– Када наступаш у новом граду и на новом месту то је увек узбудљиво, мало сам и нервозан јер то је ипак нова публика за мене, али сам сигуран да ће бити сјајно искуство. Ипак, Русија и Србија имају дугу историју.

О Србији највише знам од Кустурице. Сећам се када сам био студент, његови филмови су били јако популарни, и даље су, али сећам се да смо их гледали на академији, и осетио сам из његових филмова да су људи овде отворени, топли и љубазни.

Ваша извођења често описују као мирна, чиста, технички перфектна. Како бисте ви описали свој уметнички стил?

– Тешко је описати стил, боље да о томе говори публика, боље да говорим о приступу. Сматрам да је најважније у мојој професији искреност, јер мораш да будеш искрен према публици, композитору и првенствено према себи. Мислим да је најважније пронаћи пут до идеја композитора. То је и најбољи пут до публике.

Како припремате програм за овакве концерте?

На Коларцу свирам две различите епохе, Барок и 20. век. Бах, наравно, увек Бах и Мануел де Фаљо, шпанске мелодије, то је увек публици интересантно. Свираћу и чувени руски балет Прокофјева Ромео и Јулија.

Како бисте волели да ваш наступ остане упамћен?

– Желим да публика осети нешто. То могу бити различите емоције, некада је то нешто светло, некада тамно, али најважније је да не буду равнодушни. Желим да у њима изазовем емоцију.

„Наслов упућује на то да је књига о мени, али она је медијска слика мог рада и хронологија најважнијих догађања које сам, као дописник РТС-а, пола века пратио у овом крају, а понекад у Србији и ван Србије. Она је настала од документарне грађе коју сам за све ово време чувао, сачувао и ево преточио у књигу“, објашњава Радован Лазаревић, новинар.

Сачувао је Лаза од заборава вредна сведочанства о радијским почецима и учењу заната од доајена ваљевског новинарства, међу које се кроз свој вишеструко награђиван вишедеценијски рад у новинарству и сам сврстао.

„Радован Лазаревић Лаза има оно древно лазаревско у целој причи. Стално је всакрсавао у новим темама, у новим идејама и заиста, на неки начин, његов глас и његова појава је призивала све Ваљевце који су били у неким другим местима, ево нас који смо у Београду, и на другим меридијанима да чујемо шта се то тамо дешава, али тај локализам се проширио на много више“, истакао је Петар Станојловић, редитељ.

„Он је успео да све то сакупи и сабере у овој књизи која је практично постала хроника Ваљева“, оценила је новинарка Бранислава Џунов.

Уз препознатљиву и високо вредновану новинарску причу, поделио је Радован Лазаревић са својим Ваљевцима и уметничку страст на својим сликама. Након десетак изложби у земљи и иностранству, први пут у родном граду, за своју душу и без амбиције да буде сликар.

„И у овој уметности увек је уздизао човека, стављао га испред, иза свега и човек му је био мера свега. Многе његове слике носе посебне симболе. Они који умеју да читају људске душе ће их препознати“, рекао је Бранко Станковић, новинар.

„Његово сликарство делује као хроника света који је научио да живи у обрасцима али још увек памти своје корене. Кажу да слике говоре више од 1.000 речи, сигурна сам да све оно што нам Лаза није рекао у својим новинарским прилозима да нам говори кроз соје слике“, истакла је Марија Ђурић, директорка Модерне галерије у Ваљеву.

Новинар Радован Лазаревић је својим личним професионалним трагом оставио печет вредан за Ваљево. Његова монографија Новинар који је остао човек прива је књига у едицији „Ваљевци“ које издаје Ваљевска библиотека.

У радовима, Милуновић комбинује своју визију са цитатима мајстора историје уметности, попут Вермера.

„То су нека моја размишљања и поређења из оног времена шта се сликало и хајде да кажем модерно сликарство и ту сам пробао да нађем некакав спој", изјавио је сликар Љуба Милуновић.

„Он је стално на некој ивици између ренесансног и ангажованог, духовитог, сатиричног и болног, између неке реалности и иреалног”, изјавила је Маја Живановић, ауторка изложбе.

Куће и повратак архетипском, фигуре, иконографија која је наглашена у првом плану припадају различитим циклусима слика уметника. Милуновић дефинише свој стил.

„Може се рећи да је поетски реализам, мада има мало и неке метафизике, што кажу мало мирише на метафизику", објашњава Милуновић.

„Он се кроз свој опус циклично враћао одређеним темама, те није важно да ли је нека слика из 70-тих или из 2020. Све их везује та чиста ликовност, један метавременски приступ сликарству”, додаје Живановићева.

Милуновић је радни век провео као сликар декоратер у Атеље-у 212, али није запостављао своју уметност. Стога је и назив изложбе Дневник извођача сликарских радова.

Реч је о поставци која се наслову игра старозаветном забраном прављења божјих слика. „Немој правити моје слике“, каже Јахве. Ова изложба захтева супротно, „треба да правиш моје слике“.

РТС је у својим емисијама извештавао о тој изложби, али више у уметничким форматима, при чему су верско-лаичке, друштвене и политичке реакције пале у други план. Сад је тренутак за шири поглед.

Протестовале су лаичке организације за заштиту породице, традиције и вере, тражећи од директорке галерије Тање Прушник моментално затварање изложбе. Протестовало се са врха Слободарске партије, што се очекивало. Али протестовало се и из политичког мејнстрима, из Народне партије, што се није очекивало.

Народна странка и Слободари: Тако то бива кад се смејемо сами себи

У саопштењу Слободарске партије изложба је названа „дубоко увредљивом игром са осећајима хришћанских верника“. Шеф партије Херберт Кикл, назвао је изложбу „бласфемијом“ и затражио извештај од парламента како се троше државна средства за спонзорисање културних манифестација.

У саопштењу владајуће Народне партије, изложба је окарактерисана као „неукусна“ и лажно храбра „јер хришћанство све трпи“.

Гласноговорници за културу из обе партије су организаторима поставили исто питање: „Да ли бисте се усудили да исто тако провоцирате муслиманску религију?“

Службена црква у Аустрији је деловала збуњено. Као и читава Католичка црква, она је велики спонзор и колекционар савремене уметности. Али овог пута се црква као институција нашла под оптужбом да је превише прогресивна за властите вернике.

Средином децембра су анонимне особе ушетале у бечку Језуитску цркву и уништиле уметничку инсталацију, која је ту стајала као реклама за главну поставку у Кући уметника. Густав Шергхофер, језуитски патер и, да парадокс буде потпун, исповедник уметника, позвао је полицију на увиђај. Медијима се пожалио да већ данима добија анонимна претећа писма.

Палестинска застава на торњевима Заветне цркве

Питање је међутим, да ли би било негативних реакција у таквим размерама да се само радило о тој конкретној изложби. Она је пре испала громобран у који се обрушило незадовољтво због других фрустрација друштва. На делу се нашла читава синегија различитих емоција, концентрисаних у принципијелном питању: Зашто исмејавање Хришћанства спада у пожељно стање, а исмејавање Ислама у забрањену и опасну активност?

Спољни догадјај који је највише закомпликовао ствари, одиграо се последњег новембарског викенда. Једно јутуро су два торња Вотив/Заветне цркве осванула окићена палестинским заставама.

Проблем је био вишеструк. То није био зид у кварту ишаран графитима. Ради се о другој највишој цркви у Бечу, одмах после Катедрале Светог Стефана.

Торњеви вестверка, односно архитектонске „капије“ на улазу готичких храмова, пропињу се на Заветној цркви пуних сто метара. Првих седамдесет се прохода изнутра, кроз спиралне степенице у клаустрофобичном тунелу. Преосталих тридесет може да се досегне само споља, уз опрему алпиниста и перача прозора.

Одмах се поставило питање, ко поседује мотив и логистику да то направи?

Седмицама пре тога су пропалестински активисти држали парк испред цркве окупираним, повремено се спуштали десетак метара ниже и блокирали главну зграду Бечког универзитета.

Сумња је пала на пропалестинске активисте, пре на домаће, него на мигранте с Блиског истока.

Први вероватан сценарио: Требало је проћи уским степеницама носећи алпинистичку опрему, одатле се преко фијала узверати на шпицу торњева, све то док се црква користи за регуларне активности, а напољу владају минус температуре.

Други вероватан сценарио: Нису се пели, него су користили кран. Реално, јер се у то време поред цркве заиста налазио кран, наручен да на торњеве монтира светлосну инсталацију, положену осмицу, стари симбол за бесконачност.

