Историчар Питер Хедер је рођен 1960. у Северној Ирској. Студирао је и 1987 докторирао на Оксфорду са тезом „Готи и Балкан“. У наставку је изградио дугу и успешну академску каријеру на универзитетима у Лондону, Ворчестеру, Оксфорду и Јејлу. Последње две деценије предаје историју Средњег века на Краљевском колеџу у Лондону.

Централно место одакле полазе сва његова истраживања је контекст касне антике, пропасти Западног Римског царства, готских освајања и раног средњег века. У том специфичном сегменту Хедер је данас глобално најутицајнији ауторитет, иако не без контроверзи.

Аутор је бројних дела, између осталог Ускрсли Рим (Rome Resurgent: War and Empire in the Age of Justinian, 2018) Варварске папе и империјални узурпатори (The Restoration of Rome: Barbarian Popes and Imperial Pretenders, 2014), Империје и варвари (Empires and Barbarians: Migration, Development and the Birth of Europe, 2009), Пад Римског царства (The Fall of the Roman Empire: a New History of Rome and the Barbarians, 2005), Готи (The Goths, 1996).

Критике које се упућују Хедеру, премда дуге и увијене, своде се на то да он Готе који су срушили стари Рим, не мрзи довољно – а требало би. А ко не мрзи Готе од некад, тај воли Немце од сада, вероватно би гласао и за АфД да није Енглез. Површно гледано контроверзе не излазе из уских академских кругова медиавелиста, али имају много више везе са данашњицом него што се на први поглед чини.

Проблем је у следећем, при чему се овде не сажимају аргументи разних страна, него логика, смер и последице закључивања. Хедерова оксфордска група полази од тога да су Готи, који су по етногенези Немци, срушили Рим, али до данас сачували његове традиције у Европи нација/Европској унији. Слично се учи историја средњег века на Бечком универзитету. Не знам како је сада, али слично се предавала историја тог доба и у београдским гимназијама седамдесетих и осамдесетих година.

Друга група, у којој су Гај Холсол са Универзитета у Јорку, или Мајкл Куликовски са Универзитета у Торонту сматра да је Рим срушио сам себе, док су Визиготи, Остроготи, Бургунди, Вандали, Алани, Хуни, Франци и Лангобарди само били при руци. Та школа се јежи већ на помен „етногенезе“ јер у њој препознаје национализме деветнаестог века и каснију кулминацију у нацизму. Нејасно је међутим да ли се од варварских племена очекивало културније понашање, или само постоји аверзија према готском канцелару Мерцу и франачком председнику Макрону.

Укратко, у Хедеровој школи мишљења би били десничарски суверенисти, у оној од Холсола левичарски интернационалисти. Први би били против данашњих масовних миграција, други за отворене границе и прихватање миграције у сваком обиму.

Интересантно је да нико од њих експлицитно не спомиње данашњицу, већ пишу о томе како су пре хиљаду и двеста година Алкуин од Јорка и Теодулф од Орлеана организовали скрипториј на двору Карла Великог. Толика је моћ данашње идеолошке поларизације у развијеном свету, да сваки камен из осмог века аутоматски постаје непроходна планина у двадесет и првом.

Колико хришћана је неопходно за хришћанство?

Хедер не почиње причу о хришћанства после Исусовог распећа, односно неког драматичног догађаја који је, уместо да реформише јеврејску веру, створио нову. Њега не занима рађање хришћанства, које је до краја 3. века ионако било само један блискоисточни култ малог броја следбеника у слабо повезаним заједницама.

Унутар грчко-римске композитне религије поштовала су се многа божанства, па је увек било места за још једно ново. Рим је био религиозно толерантно царство, условно, јер би примена савременог појма толеранције на то доба била анахронизам.

Хедер има сасвим конкретно истраживачко питање. Занима га како се један бројчано уски култ, који се од почетка одрицао од света и свих земаљских послова, трансформисао у масовну религију која је ујединила европски континент преко његових граница и постала активни део материјалног света ког се изворно одрицала?

То је једно питање, на чији одговор одлази 600 страница књиге, плус густо напаковани део са фуснотама и литературом. Друго питање Хедер не поставља, али се оно само појављује, у епилогу као мишљено, а неизречено, у коментарима и рецензијама немачких медија експлицитно.

Ако је до 13. века хришћанство стигло до врхунца своје конфесионалне и политичке моћи, зашто је данас у таквом стању да постаје ирелевантно? Шта се догодило да је његова снага да држи срца људи и остане културна матрица европских друштава, тако ослабила? Осим наравно реформације, шизми, крвавих епизода, секуларизације и просветитељства, ништа што само по себи у историјским димензијама не руши статус једне религије.

Хедер може да постави то друго питање, а да га не изговори директно, зато што његова књига то наративно постиже. Она завршава са судбоносним Четвртим латеранским сабором 1215. Читав континент, осим делова Балтика је уједињен под Римском црквом. Римски папа је духовно и политички свемоћан, иако не увек ефикасан, што не зависи од њега, већ од слабе инфраструктуре на огромном простору. Целибат и Пургаториј/Чистилиште су легално фиксирани.

Лаичка религиозност се остварује кроз седам сакрамената, који више немају симболички смисао, већ представљају реално божје присуство у човеку. Уведена је Инквизиција, тог момента још само средство за кажњавање симоније међу свештенством, али ће је пракса у неколико деценија претворити у полугу против обичних људи.

Са декретом Ad extirpanda из 1252. (Искорењујем/Уништавам) папа Иноћентије IV је дозволио мучење до признања. Доминиканци су се нашли у свом елементу. Укратко, то је друштво са непосредним последицама које Умберто Еко описује у свом роману Име руже.

Са Источном црквом је постигнута унија, најпре 1276, онда 1323, последњи пут 1439. Сваки пут би пропала, углавном зато што источни императори не би успели да осигурају пристанак својих епископа и нижег клера, то се може тумачити као демократска црта, али и као одсуство дисциплине. Поента је, радило се на уједињавању Цркве. Постојала је свест да је то једна црква, упркос свега.

Први део: Вера војних победника

Хришћанство се развијало у три велике револуције, каже Хедер. Прва почиње са Константином Великим, завршава са падом Западног Римског царства.

Аутор се разрачунава са представом да је Константинова вера била „млака“, да је пристао уз њу јер му је нови бог осигурао победу над ривалом (и шурјаком) Максенцијем 312.

Константинов прелазак из соларног монотеизма на хришћанство је заиста историјски отворен и кад све друго не помогне решава се аналитички, шта је било логично резоновање за човека моћи тог времена.

Опортунизам да, али из сведочанстава Константинових биографа Лактанција и Јевсевија јасно је да је он пробао да се погађа и са неким боговима грчко-римског пантеона, само што они нису помогли, док хришћански бог јесте.

Константин је био прави и искрени верник, тврди Хедер. То да је царство тек 324. службено прогласио хришћанским, има везе са политичком традицијом тог доба. Само је апсолутна војна победа на бојном пољу чинила религиозни избор сигурним.

Кад се војно осетио безбедним, Константин се јавно декларисао. Морао је да буде војно успешан, да би био верски успешан. У последици су сви остали који су служили цара – Сенат, администрација, империјални скупљачи пореза, земљовласничка аристократија – морали да постану хришћани. Са Константиновим наследницима је то правило само бивало строже.

Таква симбиоза се показала одлучујућом за ширење хришћанства. Она је омогућила његову трансформацију од уског фанатичног култа непријатељски настројеног према телу, материји и свакој земаљској власти, до широког покрета институционално ношеног царским концилима/саборима. Са Константином је успостављен модел који је остао на делу све до доба секуларизма, а и данас се повремено враћа кроз источни појам synfonie.

Али победа хришћанства каквог су га упознале генерације, није била аутоматизам. Оно није напросто расло, оно се тукло и требило унутар себе. Хедер се обрачунава са представом „једног“ хришћанства. Не у смислу поделе на Источну и Западну цркву, јер она службено није спроведена све до осамнаестог века, а и од тада су неке ране залечене.

Мисли се на спор о природи Христа, шта је правоверно, шта је јерес. Европски народи су добили један тип христолошке догме, а мало је фалило да добију сасвим други. Да је превагнула аријанска варијанта homoios = као, у значењу „Исус је као Бог“; уместо Константинове и Теодосијеве формуле homoousios = једнак, у значењу „Отац и Син су од исте супстанце“, развој европских друштава би текао алтернативним путем. „Као“ или „једнак“, две мале речи од којих је зависило тако много.

