Јованка Ађанчић, дугогодишња је играчица и солисткиња, а данас асистенткиња и педагог народне игре Ансамбла „Венац“. Књигу песама „Игра и песма као начин живота“, промовисала је у Грачаници, у галерији Дома културе.

Професорка Обрадовић Љубинковић додаје да је Le Conseil International de la Danse CID (Међународни савет за плес) у Паризу објавио књигу песама о игри, али да садржи све стране али ниједног нашег аутора, сматрајући да би било корисно да им се достави књига Јованке Ађанчић, И оствариво да у неком следећем издању, уврсте макар једну њену песму.

Збирка представља својеврсно сведочанство о животном и уметничком путу ауторке, која је дугогодишње искуство у свету фолклора преточила у дело испуњено емоцијама, сећањима и стиховима. Јованка Ађанчић је већи део живота посветила игри, песми и очувању народне традиције.

“Сходно њеној природи, скромно, а опет отмено и достојанствено, потпуно несвесно оставила је печат модерне, а опет оне архаичне жене Косова и Метохије. Њена поезија је више проза сложена у кратке стихове. Без строго поштоване форме. Несвесно је поставила стандарде једне културе, традиције и обичајних вредности које су основни стубови успешног и срећног друштва, постављени на темељима пожртвованих, брачних и породичних вредности”, рекла је на промоцији Бранкица Костић, директорка Народне библиотеке у Грачаници.

Истиче да садржај песама Јованке Ађанчић представља породични завет и њену оставштину за будућност, кроз песме: Од љубави саткана, Први кораци, Три дуката љубави.

“Ту нам позитивистички исповеда осећај припадности породици, вери, традицији, љубави, браку, Косову и Метохији, Србији. И тако нам стихом говори да богатство твори рукама, осмехом, кораком и да су богатство баштина, љубав и та три цвета љубави. Аманет оставља и пореди са Библијом – да трају, да сведоче, да се не забораве”, износи Костићева о ауторки.

Јованка Ађанчић говори о Приштини, Грачаници, Пећи, Дечанима, рекама на Косову и Метохији - Ситници, Белом Дриму, Ибру и Биначкој Морави.

“Уводи у круг наслеђене, неговане и чисте љубави Шару, Проклетије и све закопчава златном, филигранском, тајанственом љубављу Призрена и призренском Бистрицом. Успешно је сачувала и архаичне речи, попут: трвеља, јелече, чаршија, реске, чакшири и других”, подвукла је  Бранкица Костић.

За Јованку Ађанчић уметност потиче из вредности наслеђених из породице и културног окружења у коме је расла и стасала.

“За мене, уметност је кад нас неко створи, па нам да живот, па се труди да будемо што здравији, да не будемо жедни, гладни, да не будемо голи и боси, да нас и школују, па се труде да будемо добри људи, а још лепше ако успемо И постигнемо нешто у животу”, исповедила се кратко Јованка Ађанчић публици у Грачаници.

Током вишедневног програма разговарало се о унапређењу сарадње у областима културе, економије, образовања и уметности, уз посебан фокус на повезивање градова и институција из Кине и земаља Централне и Источне Европе.

На позив кинеске организације „Џонг Ши Хуа Ји калчурал комјуникејшн“, Наташа Тасић Кнежевић наступила је заједно са уметницима из више земаља на концерту пријатељства, који је био један од централних културних догађаја манифестације.

Пред међународним аудиторијумом у Ђинану извела је Пучинијеву арију O mio babbino caro, као и арију из опере Русалка. Њен наступ испраћен је снажним аплаузима и веома топлим реакцијама публике, док је Србија кроз уметност и културу још једном представљена пред међународним аудиторијумом окупљеним у Ђинану.

Учешће српске оперске уметнице на оваквом догађају још једном је потврдило значај културне размене и уметности у повезивању држава и народа, у времену када култура постаје све важнији део међународне сарадње и савремених дипломатских односа.

"Интересује ме на антрополошком нивоу како смо уопште стекли тај мит око вјечне љубави, ужасно чврстог материјала и како је то у ствари обликовало наш однос према ономе што је вриједно. Оно што мене интересује јесте како да обрнем један архетип, не знам, на примјер да је цуцла или вјеренички прстен , шта значи у ствари тај један предмет у моменту када је он огроман, сјајан а заправо носи ту бодљикаву жицу која моментално обрне своју функцију", рекла је Ема Бреговић, ауторка изложбе.

