Уз помоћ три-де скенера и опреме за снимање звука, урбани простори претворени су у виртуелно окружење које је и симболично путовање у човекове унутрашње дубине.

„Једна гледатељка је рекла да јој је филм омогућио да успори, погледа око себе и обрати пажњу на људе који често остају невидљиви. Управо то сам желео да постигнем. Да публика истражи митове о Дантеу и Орфеју, али и да пронађе сопствено значење. Јер, у суштини, где год да се налазите, можете имати сопствену катабазу. Ми смо одабрали Њујорк, један од најпознатијих и највидљивијих градова на свету, управо због његових парадокса“, објашњава дигитални уметник и редитељ Уго Арсак.

Бирајући погледом улице којима ће се кретати, места на којима ће се задржати и приче које ће чути, гледалац доживљава јединствено искуство. Међу протагонистима су они који у подземљу проналазе уточиште, возачи метроа, урбани истраживачи, полицајци и детективи.

„Свака прича може да нас дотакне на емотивном и менталном нивоу. Али уз ви-ар можемо да је доживимо и физички. Наше тело постаје део тог искуства, тако да долазимо у додир са нечим заиста сложеним на још једном нивоу, нечим заиста осетљивим и интимним“, додаје Арсак.

Изложба у Ложионици траје до 9. децембра, а посетиоци могу свакодневно да закажу својтермин и доживе ВР искуство индивидуално или у групи.

„Изложили смо еполете, односно плетеницу Живојина Мишића која се налази ту у нашем Музеју. Једна витрина је посвећена самом крају рата, ослобођењу наших градова, али и тој великој војној паради, у Паризу која је наступила након победе у рату", рекао је Никола Миликић, биши кустос у Српском историјском музеју.

На изложби су представљени и архивски снимци. Од Сарајевског атентата, до краја рата.

„Изложбену грађу употпуњују кадрови из документарних филмова коју је за ову прилику доступио државни аудиовизуелни архив Србије Југословенска кинотека. Поводом данашњег празника улаз у Српски историјски музеј је слободан, а до 15. новембра биће слободан улаз на поменуту изложбу у холу Српског историјског музеја", каже Ненад Бељинац из Српског историјског музеја.

Српски историјски музеј кроз поставку подсећа да 11. новембар није само дан победе, већ и дан сећања на претке који су дали животе и својом жртвом сачували земљу.

„Ово је књига која вас окреће наглавачке, мами ироничан осмех и, изненађујуће с обзиром на тему, оставља трачак оптимизма", рекла је Бирдова.

Извршна директорка Фондације Букерове награде, Геби Вуд, назвала је овај тријумф историјским тренутком за аутора који потиче из аутентичног света научне фантастике.

Према њеним речима, иако су претходни добитници позајмљивали елементе овог жанра, Харисон је први чистокрвни представник који је освојио награду.

Осамдесетједногодишњи Харисон је овим признањем престигао чувену књижевницу Маргарет Атвуд, која је награду поделила 2019. у 79. години.

На церемонији одржаној у понедељак увече у Лондону, уручена му је награда у износу од 50.000 фунти. Његово дело, које обухвата свега 198 страница, било је најкраће на овогодишњем ужем списку кандидата.

Каријера дуга шест деценија

Рођен у Рагбију 1945. године, Мајкл Џон Харисон је почео своју каријеру средином шездесетих година прошлог века.

Прву причу је продао 1965. године, а у наредној деценији постао је уредник књижевних страна у часопису за спекулативну фикцију New Worlds, где је све до 1978. уређивао књижевну секцију.

У његов књижевни опус спадају награђивана остварења попут романа Climbers (награђеног признањем Boardman Tasker 1989), Nova Swing (добитника награде Артур Кларк 2007) и The Sunken Land Begins to Rise Again, овенчаног Goldsmiths наградом 2020. године за иновативан приступ прози.

Такође, аутор је и запажених збирки кратких прича, међу којима се издвајају You Should Come With Me Now из 2017. године, као и ретроспективно издање Settling the World које обухвата педесет година његовог приповедачког рада.

У роману Пут срца који је на српски превео Дарко Тушевљаковић, а издала „Чаробна књига“, М. Џон Харисон доноси зачудну и потресну причу која превазилази жанровске одреднице и у којој се вешто мешају индивидуална људска драма, митологија, сексуалност и романтична и мрачна прошлост и садашњост Европе – и у виду јединственог мита, несвакидашње приче у причи.

Поред књижевног стваралаштва, Харисон делује и као књижевни критичар. Године 2022. и сам је био члан жирија Букерове награде, оцењујући дела својих колега.

Примајући награду, видно потресени Харисон признао је да није очекивао овакав расплет.

„Тек сада се осећам као прави писац, потпуно без самопоуздања", рекао је Харисон присутнима. Он је раније у интервјуима наглашавао неправедност подела у књижевности, питајући се зашто се добро написана научна фантастика не би сматрала високом литературом.

Победа на једном од најугледнијих литерарних такмичења на свету коначно је потврдила оно што су његови обожаваоци знали деценијама.

