Прат је свом јунаку доделио исти датум рођења: Корто Малтезе је рођен 10. јула 1887. године у Ла Валети, на Малти. Симболично, готово митски, ова два датума стварају двоструку легенду, уметника и његовог јунака, а до сада је у свету продато 11 милиона примерака стрипа.

Морнар који није желео да буде херој

Ко је заправо Корто Малтезе? Он пре свега није класичан херој. Нема супермоћи, не носи плашт, не спасава свет. Он је путник, филозоф, слободни дух који лута светом, следећи властити кодекс части: „Нисам херој. Волим да путујем и не волим правила, али поштујем једно: никад не издати пријатеља.“

Његов изглед је препознатљив: морнарска униформа, златна минђуша, цигарета у устима и поглед изгубљен на хоризонту. Већ у првој причи, где га спасава авантуриста Распућин након побуне на броду код обала Нове Гвинеје, Корто Малтезе се намеће као незабораван лик.

Први графички роман у историји

Балада о сланом мору није била само деби једног јунака, била је и претходница модерног графичког романа. Зрела прича, пуна историјских и књижевних референци, са психолошки разрађеним ликовима, одмах је привукла одраслу публику. Хуго Прат је у наративу спајао стрип и књижевност, ослањајући се на ауторе попут Конрада, Мелвила, Диме и Де Вира Стакпула. Корто је постао симбол те синтезе, отелотворење интелигентне авантуре и интроспективног лутања.

Између 1967. и 1989. године, објављене су 33 епизоде које прате Кортове пустоловине широм света. Након Пратове смрти, чије је право име било Уго Еуџенијо Прат, 1995. године, његову причу наставили су Хуан Диаз Каналес и Рубен Пељехеро, а затим и Бастијан Вивес и Мартин Квенен, у духу оригинала.

Корто Малтезе и амерички стрип

Утицај Корта није остао ограничен само на европски стрип. Његово име се појављује и у америчком универзуму: у стриповима DC Comics-а, Корто Малтезе је назив измишљене острвске државе у Јужној Америци. Ту Супермен покушава да спречи нуклеарни напад, док се острво појављује и у стрипу Повратак мрачног витеза и филму Бетмен Тима Бартона (1989), као и у новијем The Suicide Squad – Мисија самоубица (2021).

Корто на малим екранима

Легенда о Кортоу ускоро стиже и на мале екране. "Rainbow Group", продукцијска кућа Иђинија Страфија (творца Winx-а), потврдила је за италијанске медије да ради на лајв-екшн серији о Корту Малтезеу. Пројекат ће бити реализован у сарадњи са 'Cong SA', власником свих права на Пратово наслеђе.

„Ово је остварење сна“, рекао је Страфи. „Велики сам фан Хуга Прата и дуго сам чекао прави тренутак да му одам почаст. Сада је тај тренутак стигао.“

Серија ће пратити Кортове авантуре широм света и још једном доказати зашто је он један од највољенијих ликова у европској историји стрипа.

Реченице које постају поезија

Корто Малтезе је упамћен и по својим цитатима – поетичним, филозофским и дирљивим. Његове речи звуче као књижевност, често као права поезија. Неке од најпознатијих су:

„Не, то није довољно. Требало би прерушити стварност у сан.“ (Изгубљени град)

„Поседујеш ауторитет све док ниси приморан да га користиш." (Балада о сланом мору)

„Нисам ја нико да бих судио, знам само да имам урођену одбојност према онима што цензуришу, моралистима, а највише ме узнемиравају они који желе да нас спасу.“ (Танго)

„Још нису схватили да се најбољи одговори дају када нема питања.“ ( Му, изгубљени град)

Од малтешких лука до пацифичких острва, преко европских књижара и биоскопа, Корто Малтезе није само лик из стрипа. Он је симбол слободе, визије, маште и бескрајног трагања за смислом.

„За слику „Венац" искрена да будем идеја се јавила муњевито. Тачно сам знала од старта шта желим да представим на тој композицији. Међутим, временом су се дешавале промене, мењали смо моделе, чак смо мењали и ношњу. Ту је апсолутно све морало бити у балансу. Јесте да слика носи назив „Венац" јер је национални ансамбл „Венац", али такође она има и симболично значење због своје композиције“, рекла је ауторка изложбе.

Милица Костић слику је радила пет година. А те 2020. године нашла се на листи 59 најбољих живих сликара у свету према норвешком часопису Sivilisasjonen.

„Велика ми је част бити скоро последња на листи најбољих него прва међу најгорима. Тако да су на тој листи заправо велика светска имена данашње ликовне сцене“, рекла је ауторка изложбе Милица Костић.

Кроз ауру тајанствености и достојанства, радови Милице Костић носе носталгију у детаљима и топлину у очима портретисаних. Изложба је отворена до 26. јула.

– Значи ми много, искрено. Ја сам имао ту специфичну ситуацију да прво доживите једну радост да уђете у финале, па онда доживите фрустрацију да из тог финала изађете као губитник, неколико пута. И онда у тој хронолошки последњој награди, која закључује књижевну сезону, напокон ви будете добитник.

И сад без икакве куртоазије, управо због ове специфичне ситуације да су чланови жирија такође писци, такође људи који у свом властитом искуству имају ту специфичну ауторску позицију, коју ја заиста на најелементарнији људски и ауторски начин ценим, мислим свих њих девет, али рецимо да кажем Владимира Табашевића, Горана Гоцића, Вулета Журића и тако даље, и Душана Ковачевића као председника, да од њих девет, осам је гласало за мене. То је за мене велика и приватно и ауторски сатисфакција. И даје ми једно, да тако кажем, додатно ауторско самопоуздање, да су баш ти људи од једне, чини ми се, респектабилне продукције у прошлој години изабрали моју књигу.

Причу романа градите из угла босанског предратног комшилука. На неки начин он је и реконструкција једног, да тако кажемо, изгубљеног света, али управо младић који одраста у једном таквом комшилуку је ваш јунак. Како бисте га дефинисали? Шта можемо рећи шта је његово велико дело у овом свеопштем балканском хаосу?

– Ја сам роман започео са идејом да то буде више роман атмосфере него роман радње. Мене је занимало тај, што Ви кажете, босански комшилук… Имам једну анегдоту коју волим да причам и коју често људи узимају као врсту теста. Моја породица, када смо одлазили на море, пре рата, ми бисмо увек комшијама оставили кључ да заливају цвеће док ми нисмо ту. И то је био неки симбол, чини ми се, потпуно аутентичног поверења. И онда та врста поверења у комшилуку је изгубљена после. Чак није морала имати везе, једноставно, људи су били ближи једни другима.

И ја сам кренуо да пишем то и онда сам, то сам исто поменуо у неколико разговора, потпуно случајно сам негде у свом комшилуку, новобеоградском, срео човека који ме препознао са, чак не са телевизије, него са Јутјуба, који живи у једној прекоморској земљи и он ме позвао на пиће. Он ми је испричао своју животну причу и удар његове животне приче је био тај један детаљ који је мени био незабораван и опсесиван.

То је био тај момент где се он нашао у ситуацији да у време почетка рата, почетком 1992. када више нема никакве могуће комуникације између Београда и Србије и овог дела Босне и Херцеговине који контролише власт армије Босне и Херцеговине, да не кажем муслиманска власт, на ВМА лежи једна његова комшиница муслиманка која умире.

