представљају озбиљне проблеме за планирање мисије. Због тога инжењери непрестано траже одрживије алтернативе хемијским ракетама.

Две технологије за дубоки свемир

Насин свемирски нуклеарни програм разликује два главна приступа: термални погон и електрични погон.

Нуклеарни термални погон (НТП) следи процес у три корака. Прво, нуклеарни реактор унутар мотора цепа атоме уранијума како би произвео огромне количине топлоте. Друго, течни водоник се пумпа кроз језгро реактора, где нагло кључа и шири се у гас под високим притиском. Треће, овај прегрејани гас се избацује из млазнице великим брзинама како би гурао летелицу напред.

Према америчком Министарству енергетике, нуклеарни термални погон може да смањи време путовања до Марса за до 25 одсто и, што је још важније, ограничи изложеност посаде космичкој радијацији. Такође би проширио лансирне прозоре у којима летелице могу изводљиво летети ка Марсу. Они зависе од поравнања Земље и Марса која се дешавају сваких неколико година, а већа флексибилност омогућила би астронаутима да прекину мисију и врате се на Земљу ако је потребно.

Нуклеарни електрични погон (НЕП), са друге стране, користи нуклеарни реактор за производњу електричне енергије. Она напаја тип мотора који се зове јонски потисник, који убрзава наелектрисане атоме (попут ксенона) из млазнице. Ако је нуклеарни термални погон спринт, нуклеарни електрични погон је маратон.

Он производи веома низак потисак, али може непрекидно да ради годинама. Ова технологија ефикасне потрошње горива савршена је за слање роботских истраживача или тешког терета, попут станишта и залиха хране, на Марс месецима пре доласка људи. У дубоком свемиру, мали потисак примењен током дугог времена може имати огроман значај. Хемијска ракета је попут снажног ударца, док је нуклеарни електрични погон више као упорно гурање руком.

Мисија СР-1 Фридом: Први корак

Главна идеја иза Насине мисије "Space Reactor - 1 Freedom" (СР-1 Фридом) јесте управо демонстрација нуклеарног електричног погона. „СР-1 Фридом“, чије је лансирање тренутно планирано за децембар 2028, била би прва међупланетарна летелица на нуклеарни погон. Путоваће до Марса како би доказала да нуклеарна енергија може да обезбеди одрживу, високоефикасну снагу потребну за путовања у дубоки свемир.

Очекује се да ће по доласку на Марс, отприлике годину дана након лансирања, „СР-1 Фридом“ распоредити терет „Скајфол" (Skyfall), сет малих хеликоптерских дронова који ће извиђати површину Марса.

Из Насе кажу да ће мисија успоставити нуклеарни хардвер који се може користити на другим летовима. Такође би могла да представља  регулаторни преседан и активира индустријску базу за будуће системе засноване на нуклеарној фисији. За истраживаче, комбинација оба погона је веома привлачна.

Нуклеарни електрични погон могао би да ефикасно превезе масиван терет, док би нуклеарни термални погон драстично смањио време путовања за људску посаду, чиме би се умањили здравствени ризици попут изложености радијацији и губитка коштане и мишићне масе.

Изазови на путу до звезда

Упркос јасним предностима, пут до лансирне рампе је стрм, а лансирање мисије „СР-1 Фридом“ 2028. године делује изузетно амбициозно.

Летелици је потребан реактор, оклоп, управљање топлотом, конверзија енергије, радијатори, електрични потисници и системи за контролу. Свака од ових компоненти захтева тестирање и пажљиву интеграцију.

Историја је показала колико је овај пут тежак. Идеја није нова; САД су имале програм нуклеарних ракета од 1959. до 1973. под називом НЕРВА. Ипак, до данас су САД лансирале само један фисиони реактор у орбиту, СНАП-10А, давне 1965. године. Недавно, у јуну 2025, отказан је и заједнички програм Насе и ДАРПА под називом DRACO, усмерен на развој нуклеарног термалног погона, јер су трошкови превазишли очекиване користи.

Нуклеарни погон провео је више од 60 година негде између инжењерске стварности и технолошког мита, иако је физика увек била исправна. Оно што се показало тежим јесте учинити технологију безбедном, приступачном и спремном за лет у реалном временском оквиру.

„СР-1 Фридом“ би могао да створи пут за развој напреднијих система. Нуклеарни електрични погон неће учинити путовање на Марс лаким, али би могао да почне са рушењем баријера које нас од њега деле, а то је перспектива којој би требало да се радујемо.

Препознаје мирис лешине трицератопса којим се хранила претходног дана. Прилази, откида још неколико комада меса, али јој мирис постаје неподношљив.

Спушта се до језера да утоли жеђ. Мали крокодили и корњаче беже пред њом, али их једва примећује. Не слути да јој се приближава велика опасност.