Постапокалиптична визија обале Кента

Награђени рома Крај свега (The End of Everything) чија се радња одвија у блиској будућности прати двоје изгубљених људи на обали Кента. Главни јунак Филип Тенент и његова остарела тетка Марни покушавају да преживе деценијама након мистериозне катастрофе коју нико не може у потпуности да објасни.

Њихову свакодневицу ремети претња такозваних "iGhetti", огромних ванземаљских бића која мењају облик и чије намере остају непознате до самог краја.

Филип за преживљавање сакупља необичне биолошке артефакте које проналази у мору, надајући се да ће им пронаћи вредност у разореном свету.

Харисон је намерно изоставио што је више могуће објашњења о околностима које су довеле до догађаја у роману, како би читаоци осетили исту дезоријентисаност као и његови јунаци.

„Крај свега говори о покушају да се живи као да ништа није пошло по злу, то је прича о катастрофи у којој је сама катастрофа – немогућност да се схвати шта се догађа“, каже Харисон.

„Пренео сам на читаоца део недоумица и збуњености које осећају ликови у књизи док се суочавају са будућношћу у којој се појављује ванземаљско биће.“

Такав приступ изазвао је подељене реакције критике.

Гардијан је похвалио роман, али и упозорио да „неће одговарати свакоме“, док је Њујорк тајмс оценио: „Што више сазнајемо о околностима у овом разореном свету романа, то нам је теже да га докучимо.“

Часопис Литерари ривју описао је књигу као „дело необичне лепоте, подједнако нежно и застрашујуће“, док је Дејли телеграф приметио да читалац има осећај да не чита толико колико сања.

Загледани у редитеља кога тумачи Дејан Луткић, глумци аматери, нашли су се у позоришном процесу комада о Каубојима. На пробама деле сцену, емоције, проблеме и један сан.

„Ово је прича о храбрим људима који су око нас, у нашем окружењу. Ово је прича о људима који су јако условљени друштвеним статусом, у ствари миљеом одакле долазе. Њихова храброст долази до изражаја онда када они одлуче да испрате своје жеље, да испрате тај свој нагон, ту потребу да се изразе“, наводи глумац Немања Оливерић.

„Они су у свему томе јако искрени, јако наивни, да у неким тренуцима мени личи да се они заправо враћају у неку фазу кад су били деца“, напомиње глумац Страхиња Блажић.

Градећи у оквиру комедије – вестерн – мјузикла, за редитељку је необичан спој жанрова и каубојска игра начин да се кроз позоришну илузију проговори о стварности.

„Ови каубоји наши, данашњи, заправо су људи који су успели да се изборе за неку своју, личну слободу. То је и метафорички искоришћено, а и буквално у смислу жанра у ком је представа“, наглашава редитељка Ђурђа Тешић.

Каубоје је домаћа публика гледала и на сцени Народног позоришта у Кикинди у режији Кокана Младеновића, а у извођењу Позоришта „Бошко Буха“ култни текст је први пут пред београдском публиком.

„Део материјала музејске колекције који никада до сада није приказан. На известан начин ово је мали омаж колекционару и некога из чије је збирке и буквално настао овај музеј, а са друге стране прилика да се публика први пут упозна са овом врстом драгоценог материјала“, наглашава Стеван Мартиновић, в. д. директора Музеја примењене уметности.

Циљ изложбе је и измештање накита из етнографског и социјално-историјског контекста и стављање у први план посматрање експоната као уметничких предмета јединствене уметничке израде.

„Пафте, у питању је врло карактеристичан тип накита који припада категорији традиционалног. У питању су велике декоративне копче којима се затвара женски појас. Конкретно ове су настале крајем 18. века и припадају епирском занатском кругу“, објашњава ауторка изложба Маја Гајић.

Сваке суботе биће организована стручна вођења кроз изложбу, док ће средом бити организована предавања, између осталог, о моди 19. века и материјалној страни брака у Србији у 19. веку.

„Драже би нам било да смо протеклих годину дана и нешто дуже провели у радној атмосфери, у доброј радној атмосфери, уметничкој атмосфери, а не у решавањима несугласица, проблема, мањих, већих, изузетних. Ми апсолутно нисмо тражили да позориште буде затворено, под врло неразјашњеним и, да кажем, проблематичним околностима“, наводи Стефановићева.

Узроци незадовољства и затварање позоришта

Говорећи о почецима кризе, она наводи да је незадовољство почело променом на челу управе, разрешењем претходног Управног одбора и избором новог председника, господина Драгослава Бокана.

Највећи проблем, који је резултирао и подношењем кривичне пријаве Тужилаштву за организовани криминал, јесте само затварање институције.

„Највећи проблем због кога смо ми и поднели кривичну пријаву тужилаштву за организовани криминал, било је затварање позоришта. Само да подсетим да је министар културе затворио институцију Народног позоришта по основу противпожарне заштите. Наравно, распитали смо се, а и проста логика налаже да не може особа која се налази на позицији министра културе да затвара институцију због безбедносних разлога“, наглашава глумица.