Али овај човек се потрудио, без икакве обавезе, осим унутрашње обавезе, да тој жени обезбеди сахрану. И ја сам онда схватио да тај мој роман атмосфере може да има и, условно речено, интригантну причу, да има заплет. Онда сам тај заплет, који ми је тај човек несебично испричао и на неки начин даровао, уградио у своју књигу.

То је чини ми се тај један детаљ који постоји који није јединствен, имате ви у рату у Босни сличних примера, али мени се чини, често када се говори баш о рату у Босни, има оних чуваних анегдота кад је на суду у Хагу неко рекао, овај као био добар човек, док се није одао геноциду.

Али хоћу да кажем нису све комшијске приче завршиле негативно. Неки људи су сачували ту људскост. И мени је било стало, управо зато што је у нашој епохи фокус на негативним примерима и на лошим причама, да испричам једну причу о доброти.

Ваш јунак некако бежи од себе, бежи од свега, ако човек уопште може да побегне од свега. Може ли наша књижевност да побегне од ратних тема и да ли се слажете са тврдњом неких критичара да је тек сада дошло време да можемо на прави начин да говоримо о литератури која нас суочава са темом рата на тлу бивше Југославије?

– Пре можда неколико година Гонкурову награду, највећу француску награду, по којој је и моделована Нинова награда, добио роман о Другом светском рату. Ви имате и у руској књижевности, и у енглеској, романе који се тичу једног рата који се завршио пре 80 година. Наш рат је много свежији, а оно што би било погрешно је да је то једина тема. Али исто тако би било погрешно да је то тема која се потпуно избегава.

Тако да се прошле године десило да је та тема рата деведесетих била у фокусу, а већ мислим да ће ове године вероватно кренути друго. Заиста, то сам често пута истицао, генерално унутар српске културе и српског друштва, мислим да српска књижевност досеже неке значајне стандарде и кад би нам неке друге области социјалног живота биле добре као што је добра књижевност, мислим да би нам генерално друштво било боље.

Доминантна је фотографија, надреализам је велика тема. Прави моменат за Николу Вуча, човека са две каријере: прве као фотограф у кругу око Андре Бретона и Марка Ристића, другу као професор економије на Београдском универзитету.

„Никола Вучо је заступљен у нашој збирци са десетак фотографија. То су позоришни мотиви, утопијски простори, свакодневно као надреално. Овде се види скулптура с леђа, на црно-белој фотографији, али тако да није јасно да ли је тело црно или бело. Игра с перцепцијом даје овој фотографији нову савременост. Кад се данас говори о глобализацији, заборавља се да је у уметности и пре све увек било умрежено. Вучо је добар пример“, наводи кустос Франц Талмајер.

Од самосталне изражајне форме фотографија је постала материјал композитне уметности. Она се третира и манипулише на разне начине, како би испунила задатак сумиран у наслову ове изложбе – да повезује јуче и данас, и осигура им место у времену које долази.

„Дуго сам се бавила барокним сликарством, да бих на крају схватила како мртва природа нема везе са техником или верном површином ствари. Суштина је у томе да су мртве природе коментар на геополитичко и социо-политичко стање. Полазна тачка за ову фотографију је била производња цвећа од свиле, пре него што се прешло на пластику. У Европи је водећи продуцент свиленог цвећа био ДДР. Државе нема, фабрике су затворене, а погони измештени у Кину“, истиче Лисл Понгер.

„Две савремене фотографске позиције заступају Лисл Понгер и Анита Витек. Лисл ствара наративне фотографије које финализује кроз завршни ауторски поглед. Витек се служи другим средствима. Она користи већ постојеће фотографије из новина или са плаката, изрезује и баца портретирану особу или објекат, и онда даље ради с позадином. Од таквих остатака сижеа конструише нове архитектуре и надреалне просторе“, објашњава Талмајер.

Обиље визуелне културе је у међувремену сузило простор уметничке фотографије. Зато надреализам Николе Вуча, пикториализам Едвард Штајхен или фантастичан реализам Ханса Белмера као и читав фотографски део ове изложбе, чувају изворну ауру фотографског медија као уметности.

Изградња започета 1914. године, прекинута је Првим светским ратом. Зграда завршена 1924. ни тада није постала дом Академије.

„У свом истраживању, такође укључио сам и живот саме зграде у међуратном периоду који је био јако интересантан с обзиром на то да је Академија себи подигла зграду која је требало да служи за издавање. Ту су се издавали станови, ту су постојали и бројни локали и велики пасаж у коме су биле бројне продавнице, чак и чувена кафана Академија, да би тек након Другог светског рата, са једном темељном реконструкцијом овог здања, 1952. године институција Академија наука могла да се усели у своје здање где ће се онда сместити велики број института и где ће она наставити свој креативни рад“, објашњава аутор монографије Милан Просен.

Године 1952. власт нове Југославије преузела је власништво зграде, али и обавезу да о здању брине. Тада је извршена и прва велика реконструкција када је Палата САНУ добила данашњи изглед.

„Данас то представља проблем с обзиром да Академија наука и уметности не поседује своје здање, већ је оно у поседу државе, тако да су то веома деликатни односи између саме Академије и државе која треба да изврши њену реконструкцију“, напомиње Просен.

Монографија Милана Просена обухватила је и најновији план за реконструкцију Палате САНУ. Пре три и по године формиран је ауторски тим, одвојена су и средства, али до реализације планиране за 2024. годину – није дошло.

„Мислим да је спектакуларна врста музике. Јако добро свирам, и јако ми личи на мој карактер, срећна сам што су ме позвали", рекла је Дора.

Шпански музичари пружили су доживљај који спаја фламенко плес, страствену музику и сценску атмосферу југа Шпаније, прилагођену модерној публици.

„То је заиста нешто што можда нама и недостаје у Београду, на нашој културној сцени, једна овако фузија различитих култура, различитих, заправо уметника из света, и неку уметност која је популарнија, заузима једно важно место на светској сцени", сматра Марија Јелић испред Интернационалне оперске фондације.

„Ако сте данас овде, то је зато што волите шпанску музику посебно фламенко. Тачно је да је фламенко настао у Андалузији али данас је универзалан. Зато имате фламенко певаче играче уметнике у целом свету", изјавио је Хуан Хосе Санс Апарисио, амбасадор Шпаније у Србији.

Поред музичара наступили су и фламенко плесачи, а публика је уживала и у јединственим интерпретацијама шпанских класика и музике из популарних филмских остварења.

Путовање се наставља ренесансним скулптурама и сликама. Плене сложене, цветне, симболичке композиције фламанског уметника Јана Бројгела Старијег. Букет оплемењују портрети са флореалним позадинама Кенди Вајла.

Јединствено сензорно олфакторно путовање кулминира инсталацијом Лавиринт од цвећа Ребеке Луис Ло, где вам не преостаје ништа друго него да се препустите, данас изузетно реткој појави – тоталном уживању.

„Идеја изложбе је да цвеће буде представљено из различитих углова, не само као предмет лепоте и декоративности, већ и цвеће у митским, религиозним, биолошким и еколошким темама. Мноштво тема захтева и различитост уметничког језика, од сликарства преко вајарства па до мултимедијалних инсталација. Посебно импресионира важност улоге цвећа у разним епохама, односно како је постало значајан и неизоставан елемент уметности“, наводи кустоскиња изложбе, Алесиа Симоне.

