Готово два века њени љубавни, друштвени и читалачки избори предмет су тумачења и вредновања. На сцени Мадленијанума, о Еми Бовари говори она сама.

„У тим неким студијама су писали да она заправо чита лошу, сентименталну литературу. Међутим, свако читање је потреба за проширењем поља стварности,тако што идентификујемо нешто што се у нашем животу дешава као врста очекивања или догађања, са оним што смо видели не само у књижевности, већ и на филму, а данас се гледамо и на друштвеним мрежама, како се то поље илузија и представља себе или одређених идеја умножава. Тако да, Ема Бовари је заиста тема која провоцира“, наглашава редитељка Татјана Мандић Ригонат.

У боваризму, као и донкихотизму, огледа се наша потреба да у фиктивним ликовима препознамо себе, али и више од тога. То је прича о животу у свету илузија.

„Тај проблем у ствари Еме Бовари је што нема баш пуно додира са реалношћу, или оног тренутка кад је у додиру са реалношћу, њој то постаје незамисливо досадно, напорно, неинспиратвино и онда бежи. Ти ликови у које се она заљубљује су њене пројекције неке романтичарске љубави, како она замишља да треба да изгледа“, објашњава глумица Јана Милосављевић.

У представи играју Јован Јовановић, Андрија Марковић, Страхиња Блажић, Бојан Кривокапић.

Важно место у позоришном читању романа има музика, коју чини избор – од Шопена, преко популарних звукова, до композиција Ирене Поповић Драговић.

Једно време био је и професор Лицеја у Београду и начелник Министарства просвете.

„Он је писац и човек кога је веома лако волети, то бих хтео да истакнем. Али изузетно је био талентован не само као песник и као путописац, него је чињеница да је због свега што је постигао у животу, као дипломата, и као чиновник, као наставник, имао је веома снажан утицај у школству, да наше школство које је тада почињано ни ишчега, бојим се, добије један облик који је у потпуности достизао оно што су имале нације у окружењу“, наглашава проф. др Радослав Ераковић.

Широког филозофског образовања, упознат са савременим идејама, Љубомир Ненадовић значајан је био не само за српску књижевност 19. већ и 20. века.

„Три су ствари по којима је Љуба Ненадовић остао непомерљив у српској књижевности. Прва ствар, то је снажан утицај на каснији београдски стил. Друга ствар, то је његов путописни рад. Достигао један врх у 19. вијеку који је назначио оно што ће се догађати у 20. вијеку. Још једна ствар која је важна, Љуба Ненадовић је први направио хибридизацију жанра путописа јер га је повезао са заправо, направио је од њега биографију“, истиче академик Јован Делић.

Сведок узбудљиве епохе, Љубомир Ненадовић, како је рекао академик Делић, и после двеста година жив је у српској књижевности.

„Тако да је Србија кроз то дело, Борино дело, представила европској, могу слободно да кажем и светској, јавности српску културну баштину и врањски амбијент“, наводи Томислав Симоновић, аутор изложбе и представник града Врања.

Изложба подсећа на значај и културу Врања.

„Врање без Боре или Бора без Врања то је једна симбиоза у региону и шире. Град Врање је судбински везан за Бору“, наглашава Саша Стаменковић, већник града Врања.

„Можда је мало запостављена чињеница да је немерљив значај Боре Станковића и у народној музици Србије. Јер су све старе врањске песме постале нашироко познате онда када их је Бора Станковић расуо по својим делима“, напомиње чувар старе врањанске песме, Бранимир Стошић.

Највећи део живота, Бора Станковић провео је у Београду, у којем је стварао и преминуо. Због тога је и престоница важно место за обележавање јубилеја.

„После Врања, после Ниша и Лесковца дошао је ред и на Београд. Вероватно ће се овде изложба и завршити будући да ће да траје најмање месец дана“, наводи Драган Пурешић, заменик управника Народне библиотеке Србије.