Уметнички проблеми и пад продаје карата

Она указује да се криза директно одразила на репертоар и рад институције. Премијера Шекпировог комада „Ромео и Јулија“ у режији Јавора Кардева одложена је због несигурности око отварања позоришта, док је редитељ Борис Лијешевић такође изразио незадовољство променама. Уз смене у маркетиншком тиму, дошло је до лоше комуникације са публиком и пада продаје карата, што је, како наводи, „апсолутно први пут за 25 година“.

Спорни правилник и претње запосленима

Коментаришући Правилник о радној дисциплини који предвиђа ограничења у јавном изражавању политичких ставова, Стефановићева истиче да је реч о спорној ствари.

„Она апсолутно не могу да се односе на то како ћу се ја изражавати у јавном простору. Ја, наравно, имам неко елементарно васпитање и професионални кодекс у коме желим да представљам своју кућу, нарочито ако је она од тако важног националног значаја као што је Народно позориште, на најбољи могући начин. Али ако то мене ограничава да ја изразим своје незадовољство начином на који та кућа функционише, баш из разлога да бих заштитила ниво Народног позоришта, онда је то врло проблематично“, поручује она.

Иако у Дирекцији драме није било конкретних дисциплинских поступака ни отказа, додаје да је било претњи и неприхватљивог понашања према колегама из техничких и других сектора.

Шири проблеми и положај запослених

Анализирајући ширење незадовољства на друге установе попут Атељеа 212, Стефановићева сматра да је реч о системском питању управљања установама културе. Посебно се осврнула и на материјални положај радника: „Сви они, а заиста ћу их назвати уметници, који су под званичним називом у техничком сектору Народног позоришта, али то су заиста уметници. Њихове плате - ја заиста не бих смела ни да изговорим које су то, су испод сваког нивоа републичког просека.“

У емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“, глумица поручује да ансамбл и даље настоји да репрезентује позориште као простор уметности, љубави, дијалога и емпатије, те позива публику да упркос административним и оперативним проблемима настави да испуњава сцену и салу.

Организатори су најавили да ће на 46. сазиву учествовати до шест уметника, изабраних путем отвореног конкурса или по директном позиву Центра. Рад на скулптурама одвијаће се у аутентичном простору "Terra Studio" у Кикинди, уз обезбеђен сав потребан материјал и услове за рад, као и уметнички хонорар у износу од 1.000 евра.

Заинтересовани уметници своје писмене предлоге и пријаве могу послати најкасније до 30. новембра 2026. године.

Међународни симпозијум скулптуре у теракоти "Terra" негује вишедеценијску традицију и представља један од најзначајнијих културних догађаја у региону и свету када је реч о савременој скулптури монументалних димензија у теракоти.

Око стотину радова, насталих у различитим техникама, од цртежа, пастела и уља на платну до осликане керамике и минијатура – преноси дух џеза и изван граница музичког жанра.

„Неко види звук, неко га чује, али постоји комбинација, а оно што ја не могу да објасним се налази овде негде у пределу стомака. Ја не видим зелено кад одсвирам тон, али ја тражим одређену боју на труби исто, као што и овде тражим нешто да има тај покрет и да има нешто као да је забележена нека нота“, наводи Стјепко Гут.

Фотографије са путовања широм света доносе призоре уличне уметности, заласке сунца, али и мотиве древних фигурина, од Винче и Лепенског вира до Малте.

Омоти албума и приватне фотографије приказују пут од наступа са школским оркестром на Коларцу до сусрета са великанима џеза.

„Прве заласке сам сликао по сто, сто педесет пута, а сад већ из три-четири пута окинем и изађе понека. Исто као кад човек одсвира нешто. То је она веза, како да вам кажем, ја могу да кажем како ја осећам. Понекад ти се неки тон откачи и он само оде и није умро него је ту“, објашњава музичар.

Отварање изложбе обележио је мини концерт, уз музичку пратњу Милана Павковића и Ивана Алексијевића. Поставка траје до 21. новембра.

„Квентин кроз комад стално говори како је према свима добар. А заправо не осећа да је добар само према себи а не према људима који га воле. И то каже у задњем монологу када себи даје нову шансу и креће даље. Да ће овај пут покушати да не буде добар него да буде искрен. Да не говори само оно што је пристојно него да говори оно што је истинито", рекао је глумац Јован Јовановић.

Најважније жене у Квентиновом животу нису само његове љубави, део породице или посла. Оне су огледала његове прошлости, кривице, страхова. Фигура мајке је дубоко урезана у ову аутобиографску причу.

„Однос према њеном детету који је прилично ауторитативан, који је прилично строг, који је прилично антимајчински. Шта мајке умеју да ураде својим синовима и да од њих направе емотивне инвалиде. Који ће касније суштински бити несрећни у својим браковима и у својим изборима", каже глумица Вања Милачић.

„Та његова трећа жена је заправо она која је остала. Она која је донела неку радост и окупила дом. Садила поврће и бавила се својим послом. Била је фотографкиња. Холга је заправо нада, после пада", каже Сузана Лукић, глумица.