Звучи неспојиво, политика и цвеће, али за ангажованог кинеског уметника Аи Веи Веија порцеланска бициклистичка корпа са цвећем метафора је за отпор, људска права, препород и детоксикацију савременог друштва.

Либански стваралац Валид Рад приклонио се алегорији. Политичке лидере повезује са конкретним карактеристичним цвећем. Инсталација студија „Дрифт“, чији дигитални цветови премошћују природу и технологију, стимулишући сензорну везу како би превазишли физичку стварност, попут машне, повезују велики разноврсни колоритни букет.

Цвет је ремек-дело природе, савршене амбивалентности, деликатне грациозне форме са јаким интензивним мирисом. По величини мали, али велике ванвременске лепоте, кратког бивствовања са дуготрајним ефектом.

1940. Ринго Стар је енглески музичар, певач и глумац, најпознатији као бубњар Битлса. На већини албума групе, певао је водеће вокале макар за једну песму, као што су With a Little Help from My Friends, Yellow Submarine и Act Naturally. Објавио је 20 соло албума. Данас предводи свој ”Ол старс бенд“ приређујући гала концерте са оркестром који чине познати поп и рок музичари, углавном по САД. Глумио је у неколико филмова.

1950. Дејвид Ходо је амерички пласач и певач. Најпознатији је као члан групе Вилиџ Пипл, у којој је био лик грађевинског радника од 1978. до 1982. и од 1987. до 2013.

Рођени на данашњи дан: 1928. Mary Ford (Les Paul and Mary Ford), 1944. Linda Jansen (The Angels), 1941. Jim Rodford (Argent, The Kinks), 1962. Mark White (Spin Doctors), 1981. Synyster Gates (Avenged Sevenfold) и 1994. Ashton Irwin (5 Seconds of Summer)

Догодило са 7. јула

1966. Група Кинкс је са песмом Sunny Aponess на првом месту британске листе синглова. То ће бити и последњи број један групе.

1967. The Monkees започињу турнеју по САД са Џимијем Хендриксом као предгрупом.

1971. Венчале су се будуће велике звезде поп музике Bjorn Ulvaeus и Agnetha Faltskog у Веруму у Шведској. На венчање је непозвано стигло 3000 фанова групе који су направили хаос и том приликом је млада срећом лакше повредила ногу.

1978. Токинг Хедс су објавили свој други студијски албум ”More Songs About Buildings And Food”. Продуцент албума је био Брајан Ино.

1980. Оригинална постава Лед Цепелина одржала је свој последњи концерт.

1984. Принс је са песмом When Doves Cry по први пут на врху америчке листе синглова. Сингл је продат у тиражу већем од милиона примерака

1987. Eric B. & Rakim је објавио деби албум ”Paid In Full”.

1989. Објављено је да су по први пут компакт дискови претекли у продаји винил албуме.

2003. Група Даркнес је објавила свој дебитантски албум ”Permission To Land” са којим су стигли до првог места британске листе албума, где ће остати четири недеље.

2006. Сид Барет је умро у 60 години живота. Са групом Пинк Флојд је снимио један албум, да би након одласка из групе објавио два соло албума.

2015. Научници са пет водећих универзитета су открили да су 163 песме Боба Дилана на неки начин повезане са климом. На другом месту су Битлси са 42 песме.

2022. Једини примерак снимљене песме Боба Дилана, Blowin’ In The Wind је продат на аукцији за 1.482.000 фунти (1,7 милиона долара).

Рођени 8. јула

1936. Габи Новак је југословенска и хрватска певачица забавне музике, хрватско-немачког порекла. Њене вокалне способности, приметио је Бојан Адамич и позвао је да гостује на концертима „Биг Бенда” у Љубљани. Певала је песму Сретан пут из филма „Х-8”. Ускоро је наступила на Загребфесту сa песмом Љубав или шала. На Бледском џез фестивалу 1958, певала је у дуету са Луисом Армстронгом. Објавила је 14 албума.

1961. Ендру Флечер је енглески музичар и оснивач групе Дипеш Мод. Са групом је примљен у Кућу славних рокенрола 2020. Умро је 2022.

1970. Бек је амерички певач, текстописац, музичар и музички продуцент. Током 1990-их је стекао светску славу користећи различите музичке жанрове. Издао је 14 студијских албума. Његов сингл из 1993. године Loser је постао светски хит као и читав албум ”Mellow Gold”. Касније су уз критике успех доживели и албуми ”Odelay” и ”Mutations” који су добили Греми за најбољи албум алтернативне музике. Трећи пут је награду добио за албум ”Colors”.

1985. Џејми Кук је енглески текстописац, гитариста и суоснивач инди-рок бенда Артик Манкис са којим је снимио седам студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1930. Earl Van Dyke, 1944. Jaimoe Johanson (Allman Brothers Band), 1961. Graham Jones (Haircut 100), 1961. Toby Keith и 1963. Joan Osborne

Догодило са 8. јула

1958. Музика из филма Оклахома је продата у тиражу од 500.00 примерака и тако је постала прва златна ЛП плоча. Певач Пери Комо је са песмом Catch a Falling Star добио златни сингл.

1965. Dave Clark Five је имао премијеру филма ”Catch Us If You Can” у Лондону. У филму се могу чути песме Catch Us If You Can, Having a Wild Weeken и I Can't Stand It

1972. Бил Витерс је са песмом Lean On Me на првом месту америчке листе синглова.

1973. Група Лед Цепелин је са петим студијским албумом ”House of the Holy” на првом месту листе албума са обе стране Атлантика.

1981. Група Go-Go's је објавила деби албум ”Beauty and the Beat”. Албум је продат у 3. милиона примерака

1995. TLC су са песмом Waterfalls на првом месту америчке листе синглова где ће остати седам недеља.

2007. Кемикал Брадерс су са шестим албумом ”We Are the Night” на првом месту у Великој Британији. На 50 додели Греми награда албум ће победити у категорији електронске музике.

2022. Шведски пост панк бенд Виагра Бојс је објавио трећи студијски албум ”Cave World”.

Рођени 9. јула

1929. Ли Хејзлвуд је амерички текстописац, продуцент, певач, најпознатији по раду са гитаристом Двејн Едијем и певачицом Ненси Синатром. Умро је 2007.

1946. Бон Скот је аустралијски певач и текстописац хард-рок бенда AC/DC од 1974. до своје смрти 1980. Један од омиљених ликова из тинејџерских дана.

1947. Мич Мичел је енглески глумац и бубњар који је свирао са Џимијем Хендриксом. У “Дворану славних рокенрола” је примљен 1992. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на осмо место листе ”100 најбољих бубњара”. Умро је 2008.

1959. Марк Алмонд је енглески певач познат по раду у групи Софт Сел и хиту Tainted Love. Са Џин Питнијем је 1989, имао хит сингл Something's Gotten Hold of My Heart.

1959. Џим Кер је шкотски певач и фронтмен групе Симпл Мајндс. Са групом је објавио 21 албум, са којих се издвајају песме Don't You (Forget About Me), Glittering Prize, Someone Somewhere in Summertime, Waterfront, Alive and Kicking и Belfast Child. Захваљујући Слоби Коњовићу сам открио групу, а концерт у Сава центру из 2006 је остао у незаборавном сећању.