„Трагом људске душе", потврђује да стваралаштво Боре Станковића није само део прошлости, већ да и даље живи у језику, народу и култури.

Познат по роману Црвени краљ, објављеном 1972. године. Књига је била разлог због којег је Ивановић остао без професорског посла. 

У његовом стваралаштву у Топлици, посебно место заузима Раде Драинац, јер се Ивановић његовим животом и делом бавио још током рада у Куршумлији, а Драинац је касније постао једна од најважнијих личности његовог књижевног и есејистичког рада. 

Прва истраживања Драинчевог дела започео је шездесетих година, док је роман Црни дани Раке Драинца објавио 1997. године. Ивановић је у својим делима обрађивао и историјске теме овог краја, међу којима посебно место заузима Топлички устанак из 1917. године.

Написао је Народну буну, троделни роман који чине Четници, Топличка држава и Партизани. 

Важан део његовог ангажмана био је и рад на афирмацији књижевности југа Србије. Као уредник периодике уређивао је часописе „Српски југ“ и „Топличке свеске“, а према подацима из прокупачке Народне библиотеке, објављено је укупно 14 бројева тих часописа, где је покушавао да књижевне и културне теме југа приближи широј јавности.

Након изузетног успеха на тржиштима Сједињених Америчких Држава, Канаде, Велике Британије и Аустралије,у издању Нова поетика,роман стиже и у наше књижаре.

„У роману истражујем танку линију између љубави и посесивности, подршке и контроле. Кроз троугао мојих јунака – Елене, Џона и Филипа, желела сам да прикажем како нас људи који нас наводно „воле“ или „лече“ заправо могу највише спутавати. Занимало ме је питање: Где престаје брига, а почиње брисање туђег идентитета?”, истакла је  објашњава ауторка пред долазак у Београд.

У Атријуму Народног музеја Србије, 30.септембра у 18.45  спојиће се врхунска књижевност и оперска уметност јер ће промоцију романа пратити концерт ауторкиног  супруга ,бас-баритона Бориса Мартиновића, којег је Оксфордска енциклопедија „Ко је ко“ уврстила међу четири најлепша гласа 20. века. Супружници и уметнички партнери створиће тако јединствен дијалог између прозног текста и музичких деоница.

Улаз на догађај је слободан уз претходну пријаву  преко линка https://mojorganizator.rs/pozivnica/pozivnica-999e1b?lang=sr

Комеморација поводом смрти Бранка Кнежевића биће, у уторак, 29. септембра у 10:30 у Милановачком позоришту, а сахрана истог дана у 13 сати на Градском гробљу у Горњем Милановцу.

„Четрдесетпето издање, ако рачунамо од 2024. када смо стартовали у Требињу, са много мањим амбицијама, морам да признам, од овог у шта се изродило, када је Европски фестивал уметности у питању", наводи Марија Викторија Живановић.

„Мени је част да у име Одбора за дијаспору будем данас домаћин, јер ово је први пут у историји Скупштине да се скупштина отвори за наше писце, за наше најпознатије личности из културе, уметности", истиче Драган Станојевић, председник Одбора за дијаспору.

Овогодишње издање фестивала представља више од 150 уметника из 20 земаља.

„Данас је Београд центар европског да кажем уметништва, европске уметности, европске поезије, и то нам је заиста велика част", наглашава Светлана Матић.

Целодневни програм обухвата књижевност, музику, филм и ликовну уметност. У РТС Клубу организовано је читање поезије и прозе, изложба слика и икона, музички програм, глумачки перформанс и додела признања учесницима.

Дубоко религиозни католик Бекл је ушао у нацистичку партију, али остао добровољни аутсајдер. Јевреј Јозефсон је побегао за Швајцарску, али су нацисти убили све остале чланове породице.

Те две биографије укрштају се на овој изложби преко формалних карактеристика, верности фигури у доба апстракције.