Ауторка инсталације је Били Танер, уметница која је врло цењена у Бечкој надбискупији. Пре четири године је на највишем, Јужном торњу Катедрале, стајала њена светлосна инсталација старозаветних Јаковљевих мердевина, сада пресељена на торњеве Минстерске катедрале у Немачкој.

Отуђити кран у центру града, то није ситница која се не примети. И није довољан кран да би се качиле завесе на необезбедјеној висини од сто метара.

Кад се све зброји, ствар је изгледала као да су палестинске заставе стављене на торањ уз прећутно знање Бечке надбискупије, или барем Заветне цркве као парохије. Вероватно уз тихо саучесништво Танерове или делова њеног тима алпиниста, техничара, статичара и вариоца.

Да у свему томе није било ничег успутног, показује чињеница да су градским властима требала пуна три дана да технички организују скидање муслиманских застава са фрагилне шпице торњева.

Заветна црква, честа жртва

Има нечег трагичног у бечкој Заветној, односно Вотив-цркви. Иако је друга по велични у граду, генерални рефлекс је да она није довољно црква, да би добила пуни религиозни третман, скупа са заштитом. Као да није довољно озбиљна да је политички активисти разних струја оставе на миру.

Подигнута је 1880 у стилу идеалне готичке цркве, која у таквим савршеним пропорцијама нигде није постојала. Готика је, али „готика из инкубатора“; није права, него неоготика.

Направљена је за цара Фрању Јосипа, као спомен на преживљени атентат од 1853, али цар је само једном био у њој, царица Сиси никад. На територији парохије углавном живе агностици и атеисти. Кад се снимају играни филмови, Надбискупија ће прво дати ту цркву да се у њој праве филмски сетови.

А и пре, у зиму 2012. је група муслиманских миграната-мушкараца, незадовољна помоћи коју су добијали од државе, окупирала једну цркву и држала је под опсадом више од месец дана. Само се по себи разуме да је та црква била Заветна црква.

Сада је три дана била симболички центар палестинске државе на аустријском тлу.

Иде ли бог на изложбе?

Расплета још нема, ни парламентарног, ни политичког, најмање црквеног. Изложба је управо затворена.

Цркве су из историје научиле да је мало провокације према властитој вери добра ствар, јер их спашава оптужби да су изгубиле корак са временом. Бројни бискупи су преко друштвених мрежа позивали да изложбу треба „неизоставно погледати, јер садржи изузетна дела“.

Полиција ћути и истражује. Парламент чека да полиција заврши посао. Кикл чека да сазна ко је окачио палестинске заставе на торњеве, и ко су саучесници, да ли су из Цркве, из инжињерског тима око Били Танер, или са Универзитета.

Док се не сазна више, домаћима и гостима остаје да се диве светлосној инсталацији на торњевима Заветне цркве. Симбол бесконачности, 28 са шест метара, тежак јаче од тоне, направљен од алуминијумских цеви, челичних носача и пет хиљада ЛЕД-лампица, осветљаваће градске ноћи до августа.

Тренутно остају само два валидна закључка. Први, да се на организаторе изложбе у Кући уметника сручио заменски бес. И други, да европске јавности, и атеистичке и верничке, губе способност да препознају како је постављање муслиманских симбола на хришћанској цркви мишљено и изведено као понижавање домаће културе.

У Библиотеци Матице српске био је управник од 1988. до пензионисања 2014, кад је изабран  за  председника Управног одбора ове установе у којој је покренуо и био уредник неколико серија књига, а посебно је значајан вишетомни каталог збирке старих српских књига и легата.

Вуксановићев управнички рад у најстаријој српској библиотеци националног значаја илуструје чињеница да је њен електронски каталог, будући да има милионски број записа, основа Виртуелне библиотеке Србије (систем COBISS), да има велику дигиталну библиотеку и сређен систем заштите културних добара.

Обновио је Годишњак Библиотеке, покренуо едицију „Трагови”, едицију о дародавцима и друга издања. Такође, био је уредник петојезичне „Библиографије књига у Војводини“. Уредио је „Каталог српских књига у Бечу 18. века“ и више од 150 каталога изложби, као и велики број томова каталога Библиотеке.

За рад у библиотекарству добио је републичке награде: „Милорад Панић Суреп” (1996), „Запис“ (2007), „Ђуро Даничић“ (2009) и „Јанко Шафарик” (2014). Октобарску награду Сомбора добио је 1986. године.

Био је члан Управног одбора Матице српске (1988–2008); потпредседник Матице српске од 2004. до 2008. године. Дао је основну концепцију Издавачког центра Матице српске. Од 2008.  био је главни уредник Издавачког центра Матице српске, у оквиру којег је  покренуо Антологијску едицију „Десет векова српске књижевности“, која је награђена Специјалном наградом на Међународном београдском сајму књига 2014. као „најдалекосежнији подухват у српском издаваштву”.

Као главни уредник ове јединствене едиције, са својим сарадницима, значајно је допринео да се јасније назначи корпус српске литературе од Светог Саве и усмене књижевности до савремене српске књижевности. Уређивао је и Едицију „Матица“ где по позиву своје књиге објављују водећи савремени српски књижевници. Био је уредник  „Његошевог зборника Матице српске“.

За дописног  члана Српске академије наука и уметности изабран је  2009, а за редовног члана 2015. године. Управник Библиотеке САНУ постао је 2011. године. Био је уредник Трибине Библиотеке САНУ, у оквиру које је покренуо истоимени годишњак са текстовима изговореним на приказивању књига и научних зборника. Био је уредник едиција САНУ: „Приступне беседе српских академика (1886–1947)“ (3 књиге – 2019, 2020, 2021), „Академске беседе“ (од 2016), „Приступна предавања дописних чланова“ (од 2019) и „Библиографије чланова САНУ“ (од 2019).

У оквиру Академије био је председник Академијског одбора за историјат и објављивање академских беседа (од 2019), Академијског одбора за културу и уметност (2018–2020) и Одбора за проучавање историје књижевности (2014–2019), као и члан  Одбора за Етимолошки речник српског језика и Академијског одбора за српско питање.

Био је члан Извршног одбора Огранка САНУ у Новом Саду (од 2011) и председник Управног одбора Института за српски језик САНУ. Такође, био је члан Уређивачког одбора „Српске енциклопедије“ коју издају САНУ, Матица српска и Завод за уџбенике.

Од 2003. био је члан Уређивачког одбора „Српског биографског речника“. Написао је више од 150 лексиконских прилога и редиговао  текстове из своје уредничке надлежности.

Приредио је књиге „Лаза Костић у Сомбору“ (1980), „Раванград“ Вељка Петровића (1984), књигу разговора „Ликови Милана Коњовића“ (1991), „Летопис“ Стевана Раичковића (2007), антологијско научно издање „Петар II Петровић Његош“ (2010), „Српски рјечник или азбучни роман: књижевни делови првог и другог издања (1818, 1852)“ Вука Стефановића Караџића (2012), антологију „Милован Ђилас“ (2013), антологију „Његош, два века“ (2013),  „Дигитализовани Његош, прва издања Његошевих дела“ (уникатно издање у 11 књига на 1508 страна), антологију „Миодраг Булатовић“ (2016) и друга издања.

Дужност председника Управног одбора Андрићеве задужбине обављао је од 2016. до 2025. године. Био је покретач и председник Уређивачког одбора „Критичког издања дела Иве Андрића“ (од 2016), главни уредник „Библиографије Иве Андрића“ (2011–2021) и часописа „Свеске Задужбине Иве Андрића“ (2019–2025).

Такође, био је члан Управног одбора Задужбине Милоша Црњанског (2007–2012), потпредседник Вукове задужбине и члан Националног савета за културу (од 2011, председник 2014 – 2015).

Његов плодоносан књижевни рад изнедрио је ретко богат опус у српској књижевности, у којем се издвајају наслови: „Клетва Пека Перкова“ (1977), „Семољ гора“ (2000), „Семољ земља“, (2005), „Семољ људи“ (2008), „Отвсјуду“ (2008) и  др.

„У свом књижевном делу он је настављач Вуковске традиције јер су Вук Стефановић Караџић и Миро Вуксановић пореклом из истог поднебља. И могло би се онда рећи да он наставља Вуковску линију наше књижевности у којој је очување језика, језичког наслеђа, његових најдубљих архаичних слојева нешто што у великој мери одређује и његову књижевну фикцију – значи приповедање о прошлости које има притом једну врсту енциклопедичности, значи једне врсте систематизације усменога наслеђа, што је прилична реткост, признаћемо у данашњој књижевности”, изјавио је професор Михајло Пантић.