У даљини се појављује блистава светлост која јури ка Земљи, праћена тихим пуцкетањем и слабим вибрацијама.

Тираносаурус има изузетно осетљив слух за ниске фреквенције, па га узнемиравају потреси које осећа у тлу.

Нелагодност траје само тренутак. У снажном бљеску, све нестаје. Свет у којем је живела заувек је промењен.

Ватрена кугла и заглушујући удар

Ова сцена одиграла се пре 66 милиона година, када је астероид пречника око десет километара ударио у подручје данашњег Мексичког залива.

Енергија ослобођена при удару била је еквивалентна снази десет милијарди атомских бомби. Данима пре судара, астероид је могао да се види као светла „звезда“ која се не помера – јер се кретао право ка Земљи.

У последњим секундама, животиње у близини доживеле би кратак светлосни и звучни спектакл. Прво би се појавила заслепљујућа ватрена кугла чија је светлост загревала тло и стварала ударне таласе.

Потом би уследио снажан звучни удар, јер се астероид кретао брже од звука. Међутим, пре него што би било које биће стигло да реагује – све би већ било готово.

Удар је покренуо процесе који су за само неколико секунди формирали огроман кратер.

Кинетичка енергија астероида тренутно се претворила у топлоту и сеизмичке таласе, стварајући удар који је истопио и испарио огромне количине стена, укључујући и сам астероид.

Температура у епицентру достигла је више од 9.000 степени Целзијуса.

Кратер дубљи од океана и велики цунами

Само двадесетак секунди након удара, привремени кратер Чиксулуб био је дубок најмање 30 километара – готово три пута дубљи од Маријанског рова – најдубље тачке на Земљи.

Ивице кратера уздизале су се више од 20 километара, што је знатно више од Монт Евереста.

Ова нестабилна структура трајала је мање од минута пре него што је почела да се урушава. Убрзо се центар кратера подигао, формирајући врх висине неколико километара, који се затим поново обрушио.

Свако ко би се нашао у близини био би тренутно уништен. Али и на удаљености од 2.000 километара смрт би стигла брзо, у виду топлотног зрачења и супсоничних ветрова.

Неколико минута након удара, ветрови су достигли снагу урагана пете категорије, равнајући све у радијусу од око 1.500 километара.

Температура атмосфере у региону порасла је на више од 200 степени Целзијуса, претварајући околину у ужарену пећ.

Пошто је астероид ударио у море, атмосфера је била испуњена прегрејаном паром, а померене стене и вода покренуле су мегацунами.

Први таласи, високи и до 100 метара, погодили су обале данашњег Мексичког залива, продирући дубоко у копно. Савремене симулације показују да су поједини таласи достизали и невероватну висину од 4,5 километара.

Најтеже последице тек су уследиле. У атмосферу је избачено око 2.000 гигатона фине прашине – материјала једанаест пута тежег од Монт Евереста.

У року од сат времена облак прашине и чађи обавио је целу планету и блокирао сунчеву светлост. Почела је глобална зима.

Фотосинтеза је готово у потпуности престала, а трајала је обустављена скоро две године. Температуре су пале за око 15 степени Целзијуса.

Сумпор из погођених стена изазвао је киселе кише, чија је киселост била слична оној у акумулатору.

Океани су постали киселији, уништавајући морске екосистеме. Живот на Земљи суочио се са глађу, хладноћом и тешким условима преживљавања.

Откриће које је променило науку

Докази о овом догађају појавили су се 1980. године, када је тим научника, предвођен нобеловцем Луисом Алварезом, објавио рад о танком слоју глине широм света са изузетно високом концентрацијом иридијума – метала ретког на Земљи, али честог у астероидима.

Хипотеза о удару потврђена је 1991. године открићем закопаног кратера Чиксулуб на полуострву Јукатан.

Изумирање на крају периода креде уништило је око 75 одсто свих врста, укључујући све не-летeће диносаурусе.

Међутим, та катастрофа отворила је пут развоју сисара, који су након тога преузели доминантну улогу на планети.

Иако је астероид пре 66 милиона година изазвао глобалну зиму, његова прича носи и поруку за данашње време.

Последице удара – нагло захлађење и закисељавање океана – подсећају на климатске промене које данас изазива људска активност. Без тог удара, сисари, па ни примати, можда никада не би добили своју прилику.

Догађај, класификован као бакља класе М5.8, спада у категорију умерено јаких, али довољно снажних да изазову приметне последице у свемирском времену и на нашој планети.

Ова ерупција представља још један показатељ да се налазимо у периоду појачане соларне активности, познатом као соларни максимум.

Привремени поремећаји у комуникацијама

Први талас енергије стигао је до Земље брзином светлости. Електромагнетно зрачење изазвало је умерене сметње у високофреквентним радио-везама изнад Атлантског океана и делова источне Африке.

