Виланд Вагнер, штићеник Адолфа Хитлера, прославио се педесетих година као велики реформатор сцене на Бајројтском фестивалу, док је Херберт фон Карајан, који је чак два пута приступио Национал-социјалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП) – једном у Аустрији, а једном у Немачкој – након рата слављен као један од највећих диригената свих времена.

Композитор Рихард Штраус, диригент Вилхелм Фуртвенглер, вајари Арно Брекер и Вили Мелер – сви они су профитирали од нацистичког режима и, уз ретке изузетке, готово без прекида наставили своје каријере након завршетка рата.

Њихова имена налазила су се на такозваној „Листи богомданих“, коју је Адолф Хитлер дао да се састави у августу 1944. године, у завршној фази Другог светског рата. Људи из културног живота који су се налазили на тој листи уживали су посебну заштиту и нису били мобилисани за војну службу.

Прелазак у демократију након рата

Они који су били блиски Хитлеру морали су после 1945. да продју кроз такозвани процес денацификације под надзором савезничких снага. Вилхелм Фуртвенглер смео је тек након двогодишње забране рада поново званично да диригује Берлинском филхармонијом.

Директорка Бајројтског фестивала Винфред Вагнер након 1945. више није могла да задржи своју функцију и морала је да препусти управљање фестивалом.

„У оквиру демократизације то је био безбедносни поступак у којем су људи морали да попуњавају детаљне упитнике како би се утврдило ко може да остане на одређеним функцијама и у којим професијама“, објашњава историчарка Хане Лесау у разговору за Дојче веле.

То се посебно односило на државне службенике и високо позициониране личности. Давање лажних података у упитницима, на пример о чланству у нацистичкој партији, америчке савезничке власти строго су кажњавале.

Случај Виланда Вагнера

И Виланд Вагнер налазио се на „Листи богомданих“ уметника нацистичког режима. Његов деда, композитор Рихард Вагнер, основао је чувени Бајројтски фестивал, који је први пут одржан 1876. године. Године 1908. вођство су преузели његов син Зигфрид Вагнер, а касније и снаха Винфред Вагнер. Још двадесетих година прошлог века брачни пар је подржавао Адолфа Хитлера, и то много пре него што је дошао на власт.

„Хитлер је практично био члан породице. Виланд, најстарији син Зигфрида и Винфред Вагнер, као одређени наследник био је у центру пажње и лично привилегован од стране Хитлера“, каже Свен Фридрих, директор Музеја Рихарда Вагнера у Бајројту.

За Фридриха, сценограф и оперски редитељ био је типичан представник своје генерације. „Радио је управо оно што су радили милиони његових вршњака – потискивао је прошлост. После рата је стално говорио: ’За мене је Хитлер завршена прича’.“

Често се говори о појединцу који наводно није могао ништа да промени у тоталитарном систему, каже Хане Лесау. У својој књизи Приче о денацификацији историчарка се, између осталог, бави простором за деловање појединаца у диктатури.

„Људи су могли, на пример, да се позиционирају тако да у негативном смислу потисну неког другог. Али могли су и да пруже мали отпор, рецимо тако што би принудним радницима кришом давали хлеб.“

Виланд Вагнер спадао је међу оне који су нацистички систем користили за сопствену корист. Желео је да науди свом конкуренту, успешном сценографу Емилу Преторијусу. „За мене граница постоји тамо где људи раде ствари за сопствену корист које нису морали да ураде. Код Виланда Вагнера то је био случај када је денунцирао Емила Преторијуса како би га уклонио“, каже стручњак за Вагнера Свен Фридрих.

Ипак, током процеса денацификације Виланд Вагнер прошао је само са новчаном казном и заједно са братом Волфгангом након рата преузео вођење Бајројтског фестивала. Својим сведеним, апстрактним сценографијама створио је такозвани „Нови Бајројт“.

Нови почетак културе после 1945?

Волфганг Браунајс је 2021. године био кустос изложбе „Листа ’богом надарених’ уметника националсоцијализма у Савезној Републици Немачкој“. Током истраживања открио је да су бројни угледни актери нацистичке уметничке сцене и после 1945. професионално наставили да раде као ликовни уметници у Западној Немачкој.

„Нови прогресивни уметнички круг заправо је игнорисао те уметнике“, каже Браунајс у разговору за Дојче веле. „Ипак, они су и после 1945. добијали невероватно много добро плаћених послова – за градске већнице, школе, позоришта, болнице и индустријске објекте“, објашњава историчар уметности и кустос.