„Многи сликари су се после катастрофе Првог светског рата дистанцирали од експресионизма и постали реалисти. У реализму су видели структуру и ред после хаоса. Бекл је остао експресиониста. После Првог рата није прихватио реализам, после Другог није отишао у апстракцију”, објашњава Ханс-Петер Виплингер, директор Леополдовог музеја.

„Са површине Јозефсонових бронзаних фигура се прецизно ишчитава радни процес. Види се како напредује, набацује нови материјал у гипсане моделе, лепи га као кашу да добије екстра-волумен. Препознају се отисци руку и секире. Површине су грубе, јер му циљ није била глаткост коже, већ снага људске фигуре у простору”, наводи кустос и аутор каталога Урлих Мајнхерц.

Бекл и Јозефсон су се срели у сектору експресивног, и то кад је већ био напуштен. Мислило се, ако се ствари виде без дисторзије, више нико неће ићи у рат.

Било је то дирљиво сујеверје генерација између два рата, што су овај сликар и вајар знали. Или можда два вајара?

„Бекл слика скулптурално, акумулира материјал, наноси боју директно из тубе, слаже слојеве од три сантиметра да добије пластичну форму. Радни процес је интензиван и дивљи код обојице. То им је заједничко, тродимензионална фигура са кожом као вулканским пејзажем. Њихове душе се разумеју”, истиче Виплингер.
Ако свака изложба има политичку димензију, овде је то помирење у ниском кључу. Бекл није био нациста, али је с њима ушао у низ компромиса да би га оставили на миру. Јеврејски син Јозефсон је тешко платио године рата.

Сада су овде један поред другог, сведоци хуманистичког милосрђа и одлучности једног друштва да иде даље.

Сезону 29. септембра отвара драма „Ја, Ема – Љубавни живот Еме Бовари", према мотивима романа Густава Флобера. Представу режира Тања Мандић Ригонат,која потписује и сценски простор, а познајући њен досадашњи рад, нема сумње да ће Флоберова Ема доживети савремену интерпретацију која ће је сместити у данашње оквире и удахнути јој нови живот и ново виђење књижевног лика који је у време настанка срушио многе табуе и уздрмао књижевну сцену .

Ему Бовари игра млада глумица  Јана Милосављевић а на сцени ће бити и  Јован Јовановић, Андрија Марковић, Страхиња Блажић, Бојан Кривокапић, Андреј Њежић, Милош Влајукин, Жарко Степанов, Катарина Гојковић, Невена Михајловић, Иван Јевтовић, Александар Јован Крстић, Јован Ђорђевић, Лазар Николић и Срна Бујошевић.

Већ 25.октобра следи друга велика драмска премијера - „После пада" Артура Милера, у режији Петра Јовановића. .Кроз преиспитивање живота,морала и животних и историјских падова,главног јунака у тумачењу Бојана Жировића, Милер је проткао сопствене дилеме и ауобиографске податке . Улогу Меги,инспирисану Милеровом  супругом  Мерлин Монго играће Тамара Алексић.

Једно од најпознатијих дела хитмејкера Ендрјуа Лојда Вебера, бродвејски мјузикл „Евита", имаће своју премијеру на сцени Мадленианума 28.новембра у режији Маргарете Табороши.Легендарну Евиту Перон ,омиљену прву даму Аргентине играће Ирина Арсенијевић. Радња прати Евитин живот,од удаје за председника Хуана Перона, њен успон,огромну популарност у народу стечену хуманитарним радом и контроверзну смрт.

Поред нових продукција, на репертоару Мадленианума остају и представе које су привукле велику пажњу публике- „Стаклена менажерија", „Господин у чизмама од дима", „Плућа" ....

 "Управо ту што је оставила своје задужбине за хуманитарне сврхе, за сироту децу, за образовање и за веру говоре о неким вредностима о којима би требало сви да поразмислимо и да се њима вратимо", рекла је Јелена Веселинов,управница послова Матице српске.

