Главна карактеристика је, степен контроле посетилаца је порастао. Они се усмеравају кроз ходник, стешњени измедју стакла и зида на коме су побројане биографске станице ауторке. Њена холографска фигура ритуално корача од београдских почетака до барокних рељефа с друге стране, где зарони и нестане, пре него што се опет врати у Београд.

Одмах је јасно, Балкански барок, инсталација којим је Абрамовићева представљала крњу Југославију на Бијеналу у Венецији 1997. мора бити иза првог угла.

Али пре него што посетиоци дођу до те хрпе крвавих (говеђих) костију, прво морају да уопште уђу у Академијин простор за савремену уметност.

За то су домаћини смислили атономни перформанс. Заправо кустос Шаи Баител из Шангаја и сама Марина су одредили правила уласка, домаћини само стриктно надгледају да ли се она поштују.

Најпре разврставање, Италијани на једну страну, сви остали на енглеску страну. Реч је наравно о аудио-водичима кроз изложбу, тако барем мисли посетилац. Погрешно, јер једино вербално објашњење које се добије је оно на улазу.

Девојке у белим докторским мантилима ће вас упозорити да унутра не говорите, да се крећете полако као Маринин холограм, да ништа не дирате, да не гледате у телефон, или, велики преступ, фотографишете. Уз то ће вам покрити уши тако масивним штитницима, да се кроз њих не би пробила ни ватрогасна сирена са Канала гранде.

Чему онда разврставање? Његов смисао је да додатно дезоријентише посетиоце.

Остављени без чула слуха, додира и не само матерњег, него било ког језика, посетиоци унутра губе осећај времена. Одатле, то је кустоска идеја, плове кроз простор дефинисан инсталацијама од брдских кристала.

Прва интерпретација: Посетиоци и време су равноправни актери. Енергија је једна, живот је фабрика, смрт је илузија.

Балкане мој, буди ми силан и добро ми стој

Али пре него што се нађу под зрацима лековитих кристала, посетиоци морају да прођу кроз пакао споменутог Балканског барока из 1997.

За ту инсталацију је Абрамовићева добила Златног лава. Освојила је главну награду кроз шокантност поруке. Слика се дубоко урезала у колективно памћење: У хаљинама античке нарикаче, ауторка четком риба кости.

Било би добро кад би данас могло да се каже да је Марина том инсталацијом представљала Србију и Црну Гору на Бијеналу у Венецији 1997, али није. Службено јесте, али су се Београд и Марина посвађали, па се уметница пребацила у италијански павиљон.

Балкански барок се редовно излаже на свим поставкама Марине Абрамовић. Био је и на недавној ретроспективи у бечкој Албертини, такође сам у својој соби, без других експоната.

Зашто се држава Србија тада 1997. повукла из спонзорства, објашњава се политички, како другачије. Инсталација је схваћена као оптужба српске стране у у југословенским ратовима из деведесетих година.

Данас, скоро тридесет година касније, инсталација одашиље много комплекснију поруку, која јој је увек била иманентна, само се сада боље чује: Бесмислено расипање живота у бесмисленим ратовима између балканских народа. Могло је и другачије, порука је те често цитиране и показиване инсталације. Какво расипништво, бацати тако људе у лимбо.

Балкански барок је сигурно осуда Србије у ратовима деведесетих. Али и много више од тога. Осуђени су сви, читав регион, чији су народи тако лако прихватили некрофилију за смисао херојства.

Кристални светови

Глув, нем, дезоријентисан, истеран из нормалног тока времен, натеран да бира између два културна симбола, или „Италијан“ или „Енглез“, посетилац пролази кроз низ кристалних купки као кроз атмосферичну бању.

Чуварице у докторским мантилима су бројне и строге. Један корак ван предвиђене стазе, и већ вас неко тапка по рамену.

Када из медитације на кристалној плажи закорачите у главну просторију, следи шок, перфектно укалкулисан. Шездесет година после првих корака у уметности обележеној физисом и скандалом, Марина и даље влада способношћу да шокира. Мислите да је предвидива, уљуљка вас у представу да сте све већ видели - а нисте.

У главној просторији стоји низ плоча, као оних у просектури, само не металних него дрвених, на њима уредно посложена беживотна тела. То је оно што у секунди посетилац мисли да је видео, мртве. Свесно зна да је то немогуће на том месту и тражи знак живота. Живи су, наравно, то су обични посетиоци, али како је читава атмосфера увежбано мистична, како су од „докторица“ добили наредбу да се не крећу, да успоре и медитирају, онда леже замрли под ауто-хипнозом. Леже мирно у вечности од пет минута. Кад једно тело устане, замени га друго.

У истој соби је на зиду софт сцулптуре/текстилна инсталација, не смем ни да кажем у којој форми, да Марину не би оптужили за содомизам, на све оно за шта је лапидарно оптужују у делу српске јавности. Скулптура спада у мобилес, као оне које је радио швајцарски кинетиста Тенгели. Ова конкретна масира темена посетиоца кад јој окрену леђа. Врло еротско искуство.

Друга интепретација: Ерос и Танатос иду заједно. У истој соби, у истом бићу.У коњском репу.