За књижевни рад, Вуксановић је добио многа признања и награде, међу којима су: Награда „Политике” за причу (1975), Награда „Мирослављево јеванђеље” за најбољу прозну књигу у Југославији за период 1997-2000, Награда за уметност Вукове задужбине (2000), Просветина награда за прозу (2000), „Борбина” награда за књигу године (2001), Награда за књигу године Друштва књижевника Војводине (2002), Награда „Лаза Костић” за приповедну прозу (2005), НИН-ова награда  за најбољи роман (2005), Награда „Меша Селимовић” за најбољу књигу на српском језику (2005), „Статуета Бранка Радичевића” Бранковог кола (2010), Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2012), Награда „Стојан Новаковић” (2012)  „Вељкова Голубица” за свеукупно приповедачко стваралаштво (2015). За „нарочите резултате остварене у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Републици Србији“  добио је  Вукову награду (2004).

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности и српску књижевност и културу.

Датум и место свечаног уручења Награде „Добричин прстен“ Гордани Ђурђевић Димић биће накнадно одређени.

„Реконструкција Круна је урађена према аналогијама из датог периода са посебним освртом на анжујску заветну круну из 14 .века. Мотив љиљана налази се и на кованицама Твртка Првог Котроманића“, објашњава Ненад Бељинац из Историјског музеја Србије.

Поред копије студеничког крста у мермеру који се налази изнад северних врата Богородичине Цркве Манастира Студеница, ту је и реплика ручног крста – ставротеке Светог Саве који се чува у Пијенци.

„Сам крст је имао занимљив пут, наиме он потиче из ризнице манастира Жиче одакле га је удовица Деспота Лазара Бранковића Јелена Палеолог Бранковић у страху од османске најезде преместила код свог оца Томе Палеолога у Морејску деспотовину, која се налази на подручју данашњег Пелопонеза. Из истих разлога њен отац Тома Палеолог је преместио ручни крст у Италију средином 15. века, такође из страха од османске најезеде. Ручни крст се налази у Музеју католичке дијецезе Борџија у Пијенци као поклон папе Пија II“, додаје Бељинац.

Поред предмета који су припадали родоначелницима и њиховим наследницима из династија Карађорђевић и Обреновић на изложби „Чекајући сталну поставку“ могу се видети и друге реконструисане круне и одежде српских средњовековних владара и владарки, израђене са циљем подсећања на овај период српске историје.

„Нека бисмо сви гледајући фотографије или како су говорили превевши – светлописе нашега оца Теодосија сагледали духовни подвиг и духовни живот хиландарских монаха, нека бисмо осетили мирис и кад из врта пресвете Богородице и нека бисмо се радовали сусрету и заједништву“, рекао је епископ новобрдски Иларион

Монах Теодосије је у Хиландару близу две деценије. Фотографије су настале у протеклих неколико година у манастиру и његовој непосредној околини.

„Када сам почео да упознајем тај свет око себе кроз лепоту биљака и инсеката, онда сам заиста видео ту лепоту и како она утиче на мене и да сам ја осетљивији према целом том свету, због те лепоте. И због те осетљивости, ја осећам у својој души и свом срцу велико надахнуће за неке друге ствари“, објашњава монах Теодосије.

Поставка је подељена на неколико целина: макро фотографије у боји живог света који је оку невидљив, црнобеле на којима су портрети и пејзажи манастирског окружења и видео-записи са музиком компонованом за ову изложбу.

„Колико год јарке боје свих оних скакаваца, мрава и осталих инсеката биле на самим фотографијама, чини ми се некада да су те боје много јаче на оним осмесима и карактерима самих монаха које је отац Теодосије успео да ослика и препозна“, нагласио је др Стеван Мартиновић, в.д. директорa Музеја примењене уметности.

Изложба Богородичин врт монаха Теодосија може се видети до краја фебруара.

На списку награђених су и филозоф Драгољуб Којчић, књижевник Милан Михајловић, телевизијски стваралац и културни посленик Гвозден Николић, уметнички стваралац Зоран Рајичић и Народна библиотека „Стеван Сремац" у Сокобањи и композитор Жељко Јоксимовић.

1914. Вилијам Бароуз  је амерички писац, сликар и предводник бит генерације. Најпознатији роман му је ”Голи ручак” из 1958. Сарађивао је са разним музичарика као што су: R.E.M. (“Star Me Kitten”), Sonic Youth, Laurie Anderson, Nick Cave, Tom Waits и Throbbing Gristle. Умро је 1997.

1935. Alex Harvey је шкотски рок и блуз музичар. Најпознатији је по раду у групи Sensational Alex Harvey Band. Умро је 1982.

1941. Barrett Strong је амерички певач и композитор. Његова песма Money (That's What I Want) је први хит на броју један за дискографску кућу Мотовн. У богатој каријери компоновао је песме: I Heard It Through the Grapevine, War, Wherever I Lay My Hat (That's My Home). За Темптејшнсе је компоновао Cloud Nine, I Can't Get Next to You, Psychedelic Shack, Ball of Confusion (That's What the World Is Today) и Papa Was a Rollin' Stone. Умро је 2023.

1944. Ал Купер је амерички текстописац, музичар и продуцент. Био је члан групе Blood, Sweat & Tears, а као квалитетан студијски музичар појављује се на снимцима Боба Дилана у песми Like a Rolling Stone, You Can't Always Get What You Want од Ролингстонса и у песми The Lady's Not for Sale од Рите Кулиџ. У ”Кућу славних рокенрола” је примљен 2023. године.

Рођени на данашњи дан: 1929. Hal Blaine (Wrecking Crew), 1942. Corey Wells (Three Dog Night), 1964. Duff McKagan (Guns N’ Roses), 1968. Chris Baron (Spin Doctors) и 1969. Bobby Brown

Догодило се 5. фебруара

1957. 5000 обожаватеља је дочекало Бил Хејлија када је стигао у Саутемптон на његову дебитантску турнеју по острву.

1967. Лист „News Of The World“ је објавио да је Мик Џегер узимао ЛСД у кући групе Moody Blues у Великој Британији. Џегер је тужио лист због клевете у спору између листа „News Of The World“ и групе Ролингстонс.

1969. На првом месту у Британији је група Мув са песмом Blackberry Way, која је и најуспешнији сингл групе.

1972. Tи-Рекс владају листама синглова са песмом Telegram Sam, трећим синглом са албума ”The Slider”.

1978.Емерсон, Лејк и Палмер су се распали.

1979. Би Џиз су објавили свој петнаести студијски албум ”Spirits Having Flown“. Садржи синглове Too Much Heaven, Tragedy, „Love You Inside Out и Spirits (Having Flown).

1980. Бенд Кјур је објавио компилацију ”Boys Don’t Cry“ у Сједињеним Државама, Канади, Немачкој и Аустралији. Часопис „Rolling Stone“ је 2012. године рангирао албум ”Boys Don’t Cry“ на 438. место на својој листи ”500 највећих албума” свих времена.

1982.Бед Брејнс су објавили свој истоимени дебитантски албум.

1983. Трећи албум групе Деф Лепард“Пироманија“, ушао је на листу албума Билборд 200 на 69. место. Албум је достигао друго место, провео 116 недеља на листи и продао се у десет милиона плоча само у САД.

1996. Nick Cave and the Bad Seeds су објавили свој девети студијски албум ”Murder Ballads“. Садржи синглове Where the Wild Roses Grow и Henry Lee.

2007. Мика је објавио свој дебитантски студијски албум “Life in Cartoon Motion”. Издвојиле су се песме: Grace Kelly, Love Today, Big Girl (You Are Beautiful), Happy Ending, Relax, Take It Easy и Lollipop.

2008.Nada Surf је објавио свој пети студијски албум “Lucky”. Садржи синглове See These Bones, Whose Authority и Weightless.

2008. Bob Mould  је објавио свој седми соло албум “District Line”. Издвојила се песма The Silence Between Us.

2010. Шаде је објавила свој шести албум ”Soldier of Love”. Са албума су се издвојиле песме Babyfather и The Moon and the Sky.

2014. Енглески рок бенд Temples објавио је свој дебитантски албум ”Sun Structures“. Захваљујући материјалу попут истакнутог сингла Shelter Song, бенд је заслужио поштовање Ноела Галагера и Џонија Мара.