Да франачки краљ Кловис од Меровинга није 507. прешао на никејанско хришћанство (из услуге византијском цару); да Јустинијанов војсковођа Велизар није срушио државе аријанских Вандала у афричкој Картагини (532.) и Острогота у Равени (554.); да се Визиготи у Шпанији (589.) и Лангобарди у Милану (653.) нису службено одрекли аријанства, Европљани би данас живели алтернативну стварност. Укључујући и ону да никад нису примили хришћанство, или да га као аријанци брже напуштају, него што им је било могуће као никејанцима.

Постојала су дуга три века, од Константиновог сина Констанцијуса II (homoios/аријанац) до Лангобардске краљевине средином седмог века, кад се хришћанство носило с проблемом идентитета. Разлика је битна, јер заједнице које верују да је Исус био само човек и оне које га виде у хипостатској унији човека и бога(Hypostase = форма у којој се јавља једно божанство), стварају различите политичке традиције, резонира Хедер.

Други део: Вера политичких победника

С падом Западног Римског царства, хришћанство пролази кроз другу револуцију. „Револуција“ је условна, више нови корак у ширењу уверавањем, дипломатијом, унутрашњим просветљењем, а кад аргументи затаје, копљем, мачем и крви.

Мимо тога, хришћанство се, након што је од 4. века уведено у просторе суверене политичке моћи, није понашало револуционарно. Прихватало је племенске и варварске вође кад би се понудили, преузимало постојеће институције и прилагођавало их себи.

Иако се често преноси прича о природном антагонизму измедју нове вере и Римске империје, Хедер ставља ствари на право место. Хришћанство је неизмерно профитирало од империјалних институционалних структура и културних традиција.

У доба кад је Свети Августин као један од главних „непријатеља“ Рима писао Божју државу (426.) аргумент му је био да једина уређена држава сме и може да буде она на небу, док је доле хаос нормално стање. Али против саме институционалне мреже он се није бунио. Град Рим је тада био ништа, сиротиња и рушевине усред мочваре, док је император Хонорије седео у Константинопољу, а његова сестра Гала владала на западу из Равене, обоје никејанци.

Носиоци промена које Хедер обрађује у другом делу су Јустинијан, који накратко уједињује обе половине царства, и Карл, краљ Франака, чије крунисање на Божић 800 за цара на западу цементира дефинитивну политичку поделу Константинове и Теодосијеве империје.

Аутор примерима показује, иако увек оставља читаоцу да сам изведе коначни закључак, које су способности хришћанство учиниле погодним за дугу, светску владавину.

Прилагођавање. Или толеранција, само не према другима, већ према себи. На пример, парусија/други силазак Христа на земљу је изворна хрићанска догма. Повратак Божјег сина се очекивао сваког тренутка, па стога није било смисла поштовати земаљске власти, угађати телу, бавити се неком професијом, женити се и рађати децу. Но кад се парусија одужила на векове и миленијуме, без приговора савести се прешло на реглементирање земаљских послова.

Прихватање различитих културних традиција. Хришћанство је, код ширења, другачије наступало на Истоку (империјално), у Италији (вештином), на славенском Балкану (дипломатском трговином), другачије преко Алпа, где је стизало на врху мача.

Најбруталније конверзије су биле међу саксонским племенима, касније у балтичком простору. Проповеди су се прилагођавале за Саксонце, па је Исус тако путовао кроз шуму, јер они нису знали шта је пустиња, са својих дванаест витезова, јер они нису знали шта су апостоли.

Исланд је постао хришћански кад је његовим становницима обећано да и даље смеју да једу коњско месо и нежељену децу остављају у снегу да се смрзну.

Има и правих хумористичких епизода, за разлику од бруталне исландске. Англоскасонски мисионар из 8. века Бонифас се пожалио папи Гргур II на баварског попа који је масовно покрштавао људе „у име домовине и ћерке“ (in nomine patria et filia, уместо in nomine patris et filii). Папин коментар је био: „Прави се да ниси чуо, крштења су свеједно важећа“.

Неке ситуације су се претварале у вежбу из дисциплине и концентрације. Бискуп Цезарије (8. век) из франачког, данас француског Арла, сачекао би да му људи уђу у цркву недељом, онда би закључао врата да му не побегну пре краја службе.

Најважнија порука која се из другог дела преноси у трећи, која остаје главна одредница западног хришћанства, јесте његова неуморна способност догматске интроспекције. И пре него што је Карло Велики код себе скупио и купио најученије главе из читаве Европе, философи и теолози, у то доба синоним, претресали су свако питање догме до крајњих консеквенци.

Ко је ко и на који начин у Светом Тројству? Која је тачно пост мортем судбина душе? Од чега је сачињена Маријина безгрешност? Како раде сакраменти? Како и од ког момента тачно је Бог присутан у хлебу и вину?

Преко питања и одговора, теолошка кућа западног хришћанства је расла на очи. Кућа источног хришћанства није волела доктринарна питања, систематизовану теологију, посебно не питања која почињу са „кад и како тачно“.

Кад је отишао папи Лаву III да га крунише, Карло Велики је признао ауторитет папе. Е па није, тврди Хедер. Папе су имале престиж, не власт. Успон праве папске моћи почиње са немачким Лавом IX (папа 1048 –1054.). Питања која је он ставио на дневни ред – целибат, папски Рим као врхунска црквена и политичка власт на истоку и западу, северу и југу – нису силазила одатле све до Реформације пола века касније.

Сам Карло Велики није држао до римског бискупа. „По Карловом мишљењу, папа је био задужен за апсолутно ништа“, каже Хедер (с. 378). Било му је само до церемонијала и помпе, што се добро показало кад је годину пре смрти власторучно крунисао сина Луја Побожног за ко-императора. Луј се одужио тако што је после Карлове смрти 814. рекао да му је отац оставио двор пун курви.

Трећи део: Рим императора постаје Рим папа

Векови теку у Хедеровој књизи. Битне промене не долазе као догађаји, већ као процеси.

У последњем делу који покрива прва три века другог миленијума, Хедер прати успон папског Рима. Цар и краљеви постоје, али више немају као Константина или Јустинијан директну везу с божјим ауторитетом. У простор између неба и земље убациле су се папе као посредници за властити рачун. По Хедеру трећа револуција у развоју хришћанства као владавине.

Ако се векови погледају као године, године као месеци, а то је управо оно што Хедер ради, јасно се показује какрактеристика западног хришћанства да се понаша као колективни ум, да учи у ходу.

Наравно да развој папског суверенизма није био органски. Папе су фалсификовале документа радо и често, потврђује Хедер (оно што сви знају). Константинов Донатио, на пример, документ којим је император наводно овластио рисмког бискупа Силвестра да преузме контролу над западним делом царства. Фалсификат је настао око 750. у папској курији у Риму.

Други докуменат тог типа су Recognitiones, са наводним писмом папа Клемента (први век), где он сведочи како је први римски бискуп, Свети Петар, свој статус „Принца апостола“ пренео на све наследнике.

Средином 9. века је „мала група франачких црквених људи“ та два фалсификата укључила у делимични трећи, у Псеудо-Исидор. Докуменат је настао више од два века после смрти именодавца, севиљског бискупа Исидора (560-633).

У Псеудо-Исидору је било свега, аутентичног и измишљеног: од каролиншке легислативе, ретроактивних црквених пресуда и папских декрета, до фалсификованих сведочанства. Франачки теолози га нису склопили с циљем да оснаже папе, него да ослабе домаће световне власти, али у крајњем ефекту су профитирале папе. Дијалектика на делу.

Следећи докуменат који је извршио огромни утицај на даљи развој континента био је Јустинијанов Дигест/Кодекс Римског права. Дигест је оригинални документ из Јустинијановог 6. века, пронађен у 11. Уз проналазак иде и легенда, с тим да она не мења аутентичност Дигеста. Пиза је заједно с царем из немачке династије Салијеваца напала бивши Јустинијанов центар Амалфи, покрала га до кости, укључујући и градску архиву. Кад су Пизанци код куће прегледали плен, имали су шта да виде: Јустинијанов кодекс у 50 томова, једина преживела копија.

На трендове настављене из прошлог периода, надовезали су се нови.

Рођен је правни поглед унатраг. Римско право је консеквентно примењено на црквени канон. Световно право се развијало из црквених канона и враћало му се. Оба права су почивала на Јустинијановом Дигесту. Стари Рим је ускрснуо као црквено-правни конгломерат под папским приматом.