1962. Никола Чутурило Чутура је српски рок музичар. Групи Рибља Чорба се прикључио 1984. након одласка Бајаге из групе. Из рада са Рибљом чорбом настале су композиције Сутра ме пробуди, Пропала ноћ, Да, то сам ја, Црвена су дугмад притиснута и многе друге. По објављивању првог соло албума "9 лаких комада" 1988. године напушта Рибљу Чорбу и формира свој Лаки бенд.

1963. Звонимир Ђукић Ђуле је српски музичар. Најпознатији је као оснивач, гитариста и вокал групе Ван Гог. Пре оснивања Ван Гога био је у саставима Хаос и Апартман 69. Током паузе крајем осамдесетих свирао је један кратак период са групом ЕКВ, и учествовао у снимању ЕКВ-овог албума ”Пар година за нас”. Аутор је хитова Мама, Списак разлога, Анђеле мој брате, Коло (Лудо луда), Брод од папира итд.

1964. Кортни Лав је америчка рок певачица, глумица и текстописац. Најпознатија је као певачица алтернативног рок бенда Хол и жена прерано преминулог Курта Кобејна. Часопис Ролинг Стоун је прогласио Кортни за најконтроверзнију жену у историји рок музике икада. Као глумица, освојила је награду Златни глобус.

1975. Џек Вајт је амерички музичар, продуцент и повремени глумац, најпознатији као гитариста и певач рок дуета Вајт Страјпс. Један од најбољих концерата којима сам присуствовао је њихов концерт на Крижанкама у Љубљани 2005.

Рођени на данашњи дан: 1954. Debbie Sledge (Sister Sledge), 1965. Frankie Bello (Anthrax) и 1975. Isaac Brock (Modest Mouse)

Догодило са 9. јула

1955. Bill Haley & His Comets су на првом месту америчке топ-листе синглова са песмом Rock Around The Clock, остајући на првом месту осам недеља и постајући један од најпродаванијих синглова свих времена.

1958. Џони Кеш је потписао уговор са издавачком кућом Колумбија за коју ће у следећих тридесет година објавити 60 албума.

1962. Боб Дилан је снимио песму Blowin' In the Wind у Њујорку током поподневне сесије.

1965. Отис Рединг је почео снимање трећег студијског албума ”Otis Blue”. У паузи снимања је компоновао песму Respect, која ће касније постати највећи хит Арете Френклин.

1983. Група Полис је са песмом Every Breath You Take на првом месту листа синглова са обе стране Атлантика.

1988. Група Cheap Trick је са песмом Flame не првом месту америчке листе синглова.

1982. На Митингу солидарности са палестинским народом на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса у Београду, одржан је концерт на коме сам био. Било је присутно 30.000 људи. Свирали су Точак, Оргазам, Аки Рахимовски и Рибља Чорба.

2006. Група Мјуз је са својим петим албумом ”Black Holes & Revelations” на првом месту у Великој Британији.

2020. Бенд Haim је са својим трећим албумом ”Women In Music Pt. III” на врху британске листе албума.

Рођени 10. јула

1942. Рони Џејмс Дио је амерички хеви-метал певач и текстописац. Учествовао је у бројним групама, укључујући ЕЛФ, Рејнбоу, Блек Сабат, Дио и Хевен & Хел. Он је заслужан за популаризацију "металског рога" у хеви метал култури и познат је по својим тематски средњовековним текстовима.

1954. Нил Тенант је енглески музичар. Најпознатији је као певач електро-поп дуа Пет шоп бојс. Пет шоп бојс је енглески синт поп дуо основан 1981. године у Лондону, а чине га Нил Тенант и Крис Лоу. Поред своје музике, пишу и продуцирају музику других уметника и пишу и филмску музику. До данас су у свету продали око 100 милиона носача звука.

1958. Béla Anton Leoš Fleck је амерички бенџо музичар који се сматра виртуозом, како иновативним тако и текничким пиониром и амбасадором бенџа. Популарност је стекао са групом New Grass Revival and Béla Fleck and the Flecktones. Освојио је 17 греми награда.

1959. Сенди Вест је америчка бубњарка, композитор и певачица групе Runaways. Група је прва женска тинејџ група која је остварила kомерцијални успех почетком 70их година. Познате песме групе су Cherry Bomb, Hollywood и Queens of Noise.

1980. Џесика Симпсон је америчка певачица, глумица, модел и модна дизајнерка. Снимила је до сада седам студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1939. Mavis Staples, 1947. Arlo Guthrie, 1970. Jason Orange (Take That), 1970. Gary LeVox (Rascal Flats), 1974: Imelda May и 1978. Jesse Lacey (Brand New)

Догодило са 10. јула

1947. Основан је Југотон прва дискографска кућа на простору бивше Југославије, која је била смештена у Загребу. Прву плочу издаје исте године, сингл са каталошким бројем J-1001, на коме се налазе две далматинске песме „Ти твоји зубићи“ и „Један мали бродић“ у извођењу групе „Zagreb Male Quinte. Југотон је објавио многе албуме популарних музичких група бивше Југославије, између осталог Бијелог дугмета, Азре, Електричног оргазма, Идола, Хаустора и групе Леб и сол. Југотон је објавио први домаћи рок албум, ”Наши дани”, у новембру 1968., а снимила га је Група 220. У фонотеци дискографске куће Croatia Records налази се преко 70.000 музичких снимака и 14.000 носача звука са композицијама аутора из свих република бивше Југославије.

1961. Боби Левис је са песмом Tossin' i Turlin на врху британске листе синглова где ће остати седам недеља.

1968. Ерик Клептон је најавио крај рада у групи Крим након турнеје и промоције албума ”Wheels of Fire”.

1972. Објављен је осми албум Харија Нилсона ”Son of Schmilsson“. Међу песмама са албума су You’re Breakin' My Heart и амерички хит Spaceman. Међу студијским музичарима на албуму били су Питер Фрамптон, Ринго Стар (наведен као Ричи Снер) и Џорџ Харисон (наведен као Џорџ Харисонг).

1985. Мадона је на насловној страни Плејбој магазина.

1985. Тина Тарнер глуми поред Мела Гибсона у трећем наствку филма Мед Макс. За потребе филма отпевала је и две песме One Of The Living и We Don't Need Another Hero.

1990. Група The Time је објавила свој четврти студијски албум, ”Pandemonium“.

2000. Група Колдплеј је објавила дебитантски албум ”Parachutes” са кога песме Yellow и Trouble постају глобални хитови.

2004. Од 10. до 13. јула је организован музички фестивал Екофест на коме су наступили Соник Јут, Морчиба и други.

2014. Одржана је промоција реиздања албума Артистичка радна акција. Албум је представио београдску андерграунд музичку сцену осамдесетих година, кроз бендове Радничка контрола, Безобразно зелено, Профили профили, Дефектно ефектни, Урбана герила, Петар и Зли Вуци, У шкрипцу, Паста ЗЗ, ВИА Талас и ТВ Морони.

2017. Са готово 3. милијарде прегледа песма See You Again од Wiz Khalifa и Charlie Puth је оборила рекорд по гледаности на каналу Јутјуб.

2020. Margo Price је објавила трећи студијски албум "That’s How Rumors Get Started”.

2020. The Beths су објавили албум ”Jump Rope Gazers”.

Рођени 11. јула

1957. Питер Марфи је енглески музичар и певач, познат по раду у групама Баухаус и Далис кар. Баухаус је енглески рок, готик, састав кога су основали певач Питер Марфи, гитариста Данијел Еш, бубњар Кевин Хаскинс и басиста Дејвид Џеј, 1978. године. Са својом мрачном и депресивном музиком, појавом и атмосфером се сматрају једним од првих састава који су поставили темеље музичког правца готика. Првих година се то звала дарк музика. Баухаус се разишао 1983. године. Објавили су четири албума.