Дијалог са ренесансним мајсторима Марина је добила простор и на горњем спрату, у салама где Академија излаже своје

главно благо, дела венецијанске ренесансе и барока. Оно што је било главно, или требало да буде главно, није нарочито успело. Није никако успело.

За пикторијални врхунац је одабрано сучељавање две Пиете/оплакивање Христа. С једне стране Тицијанова слика из 1575, највеће Академијино благо, с друге Маринино Оплакивање, монументална фотографија из 1995.

Али они који знају Академијину салу с Тицијановом последњом сликом, знају за њен архитектонски проблем. Зидови су делимично коси, па је и дијалог крив. Два оплакивања Христа, једно од ренесансног мајстора, друго од креаторке перформанса, немогуће је смислено обухватити на једној фотографији. Поређење шепа и по другим аналогијама.

Димензије, боје, дубина, перспектива, емоционалност, мотивација - ништа не одговара.

Када се међутим померите тако да у једној линији добијете Абрамовићкино Оплакивање и Тинторетово Скидање с крста, 1550, онда су то складна прича и делотворна аналогија.

Свеједно, трик са ренесансном иконографијом опакивања и њеном савременом интепретацијом остаје најслабији део на овој изложби паметних инсталација. Очито, не може све да се инсталира. Потребно је више визуелних маркера за објективизацију аналошког смисла.

Зато два друга сучељавања делују преко очекивања добро.

Веронезе: Гозба код Левија

Прво са Веронезем.

За венецијанске доминиканце је Паоло Веронезе 1573 насликао платно „Гозба у Левијевој кући“. Димензије су монументалне, 6x13 метара.

Сада је на платформи испод слике Марина поредјала три пара кристалних ципела, у јасној алузији на венецијанске „цхопинес“, фонетски шопин. То су златом и драгуљима украшене ципеле, пре луксузне натикаче/нануле с платформама до пола метра, које су у ренесанси носиле две врсте жена – племениташице и куртизане.

Визуелно, когнитивно, историјски, та је инсталација један од врхунаца читаве Маринине поставке. Кристалне ципеле стоје спремне да неког одведу на гозбу код Левија.

Наратив је узет из Еванђеља по Луки, пето поглавље, где је Христ с пратњом позван, заправо се сам позвао, у кућу утеривача пореза Левија.

У доба настанка је Веронезеово платно било праћено низом скандала. По сликаревој намери, то је била „Последња вечера“. Тако је визуелно и компонована. Али онда су се појавили проблеми због необичних иконографских решења, па се за платно заинтересовала Инквизиција.

Некад се чује, сликару је судила Инквизиција због Левијеве гозбе. Истина је пола од тога.

Инквизиција је иницирала прелиминарну расправу заједно са градском управом, да се види има ли елемената за дело јереси. Одлучивало се да ли да се Веронезе испоручи Инквизицији за право суђење.

Проблематичне су биле неке од фигура на слици, „Немци, будале, патуљци, пијанице и остале непримерене особе“, како гласи цитат тужилаштва са прелиминарне расправе.

„Непримерене фигуре“ су ометале иконографију и патос Последње вечере, што је Веронезе могао скупо да плати.

На крају је ослободјен оптужбе за богохуљење, али тек кад је променио наслов слике, која је од „Последње вечере“ постала „Гозба у Левијевој кући“. По писцу Еванђеља по Луки (5), Леви је био утеривач пореза, радио је с парама, па је Инквизицији било логично да су код таквог сви позвани, не само Христ и апостоли, већ и „Немци, будале, патуљци и пијанице“.

На такву скандалозну гозбу је кренула Марина у кристалним „шопинкама“. Њен опус, у овом примеру се добро види, пун је финог хумора. То увек треба нагласити, јер је у јавним наступима склона патосу и деификацији властите особе, што је иритантно. Тек да се зна, њена уметност је другачија – трагична, сурова, брутална и пуна хумора.

Никад се не треба уморити од понављања правила да измедју уметника и дела нема знака једнакости.

Паладио: Спиралне степенице

Најгенијалнија инсталација, по субјективном суду, скоро је сакривена у просторији коју многи промаше. И није права просторија него више „хаустор“, уски простор из кога се подижу спиралне степенице.

Дизајнирао их је Андреа Паладио, архитект који је стандардизовао симетрију и фиксирао је као глави елеменат Ренесансе. Трезвено, складно и љупко, тако би се најкраће окарактерисао „паладијанизам“, интернационални стил који га је надживео неколико векова.

Кроз празни овални простор Паладијевих степеница, Марина је провукла Јаковљеве лестве, оне које је Јаков из библијске Књиге постања (Генесис) видео у сну како повезују Небо и Земљу, божју и људске куће.

Али какве Јаковљеве лестве је Марина направила! Такве где уместо пречки стоје наоштрени ножеви. Инсталација је из 1995 и носи назив  „Double Edge“, Дупла ивица.

Трећа интепретација: Ту се нико неће домоћи неба. Вратите се међу кристале на главну изложбу и утешите у медитацији за дуги живот и добро здравље.

Шумановић је већ у раним париским годинама, током двадесетих година прошлог века, кроз кубистичку конструкцију истраживао однос светлости, простора и форме, ослањајући се на учење Андрéа Лотеа. Возаревић је, тридесетак година касније, геометријску структуру слике повезао са снажном емоцијом и византијским наслеђем, градећи аутентичан и препознатљив сликарски израз. Одјеци тих различитих, али повезаних поетика могу се наслутити и у Куљаниновом приступу форми, композицији и симболици.