Рођена је институција универзитета. Обрада Дигеста је захтевала такав труд генерација, да се из и око интерпретација садржаја развио систем универзитета, прво Оксфорд (1214.), Париз (1215.), Болоња (1219.), онда сви остали. Бечки правни факултет, Београдски правни факултет, само следе трасу коју су зацртали Париз и Болоња.

Статус политичке власти је унапређен. Звучи као контрадикција с обзиром на растућу папску власт, али друштвене промене се често остварују као контрадикције. Биограф Карла Великог преноси да је царева омиљена књига била Аугустинова Божја држава, „а ако је то тачно, Карл је пропустио да схвати њену централну поруку“, каже Хедер. Аугустин је говорио да је савршена држава могућа само након Последњег суда на крају времена, и само на небу.

„Али може бити да Карло није толико лоше схватио Аугустинове речи, него их је разумео као изазов. Изградња неба на земљи је био циљ императорових интелектуалалца, а главни од њих, Алкуин од Јорка, је био превише добар у латинском да не би разумео Аугустинову поенту“ (с. 412).

Епилог

Неко предзнање је неопходно за ово дело, али оно може да се стиче и на лицу места, уз познавање енглеског или немачког, ако се за ову књигу не пронађе преводилац. Српска читалачка јавност је генерално више заинтересована за књижевност, мање за нон-фикшн, с тим да као мотивација овде помаже национална страст за историју, поготово у комбинацији с етногенезом.

Хедерови закључци су вишеструки, некад само описни, ређе изговорени, често препуштени логичким преференцама читалаца.

– Да би хришћанство наставило да у духовности и политици игра релевантну улогу у повезивању разуђених простора различитих култура и нација, потребна је нека врста централног ауторитета. Уз то и оно што свима пада тешко да изговоре у доба дигиталне слободе, нека врста законске присиле. Не инквизиција, не поновило се, али у сваком случају повратак неког морања на велика врата. Морам-мораш-морамо је изгледа основица сваке заједнице са минимумом амбиција у кохерентности.

– Ако се европски народи одричу не само религиозног, већ и културног и политичког идентитета које им је хришћанство оставило, мораће да нађу нешто друго што ће их држати заједно у сродним политичким заједницама. Остати у угашеној вери, у ситуацији када у великим бројевима долазе припадници друге, врло живе вере, није оптимална ситуација. Хедеров савет је, неизговорен, али присутан: Хришћани културе и традиције, мораћете поново да постанете хришћански верници, ако желите да сачувате наслеђе секуларизма и атеизма.

То је још једна контрадикција, али и тачан опис стања, јер историјске дилеме никад нису између религиозности и секуларизма, већ између религије и религије. Ко неће своју, заврши у туђој. Бар на неколико векова, пре него што се опет дође до питања има ли бога или не.

Завршни логички суд: Неопходно је више хришћанских верника да би се у данашњој Европи сачували простори секуларизма, агностицизма и атеизма. Хегел и Маркс би уживали у том примеру дијалектике.

Читалац сигурно ужива.

Књига доноси четири драмска текста савремених српских аутора – Наход Симеон Милене Марковић, Радничка хроника Петра Михајловића, Јами дистрик Милене Богавац и Најусамљенији кит на свету Тијане Грумић. Реч је о драмама које су већ потврдиле уметничку вредност на српским сценама и на Стеријином позорју, а сада први пут постају доступне читаоцима и позоришним ствараоцима на румунском језику.

Избор који није антологија

У предговору Слободан Савић одмах разјашњава да књигу не треба посматрати као антологију савремене српске драме.

„Ово свакако није антологија... Издавачи су из познатих разлога определили простор за четири савремена драмска текста. Тежак задатак и тешко искушење за аутора избора“, наводи Савић.

Подсећа да је сваки избор истовремено резултат професионалних критеријума и личног суда приређивача, због чега не постоје потпуно свеобухватне антологије. Управо зато, уместо покушаја да представи целокупну савремену српску драмску продукцију, определио се за четири текста који припадају различитим генерацијама, различитим поетикама и тематским круговима.

Истовремено, предговор представља и сажет преглед развоја српске драмске књижевности. Савић подсећа на место које у њој имају Јован Стерија Поповић и Бранислав Нушић, али и на драмске писце који су обележили другу половину 20. века – Александра Поповића, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића, Виду Огњеновић, Слободана Селенића, Синишу Ковачевића, Небојшу Ромчевића и друге.

Посебну пажњу посвећује генерацијама које су ступиле на сцену крајем 20. и почетком 21. века, истичући да се њихови текстови све више баве личним, породичним, друштвеним и политичким темама, као и савременим кризама идентитета и усамљености.

Намера – да драме стигну до румунских сцена

Према Савићевим речима, циљ избора није био само представљање српске драме читаоцима, већ и подстицај за њено будуће сценско извођење.

„Изазов сам прихватио... јер је ово прилика да макар четири писца различитих генерација, различитих сензибилитета, различитих поетика, естетика и тематских интересовања приближим позоришним професионалцима у Румунији и, надам се, публици која би могла у будућности да гледа представе по овим текстовима“, напомиње Савић.

Додаје да драме одабране за ову књигу до сада нису превођене на румунски језик нити су постављане на румунским сценама, за разлику од дела Душана Ковачевића и Биљане Србљановић, која су румунској публици већ позната.

Четири драме, четири различита погледа на савремени свет

У предговору се подробно образлажу разлози због којих су изабране управо ове драме.

За драму Наход Симеон Милене Марковић, Савић наводи да представља једно од најоригиналнијих дела савремене српске драмске књижевности. Инспирисана Стеријином драмом, српском средњовековном традицијом и античким митом о напуштеном детету, она кроз особен песнички језик говори о одрастању, трагању за идентитетом и месту појединца у свету.

Радничка хроника Петра Михајловића доноси причу о распаду породице и обесправљеној радничкој класи у друштву које је, како Савић оцењује, остало без основних људских права, пре свега права на достојанствен живот и рад. Комад, додаје, користи поступке социјалне драме, мелодраме, фарсе и документарног театра.

У драми Јами дистрик Милене Богавац, кроз црни хумор и сатиру, преиспитују се национални митови, политичке манипулације и савремени облици корпоративног друштва. Радња смештена на тромеђу Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, прераста у универзалну причу о национализму и злоупотреби историје.

Најмлађа ауторка у избору, Тијана Грумић, представљена је драмом Најусамљенији кит на свету, лирском причом о породици, усамљености и потреби за блискошћу. Наслов је инспирисан стварним китом који се оглашава на фреквенцији од 52 херца, коју други китови не чују, што постаје метафора савременог човека који, упркос непрестаној повезаности, све теже успева да буде истински схваћен.

Универзалне теме изнад националних граница

Савић сматра да је управо универзалност тема била један од кључних разлога за избор ових текстова.

„Све четири драме су одлично написане, носе универзална значења, тематизују општа питања људске егзистенције и човекове изгубљености... Отуда верујем да ће подједнако бити разумљиве и гледаоцима у Румунији, као и у ширем региону.“

Поред тематске сродности, драме повезује и савремени драмски израз – од поетског језика Милене Марковић и Тијане Грумић, до ироничног и саркастичног приступа Петра Михајловића и Милене Богавац, као и ослањање на савремене драматуршке поступке и постдрамски дискурс.

Положај савремене драме у Србији

Предговор не остаје само на представљању изабраних текстова. Савић се осврће и на положај савременог драмског стваралаштва у Србији, указујући на значај Стеријиног позорја као институције која већ деценијама подстиче настанак и афирмацију домаћег драмског текста.

Истовремено, указује да драме млађих аутора и даље релативно ретко долазе на репертоаре позоришта и да се њихов сценски живот често завршава после праизведбе. Као један од механизама подршке издваја конкурс Стеријиног позорја за савремени домаћи драмски текст, захваљујући којем су многи награђени комади добили своја прва сценска извођења.

Објављивањем књиге Савремена српска драма на румунском језику, четири савремена драмска текста добијају прилику да пронађу нову публику и нова сценска читања изван Србије. Управо у томе Савић види и основни смисао овог издања.

„Препуштам изабране драме редитељима, позоришним управама и свим заинтересованим читаоцима у нади да ће неки од ових текстова угледати светлост позорнице на некој сцени у Румунији“, закључује Слободан Савић.

Много раније, у једном од првих приказа Одисеје, Аристотел хвали Хомеров дар и „лепоту приказивања“.

После ових речи неких од највећих интелектуалаца XX и старог века, шта још навести као аргументе за читање Одисеје, ако су уопште потребни?