До привременог ометања комуникација дошло је пре свега у системима које користе авијатичари и поморци за навигацију и пренос података на великим удаљеностима.

Соларне бакље представљају снажне експлозије зрачења на површини Сунца. Научници их сврставају у класе А, Б, Ц, М и X, при чему је класа X најјача.

Док су бакље нижих класа честе и углавном без последица, бакље класе М могу изазвати краткотрајне сметње у радио-комуникацијама, нарочито у областима које су у том тренутку окренуте ка Сунцу.

Облак плазме на путу ка Земљи

Поред зрачења, соларна ерупција избацила је и велики облак магнетизоване плазме у свемир.

Реч је о појави познатој као избацивање короналне масе (ЦМЕ), приликом које се део спољашњег слоја Сунчеве атмосфере одбацује у међупланетарни простор.

Облак честица креће се брзином од око 650 километара у секунди и тренутно се креће ка Земљи.

Према прогнозама, очекује се да ће у уторак увече „окрзнути“ Земљину атмосферу. Иако се не предвиђа директан удар, и тангенцијални сусрет може изазвати геомагнетну олују и појачану појаву ауроре.

Уколико временски услови буду повољни, поларна светлост могла би да буде видљива јужније него што је уобичајено, укључујући делове Уједињеног Краљевства и северне регионе Сједињених Америчких Држава.

Службе задужене за праћење свемирског времена саопштиле су да прате кретање облака плазме.

Према моделима, главни део материјала требало би да прође изван Земљине орбите, али се не може искључити могућност тангенцијалног удара или доласка ударног таласа касно 12. маја или у раним сатима 13. маја по универзалном времену.

Соларни Максимум

Овакви догађаји нису неуобичајени. Сунце пролази кроз природни циклус активности који траје око 11 година, а тренутно се налази у фази врхунца – соларном максимуму.

Током овог периода повећава се број сунчевих пега, а учесталост и интензитет бакљи и избацивања короналне масе значајно расту.

Повећана зависност савременог друштва од технологије чини нас осетљивијим на ефекте свемирског времена.

Геомагнетне олује могу утицати на електроенергетске мреже, изазвати сметње у раду сателита, GPS система и радио-комуникација, а у појединим случајевима довести и до прекида у снабдевању електричном енергијом.

Стручне службе и свемирске агенције настављају континуирано праћење Сунца и развој модела за рано упозоравање на потенцијално снажне соларне догађаје.

Поред технолошких изазова, појачана соларна активност доноси и један од најлепших природних феномена – појаву поларне светлости, која подсећа на динамичне процесе који обликују наш космички простор.

У гробници из касног римског периода, пронашли су мумију стару око 1.600 година, на чијем је абдомену био пажљиво пришивен папирус. Није реч о магијској формули или верском тексту, како је до сада био случај, већ о фрагменту Хомерове Илијаде – камену темељцу западне књижевности.

Овај јединствени налаз, обелодањен у априлу 2026. године, представља први познати случај у којем је грчки књижевни текст намерно укључен у египатски погребни ритуал.

Мумију је открила археолошкиња Нурија Кастељано током ископавања крајем 2025. године, а папирус је убрзо идентификовала папиролог Лија Маша. Откриће је плод систематског рада Оксиринхус археолошке мисије, коју воде Маите Маскорт и Естер Понс, а која деценијама истражује ово плодно археолошко налазиште, око 160 километара јужно од Каира.

„Каталог бродова" на путу за вечност

Мистерија овог открића има више слојева. Први је сам чин постављања књижевног дела на тело покојника. Други је избор текста.

Анализа је показала да крхки папирус садржи одломке из другог певања Илијаде, познатог као Каталог бродова. У питању је један од технички најзахтевнијих и најмање драматичних делова епа, у којем Хомер детаљно набраја грчке снаге које су кренуле у Тројански рат.

Зашто би неко изабрао баш овај, готово административни списак, за пут у загробни живот?

„Ово није први пут да смо пронашли грчке папирусе увезане, запечаћене и уграђене у процес мумификације, али до сада је њихов садржај био углавном магијски“, објаснио је Игнасио-Ксавијер Адијего, филолог са Универзитета у Барселони и директор пројекта. „Права новина је проналажење књижевног папируса у погребном контексту.“

Стање папируса је изузетно осетљиво, због чега тим није могао да користи рендгенске зраке како би сачувао артефакт. „Учинили смо све што смо могли без уништавања папируса“, нагласио је Адијего, додајући да су делови текста и даље нечитљиви.