Име Марије Трандафил данас носи један трг у Новом Саду, улице, школа, задужбина која је по њеној жељи, уочи Великог рата, основала Завод за сирочиће.

Марију Трандафил називали су српском добротворком која је тихо мењала лице Новог Сада. Међу њеним најзначајнијим завештањима било је Заведеније за српску православну сирочад, зграда у којој се данас налази матица Српска, саграђена је 1912. године и првобитно намењена сиротишту.

"Огроман је списак њених прилога. Деца су била ипак њена највећа преокупација. Она је даривала децу стипендијама, посебно децу из Велике српске православне гимназије, то је данашња Змај Јовина гимназија", рекла је др Александра Новаков,историчар у Лексикографском одељењу Матице српске

Богатство стечено трговином улагала је и у обнављање храмова. Хектаре земљишта оставља управо СПЦ.

„Један део средстава је био остављен у готовом новцу, улозима у штедно кредитном заводу у Новом Саду, а највећи део имовине представља земљишни фонд који се налази овде надомак самог рада. који се и потражује у реституцији", рекао је Мирослав Николић,управник Ризнице Епархије бачке.

Њена имовина конфискована је после Другог светског рата, па је 2013.покренут поступак реституције. Институције које чувају сећање на сиротињску мајку, како су називали Марију Трандафил, ускоро очекују окончање процеса.

„Писац 'бело-словенског' језика с којим сам имао част да водим дуге разговоре на разне теме. Не само оне службене, везане за новине, већ и дубоко личне. И увек сам се изненађивао с којом пажњом и обзиром Бели казивао другима, чак и за кафанским столом, уважавајући и оне који му нису желели најбоље. Знао је како су крхке и противречне људске судбине, о чему је на непоновљив начин сведочио у својим књигама“, нагласио је Драган Богутовић, овогодишњи добитник награде „Бели“.

„И поред оног златног периода нашег новинарства и књижевности, он је наставио да пише у Вечерњим новостима и у времену тих највећих наших изазова. И ево га данас овде пред вама као неко ко је ту награду више него заслужио, и који је прима у свом родном крају, на Повлену“, наглашава проф.др Зоран Живковић, председник жирија награде „Бели“.

Чувајући успомену на културне и духовне ствараоце и личности из овог краја, Врт части, уметничку галерију на отвореном, Удружење „Бели Повлен“ обогатило је новим скулптурама од храста, владике Јована Велимировића и знаменитих Ненадовића, које су дело лајковачког вајара Милутина Ранковића.

 Свадбени обичаји су повезивали породице, учвршћивали заједницу и означавали један од најважнијих животних прелаза, а сачувани предмети и сведочанства омогућавају да се културно наслеђе сагледа из данашње перспективе.

„Свадба почиње већ од просидбе, а завршава се рођењем детета. Тако да смо просидбу показали у пиротском крају, излазак из куће на Косову и Метохији, сам чин венчања у Шумадији, улазак у кућу је у граду и жeна са бебом као признати члан нове породице је у Војводини. Предмети су 150 година стари углавном, веома су стари и одлично очувани зато што Етнографски музеј има јако добру службу конзервације“, наглашава ауторка изложбе Тијана Чолак-Антић.

Изложба која је била увод у обележавање јубилеја – „Трагови” представља избор предмета који су током протеклих пет година обогатили музејске збирке.

Поред откупа и етнографских истраживања кустоса, више од половине предмета су добијени као поклон. Историју Етнографског музеја од његовог настанка исписивали су и дародавци којима је посвећено посебно место на изложби.

„Већина наших дародавца је пожелела да предмет поклони музеју у знак сећања на времена које су прошле. Ови сви предмети су трагови прошлости. Посао нас кустоса је да проучавајући ту прошлост, комбинујући је са другим историјским и архивским изворима у ствари дамо нека тумачења о културним феноменима наше културе“, наводи Мирјана Крагуљац Илић, кустоскиња Етнографског музеја.