2016. Лусинда Вилијамс објавила је свој дванаести студијски албум”The Ghosts of Highway 20“. Садржи синглове Dust, House of Earth, Doors of Heaven, Bitter Memory и Factory.

2016. Нова врста црне тарантуле која живи у близини затвора Фолсом у Калифорнији добила је име по Џонију Кешу. Aphonopelma johnnycashi била је међу 14 нових врста тарантуле са југа САД које су биолози описали у часопису ZooKeys.

2021. Foo Fighters су објавили свој десети студијски албум ”Medicine at Midnight”. Са албума су се издвојиле песме Shame Shame, No Son of Mine, Waiting on a War, Making a Fire и Love Dies Young.

Рођени 6. фебруара

1945. Боб Марли je певач, текстописац, гитариста и музичка икона двадесетог века. Најпознатији је извођач музике и чувен је по популаризацији овог музичког жанра ван граница Јамајке. „Bob Marley and the Wailers” су објавили седам студијских албума, а од песама које се издвајају су: I Shot The Sheriff, Get Up, Stand Up, и Revolution. Уједињене нације су Марлију доделиле Медаљу мира 1978. године. Умро је 1981. године.

1954. Ненад Милосављевић, је српски певач, музичар, композитор и политичар. Најпознатији је као фронтмен рок групе . Група је објавила четрнаест студијских албума, и постали су једна од познатијих група на рок сцени некадашње Југославије. Из богате каријере издвајају се песме Дигни руку, Још увек сањам, Писмо, Скадарска, На твојим уснама и друге.

1962. Аксл Роуз је амерички певач и фронтмен групе Ганс енд Роузис. Крајем јула . године излази први албум ”Appetite For Destruction” да би у августу . албум доспео на прво место америчке топ листе албума са продатих 20 милиона примерака. Тако су песме са тог албума Welcome to the Jungle, Paradise City и Sweet Child O'Mine биле у првих десет синглова на . До данас је ”Appetite for Destruction” најбоље продаван дебитантски албум свих времена. Након дугих најава и током турнеје 17. септембра 1991. излазе ”Use Your Illusion I” и ”Use Your Illusion II” албуми. Песме, односно видео-спотови Don't Cry, November Rain и Estranged чине неку врсту трилогије и врхунац каријере. Ганси су свирали у Београду у септембру 2010. у Штарк арени приредивши незабораван концерт који је трајао више од два сата.

Рођени на данашњи дан 1946. Kate McGarrigle, 1950. Natalie Cole, 1964. Gord Downie (The Tragically Hip) и 1966. Rick Astley

Догодило се 6. фебруара

1958. Џорџ Харисон се придружио ливерпулском бенду The Quarrymen. У постави бенда су били Џон Ленон, Пол Макартни, Лен Гари, Ерик Грифитс и Џон Лоу.

1965. Стонси су са другим албумом ”Rolling Stones No.2” стигли на прво место листе албума у Великој Британији и тамо остали три недеље.

1982. Kraftwerk су на првом месту листе синглова са песмом The Model / Computer Love, поставши тако први немачки извођач који је стигао на прво место у Великој Британији.

1989.Елвис Костело је објавио свој 12. албум “Spike“. На њему се налази његов амерички хит Veronica, који је написао заједно са Полом Макартнијем.

2001. Ladytron су објавили свој дебитантски студијски албум ”604“. Садржи синглове He Took Her to a Movie, Playgirl и The Way That I Found You.

2003. 50 Cent је објавио свој дебитантски студијски албум ”Get Rich or Die Tryin'“. Издвојиле су се песмеIn da Club, 21 Questions, P.I.M.P. и If I Can't.

2005. Еминем је на првом месту листа са песмом Like Toy Soldiers, која је скинута са албума ”Encore”. 

2006. Belle and Sebastian су објавили свој седми студијски албум “The Life Pursuit“. Садржи синглове Funny Little Frog, The Blues Are Still Blue и White Collar Boy.

2012. Марк Ланеган је објавио свој седми студијски албум ”Blues Funeral”. Са албума су се издвојиле песме The Gravedigger's Song, Gray Goes Black и Harborview Hospital.

2012.Air је објавио свој шести студијски албум”Le voyage dans la lune”. Садржи синглове Parade и Seven Stars.

2014. Магазин NМЕ (New Musical Express) је прогласио песму Smells Like Teen Spirit од групе Нирвана најбољом песмом свих времена.

Рођени 7. фебруара

1934. Кинг Кертис је амерички саксофониста који је свирао блуз, џез и рокенрол. Познат је као вођа бенда, члан бенда и студијски музичар, био је и музички директор и продуцент плоча. Као мајстор инструмента, свирао је тенорски, алтски и сопран саксофон. Умро је 1971.

1972. Амон Тобин је бразилски електронски музичар, композитор и продуцент. Познат је по својој необичној методологији у дизајну звука и музичкој продукцији. Објавио је осам студијских албума под лондонском издавачком кућом Ninja Tune. Такође је објавио два албума под псеудонимом Two Fingers са сарадником Doubleclick. Један од мојих омиљених ликова.

Рођени 7. фебруара: 1960. Steve Bronski (Bronski Beat), 1962. Garth Brooks, 1962. David Bryan (Bon Jovi), 1974. J Dilla и 1975. Wes Borland (Limp Bizkit)

Догодило се 7. фебруара

1963. Први сингл Битлса, Please Please Me, објављен је у САД за издавачку кућу Vee-Jay. Дик Бионди, ди-џеј на WLS-у у Чикагу и пријатељ извршног директора Vee-Jay-а, Еварта Абнера, пуштао је песму на радију од фебруара 1963. године, поставши тако први ди-џеј који је пустио плочу Битлса у Сједињеним Државама.

1964. Битлси су први пут слетели у Сједињене Државе. ”Славна четворка“ је стигла на аеродром JFK пред бучном публиком. Били су у граду да свирају у емисији „The Ed Sullivan Show“ и нису били сигурни да ли је Битлманија преузела САД као што је то учинила у Британији. Вриштеће гомиле фанова са транспарентима које су их дочекивале говориле су о њиховој светлој будућности у САД.

1969. Група Ху је снимила песму Pinball Wizard која се нашла на њиховом албуму ”Томи”. Албум се сматра првом рок опером и до сада је продат у 20 милиона примерака. Група песму изводи на сваком концерту од 16. маја 1969. године.

1969. Џон Ленон и Јоко Оно су били на насловној страни часописа Ролинг Стоун, који се продавао за 35 центи. Џон је проглашен за Човека године часописа Ролинг Стоун.

1970. Песма Venus групе Shocking Blue је достигла прво место на листи Billboard Hot 100, поставши тако први холандски бенд који је то икада урадио.

1973. Стуџис су објавили свој трећи албум ”Raw Power”. Албум је у међувремену стекао култни статус и сматра се утицајним на панк-рок. Курт Кобејн је неколико пута рекао да му је то најдражи албум свих времена.

1979. Стивен Стилс је постао први рок извођач који је снимао на дигиталној опреми у студију Record Plant у Лос Анђелесу.

1990. Primus је објавио свој дебитантски албум “Frizzle Fry“. На њему се налазе песме John the Fisherman, Too Many Puppies и Mr. Knowitall.

1995.Репер Тупак Шакур је осуђен на четири године затвора због оптужбе за сексуално злостављање. Касније је пуштен из затвора и ослобођен од оптужбе.

1995. Група Роксет свира пред 12 000 људи у Пекингу постајући тако први западни бенд који је свирао у Кини.

2005. Музички спот Thriller од Мајкла Џексона је проглашен најбољим поп видеом свих времена у анкети гледалаца телевизије Channela 4. 

2020. Nada Surf објавили су свој девети студијски албум “Never Not Together”.

2020. Green Day објавили су свој 13. студијски албум “Father of All Motherfuckers”. Издвојиле су се песме Fire, Ready, Aim и Oh Yeah!.

Рођени 8. фебруара

1940. Карло Метикош (алијас Мет Колинс) је и певач забавне и рок музике. Започео је музичку каријеру у као Мет Колинс. Од седамдесетих година прошлог века био је у браку са Јосипом Лисац за коју је продуцирао осам албума. Познат је и као аутор две рок опере Губец бег из 1975., и Гричка вјештица произведена 1979. године. Умро је 1991. Године.