Културни пасош или потпис балзамера

Пре овог открића, сви грчки папируси пронађени унутар египатских мумија садржали су ритуалне текстове: формуле заштите, упутства за балзамере или божанске инвокације. Илијада, као епска поезија, потпуно одступа од овог обрасца. Њена присутност указује да су покојник, или они који су га сахранили, делу приписивали симболичку вредност која превазилази књижевност.

Главна хипотеза истраживача је да је текст служио као нека врста „културног пасоша“ за загробни живот. У римском Египту, који је вековима био место сусрета грчке и египатске традиције, хеленистички идентитет био је ствар престижа.

Као што су богате породице стављале златне листиће на језике преминулих како би им осигурале моћ говора пред боговима, тако је и Каталог бродова могао да представља симбол припадности грчко-египатској елити.

Папирус је у петом веку нове ере био редак и скуп предмет, а његова употреба у сахрани указује на то да је покојник припадао богатом слоју друштва.

Друга, мање вероватна теорија, сугерише да је фрагмент могао бити нека врста препознатљивог печата или потписа балзамера који је обавио ритуал. Ипак, пажљиво постављање на абдомен указује на дубље, симболичко значење.

Оксиринхус, ризница античког света

Налазиште Оксиринхус (данашња Ал Бахнаса) није непознато научницима. Од краја 19. века, овај древни град је свету подарио више од пола милиона фрагмената папируса, што га чини највећим извором античких грчких текстова на свету.

Међутим, до сада ниједан од тих фрагмената није пронађен у овако интимном, погребном контексту. Открића у Оксиринхусу су углавном обухватала административне, правне, магијске или приватне текстове, али не и чисту књижевност интегрисану у сам процес мумификације.

Ископавања су открила комплекс са три кречњачке гробнице у којима су се налазиле мумије из римског доба и украшени дрвени саркофази, од којих су многи оштећени услед пљачки у прошлости.

Поред мумије са папирусом, пронађене су и друге са златним и бакарним фолијама на језицима, што додатно потврђује да је некропола припадала имућним породицама које су могле да приуште сложене погребне ритуале.

Ово откриће не мења само разумевање грчко-египатских погребних обичаја, већ и историју самог Оксиринхуса. Показује да је у овом културном лонцу, где су се мешали језици, богови и традиције, Хомерова поезија могла имати снагу свете реликвије.

Док истраживања трају, фрагмент Илијаде наставља да поставља више питања него што нуди одговора, отварајући прозор у давно изгубљени свет у ком су стихови били једнако важни као и молитве.

Међутим, ово зрачење је толико слабо да га је, бар за сада, немогуће директно посматрати. Због тога су научници деценијама тражили алтернативне начине да га проуче.

Неколико независних тимова физичара пронашло је потпуно нови приступ овом проблему. Они користе предности једне дубоке математичке везе између две наизглед неповезане гране физике, познате као „двострука копија". Ова веза омогућава да се проблеми из света гравитације преведу и решавају у много познатијем свету физике честица.

Мостови између два света физике

Фундаментална физика данас почива на два велика стуба. Први је стандардни модел, теорија која са невероватном прецизношћу описује свет субатомских честица и силе које делују међу њима. Други је општа теорија релативности, која описује гравитацију као последицу закривљења простор-времена под утицајем масе и енергије.

„Двострука копија" успоставља математички мост између ове две наизглед одвојене теорије. Овај однос се може користити као алат за превођење, пребацујући прорачуне из једног „језика" физике у други. Таква замена може драстично да поједностави прорачуне или да открије потпуно нове увиде.

Према принципу двоструке копије, многи феномени из опште теорије релативности су математички еквивалентни феноменима који укључују одређене честице у стандардном моделу, али са једном кључном изменом: у једначинама опште релативности, један специфичан део математичког израза појављује се два пута, као „копија".

Од када је ова веза откривена 2010. године и развијана у наредним годинама, постала је изузетно користан алат за разумевање различитих гравитационих ефеката, како извештава Science News.

„То нам омогућава да израчунамо ствари које никада раније нисмо могли, једноставним рециклирањем резултата на паметан начин", објашњава теоријски физичар Крис Вајт са Универзитета Квин Мери у Лондону.

Хокингова радијација у новом светлу

До сада, научници нису имали одговарајући аналог за Хокингову радијацију у стандардном моделу заснован на двострукој копији. Проналазак таквог аналога „представља велики напредак за ове технике", истиче теоријска физичарка Синтија Килер са Државног универзитета Аризоне, која није била укључена у истраживање.

Значај овог открића лежи у томе што Хокингова радијација повезује оно што је огромно, попут црних рупа, са оним што је сићушно, попут елементарних честица. Нови радови показују да и „двострука копија" може да премости обе скале.