1959. Сузан Вега је америчка певачица и композитор која је у својој четири деценије дугој каријери постала позната по песмама Marlene on the Wall, Left of Center, Luka и No Cheap Thrill.

1975. Лил Ким је америчка певачица и глумица. Једна од њених најпознатијих песама је Lady Marmalade коју је снимила са Кристином Агилером, Пинк и Мис Елиот, за филм Мулен руж. До сада је објавила четири албума.

Рођени на данашњи дан: 1951. Bonnie Pointer (The Pointer Sisters), 1958. Kirk Whalum (Saxophonist), 1959. Richie Sambora (Bon Jovi) и 1966. Melanie Appleby (Mel and Kim)

Догодило са 11. јула

1951. На радио станици WJW у Кливленду, Алан Фрид је емитовао своју емисију у којој се први пут употребљава реч рокенрол.

1955. Алма Коган је са песмом Dreamboat на првом месту британске листе синглова. Називана ”Девојка са осмехом у гласу”, Коган је била најплаћенија певачица свога доба.

1969. Дејвид Боуви је планирао да песму Space Odity објави када буде лансирана ракета на Месец, али је морао због обавеза према дискографској кући да је објави раније.

1970. Група Three Dog Night је са песмом Mama Told Me (Not to Come) је на првом месту америчке листе синглова.

1975. Флитвуд Мек је објавио свој десети студијски албум, често називан ”Бели албум”, први албум Флитвуд Мека на којем су учествовале Линдзи Бакингем и Стиви Никс.

1977. Отворен је клуб Вортекс у Лондону и на отварању су свирали Siouxise, Adam And The Ants, The Slits и Sham 69.

1981. Група Specials је објавила свој велики хит песму Ghost Townom.

1994. Ролингстонси су објавили албум ”Voodoo Lounge” са кога су се издвојиле песме Love Is Strong и You Got Me Rocking. 

1999. Рики Мартин влада листама синглова са обе стране Атлантика са песмом Livin' La Vida Loca.

2000. Објављен је сингл Bohemian Like You групе The Dandy Warhols.

 2004. Група McFly је са песмом Room On The 3rd Floor на првом месту у Британији, притом срушивши рекорд који су држали Битлси као најмлађи бенд који је стигао до првом месту.

Рођени 12. јула

1935. Barry Mason је енглески композитор и певач. У сарадњи са Лесом Ридом написао је прегршт добрих песама као: Love Grows (Where My Rosemary Goes), The Last Waltz, I Pretend, Here It Comes Again, There Goes My First Love, A Man Without Love, Winter World of Love, Now That You are Gone, Rowbottom Square, Delilah, Love Is All и You Just Might See Me Cry. Умро је 2021.

1943. Christine McVie је енглеска певачица, текстописац и клавијатуриста групе Флитвуд Мек. Умрла је 2022.

1949. Петар Пеца Поповић је српски новинар, публициста, музички критичар и уредник новина. Био је уредник часописа Џубокс и Рок 82. Писао је за Политику, Политикин забавник, Блиц, Спортски журнал и многе друге часописе. Радио је за Радио Београд и Радио 101. Објавио је и пет књига.

1952. Лиз Мичел је јамајчанско-британска певачица и оригинални члан диско-реге састава Бони М.

1964. Tim Gane је енглески композитор, гитариста и суоснивач групе Стереолаб. Објавили су 10 студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1952. Phil Kramer (Iron Butterfly), 1977. Dominic Howard (Muse) и 1983. Kimberly Perry (The Band Perry)

Догодило са 12. jула

1954. Елвис Пресли је потписао уговор са Сан Рекордс.

1962. Ролингстонси су дебитовали у клубу Марки у Лондону. За свирку су плаћени 29 фuнти.

1969. Zager and Evans’ су са песмом In The Year 2525 не првом месту британске листе синглова. Песму је написао и компоновао Рик Еванс 1964. године, а првобитно је објављена за малу регионалну издавачку кућу (Truth Records) 1968. године. Нажалост, песма је била једини хит бенда, а распали су се 1971. године.

1980. Olivia Newton-John и Electric Light Orchestra су са синглом Xanadu на првом месту британске листе синглова.

1986. Група Симпли Ред је са песмом Holding Back the Year на првом месту америчке листе синглова.

1988. Мајкл Џексон је стигао на своју прву британску турнеју. Концерте је видело 800.000 људи.

1991. Група Тake That је објавила дебитантски сингл Do What U Like. Спот који је пратио песму је забрањен за емитовање због голишавих сцена.

1994. L7 су објавили свој четврти студијски албум “Hungry for Stink”. Са албума су се издвојиле песме Andres и Stuck Here Again.

2004. Енглески пост-панк бенд Futureheads објавио је свој истоимени дебитантски албум. Пет песама са албума продуцирао је Енди Гил из групе Gang of Four.

2012. Роџер Вотерс је зарадио 158. милона долара на управо завршеној турнеји. Брус Спрингстин је на другом месту са зарађених 80. милиона.

2019. Bleached су објавили свој трећи студијски албум ”Don’t You Think You’ve Had Enough?”.

Рођени 13. јула

1953. Оливер Мандић је српски певач и композитор. Остао је упамћен у музичким круговима бивше Југославије по бескомпромисно високим стандардима које је захтевао у вези сопствене музичке продукције, укључујући квалитет материјала, првокласну студијску опрему и потпуну увежбаност музичара у студију/на концертима. Објавио је 4 студијска албума.

1942. Роџер Мегин је амерички музичар и фронтмен групе Бирдс. Након одлска из групе 1970. објавио је десет соло албума. Као члан групе Бирдс је примљен у ”Кућу славних рокенрола” 1991.

Рођени на данашњи дан: 1938. Al Rex (Bill Haley & His Comets), 1942. Stephen Bladd (The J. Geils Band), 1955. Mark “The Animal” Mendoza (Twisted Sister), 1966. Gerald Levert (LeVert, LSG), 1969. Barney Greenway (Napalm Death), 1974. Deborah Cox и 1988. Tulisa (N-Dubz)

Догодило са 13. јула

1964. Енималси су са песмом House Of The Rising Sun на првом месту британске листе синглова. Снимљена из првог покушаја, песма је први број један који је трајао дуже од четири минута.

 1968. Група Блек Сабат је имала први концерт у Бирмингему.

1969. Преко 100 америчких радио станица је забранило да се пушта нови сингл Битлса, Балада Џон и Јоко.

1974. George McCrae је започео двонедељно задржавање на првом месту америчке топ-листе синглова са песмом Rock Your Baby, његовом јединим песмом број 1 у САД. Неки је сматрају првим диско синглом број 1, а постала је хит у клубовима Њујорка.

1974. Елтон Џон је започео двонедељно задржавање на првом месту британске топ-листе албума својим осмим студијским издањем “Caribou”.

1985. Дјуран Дјуран су са песмом A View to a Kill на врху америчке листе синглова. То је прва песма из серијала о Џемс Бонду која је стигла до првог места.