Одисеја може да се чита и као авантуристички роман, помало и као научна фантастика (ако се имају на уму сва чудеса којима Одисеј и његови пријатељи присуствују), може и као љубавна прича, затим и као прича о верности и чекању, о снази жене (не само мушкарца), као прича о путовању, најпре – о повратку кући и себи – после свих и авантура и непогода, па и као „човек пева после рата“.

Нису дела из антике увек једноставна; неком је можда тешко да прати Хомеров хексаметар (врста стиха којим су испевани антички епови), неком генеалошка стабла, родбинске везе богова и људи... Али, Одисеја заслужује и време и труд – намерно кажем труд, а не напор – јер је за читање много приступачнија него Илијада.

Иако се радња одвија после оног што је описано у Илијади – сви знамо (мање или више) шта је касније било, мит и легенде, тако да може наравно одвојено да се чита, као самостално дело. И рећи ћу једну јеретичку мисао – уверена сам да је Кристофер Нолан прочитао „с разумевањем“ оба спева, јер да није – не би успео да све тако добро прилагоди и својим редитељским намерама и рецепцији (или бар оном што он мисли да занима већи део даншње биоскопске публике).

Човек изван граница човековог света

- Учинићу све што могу.

- То није довољно. Хајде да учинимо више.

Када сам се при пут сусрела са Хомеровим еповима, сетила сам се ове, једне од мојих омиљених реплика из српске књижевности. У роману Дервиш и смрт Меше Селимовића тај позив да се учини више изговара пријатељ главног јунака Ахмеда Нурудина Хасан, свакако један од најинтригантнијих ликова домаће књижевности. Хасан је тај који се заволи „на прво читање”, карактер који прелази границе свакодневног и просечног и тежи вишем, изван граница људских могућности.

И то је оно што га приближава античким јунацима. У том хтењу је његов хибрис, како се то каже у старогрчкој митологији, а што бисмо могли профано превести као „прећи меру”, јер иако су Грци своје богове сликали блиским људима, ипак људима није било дозвољено исто што и боговима и ако би људи (па макар били и хероји) постали охоли да тако нешто помисле, били би кажњени.

Као што је кажњен Ахил. Онај који од свих грчких јунака можда највише божанског има у себи. Онај који је одбио дуг, али беславан живот. Који је изабрао кратак, али славан. Онај чијом срџбом почиње Илијада. Онај, којег нам Хомер, бар кратко, враћа у Одисеји.

А тог његовог јављања „с оне стране”, из света сенки, у Одисеји Кристофера Нолана нема.

„Немој ме тешити зато што умрех, Одисеју дични,

ја бих радије био и надничар служећи другом,

који голема нема имања те живи од мраке,

неголи владати мртвима свим што не виде сунца.”

Ове речи изговара Ахилова сенка у XI певању Одисеје, у сусрету Одисеја са светом мртвих. То је једна од, бар мени, најдирљивијих сцена Одисеје, та његова жудња за животом, истинским, за његовом пуноћом... Хомеровски јунаци су ипак (па чак и кад су богови или божанског порекла) – јунаци од овога света.

И то је већ довољан разлог да они који до сада нису читали Одисеју, а јесу гледали филм, прочитају и спев. И не само то, има још разлога.

Хероине Хомерове Одисеје

Гледајући филм сетила сам се предавања из античке књижевности и лекције да никада не сме, ни у једном тренутку, да се заборави да богињица која спасава Одисеја од гнева бога Посејдона тако што му даје плашт којим он постаје невдљив – зове се Леукотеја. Ње у филму нема.

И није Нолан „заборавио“ само њу. Из филма је изоставио плејаду занимљивих ликова. Алкиноја, феачког краља, на чијем двору Одисеј и прича своју причу (ону коју у филму прича Шарлиз Терон, односно Калипсо – то је јо једна од интервениција у сценарију у односу на оригинал).

Али, у филму нема ни још једне очаравајуће јунакиње – ћерке краља Алкиноја, Наусикаје. Још једне снажне жене у књижевности која је, иако готово девојчица, спремна на велика дела и по цену сопствене патње.

И због тих двеју јунакиња треба читати Одисеју, јер својом снагом превазилазе статус епизодних ликова у спеву и једнако су „филмичне“ као и Пенелопа и Калипсо и Кирка.

И коначно, кад говоримо о ликовима, Одисеју треба читати и због насловног јунака. Оног у чијих 40 дана стаје и деценија лутања. Оног чије нам је путешествије у свакодневном говору после многих векова оставило фразеологизме попут „између Сциле и Харибде“, „зов сирена“... па и „одисеју“ као метафору дугог и неизвесног путовања. Оног који ипак жели да се врати и на своју Итаку и својој Пенелопи. Оног који је после Тројанског рата постао званични наследник Ахилов (потписници ових редова је и даље жао што тај наследник није Ајант, али то је већ тема за неки други текст и за Софокла, наравно).

Одисеј није јунак ахиловског типа, он није онај који се држи гесла „свагда најбољи бити и одличан између других“ (ово је стих из Илијаде). Одисеј је старогрчки искорак ка демократизацији, како се често могло чути на предавањима у Сали 11 Филолошког факултета. Прелазак од доба физичке снаге ка добу умне снаге. Одисеј је лукав, његова превејаност а не храброст створила је Тројанског коња. Његова, грубо речено, превара одлучила је рат. Он је елоквентан, разборит; данас бисмо можда рекли и да се понаша у складу са максимом „стрпљен-спасен“...

Све те особине приближавају га савременом човеку, али и човеку сваког доба током протеклих готово 30 векова. Кристофер Нолан воли Хомеровог Одисеја, иако може да збуни да ли га види више као мудрог и храброг ратника или пак као антиратног активисту. (Напомена: Не треба заборавити да је и Хомер био противник ратовања, ту се треба сетити и речи старца Нестора из Илијаде, тако да суштински филм ту није много побегао од изворне поетике.)

Кад се све има на уму – јасно је да и Хомер и Нолан играју по танкој жици између мита и историје, сваки на свој начин и сходно духу свог времена. Овај други је направио филм који је после првог викенда приказивања финасијски оправдао своје постојање и који је допринео да издавачка кућа која је у Србији 2025. објавила Одисеју ових дана доштампава нови тираж.

Истина, дело овог првог траје готово три хиљаде година и инспирише друге ствараоце: сетите се само Џојсовог Уликса или нашег Милоша Црњанског и то не само његове Лирике Итаке него и Сеоба и целог живота пишчевог... ако бисмо даље набрајали – било би се (као код Лазе Костића) тешко „разабрати у плетиву/ међу јавом и мед сном“ и међу свим делима инспирисаним Одисејом.

Има ли Одисеја недостатке? Има. И баш и због њих је треба читати. Како је то Аристотел пре готово два и по миленијума објаснио – Хомер је другим песницима показао и како треба говорити неистину и како сликати „безразложне призоре“ који се „не би могли поднети кад би их испевао необдарен песник“, а код Хомера су заслађени лепотом приказивања.

Тако је омогућено да се чувени војсковођа и један од најмоћнијих и најутицајнијих државника у историји сагледа кроз сопствене речи, а не само на основу сећања његових противника или присталица.

Захваљујући темељном архивском и теренском раду Ендру Робертс стекао је детаљнији увид у Наполеонова размишљања и начин на који је доносио одлуке.

„Цела књига је заснована на 33.000 сачуваних Наполеонових писама. Онда можете да замислите колико је заиста Наполеон написао писама.Човек је осим тога посетио 53 ратишта од 60 на којима је Наполеон био своје битке“, напомиње Срђан Крстић, уредник књиге у „Лагуни“

Британски историчар и биограф показује да је Наполеон био војни геније, изванредан организатор државе, човек огромне енергије дисциплинованог и бритког ума, изузетно културан и образован, али и веома склон непотизму и неумерено амбициозан што га је на крају и уништило.

Скреће пажњу на Наполеонову активност у мирнодопско време и на крају књиге објашњава зашто га је назвао Великим.

„Велики је не само због својих победа, а и чувених пораза. Велики је због тога што је оставио иза себе промене у друштвеном, културном, правном систему Француске, али и земаља које је освајао. Оставио је нешто што је остало у аманет до дана данашњег. Његов кодекс је у срцу права многих држава Европе и читавог света“, додаје Крстић.

Књига Наполеон Велики коју читамо у преводу Ксеније Влатковић намењена је широком кругу читалаца – љубитељима европске историје, студентима и истраживачима прошлости, али и заинтересованима за политику, дипломатију и војну стратегију.