1961. Винс Нил јеамерички музичар и вокал бенда Mötley Crüe, у којем је био од оснивања 1981. до одласка 1992. године. За то време је група стекла популарност са песмама Home Sweet Home, Piece Of Your Action, Dr. Feelgood, Kickstart My Heart и друге.

1974. Гијом Мануел је француски музичар, продуцент, ДЈ, композитор и половина дуа Дафт Панк, заједно са Thomasom Bangalterom са којим се зна од дванаесте године. Дафт Панк су познати по својим визуелним наступима препуним специјалних ефеката. Такође, чланови групе су током наступа били обучени у футуристичке костиме. Овај дуо је освојио шест награда из дванаест номинација, укључујући и награду за снимак године Get Lucky и албум године ”Random Access Memories”.

Рођени на данашњи дан 1942. Terry Melcher, 1943. Creed Bratton (Grass Roots). 1977. Dave “Phoenix” Ferrel (Linkin Park), 1985. Jeremy Davis (Paramore) и 1986. Anderson .Paak

Догодило се 8. фебруара

1956. Бади Холи постаје „Бади Холи“ када потписује уговор о снимању са издавачком кућом Дека Рекордс, изостављајући слово „е“ из свог презимена.

1971. Френк Запа је био приморан да откаже концерт у лондонском Ројал Алберт холу након што су званичници објекта сматрали Запин албум „200 мотела“ непристојним и одбили да дозволе његово извођење.

1975. Боб Дилан је на првом месту листе албума у САД са својим 15 студијским албумом ”Blood On The Tracks”, који је постао један од Диланових најпродаванијих албума.

1977. Објављен је деби албум ”Marquee Moon”, америчког бенда Телевижн. Албум се сматра једним од утицајних албума алтернативног рока.

1993. Мик Џегер је објавио трећи студијски албум ”Wandering Spirit!.

1994. ГрупаОазис је била приморана да откаже своју прву страну турнеју након што су депортовани из Холандије. Бенд је био умешан у пијану тучу на трајекту преко Ламанша, што је резултирало хапшењем чланова бенда и њиховим затварањем у притвор на трајекту.

1994. Бен Харпер је објавио свој дебитантски албум ”Welcome to the Cruel World”.

2004. На додели Греми награда, Outkast је био први хип-хоп дуо који је освојио награду за албум године за ”Speakerboxxx/The Love Below”. Био је то пети албум групе и издат је као дупли албум, са временом трајања од преко два сата

2010. Yeasayer је објавио свој други албум ”Odd Blood”. На њему се налазе песме Ambling Alp, O.N.E. и I Remember.

2010. Massive Attack је објавио свој пети студијски албум ”Heligoland”. Издвојиле су се песме Psyche и Paradise Circus.

2015. Британски соул певач Сем Смит освојио је четири Греми награде, укључујући престижне награде за плочу и песму године за песму Stay With Me. Албум године је био Беков ”Morning Phase”.

Рођени 9. фебруара

1942. Керол Кинг је америчка певачица, текстописац и композитор, и једна од најбољих текстописаца последњих педесет година. Шездесетих година професионално је почела да пише песме, заједно са Геријем Гофином, њеним првим мужем. У 70-има је почела да наступа као соло певачица и учествовала је на разним концертима и наступима у којима је показала и своје клавирско умеће. Кроз године је издала 25 соло албума и освојила четири награде Греми. Такође је уврштена у ”Кућу славних рокенрола”.

Рођени на данашњи дан 1925. Bobby Lewis, 1939. Barry Mann, 1947. Joe Ely, 1947. Major Harris (The Delfonics), 1951. Dennis Thomas (Kool & The Gang) и 1964. Rachel Bolan (Skid Row)

Догодило се 9. фебруара

1967. На БиБиСију је премијерно приказан филм са најновијим сингловима Penny Lane и Strawberry Fields Forever групе Битлси. 

1970. Дорси су објавили свој пети студијски албум ”Morrison Hotel”.

1972. Група Вингс је свирала у Нотингему, што је био први концерт Пола Макартнија од америчке турнеје из 1966.

1974. Стуџис су одсвирали свој последњи концерт у Детроиту. Група ће бити примљена у “Кућу славних рокенрола” 2010.

1981. Умро је Бил Хејли.

1985. Дип Парпл је достигао 17. место на Билбордовој листи албума 200 са песмом Perfect Strangers.

1985. Мадона је са песмом Like A Virgin стигла на прво место у Великој Британији.

1993. Dinosaur Jr. објављују свој пети студијски албум ”Where You Been”. Песма Start Choppin' била је њихов највећи хит, достигавши 3. место на листи Modern Rock Tracks у САД.

2004. Шкотски рок бенд Franz Ferdinand је објавио свој истоимени дебитантски албум у Великој Британији 2004. године (америчко издање уследило је 9. марта). Енергични момци снимили су колекцију плесног пост-панка 2003. године у Шведској. Предвођен заразним синглом „Take Me Out“, албум је освојио награду Меркјури 2004. године и био номинован за најбољи алтернативни албум на додели награда Греми.

2005. На британској музичкој додели награда победила је група Стритс за најбољег извођача, док је Џос Стон освојила награду као извођачица. Најбољи албум је ”Hopes and Fears” групе Кин, а најбоља група је Франц Фердинанд.

2021. Џез композитор, клавијатуриста и вођа бенда Чик Корија умро је у 79. години. Његове композиције Spain, 500 Miles High, Armando's Rhumba и Windows се сматрају џез стандардима. Као члан бенда Мајлса Дејвиса крајем 1960-их, учествовао је у рађању џез фузије. Седамдесетих година основао је бенд Return to Forever заједно са Хербијем Ханкоком, Мекојем Тајнером, Китом Џаретом и Билом Евансом.

Рођени 10. фебруара

1937. Роберта Флек је америчка соул певачица, пијанисткиња и композитор. Најпознатија је по хитовима The First Time Ever I Saw Your Face и Killing Me Softly with His Song за коју је добила Греми награду.

1953. Драгољуб Ђуричић је легендарни бубњар, пореклом из који је живео и радио у . Познат је као бубњар бендова Ју група, , , и као члан пратећих бендова и . Оставио је значајан траг и у соло бубњарској каријери, као и са бендом Drums Company који је предводио. Осврћући се на своју каријеру једном приликом је рекао: Мислим да је рокенрол једна од највећих и најбољих измишљотина човечанства. Рокенрол је слобода, бунтовност, а тога недостаје у 21. веку. Умро је 2021. 

Рођени на данашњи дан: 1929. Jerry Goldsmith, 1958. Walter Afanasieff и 1962. Cliff Burton (Metallica)

Догодило се 10. фебруара

1942. Песма Chattanooga Choo Choo од Глена Милера и његовог оркестра је прва песма награђена златном плочом. 

1958. Френк Синатра је са својим албумом ”Come Fly With Me” на првом месту у САД, где ће остати пет недеља.

1962. Хенри Манцини је са песмом Moon River на првом месту америчке листе синглова.

1971. Америчка кантауторка Керол Кинг је објавила свој други албум ”Tapestry”. То ће се испоставити бити један од најпродаванијих албума свих времена са продатих 25 милиона примерака.

1973. Елтон Џон је са песмом Don’t Shoot Me I'm Only The Piano Player стигао први пут на прво место у Британији где је остао шест недеља.

1975. Легендарни музички продуцент Фил Спектор тешко је повређен у саобраћајној несрећи, али детаљи о томе како се несрећа догодила чувани су у тајности чак и од његових најбољих пријатеља.

1976. Дајана Рос је објавила свој седми студијски албум “Diana Ross”. Садржи синглове Theme from Mahogany (Do You Know Where You're Going To), I Thought It Took a Little Time (But Today I Fell in Love), Love Hangover и One Love in My Lifetime.

1977. Бенд The Clash је почео снимање у Лондону за свој први албум “The Clash”. Бенд је био део оригиналног таласа британског панка и у свој звук су укључили елементе регеа, даба, фанка и рокабилија.

1978. Van Halen објављује свој истоимени дебитантски албум. Главни сингл је обрада класика групе Кинкс You Really Got Me.

1979. Род Стјуарт је на првом месту у САД са песмом Da Ya Think I'm Sexy? која ће тамо остати четири недеље.

1984. Група Frankie Goes To Hollywood је са песмом Relax на броју један у Великој Британији.

1997. Блур су објавили истоимени пети албум. Са албума се издвојила песма Song 2.