Интегрална верзија Милерове аутобиографске драме је продукционо и временски, обимна и захтевна. Адаптацијом није изневерена основна идеја аутора и падови у његовом животу. Породични банкрот, пад у политичком смислу, падови његових бракова.

„Милер, чини ми се да нам поручује да и те како има смисла борити се. Наставити даље након пада. Да смо рођени грешни. Нико од нас није савршен. Давно смо напустили ту рајску башту. Давно смо упрљани али то не значи да живот нема смисао, да нема вредност", додаје редитељ Петар Јовановић.

Премијером представе После пада, Мадленијанум је обележио сто година од рођења Мерлин Монро, једне од жена Артура Милера.

Један део њихових програмских активности обухвата и чување сећања на славне Србе, а на овој изложби посебан акценат је стављен на Јосифа Михајловића, архитекту и творца модерног Скопља.

„Ми смо открили величину овог човека који је буквално заборављен сада само зато што је Србин. И велика симболика, његова родна кућа данас је албанска амбасада у Скопљу. Уз Јосифа обухвата све архитекте и даје читаву визуру тог Скопља између два светска рата, да је од једне турске касабе овај град овако изгледа заслужна је српска интелектуална елита“, наглашава Милутин Станчић, директор Удружења „Спона“.

Током година рада покренули су први информативни портал на српском језику, гласник Слово са подлистком за најмлађе, као и сопствени подкаст. Иза себе имају богату издавачку делатност, као и бројне књижевне сусрете и промовисање српске културе и уметности.

„Две позоришне представе у нашој властитој продукцији са локалним српским глумцима из Македоније, а значајно је што су те представе постављене на редовном репертоару Македонског народног театра. То је неки покушај да вратимо дух великом Браниславу Нушићу који је био управник тог позоришта пре стотину година“, додаје Станчић.

„Спона“ наставља да шири своје деловање кроз учвршћивање сарадње са Матицом српском. Уз праћење савремених технолошких трендова и дигитализацију садржаја, рад овог удружења остаје мост који спаја српске и македонске ствараоце прошлог и савременог доба.

„Ја сам желео да направим емотивну представу. Не само представу која се сећа, а то је велики део ове представе. Ова представа се сећа и подсећа шта је све Јован био, али једна врло емотивна представа о томе ко је био међу нама, кога смо имали и да никада не заборавимо кога смо имали. Ми живимо у времену једног невероватног убрзања у којем постоји само садашњи тренутак и све се заборавља страшно брзо. Јован не сме да буде заборављен“, наглашава редитељ представе Стеван Бодрожа.

Главни задатак био је како описати универзум звани Јован Ћирилов и направити не комеморативну, већ живу представу. Драматург Бранислава Илић, осмислила је концепт у којем троје људи из невладиног сектора, играју их Павле Пекић, Стефан Миликић и Ивана Недељковић, на радионици, током четири дана осмишљавају представу о Јовану Ћирилову.

„Те три потпуно различите особе улазе у разне сукобе, у разне визуре тога шта је код Јована најзначајније у животу. И ми заправо преко њихових свађа, забављања, духовитости… сазнајемо такву једну плејаду људи и богатство чињеница, не само из Јовановог живота, него и из живота те једнем, за уметност и позориште, јако значајне српске епохе“, напомиње глумац. Павле Пекић.

Сећање на Јована Ћирилова чува и архива РТС-а, а у њој и један тренутак у бесконачности, поводом тридесетог Битеф фестивала.

„Ми смо радили у име будућности. Ми смо трагали за авангардом. Трагали за авангардом тога тренутка и трагали за новим позоришним тенденцијама света“, говорио је Јован Ћирилов у септембру 1996. у емисији Сећање на будућност.

Аутори представе кажу да су дуго у Београду тражили простор који ће прихватити ову представу. Дорћол плац је рекао „да“ Јовану Ћирилову. Прва реприза је у Лазаревцу у Пулс театру 9. децембра.

На Сајму је учествовало 300 директних излагача. Док су поједини издавачи одлучили да ипак представе своја издања, други су сматрали да је бојкот начин да укажу на проблеме у организацији.

Бојкот поделио издаваче, посетиоци приметили мању гужву

Међу учесницима је била и „Православна реч“, овогодишњи издавач године. Како наводе, одлучили су да наступе јер Сајам представља важну културну манифестацију у региону и прилику да читаоцима представе своја издања.

„Одлучили смо управо зато што је Сајам велика културна манифестација у целом овом региону и ми можемо управо на Сајму да представимо наша издања. Наша издања су капитална, обимна, захтевају излагање на Сајму и захтевају да дођу читаоци и погледају каква су то издања“, наведено је из „Православне речи“.

С друге стране, из „Геопоетике“, која је бојкотовала манифестацију, поручују да су проблеми у организацији достигли тачку на којој је неопходна промена.