„Партенопа“ у себи садржи све елементе из наслова ранијих Сорентинових филмова: и велику лепоту и младост и на неки начин (поједностављено речено) чак и младог папу. Садржи и спаја противречности. И мит и савременост. И меланхолију и еуфорију. И тугу и радост. Или, како то сам Сорентино каже: „Љубав и њен крај. Крај сете и зачетак жеље. Све у свему, читав репертоар постојања, ако је могућно ставити га у један филм.“

И он заиста успева да све то смести у један филм. И лепоту Напуља и меланхолију његових полумрачних улица и плаветнило мора и поглед на Капри (и споља и изнутра; иако, како у филму и књизи каже Партенопин отац, „прави Наполитанац никад не иде на Капри“, јер „или је сувише сиромашан или је сувише лењ“) и очаравајућу насловну јунакињу која је уз то још и паметна и духовита.

У тој симболичкој вези јунакиње и њеног града (Партенопа је, према легенди, сирена која се бацила у море, очајна јер није успела да заведе Одисеја; море је њено тело донело у Напуљски залив, у чијој географији неки и данас виде обрисе женског тела.) осликава се и судбина тог града али и живот те жене и израстају у универзалну причу и људима и о томе колико их обликују места порекла, чак и кад се од њих (повремено) удаљавају.

Партенопа никако није лења ни сиромашна (као Наполитанци у причи њеног оца), тако да она посећује Капри и та посета на више начина фатално утиче на њен живот. Ипак, овде ћемо само поменути речи шездесетогодишњег Американца, испоставиће се писца којег је само неколико дана пре читала са одушевљењем: „Алкохоличар, депресивац, предиван“, тако је Партенопа описала дело Џона Чивера. (Добитник Пулицерове награде, писац који је познат и као „амерички Чехов“ провођен је на српски, али већ годинама нема новог издања његове прозе – ово је порука за издаваче.)

Тај тренутак емотивног препознавања двоје сензибилитетом блиских људи једнако је дирљив у филму као и у књизи.

„Сада суза клизи низ Партенопин образ.

ШЕЗДЕСЕТОГОДИШЊИ АМЕРИКАНАЦ: Ви можете да узмете све. А да не питате. И сви ће због вас бити срећни. Не верујете ми? Покушајте. Лепота је као рат. Разваљује врата.“

Поред ових, ту су још неке иконичне реченице које су се наметнуле као реплике које остају после филма. Као нпр. оне које су се нашле и у трејлеру филма: „Моје име је Партенопа. Никада се не стидим.“ Или разговор у катедрали:

„ПАРТЕНОПА: Шта ти се на жени највише допада?

БИСКУП: Леђа, остало је порнографија.“

Шта је заједничко књизи и филму?

Наведене реплике су из филма, али и из књиге. И нису само оне заједничке. Укоричена „Партенопа“ и јесте конципирана као класичан сценарио за филм. Недавно, кад се књига појавила у нашим књижарама, на констатацију пријатеља који је неколико минута пре мене прелистао и рекао „Немој много да очекујеш, то је само сценарио.“ одговорила сам да тај сценарио може да се чита и као продужено дејство филма, али и као класичан драмски комад, као што читамо грчке трагичаре или Шекспира, иако смо њихове комаде већ гледали у позоришту.

И одмах сам приметила да и уредник књиге у свом уводу наводи сличну аргументацију уз напомену да „сваки стваралачки израз доноси јединствен начин уживања, а гледање и читање нису искуства која се поклапају“. Али та искуства могу и да се упоређују – како су поједине сцене замишљене, а како реализоване у филму и шта је било са онима којих у филму нема.

За оне које су гледали филм има још једна напомена: постоје значајне разлике, видеће их већ на почетку, али и на крају књиге. (Да не буде забуне: овим не откривам ништа што се не сме открити!)

И још нешто: чак и они који књигу тумаче као „само сценарио“, увидеће врло брзо да се њена највећа лепота можда не крије толико у репликама и дијалозима, него у дескрипцијама. Дидаскалије код Сорентина нису само смернице глумцима – оне су готово поетски описи ликова, њиховог понашања, емоција и релација међу људима.

Сорентино пише лако, лепо и непретенциозно. Његова Партенопа у књизи је, између осталог, „весела и безбрижна, неправилних црта лица где је мана само незнана тајна лепоте“ – тако се та осамнаестогодишња јунакиња појављује и тако Сорентино тим описом у књизи помаже онима који су гледали филм да вербализују утиске и опажања о сцени која је и у филму изузетна и очаравајућа.

И ту је (животна) предност Сорентина у односу на друге писце: у његовом филму та сцена и изгледа баш тако како ју је описао у књизи, док нпр. она чувена Толстојева којом уводи у роман Ану Карењину (сетите се описа „вишка нечега“ које она покушава да контролише гасећи „светлост у очима, али је она против њене воље сијала у осмеху“) не изгледа у сваком снимљеном филму исто, па чак и не личи увек на оригинал. И тешко да ће се неки нови редитељ, бар у наредних десет-двадесет година, осмелити да поново сними „Партенопу“ по сценарију који је објављен. У том монополу над доживаљајима дела код читалаца и гледалаца, та чудесна веза филма и књиге „Партенопа“ и њиховог аутора слави свој тријумф.

Они који филм нису гледали – опет ће бити подстакнути на игру маште, да у својој имагинацији насликају не само ову него и многе друге сцене које су у књизи илустроване реченицама без помпезности, а које су опет литерарно успеле. И они ће тој игри моћи можда и слободније да се препусте, јер њихова машта још није дефинисана сликама које је Сорентино својим реченицама доделио. А онда, кад погледају филм, говориће себи вероватно да су баш такве сцене и они замишљали читајући књигу.

Српски превод „Партенопе“ потписује Мирјана Огњановић, која је превела и друга Сорентинова дела објављена на нашем језику („Сви су у праву“, „Тони Пагода и његови пријатељи“) – његови ранији читаоци, сасвим сигурно, волеће и ову књигу, баш као и претходне.

Паоло Сорентино је генија дефинисао као особу у чијем је присуству свима пријатно. Уз лепезу бројних других емоција, његови филмови и књиге остављају и тај утисак пријатности што их откривамо и проводимо одређено време у њиховом присуству. Сорентино је геније нашег доба.

Он Марији Терезији прилази без сензационализма и идеализације. И ова књига нам, како каже његов сорбонски ђак, Вељко Станић, помаже да схватимо шта би била историјска стварност, а шта каснија историјска тумачења.

„Лекција из политичке мудрости Марије Терезије је једна прича о Европи. Прича о европској равнотежи сила, о концепту европских монархија. Треба имати у виду да је то време пре успона модерног национализма, пре Европе нација, међутим, те идеје се осећају“, напомиње историчар Вељко Станић, преводилац књиге.

Неприпремљена за нову улогу Марија се не суочава само са проблемима свог неискуства. Постаје владарка над земљама које не чине једну целину, већ конгломерат различитих и удаљених делова, са празном касом, ослабљеном војском и уздрманим међународним поверењем.

„Марија Терезија је особа која у правом смислу уводи простор Хабзбуршке монархије у модерно доба. Јачањем административног апарата, централизацијом државе, владарка која Беч сврстава као једну велику културну престоницу, културну метрополу и од тог времена крећу културна зрачења, утицаји и на наш простор“, додаје историчар.

Жан-Пол Блед посебно се бавио културом и реформама у школству које је ова владарка спровела. Дефинишући образовање као политичко питање, за целокупне наследне земље, у сваком месту отвора основне школе, у чијем раду искључује сваку интервенцију црквених лица већ су учитељи световна лица, а плаћа их држава.

„Не треба губити из вида да су заправо те златне године њене владавине време деловања Доситеја Обрадовића. И он је заправо присталица тих идеја просветитељства, широке просветне политике“, истиче Вељко Станић.

Бледова књига пружа могућност за боље разумевање садашњости Европе, али исто тако и наших простора у ширем смислу.

„Ја више прерађујем него што пишем“, наводи њене речи у предговору Кејси Сеп, америчка књижевница и званични биограф Харпер Ли. За њу је ова књига „временска капсула“ – која показује како су текли и живот и каријера Харпер Ли. Управо та њена реченица да више прерађује појашњава колико је трајало брушење карактера и обликовање ликова, али и скицирање ситуација и заплета које смо упознали у њеном култном роману.