Куљанинове слике одишу снажном енергијом и јасно препознатљивом симболиком. Његове композиције разлажу лице, поглед и форму, да би их потом поново саставиле у емотивну, али уравнотежену целину. У тим делима геометрија није хладна конструкција, она пулсира кроз снажан колорит, ритам линија и унутрашњу напетост композиције. Радови дишу између снаге и нежности, између оштрих пресека и тихих, готово медитативних погледа. Мотиви српског наслеђа, попут шајкаче, орнамената и архетипских лица, појављују се као знаци идентитета и сећања, дајући сликама дубоко личан и препознатљив слој значења. У том споју фрагментације и целовитости, Куљанин прилагођава кубистички језик савременом изразу и локалном сензибилитету, градећи слику која говори о сложености човека -  о бићу састављеном од искустава, сећања и различитих унутрашњих стања.

Кроз педесет радова, „Васкрснуће кубизма“ не враћа прошлост, већ је претвара у савремен визуелни језик. Ова изложба представља сусрет традиције и модерног израза, потврђујући да кубизам и даље говори снажно, емотивно и савремено, кроз аутентичан израз Срђана Куљанина.

У Ноћи музеја, када се прошлост и садашњост природно преплићу и улазе у тихи дијалог, ова изложба добија додатну слојевитост, повезујући уметничко наслеђе Срема са савременим ликовним изразом.

„Проблем са границама је што се оне доживљавају као нешто несигурно, опасно а проглашавају истовремено и за нешто најсигурније. Свака држава тврди да су њене границе потпуно стабилне, сигурне а у ствари границе се непрекидно мењају“, рекао је академик Симеуновић.

Намера му је била да покаже да границе нису само место сукоба, већ и место дијалога и рађања идентитета.

„Граница је место додира.Ту где се нешто завршава с наше стране, почиње нешто. То доказује посебан идентитет људи који живе на границама и око граница. Идентитет који се прелива неосетно, признавали то или не“, додаје Симеуновић.

Схватање границе као простора где се дешавају и плодоносни сусрети цивилизација, држава, нација и вера – највећи је значај студије, каже академик Дарко Танасковић.

„У данашње време, када су поларизације и у свету и код нас, управо тако оштре да онемогућавају људима да дођу у било какав продуктиван дијалог, ова студија ће показати да сви ми управо живимо на неким границама, да морамо бити свесни тога и да морамо искористити позитиван потенцијал који нам управо тај статус пограничја и вечних граничара намеће“, каже академик Дарко Танасковић, рецензент књиге.

Књига Граница и идентитет објављена је у двојезичном издању, на српском и енглеском језику.

„Кад неко данас шета Калемегданом заправо не схвата да шета по месту које има 2200 година, толико можемо из историјских извора да сазнамо. То има јако мали број метропола, готово то нико више нема очувано, ми то имамо очувано, упркос томе што је Београд 40 пута сравњен са земљом, а Калемегдан је заправо Београд“, наглашава ауторка монографије Катарина Петровић.

Кроз објектив који бележи сведени мир Манасије, Каленића и аутентичност Рајачких пивница, читалац бива увучен у простор где се сусрећу сурова лепота камена и духовна вертикала народа.

Посебно драгоцен слој чине историјски подаци који, попут прецизних архитектонских скица, подсећају да споменици нису само рушевине прошлости, већ живо ткиво нашег идентитета.

„Архитектура је краљица артефаката. Из најситнијих остатака архитектуре имамо најречитији рукопис о томе шта је некад било и истовремено проучавајући архитектуру и остатке, ми из њих наслућујемо ко смо били, а самим тим и ко смо сада. Зато је све ово настало. Да заустави време“, истиче ауторка монографије.

Подухват Катарине Петровић није само уметнички израз, већ снажан запис о богатству које поседујемо и често занемарујемо, што је препознала и стручна јавност доделивши монографији престижна признања.

На овај начин, вековима касније, слика и писана реч остају трајно сведочанство пред којим се морамо запитати колико смо достојни наслеђа које нам је поверено на чување.

„Релевантно је разумети да оно несвесно чини једну десетину нашег менталног живота. Стога, димензија инстиката наше личности, енергетских инстиката за самоодржање, сексуалних и агресивних инстиката, као и диференцијација одбрамбених механизама који помажу људима да потисну преплављујући емоционални садржај у тешким ситуацијама, објашњава Чаловска Херцог.“

Савремени мучниј у вверите непредвидивост

Говорећи о разлици између Фројдовог времена и данас, Чаловска Херцог инсистира да савремени свет карактеришу брзе промене и недостатак предвидљивости, што директно утиче на ментално здравље појединца. Како наводи, човеку је потребна предвиђање како би доживео контролу и стабилност које му омогућавају да истражује и живи слободно.

На питање како би геније попут Фројда реаговао на свет друштвених мрежа, професор верује да би био „веома збуњен”, али да би вероватно посматрао појаве које су скривене обичном посматрачу. Ипак, сматра се да се он сам не би придружио дигиталном тренду. „Ја мислим да је он било слободне мреже“, каже Чаловска Херзог.