1985. Лајв ејд је био рок концерт који је одржан на више локација, главне сцене су биле на Вемблију у Лондону (где је присуствовало 72.000 гледалаца) и стадиону ЏФК у Филаделфији (где је присуствовало око 90.000 гледалаца), уз наступе у Сиднеју и Москви. У Београду је концерт одржан 15. јуна уз учешће 22 групе. Организатори манифестације су били Боб Гелдоф и Миџ Јур, а циљ је био прикупљање средстава за помоћ гладнима у Етиопији. Преко 60 милиона долара је било прикупљено. То је био један од највећих икад реализованих сателитских и ТВ преноса. Процењује се да је пренос уживо гледало око 1,5 милијарди гледалаца у 100 земаља широм света. У 12.01 група Стаус Кво је отворила концерт на коме су учествовале скоро све музичке звезде.

1991. Брајан Адамс је са песмом (Everything I Do) I Do It for You на првом месту британске листе синглова.

1997. Продиџи су са својим трећим албумом ”The Fat of the Land” на првом месту британске листе албума..

2002. Фетбој Слим је решио да направи журку на плажи у Брајтону. Планирано је било 60.000 посетилаца, а појавило се 250.000 што је произвело хаос на улицама и оближњим путевима.

2004. Група Polyphonic Spree је објавила свој други албум “Together We’re Heavy". Са албума су се издвојиле песме Hold Me Now и Two Thousand Places.

2004. Група The Roots је објавила свој шести студијски албум ”The Tipping Point”.

2004. Група Rogue Wave је објавила свој дебитантски албум ”Out of the Shadow”.

2004. Џими Бафет је објавио свој 25. студијски албум “Licence To Chill“.

 „Добитничка Шта о нама мисле анђели Томислава Маринковића издвојила се не само по врсном песничком језику него и по целини песничке визије, тако да можемо рећи да је ово песничка књига а не само збирка песама. Она је отворила простор његове поезије ка метафизчкиm значењима и онај интимни лирски свет по којој је тако сродан поезији Стевана Раичковића без обзира на разлику у мелодији, повезала са оностраним и на тај начин један савремени песнички глас повезала са дубљим традицијама српске књижевности у целини“, наводи Никола Маринковић, члан жирија.

Томислав Маринковић никада није упознао Стевана Раичковића у стварном животу, али у сну јесте. Oткрива у писму захвалности које је прочитано на свечаности у Српској књижевној задрузи.

„У потпуној равнотежи бића поезије и личног живота. Једноставност пре свега. Отменост у стилу и језику и језичким тајним рукавицама, изнад свега. Аутентичност певања, поврх свега. Ако сам се у неком песничком елементу приближио поезији Стевана Раичковића вредео је сав вишедеценијски труд и време које сам уложио у исписивање стихова. Била је то лепа и испуњена смислом вежба духа“, стоји у Маринковићевом писму захвалности које је прочитала Јана Алексић песникиња и књижевна критичарка.

Награда „Стеван Раичковић" додељена је други пут.

„Ова награда је поставила једну малу градску библиотеку из Источне Србије на културну мапу Србије јер је осим тога што је недавно понела име великог песника који је рођен у околини Кучева. Учврстили смо свој значај у оквиру Стевана Раичковића тако што смо основали и ту награду“, наглашава Јована Дишић, директорка Народне библиотеке „Стеван Раичковић“ у Кучеву.

Српска књижевна задруга и Народна библиотека „Стеван Раичковић“ у Кучеву Томислава Маринковића награђују и објављивањем његове наредне књиге поезије.

„Цртице су баш доживеле експанзију у последњих пар година, не могу рећи да је то због недостатка времена, више је због недостатка пажње. У почетку је било јако тешко ставити што дубљу мисао и што комплекснију мисао и емоцију у кратку форму, али временом сам се навикао и нашао шаблон по којем пишем и свој мозак сам истренирао, али ја мислим да је кратка форма много тежа за писање него што људи мисле.

Баш је Момо Капор у једној својој књизи рекао: „Извини, што сам ти написао дугачко писмо, нисам имао времена за краће", тако да тиме је доста објаснио колико је кратка форма тешка за писање", рекао је Ђура Кељ, писац и инфлуенсер.

Шта вам је највећа инспирација? Колико вам значи интеракција са публиком?

- Највећа инспирација су заправо други људи, највише и тражимо у другим људима и животима, наравно црпим и из свог живота и својих осећања али често ми се деси да ја неку мисао објавим на мрежама, и добијем коментар - као да си на мене мислио. Дешава се да људи узму књигу, отворе неку страницу насумично и онда се том мишљу воде кроз читав дан. Дешава се да јако позитивно утичу на људе и људске животе.

У каквом су односу друштвене мреже и уметност данас?

- Мислим да су друштвене мреже феноменална ствар, и да су постале спона између уметника или аутора и људи и да уметник много лакше дође до публике и много лакше се његов глас чује. Можда је то мој највећи ветар у леђа заправо, други људи, и колико њима значе моје кратке форме, толико и мени значи њихова реакција од њих.

Има ли нека посебна цртица коју издвајате?

- „Не иди тамо где има цвећа, него тамо где ти цветаш". Значи да људи не треба да иду негде где је све шарено, а да се ту не осећају баш лепо, него где ће се они остварити, и напредовати.

Кажете да вам је посебна инспирација море и да тамо имате публику која чита оно што ви стварате?

- Мислим да сам писањем објединио овај наш регион и да је да кажемо моја форма дошла у Црну Гору, Хрватску, Македонију и Босну и читају ме људи свуда, и колико год да се ми можда разликујемо по образовању, неких мисли, друштвеног положаја, статуса, да су нам некако унутрашњости јако слично, што ово писање односно тумачење њега потврђује.

Непрестани проток информација и стално надметање за пажњу корисника доводи до тога да се све мање пажње обраћа на поједине објаве. Ипак, када неко заслужи поверење у виду лајкова, коментара, куповине књига, добија и сталну публику.

Истовремено, у Службеном гласнику је донето Решење о именовању вршиоца дужности управника Народног позоришта, којим је на чело националног театра постављен Драгољуб Бајић.

Оперски уметник и педагог, Бајић је у мају постављен за директора Опере Народног позоришта, док је Гонцићу мандат управника Народног позоришта требало да истекне 2026. године.

Цветковић је на филму и телевизији играо у више од стотину остварења сарађујући с најзначајнијим ауторима бивше Југославије и региона, међу којима су Душан Макавејев, Живојин Павловић, Горан Паскаљевић, Горан Марковић и Енки Билал.

Током вишедеценијске каријере, Цветковић је остварио улоге у филмовима као што су Горила се купа у подне, На путу за Kатангу, Задах тела, Дезертер, Срећна Нова '49, Време чуда, Танго Аргентино, Ни на небу ни на земљи, Хајдук и други.

Kако је најављено, 32. Фестивал европског филма Палић биће одржан од 19. до 25. јула, уз подршку Министарства културе Србије, Покрајинског секретаријата за културу, Града Суботице и Европске уније кроз програм Kреативна Европа МЕДИА.

Остаће упамћен као иницијатор, оснивач и вишегодишњи шеф Kатере за снимање и дизајн звука при ФДУ Београд, као и ментор наставног програма Школе звука за асистенте сниматеља звука при ФДУ.

Био је и  професор на Академији уметности у Новом Саду, на Групи за аудио-визуелне медије, професор на Вишој електротехничкој школи у Београду, иницијатор оснивања ТВ ТАKТОНС-а у Новом Саду и његов први председник (од 1988 до 1992. године).