„Преостало нам је заправо да у својим чврстим уверењима покажемо да више овако не може. Треба знати да Сајам припада издавачима, а предузеће и разне струке које нису наше биле су у функцији газдовања Сајмом, што је недопустиво. Те крајње границе које смо доживели сада су кулминирале и предстоји нам да га обновимо“, истакли су из „Геопоетике“.

Посетиоци су имали различите утиске о овогодишњој понуди. Поједини су истицали да је избор књига био занимљив, док су други приметили да је било мање људи него претходних година. Међу онима који су дошли на Сајам било је и посетилаца заинтересованих за издања Српске православне цркве и књиге посвећене Хиландару.

Лордан Зафрановић представио „Анатомију зла“

Специјални гост овогодишњег Сајма био је филмски редитељ Лордан Зафрановић, чија је књига „Анатомија зла“ представљена публици. У сабраним интервјуима обухваћене су теме које су обележиле његово стваралаштво, међу којима је и страдање у Јасеновцу.

Зафрановић је говорио о томе како је посета Јасеновцу утицала на њега и подстакла га да се бави истраживањем зла кроз филм.

„Давно сам посетио Јасеновац и био сам заиста импресиониран злом, огорчен на људе који су то направили. То су били људи који су живели око мене и хтео сам да кажем да нисмо ми то. Како сам већ био редитељ који је знао филмске алате, ставио сам их у функцију да се то истражи и прикаже. Једино филм може да материјализује зло“, рекао је Зафрановић.

Земља почасни гост била је Тунис. У Народној библиотеци Србије приређена је изложба „Срби у Тунису 1916–1919“, заснована на истраживању туниског историчара Алија Аита Михуба. Изложба је посвећена судбини српских војника који су током Првог светског рата боравили у Тунису.

Михуб је испричао да је до истраживања дошао случајно, током рада на једној другој теми у свом родном граду Бизерти. У регистру умрлих за период од 1916. до 1917. године пронашао је велики број имена српских војника.

„Године 2014, током једног истраживања у свом родном граду Бизерти, наишао сам на регистар умрлих од 1916. до 1917. године. Тамо је био велики број имена српских војника, а ја нисам ни знао да су они боравили у Бизерти за време Првог светског рата“, навео је Михуб.

Наредне године Међународни београдски сајам књига требало би да обележи јубиларно, 70. издање.

Полазна тачка изложбе је дијалошка форма – сагледавање, преиспитивање и интерпретације акта. Назив „Дијалог о акту“ произашао је из низа разговора две кустоскиње на тему акта, али и њиховог позива да посматрач игра активну улогу у том дијалогу.

„Како је сада тежиште на женском акту, нисмо занемариле, премда је у знатно мањем броју заступљен, мушки акт, али смо и њега представиле на изложби уз пажљиво сагледавање у начину репрезентације мушког и женског тела у пољу уметности“, рекла је Јасмина Цукић, кустокиња Народног музеја Србије и коауторка изложбе.

Намера ауторки изложбе је била да тело буде постављено између природног и друштвеног, реалног и имагинарног. Засебне тематске целине се баве различитим својствима погледа на тело у сликарству.

„Веома је важно правити разлику између голог и нагог тела. Односно, између оног реалног тела и оног тела које је заправо једна формална творевина, културна творевина, која сведочи о свему ономе што жена заправо није. Тако да жена оног тренутка када обуче рухо богиње, медузе, спартанске краљице, она заправо бива преведена у свет културе“, каже Марија Ђорђевић кустоскиња Народног музеја Србије и коауторка изложбе.

Изложба која отвара нова питања о погледу на тело, његовом значењу и месту у уметности може се видети до краја фебруара.

Међу њима су, поменимо заиста тек неке, спортиста Мате Парлов, музичар Масимо Савић, пулски рок састав „Атомско склониште" и, из оближњег Волоског, књижевница и новинарка, недавно преминула Ведрана Рудан.

Свако од њих оставио је другачији траг. Повезује их, међутим, способност да сопственим гласом, талентом и карактером постану препознатљиви далеко изван средине из које су потекли.

У том низу различитих уметничких сензибилитета посебно место у Истри имају глумци. Пула је током деценија заузела важно место на културној мапи некадашње Југославије. Филмски фестивал, Арена и сусрети уметника и публике постали су део њеног идентитета током 73 године постојања.

У том простору сусретали су се различити светови: филмски аутори, глумци, музичари, писци и људи који су уметност доживљавали као део свакодневног живота. Имена Марија Црнобори, Милена Дравић, Зоран Радмиловић само су нека која се често чују у разговору.... Њихов медиј није био гитара или спортски ринг, већ позорница и филмско платно. Протекле недеље, о Зорану Радмиловићу у Пули говорило се за пар речи више...

Дани Зорана Радмиловића у Истри: Повратак кроз фотографије, књигу и филм

Радмиловић припада оним глумцима чије је име одавно прерасло границе позоришне и филмске улоге. Његова појава, његов хумор и способност да иза наизглед једноставне реплике открије читав један свет учинили су га јединственим. Зато прича о његовом „повратку" у Пулу и Истру није само прича о сећању на великог глумца. То је и прича о граду који памти уметнике, о публици која им је поклањала своју љубав и о културним везама које опстају дуго након што се светла позорнице угасе.

