„Много је ту слојева, много је живота, да тако кажем, јер Бора Станковић је као што сви малтене знамо, имао веома садржајан живот и у позитивном и негативном смислу, буран пре свега“, напомиње глумац Бојан Јовановић који у представи тумачи лик Боре Станковића.

У драми Небојше Брадића, Бора улази у сопствену драму, а из ње излази у живот једнако потресан као што су животи његових јунака.

„Судбина уметника у мрачним временима је нешто што нас је свакако занимало и због тога ова представа превазилази и сам повод, постаје једна универзална прича. Због тога верујем да ће она дуго живети и да ће имати своју публику, не само овде у Врању, већ и на свим позорницама где буде гостовала“, наводи редитељ Небојша Брадић.

Четрдесетшести Борини позоришни дани одржавају се у години обележавања 150 година од рођења Борисава Станковића.

Две представе у такмичарској селекцији говоре о његовом стваралаштву. Укупно седам представа учествује у програму, а повезује их слоган „Између судбине и обичног живота".

„Ми сви живимо неке наше обичне животе, али тек појединцима судбина омогућава да њихови животи добију неки други смисао. Бору доживљавамо на различите начине, али једно је сигурно, то је један од највећих писаца нашег језика“, наглашава драматург Александар Милосављевић.

„Врање јесте битна тачка у позоришном животу Србије. Ја се сећам овог фестивала кад је био у једном другом формату, то је почетак двехиљадитих, али већ тада је наговештавао свој значај, не само за овај регион, него и генерално“, истиче члан жирија Горан Ибрајтер.

До 28. октобра на сцени позоришта „Бора Станковић“ смењиваће се ансамбли из Београда, Бања Луке и Плевена у Бугарској. Трочлани жири одлучиваће о наградама, и публика оцењује представе.

Школовање на Академији у Бечу и дела старих мајстора утицали су на то да повеже европску и нашу традицију. Изложба, која обухвата 110 уметничких предмета, показује колико је аутор допринео развоју српског сликарства 19. века.

„Галерија Матице српске се увек труди да за Дан Галерије приреди неку од изложби које представљају најзначајније подухвате. Ове године смо се определили да је то изложба о сликару Аксентију Мародићу на којој представљамо не само његово стваралаштво у домену портрета, цртежа, религиозних композиција, већ имамо изузетну прилику да представимо готово цео иконостас из манастирске цркве у Ковиљу“, наглашава др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске.

„Иконостас је пре неколико година расформиран, односно уклоњен и замењен новим. У протекле три године Галерија Матице српске је радила на великом пројекту конзервације и рестаурације. Ово заиста јесу врхунска дела и један од ретких примера српског религиозног сликарства на којима су не само присутни, већ и доминантни утицаји италијанске уметности, италијанске ренесансе, па и барока“, наводи ауторка изложбе, др Снежана Мишић.

Представљени су цртежи и слике из неколико музејских збирки и приватних колекција и играно документарни филм о овом уметнику.

Уз оригинале, ту је и интерактивна географска карта, која прати Мародићева путовања по Италији и представља дела пред којима је учио.

„Фасцинантна је њена личност, начин на који иде кроз живот, то на који начин је она хтела да искористи своје време на овој планети и да уради нешто не само за себе, већ и за друштво“, наводи драматуршкиња и редитељка сценског пројекта, Јелена Заблаћански.

Сценски покрет потписује Александра Аризановић, костиме Марија Марковић Милојев. Представа прати главне аспекте живота Маге Магазиновић, између осталих и њен однос према мајчинству.

„Делови Магиног живота су нам служили као шлагвори да испричамо савремену причу о мајчинству. Није само њено мајчинство у питању. Њен живот смо се трудили да прикажемо онако како је она приказала у аутобиографији, али нам је служила као смерница за други ток, савремено мајчинство“, објашњава Заблаћанска.

Мага је говорила да јој је жеља да умре радећи, ако може, на часу њене вољене ритмике. Преминула је у Београду у 86. години.