Етнографски музеј је настао 1901. године издвајањем из Народног музеја, а данас чува више од 120 хиљада предмета који сведоче о животу, обичајима, веровањима и култури народа.

„Ту су што појединачни одевни предмети, али имамо и комплете народних ношња, са Косова и Мтеохије, из Бора, затим из Хрватске, из Војводине... Осим тога имамо и градску одећу, имамо венчанице, џубе, фрак, мушке и слично. Затим, предмете које су красили домаћинство, попут гоблена, које су жене некада везле имамо и сачувану сламарицу која је прикупљења током истраживања у Заплању“, истакла је ауторка изложбе, Мирјана Крагуљац Илић.

Посебно место на изложби припада и дародавцима, чија је одлука да део породичног наслеђа поклоне Музеју од великог значаја за очување културног наслеђа.

„Већина наших дародавца је пожелела да предмет поклони музеју у знак сећања на времена које су прошле. Ови сви предмети су трагови прошлости. Посао нас кустоса је да проучавајући ту прошлост, комбинујући је са другим историјским и архивским изворима у ствари дамо нека тумачења о културним феноменима наше културе“, додаје ауторка изложбе.

Изложба „Трагови“ биће отворена у Етнографском музеју у Београду до 15. новембра 2026. године.

Ове године, жири је радио у саставу: Мухарем Баздуљ, председник, и чланови: Љубица Арсић, Ивана Димић, Мирјана Митровић, Сања Савић Милосављевић, Горан Гоцић и Вуле Журић.

Предлоге за доделу Награде достављали су писци и издавачи за све романе који су објављени током 2025. године. На адресу Народне библиотеке Србије до 1. августа укупно је стигло 67 наслова.

Први састанак жирија за доделу Награде „Владан Десница“ одржан је 9. септембра 2026. године, у Народној библиотеци Србије. Тада су саопштени наслови пет романа који су ушли у најужи избор за Награду:

Бојан Васић, Улм (Весели четвртак);

Игор Маројевић, Етно (Књига комерц);

Дубравка Ребић, Лету је крај (Прометеј);

Бојан Савић Остојић, Луси (Лагуна);

Енес Халиловић, Бекос (Лагуна).

Свечано уручење Награде „Владан Десница“ Дубравки Ребић биће уприличено у понедељак, 21. септембра, у 12 сати, у Галеријском простору Народне библиотеке Србије.

Током Другог светског рата летак је на окупираним и ратом захваћеним територијама био кључно средство комуникације.

„Већина изложбе се односи на Други светски рат када је то заиста било једно од основних средстава комуникације. Вероватно и због тога што су све зараћене стране имале могућности да штампају и дистрибуирају летке, да то није била привилегија само оних који су имали моћ и власт, већ нешто што су могли да користе и припадници герилских покрета, и партизани и четници”, каже Радован Цукић, испред Музеја Југославије.

Изложба промишља како се системска пропаганда, као неизоставни део ратних операција, мењала са технолошким напретком и различитим политичким, економским и друштвеним контекстима.

Приказана грађа сведочи о различитим пропагандним стратегијама, начинима дистрибуције и језику којим су се различите војне, политичке и друштвене стране обраћале својим циљним групама.

„Унутар самих тих већих целина, негде смо хронолошки ишли детаљније, али доста често смо и тематски груписали грађу. Један темат је о исхрани као честом мотиву где су пропагандисти користили перманентну глад, тако да су на тај начин покушавали непријатеља да деморалишу”, додаје Немања Калезић испред Народне библиотеке Србије.

Летак је истовремено историјски документ и средство пропаганде, истичу аутори, а као пратећа тема изложбе истакнута су питања очувања и тумачења ове врсте грађе. Изложба ће бити отворена до марта.