Од 1962. године радио је у Телевизији Београд на пословима сниматеља и дизајнера звука.

Пошто је 1985. године дипломирао на ФДУ, Група за филлмску и ТВ монтажу са највишом оценом, примљен је на истом факултету за вишег стручног сарадника за предмет Снимање и обрада звука, да би, 1997. године, постао редовни професор.

Двоструки је добитник Златне медаље Београда за дизајн звука на Фестивалу документарног и краткометражног филма (1994. и 1995. године), а 2001 године, у знак признања за изузетне заслуге и допринос развоју Универзитета уметности и Факултета драмских уметности додељена му је Велика плакета са повељом Универзитета уметности у Београду.

Kао оснивач и шеф Kатедре за снимање и дизајн звука на Факултету драмских уметности у Београду, оставио је неизбрисив траг. Био је први наставник на ФДУ за Снимање и обраду звука, доносећи јединствену комбинацију практичног искуства са РТВ Београд и стручност педагога.

Године 1997, остварује једну од својих визија, када је уз подршку проф. др Љиљане Мркић-Поповић, отворена прва универзитетска школа за звук у Југоисточној Европи.

Осим професионалног и педагошког рада Рихард Мерц је дао значајан допринос и као писац, уредник и приређивач већег броја дела посвећених теорији звука.

„Сви путописи имају исту црту, а то је да је путовање битније од самог циља. И оно што ми покушавамо овде је да одржимо тај дух путовања и да неке личне увиде, фантастичне приче које смо током свих ових година добили од људи који су прошли и проживели, из неких других времена којих више нема који се сећају градова којих више нема, железничких пруга којих више нема, једног духа потпуно другачијег, да сва та сећања сачувамо и да она остану доступна и некоме после нас“, истакла је Мира Сатарић, рецензент Зборника.

Неки су у позном добу одлучили да се врате коренима, отуд и поднаслов Зборника – Потрага, обнављање, откривање. Многи су путовали трагом породичне нити, међу њима и Јованка Димитријевић која је водила унуке у родни Банат.

„Испунила ми се жеља да водим своје унуке да виде где им је бака рођена. То је доживљај за себе јер они виде чак и оно што ја нисам ни приметила, јер то је ново за њих, а осим тога били су на планини а никада у равници“, објашњава Јованка Димитријевић, ауторка награђеног путописа.

Витомир Ћурчин, такође аутор награђеног путописа, каже да је у Беч ишао да би открио где је његов деда пре више од 100 година ишао да усавршава берберски занат: „Има и пријатеља и пријатељица које се муче доста већ, притисле их године, тешко могу да путују, а ево мене још некако служе и ноге и глава, а докле ће, не зна се“.

Циљ конкурса који је основан у знак сећања на Драгана Куку је промоција активног старења.

„Највећи бенефит од ове акције је што доприноси здравом, активном, продуктивном старењу. Чему то служи? То служи превенцији болести у старости које се јављају, усамљености, депресије, најчешћих појава у старости, то доприноси здравијем животу и да старији људи могу квалитетније и достојанстваније да проводе свој живот“, каже Надежда Сатарић.

И овогодишњи Зборник, као и сви претходни, моћи ће да се прочита у електронској форми на сајту Удружења Амити.

То је део Вердијеве опере Набуко која је сада изведена према идеји оперског редитеља и сценографа Стефана Поде.

Прича о инвазији на Јерусалим коју је извео вавилонски краљ Набукодоносор добила је посебно значење у данашње време. Због тога је нова поставка те опере изузетно актуелна. На сцени су се могли видети потлачени људи, али и нуклеарно оружје.

„Човек се никада не мења и увек ће бити тако. Можда се у таквом прихватању човека налази и могућност за спасење“, каже Стефано Пода, оперски редитељ и сценограф.

Учествовали су баритон Амартувсхим Енкбат из Монголије, италијански сопран Ана Пироци, руски мецосопран Василиса Берзанскаја и италијански тенор, Франческо Мели. Диригент је био Пинкас Стајмберг.

„У представи учествује чак 160 певача, што је неуобичајено када је реч о међународној оперској подели. То је веома ретко“, наводи Стајмберг.

„Вечери попут ове показују важност културе на националном и универзалном нивоу“, истакао је Алесандро Ђули, министар културе Италије.

После успеха у веронској Арени пре две године када је режирао оперу Аида на стотом издању фестивала, сада се Стефано Пода вратио у римски амфитеатар са Вердијевом хорском драмом, трећом најизвођенијом опером у том простору, са 239 представа од 1938. године. Тај италијански уметник је и кореограф, костимограф и дизајнер.

„На понос су вештине многих људи иза сцене који раде током целе године на припреми овакве опере. Они су ту, све време присутни, а град Верона може бити поносна на њих“, рекао је Маурицио Калани, предузетник.

Набуко, скраћено од Набукодоносор, је италијанска опера у четири чина коју је Верди компоновао 1841. године. Либрето је написао Темистокле Солера. Опера је први пут изведена у свом пуном називу 9. марта 1842. године у миланској Скали, а сматра се да је трајно формирала репутацију Вердија као композитора.

„Много је ту љубави уложено и то показује данас овај сусрет. Просто то човек не може речима да искаже, просто да нас не забораве да ми постојимо. Не само као народна кухиња, него као Срби на просторима Косова и Метохије“, наводи Светлана Стевић, управница Народне кухиње „Мајка девет Југовића“.

Народна кухиња „Мајка девет Југовића“ свакога дана већ 24 године храни више од две и по хиљаде људи: Срба, Рома, Албанаца. Организована на 46 хектара да производи и припрема храну, запошљава, својеврсни је круг без кога и Дом културе не би могао да фукционише.

„Тај круг је много чудан. Без тог круга ми не бисмо могли да опстанемо. Уз тај благослов који имамо да хранимо те људе, ми једноставно бринемо о њиховим животима“, додаје Стевићева.

Донаторство поезијом академика Бечковића претодних година стигло је на многе адресе, трећи пут одлази на Косово и Метохију.

„Знам да међу тим добротворима, који су мене учинили добротвором, није био ни један тајкун и неко ко има пара колико хћете. Него неки људи који су то одвајали, што за каже, за своју душу“, наглашава академик Матија Бећковић.

Задужбине настају на различите начине, ова је саграђена од стихова и њених поштовалаца.

Ту је било више од 100 предмета, међу њима су и царски трон, мачеви, руком писани тестамент са острва Света Јелена, кревети које је користио током војних освајања, чак и место за облачење супруге, царице Жозефине.

„Када су ме из 'Сотбија' позвали и рекли да организују изложбу и аукцију, то сам видео као инсталацију у домену поп културе, нешто што може много да каже младим генерацијама, а не само заљубљеницима у историју. Данас колекционари који купују Наполеонове артефакте могу да купе и гитару која је припадала Џимију Хендриксу, желе да себи обезбеде историјске предмете, а историја је најбоља књига за надахнуће. Овде сте добродошли у сагу о Наполеону“, објашњава Жан Шарл Кастелбајак, уметник и дизајнер сценографије изложбе.

Изложба истражује како је Наполеон све до данас остао део културног мита – био је генијални командант, романтички антихерој, али и глобални бренд.

У Паризу су први пут приказани и његов препознатљиви шешир са дворогом, печат, кревет, чак и рукав који је његов кројач задржао као реликвију.