Фасцинирана начином на који друштво пројектује значење на предмете, Ена Бреговић, прва је српска уметница која је излагала у Хонг Конгу, срећна што, као што каже, после Париза има прилику да се представи и у Малом Паризу.

"Прича о дијамантима на један сасвим другачији начин једне младе жене која живи на релацији Београд-Париз И та прича је сасвим специфична и мислим да све оно што она размишља о дијамантима је сасвим супротно о онога што можда размишљамо", рекла је Соња Петровић Јагић, историчар уметности из Шапца.

Ауторка нам открива да ће дијаманти и даље бити тема њеног стваралаштва у новој серији скулптура које су, како наводи, концептуално сложене на граници између интимног и универзалног у потреби за смислом, припадањем и унутрашњим миром.

"Семе, зрневље, стоји на почетку свега. Из њих се радја живот, она нас хране и облаче, чувају генетичке информације и осигуравају будућност. Одатле произилази читав низ наратива из којих је јасно да криза климе није изолована ствар, већ нераздвојиво уплетена у главна социјална, политичка и друштвена питања нашег времена", рекла је Софи Хаслингер, кустоскиња.

"Семе не поседује само биолошку вредност. Оно је носилац смисла, простор у коме читаве културе размењују знање и веру у опстанак. Поставља питање – хоће ли човечанство имати довољно хране, како ће се у том конексу преламати односи моћи", рекла је Герлинде Ридл, директорка Кунстхауса. 

Користећи инвентар јефтиних ресторана, Италијанка Марзиа Миглиора се игра са парадоксима обиља. У групи названој „Тотеми Флоре“ Венецуеланка Луциа Пиззани сучељава мушки и женски принцип као основу свега што постоји. У инсталацији Чилеанке Цецилие Вицун̃е (Cecilie Vicuñe) пева се „Песма семену“, која се из преколумбијанских култура сачувала у народној традицији. Врхунац је високо међу звездама."

"Иза мене је Месечево дрво, рад савременог немачког уметника Космаса Мајера. На Аполо мисију седамдесетих година су астронаути понели биљно семе. Аполо је 34 пута облетео месец, са њим људи и зрневље. Био је то тест. Ако се људи икад преселе на друге планете, биљке морају с њима да их хране. Месечево семе је после засађено по Сједињеним Државама. Ова садница је потомак, свемирска беба месечевог дрвета", рекла је Софи Хаслингер, кустоскиња.

Еко-фундаментализам је већ неко време присутан у теорији Земље и климе, посебно од година ковида. Иза њега међутим не стоји параноја, већ чињеница да храна и вода реално постају планетарно угрожена добра. Добро је док такву поруку преноси уметност – јер следећи корак би био еко-тероризам. 

Назив филма указује на свети дан за католике, дан породичног окупљања, сусрета, али и испитивања граница.

Фестивал филмова на шпанском језику и ове године има три програмске целине.

У главном фестивалском програму је Савремени филм у оквиру кога је 11 најновијих и награђиваних остварења из Шпаније и Латинске Америке.

Шпански метар сваке године организује Институт „Сервантес” у Београду, у сарадњи са амбасадама Шпаније, Аргентине и Мексика у Србији, амбасадама Еквадора, Колумбије и Перуа у Мађарској, и Амбасадом Чилеа у Грчкој.

„Ми славимо 18. рођендан, али мислим да је важније рећи да је ово 18. година како публика прати Шпански метар. Нас не би било да публика не долази да гледа шпанске филмове и наш програм. Због тога је Шпански метар постао референтни фестивал филмова на шпанском језику не само у Србији већ и у региону. Захвални смо српској публици на томе.

Овогодишњи програм фестивала је храбар јер смо такве филмове и бирали. Они отварају неке теме о којима би требало да се говори у сваком друштву. Теме као што су религиозност, духовност, хомосексуалност, брига о старијим људима, борба за основна људска и радна права, борба за демократско друштво”, рекао је Ињаки Абад Легина, директор Института „Сервантес” у Београду.

Сва остварења београдска публика моћи ће да погледа у Дворани Културног центра Београда до 3. јуна, а потом ће филмови из главног програма бити приказани од 5. до 10. јуна и у Културном центру Новог Сада.