У раду који је прихваћен за објављивање у часопису Journal of High Energy Physics, Вајт и његове колеге су утврдили како се Хокингова радијација преводи на језик стандардног модела. У том језику, математички алтер его Хокингове радијације је наелектрисана честица која се расејава од сферне љуске наелектрисане материје која се урушава. Овај процес је, математички гледано, потпуно еквивалентан емисији једне честице Хокингове радијације из црне рупе.

Још два тима су, независно један од другог, дошла до суштински истог закључка. Њихови радови, објављени у фебруару у часопису Physical Review Letters, показују да је физика црних рупа суштински садржана унутар стандардног модела физике честица. 

Потрага за коначним одговорима

Научници се надају да ће на овај начин истражити још недокучивије аспекте црних рупа. На пример, истраживачи би желели да пронађу и аналог за хоризонт догађаја, границу иза које ништа што уђе не може побећи. 

Сама Хокингова радијација је довољно интригантна за даља истраживања. Након што је физичар Стивен Хокинг осмислио концепт радијације 1974. године, физичари су схватили да он имплицира једну загонетку. Како црна рупа избацује честице, она се смањује и на крају би требало потпуно да испари.

Физичари не разумеју шта се дешава са информацијама о материји коју је црна рупа некада прогутала. Према квантној физици, информација се не може уништити. Проучавање карактеристика Хокингове радијације, преведене на језик стандардног модела, могло би коначно да расветли шта се заиста дешава.

Хокингова радијација је проблем „камена из Розете", каже теоријски физичар Џон Џозеф Караско са Универзитета Нортвестерн у Еванстону. Проучавајући је, физичари би могли постати течнији у језику гравитације, отварајући врата ка дубљем разумевању свемира.

„Ајнштајнов мозак био је прилично мали, а он је ипак био Ајнштајн“, објаснио је Џереми ДеСилва, професор антропологије на Дартмут колеџу.

Дебата о смањењу мозга

Не слажу се сви научници да се људски мозак заиста смањује, али постоје истраживања која указују на тај тренд.

Маћеј Хенеберг наводи да се величина људског мозга током холоцена смањила за око 10 одсто, односно у просеку за око 150 милилитара.

Холоцен је геолошка епоха која је почела пре око 11.700 година и траје до данас. С обзиром на то да се Хомо сапиенс појавио пре око 300.000 година, смањење запремине мозга у оквиру холоцена сматра се релативно скорашњим еволутивним догађајем.

И тим Џеремија ДеСилве, анализирајући више од 5.000 лобања из различитих делова света, уочио је глобални тренд смањења мозга код модерних људи.

Међутим, постоје и супротна мишљења. Брајан Вилмоар тврди да нема убедљивих доказа да се мозак значајно мењао у последњих 300.000 година и да су постојећи узорци често непотпуни.

Зашто се мозак смањује?

Ако прихватимо да се људски мозак заиста смањио током еволуције, поставља се кључно питање – зашто се то догодило?

Једна од водећих теорија повезана је са развојем пољопривреде. Како објашњава Маћех Хенеберг, током холоцена људи су постепено прешли на производњу хране, што је омогућило живот у већим и сложенијим заједницама.

У таквим условима, сировa физичкa снага потребна за лов и преживљавање постала је мање важна, док је природна селекција фаворизовала тела која троше мање енергије.

Занимљиво је да се нису смањили само мозгови, већ и целокупна телесна грађа. Просечна висина мушкараца на крају последњег леденог доба износила је око 1,75 метара, док је у раним пољопривредним друштвима средином холоцена пала на око 1,65 метара.

Друга теорија, коју износи Џеф Стибел, повезује овај тренд са климатским променама. Према биолошким принципима познатим као Бергманово и Аленово правило, тела и органи у топлијим климатским условима имају тенденцију да постану виткији како би лакше ослобађали топлоту.

Можда најзанимљивије објашњење односи се на саму природу људске интелигенције. Како су друштва постајала сложенија, људи су се све више специјализовали и почели да деле знање. Више није било неопходно да сваки појединац зна све.

Истраживања показују да су раст популације, специјализација и развој колективне интелигенције могли допринети смањењу величине индивидуалног мозга. Ову идеју истраживачи често пореде са организацијом друштава код инсеката, попут мрава.

„Ја сам прилично добар антрополог и анатом, али не бисте желели да вам поправљам аутомобил или да улажем вашу уштеђевину на берзи“, шаљиво је рекао Да Силва објашњавајући овај принцип.

Цена великог мозга

Велики мозак захтева огромну количину енергије. Научници процењују да људски мозак троши око 20 одсто укупне енергије организма чак и у мировању.

У временима несташице хране, мањи мозак је можда представљао еволутивну предност, јер је организму било потребно мање енергије за функционисање.

То, међутим, не значи да су људи постали паметнији или глупљи, већ да се сама природа интелигенције променила.

„Уместо да се ослањамо искључиво на индивидуалну снагу мозга, постали смо изузетно зависни од културних и технолошких мрежа“, наводе истраживачи.