Рок за пријаву је 20. октобар 2026.

Пропозиције такмичења су доступне на сајту Коларчеве задужбине.

Андрија Чикић рођен је 5. марта 2009. године у Београду. Интересовање за музику показује од најранијег детињства, а клавир свира од шесте године.

Добитник је више првих награда на националним и међународним музичким такмичењима, као и добитник специјалне награде за извођење композиције Burgmuller Etude D-dur 2019. године. Наступао је на више концерата и учествовао на међународном такмичењу ВИРТУОЗИ В4+, СВИРАМО ЗАЈЕДНИЧКИМ ЈЕЗИКОМ. Био је члан националног жирија који је оцењивао извођаче на Дечјој песми Евровизије, одржаној у новембру 2020. године.

Поред музике, волео је језике, математику, спорт, тренирао је тенис.. Бавио се и фотографијом и израдом занимљивих видео записа. И поред многобројних ангажовања увек је налазио времена за дружење са вршњацима. 

Меморијално такмичење младих композитора „Андрија Чикић"

Меморијално такмичење за најбоље младе композиторе „Андрија Чикић" установљено је у знак сећања на Андрију Чикића, младог композитора чија је љубав према музици оставила дубок траг у свима који су га познавали. Такмичење чува успомену на његов таленат и љубав према музици – али је и простор у којем музика његових вршњака добија прилику да се чује, вреднује и препозна.

Ове године организује се четврто по реду меморијално такмичење и отворено је за децу и младе узраста од 10 до 19 година, у две старосне категорије: од 10 до 14, и од 14 до 19 година. Пријаве су отворене до 20. октобра.

Након првог круга селекције, изабране композиције биће изведене у полуфиналу, а потом и у свечаној финалној вечери у Великој дворани Коларчеве задужбине. Тиме се младим ауторима пружа ретка прилика да чују своју музику на професионалној сцени, у живом извођењу – аранжирану за инструмент за који су компоновали уз пратњу гудачког оркестра - пред публиком и стручним жиријем.

Такмичење организује Коларчева задужбина, уз подршку Министарства културе Републике Србије и Радио Телевизије Србије.

"Код нас у Кини, осмех у Хебеју је посебно значајан, зато што је ископано много фигура које представљају осмехе на лицима људи. Такође, надамо се да ће осмех повезати српски и кинески народ кроз заједничку размену и кроз ову изложбу", рекла је Сју Јанхонг,заменица директора Управе за културно наслеђе провинције Хебеј.

Изложба обухвата праисторијске керамичке маске са локалитета Беифуди старе више од 8.000 година, порцеланске предмете из периода династија Минг и Ћинг, спокојно осмехнуте будистичке скулптуре из времена династије Танг и на крају - савремене дрворезне графике.

"Изложба је посвећена осмеху зато што је осмех вероватно један од најређих људских израза за које није потребан превод. Осмех је нешто што не познаје баријере, не познаје препреке ни између цивилизација, ни између људи", рекла је мр Мима Ракочевић,Народни музеј Србије.

Изложба "Осмеси испуњавају свет: Хебеј „осмеси" на кинеским културним реликвијама" у Народном музеју Србије до 10. октобра.

Шекспиров Млетачки трговац у продукцији КПГТ-а – за отварање 59. БИТЕФ-а. Представа говори о животу Јевреја у фашистичкој Италији и отвара многе теме као и све остале представе.

Селектор фестивала Спасоје Миловановић говорио је за РТС о томе на који начин је приступао селекцији представа и да ли имају тачку која их спаја: „Овогодишњи педесет девети БИТЕФ по реду окупља представе седам различитих држава које имају једну једину црвену нит, барем онако како се мени учинило као актуелном селектору, а то је да не прихватају готове одговоре и не прихватају једноставне поделе. Дакле, свако од њих доводи у сумњу и за и против. А то је оно што верујем да је у овом тренутку у нашој држави и те како потребно да не прихватимо те једноставне поделе”.