Манифестација „Дани Зорана Радмиловића у Истри“, која се одржава од 27. октобра до 23. новембра, прилика је да се веза великог глумца с овим простором поново осветли кроз документе, фотографије, књиге и филмско сећање.

Програм у Пули, у организацији Српског културног центра у Истри, почео је изложбом фотографија, наставио се представљањем монографије и пројекцијом документарног филма Глумчина. Тако се сусрет с Радмиловићем остварује кроз различите медије: фотографија чува траг његовог лица и тренутка, књига повезује чињенице и сведочења, а документарни филм вратио је његов глас, гест и непоновљиву сценску енергију.

Посебно место у том сећању има монографија Зоран Радмиловић – на радију и телевизији Марка Мисираче, у издању РТС Издаваштва и Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић" у Зајечару. Она подсећа на део уметничке биографије који се не може свести само на најпознатије позоришне улоге: на његов рад пред камерама и микрофонима, као и на траг који је оставио у телевизијској и радијској историји.

Документарни филм зајечарског позоришта Глумчина, аутора Владимира Ристића, још је један начин да се из различитих углова сагледа глумац чија је уметност била неодвојива од његове личности. О дружењу и раду са Зораном Радмиловићем у филму говоре колеге Цеца Бојковић, Аљоша Вучковић, Сека Саблић, Милан Цаци Михаиловић, Горан Марковић и пројатељи, школски другови из Зајечара. Радмиловић није био глумац који се лако уклапао у унапред задате обрасце. Његова спонтаност, иронија и способност да изненади често су деловале као да се представа или филмска сцена управо пред публиком рађају први пут.

„Одмах после Дана Зорана Радмиловића у Зајечару, овде у Пули организовали смо у сарадњи са РТС Издаваштвом и Народним позориштем у Зајечару истоимени програм посвећен овом истакнутом глумцу кога се део пулске јавности и данас радо и живо сећа“, рекао је Милан Рашула, директор Српског културног центра, на отварању изложбе.

„Пред нама је око 40 фотографија из Програмског архива РТС-а, као и неколико експоната које баштини Народно позориште у Зајечару. Следи промоција књиге и пројекција филма Глумчина. Са РТС Издаваштвом смо пре годину дана отворили овај јавни простор у Пули са сличном манифестацијом посвећеном Милутину Дедићу. Надамо се да ће се ова успешна сарадња наставити и убудуће", додао је.

Уредница издања и уредница у РТС Издаваштву, Биљана Бошњак Драгановић подсетила је да је Радмиловић доживео овације у трајању од 12 минута у пулској Арени: „Зоран је био чест гост у Пули. Некако, понајвише се памте његова два доласка. Када је у Арени био филм Шеста брзина, сећао се редитељ Здравко Шотра, цела екипа је била у ложи. Сви, осим Зорана. Редитељ Шотра га је угледао у делу где стоји публика без карте. Имао је трему. Гледао је филм и смешкао се. А публика у Арени грохотом се смејала мајстору Животи. На други ког памте није дошао, напустио нас је неколико дана раније. У Арени је приказан филм Држање за ваздух истог редитеља. Када се на платну појавио Зоранов лик сви у Арени су устали, и дугим аплаузом поздравили великог глумца".

Пулски филмски фестивал представља важан део Радмиловићеве филмске биографије. Његови сусрети с публиком у Арени остали су упамћени кроз награде, пројекције и сведочења о реакцијама гледалаца.

„Радмиловић је присутан на Пулском филмском фестивалу, као и у домаћој кинематографији. Дебитовао је на великом платну 1962. у остварењу Чудна девојка Јована Живановића, и до смрти је наступио у 22 целовечерња играна филма, од којих је већина приказана у Пули. Два пута је био и награђен, овде у Пули. За улогу илегалца Предрага у ратној драми Глинени голуб Томе Јанића 1966. добио је Специјалну награду, Диплому за глумачко остварење.

Године 1978. је за улогу у филму за улогу у филму Павиљон VI, који је изворно снимљен као телевизијски филм, а потом пребачен на 35-милиметарску траку и приказан у биоскопима, освојио Сребрну арену за најбољу главну мушку улогу. У овој екранизацији Чеховљеве приповетке, наступио је у партнерству са великим Цицом Перовићем, у незаборавном глумачком тандему (Перовић је освојио постхумно Златну арену). Тај податак потврђује његово место у историји фестивала и представља једну од конкретних веза између глумца и Пуле", наглашава редитељ Марко Мисирача, приређивач издања.

Такав призор готово да сажима његов глумачки однос према свету. Радмиловић није био само онај коме се публика смеје или аплаудира. Био је и човек који је пажљиво ослушкивао њен одговор, који је умео да буде истовремено део представе и њен посматрач.