Говорећи уочи концерта о сарадњи са Хором РТС-а, Александер Џоел посебно је издвојио врхунско умеће и припремљеност ансамбла: „Веома сам импресиониран тиме што могу да отпевају двадесетоминутни а капела одсек са заиста савршеном интонацијом. Био сам одушевљен. Звук је веома уједначен и леп. Тенори су изванредни, басови такође — то је веома уравнотежен хор који ствара прелеп звук.“

Солисти у Респигијевом делу били су тенор Алесандро Ското ди Луцио у улози Светог Матеја, баритон Марио Каси у улози Христа и бас Алесандро Абис у улози Јуде. Хор РТС-а за ово гостовање припремио је Хаџи Јаков Милутиновић.

„Ово гостовање потврдило је квалитет Хора РТС-а и његову способност да одговори на захтеван репертоар у међународном окружењу. Одличне реакције публике, диригента и оркестра признање су заједничком раду и важан подстицај за наредне пројекте“, истакао је Вања Бисерчић, одговорни уредник Редакције хорске музике Музичке продукције РТС-а.

Овогодишња Међународна недеља духовне музике одржана је од 2. до 9. октобра, под тематским насловом „Живот Христов“. Седам концерата обухватило је дела различитих епоха, од средњовековних духовних песама до великих вокално-инструменталних остварења. Програм је био повезан са библијским призорима на чувеним мозаицима катедрале, која је део Унескове светске баштине.

Манифестација, основана крајем педесетих година прошлог века, током своје историје угостила је диригенте попут Карла Рихтера, Рикарда Мутија, Клаудија Абада и Зубина Мехте.

Хор РТС-а основан је 1939. године у оквиру Радио Београда. Током више од осам деценија рада остварио је бројна међународна гостовања и сарадње са истакнутим диригентима и солистима.

Посебан део његовог деловања представља снимање дела домаће и светске хорске литературе за Звучни архив Радио Београда. За свој уметнички рад ансамбл је добио бројна признања, међу којима су Октобарска награда града Београда, два „Златна беочуга“ и Сретењски орден трећег степена.

Емерик Фејеш, један од најистакнутијих наиваца светске уметничке сцене.

Његове слике нису само прикази архитектуре; оне су лична, маштовита интерпретација градова и њихових знаменитости, и управо га је та аутентичност високо позиционирала на светској уметничкој сцени, где се сматра једним од водећих сликара урбаниста-наиваца.

„Између осталог, у објекте је уградио, то ћете видети на сликама кад их мало будете озбиљније анализирали, своје шибице. Шибице којима је радио, он их је стављао, па ћете видети да су главице на шибицама да ли рађене од сивог сумпора или ти црвеног сумпора, тако да је и по томе био јако оригиналан. Такође, његова машта је чинила чуда: када му је нека од разгледница била празна. Он је на те мотиве са разгледнице додавао још трамваје и аутомобиле. Трамваји су стављени на неке од слика у градовима који уопште не поседују трамвајске пруге, па је и по томе био јако интересантан“, објашњава Бошко Недељков, председник удружења „Наива арт култ".

Рођен у Осијеку 1904. године, Фејеш је највећи део живота провео у Новом Саду.

По занимању дугметар и чешљар, сликарству се озбиљније посветио тек 1949. године, након болести и одласка у инвалидску пензију.

Уметнички свет изградио је изван академских правила, а градски пејзаж постао је његов препознатљив мотив.

Контуре преузете са фотографија и разгледница претварао је у комбинације живих боја, слободних линија, необичних детаља и потпуно јединствене закривљене перспективе.

„То је такође разлог због којег су на изложби присутне веријације техника и експресија кроз стакло. Имамо праве кристале, кристале који су имитација стакла, лампе, топло и хладно стакло, декоративно стакло. Присутна је аутоматска производња, која је наша будућност, неопходна у обради посебних материјале које имамо и којима располажемо“, објашњава главни кустос изложбе, Петр Нонви.

Изложбу су пратили разговори и конференција „Разговори о креативном стаклу", на којој домаћи истрани стручњаци разговарали о синергији традиције и иновације, утицајима чешког стакларства и везама Кристалне долине и Београда.

„Постоји интересантна веза између Чешке и Србије, јер су пре много година наши мајстори стакла донели традицију и умеће прављења стакла у Србију. Постоји традиција из прошлости, али нам је такође драго да и данас можемо да прикажемо будућност и иновације, где ће индустрија сарађивати са дизајнерима, а такав подухват могао би да се повољно одрази и на туризам“, напомиње Јан Шмид директор Кристалне долине.