Поред тога што је Фројд био страсно везан за психологију и што му је то била најважнија ствар у животу, односно што је радио пристојно интровертиран и пристојно везан за своју професију, људима су много мање занимљиви. Њега је интересовао мучки, али не и људи око њега, обашъава Чаловска Херзог.

Илузија повезаности и дигитални идентитет

Према речима професорке, дигитална комуникација доноси нове изазове емоционалним односима. Иако друштвене мреже пружају осећај повезаности, она упозорава да је то често илузија која не може да замени прави контакт. Посебан ризик постоји у коду младих људи који граде свој идентитет.

Мреже пријатељства дају илузију повезаности. Кроз информације које неселективно бомбардују људе, њихов доживљај света се мења и утиче на њихов систем штете. За младе људе који стабилизују свој идентитет, идеализоване слике делују као утопијски циљеви, што може изазвати анксиозност и депресију - каже Чаловска Херцог.

Психотерапија као „зона без телефона“

У свету сталне доступности, психотерапија се схвата као драгоцени простор тишине и фокуса. Чаловска Херцог инсистира да је свест о важности емоционалних стања порасла на глобалном нивоу од пандемије коронавируса, али психотерапија више није табу тема.

„Психотерапија нуди такозвано корективно емоционално искуство. На одређеном нивоу, док сте на сеанси, нема телефона. Она пружа могућност да разговарате са стручњаком који вас подржава и разуме, упознате себе на другачији начин и можда донесете одлуку да живите мало пријатељскије, са идејом да узмете свој живот у своје руке“, закључила је професорка Чаловска Херцог из Првог радија Београд „Јутро је“.

„У ратним околностима цртеж је, управо, најзначајније средство уметничког изражавања. Дакле, најнепосреднији уметников израз, најинтимнији, често није било услова да се користи сликарски материјал“, каже ауторка изложбе Евгенија Блануша.

„Оно што је посебно драгоцено овде јесте што ми можемо да спознамо на који начин је цртеж крчио тај пут ка самосталном уметничком остварењу почетком 20. века управо кроз радове ова три уметника“, објашњава Доротеа Ашћерић, менаџерка за односе са јавношћу Народног музеја Србије.

Миличевић, Миловановић и Глишић, као и други представници импресионизма, учествовали су у Првом светском рату. Цртежи остављају траг периода који је многе прогутао.

„Мислим да је чувени професор, историчар уметности, Лазар Трифуновић рекао да је то била не само херојска страница наше историје већ и херојско време нашег уметничког стваралаштва“, истакла је Евгенија Блануша.

Логори, војници, предели, тренуци предаха, жене. Кроз очи уметника, посетиоци Народног музеја могу да виде дешавања са фронта и размишљања обичног човека. Изложени радови су подсетник на почетак српске модерне уметности.

„Ово је интимно место и ова представа је доста интимна и ради се о љубави, тако да мислим да је Пароброд идеално место да представа започне свој живот. Ја сам овај текст пронашла тражећи неке текстове за своје студенте. И када сам га пронашла помислила сам да би ми то било задовољство да радим са професионалним глумцима, зато што сам мислила да је било потребно одређено искуство за овакве улоге. Креће девет месеци једне врло узбудљиве саге наше представе, која вечерас први пут има фестивалски живот, али премијера ће јој бити за неких 20-ак дана у Београду“, објаснила је редитељка и глумица Борка Томовић.

Поред редитељке, у представи Скоро па љубав играју Нина Нешковић и Огњен Никола Радуловић.

„Ми смо некако постали присни и такав је био процес. Ми смо заправо то започели у септембру и некако зближили смо се у току тог процеса јер је трајао јако дуго. Било је узбудљиво радити и са Нином и са Борком, заправо научио сам доста ствари од њих, највише то слушање партнера“, истакао је глумац Огњен Никола Радуловић.

Током четири фестивалска дана у Пароброду до 25. априла биће игране и представе Ариадна, Наслеђе и Сирочад.

Међу пројектима који су се издвојили су Регионални стамбени пројекат у Ваљеву, павиљон Србије на Међународној изложби архитектуре Бијенала у Венецији и Центар креативних индустрија и иновација Ложионица и Кућа еУправе у Београду.

„Ложионица је резултат једне успешне конкурсне процедуре и након тога реализације победничког ауторског решења, до самог краја, уз захтев учешћа нас као аутора до последњег шрафа, да тако кажем, уз велико поверење инвеститора и свих учесника у процесу. Нама је у нашем концепту, током још раног рада на конкурсном решењу, било јако важно да очувамо једно богатство духа места“, објашњава Анђела Карабашевић Суџум, архитекта. 

Изложено је више од 100 радова, од студентских до идејних решења реномираних студија. У првом плану су тимски рад, професионалност и довитљивост, а тема Салона у везу доводи архитектуру и савремене друштвене, еколошке и културне изазове.

„Ове године је то Покренути простор који упућује на померање из једног статичног стања, на једну енергију, једно отварање, на некакве евентуално и промене, неке евентуалне нове праксе и погледе и приступе у архитектури, како у струци, тако и самој архитектонској пракси, али и њеном односу према друштву и средини у којој живимо“, каже др Небојша Антешевић, кустос Салона архитектуре. 