„Ми данас имамо нешто са чиме се можемо поносити и надам се да ћемо сви заједно успети да сачувамо углед, интегритет и достојанство ове институције и да ћемо нешто ставити генерацијама које долазе после нас. Само на тај начин Стеријино позорје ће остати простор међусобне толеранције, дијалога и уметничких слобода. и у том смислу видећемо осам заиста узбудљивих представа по избору селетора Гонцића, које ће приказати где се налази наше позориште данас", изјавио је Мирослав Радоњић, директор Стеријиног позорја.

Лауреат је у беседи навео да је „равнотежа између речи" истовремено и „равнотежа са душом којој се обраћамо", оценивши да песма настаје, „управо у оном тренутку када се препозна тај простор".

„Близанац времена јесте она есенција која је унутра и јесте она енергија или вибрација која ће вас ухватити за руку када отворите књигу и повести негде другде, а за вас је питање да ли сте спремни да будете близанац тога времена”, изјавио је Шапоња.

„Сада је цео век за нама. Будућност коју видимо пред собом је још 100 година. Толико можемо, да дочекамо нове младе боље од нас и да дођу генерације које ће волети Србију, знање и универзитет онако како су волели они који су оснивали прве институције код нас“, навео је Јерков.

Захваливши краљу Александру Карађорђевићу што је дао простор, Јерков је захвалио и америчком добротвору Ендрјуу Карнегију захваљујући чијој фондацији је финансирана изградња Универзитетске библиотеке.

Јерков је оценио да је Универзитетска библиотека „културно-историјски храм, у којем се сабирају најбоља знања и умећа“.

Председник Управног одбора Универзитетске библиотеке Бошко Сувајџић је оценио да је „пређени пут је блистав и сјајан са пуно тешкоћа“.

На дан када је 24. маја 1926. године Универзитетска библиотека отворена за јавност, Сувајџић је подсетио на значај њеног првог управника Уроша Џонића, као и покретача Павла Поповића, Веселина Чајкановића и Александра Белића, пожелевши да остане светионик знања.

Захвалнице Универитетске библиотеке су добили, између осталих, председник Матице српске Драган Станић, директор Матице српске Селимир Радуловић, председник Српске академије наука и ументости Зоран Кнежевић, принц Филип Карађорђевић и епископ новобрдски Иларион.

Захвалнице Универзитетске библиотеке уручене су и Министарству науке, технолошког развоја и иновација, Министарству културе и Министарству просвете. Захвалнице су добили и амбасадор Белорусије Сергеј Малиновски, директорка Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Љиљана Зечић Петровић и бројни други.

Обележавање 100 година Универзитетске библиотеке биће настављено сутра програмом у којем ће учествовати представници других универзитета у Србији, матичних јавних библиотека, сарадници из културних установа, музеја и задужбина, а посебан део ће бити посвећен установама из региона.

Трећег дана, 26. маја библиотека ће угостити представнике амбасада, пре свега амбасаде Сједињених Америчких Држава, Аустрије и Велике Британије, међународних културних центара и других партнерских организација у духу дугогодишње међународне сарадње и културне размене.

„Осим што је био невероватно талентован и добар писац, он је и као, је ли, што кажу, први дипломац катедре за светску књижевност Универзитета у Београду, и неко ко је био изузетно образован и ко је владао и теоретским моделима, могао да тако и кроз Час анатомије да ту своју, да тако кажем, поетику, јер он је волео тај израз, да је и теоретски одбрани“, истиче писац и преводилац Мухарем Баздуљ.

Писао ју је из усамљености и немогућности да са левичарски оријентисаним студентима француског универзитета разговара о терору стаљинистичког режима. Прича о логору померена је са холокауста на социјалистичке вредности. Током пет деценија кључеви читања били су разни, не утичући на њен значај.

„Та књига, најпре она, а онда и целокупни Кишов опус, у ствари је нешто што представља једну врсту врха српске књижевности у периоду у којем је он стварао“, наводи књижевни критичар Михајло Пантић.

Изложбу потписује Олга Красић Марјановић.

Програм, који се одржава од 22. до 24. маја, истиче се по изузетној прилици за јавност да види чувено Мирослављево јеванђеље. Овај најстарији сачувани српски ћирилични рукопис, настао у 12. веку, биће изложен у Народном музеју 23. и 24. маја, а улаз ће током та два дана бити бесплатан, не само у централној згради већ и у музејима у њеном саставу.