Људска интелигенција данас се све више ослања на колективно знање, технологију и друштвене системе.

Да ли је то добитак или губитак, зависи од тога како дефинишемо интелигенцију – и колико ће системи од којих зависимо остати стабилни у будућности.

Сада су научници направили значајан корак ка разумевању тог сложеног система — креирали су детаљну „мапу мириса“ која приказује распоред хиљада различитих рецептора за мирис у носевима мишева.

Резулати истраживања, како наводе аутори, откривају да систем мириса није насумичан, већ изузетно прецизно организован.

„Чуло мириса је изузетно мистериозно. То је чуло коме је мапа најдуже недостајала", рекао је неуробиолог Сандип Дата, водећи аутор студије. Истраживање је засновано на подацима прикупљеним од више од 300 мишева.

Како функционише систем мириса

У носу миша налази се око 20 милиона олфакторних неурона, од којих сваки носи једну од хиљада врста рецептора. Ти неурони преносе информације о мирисима из носа ка мозгу.

Тим научника секвенцирао је гене око пет милиона појединачних ћелија носног ткива, што им је омогућило базу података са око 2,3 милиона олфакторних сензорних неурона.

Након тога, истраживачи су мапирали положај активних гена повезаних са рецепторима за мирис.

„Наши резултати уносе ред у систем за који се раније мислило да је без реда, што суштински мења начин на који разумемо његово функционисање“, навео је Дата.

Научници су раније тешко откривали рецепторе, због чега се претпостављало да је њихов распоред случајан и да сваки олфакторни неурон може да изрази било који од око 1.100 могућих рецептора за мирис.

Међутим, нова мапа показује да је врста рецептора коју неурони носе директно повезана са њиховим положајем унутар носа.

Градијенти мириса унутар носа

Истраживачи су открили да рецептори формирају градијенте у уским хоризонталним појасевима који се простиру од врха до дна носа.

Како су навели у научном раду, просторни распоред у систему мириса „произилази из континуирано променљивог транскрипционог кода који прецизно организује бројне дискретне канале одговорне за чуло мириса“.

Додатни експерименти показали су да на овај распоред утиче ретиноична киселина – природни молекул који може да мења експресију гена унутар ћелија.

Коришћењем лекова који мењају ниво ретиноичне киселине код мишева, научници су успели да помере градијент рецептора за мирис унутар носа.

Такође су открили да је распоред рецептора у носу усклађен са организацијом олфакторне сијалице у мозгу, дела задуженог за обраду мириса.

Потенцијал за лечење губитка чула мириса

Истраживачки тим нада се да ће боље разумевање анатомије чула мириса код мишева помоћи и у разумевању начина на који функционише људски нос.

Иако постоје бројне разлике између људи и мишева, као сисари деле одређене физичке и генетске сличности.

Научници верују да би разумевање основних механизама чула мириса једног дана могло да помогне у развоју терапија за људе који су изгубили ово важно чуло.

„Мирис има дубок и свеобухватан утицај на људско здравље, тако да његово обнављање није важно само због уживања и безбедности, већ и због психолошког благостања“, рекао је Дата и додао: „Не можемо да повратимо чуло мириса ако најпре не разумемо како оно функционише на основном нивоу".

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Cell.

Према подацима објављеним у новој студији, уколико би се таква батерија пунила једном дневно, њен теоријски век трајања могао би да премаши 300 година.

То је вишеструко више у односу на стандардне литијум-јонске батерије, које у просеку издрже неколико хиљада циклуса пре значајног пада капацитета.

Кључ дуготрајности лежи у хемијском саставу. Уместо корозивних киселина и база које се користе у традиционалним батеријама и временом оштећују унутрашње компоненте, нови систем користи неутрални електролит са пе-ха вредношћу 7.

Електролит је састављен од соли магнезијума и калцијума, сличних растворима који се користе у производњи тофуа.

Такав састав спречава корозију, док је анода направљена од специјално дизајнираног органског полимера, а катода од аналога пруског плавог пигмента.

Једна од главних предности оваквог решења, поред дуготрајности, јесте и безбедност. Пошто користе воду као основу електролита, ове батерије су незапаљиве, а њихове компоненте су нетоксичне и широко доступне у природи.

То значи да би батерија, по истеку радног века, могла безбедно да се одложи без опасности по животну средину и ризика од загађења.

Густина енергије је за сада мања у односу на литијум-јонске батерије, што их чини мање погодним за уређаје попут паметних телефона.

Научници сматрају да би овакве батерије могле да буду идеално решење за складиштење енергије у електроенергетским мрежама, где су дуготрајност, поузданост и ниска цена важнији од компактности.