Наредних дана у Параћину биће организована предавања, демонстрације и радионице креативног стакла, а изложба „Осмо светско чудо" за посетиоце је отворена до 13. децембра.

Наводећи да кроз вишедеценијски рад, а врхунски кроз епопеју Златни рез 42, Зафрановић не допушта да тама заборава прекрије најдубље ране прошлости, Удружење „Тесла научна академија" истакло је да Зафрановић уместо тога филмском траком хируршки прецизно буди колективну свест човечанства.

„Суочавајући нас са најтежим историјским искушењима, он не позива на поделе, већ кроз поштовање различитости и одбрану достојанства сваке жртве гради темеље за истински, дубоки мир међу људима", наведено је у саопштењу.

Зафрановић је изјавио поводом награде да би, кад год би помислио на неосвојиво - помислио би на Теслу, који би то сигурно решио и подарио целом свету напредак и доброту.

Награда је установљена 20. октобра 2024. године у Београду, а додељују је српско–амерички теслијанци, професори, доктори, инжењери, бизнисмени и родољуби окупљени у „Тесла научну академију".

Награда „Планетарни Тесла” додељена је и инжењеру Дмитрију Kруку и Научној фондацији Никола Тесла из Америке, а о осталим кандидатима, међу којима су: спортиста Мајкл Џордан, др Марк Сајфер, професор Стив Лоу, др Марк Лаки Џипси, прва жена у свемиру Валентина Терешкова, одлука ће бити донета до 1. новембра.

Свечано уручење награде најављено је за 10. новембар, Светски дан науке, у Атељеу 212 у Београду.

Тикалов ликовни свет који је стварао деценијама – слике, цртежи и предмети на којима су приказани сусрети оностраног и реалности – чине изложбу у Галерији РТС-а

„Врло је занимљиво, врло су често мотив ти, ја их зовем 'Тикалови људи'. Јер свака његова слика као да нема само једну сцену. Него ми у свакој слици можемо да видимо више сцена где видимо 'његове људе' који или гледају у правцу нас који посматрамо или су кренули неким својим путем и као да су део неке његове алхемије, неког експеримента, као да су кренули као војска у неки свој свет. Значи његове слике су у ствари слике сна“, наводи др Марија Павловић, историчарка уметности и чланица Савета за ликовно стваралаштво РТС-а.

Михајло Ђоковић Тикало био је сликар загонетке, сликар филозоф, сликар фантастичних светова, једноставно – алхемичар уметности.

„Јако је занимљиво како је он спојио те своје две природе. То је природа када је био самотњак и када је радио и то је природа када се отварао ка свету, јер је он много волео да се дружи, имао је много пријатеља. И управо та дуалност је одлика и њега самог и његове уметности", додаје Павловићева.

У сваком свом делу, Тикало је оставио део себе, део снова, део питања које је постављао и одговора до којих је долазио. Изложба „Светост живота" биће отворена до 13. новембра.

Монодрама у коопродукцији „Хабитуса“ и Крушевачког позоришта, за коју је текст и режију написала глумица Весна Станковић, премијерно је изведена пред публиком која добро разуме специфичан крушевачки менталитет и иронију.

Велика комичарка у овом комаду усамљена, али снажна, интимно своди рачуне свог живота на заласку глумачке каријере дуге шездесетпет година.

„Следеће године је обележавање 130 година од њеног рођења.Тако да је просто Боба некако одозго изабрала треутак, људе и време, и ми смо направили ову представу њој у помен, њој у част, њој у памћење“, наглашава глумица Драгана Врањанац.
Љубинка је пре монодраме, добила свој прозор сећања на фасади Крушевачког позоришта.

Марко Живић, глумац друге епохе, запамћен по таленту, духовитости и животној енергији, уз прозор и бисту на Тргу глумаца. У позоришту коме је остао веран до краја живота, простор намењен блиском сусрету глумаца и публике. Мала ноћна сцена „Марко Живић“ отворена је у кругу његових најближих пријатеља и сарадника.

„Значајније представе које смо нас двојица одиграли су биле Лет изнад кукавичијег гнезда и Не играј на Енглезе које су се играле, па ево, Лет се играо преко 250 пута, а Енглези отприлике преко 300 пута. Јако поштен колега на сцени, а као човек је био великог срца. Помагао је свима“, наводи Данијел Сич, глумац Београдског Драмског Позоришта.