Салон архитектуре ће бити отворен до 5. маја, а изложбу прати програм који обухвата радионице за децу, дискусије и вођења кроз изложбу.

У Модерној галерију у Ваљеву изложено је више од 30 цртежа, који су настајали од 1986. до данас. Уметник је остао доследан хуманистичким вредностима епохе ренесансе. Сликама и цртежима опире се материјалистичким вредностима овог времена.

„Тржиште мора да буде слободно, а ми не морамо. Тржиште не сме да се узнемири. Замислите онда како је уметничко дело на том тржишту, која је његова судбина у тој једној предаторској структури која је потпуно материјалистичка. Његов опус је у том смислу радикална дивергенција у односу на све што до сада знамо. Тако да збиља велика је част учинити видљивим његов опус, величанственост његовог опуса“, објашњава историчарка уметности Бојана Миљковић.

Корени Стојановићевог дела су модернистички, али историчар уметности Никола Кусовац, одредио га је као „једног од најупечатљивјих савремених српских традиционалиста“.

„Ово изискује целог човека. Мени је жао што ова моја Србија одваја за културу нешто минимално, било је 0,3. То је срамно, то вређа културу. Језик и култура то је стуб постојања сваке државе на овој планети“, истакао је академски сликар Добрије Добри Стојановић.

О вредности цртежа као завршеног уметничког дела аутор је записао да је то „чин непосредног израза, чин мишљења и разрешења унутрашње напетости, драгоцен због тога што уметник њиме говори спонтаније, непосредније и искреније…“

„Велика ми је награда ово што ме Љуба са Комненићем уврстио у програм. Он је осетио тај мој рад“, каже Стојановић.

Уметничко дело, сматра Добри Стојановић, мора да носи тајну, неразумевање. Људи који хоће све да разумеју, каже, никада нису осетили право уметничко дело.

Мирсад Бегић је рођен 1953. године у  Гламочу. Дипломирао је на вајарском одсеку Академије за ликовну уметност и обликовање у Љубљани, наставио је студие у Загребу и у Лондону.

Више пута је награђиван а излаже широм света. Живи у ради у Љубљани.

Сликарство код Бегића није одмак од скулптуре, већ простор у којем се вајарска мисао згушњава у боју и гест.

Управо се у сликама открива интимни простор уметниковог стварања, слој опуса са изразитим ауторским идентитетом, који спада међу најдрагоценије равни његовог дела.

Ако је скулптура поље тродимензионалне напетости, слика ту напетост кондензује у свом најчистијем облику.

Бегићеве фигуре нису опис тела. Оне су архетипске присутности, сажети носиоци искуства, који превазилазе индивидуално и постају универзални, пише у најави изложбе која ће од 16. априла бити отворена за све посетиоце Салона Музеја града Београда.

Улаз је, као и за све поставке у Салону, слободан.

Навикнути смо да нам ова сликарка, однегована на префињеном стилу великих мајстора из различитих епоха, посебном поетиком директно представља призоре од којих треперимо.

„Увек се бавим оним што ми смета, те самим тим и реагујем. То је увек лично, чак и када нисам директно инволвирана, постаје лично. А тако да када сам промишљала о изложби, свакако ми је значило, пре свега што ова кубичност простора веома помаже мом раду да се јасније види“, истакла је проф. Биљана Ђурђевић, визуелна уметница

Без обзира на то што савршено и вешто представља и користи анатомију људског тела да би изразила различите теме, овог пута човек није ту, али то још више наглашава његово присуство. Улегнућа на кревету још су топла, а посматрачи се питају где су са слика нестали људи.

„Баш кад је крај, ја имам још нешто да додам. Тако да ни овог пута себе нисам изневерила. Али велика је привилегија – имам страшно добре пријатеље који увек то испрате онако трпељиво, доносе храну и те ствари, тако да сам увек покривена што се тога тиче и велика је привилегија уствари то што људи имају толеранцију према томе да ја уствари и када се почне изложба, ја имам још нешто да додам на тој слици“, објашњава проф. Биљана Ђурђевић.

На први поглед мирни призори, ослобођени акције људи, делују узнемирујуће. Осећај тескобе појачан је и величином слика, које ће у Центру за културну деконтаминацију бити изложене до 9. маја.

„Изложба је из наше колекције, прва у циклусу који припремамо како бисмо представили богату колекцију Музеја савремене уметности. Понела је име 'Прекретница ка модерности', јер управо с почетка 20. века долази до тог прелаза. Уметност почиње да се мења не само у формалном, већ и у идејном смислу и ова изложба показује те прелазе када уметност више иде ка идеји, преиспитивању, контексту и концепту и ангажованости“, каже директорка Музеја савремене уметности Маријана Коларић.

Према њеним речима, изложба има и поднаслов уметност друштва да би се потенцирало да је уметност увек блиска друштву и друштвеним променама, а сама изложба прати буран период прве половине 20. века – од Балканских ратова, преко Првог па до Другог светског рата.

„Иако се уметност стално мења и одговара на све та питања и токове савременог друштва, рекла бих да је музеј место на коме се на тренутак застаје. Место тишине, преиспитивања, а дозвољава и естетско уживање“, истиче Коларићева.