Трећа књига „писца једне књиге“

„И адвокати су ваљда некад били деца“ – стоји као мото на почетку романа „Убити прицу ругалицу“;  зато би на почетку ове збирке приповедака и есеја „Земља слатке вечности“ могло да се напише: „И писци су сигурно некад били деца.“

И то се нарочито односи на њен први део, на осам приповедака које су написане пре 1960. године и које до сада нису објављиване у том облику. Ако бисмо били строги (али и правични) према књижевници – рекли бисмо да те приповетке заиста и изгледају као стилске вежбе за оно што је касније уследило и  не само то: неке од њих заиста су инкорпориране касније у „Убити птицу ругалицу“ (па и у „Иди постави стражара“). Нећемо овде откривати које – то може да буде летњи изазов за читаоце које воле да се играју књижевних детектива.

Као што први део књиге открива шта је било пре романа „Убити птицу ругалицу“ (и то се нарочито односи на прве три приповетке), други део нам открива шта је Харпер Ли радила после. И стилски, па и жанровски, роман који је прославио Харпер Ли је вододелница и овде, јер су приповетке написане пре и нису раније биле објављене, док осам есеја (чланака) који чине други део књиге написани су после 1960. И сви су већ негде објављени, али је ово први пут да су сабрани на једном месту.

Други део отвара њен текст написан за амерички Вог 15. априла 1961. године, а на крају је писмо Опри Винфри, објављено у њеном онлајн магазину 2006. године. А између, као у неком лексикону, нашло се свашта, укључујући и рецепт за хлеб са чварцима, као и текстове о Грегорију Пеку и Труману Капотеу. Као што је први део књиге неки вид интелектуалне забаве у стилу укрштених речи за проучаваоце (и љубитеље) књижевности, овај други део је посластица за новинаре (и оне који воле да читају новине).

О савременицима, туђим књигама и филму по сопственом роману

У есеју о Грегорију Пеку, Харпер Ли у ствари говори о снимању филма по њеном роману „Убити птицу ругалицу“. „Привид је био потпун“, записала је о утиску који је на њу оставио Грегори Пек у улози једног од главних јунака (он игра адвоката Атикуса Финча). Веома је занимљив тај сусрет писца са сопственим делом, али у другом облику. И готово је дирљиво то задовољство писца када схвати да је тим читањем његово дело добило нову вредност: „Касније у години, када сам одгледала завршен филм, доживела сам изненађење које ми је и даље једно од најзначајнијих искустава. Гледала сам надахнуту глуму. На наки чудесан начин, Атикус Финч Грегорија Пека превазилазио је привид.“

У књизи је и есеј о путовању у Канзас са Труманом Капотеом. „Оно што је Труман открио у Канзасу наводиће људе свугде да откривају сами себе“, пише Ли и тако наводи људе да откривају и позадину настанка његовог дела „Хладнокрвно убиство“,  али и да открију неку цртицу више о карактеру и темпераменту писца „Доручка код Тифанија“. („Сва дела се разликују, свако има печат исте осећајности и истог умећа.“)

„Сећате ли се када сте научили да читате“, пита књижевница на почетку свог писма Опри Винфри и одмах признаје да се тог времена уопште не сећа. Са читалачким искуством дугим седамдесет пет година, Харпер Ли супротставља полице у библиотекама мобилним телефонима и ајпедима и јасно је шта је њен одговор на питање да ли може да се плаче због Ане Карењине склупчан у кревету с рачунаром или то може да се догоди само „на меким страницама књиге“.

Зашто воли да истражује по библиотекама Харпер Ли појашњава и речима „када се потрудим да нешто научим, онда то и запамтим“. Тај последњи у књизи есеј последњи је и написан – 2006. године, пре тачно двадесет година. И има у њему много сличности са једном сценом из филма који се појавио у исто време када и ова књига. Наиме, „Ђаво носи праду 2“ имао је премијеру готово у исто време када је ова књига објвљена (занимљиво – први део филма је из године када је овај есеј објављен у „Опра магазину“).

Супротстављање Харпер Ли условно речено новим технологијама и страх да ће то олако стечено знање бити кратког века, у великој мери подсећа на оно о чему у филму на вечери која се симболично одржава у дворани поред Леонардове „Тајне вечере“ (сцена иначе ту није снимљена) разговарају Миранда (Мерил Стрип) и шашави милијардер Бенџи: како ће се завршити битка између креативности и уметности коју је створио и коју и даље ствара човек и онога што долази и што делује као да се „отело“ од човека.

Као у филму тако и овде имамо срећан крај (за сада срећан!), али сва остала питања и даље су отворена. Као сто су и даље актуелна питања о љубави и о свим њеним врстама и облицима испољавања, о чему је 1961. Харпер Ли писала за амерички „Вог“ (ето још једна паралела с филмом), позивајући се и на библијске цитате и на Сервантеса и показујући да је сваки добар писац најпре – читалац.

Зато је ова књига Харпер Ли добар избор за летње дане: може се читати у паузама између купања и дремке испод сунцобрана, не мора „одједном“. Мада може и тако. Може вас подстаћи да (поново) прочитате њен најпознатији роман, можда и да погледате филм, или пак да се вратите свим оним класицима о којима она пише, па затим своја осећања упоредите са сазнањима до којих о тим делима дођете питајући АИ на вашем телефону.

А кад смо код рецепта за хлеб, без удубљивања у улогу коју му у америчкој историји приписује Харпер Ли, рећи ћу само: прескупо и компликовано!

Нараторку, младу жену, налазимо на перону париске железничке станице док чека воз за Пољску, за градић Кјелце, из кога је после страшног погром Јевреја 1946. побегла њена породица.

Путовање је можда једноставно, али оно је и повратак на место ужаса. У центар тајне, коју покушава да разјасни.

„Она жели да подстакне, да се врати неком памћењу. Да утврди које је њено порекло, који су јој корени и које везе може да оствари са својим претходницима. Да на том путу пронађе своје корене које нема тренутно у животу. Јер осећа да егзистенцијално не припада нигде и жели то да разреши“, обајшњава Сесил Вајсброт.

Ток свести ове путнице, прати поворка гласова, који на моменат нестају, на моменат су духови. Они говоре да она мисли да зна, али да не зна, да само не доживи оно што су они доживели, да кад човек преживи нема шта да доживи.

„Роман сам написала као једну композицију, као музичко дело. Њена нарација се одвија у дугачким реченицама, а гласови се изражавају на кратак начин и то доприноси и ствара поесбну ритмику у роману“, додаје ауторка.

Наша путница није усамљена у неснађености са прошлошћу. У возу среће учитељицу која се враћа у свој родни град Освјенћим, који живи у тишини, загађен од историје. Од злогласног логора Аушвиц који је био смештен у њему.

Рођена деценијама после и она живи под теретом туђих живота и судбина. А сећања су најгори отров.

„Сви имају породичну или колективну историју иза себе. Треба да се ради на томе, да човек прихвати наслеђе, али да се ослободи терета. И проживи свој живот. Ја сам живела окружена причама о депортацији. И мени је требало и егзистенцијално, али и књижевно време да бих успела да напишем нешто на ту тему“, наглашава ауторка.

Романом Мерморијал Сесил Вајсброт на књижевни начин своди рачуна са свим катастрофама које је донео 20. век.

У овом избору налазе се двадесет четири приче великана хиспаноамеричке књижевности, од Хорхеа Луиса Борхеса до Хулија Кортасара и других значајних аутора који су у тангу препознали много више од музике и плеса. За њих је танго био прича о животу самом.

А какве су то приче?

То су приче о љубавима које нису заборављене ни после много година. О људима који носе успомене као највеће благо и најтежи терет. О случајним сусретима који промене судбину. О градовима који памте своје становнике и становницима који не успевају да побегну од својих градова.

Свака прича открива по један део света танга, али и по један део нас самих. Читајући их, схватамо да танго није настао као забава. Рођен је међу људима који су далеко од куће тражили нови живот, носећи у себи усамљеност, наду, љубав и чежњу. Зато су његове мелодије толико блиске чак и онима који никада нису закорачили на плесни подијум.

Посебну драж књизи даје начин на који је осмишљена. Уместо сувопарних објашњења, читаоца у свет танга уводе речи попут загрљаја, погледа, бандонеона, милонге, корака и тишине. Иза сваке од њих крије се прича. А иза сваке приче један мали универзум.

Док читамо о Буенос Ајресу, понекад имамо осећај да читамо и о Београду. Као да та два града, удаљена хиљадама километара, деле исту способност да од меланхолије направе лепоту и да од пролазних тренутака створе успомене које трају читав живот.