Од јеванђеља до радионице калиграфије

Мирослављево јеванђеље представља камен темељац српске писмености и уметности. Познато је по раскошним минијатурама и иницијалима украшеним златом, преплетима и фигурама животиња и људи, који сведоче о јединственом споју западног, романичког и источног, византијског уметничког утицаја. Његово излагање је увек културни догађај од прворазредног значаја.

Поред тога, пратећи програм се одвија у Музеју Вука и Доситеја, који је у саставу Народног музеја. Прослава је почела 22. маја свечаним отварањем изложбе „У част три јубилеја: Лепота минијатура у новом сјају", која слави уметност украшавања рукописних књига. Српско средњовековно сликарство, под снажним утицајем Византије, неговало је илуминацију рукописа као један од најпрефињенијих уметничких израза.

Дан словенске писмености, 24. мај, биће посебно испуњен садржајем. У подне је заказана дечја радионица под називом „Оживљавање минијатура", осмишљена да најмлађима на креативан начин приближи лепоту и технику средњовековне уметности.

Истог дана, у 16 часова, одржаће се предавање „Калиграфија у српској средњовековној уметности", које ће се бавити развојем уметности лепог писања, од најстаријег облика ћириличног писма, устава, па све до каснијих стилова који су красили повеље и богослужбене књиге.

Прослава која повезује словенски свет

Дан словенске писмености и културе, посвећен солунској браћи Ћирилу и Методију, творцима првог словенског писма, глагољице, не обележава се само у Србији. Овај празник има дубок значај широм словенског света, а у Бугарској и Северној Македонији је и државни празник.

Програм који организује Народни музеј Србије, као највећа и најстарија музејска установа у земљи, део је те шире прославе заједничких културних корена.

Кроз овакве догађаје, музеј не само да чува непроцењива културна добра, већ их активно укључује у живот савремене заједнице, подсећајући на важност писмености, уметности и наслеђа које обликује наш идентитет.

Разноврсност и изузетност мексичког текстила потичу од аутохтоних заједница којих у Мексику има више од 60. Текстилна уметност потиче још из прехиспанског периода и до данас је очувана, јер су се вештина израде и кративност преносили са генерације на генерацију.

На изложби Изузетни текстили Мексика у Етнографском музеју представљена је текстилна традиција 16 мексичких држава, и фасцинантно културно наслеђе аутохтоних домородачких народа, чије су историјске судбине уткане у ове материјале.

Посетиоци имају прилику да виде и комплете који су израђени на традиционалан начин на специфичним разбојима са појасом и оне који су машински шивени.

Изложени уникатни ручни радови, сложени традиционални везови и древне текстилне технике нису само естетски експонати. Они су кодови одређене заједнице, јер свака шара, сваки крој сведоче о идентитету, борби и преживљавању аутохтоних народа у Мексику.

Зашто су текстили Мексика изузетни, посетиоци могу да открију до 22. јуна у Етнографском музеју.

Његова веза са Италијом била је дубока: током рата борио се на италијанском фронту, а после рата управо је Италија постала простор његовог духовног и уметничког препорода.

Посебно Рим, где је од 1938. до 1941. радио као аташе за штампу амбасаде Краљевине Југославије, оставио је снажан траг у његовом делу и постао симбол лепоте, сећања и унутрашњег трагања.

„Вече посвећено Милошу Црњанском, у Амбасади Србије у Риму, било је, најкраће речено, маестрално. Није битно то што је овај велики писац и сам радио у овој амбасади, много година је провео служећи у нашој дипломатији, и то на најтежем терену, на терену информативне дипломатије.

Притом је он писац. И ми смо преко њега открили како свет функционише. Када он пише из Берлина, из наше амбасаде, ви видите да је оно што је писао 1937. године много дубље и далекосежније од извештаја које су тада слали амбасадори.Тако је било и у Риму, и на другим местима, али Рим је веома специфичан када је реч о Милошу Црњанском“, рекао је Ненад Шапоња, писац и директор културног центра "Милош Црњански".

Искуства из римског периода Црњански је преточио у дела Код Хиперборејаца и Ембахаде, у којима Рим описује као град светлости и слутње надолазећег рата. Током вечери читани су одломци посвећени Риму, граду који је сматрао симболом европске културе и духовности, а публика је имала прилику да се ближе упозна са његовим делом и кроз изложбу Олге Красић Марјановић.