„Мислим да је то некако највећи омаж који смо могли да му дамо. Да наставимо сећања на њега, да будемо и даље ту, да наставимо да радимо и да ова сцена буде прилика многим младим ауторима, уметницима који имају шта да покажу и кажу“, наглашава Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта.

Прилику да прва наступи добила је млада глумица Милица Димитријевић која се представила ауторским пројектом, монодрамом Кад се завесе спусте о животу и каријери још једне од крушевачких хероина, Радмиле Савићевић.

Програм је реализован у оквиру петих „Милијиних дана“, фестивала у част доајена српске глуме и дугогодишњег првака драме овог позоришта.

Из приче укорењене у ратним и историјским траумама Северне Ирске, кроз породичне односе и ритуале свакодневнице, настаје представа која трага за универзалним истинама.

„Најважније је било да дођемо до истине или бар тренутака истине на сцени и тих односа који су заправо дубоки, сликовити и реко бих тачни. Препознајете и асцоијативно, тако неке људе које познајете и неки моји пријатељи који су гледали ових дана кажу 'ово је моја ћерка', 'ово је моја бака', 'ово је моја комшиница', 'па ја имам у комшилуку овакву жену' итд. И то је најлепше у позоришу кад људи после неке представе могу да разговарају мало више и мало дубље о својим животима“, наводи редитељ Андреј Носов.

Користећи се реалистичним, документарним и надреалим средствима, представа говори о „костурима у ормару" – од оних који су последица конзумеризма и попуњавања унутрашњих празнина, до оних који се огледају у поновљеним грешкама.

„То можда знамо и из свог личног искуства да се све те ствари преносе и да како смо ми васпитани у неком духу то преносимо на своју децу иако то не желимо. А исто тако та вечита борба мајке и ћерке, што је негде генетски зацртана изледа у сваком бићу, женском са својом мајком, тако да сам ја растрзана на две стране“, објашњава Исидора Минић која тумачи улогу Џени О'Шеј.

Борба за моћ одвија се и у оквиру породице, а позоришна сцена подсећа да победа није најважнија. У представи играју Светлана Бојковић, Дара Џокић, Исидора Минић и Василија Јездић.

Признања за режију и сценарио припала су филмовима Жута слова, Како се развести током рата, Филипинка и Учитељ, док је посебно признање добио Нарцисо.

ФЕСТ је и ове године окупио филмска остварења из различитих земаља.

„Наравно да сам филмовима јако задовољан. Не само избором, не само чињеницом да су стигли, него и чињеницом да је свих 115 филмова приказано. Као што сам задовољан бројем гостију и тиме што сви гости, могу рећи, одлазе из Београда изузетно задовољни", рекао је Драган Јеличић, програмски и уметнички директор ФЕСТ-а.

Награду „Милутин Чолић“ за најбољи српски филм добио је Лордан Зафрановић за остварење Златни рез ’42: Дјеца Козаре.

Жири је филм наградио за снажан ауторски израз и доследно истраживање анатомије зла и историјских злочина, чиме се наставља ауторово дугогодишње бављење том темом.

„Моја жеља је да почне цивилизација добра, а не цивилизација зла. И чини ми се да смо ту негде на некој прекретници. Осећам да је сад већ пуна капа ратова, пуна капа убијања. Једноставно та звер у нама треба да нестане", изјавио је редитељ Лордан Зафрановић.

Награда „Небојша Ђукелић“ за најбољи регионални филм припала је хрватском остварењу Жене, луђаци и мало добрих педера.

У Регионалном такмичарском програму најбољи филм је грчко-кипарско остварење Држи се за мене, док су награде за режију и сценарио припале филмовима Последњи позив и Заједно сами.

Стручни жири једногласно је одлучио да награду додели Гоцићу, истичући естетски квалитет његовог приповедања и језичко богатство романа.

Председница жирија Слађана Илић навела је да дело отвара бројна питања о повезаности љубави и рата, стваралаштва и смрти, као и о природи зла.

„Наведена питања и теме нису нове, али због изузетних уметничких одговора на њих које је дао Горан Гоцић, као и отварања поља за инспиративне анализе, поређења и дискусије о њима, жири му је једногласно доделио награду 'Радован Бели Марковић'“, истакла је Илићева.

Овогодишњи лауреат тренутно борави и ствара у грчком селу Глоса, па је признање у његово име примила Катарина Петровић, која је прочитала и поруку награђеног писца.