Зато Милонга страсних сенки није књига само за љубитеље танга. Она је за све који верују да добра књижевност може да нас одведе тамо где никада нисмо били и да нам покаже нешто што смо одувек носили у себи.

После последње странице можда нећете одмах обути плесне ципеле. Али постоји велика шанса да пожелите да чујете један танго. Да прочитате још неку причу из Буенос Ајреса. И да се запитате зашто један плес већ више од сто година инспирише највеће писце света.

А то је, можда, најбољи знак да у рукама немате само књигу о тангу, већ књигу о свему ономе што нас чини људима.

Јер, понекад нас до најбољих прича не доведу књиге које тражимо, већ оне које нас позову на плес.

"Истражујући хомерски језик, ми можемо недвојбено закључити да су и Илијада и Одисеја настајале у једном јако дугом периоду и на једном веома широком простору. Ако нам хомерски језик недвојбено сведочи о томе да је то артифицијални језик који у себе уграђује различите елементе хеленских дијалеката, ми онда сасвим сигурно морамо закључити да ти епови нису могли настати у једном тренутку, да их није могао створити један човек", истакла је проф. др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

До значајног помака у тумачењу одговора на хомерско питање дошло се и помоћу истраживања српскохрватске народне књижевности у 20. веку. У том контексту значајна су имена двојице научника.

"То су Милман Пари и Алберт Лорд. Милман Пари је, да би поткрепио своја истраживања потражио живу усмену епику. Жива усмена епика је у том тренутку у Европи заправо једино постојала на територији тадашње Краљевине Југославије и то управо у неким деловима Херцеговине. И он и његов асистент тадашњи Алберт Лорд су детаљно изучавали управо начине на који су тада још увек активни гуслари састављали оно што је нама добро познато а то је епска народна поезија и открили су много сличности са структуром Хомерових епове", рекла је професорка.

Илијада и Одисеја су два епа која се налазе у темељима античке књижевности, али и читаве будуће европске културе. Одговор на питање која ауторска инстанца је ове епове начинила може донекле одговорити и на питање о основним поетичким разликама између два епа.

"Илијада и Одисеја заправо трасирају два сасвим различита пута. Такозвани један велики пут, пут узвишене, можемо рећи до и патетичне књижевности, а са друге стране Одисеја трасира књижевност друге врсте која припада домену нечега што је условно речено посвећено малом, простом и обичном", истакла је професорка др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

Хомерско питање остаје трајно отворено, међутим, бројна истраживања, која се спроводе и данас, донела су многе одговоре о два хеленска епа.

„То је његов нови живот, односно његов преображени живот, што би било значење заправо, овога нови, преображени живот управо захваљујући љубавном искуству и управо захваљујући поезији коју је он успео да изнађе, начину песниковања који је успео да изнађе“, каже др Снежана Милинковић, књижевни историчар и преводилац.

Важно место у књижевној аутобиографији заузима и критика фирентинског друштвеног живота. У Гозби, насталој током изгнанства, Данте на народном италијанском језику песничко и филозофско знање приближава широј публици, али и аристократском друштву у које убраја и жене. Усавршавање у врлини и потрага за правим речима били су срж трубадурске поетике.

„То право знање је оно које се тиче етике, оно које се тиче етичких начела и да је првенствено знање то, стицање дакле знања које нас води на пут спознаје, а пут спознаје је увек пут спознаје добра“, објашњава др Милинковић.

Уз Нови живот и Гозбу, први пут објављена поезија Дантеа Алигијерија на српском језику део је приче о настанку једног од највећих песника у историји светске књижевности.

„Заиста је Београд у том тренутку грабио ка Европи, односно претварао се у један модеран проевропски град и она је била, чини ми се, заиста идеална особа, да тако млада, храбра, одлучна, што знамо из њене биографије, да је била таква, да се догоди у београдској општини и запосли се. Она је прва жена која се запошљава у јавном сектору“, наглашава ауторка монографије, Бојана Ибрајтер Газибара.

Планским развојем града формира се и парк Калемегдан. Јелисавети Начић прва обавеза по ступању на дужност општинског архитекте биће да разради победнички пројекат и самостално пројектује неке сегменте.

Као општински архитекта Јелисавета учествује у разради уређења централног градског језгра – Теразија, сквера испред Београдске задруге и уређује Мали пијац.

Монографија се бави и њеним пројектима радничких станова, због чега је град 1910. године послао у Берлин на изложбу посвећену социјалним становима.

„Дакле, почетком 20. века она прави једно хигијенско насеље по свим начелима која су била неопходна за један здрав и квалитетан живот“, додаје ауторка монографије.

Монографија доноси истраживање и о Јелисаветином учешћу у ефемерним спектаклима, приликама када је Београд украшаван различитим поводима, а реч је о привременим инсталацијама.

„Јелисавета као запослена у општини учествовала је на уређењу једног од тих ефемерних спектакала. Наводно је због једног славолука који је био приказан, завршила у логору на Нежидеру, где је заправо престала њена каријера, али се десило јено ново поглавље њеног живота“, наводи Бојана Ибрајтер Газибара.

Данас скоро сви објекти на којима је ова млада и неустрашива жена, увек између правила и слободе, радила, су споменици културе. Репрезентативна монографија је оно што смо јој дуговали.

„Никакви готови резултати вас не чекају са друге стране, него да морате да се изборите за њих, практично да кренете од нуле и да се афирмишете у једној новој земљи, на новом језику и у новој култури, где разни аспекти ваше личности могу да буду препрека. Да ли причамо о томе да сам квир, да ли то да сам емигрант, да ли да сам неко ко долази из Источне Европе из једног врло специфичног миљеа бивше Југославије“, објашњава аутор књиге Небојша Табачки.

Пропуштајући, како каже, читаву историју човечанства да протутњи кроз њега, утискујући сопствену ДНК у сваку фугу њеног визуелног сценског идентитета, Табачки сведочи и развоју филмске индустрије на глобалном нивоу у једном узбудљивом периоду.

„То је нека врста прилагођавања константно мењајућим околностима. Да ли се ради о месту на коме радите? Да ли се ради о теми? Да ли сад и у земљи, у једном новом миљеу? Сваки пут морате да нађете нови приступ стварима и да задржите ту једну флексибилност да бисте били спремни да дате све од себе“,

У бљесковима, у кругу који је прошао, попут јединог чврстог ослонца, од његове несигурне позиције аутсајдера у детињству, до емигрантске тескобе, и уметничке слободе признатог позоришног и филмског сценографа, појављује се лик сестре, такође сценографа, којој је књига и посвећена.

Роман Други је емигрантска прича која почиње деведесетих обележена топографијом другости, али која у овом гласу сећања показује истрајност, самооткривање и препознавање у новоосвојеном свету.

„Све што радите на известан начин је окренуто некоме ко треба то да види и да мисли о томе. Према томе, онда и све оно што може да се каже, напише, треба учинити. У тим књигама је траг онога што је у мом нервном систему. Шта бих вам рекао? Књиге треба читати“, поручује Боро Драшковић.

Редитељ који је померао границе и педагог који је стварао нове редитеље, у књигама је износио своје виђење уметности и живота. Сабрана дела чини 12 томова бележака, есеја о позоришту и филму, приповедака, разговора и путописа.

„Није то неуобичајено да редитељи пишу, али пишу ретко и спорадично и ретко кад која књига доживи друго издање. Писали су код нас и Мата Милошевић и Плеша и Клајн, али оволико колико је професор Драшковић написао, то је заиста вансеријски“, истакао је редитељ Борис Лијешевић.

„Заиста је то једна целина која јако добро стоји и може да користи, не само онима који су из света позоришта и филма, него укупно људима који размишљају о животу и своме постојању, будућности. Оно што је лепо, што могу да кажем, то је да из Боре избија сваког тренутка једна племенитост“, објашњава Зоран Колунџија, уредник издања.

Сабрана дела Боре Драшковића су „културна баштина, сабрана, насловљена и сачувана будућим генерацијама“ истакнуто је на промоцији несвакидашњег издавачког подухвата.

„Проблем са границама је што се оне доживљавају као нешто несигурно, опасно а проглашавају истовремено и за нешто најсигурније. Свака држава тврди да су њене границе потпуно стабилне, сигурне а у ствари границе се непрекидно мењају“, рекао је академик Симеуновић.

Намера му је била да покаже да границе нису само место сукоба, већ и место дијалога и рађања идентитета.

„Граница је место додира.Ту где се нешто завршава с наше стране, почиње нешто. То доказује посебан идентитет људи који живе на границама и око граница. Идентитет који се прелива неосетно, признавали то или не“, додаје Симеуновић.