„Изложба обухвата само један сегмент тако обимног и значајног дела Милоша Црњанског, а то су римски дани.Али ово откриће Хиперборејаца и Љубави у Тоскани, веома ми је жао што није преведено на италијански. Зашто је то важно? Важно је зато што нико од наших писаца, укључујући и великог песника Милана Ракић, није са толико топлине и ерудиције причао и о римским царевима, и о високом римском друштву, и о римској уметности. Он лако пролази кроз све те теме, али са таквим шармом А ви знате да иза тога стоји огромно знање, велико образовање и велика љубав“, рекла је Олга Красић Марјановић, ауторка изложбе о Црњанском.

Вече у Риму у пуној сали амбасаде Републике Србије још једном је показало колико је стваралаштво Милоша Црњанског, једном од највећих писаца српске и европске књижевности двадесетог века, и данас важно као мост између српске и италијанске културе, али и као сведочанство о европској историји, идентитету и књижевности.

„За нас је ‘југо’ такође једна врста митског бића које спајамо са митском Америком и то заправо постаје филм. Шта је оно пошло по злу, због чега је ‘југо’ проглашен за најгори, шта уопште значи бити најгори, ко то одређује у односу моћи између великих и малих сила“, каже Филип Грујић, аутор филма Југо иде у Америку.

Филм се бави и потребом за великом авантуром и пријатељством.

„Овакав филм, генерално роуд-трип, мислим да не можеш да планираш шта ће се десити, просто непредвидив је, ми смо на крају завршили са преко 90 сати материјала, за које нам је требало само два месеца да прођемо кроз то“, наводи Алекса Борковић, аутор филма Југо иде у Америку.

Међу пројекцијама је и филм До усијања о Бори Драшковићу. Прича је то о редитељу који је померао границе у времену аналогног филма, када није било технологије која је могла да олакша снимање.

„Једна од тих сцена је кад Гага Николић и Тале стављају главу на шине, а воз долази. Тада нема ЦГИ-а, ви стварно гледате последњи тренутак кад Тале, а онда и Гага подигну главе и воз пролази преко камере“, истиче Дарко Бајић, редитељ филма До усијања.

Документарни филм Горанка део је програма „ин мемориам“ и интимно истражује живот и стваралаштво једног од најзначајнијих фотографа регионалне културне сцене – Горанке Матић.

„Онога кога нема на Горанкиној фотографији, да може да се запита да ли је постојао уопште у 80-им и 90-им“, каже Бота Миљковић, редитељ филма Горанка.

Осим филма, у Дворани Културног Центра, Горанки је посвећена и изложба њених фотографија филмских редитеља.

За збирку песама Мирис анђела награђен је књижевник и новинар Живојин Ракочевић. Снажним песничким гласом Ракочевић сведочи о несталим световима, избеглиштву, страдању и снази памћења.

„Мирис анђела је књига о мирисима драгих, великих и важних људи, о мирисима светиња, о мирисима нашег детињства и о мирисима у којима осећамо пуноћу живота, на начин на који је то осећао Бранко“, наводи песник и новинар Живојин Ракочевић.

Милан Мицић спада међу писце блиске Бранку Ћопићу по темама и јунацима који су трагикомичне жртве историје, истакао је жири. Књига приповедака Зашто је петао престао да кукуриче и друге колонистичке приче истакла се по високом естетском ниву.

„Ја сам опевао оне неопеване јунаке, солунске добровољце, колонисте који су између два светска рата се нашли у Банату гледајући да преживе живот како су могли и како су знали. И једини начин да се преживи тај живот је био хумор, иронија и аутоиронија. Смех, јер се тај смех мешао кроз сузе и мешао кроз један крик“, каже писац и историчар Милан Мицић.

Млади песник Коста Косовац признање је добио за збирку Шестар за ореол коју одликују зрео израз и проницљива запажања.

„Мислим да је детињство окосница. Детињство је за мене, а чини ми се и за Бранка, непресушни извор инспирације, љубави, неке светлости. Као што Достојевски каже: 'Ако нам из детињства бар један трачак нечег лепог остане, то може да нас за цео живот спаси‘“, истиче песник Коста Косовац.

О делима добитника награде „Бранко Ћопић“ беседе су одржали академици Јован Делић, Матија Бећковић и Милосав Тешић.

Одржан прошлог децембра, у обновљеној Челичани, у Дистрикту, „Милева: Декодирање”, један је од пет награђених у категорији Уметнички догађај, а то су још и: Покретни музички фестивал највеће издавачке куће у Пољској - PWM, догађај "Harmony of Being" који је трансформисао луксузни тржни центар у Кини у имерзивну културну дестинацију, отварање музеја посвећеног индијском сликару и редитељу Макбул Фида Хусаину у Катару и десетогодишњица међународног фестивала дигиталне уметности „iMapp Bucharest“ у Румунији.