Музеј савремене уметности прати публику која га посећује и припрема програме за сва старосна доба.

„Музеј још од оснивања 1965. године има традицију Дечјег клуба, где се бави најмлађом публиком, а потом тинејџерима и старијима. Не може се рећи да млађи нису заинтересовани, него морамо да имамо у виду да је комуникација којом се служе много бржа, заснована на дигиталним садржајима и то је оно где се трудимо да им приближимо савремену уметност. Због тога је наш мото да не правимо садржај за младе, него са младима“, наводи директорка Музеја савремене уметности.

Наизглед мрачна поетика носила је дубоку ноту хуманизма, отпор према комерцијализацији уметности и употреби човека.

„Практично је Тошковић био неко ко је препознао ту болест друштва и ко њега је уметност и оно што је покретач саме уметности да разоткрије саму стварност и да је прикаже онаквом каква она заиста јесте“, каже аутор изложбе проф. др Владислав Шћепановић.

Током седам деценија стваралаштва Тошковић је излагао на око 50 самосталних и исто толико групних изложби.

Његови радови налазе се у многим музејским и приватним колекцијама у земљи и свету, а колекција у Подгорици, граду у коме је преминуо 2019. године, чува успомену на уметника који је био испред свог времена.

„Помереност тих портрета, ликова оптерећеност неким немирима, унутрашњим боловима, патњама, емоцијама. Свиђа ми се та уметност ружнога, што би рекли, то је код Тошковића главно“, истиче колекционар Ненад Радовић.

„Слобода или дигне човека или га уништи. Ја сам само роб уметности“, био је мото Уроша Тошковића. Изложба „Линија која претходи времену“ се може видети до 7. маја.

Иза сваког успеха стајао је раскошан глас, али посвећеност свакој улози.

„Увек је постојала одговорност да представа успе. Била сам непосредна у односу, никад се нисам осећала уображено. Увек сам тражила више од себе и сматрала сам да још то није оно право, још сам ја почетник. Нисам дозвољавала себи да се уобразим“, наглашава примадона Олга Милошевић.

Костим из опере Кармен, фотографије са сцена, награде и лични предмети омогућавају посетиоцима да завире у свет једне примадоне.

„Желео сам да прикажем њену каријеру, која је изузетно богата. Ту има фотографија које су махом све биле црно-беле, међутим, моја колегиница Јелена Ратковић која је дизајнер изложбе, и ја смо обојили слике и трудили се да што верније и што квалитетније обавимо, да сликама дамо један нови квалитет“, наводи Драган Стевовић, аутор изложбе.

Изложба „Олга Милошевић на сцени Народног позоришта" отворена је на рођендан уметнице. Повод је награда за за животно дело које је 2024. године добила од Удружења музичких уметника Србије.

Страст, љубав, усхићеност на први поглед. Он има више од педесет година, жену, одраслог сина и као писац сигурно место на источнонемачкој културној мапи. Она учи за словослагачицу, а касније, као приправница, бави се костимима и сценографијом у позоришту у Франкфурту на Одри.

„Никада више неће бити као данас"

Иако вођен логиком разлике у њиховим годинама, читалац очекује да девојачки занос има ограничен рок трајања без помисли о будућности такве везе, ето изненађења: „Никада више неће бити као данас“, мисли Ханс.

"Заувек ће бити овако", мисли Kатарина.

Немојте ни на тренутак да помислите: још једна толико пута испричана прича о љубави старијег мушкарца и младе девојке, јер ова је посебна и због чињенице да је посматрамо из угла јунакиње, не из мушке перспективе на шта смо навикли.

Ауторкин стил, осећај за детаље и надасве обрте, чине дело читалачким Kаиросом.

„Унутрашња емиграција"

Љубав двоје јунака траје у време политичких промена у Источној Немачкој. И не, те промене нису позадина већ равноправни јунаци романа.

Kатарина и Ханс су занесени „унутрашњом емиграцијом", повлачењем у сопствени свет када су заједно, далеко од комешања стварности. Страст, нежности, заједничко кување, чаша вина, шољица кафе, разговори...

Бајка? Kаирос? Не. На реду је разочарање. Мала издаја, њена авантура са колегом Вадимом из позоришта ставља тачку на њихов однос.

Или три тачке?

Ханс прекида везу, али није то потпуни растанак.

„Сенка може бити много дужа од оног што је баца"

Почиње да је мучи подсећањем на њену издају. Присиљава је да сатима слуша касете на којима је снимао оптужбе и да одговара на њих.

Разорна љубомора губи границе.

„Досад је садашњост за њега имала смисла само када би је видео као будућу прошлост коју је могао да контролише".

Манипулације, цинизам, садизам у њиховој вези све више личе на државу у којој је почела њихова прича. Он мора да зна све о њој, држава о њима, својим грађанима, срећа пара и државе је само у зацртаним границама заједнице.

Зид између Kатарине и Ханса је све виши, онај који дели Немачку се руши.

„Оно што је једна генерација хтела да заборави прешло је на другу у виду табуа, а оно што је старијима недостајало, млади су надокнађивали с 15 година закашњења, не слутећи разлог."

Све о чему ауторка пише данас догодило се пре готово три деценије.