Филм Маратонци трче почасни круг, једно од најпрепознатљивијих остварења домаће кинематографије, такође је приказиван на Пулском филмском фестивалу 1982. године. Радмиловићева улога Били Питона припада оним филмским креацијама које су наставиле да живе и дуго након првог сусрета с публиком. Филм је постао део заједничке културне меморије, а његова фестивалска историја још је један разлог да се Пула посматра као важна тачка у причи о глумцу.

Најпотреснији део Радмиловићеве везе с Пулом везан је за јул 1985. године. Глумац је преминуо 21. јула, док је Пулски филмски фестивал био у току. Вест о његовој смрти објављена је током фестивалских вечери, а његов одлазак постао је део сећања на ту годину.

Неколико дана касније у Арени је приказан филм Отац на службеном путу, у којем се Радмиловић појављује уз Миру Фурлан. Према објављеним сведочењима, публика га је поздравила дугим аплаузом. Био је то опроштај који је превазилазио филмску улогу: људи су аплаудирали глумцу који је већ постао део њиховог живота и заједничког културног памћења.

Пула је тако остала једна од позорница на којима се види колико дуго уметник може да живи у свести публике. Радмиловић није био присутан да чује те аплаузе, али они сведоче о односу који није престао његовом смрћу.

Град који памти своје уметнике

„Повратак“ Зорана Радмиловића у Пулу и Истру кроз изложбу, монографију и документарни филм није само подсећање на прошлост. То је прилика да се поново размисли о томе како настаје културно памћење и зашто неки уметници остају блиски и људима који их никада нису упознали.

Пула је сачувала успомену на многе глумце кроз филмски фестивал, пројекције и аплаузе. Овације којима је публика дочекала Милену Дравић 2018. године на свечаности отварања 65. Пулског филмског фестивала, тачно три месеца пре њене смрти, у трајању од петнаест минута и данас се препричавају.

Различити по таленту, темпераменту и начину изражавања, сви они сведоче о истој ствари: уметност не живи само у тренутку настанка. Она наставља да постоји у људима који је памте, препричавају и преносе другима.

Зоран Радмиловић није био глумац који је пристајао на салонска правила. Био је непоновљив, непредвидив и дубоко људски. Зато га се Пула не сећа само као филмског глумца, већ као уметника чији је дух умео да пређе рампу, изађе међу гледаоце и остане с њима. Зато овај повратак „Краља глуме“ под сводовима Арене није само омаж једном глумцу, већ носталгично сведочанство о времену када су уметност и живот ходали руку под руку.

Талас промена који је тих дана стигао у Србију само је потврдио да баш као у Масимовој песми „још увек има разлога да се живи, још увек има разлога да се воли“.

А када се у близини пулске Арене поново чује аплауз за његово име, то више није само одјек једног давног фестивалског лета. То је потврда да велики уметници никада сасвим не одлазе.

Дани Зорана Радмиловића у Пули трају до 23. новембра 2026.

„Елизабет је створила властити универзум. Најснажнија је у скулптури, којом се бави од деведесетих. Оне су у раним фазама јарко колорисане, по утиску сликарска платна сложена у фалте са намером да изазову три-де ефекат. Инензитет боја касније опада, али пинк, виолет, црвена. плава, остају доминантне“, рекла је Хана Хас кустоскиња.

Наративна снага ових дела је непорецива. Оне изгледају као да су изашле из Шекспирове Олује или из енциклопедије митских животиња Луиса Буњуела. Њихова порука је - да ли смо сигурни да познајемо природу, да ли видимо све што постоји и што се креће око нас.

„Да, моје скулптуре причају приче, без престанка. Некад о томе шта значи бити жена у поретку ствари. Или о љубави, о будућности, о зачараној шуми у којој се крећу митолошка бића. У мојој реалности бајке су физички присутне. Покушавам да их учиним видљивим преко форми, боја и фрагмената“, истакла је Елизабет Самсоноф.

Стил ауторке се може описати као уземљен, и то буквално, да извире из земље, да је везан за њу. Смисао њене уметности је у инститрању на базним чињеницама, да је земље човеков дом. Пре него што се отисне према далеким звездама, мора осигурати тло испод ногу, а за сада не изгледа тако.

У Београду је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету, где је започео свој вишедеценијски боравак и стваралачки рад. Вест о његовој смрти 27. октобра саопштило је Српско књижевно друштво, чији је био истакнути дугогодишњи члан.

Широј јавности остао је препознатљив по раду у Телевизији Београд, где је професионалну каријеру почео 1975. године. Годинама је уређивао култне емисије из историје уметности, а 12 година је провео на позицији главног уредника Редакције школског програма.

За свој изузетан допринос развоју образовног садржаја и едукацији младих генерација, награђен је Орденом рада са сребрним венцем. Телевизију је напустио 1994. године под снажним притиском тадашњег политичког режима, оставши доследан својим уверењима.

Написао је сценарио за емисију за децу Теку, теку капи течне која је добила највеће признање Гран при Јапана у категорији едукативних програма. По емисијама које је иницирао и уређивао, штампане су четири капиталне књиге, међу којима и Сликарски правци XX века проф. др Лазара Трифуновића.