2003.Massive Attack је објавио свој четврти студијски албум “100th Window”. Садржи синглове Special Cases и Butterfly Caught.

2004. Репер Кање Вест је објавио деби албум ”The College Dropout”.

2004. Нора Џонс је објавила други студијски албум ”Feels Like Home”.

2008. Еми Вајнхаус је освојила пет Греми награда, укључујући и песму године за свој сингл Rehab.

2009. Група The Lonely Island је објавила свој дебитантски студијски албум ”Incredibad”. На њему се налази песма I'm on a Boat.

Рођени 11. фебруара

1935. Џин Винсент је амерички музичар који се назива пиониром рокенрола и рокабилија. Његова најпознатија песма Be-Bop-A-Lula, сматра се раним примером рокабилија. Умро је 1971.

1962. Шерил Кроу је , композитор, и . У богатој каријери комбиновала је разне жанрове, , , , и . Освојила је девет награда , снимивши дванаест студијских албума. Компоновала је и написала музику за велики број филмова, од којих је мени најдража песма Tomorrow Never Dies за истоимени филм из серијала о Џемс Бонду.

Рођени на данашњи дан 1939. Gerry Goffin, 1941. Sergio Mendes, 1974. D’Angelo, 1977. Mike Shinoda (Linkin Park), 1979. Brandy и 1981. Kelly Rowland (Destiny’s Child)

Догодило се 11. фебруара

1963.За мање од 10 сати Битлси су снимили 10 нових песама за свој први албум, плус четири друге песме које би биле наредна два сингла. Вокал Џона Ленона за песму Twist & Shout снимљен је из једног покушаја како би комплетирао албум.

1977. Дејвид Боуви је објавио сингл Sound and Vision као сингл.

1985. Група Смитс је објавила други студијски албум ”Meat is Murder”.

1992.Social Distortion је објавио свој четврти студијски албум ”Somewhere Between Heaven and Hell”. Садржи синглове Bad Luck, Born to Lose, Bye Bye Baby, Cold Feelings и When She Begins.

1992. Група Mötley Crüe је отпустила свог певача Винса Нила када се појавио на проби тврдећи да је изгубио страст према бенду и да је сада више ангажован око тркачких аутомобила.

1997. Erykah Badu је објавила свој дебитантски студијски албум ”Baduizm”. Садржи синглове On & On, Next Lifetime, Otherside of the Game и Appletree.

1997. Pavement је објавио свој четврти студијски албум ”Brighten the Corners”. СИздвојиле су се песмеStereo и Shady Lane.

2005. Група Марс Волта је објавила албум ”Frances the Mute”. 

2012. Умрла је Витни Хјустон. 

2014. Квин су се уписали у историју поставши прва група која је продала шест милиона примерака неког албума. Њихова колекција ”Greatest Hits”, на којој се налазе песме We Will Rock You и Bohemian Rhapsody, је постала прва плоча неке групе којој је то успело у Британији. Албум је од тренутка издавања 1981. године све време до данас на листи ”100. најбољих албума” у Великој Британији.

„Mој циљ је био да сцене које су у књизи разложене на кратке целине спојим у мало веће целине и да задржимо Урошеву тематику и свет који је насликао, а с друге стране да поједноставимо. Не може све да стане. Ово је мени више материјал за серију, можда и две, неки српски Stranger Things“, истакао је либретиста Алекса Ршумовић. 

Концертно извођење заправо је део опере. Одабране су кључне сцене које рефлектују ауторску поруку. Садржај који је и духовит и хороричан, музички је драма писана савременим језиком.

„Комплексан композициони процес, али постоје музичка места која су везана за поједине ликове, па чак и амбијент у којима се они јављају, па и за њихову националну припадност и порекло“, навео је композитор Лазар Ђорђевић.

У Културном центру Београда Децу Бестрагије су извели камерни ансамбл и уметници оперског удружења МОТО.

„Конкретно за моју улогу, с обзиром на то да сам прво девојчица па сам онда дечак, а заправо сам дечак, можда ми је најтеже било да прикажем гласовно ту промену коју сам лик доживљава“, објаснила је сопран Марија Митић Васић.

До сада је опера Деца Бестрагије концертно изведена у Новом Саду и Београду. Аутори, у складу с поруком дела да је живот авантура у коју треба улазити отворених очију, надају се најбољем исходу – будућој сценској реализацији. Концерто извођење за сада путује по Србији, у верзији у којој ништа није ни сувишно ни недоречено.

„Око 30 година након последње конзерваторске интервенције, завршене 1994. године, започиње ванредно одржавање ремек-дела из зрелог периода Микеланђеловог стваралаштва", изјавила је директорка Ватиканских музеја Барбара Јата, подсећајући на велики рестаураторски подухват с краја 20. века, који је предводио Карло Пјетрангели, а извео Ђанлуиђи Колалучи, и који је у великој мери променио разумевање Микеланђелове колористичке палете.

Папа Клементе VII наручио је фреску Микеланђелу 1533. године, а реализација је започела 1536. током понтификата папе Павла III, који је уметника ослободио свих других обавеза.

У року од пет година Микеланђело је завршио монументално дело: више од 180 квадратних метара осликане површине и 391 фигуре. Фреска је довршена 1541. године и, како је записао Ђорђо Вазари, изазвала је „чуђење и дивљење" у читавом Риму.

Актуелни захват не представља структурну рестаурацију, већ прецизно чишћење површине фреске. „Током времена формирао се распрострањен беличасти вео", објашњава Паоло Виолини, главни рестауратор Лабораторије за рестаурацију слика и дрвених материјала Ватиканских музеја. Реч је о микрочестицама које се преносе струјањем ваздуха и које су умањиле контрасте светла и сенке, као и оригиналну хроматску разноликост дела.

Огроман дневни прилив посетилаца, који достиже и више десетина хиљада људи, већ годинама захтева стално праћење микроклиматских услова. У Сикстинској капели температура се одржава између 22 и 24 степена, док влажност ваздуха не прелази 60 процената, захваљујући софистицираном систему вентилације и сензорима за надзор квалитета ваздуха. Ипак, стално присуство људи и даље утиче на стање фресака, због чега су редовне превентивне интервенције неопходне.

Одржавање фреске Страшног суда захтева постављање скеле дуж целе површине зида. Она ће омогућити истовремени рад тима од 10 до 12 рестауратора, са циљем да се фресци врате светлост и колористичка дубина какве је замислио сам Микеланђело.

У пројекту учествују и Кабинет за научна истраживања, Канцеларија конзерватора и Фотографска лабораторија Ватиканских музеја. Финансијску подршку пружа огранак из Флориде организације Patrons of the Arts in the Vatican Museums, непрофитног удружења које годинама помаже очување ватиканске културне баштине.

Циљ интервенције је јасан, обновити, без нарушавања аутентичности, онај осећај задивљености који је пратио завршетак великог рестаураторског захвата 1994. године и вратити пуну изражајност делу које већ готово пет векова снажно говори сваком свом посматрачу.

– То звучи. Пет деценија, пола века. Мало је страшно. Имао сам доста проблема јер нисам водио уредну евиденцију. Онда, жао ми је што неки људи ми нису изашли у сусрет да изложим неке слике, а неке су слике у Берлину и тешко ми је било за транспорт. А онда сам копао по неким својим блоковима и оно што сам прибележио, па сам отприлике скупио оно што сам могао, али мислим да ће бити у реду.

Нашао сам и први цртеж из 1970. године, у ствари нека скица за аутопортрет. Нисам га видео 40 и кусур година, па ће и то бити изложено. Није ми било лако. Морао сам да идем на разна места. Рецимо, Зоранов портрет је у Зајечарском позоришту.

Отприлике сам одабрао неке радове по годинама. Нисам бирао по стилу, него онако. Можда има разлике пар година између неких слика, можда пет највише.

Годинама сте радили као сликар у Атељеу 212, отуда портрети које помињете чувених глумци и редитеља, Зорана Радмиловића, Муција Драшкића и Петра Краља. Ту су и плакати. Како се сећате тог периода?

– То је мени овако матором, да кажем, изгледало врло романтично. Било је потпуно другачије. У то време позориште је било као једна велика породица. Имали смо „велику маму“, госпођу Миру Траиловић, која је водила рачуна о свима нама. Она је заиста била мајстор да одабере људе и тачно је знала колико ко може и шта да уради.