Њихова прошлост притом није играла велику улогу, поготово зато што су и неки наручиоци имали нацистичку позадину.

Уметници попут Хермана Каспара или Вилија Мелера профитирали су у оба система. Вили Мелер је по налогу нациста израдио монументалну фигуру носача бакље за нацистички комплекс Фогелсанг. Године 1962. представио је своју велику скулптуру Ожалошћена поводом отварања Меморијалне хале жртава нацизма у Оберхаузену.

Како је то било могуће?

Протеста против тих уметника готово да није било. „Нико се није јавио да интервенише у историји уметности или уметничкој критици“, каже историчар уметности и кустос Волфганг Браунајс.

Посебно проблематичним Браунајс сматра то што су послови уређења меморијалних места за жртве нацизма поверавани уметницима из нацистичког периода. Тако је било и у случају скулптуре Ожалошћена Вилија Мелера.

„Стојите испред првог центра за документацију нацизма, отвореног 1962. у Оберхаузену, и тада се открива монументална фигура једног од најважнијих уметника нацистичког режима. То је несхватљиво.“

У Оберхаузену је данас Мелерово дело окружено огромним таблама са објашњењима која пружају историјски контекст. „На тај начин само дело више није толико у центру пажње“, каже Браунајс. За њега је то позитиван пример суочавања с прошлошћу – мада веома редак.

Како данас поступати са „богомданим“?

Након изложбе о „Листи богомданих“ тема је привукла велику пажњу јавности. Локални медији апеловали су на градске одборнике да допринесу расветљавању историје тих дела.

„Имам утисак да је после три године све то поново пало у други план. Многе од тих скулптура и даље стоје без икаквог објашњења“, каже Браунајс. „Ако се ништа не предузме, нека од тих дела би заиста требало уклонити. Јер ти уметници се и даље славе тиме што се њихови велики радови налазе у јавном простору .“

Љубав између великог песника и младе Ленке, ћерке Лазара Дунђерског – једног од најутицајнијих и најимућнијих Срба у Аустроугарској царевини – остала је упамћена као симбол чисте, али болне чежње, која је своје коначно уточиште пронашла у бесмртној поезији.

Кроз упечатљиву глуму Ервина Хаџимуртезића, Јоване Радовановић и Миодрага Петровића, уз сугестивну режију Зорана Суботичког, који је уједно и писац и аутор драме, представа је публици приближила не само интимну драму двоје заљубљених, већ и дух времена у којем су лична осећања често била жртвована пред друштвеним нормама и очекивањима.

Ова емотивна прича оставила је снажан утисак на присутне и још једном потврдила значај неговања културе, уметности и историјског наслеђа као темеља очувања идентитета заједнице.

Извођење представе у Трсту носи и додатну симболику, на коју указује и сам аутор и редитељ Зоран Суботички: „Споменик – реплика историјског новчића постављен је на Понте Росу с разлогом. Трст је по свом духу део средњоевропског, аустроугарског културног простора, којем припадају и Беч, Будимпешта, Темишвар и Нови Сад. Свим тим градовима заједничка је снажна улога Срба у њиховом развоју и културном уздизању".

Суботички представу види као другу страну тог симболичног „новчића“: „Прича о породици Дунђерски и великој љубави Лазе Костића и Ленке долази из ‘српске Атине’ и природно се разуме у ‘српском Трсту’. Дунђерски ту стоје раме уз раме са знаменитим српским породицама које су обележиле историју овог града".

Управо кроз ову симболику, уметници су имали прилику да се додатно упознају са српским наслеђем у Трсту, уз вођство Данице Крстић, професионалног водича Регије FVG, историчара уметности и чланице ACGS, која је приближила трагове знаменитих Срба уткане у идентитет града. Овакво урањање у историјски и културни контекст продубило је разумевање простора у којем се представа одвија, што се природно одражава у сценском решењу заснованом на аутентичним историјским амбијентима, навели су у Удружењу.

У томе се огледа препознатљив уметнички рукопис Зорана Суботичког: уместо класичне позоришне сцене, амбијент извођења прилагођен је аутентичним просторима, попут црквених и културних здања од великог значаја за српску заједницу. На тај начин простор постаје активни део приче, појачавајући емотивни доживљај публике и стварајући снажну, готово опипљиву атмосферу епохе, због чега се представа не изводи у позоришним салама.

Публика у Трсту имала је прилику да доживи овакав сусрет уметности и историје, у којем се простор и прича стапају у складну целину, потврђујући трајне културне везе српског народа са овим градом.