„'Фиксер' је мој једини роман који чврсто, са обе корице, стоји на земљи из које сам потекао, баш као и дела Радована Белог Марковића. Он је доказао да писац не мора да се одмеће далеко да би читаоцу дочарао 'волшебни механизам који покреће свет'“, поручио је Гоцић.

Библиотека у Лајковцу, поред доделе књижевне награде, организује и бројне активности посвећене очувању успомене на Радована Белог Марковића.

Директорка библиотеке Снежана Шкорић истакла је да је ову годину посебно обележило објављивање „Новинарске бележнице“ Радована Белог Марковића, која садржи његове текстове објављиване у ваљевском листу „Напред“.

Како је навела, реч је о својеврсној хроници Лајковца и његових становника, која сведочи о преплитању новинарског и књижевног рада Радована Белог Марковића.

Награда се традиционално додељује у време пишчевог рођендана, у његовом завичају, у манастиру Светог Георгија из 14. века у Ћелијама код Лајковца.

У категорији за млађи узраст, прво место припало је Божидару Пешеву за Дневник шумске веверице, друго Јасминки Петровић за Звездану шуму, а треће нашој колегиници Мирјани Пурић Карасовић за књигу Винчица.

„Леп је осећај управо зато што су деца наградила, то је најважније да они који читају дају оцену онима који пишу“, каже Божидар Пешев. 

Од шумских авантура до прича које откривају необичне светове, награђене су књиге које повезују различита интересовања најмлађих читалаца.

„На отварању је библиотекарка из Градске библиотеке управо то рекла, а ја ћу поновити, да су деца чак и сурова. Ту нема лажи, нема преваре. Ако им се нешто не свиђа они ће да устану, да крену, да оставе књигу“, напомиње Јасминка Петровић.
Када књижевност споји причу и знање, прошлост може да постане блиска најмлађима.

„До сада сам се надала, а сада имам и потврду да сам нашла прави начин да приближим најмлађима историјско благо винчанске културе кроз причу о свакодневици једне прадевојчице Винчице, а са друге стране ова награде је потврдила да су деца жељна знања“, наглашава Мирјана Пурић Карасовић.

Памтимо јунаке из књига, њихове пустоловине и светове у које смо, у детињству, макар и на неколико страница, могли да закорачимо.

На трагу Нушића који пише комедију, представом Уцвељени редитељ Ненад Тодоровић, показује трагедију нашег менталитета.

„Она покушава да нам објасни кроз последњу реченицу 'Како сам ја завршио у овој кући' – то је 'Како смо сви ми завршили у оваквом друштву'. Као што постоји комедија карактера и ситуације, ово је трагедија карактера и ситуације“, наглашава редитељ Ненад Тодоровић.

У представи игра девет глумаца.

„Ако је Нушић био писац кога знамо, писац менталитета и карактера нашег народа, ја бих рекао групе људи, доминантне групе људи у нашем народу, која се заправо претворила у нешто друго. То је најбоље објаснио Ненад кроз свој текст и режију“, наводи глумац Небојша Ђорђевић.

„Многа позоришта, рекао бих чак сва, покушавају да досегну ово што је ово ’мало‘ позориште успело да постигне, а то је да не пљује и не прозива туђу глупост, лицемерје и пад морала, него да управо окрене огледало ка нама самима“, напомиње глумац и кореограф Чарни Ђерић.

Представом Уцвељени приштинско Народно позориште са седиштем у Грачаници, почиње јесењу сезону, а обележава и свој 78. рођендан.

„За нас годишњица Народног позоришта у Приштини не представља једну пуку годишњицу као у неком уобичајеном, нормалном позоришту. Она представља доказ да смо још једну годину преживели и пружа нам наду да ћемо и наредну успети то да урадимо“, истиче Предраг Радоњић, директор Народног позоришта у Приштини.

Прва реприза представе Уцвељени биће уприличена и у Дому културе „Трепча“ у Звечану.

Означава унутрашње светове јунака различитог узраста, пола и друштвеног статуса, и начин на који они доживљавају сопствену егзистенцију.

Одлике Алексићевог приповедања су, по мишљењу Жирија, лирска истанчаност, психолошка изнијансираност, сувереност реченице, пријемчивост за детаљ, и посебна осетљивост за период детињства.