„Извукла је" сведочанства љубави и историје и поспремила у две кутије, два дела романа.

Кутија прва и кутија друга

У „Kутији I“ су приче о почетку и трајању љубавне приче до тренутка Хансовог открића Kатаринине белешке, детаља из кратке везе са Вадимом. У „Kутији II“ полако и грубо умире веза. Љубавни, на моменте еротски роман, све више постаје документарни, историјски, детективски. Kолико доказа да „свакодневица има двоструко дно".

Kада Kатарина урони у документа из тих година, у Хансове књиге, старе свеске и писма пријатеља, штавише у досије Штазија, од 1200 страна, заљубљени, страствени, јунак љубавне приче постаје јунак политичке приче.

Рођен у години када су нацисти преузели власт, Ханс је био члан Хитлерјугенда. После рата, отишао је у источни део Немачке. Шездесетих година прошлог века, Штази га регрутује као незваничног сарадника.

А шта је са читавом државом када се уједине Исток и Запад? Kада падне гвоздена завеса отвара се неочекивана сцена. До априла се говорило само о сарадњи двеју држава, „а касније само о ПРИСТУПАЊУ".

„Ја се не може купити у тржном центру западног света"

Kатарина схвата да је време само „гвоздени корсет, а Ја се не може купити ни у једном тржном центру западног света".

Иако су баш ти тржни центри и гламурозни сјај робе у њима били жиг на зависти сиромашног Истока. И сама Kатарина је уживала у дражима куповине шарених крпица када је добијала дозволу да пређе на Запад и у Kелну посети баку. Сада схвата суштину. Дала јој је ауторка могућност да то сажме у нешто што би могао да буде слоган „Kока-кола је постигла оно што марксистичка филозофија није, ујединила је пролетере свих земаља под својим знаком".

Џени Ерпенбек је ујединила упечатљиве јунаке, историју једне љубави и једног народа у велико дело под кратким насловом Kаирос.

„Из његовог дневника можемо да видимо и његов карактер, какав је Урош Предић био, а нарочито из његових коментара рецимо о менталитету Италијана и њиховој хигијени, односно нехигијени. То су били прилично оштри коментари о самом менталитету Италијана, о њиховој храни, која му се такође није допала. Такође можемо да видимо интересантне коментаре и описе природе који су доста лирски и прилично сликовити и када их читате заправо можете да замислите шта је он све тада видео“, каже Бојана Петраш, виша дипломирана библиотекарка.

Рад на припреми изложбе трајао је месецима и укључивао је стручњаке разних области, од историчара до програмера. Засебан део изложбеног пројекта је интерактивна, виртуелна реконструкција атељеа Уроша Предића.

„Како би било сјајно да можемо да закорачимо буквално у тај простор у којем је он стварао? Најзад, ево, та жеља ми се остварила. Корисници који буду долазили, посетиоци нашег музеја када буду обилазили сталну поставку моћи ће да ставе ви-ар сет, ви-ар наочаре, али они који нису љубитељи те врсте технике, могу на својим мобилним телефонима или таблетима да скенирају QР код и тако се буквално нађу у простору атељеа Уроша Предића“, објашњава Сања Врзић, музејска саветница.

Пројекат У ципелама Уроша Предића, дневник из Италије, део је програма Меандри града, токови културе града Зрењанина као националне престонице културе.

„Говоримо о априлу који ће заиста бити месец музике, слободно могу да кажем што се тиче музичке продукције РТС-а“, истакла је одговорна уредница Музичке продукције РТС-а Александра Паладин.

Програм почиње већ првог дана  месеца, концертом у мтс Дворани, где ће Народни ансамбл РТС-а обележити значајан јубилеј.

„Наш Народни ансамбл обележава 45. рођендан. На сцену долази читава плејада певача, вокалних уметника који су обележили на неки начин каријеру Народног ансамбла“, навела је Паладин. Додаје да ће ансамбл предводити Синиша Вићентијевић, као и да ће на сцени бити и некадашњи уметнички руководилац Бранимир Бане Ђокић, уз посебно изненађење: „Остала је та тајна, изненађење певача, регионалне звезде која ће сутра наступити у мтс Дворани“.

Већ 9. априла публика ће имати прилику да у Коларчевој задужбини чује нешто другачији програм.

„Представљамо један инструмент који немамо прилике често да видимо на концертном подијуму. У питању је саксофон“, рекла је Паладин, најављујући наступ младог саксофонисте Марка Џомбе.

Поред Глазуновљевог Концерта за саксофон и оркестар, на програму је и Фантазија на тему Томаса Талиса Ралфа вон Вилијамса, као и Брукнерова Миса у Е молу у извођењу Хора и Дувачког оркестра РТС-а.

Централни догађај месеца биће концерт једног од најпознатијих пијаниста данашњице.

„Оно у чему ће бити фокус овог априла месеца, свакако је концерт чувене пијанистичке звезде Дениса Мацујева 22. априла“, нагласила је гошћа Јутарњег програма. Интересовање публике је велико: „Мислимо да ћемо до краја недеље већ и објавити да су карте распродате.“

Мацујев ће наступити са Симфонијским оркестром РТС-а под управом маестра Дејана Савића, изводећи чувени Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова.