Међутим, неочекивано откриће тима јапанских научника, објављено у часопису Nature Astronomy, сада доводи у питање ту претпоставку.

У центру пажње је објекат не тако звучног имена (612533) 2002 XV93. Са пречником од свега око 500 километара, он је значајно мањи од Плутона (2.377 км) и других великих ТНО објеката попут Хаумеe, Макемаке и Еридe, за које се не чини да имају атмосферу.

Ипак, посматрања показују да овај мали свет обавија изузетно танак гасовити омотач, чији је притисак пет до десет милиона пута мањи од Земљиног.

Шапат у тами: како је откривена атмосфера

До открића је дошао тим који је предводио др Ко Аримацу, ванредни професор са Националне астрономске опсерваторије Јапана, користећи јединствену прилику у јануару 2024. године.

Тада је 2002 XV93, посматрано са Земље, прошао испред једне удаљене звезде. Овај догађај, познат као звездана окултација, редак је прозор у проучавање удаљених и тамних објеката.

Истраживачи су поставили телескопе на три различите локације широм Јапана, укључујући опсерваторије у Кјоту и Нагану, као и телескоп којим управља астроном аматер у Фукушими.

Када небеско тело без атмосфере прође испред звезде, њена светлост нагло нестане и исто тако се нагло појави. Међутим, подаци посматрања објекта 2002 XV93 показали су нешто другачије.

„Подаци су показали постепену промену сјаја звезде близу ивице сенке, која је трајала око 1,5 секунди", објаснио је др Аримацу. „Оваква постепена промена сјаја природно се објашњава ако је светлост звезде била преломљена кроз веома танку атмосферу око објекта", додаје професор.

Иако су неки научници, попут шпанског астронома Хосе-Луиса Ортиза, изнели могућност да би се сличан ефекат могао постићи и прстеном који се налази близу тела, др Аримацу сматра да такав сценарио није у складу са свим прикупљеним подацима.

Мистерија порекла гасовитог омотача

Откриће атмосфере покренуло је кључно питање: како је она настала и како опстаје на тако малом телу? Научници су изнели две главне хипотезе.

Према првој, атмосфера би могла бити производ криовулканизма – процеса у којем гасови попут метана, азота или угљен-моноксида избијају из унутрашњости леденог тела на површину. Ако редовна криовулканска активност допуњује атмосферу, она би могла бити дуготрајна.

Друга могућност је да је атмосфера привремена, настала као последица недавног судара са неким другим, мањим објектом из Кајперовог појаса, попут комете. Такав удар би ослободио заробљене гасове испод површине.

„Ако је атмосфера настала као последица удара, она би могла нестати у наредних неколико стотина година", напомиње Аримацу. Будућа посматрања, укључујући и она уз помоћ моћног свемирског телескопа „Џејмс Веб“, могла би да помогну у разрешењу ове дилеме анализом састава атмосфере и праћењем њене стабилности.

Далеки светови нису хладни и мртви

Ово откриће стиже у време када нове технологије откривају да су светови на ивици Сунчевог система динамичнији него што се претпостављало. Недавне студије других патуљастих планета, попут Еридее и Макемакеа, такође су откриле доказе о унутрашњој активности, указујући на постојање топлих језгара која би могла да подржавају и течну воду испод залеђене коре. Налаз на објекту 2002 XV93 додатно поткрепљује ову нову слику.

„Мислило се да су објекти попут 2002 XV93 премали да би имали атмосферу, али овај резултат показује да то није тачно", изјавио је др Скот С. Шепард, научник са Института за науку Карнеги, који није учествовао у истраживању. Откриће, према његовим речима, указује на недавну активност на овом малом свету, било да је реч о ерупцији залеђених гасова или последицама судара.

Ово мења перцепцију Кајперовог појаса из хладног, геолошки мртвог простора у подручје које врви од активности. Уместо да буду само инертни остаци прошлости, ови далеки светови показују се као места на којима се и данас одвијају сложени процеси, отварајући нова питања о формирању и еволуцији тела на самом рубу нашег космичког комшилука.

Пут до овог успеха био је дуг и захтеван. Пројекат је трајао годину дана, а конкуренција је била огромна.

„Из Србије је учествовало 108 девојчица, а из света преко12.000", објашњава Искра. Током програма, учеснице су прошле интензивну обуку која је покривала кључне научне дисциплине.

„Имали смо обуку из математике, физике, програмирања, и израде сателита, са фокусом на инжењерство. Све је то финализовано такмичењем пре десетак дана где сам ја победила", додаје гошћа Јутарњег програма, истичући да из сваке државе на завршни део пројекта иде по једна девојчица.

Од објаве на Инстаграму до звезда

За ученицу Математичке гимназије, интересовање за науку је природно. Свемир, како каже, представља нешто веома интересантно за све, а она се већ бавила сличним областима.