„Књежевна награда и признања припадају оној лепшој страни јавног књижевног живота, нарочито ако долазе под овако значајним именом, једним од најаутентичнијих гласова и наше, и светске приповедне прозе. Андрићева награда носи посебну тежину самим тим што, у мом случају, долази неком коме приповедна књижевност није матични простор књижевнога стваралачкога глашења. Ја сам првенствено песник и аутор књижевности за децу, а књига Хомункулус и друге приче о самоћи је заправо моја прва књига у овој врсти књижевног регистра“, наглашава лауреат Андрићеве награде, Дејан Алексић.

Према тестаментарној вољи Иве Андрића, од 1976. године Задужбина додељује награду за најбољу приповетку, циклус, односно збирку приповедака објављену на српском језику претходне године.

Марина Олењина била је балерина, кореограф, балетски педагог, оснивач и први шеф Балета Српског народног позоришта.

Трочлани жири награду Александру Илићу доделио је за врхунске домете у уметничкој и савременој игри које је досегао као кореограф, солиста и педагог, оснивач Професионалонг удружења балетских играча.

„Посебно ми је задовољство што ми награду додељује Удружење балетских уметника Војводине, јер сам и сам новосадски ђак. Сцена и публика Новог Сада су увек са радошћу и одушевљењем поздрављали моје представе. Посебно бих издвојио рад са ансамблом Балета Српског народног позоришта, који су обележили неке од најбољих тренутака моје кореографске каријере”, рекао је Илић на вест о награди која му је додељена и која је још једна у низу бројних признања остварених током његове плодне каријере.

Плакета и бронзана статуета, рад академског вајара Ласла Силађија, Александру Саши Илићу, биће уручена 13. октобра, на сцени Опере и тетра Мадленианум, пред извођење његове кореографске представе Кармен – Свита и Болеро.

Та балетска представа, као и његови ранији радови, најбоље илуструје Илићево кореографско мајсторство и умеће виртуозног спајања модерног и класичног.

Једно од њених најпознатијих дела, „Аутобиографија Црвеног“, из 1998. године, полази од мита о Гериону и Хераклу и претвара га у савремену причу у стиху.

У „Лепоти мужа“ Карсон спаја поезију и прозу како би говорила о љубави, прељуби и распаду брачне везе.

Њена дела карактерише спајање различитих књижевних форми, а једна је од најцењенијих преводилаца античких аутора, посебно грчких песника, чиме је класичну књижевност повезивала са савременим књижевним изразом.

Ен Карсон рођена је 1950. године у Торонту у Канади. Још током средње школе наставник латинског понудио јој је да је после часова учи старогрчки, а то интересовање одредиће њен каснији књижевни пут.

Студирала је класику на Универзитету у Торонту, где је стекла диплому, магистрирала и докторирала. Током каријере предавала је на више универзитета у Канади и Сједињеним Државама, укључујући универзитете Мекгил и Мичиген.

Међу фаворитима који су спомињани као могући добитници Нобелове награде за књижевност били су и кинеска књижевница Цан Сјуе, јапански писац Харуки Мураками, канадска књижевница Маргарет Атвуд, амерички писац Томас Пинчон, аустралијска књижевница Алексис Рајт и нигеријска списатељица Чимаманда Нгози Адичи.

Признања пре Нобелове награде

Ен Карсон је током каријере добила бројна књижевна признања. Међу њима су Грифинова награда за поезију, награда Т. С. Елиота, Лананова књижевна награда и Макартурова стипендија, позната и као „генијални грант“. Добила је и стипендије Гугенхајмове фондације и Америчке академије у Берлину.

Њен рад је током година привукао пажњу не само читалаца поезије већ и академске и књижевне јавности. Критичари су посебно истицали њену ученост, познавање класичне књижевности и спремност да преиспитује границе између поезије, прозе, есеја и превода.

Историјат Нобелове награде за књижевност

Нобелова награда за књижевност установљена је тестаментом шведског индустријалца и проналазача Алфреда Нобела из 1895. године, а први пут је додељена 1901. године. Нобел је предвидео да признање припадне аутору који је створио „најистакнутије дело у идеалном правцу“.

О добитнику одлучује Шведска академија, која ту улогу има од самог почетка доделе награде.