Међународни жири и награде подсетиће нас на Миру Траиловић и Јована Ћирилова. Публика ће такође имати своју реч. БИТЕФ нуди још садржаја ван званичног програма; траје до 20. септембра.

„Осим представе Russian Blues, имамо свако вече после одигране представе, разговор о представама. И оно што је нама јако битно јесте да проговоримо о свим темама које представа покреће непосредно након одигране представе и верујем да ће то бити један од најузбудљивијих наставака представе и живота представе током фестивала”, додао је селектор.

Представе ће се играти поред Атељеа и у Националном театру, Београдском драмском, Југословенском драмском, у позоришту на Теразијама и у Битеф театру.

На челу поворке, у фијакеру, глумац Миодраг Мики Крстовић у улози Стевана Стојановића Мокрањаца повео је учеснике улицама Неготина. На тај начин Мокрањац је поново био са Неготинцима.

„Најдивније животно задовољство осетио сам поново међу својима. Никада раније нисам толико душу народа осетио и клицао сам, певао и свирао и радовао се: О, Србијо!“, цитирао је великог композитора глумац Миодраг Мики Крстовић.

Мокрањац није само човек који је рођен у овом граду. Он је један од оних људи по којима се град памти.

„Мокрањчево дело је толико велико да се доживљава као музикално и музикализовано стање воље и реализације појединца и народа“, навео је академик Светислав Божић.

Пред Неготином је девет дана музике, уметности, сусрета и заједничког славља.

Овог пута били су то обронци Рудника где је у у инспиративном амбијенту шумадијског етно-имања „Здравковац“, где је селектор и председник Одбора Битефа Спасоје Ж. Миловановић представио новинарима програм 59. Битефа, који ће се од 13. до 20. септембра одржати под слоганом „Усуди се да сазнаш“.

„Нисам желео да представе бирам као илустрације једне унапред постављене идеје. Свакој сам приступио као засебном уметничком свету, а тек када је селекција била завршена, почео сам да размишљам шта се догађа када се оне нађу заједно. Тада ми је постало јасно да их повезује једна важна ствар – ниједна не пристаје на једноставно објашњење људског искуства.“

За Миловановића, слоган „Усуди се да сазнаш“ зато није порука која публици унапред говори шта би требало да види у представама.

„Сазнавање не значи потврђивање онога што већ мислимо. Оно почиње тек када прихватимо могућност да ћемо променити мишљење. Зато је важно имати став, али и бити спреман да тај став преиспитамо. Наслов фестивала није упутство за гледање, већ позив да уђемо у процес сазнања.“

Као и претходних година, БИТЕФ чине и сусрети са ауторима, традиционални пратећи програм у којем ће публика имати прилику да непосредно од уметника сазна више о представама из главног и пратећег програма.

Најављен је и међународни жири фестивала: глумац Вернер Ден (Werner Daehn) из Немачке, редитељ и управник Националног театра „Иван Вазов“ из Бугарске Васил Василев, Кадри Езђан (Kadri Özcan) глумац, редитељи и продуцент из Турске, драматуршкиња Молина Фотез Удовички и костимографкиња Ирена Белојица из Србије.

„Позориште не може бити брже од историје. Његова вредност је у томе што може да препозна промене које се тек наслућују и да их преведе у уметничко искуство. Зато је Битеф и даље простор у којем различити позоришни језици, различита друштвена искуства и различита мишљења могу да се сретну. Нит која их повезује јесте знатижеља и спремност да се суочимо са тренутком. А питање које остаје јесте какво друштво настаје, какав је његов драмски потенцијал и како позориште може да утиче на њега“, поручио је публици уочи почетка 59. БИТЕФ-а његов селектор и председник Одбора, Спасоје Ж. Миловановић.