Организатори догађаја – Лидија Радовановић, председница Савеза Срба у Италији, затим Данијела Чуљковић, главна организаторка и чланица ACGS и Маја Беровић, председница ACGS – истакле су да овакви програми повезују уметнички израз са историјским наслеђем и додатно учвршћују улогу Трста као важног места сусрета српске културе. Управо кроз овакве тренутке постаје јасно да Трст и данас остаје значајно место сусрета српске културе, историје и савременог уметничког израза, додају у Културним удружењу српске омладине у Трсту.

Могућност поделе на мушко и женско стваралаштво поткрепљена је новим научним открићима о генетичким разликама. У ликовној уметности то се огледа у тактилности, осећањима, материјалу, атмосфери и способности да распознају више боја.

„Сам процес је и захтеван и, овај, донекле токсичан, тако да можда тај неки како сад жене, физичка снага је можда ограниченија. Овај, алтернативна решења за ствари и онда из тих решења, не знам, ако ми је тешко да ово савијем или искојем овако, како другачије, онда мислим да често из тих техничких ствари произилазе нека нова решења која на крају дају тај специфичан, можда нежнији приступ стварима“, рекла је вајарка Јована Туцовић. 

Не види се јасна подела на дела која су настала женском и мушком руком.

„Мислим да је костимографија и модни дизајн специфична бранша, пошто ту заиста су енергије измешане и мислим да ту не постоји подела између мушке и женске, женске руке, мада ето, доста модних дизајнера су мушкарци и јако су успешни, али мислим да ту заиста не може да се види баш тако јасна подела“, истакла је председница УЛУПУДСА Лидија Јовановић.

Поставка слика, скулптура, костима и керамике показује рад ауторки активних на нашој ликовној сцени у различитим градовима. Уметнице су изабрали чланови Савета за ликовно стваралаштво Радио-телевизије Србије.

„Ја сам постављао радове и гледао сам да направим мир, да се ти радови не посвађају и свака изложба је заправо једно биће. У том духовном свету стварно биће које треба да буде културно, лепо, пријатно, пристојно и да се не заборави", истакао је Петар Ђиновић, аутор поставке. 

Изложба женском руком четрдесет једне ауторке из Србије у галерији РТС-а трајаће до тринаестог јуна.|

Посетиоце очекују радионице израде беџева и цртања стрипова Школе стрипа, илустрације и концепт арта које води Владимир Весовић, као и садржаји посвећени митским бићима у српској култури. У оквиру програма биће одржане и „Страваонице“ са страшним причама, породични програм, осликавање лица, фото-кутак, наступ плесне групе Адађо, као и филмске пројекције у кино-сали музеја.

Публика ће имати прилику да погледа изложбу Факултета примењених уметности под називом „Словенска митологија“, изложбу стрипа, као и бројне друге пратеће садржаје.

Припремљена је и промоција књиге младог писца и етнолога Младена Милосављевића, као и панел-дискусија „Страшне приче крај огњишта: Кал југа између историје и митологије“. У разговору ће учествовати аутори и познаваоци жанра: Тамара Лујак, Александар Тешић, Павле Зелић и Младен Милосављевић, који ће публику повести кроз занимљив свет народних предања, историје и митологије.

„Ноћ у Етнографском“ је позив да бар на једно вече напустите свакодневицу и уђете у свет народне маште, старих веровања и прича које се и данас препричавају шапатом, а ми их износимо на глас.

Поведите породицу, пријатеље и све оне који воле мистерију, легенде и добру атмосферу — јер вас у Етнографски музеј у Београду очекује ноћ коју ћете дуго памтити.

Цена улазнице је 500 динара. Улазнице можете купити у музеју или онлајн, а комплетан програм догађаја доступан је на сајту. „Ноћ у Етнографском“ траје до 2 часа иза поноћи, а места има за све.

Бора Драшковић био је српски филмски и позоришни редитељ, сценариста, писац и универзитетски професор, једна од кључних личности домаће и југословенске кинематографије.

„Сваки настанак филма у овом времену представља велики напор и ентузијазам аутора. Овај филм је један бисер који је настао из велике енергије коју је Бора Драшковић оставио кроз свој филмски и позоришни опус“, навео је Дарко Бајић у Јутарњем програму РТС-а.

Он додаје да је Драшковић кроз свој рад оставио снажан траг у светској кинематографији, али и да је био инспирација генерацијама младих аутора.

„Његови филмови су храбри, провокативни и изузетно савремени у свом језику. Гледајући његова дела, били смо фасцинирани енергијом и смелошћу коју су носили“, истакао је редитељ.