И дружили смо се. Имали смо много више времена, вероватно зато што нисмо имали Гугл или чувени телефон. Све се одвијало у позоришту. Једна од креативнијих просторија у тој згради је био бифе. Ми смо то звали „Бифеље 212“. Ту се све дешавало, и неке нове идеје, и да не кажем свађе, хајде, рећи ћу, креативне свађе.

Заиста је било једно потпуно другачије време. Било је пуно разних идеја. Ту су седели у том бифеу, некад смо седели до пет ујутру. Брана Црнчевић је био редован, Михиз је био стални, њега смо звали Деда. Борислав Пекић је навраћао често, Боба Селенић, Душко Ковачевић као млади писац.

Ту су биле неке невероватне приче. Ја сам само ћутао и слушао јер сам био много млађи и те приче нисам могао нигде ни да чујем, нити да прочитам. Било је јако забавно. Радило се пуно. Понекад помислим да сам могао више слика да направим, али не, то позориште ми је заправо помогло да гледам неке ствари из другог угла.

Мењали сте начин рада, технике, теме. Једино од чега никада нисте одустајали, то је фигурација. Како бисте назвали свој стил?

– Може да се каже да је неки поетски реализам углавном, али имам и неке слике које мало, што кажу, миришу на метафизику. Са том фигурацијом сам раскрстио још у средњој школи. Шездесетих година је био у моди енформел. Сви моји другари из разреда и школе су се бавили енформелом, како је то нешто ново, како се ту раскрстило са неким класичним сликарством итд.

Ја сам кришом у кући сваког викенда, пошто једино суботом поподне и недељом нисмо били у школи, пробао да правим тај енформел и мени то није било никако, некако није ми, нисам се примио.

Често на вашим радовима користите препознатљиве цитате из историје уметности, најчешће Вермера, Мондријана, Паола Учела. Како то уклапате у неке своје визије које имате?

– То су нека моја размишљања, конкретно она Вермерова слика која се зове Алегорија сликарства, ја мислим. А прочитао сам негде да је Пит Мондријан написао да он жели да наслика ништа. И ја мислим да је успео у томе. То су неки квадрати у разним бојама, овичени црном бордуром. Нисам био бесан, него сам размишљао о томе. Та слика се у ствари зове Крај слике да ли је завршена слика или је крај слике као слике. Просто сам морао то да на сликама.

А био сам опседнут Вермером још као средњошколац, јер мени је то врхунац тог сликарског заната и уметности праве. И успео сам тек из трећег пута да је видим у Бечу, у галерији. Два пута сам ишао, није била у музеју. Толико сам био срећан трећи пут кад сам је видео уживо, што би се рекло.

Као и сваки уметник, вероватно већ размишљате о вашем новом циклусу, па какав ће он бити?

– Не знам, ја слушам себе и трудим се да максимално будем прво поштен према себи шта ћу тога насликам, па шта год то било, да ли пејзаж, да ли нека фигура, да ли нека моја машта или неки мој доживљај који преточим у неку слику и неку причу.

Позивамо се љубитеље уметности да дођу у среду у 19.00 у Галерију РТС-а и уживају у вашим сликама.

Овог пута на балу су обележена чак три јубилеја: 50 година постојања Kултурно-уметничког друштва „Бисери“, исто толико уметничког рада професора Петра Гојковића и пола века на сцени Биље Крстић, која је и међу добитницима овогодишње Светосавске повеље.

„Пола века није мало у музици. Свашта је ту стало лепо, али наравно били су и неки тешки тренуци, али све се то преброди када нешто много волите. Мени је песма мој дом и ја када певам заправо мени ништа ту не недостаје. То се видело и вечерас, наравно, на овом прелепом броду. Тако је лепа атмосфера и сви су певали наравно у глас“, наводи Биља Крстић.

Поред српских, на балу и француске мелодије и шансоне у извођењу Лор Прешак из Париза, која већ годинама учествује на овој манифестацији заједно са супругом Станком Маринковићем. Због кога је, каже, упознала и заволела Србију и њене обичаје и традицију.

„Бал је предиван. Уживам у свему. Бал представља историју и културу Србије. Има снагу и музика ми дотиче срце“, наглашава шансоњерка Лор Прешак.

Станко Маринковић каже да често наступа заједно са супругом, мада понекад раде и одвојено. „Ми смо спој. Франко-српска прича.“

Да бал чува српске традиционалне игре и песме показали су и чланови клуба Историјског плеса који су стигли из Србије. А атмосфери су додатно допринели и певач Данијел Трнчевски из Париза и виолиниста Андрија Абрамовић из Београда.

За бал се у Паризу припремају месецима и многи Срби који овде живе деценијама сматрају га једним од најзначајнијих догађаја у години.

Катарина Мијић истиче да сваке године са нестрпљењем очекује бал. „То је за мене нешто најлепше у години јер одржавамо традицију и показујемо је Французима, на неки начин, пошто је било француске публике. А друго, лепо је и да се наш народ скупи на овако посебно лепом месту.“

Мишко Гојак на бал доводи и своје пријатеље Французе. „Вечерас их је било десетак. Воле наше обичаје, воле нашу музику, воле наш начин живота. Ми Срби се доста слично понашамо као Французи“, додаје Гојак.

За Нинослава Радуловића најлепше је дружење са људима. „Сена се не мења, људи мало старе, али најлепше, најлепше осећање остаје заувек.“

Поред наших људи који живе у Паризу и њихових пријатеља Француза, на велики Светосавски бал годинама долазе и гости из Србије, али и представници наше дијаспоре из Немачке, Аустрије, Швајцарске.

Председник Удружења српских привредника Швајцарске, Стојан Стевановић наглашава да је и овог пута дошло десет српских привредника и да ће долазити сваке године.

Из Београда је дошла и Љиљана Нешковић Булатовић. „Нисам први пут, као наш пријатељ већ пети отприлике сам на балу и овај заиста једна величанствена манифестација, прилика да се људи сретну, да сачувамо нашу традицију у дијаспори која је и те како битна.“

За Бранислава Богојевића из Новог Сада који већ четврти пут долази на бал, овај је најбољи до сада.

„Најлепше су нова познанства, нови људи, енергија овог брода са свим тим људима. Мени је било фантастично заиста“, каже Новосађанин Горан Васић.

Светосавски бал у Паризу има дугу традицију која је ове вечери успешно настављена, сматрају организатори.

„Ево вам доказ сам колико Свети Сава спаја, не само Србе него цео свет. И зато је важно, видите колико је ту мира, колико је ту радости, колико је ту лепоте. Париз, магија, зато мора да се одржава“, наглашава Давид Јаковљевић, Председник Савеза Срба Француске.

„Никад већи програм, никад боља будућност пред нама, надам се. Тако да верујем да ћемо ипак уз неке нове промене од идуће године наставити ово као једну од најлепших манифестација која постоји у свету“, додаје Петар Гојковић, председник Одбора за културу Савеза Срба Француске

Светосавски бал још једном је показао због чега је важно да се наша дијаспора окупља на оваквим манифестацијама које чувају традицију и културу.

„Мој кредо кроз читав комад је сиромаштво. Има ли ишта страшније? Дакле ја никако не смем остати сиромашна а наравно не улажем никакав труд у то пошто сам забога грофица. Сви ми веома драматично доживљавамо све те своје бесмислене проблеме и то је главни комички потенцијал који смо, ја мислим, испунили до максимума, наводи глумица Милица Михајловић.

Иако се дешава у тридесетим годинама прошлог века, Ода радости је савремен водвиљ. Динамичну критику људских слабости и мана Гордан Кичић је прихватио као прву позоришну режију и главног протагонисту у комаду.

„Лик кога ја тумачим у Ноћној стражи се зове Андрењи и он је у ствари написао причу о том лику. Шта се њему десило раније и како је заправо његова породица остала без пара. Скоро цела подела из Ноћне страже игра у овој представи, само у другим улогама, а ја једини би играо исто, исти лик. Велико ми је узбуђење зато што жанровски сам желео да апсолутно одговорим водвиљу“, истиче Гордан Кичић.

Ода радости и Ноћна стража сада на сцени Атељеа 212 причају једну целовиту причу о ликовима који тешко, а истовремено, вртоглавим променама комично носе своје животне тегобе.

Како попунити празно место за столом

Проживљаваћете њене наредне дане. Слободно могу да кажем догодовштине. Сваки тренутак. И насмејте се без гриже савести. Тако је смислила Мари Рене Лавоа. Унела је духовитост у сваки њен корак и поклонила јој љубав пријатељице, деце... Довољно?