Схватање границе као простора где се дешавају и плодоносни сусрети цивилизација, држава, нација и вера – највећи је значај студије, каже академик Дарко Танасковић.

„У данашње време, када су поларизације и у свету и код нас, управо тако оштре да онемогућавају људима да дођу у било какав продуктиван дијалог, ова студија ће показати да сви ми управо живимо на неким границама, да морамо бити свесни тога и да морамо искористити позитиван потенцијал који нам управо тај статус пограничја и вечних граничара намеће“, каже академик Дарко Танасковић, рецензент књиге.

Књига Граница и идентитет објављена је у двојезичном издању, на српском и енглеском језику.

„Кад неко данас шета Калемегданом заправо не схвата да шета по месту које има 2200 година, толико можемо из историјских извора да сазнамо. То има јако мали број метропола, готово то нико више нема очувано, ми то имамо очувано, упркос томе што је Београд 40 пута сравњен са земљом, а Калемегдан је заправо Београд“, наглашава ауторка монографије Катарина Петровић.

Кроз објектив који бележи сведени мир Манасије, Каленића и аутентичност Рајачких пивница, читалац бива увучен у простор где се сусрећу сурова лепота камена и духовна вертикала народа.

Посебно драгоцен слој чине историјски подаци који, попут прецизних архитектонских скица, подсећају да споменици нису само рушевине прошлости, већ живо ткиво нашег идентитета.

„Архитектура је краљица артефаката. Из најситнијих остатака архитектуре имамо најречитији рукопис о томе шта је некад било и истовремено проучавајући архитектуру и остатке, ми из њих наслућујемо ко смо били, а самим тим и ко смо сада. Зато је све ово настало. Да заустави време“, истиче ауторка монографије.

Подухват Катарине Петровић није само уметнички израз, већ снажан запис о богатству које поседујемо и често занемарујемо, што је препознала и стручна јавност доделивши монографији престижна признања.

На овај начин, вековима касније, слика и писана реч остају трајно сведочанство пред којим се морамо запитати колико смо достојни наслеђа које нам је поверено на чување.

„Релевантно је разумети да оно несвесно чини једну десетину нашег менталног живота. Стога, димензија инстиката наше личности, енергетских инстиката за самоодржање, сексуалних и агресивних инстиката, као и диференцијација одбрамбених механизама који помажу људима да потисну преплављујући емоционални садржај у тешким ситуацијама, објашњава Чаловска Херцог.“

Савремени мучниј у вверите непредвидивост

Говорећи о разлици између Фројдовог времена и данас, Чаловска Херцог инсистира да савремени свет карактеришу брзе промене и недостатак предвидљивости, што директно утиче на ментално здравље појединца. Како наводи, човеку је потребна предвиђање како би доживео контролу и стабилност које му омогућавају да истражује и живи слободно.

На питање како би геније попут Фројда реаговао на свет друштвених мрежа, професор верује да би био „веома збуњен”, али да би вероватно посматрао појаве које су скривене обичном посматрачу. Ипак, сматра се да се он сам не би придружио дигиталном тренду. „Ја мислим да је он било слободне мреже“, каже Чаловска Херзог.

Поред тога што је Фројд био страсно везан за психологију и што му је то била најважнија ствар у животу, односно што је радио пристојно интровертиран и пристојно везан за своју професију, људима су много мање занимљиви. Њега је интересовао мучки, али не и људи око њега, обашъава Чаловска Херзог.

Илузија повезаности и дигитални идентитет

Према речима професорке, дигитална комуникација доноси нове изазове емоционалним односима. Иако друштвене мреже пружају осећај повезаности, она упозорава да је то често илузија која не може да замени прави контакт. Посебан ризик постоји у коду младих људи који граде свој идентитет.

Мреже пријатељства дају илузију повезаности. Кроз информације које неселективно бомбардују људе, њихов доживљај света се мења и утиче на њихов систем штете. За младе људе који стабилизују свој идентитет, идеализоване слике делују као утопијски циљеви, што може изазвати анксиозност и депресију - каже Чаловска Херцог.

Психотерапија као „зона без телефона“

У свету сталне доступности, психотерапија се схвата као драгоцени простор тишине и фокуса. Чаловска Херцог инсистира да је свест о важности емоционалних стања порасла на глобалном нивоу од пандемије коронавируса, али психотерапија више није табу тема.

„Психотерапија нуди такозвано корективно емоционално искуство. На одређеном нивоу, док сте на сеанси, нема телефона. Она пружа могућност да разговарате са стручњаком који вас подржава и разуме, упознате себе на другачији начин и можда донесете одлуку да живите мало пријатељскије, са идејом да узмете свој живот у своје руке“, закључила је професорка Чаловска Херцог из Првог радија Београд „Јутро је“.

„У ратним околностима цртеж је, управо, најзначајније средство уметничког изражавања. Дакле, најнепосреднији уметников израз, најинтимнији, често није било услова да се користи сликарски материјал“, каже ауторка изложбе Евгенија Блануша.

„Оно што је посебно драгоцено овде јесте што ми можемо да спознамо на који начин је цртеж крчио тај пут ка самосталном уметничком остварењу почетком 20. века управо кроз радове ова три уметника“, објашњава Доротеа Ашћерић, менаџерка за односе са јавношћу Народног музеја Србије.

Миличевић, Миловановић и Глишић, као и други представници импресионизма, учествовали су у Првом светском рату. Цртежи остављају траг периода који је многе прогутао.

„Мислим да је чувени професор, историчар уметности, Лазар Трифуновић рекао да је то била не само херојска страница наше историје већ и херојско време нашег уметничког стваралаштва“, истакла је Евгенија Блануша.

Логори, војници, предели, тренуци предаха, жене. Кроз очи уметника, посетиоци Народног музеја могу да виде дешавања са фронта и размишљања обичног човека. Изложени радови су подсетник на почетак српске модерне уметности.

„Ово је интимно место и ова представа је доста интимна и ради се о љубави, тако да мислим да је Пароброд идеално место да представа започне свој живот. Ја сам овај текст пронашла тражећи неке текстове за своје студенте. И када сам га пронашла помислила сам да би ми то било задовољство да радим са професионалним глумцима, зато што сам мислила да је било потребно одређено искуство за овакве улоге. Креће девет месеци једне врло узбудљиве саге наше представе, која вечерас први пут има фестивалски живот, али премијера ће јој бити за неких 20-ак дана у Београду“, објаснила је редитељка и глумица Борка Томовић.

Поред редитељке, у представи Скоро па љубав играју Нина Нешковић и Огњен Никола Радуловић.

„Ми смо некако постали присни и такав је био процес. Ми смо заправо то започели у септембру и некако зближили смо се у току тог процеса јер је трајао јако дуго. Било је узбудљиво радити и са Нином и са Борком, заправо научио сам доста ствари од њих, највише то слушање партнера“, истакао је глумац Огњен Никола Радуловић.

Током четири фестивалска дана у Пароброду до 25. априла биће игране и представе Ариадна, Наслеђе и Сирочад.

Међу пројектима који су се издвојили су Регионални стамбени пројекат у Ваљеву, павиљон Србије на Међународној изложби архитектуре Бијенала у Венецији и Центар креативних индустрија и иновација Ложионица и Кућа еУправе у Београду.

„Ложионица је резултат једне успешне конкурсне процедуре и након тога реализације победничког ауторског решења, до самог краја, уз захтев учешћа нас као аутора до последњег шрафа, да тако кажем, уз велико поверење инвеститора и свих учесника у процесу. Нама је у нашем концепту, током још раног рада на конкурсном решењу, било јако важно да очувамо једно богатство духа места“, објашњава Анђела Карабашевић Суџум, архитекта. 

Изложено је више од 100 радова, од студентских до идејних решења реномираних студија. У првом плану су тимски рад, професионалност и довитљивост, а тема Салона у везу доводи архитектуру и савремене друштвене, еколошке и културне изазове.

„Ове године је то Покренути простор који упућује на померање из једног статичног стања, на једну енергију, једно отварање, на некакве евентуално и промене, неке евентуалне нове праксе и погледе и приступе у архитектури, како у струци, тако и самој архитектонској пракси, али и њеном односу према друштву и средини у којој живимо“, каже др Небојша Антешевић, кустос Салона архитектуре. 

Салон архитектуре ће бити отворен до 5. маја, а изложбу прати програм који обухвата радионице за децу, дискусије и вођења кроз изложбу.