Музички месец биће заокружен наступом Ревијског оркестра на Београдском пролећу 24. априла.

„Подсетићу само да је Београдско пролеће у години јубилеја 65. година од оснивања“, навела је Паладин, додајући да ће оркестар сцену делити са истакнутим уметницима, међу којима су Лео Мартин, Маја Оџаклијевска и Ладо Лесковар.

Април, што се тиче ансамбала Музичке продукције РТС-а, доноси богат и разноврстан музички програм, који ће обухватити како класичну, тако и популарну музику, уз учешће бројних домаћих и међународних уметника.

„Оно што инспирише абориџинску уметност је, пре свега, њихова земља. У односу на различите регионе у радовима су присутни и различити мотиви. Абориџинска, односно староседелачка уметност је најстарија жива уметност која датира од пре неколико стотина хиљада година. Цела Аустралија веома се поноси њоме“, каже Питер Трасвел, амбасадор Аустралије у Србији.

Уметност осликана на тканинама препричава снове и митологију. Изложбу чине радови око седам различитих уметница, од којих је свака представила мотиве свог региона.

„Аустралијска историја памти људе из других делова света који су се сусретали са Абориџинима и постоје делови историје на које нисмо поносни. Баш због тога желимо да побољшамо положај абориџинских жена. Њихов се положај разликује од региона до региона, али ово богатство културе које тај народ доноси је нешто што бисмо волели да буде интегрисано у свакодневни живот“, објашњава амбасадор Трасвел.

Истрајност којом су од сигурне куће дошле до могућности да искажу своју креативност, уједно представљајући једну од најстаријих култура, јесте оно што ову изложбу чини светском атракцијом.

„Нису сви аутори филмова редитељи, међу њима је и чувени визуелни уметник Демијан Херст. Ово је узбудљива колекција филмских драгуља и биће приказивана три дана у Кинотеци у ротацији. Публика ће можи да улази и излази и да се послужи делицијама са Бекетовог менија“, каже Николас О`Нил, селектор филмског програма Београдског ирског фестивала.

Као део филмског програма Београдског ирског фестивала биће емитован и дебитантски кратки филм редитеља Алана Гилсена рађен по Бекетовом телевизијском комаду Ах, Џо.

„Заљубио сам се у Бекетово дело када сам био студент у Даблину, на колеџу који је и он похађао. Писао сам му да ли могу да снимим филм по његовом делу Ах, Џо и, као и увек, био је врло љубазан и одговорио ми да могу. Он је истински геније и сваки пут у сусрету са његовим делом откривате нове слојеве и значења. И мислим да би можда Бекет, као и Џојс, да је рођен касније био филмски редитељ. Бекет ће због своје универзалности бити увек занимљив редитељима, он је вечан, као Боб Дилан, као Леонард Коен, као Шекспир“, објашњава Алан Гилсен, редитељ.

Програму Бекет на филму у Кинотеци претходило је уручење Златног печата, највишем признању ове институције, ирском глумцу Стивену Реју. Запажене улоге остварио је филмовима Нила Џордана, између осталих и у Оскаром награђеном остварењу Игра плакања.

Тако младунче из Алибунара неочекивано добија прилику да управља летелицом, али и да испуњава задатке обилазећи необичне становнике у малим насељима широм Србије, од Багремова до Шљивица.

„Такав избор је из потребе да се имена тих места сачувају, да подстакну, можда, на неко додатно истраживање јер ишчезавају и већа, а не мања места. А свет је животиња и фантастичних бића зато што је некако свет маште увек стварнији од стварности“, истиче писац Угљеша Шајтинац.

Главни јунак, а са њим и читаоци, кроз ту духовито исприповедану авантуру долазе до драгоцених сазнања.

„Тешко је издвојити део који ми се највише свидео јер је сваки на свој начин поучан и занимљив, али бих издвојила део код слова Ђ када је алигатор авијатичар отишао код Ђачице Ђурђице и она му је рекла да смо ми заправо сами себи најстрожи наставници, да нико од нас самих не може да буде строжи према нама јер не знају колико смо се ми трудили за то нешто“, каже Ирина Ранчић, ученица 4. разред ОШ „Никола Тесла" у Раковици.

„Највише ми се свидело слово И у коме се помиње један истраживач инсект који има институцију на ирвасу. И главном лику је тај инсект рекао да не мора сваком човеку да верује зато што нису сви твоји пријатељи баш најбољи пријатељи и не мораш сваком човеку да верујеш. И то можемо да применимо у стварном животу“, сматра Константин Луковић, ученик 4. разред ОШ „Никола Тесла“ у Раковици.

Током одрастања за децу је најважније окружити их љубављу, каже Угљеша Шајтинац.

„Давати им слободу да примећују ствари, али не остављати их на милост и немилост свему што могу да виде и чују, већ са њима о томе разговарати. И бити не само неки неми преносилац суштине значења свега онога чему они су сведоци него да се истински њима бавимо“, наглашава писац.

Велика фантазбучна авантура подстиче аутентичност и креативна решења у васпитавању деце, усмеравајући пажњу са нових технологија на проживљено искуство и праве вредности. На крају подсећа и одрасле да се зарад снова, дете у сваком од нас, ослушкује и негује цео живот.