Књижевни опус и природњачка истраживања

Хаџићево присуство на књижевној сцени трајало је дуже од пола века, током којих је објавио 17 песничких и пет прозних књига. Прву збирку поезије под називом Харфа васиона издао је још 1970. године, чиме је започео успешан песнички пут.

Како је сам објашњавао, његова рана фаза била је елитистичка и наглашено лирска. Временом су сазревање и дубље промишљање друштвене стварности унели елементе снажне ироније у његов песнички израз.

 За свој разноврсни књижевни рад награђен је бројним признањима, међу којима се издвајају награде „Исидора Секулић", „Милан Ракић", „Биљана Јовановић" и „Ристо Ратковић".

Поред поезије написане стандардним језиком, посебно се истиче збирка Матерњи језик, у којој је сачувао аутентични говор рожајског краја од заборава.

Био је посвећен лексикограф, а његове књиге обилују архаичним терминима и локализмима које је неуморно бележио. Многе његове песме превођене су на стране језике и заступљене у важним домаћим и регионалним антологијама.

Ван оквира књижевности, Хаџић је био страствени истраживач природе, са посебним акцентом на микологију. Учествовао је у оснивању Миколошког друштва Србије и потписао је десетак књига о гљивама, укључујући познати приручник Гљиварска почетница.

Његова опсежна теренска истраживања резултирала су идентификацијом врста које су биле потпуно нове за просторе Србије и Црне Горе. Поред богатог света гљива, своју радозналост успешно је усмеравао и на проучавање ноћних лептира у свом завичају.

„Позориште мора да постане свачије, универзално и опште, да се из једног личног проблема иде у један општељудски проблем, општељудску причу“, истакао је редитељ Борис Лијешевић.

Глумац Војин Ћетковић наводи да је цео процес био мала лабораторија. „Многе ствари смо променили, и много тога импровизовали и Борис је један од ретких редитеља који без икакве сујете прихвата предлоге глумаца“, напомиње Ћетковић.

Награда „Борисав Станковић" за најбољу женску улогу жири додељује Наташи Марковић, за улогу Маре у представи Црно злато Београдског драмског позоришта.

„Ја сматрам ову представу колективном игром зато што мислим да је свако од нас неки јако битан део слагалице коју ову врло комплексну причу, савремену и јако компликовану, чини да сваки тај шрафић чини ту целину ужасно важном", наглашава глумица Наташа Марковић.

Награду за најбољи драмски текст на 46. Бориним позоришним данима добија Стеван Копривица за драматизацију представе Уна Звездара театра из Београда.

Миливоје Млађеновић, председник жирија 46. Бориних позоришних дана каже да је у представи очувана аутентичност Капоровог књижевног стила.

„Стеван Копривица је доказаном драматуршком вештином траспоновао време настанка култног романа Уна Моме Капора, и прилагодио садашњем времену и густину прозног казивања претворио у узбудљиви драмски текст“, навео је Млађеновић.

Трочлани жири донео је једногласну одлуку и о награди града Врања за колективну игру, коју добија представа Мартин удио Народног позоришта Републике Српске.

„Ови ликови које је Сања описивала и које ми третирамо у представи су донекле чланови наших породица. То је нешто што је нама било битно, да искрено испричамо ту неку нашу интимну ствар коју преносимо генерацијама", наводи редитељ Никола Бундало.

Мартин удио по тексту Сање Милосављевић, у режији Николе Бундала најбоља је и по оцени публике, добија награду „Радослав Радивојевић" са просечном оценом 4,96.

У част награђених на сцени Позоришта „Бора Станковић" у Врању биће изведен балет инспирисан романом Боре Станковића Нечиста крв. 

Представа Моје позориште Атељеа 212, односи награде на сваком фестивалу на којем учествује, а признање на фестивалу „Заплет" још једна је потврда глумачког умећа Небојше Илића којим осваја и публику и стручну јавност.

Они су у отвореном писму, објављеном на друштвеним мрежама већег броја глумаца, истакли да „поздрављају" напоре Љубише Ристића и да очекују оставку.

„Француски је програм. Има један одређени сензибилитет, то сигурно. Али дефинитивно концерт Анрија Вијетана има и те како захтеван технички елемент и обично, сваки напреднији студент виолине мора да прође тај концерт. Не знам, на пример као Паганинијеве концерте, Бруха, Брамса… али Вијетан је ту једна незаобилазна степеница“, истиче Стефан Миленковић.

Виртуоз светског гласа и најмлађи дипломац београдске Музичке академије још једном је потврдио свој раскошни таленат.

Спој Миленковићевог светског искуства и надахнутог свирања нишког оркестра дао је овим делима пуну снагу, претворивши концерт у јединствен уметнички доживљај.

„Веома симфонијски захтеван за оркестар, а морамо дистати заједно, имати заједнички језик. Мислим да смо дефинитивно то и постигли и поделили то са публиком“, додаје Миленковић.

Изузетна енергија између Стефана Миленковића и Нишког симфонијског оркестра брзо је прешла на целу салу. Топла и надахнута атмосфера претворила је ово вече у прави празник класичне музике.