Предлоге за кандидате могу да подносе чланови академија и сродних институција, професори књижевности и лингвистике, претходни добитници Нобелове награде за књижевност и представници књижевних организација, а самостално кандидовање није могуће.

Награда се не додељује нужно за једну књигу, већ за целокупан књижевни опус аутора. Од 1901. до 2025. године додељено је 118 Нобелових награда за књижевност, које су припале 122 лауреата. Награда није додељена у седам наврата, углавном током Првог и Другог светског рата.

Међу познатим добитницима су Рабиндранат Тагор, Томас Ман, Ернест Хемингвеј, Албер Ками, Габријел Гарсија Маркес, Тони Морисон и Боб Дилан.

Награда се традиционално уручује 10. децембра, на годишњицу смрти Алфреда Нобела, а уз медаљу и диплому лауреат добија и новчани део награде.

Награда је установљена на иницијативу академика Владимира Величковића који је новчана средства своје националне пензије усмерио за подршку младим ликовним уметницима за цртеж.

„Од експериментисања са материјалима, техникама, од класичног цртачког израза, па до онога шта све цртеж може бити. То смо потенцирали, али смо се трудили да целу изложбу некако структуирамо кроз некакве блиске, односно сродне тематске, мотивске просторе или опет нека блиска размишљања када је у питању форма, линија, однос према простору, телу…'', објашњава кустос изложбе Мирослав Карић.

Посебна пажња је посвећена цртежу као медију који брише границе између записа или скице и оствареног дела.

„Та тежња и тенденција да се сви досадашњи добитници награде за цртеж из Фонда Владимир Величковић прикажу на изложби и да се тиме омогући један опсежан, свеобухватан преглед уметничке продукције у протекле две деценије“, напомиње кустоскиња Даница Ђорђевић Јанковић.

Изложба „Владати линијом“ може се видети у Галерији САНУ до 6. децембра.

„Филозофи су измислили вештачку интелигенцију. Термин је филозофски 1964. измишљен и професор Драјфус га је први деконструисао. И реакао, па ви хоћета Декарта да утерате роботу у главу. А то неће моћи тако, ако се не вратимо у прошлост и не видимо шта је Декарт причао, шта Платон пре њега“, напомиње филозоф Илија Лабало, уредник темата.

Полазећи од тога да је вештачка интелигенција прича из прошлости и од разлике математичког од перцептивног духа, овај темат часописа бави се Платоном, Аристотелом, Декартом, долазећи до модерне филозофске мисли.

Води нас кроз жанр научне фантастике у књижевности и популарној култури и историје стрипа од Астродечака из 1950. до јапанских манги на којима ствараоци вежбају машту на тему вештачке интелигенције.

„Она је као плоча где се виде те фантазије филозофа рационалиста. Тако да је уметност ту послужила да се њихови снови пласирају. Рецимо, у књижевности 19. века имамо Франкенштајна. Тако да је прича започета на терену филозофије и пласирана је у културу и поп-културу“, напомиње Лабало.

У времену када је реч 2024. године брејнрот – труљење мозга, постала синоним за мождано преоптерећење услед лутања дигиталном стварношћу Градац је новим тематом важну тему посложио и сагледао на прави начин.

Селектор програма је Сашо Огненовски, писац и позоришни критичар из Македоније.

„По мени, регионални фестивали су много важнији од међународних фестивала. Овај фестивал је од велике важности за регион зато што обухвата начине мишљења свих ових земаља“, наглашава селектор фестивала, Сашо Огненовски.

Фестивал је свечано отворен премијером Софке, настале према делима Борисава Станковића, рођеног пре стотину и педесет година.

Како сам наслов сугерише, у центру пажње је лик и судбина жене, и њен трагично подређени положај у немилосрдном патријархату.

„Ја се цео живот дивим женама. Женама и приватно, женама у литератури и мислим да су жене бића која управљају овим светом. Ја им то признајем. Ја не желим да будем алфа мужјак. Ја се увек препуштам и у мислима, а и приватно, да ме воде жене“, каже глумац и редитељ представе, Ирфан Менсур.
Протагонисткиња представе, Софка, лик романа Нечисте крви, целим својим бићем се опире друштву које спутава изразе осећања, истине и слободе. А ова представа нас подсећа на Борино уверење да је у свакој уметности најважнија осећајност, која покреће племенитост у човеку.

А ако то не учини, онда није уметност.