Уз награђивање великих уметничких догађаја, „Eventex Awards“ се генерално сматра показатељем глобалних трендова у индустрији организовања догађаја, што се потврђује кроз учешће највећих и најпознатијих светских брендова, попут Кока-Коле, Короне, Мерцедеса, Мекдоналдса и других.

Награда је установљена 2009. године, а категорије су распоређене у седам области, док жири чине водећи стручњаци из света event индустрије.

„Милева: Декодирање“ је мултимедијални догађај који је Нови Сад, као Унеско креативни град за медијску уметност, посветио 150. годишњици од рођења Милеве Марић, дубље тумачећи Милевину личност и указујући на њен светски значај у савременом контексту.

Први пут толики број различитих аутора представио је сложеност Милевине личности кроз четири програмске целине и савремене уметничке изразе.

Учестовало је више од 100 аутора – визуелних уметника, музичара, архитеката, композитора, научника, професора, психолога, филозофа, историчара, плесача, стручњака из области културних и креативних индустрија из осам земаља – Шведска, Аустрија, Португал, Мађарска, Бугарска, Босна и Херцеговина, Хрватска и Србија.

Овај догађај реализован је на иницијативу и уз подршку Организационог одбора за обележавање јубилеја – 150 година од рођења Милеве Марић Ајнштајн.

Ово је још једно у низу светско признање које је стигло у Нови Сад, препознато кроз рад Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе”.

У Србију је први пут дошао 2017. године радећи пројекат за Националну географију, када су границе широм ЕУ биле затворене, а много избеглица је нашло уточиште у Србији.

„Заљубио сам се у гостољубивост српског народа. Ја сам био странаца кога су обични људи дочекали срдачно, покушали да ми помогну. Комесеријат за избеглице ми је отворио сва врата. Годину дана касније сам отишао из Србије, али сам овде оставио пола срца“, истакао је награђивани фотограф.

Сада се опет, девет година касније, вратио.

„Од тренутка када сам слетео на аеродром осетио сам као да сам се вратио тамо где сам почео пре девет година. Љубазност и гостољубивост српског народа ми је омогућила да радим свој посао“, навео је Мухеисен.

Једну Пулицерову награду добио је за тематику утицаја рата 2004. године током рата у Ираку. Другу је добио за рад током рата у Сирији.

„Обе су везане за ратна искуства. Као фото-новинари ми путујемо у конфликтне зоне да документујемо приче које су важне, осветлимо та питања и покушамо да нешто променимо. Награде су лепа ствар, али ми је важно што су ми омогућиле приступ свету“, каже фотограф Националне географије.

Због овог посла, каже да се осећа благословено јер има дом коме може да се врати, топао оброк, кров над главом, што многи људи на његовим фотографијама немају.

„Ипак, када одем да спавам увек остаје та кривица да нисам успео свима да помогнем, али верујем да ако сам успео да помогнем макар једном човеку, боље је него да не помогнем никоме“, истакао је Мухеисен.

„Виола у овом комаду се уплете да кажем у неку своју мрежу лажи из које не може да изађе, управо из те водиље љубави. Али на крају од више притиска са свих страна, одустаје да каже истину, али из те истине се роди љубав коју је она желела“, рекла је Јелисавета Орашанин, глумица.

У костимима из епохе, савршеном сценском покрету, савременим сонговима, ова модерна бајка за одрасле почиње припремом журке за војводу Орсина.

„Војвода је пре свега човек који у том љубавном смислу нема храбрости. Тако да он лично не чини ништа него само шаље изасланике. Он је доста размажен, онако је инфантилан и јако је романтичан и безнадежно заљубљен грофицу Оливију“, рекао је Миодраг Радоњић, глумац.

„Њена љубав према покојном оцу и брату је затвара према целом свету и она се заветује на седам година тишине, црнине и не давања своје љубави и осмеха никоме, док је срце не изненади“, рекла је Тамара Шустић, глумица.

Универзална тема о љубави, а првенствено фантастични Шекспир инспирисали су редитељку да Богојављенску ноћ, ту карневалску фешту, пуну нереда и хаоса, када на површину испливају страсти, охолости и жеље, приближи савременом тренутку.