Ипак, пут ка пројекту ШактиСАТ почео је сасвим случајно, захваљујући друштвеним мрежама и проницљивости њене сестре.

„Моја сестра је у ствари видела објаву на Инстаграму Центра за промоцију науке да су отворене пријаве за пројекат", наводи се Искра. Одлука да се пријави дошла је спонтано. „Рекла сам, што да се не пријавим? Уопште нисам видела разлог да не пробам. То је била нова прилика да научим нешто ново, а и та далека Индија звучала је примамљиво.“

Иако на почетку није очекивала победу, како је пројекат одмицао и како је успешно савладавала задатке, почела је да се нада да ће баш она бити изабрана.

Десет дана за изградњу сателита

Врхунац пројекта одиграће се у августу у Индији, где ће Искра провести 10 дана. Тамо ће се окупити победнице из 108 држава, које ће заједно радити на склапању сателита.

„Они ће нас поделити у четири тима, колико ја знам, и сваки тим ће радити на једном делу тог сателита који ће се слати у орбиту Месеца", каже Илићева.

Мада још увек не зна конкретне задатке, претпоставља како би подела посла могла да изгледа тако што ће се једна група бавити термалном изолацијом сателита, друга погонским системом или неким специфичним инструментима који служе за истраживања.

Свесна је да десет дана није много времена за тако сложен задатак, али истиче да ће тимови имати подршку стручњака који се читав живот баве овом облашћу.

Сателит на којем ће радити је такозвани мини-сателит, чија је израда прилагођена едукативним пројектима.

„Вероватно нећемо све ми радити. Претпостављам да ће стручњаци радити један део, а да ћемо ми или финиширати или започети процес", скромно објашњава Искра Илић.

Управо су мини-сателити и настали као платформа за едукацију студената и младих истраживача, чинећи свемир доступнијим него икада пре. Искрин пут у Индију није само награда за досадашњи труд, већ и почетак једне велике научне авантуре.

Много археолошких доказа налази се источно од мореуза, у заливу Алхесирас, познатом и као Гибралтарски залив – место заустављања за трансатлантски бродарски саобраћај, данас углавном за нафту.

Бродоломи су се дешавали у различитим епохама цивилизација, укључујући древну пунско (картагинску) цивилизацију, као и римски, средњовековни и модерни период.

Подручје је било насељено још од античког доба, у средњем веку представљало је улаз у Иберијско полуострво, а у новије време било је место поморских сукоба за контролу над мореузом.

„Већина олупина потиче из периода модерне историје, истраживачи су пронашли и неке веома занимљиве, до сада непознате олупине“, рекао је водећи истраживач Фелипе Серезо Андрео, ванредни професор подводне археологије на Универзитету у Кадизу.

Иако се хиљаде поморских несрећа помињу у историјским и архивским изворима, многи бродоломи остали су неоткривени, јер је било мало археолошких истраживања под морем.

„Најстарија је олупина из петог века. Брод је, како се претпоставља, превозио је рибљи сос произведен у граду Кадизу кроз Медитеран. Најзанимљивији, из новијег доба су бродоломи повезани са Наполеоновим ратовима с почетка 19. века“, рекао је истраживач Фелипе Серезо Андрео.

До сада су археолози истражили налазишта на дубини до 10 метара

Истраживачи су такође идентификовали олупине из времена почетка Другог светског рата, укључујући остатке „свиње“ – врсте подморнице коју је италијанска морнарица користила за нападе на британску флоту у Гибралтарском мореузу.

„Гибралтарски мореуз је, као данас Ормуски, уски пролаз кроз који морају да прођу сви бродови. Сва пловила која желе да иду из Медитерана у Атлантик морају да прођу кроз њега, а већина њих вероватно мора да се усидри и сачека повољније временске услове у Заливу Алхесирас, називајући га 'луком мореуза'“, навео је истраживач.

Пре овог пројекта, истраживачи нису имали археолошку документацију за већину олупина. Пре 2019. године била су позната само четири подводна налазишта у том подручју.

Климатске промене утичу на морске струје и кретање седимента у заливу, што доводи до откривања свих ових олупина.

Археолози су користили геофизичке технике попут вишеснопног ехосондера за тродимензионално мапирање морског дна и магнетометра, како би идентификовали објекте и аномалије испод седимента, пре него што су ронили да их измере и направе дигиталне моделе.

Фелипе Серезо Андрео, истраживач и ванредни професор подводне археологије на Универзитету у Кадизу, верује да се у дубљим деловима налазе археолошки остаци још из праисторије, јер је обала настала у палеолиту данас под водом.

Истраживачи наводе да ће будући пројекти бити усмерени на детаљно проучавање сваке олупине, до сада је истражено 24 одсто налазишта, као и нека од истраживања на већим дубинама.