Није. Када су јој дошли на вечеру каже "како бих попунила Жаково празно место за столом ставила сам ту хлеб, посуду за путер, цвеће, флаше вина, бокал".

Све даље је прилика за преиспитивање сопственог ја.

Спектакл уместо стварног живота

"Нисам ја изнова измишљала патњу, проживљавала сам је", каже јунакиња. Већ насловом ауторка провоцира читаоца, изазива и поставља озбиљна питања о томе шта значи бити “досадна жена” у савременом друштву. Није свакако реч о самом појму, већ о метафори онога што је у друштву мање вредно, скрајнуто или чак потпуно одбачено јер не удовољава брзим, спектакуларним наративима живота и личности. Дијан ће стално преиспитивати сопствену "досадност".

Низ краћих поглавља, сећања на заједничке тренутке породичне среће, дневничке белешке и есеји чине да роман има фрагментарну структуру, што мом књижевном укусу одговара јер даје посебан ритам причи. Лавоа комбинује ауторефлексивну прозу с филозофским и литерарним анализама, чинећи текст динамичним и вишеслојним. Језик је кристално јасан, често ироничан, али и ганутљив и нежан, на моменте изненађујуће с обзиром на експлицитно бављење темом. Нема ту украшавања реченица, не штеди ауторка ни јунакињу ни читаоце. Све је функционално, интелигентно и с озбиљном мером сарказма. Не случајно. С ауторским предумишљајем да подстакне читаоца на преиспитивање личних предрасуда.

Вреди ли ризика?

Памтићу посебно две слике из романа: када Дијан скакуће боса у свом лудилу, једном остављајући своје плаве чизме у којима није била досадна и други пут када иде беспућем поред ауто пута. И ништа не боли као љубав, као бродолом, али "...сазнала сам да је непредвидивост живота једна од његових најлепших вредности. Нико се не укрцава на брод прихватајући у старту помисао да ће овај потонути. Па ипак, бродови тону... Разумљиво, море је прелепо. Љубав, баш као и море и те како вреди ризика коме се излажемо".

Посебно је занимљив избор термина “аутопсија”. На шта вас асоцира? На сецирање, анализу после смрти. Тако ауторка већ насловом позива на активно учешће у преиспитивању сопствених критеријума за дефинисање појма "досадно". Та терминолошка дисонанца отвара врата за дубље промишљање. Пред нашим очима се разлажу и топе стереотипи чврсто залепљени као етикете на жене које не испуњавају друштвене критеријуме успеха, атрактивности, уочљивости. Иако јунакиња сумња у своју занимљивост откриваћемо колико је посебна. Чак вољна да опрости. Али нема прилику за то. Њен Жак живи сада нешто што је за "француску шансону".

Главна тема књиге јесте рушење армираног концепта досаде као женске одреднице. Полазна тачка ауторке су лична искуства савршено смештена у шири друштвени и културни контекст. Како су жене историјски и културно вредноване према критеријумима забавности, послушности, пожељности и непрекидне друштвене интеракције? Често су кажњаване оне које не желе наметнуте улоге у режији окружења, оне које ћуте, размишљају, стварају своје унутрашње светове или једноставно не желе да буду “занимљиве” у традиционалном смислу те речи.

Низ анегдота и филозофских разматрања смењују се да поткрепе ауторкин став да досада није природна особина личности, већ резултат суда других. Зар је досадна јунакиња која упркос одсуству талента за игру у најтежим тренуцима одважно са пријатељицом игра као Ајрин Кара у Флеш денсу!? Да све буде још недосадније, тачније духовито до осмеха за сузе потрудила се књижевница.

Ауторка вешто у текст учитава личне сумње, неуспехе и интимне призоре свакодневног живота, што даје књизи аутентичност, али и универзалност. Читалац препознаје сопствене дилеме.

Простор слободе

Аутопсија досадне жене није феминистички проглас,већ књига која поставља питања о начину на који вреднујемо људе уопште... У свету преплављеном брзим информацијама и инстант задовољствима, ауторка узвикује гласно "хеј", позивајући на озбиљно размишљање.

Лавоин стил је високо уметнички, али не херметичан, књига захтева активног читаоца, али није оптерећена апстрактним теоријама. Она ћаска, води дијалог са публиком, не намеће сопствене необориве теорије.

У време када живимо на великој, раскошно осветљеној светској сцени спектакла, у чијој сенци остају праве вредности, Мари Рене Лавоа нас подсећа да досада није недостатак, већ могући простор слободе, контемплације и аутентичног постојања. У том постојању главну улогу игра права љубав животног сапутника, пријатеља, некога ко уме да воли.

Са свега 17 година била је најмлађи финалиста и добитник специјалне награде на „Шопеновом конкурсу".

„Сваки музичар има свој пут. Не кажем да су такмичења неопходна неопходна, али мени су много помогла. Представила сам се на великим сценама, многи људи знају за мене управо захваљујући такмичењима, посебно са 'Шопеновог конкурса'. Такмичења су ми помогла много да порастем као музичар и да научим нови репертоар”, рекла је Ева.

Са Београдском филхармонијом и диригентом Сестом Квартинијем, извела је Григов Концерт за клавир и оркестар.

„Не волим да форсирам одређене стилове. Важно ми је да будем своја док свирам и да будем слободна на сцени, да осећам музику коју свирам. Волим романтизам, доста свирам Шопена, Грига, Рахмањинова. То је музика коју најбоље осећам”, додала је Ева.

Поред редовних наступа широм света, жеља јој је да се усаврши и у дириговању.

„Данас можемо да размишљамо и о томе да ли ћемо од његове музике направити неки балет, можемо ли од Мокрањчеве музике да створимо неку нову српску музику овог нашег доба. Опет, базирајући се на ономе што јесте његово истраживање, његов мелографски рад, његови записи и духовне и световне традиције које говоре кроз његову музику јесу потенцијал који нам омогућава да управо ту традицију ишчитамо на нови начин“, објашњава Александра Паладин, музиколог.

Нови начини постоје. „Флаутино Лола класик“ и Љубиша Јовановић су пре неколико година позвали композиторе да створе нова дела инспирисана Мокрањчевом музиком.

„Ту је изникло чак седам дела наших врхунских композитора као што су Стефановић, Михајловић, Александра Вребалов, Поповић, Милана Стојадиновић Милић. То је био један лакмус шта све можемо заједно да направимо“, истакао је Љубиша Јовановић, уметнички директор ансамбла „Лола класик“.

Заједно можемо више да бринемо о наслеђу Стевана Стојановића Мокрањца. Да интензивно промовишемо, представљамо и развијамо његов рад.

„Флаутино Лола класик“ је усамљени пример добре праксе, а није касно ни да 2026. година, у том смислу, донесе промену.

Захваливши на награди, лауреат је рекао да му је подједнако важно мишљење и критике и читалаца и да се нада да је написао занимљиву књигу која ће пробудити немир у људима.

„За мене је најважније да постакнем људе на размишљање колико су пажње и љубави дужни једни другима. Колико смо дужни нашој деци, колико треба да дајемо себе другима. Можда је то нуклеус ове књиге. Бекос је књига о деци и нико није одрастао. Сви су деца. Свима је потребна пажња“, истакао је Халиловић примајући награду.

Кућа лутака и Хеда Габлер најизвођенији су његови комади, често играни и на нашим сценама. Последња поставка била је у режији Тање Мандић Ригонат у Народном позоришту са маестралном Надом Шаргин као Нором у Кући лутака.

Пер Гинт, историјска драма у стиху, најсложеније дело норвешке књижевности, било је део и наше школске лектире. За велики јубилеј у припреми је филм који се снима по том захтевном делу.

„Стално интересовање позоришта, редитеља и глумаца као и академске заједнице, за Ибзенево дело, снажна је основа за учешће у догађајима који иду у сусрет 2028. години“, охрабрила је норвешка амбасадорка Кристин Мелсом домаће ауторе и академске раднике да постану део амбициозног програма.

За његово спровођење задужена је Национална библиотека Норвешке. Припрема и свеобухватну изложбу посвећену Ибзену, а амбасадорка Норвешке најављује да ће поставке о Ибзеновом животу и делу наћи место и у културним институцијама Србије, Црне Горе и Северне Македоније – земљама које та амбасада у Београду покрива.

Амбасадорка, рођена у Скиену као и Ибзен, позива и српске студенте, издаваче и позоришне ауторе да узму учешће на конференцији о Ибзеновом делу у Ослу 2028.године.