„Ми смо се срели на истом месту али заправо месту једног могуће свадбеног чина, клупске атмосфере где сам хтела да друштво постане метафора за неки клуб у ком се сви налазимо и пролазимо један систем од порока до уласка у илузију, изласка из илузије. Потребе да се жеље афирмишу и љубав стави на пиједестал уместо неких других друштвених тегоба“, рекла је Лидија Дедић, редитељка.

Смена туге и радости у клубском амбијенту Богојављенске ноћи, може се видети током маја у још два термина.

„Имамо наравно надимака које су поједине личности стекле за живота или су им, да кажемо, биле дате по службеној дужности, рецимо као што је био случај са првим римским царом Августом али наравно било је и оних надимака који су у ствари настали више година па чак и векова после физичког одласка личности о којој је реч.Ту је леп пример Александра Великог. Он је врло скромно користио надимак Непобедиви за време своје кратке али значајне владавине, да би тек неколико векова касније током римског периода у ствари добио надимак Велики", рекао је аутор књиге Урош Миливојевић.

Међу деведесет изабраних имена, од времена Старе Грчке и Рима до краја 20. века, у књизи су и личности из наше прошлости.

„Желео сам да додам личности из наше историје и једноставно да би ово била, хајде да кажемо, наша књига у правом смислу те речи 12.06 У књигама страних аутора то свакако нећете наћи. Нажалост то је управо због неког дисконуитета који постоји у српској историји, избор био на неки начин сужен. Можемо да причамо о личностима из средњег века, од Стефана Првовенчаног па рецимо до Змаја Огњеног Вука и Црног човека Јована Ненада, да бих наравно, поново пренео тежиште приче, када говоримо о нашој историји на личности које су обележиле српску револуцију, односно почетак 19. века, па на даље", додаје Миливојевић.

Јунаци и антијунаци историје, визуелно су представљени раскошно и духовито.

„Док сам цртао те надимке ја сам морао да се са некима и мало више упознам преко интернета и онда сам долазио до занимљивих података. Е сад како је цртање текло, како су ти надимци ишли једни за другима, тако сам ја све више убацивао заправо и своје властите коментаре, то се да некако видети у књизи.Тако да смо наставили са тим цртањем вероватно би се још више распричао", каже илустратор књиге Борис Кузмановић.

Научно популарно дело о славним именима и надимцима, награђено признањем „Захарије Орфелин" за најлепшу књигу на Новосадском сајму књига, намењено је и млађим и страријим школарцима, њиховим родитељима и свима који воле да истражују прошлост.

Према речима редитеља, ово славно руско дело за које је либрето написао Чајковски у сарадњи са Константином Шиловским, представља драму пропуштених тренутака и осећања која увек стижу прекасно.

Нову поставку изводи ансамбал опере Народног позоришта у Београду, полазници Оперског студија „Борислав Поповић", и троје реномирних иностраних уметника. Ансамбл предводи Дмитриј Јуровски, истакнути диригент, наследник чувене руске музичке династије Јуровски.

„Када станемо пред руског диригента, оваквог формата, као што је Јуровски, превелика је одговорност, да то што више личи на руско певање и на руски изговор, и на руску интерпретацију“, изјавио је Иван Томашев који је у улози кнеза Гремина.

Сценографију је креирао Мираш Вуксановић, а костиме Катарина Грчић Николић.

„Овде је интересантно размишљати о сликама, односно о том односу који ове слике граде, а у њима се препознају одређене значењске координате које до сада нисмо имали прилике да видимо а тичу се превасходно психолошких карактеристика ликова који су представљени", каже Марија С. Ђорђевић, испред Спомен-музеја Надежде и Растка Петровића.

Слике потичу из Легата Љубице Луковић, сестре Надежде и Растка Петровића која је кућу и уметничку збирку поклонила Народном музеју још 1967. године. Поставка је нови корак у музејском представљању и разумевању наслеђа изузетне уметничке породице.

„У Спомен музеју Надежде и Растка Петровића се негује један посебан однос према публици, а то је управо отвореност ка знатижељи и ка слободном постављању питања тако да се читава поставка усмерава да посетиоцима у овом простору буде пријатно, лагодно и занимљиво", додаје Доротеа Ашћерић из Народног музеја Србије.

Спомен музеј Надежде и Растка Петровића се налази у Улици Љубе Ненадовића у Професорској колонији, а изложба ће бити отворена до јесени.