Аукцијска кућа „Сотби“ замолила је познатог француског уметника и модног креатора Кастелбајака да направи сценографију за изложбу.

„Оно што је за мене било задивљујуће током рада на сценографији ове изложбе је то да је Наполеону значило шта оставља за собом. Све је учинио да остави траг и после своје смрти, буде све популарнији, а да његов печат никад не избледи“, истакао је Кастелбајак.

Француски уметник учинио је све да то не буде само изложба, већ интерактивна поставка, театарска, уз дизајн који укључује и маглу и звук, храбра визуелна решења, створио је фолклорног Наполеона за доба у којем влада Тик-ток.

„У данашње време колекционари не живе више као у маузолеју, са предметима из Француског царства, нема више декора који подсећа на империјални, сада живе у свету где се мешају савремени предмети и они који припадају историји“, наводи Луј Гзавије Џозеф, директор у Одељењу за намештај и декоративну уметност у аукцијској кући „Сотби“.

Највеће интересовање на аукцији било је за слике са приказима Наполеона и његове породице, затим за предмете у вези са француским владаром попут комплета за чај са царским амблемом и венчаног листа када се Наполеон женио Жозефином.

„Обоа је много познатија као оркестарски инструмент. То је инструмент који даје интонацију оркестру. Не знамо много о обои као солистичком инструменту, знамо виолончело, клавир, али обоа није толико позната. Постоји широк репертоар за обоу, од барока до савремене музике. Оно што желим да истакнем овим програмом је виртуозност инструмента, његову мекоћу и флексибилност“, каже обоиста Фабијен Туан.

Обоа је увек била у сенци других инструмената. Данас се све више зна о њеној лепоти и могућностима – код нас, захваљујући Обоа фестивалу, који већ осам година ставља обоу у центар музичке сцене.

„Све што се дешавало за ових осам година, показало је да оно што ми радимо, радимо на прави начин зато што се много обоиста одлучило да свје знање у вези са обоом, инструментом нашим који ми овде промовишемо, прошири и да се озбиљније, не само бави инструментом, него да истражује могућности како може и куда може да иде“, објашњава обоисткиња Ивана Дакић.

Бриљантном интерпретацијом, уз клавирску пратњу Марка Богдановића, славни француски обоиста показао је велике солистичке могућности овог инструмента.

На затварању фестивала, концерт полазника Мастер класа Фабијена Туана и премијера композиције Милоша Раичковића за шест обоа.

Фијакером су пристигли и редитељ филма Изолација Марко Бацковић, као и косценариста Марко Јоцић.

У дефилеу су учествовали и чланови жирија међу којима су сценариста и продуцент Јован Марковић, филмски и телевизијски аутор Душан Булић и редитељ Ненад Павловић.

Проглашавајући Софест отвореним, председник општине Сопот Живорад Милосављевић пожелео је добродошлицу присутнима на „трг филма и слободе, украшен јединственим спомеником седмој уметности и вечитој борби за слободу стваралаштва".

„Први дан јула, месеца културе у Сопоту, доноси нам 53. издање нашег филмског фестивала. Имаћемо прилику да још једном погледамо филмове који су обележили период између два фестивала, изјавио је Милосављевић. Он је честитао филмским уметницима на остварењима и поручио да „најбољи украсе своје витрине 'статуетама слободе'”.

„Позивам вас да се и убудуће овде срећемо, у задовољству и међусобном поштовању, додао је на крају.

Свечаност отварања фестивала, чији је слоган „Слобода или варваризам", крунисао је традиционални ватромет изнад Центра за културу Сопот, док су за забавни програм били задужени КУД „Космај" из Сопота и састав "The Secret Getsby Society".

Како је најављено, на 53. Софесту биће приказан 21 филм, од којих је 16 у такмичарском програму.

Богат програм Фестивала

На програму је филм Свему дође крај редитеља Рајка Грлића, Дражен Данила Шербеџије и Љубе Здјеларевића, Прва класа: Пун гас Владимира Поповића, као и Реституција, или сан и јава старе гарде Желимира Жилника.

У Центру за културу Сопота биће приказани и филмови Сунце никад више Давида Јовановића, 78 дана Емилије Гашић и Мудбрицк: Култ мртвих Николе Петровића.

Такође су на програму Лазарев пут Ивана Јовића, Баук Горана Радовановића, Циклус Јелене Цвијановић и Марка Јовичића, Мајка Мара Мирјане Карановић, Планета 7693 Гојка Беркуљанина и Поред нас Стевана Филиповића.

Пре свечаног отварања фестивала, у Центру за културу отворена је изложба плаката филмова посвећена редитељу Желимиру Жилнику, коме ће на затварању, 5. јула, бити уручена Статуета слободе за животно дело и изузетан допринос филму и култури.

Јеленину идеју је препознао Атеље Муранезе са престижном Новом Мурано галеријом и скулптура је данас изложена управо тамо где се вековима чува аутентични дух венецијанског мајсторства у изради стакла.

„Идеја иницијална за сарадњу је дошла од њих. Они су ме позвали и препознали као уметника након што су посетили моју изложбу у Венецији где сам представила мапе са оригинал кованицама и одатле је дошла идеја да се направи скулптура са оригиналним новчићем, што до сада никада није направљено у Мурану. И заиста, осећам и привелегију да овде сада видимо прво дело у овако вековној традицији направљено у мурано стаклу са оригинал кованицом“, истиче Јелена Боровчанин

„Ми имамо среће да радимо са маестрима стакла који су специјализовани у врло захтевним фигуративним креацијама, јер ми користимо посебне технике у изради стакла, тако да се Јеленина идеја, која је врло сложена, добро уклопила са нашим компетенцијама. Њен цртеж, јер од идеје и цртежа све креће, је веома сложен са различитим нивоима интерпретације. Први ниво је једноставно естетски и већ по томе врло интересантан, а онда откриваш и да сваки детаљ има специфичан значај што смо објаснили и у каталогу који нам помаже да схватимо сваки детаљ и сваки корак, дакле, значење сваког додатог елемента“, наводи Лео де Карло, уметнички директор Атељеа Муранезе.

Кроз 16 пажљиво обликованих симбола оживљава се прича о свету у непрекидном протоку светлости и тишине. Централно место заузима фигура човека док читаву скулптуру држе руке.

„Ако пођемо од овог елемента, можда главног поред централне фигуре човека, ове руке видите да држе целу ову композицију. Значи, рука је оно што се код нас јавља као први контакт када упознајемо неког и ви сада ако замислите да при сваком том контакту тај неки фрагмент вас остаје код те неке друге особе. Та особа даље путује, одлази, са другим људима се рукује, па онда та трећа особа са трећим и сви ми путујемо по целом свету и размењујемо нашу енергију. Тако да сада када замислите, кроз ово што сам ја представила и кроз тај један фрагмент, ви можете да осетите да је део вас заправо свуда на овој планети земљи и ми сви заправо јесмо једно“, објашњава уметница.

Јелена Боровчанин је лично присутна у Венецији до 6. јула, и са радошћу ће представити скулптуру свим посетиоцима који желе да осете њену поруку из прве руке.

Атеље Муранезе у Венецији је, због своје екслузивности и уникатних уметничких дела, отворен само на заказивање и уколико их посетите имаћете прилике да се и лично уверите да скулптура симболизује проток чисте, благе енергије вођене добром намером.