Бајић се осврнуо и на анегдоте из Драшковићевог живота, говорећи о његовим сусретима са светским уметницима и шаховским велемајстором Бобијем Фишером, као и о његовом раду у земљи и иностранству.

„Бора је био светски путник, човек који је својим искуством и контактима обогатио и домаћу и светску сцену“, навео је он.

Драшковић је имао критички однос према домаћој кинематографији. 

„Он је говорио о такозваним торзо филмовима – делима која никада нису у потпуности завршена, али која ипак носе уметничку вредност. И додавао да, ако живимо у друштву торзо филмова, онда живимо и у друштву торзо стварности“, навео је Бајић.

Бајић је најавио и други Балкански фестивал филмске режије, који ће окупити ауторе из више земаља региона, уз бројне пројекције и отворене програме.

„Циљ фестивала је да балкански филм постане видљивији у свету и да се отвори простор за нове гласове, посебно женске ауторке и савремене теме“, истакао је он.

Фестивал ће трајати од 10. до 14. јуна, уз пројекције на отвореном у Београду, а организатори поручују да је циљ приближавање филма широј публици и подстицање дијалога кроз уметност.

„Па утисци су фини. Људи су задовољни, допала им се представа“, наводи глумац, и напомиње да је премијера увек специфичан тренутак за ансамбл. „Премијера је мало напет догађај. Први пут се игра пред публиком и тако просто представа мора да изађе ван те сале за пробе, тако да јесте мало другачије него остала играња“, јер представа временом сазрева. „Са сваким играњем представа добија на квалитету и буде све боља и боља.“

Говорећи о свом лику, истиче да је Оксенби млад писац и побуњеник унутар позоришне трупе. „Оксенби је млади писац који презире тиранине, поготову у позоришту, а и ван њега, и труди се, а иначе је члан те трупе, тог позоришта и просто, жели да промени неке ствари“, објашњава Ракочевић.

Посебно искуство за њега је рад са глумачким великанима. Истиче да не краде занат, већ учи. 

„Воја Брајовић и Мики Манојловић су глумци који су учествовали у формирању позоришта у Србији и у бившој Југославији и заслужни су за многе ствари, за многе представе које су помериле театар у јако добром правцу“, да је некада био равноправна са највећим европским позориштима.

Истиче да успех није дело појединаца, већ читаве генерације уметника. „Не мислим да су Воја и Мики сами на својим плећима носили југословенско позориште. Било је ту доста људи који су им помагали у томе и заједно са њима радили на томе. Један од њих је и редитељ Паоло Мађели који је овде радио јако пуно и јако много добрих представа које су помериле стандарде и критеријуме у позоришту напред", истиче Ракочевић.

Сарадњу са Мађелијем описује као драгоцено искуство. „Јако ми је драго и јако сам срећан да сам имао прилику да сарађујем са Паолом“, каже, додајући да је његова захтевност природна у врхунском позоришном окружењу. „Јесте захтеван, али просто, то је ваљда нормално... имате право да будете захтевни. Просто нема разлога да не будете захтевни.“

„Екосистем се активира кад изађем на сцену"

Поред Гардеробера, Ракочевић је активан и на другим сценама, а посебно издваја своју монодраму. „Мени је јако важна моја монодрама коју играм... то је један процес где смо направили нешто што би рекли јако интересантно и занимљиво публици, јако важно“, наводи. Истиче и улоге у представама Свети Георгије, Елдорадо и Власт, које, како каже, игра са великим задовољством.

Говорећи о глумачком процесу и трансформацијама кроз различите улоге, Ракочевић наглашава значај колективног рада и поверења. „Па једноставно тако да слушате редитеља, просто пратите те људе. У том процесу направите неке договоре и направите неки, ако смем тако да се изразим, екосистем који функционише за себе“, објашњава.

Додаје да се тај „екосистем“ активира сваки пут када ансамбл изађе на сцену. „Кад дођете у позориште и видите ту сценографију и те људе око вас у тим костимима, тај екосистем се врати и то просто тако функционише. И тако свако вече", каже Никола Ракочевић на крају гостовања у Београдској хроници.

„Па, он је за мене првенствено био мој отац, који ме је научио да возим бицикл, да играм преферанс. Безуспешно је покушавао да ме заинтересује за фудбал, али свакако је био велика подршка“, рекао је његов син Павле Поповић.

Наглашава да су стогодишњица рођења и 60 година стваралаштва повод за одржавање догађаја.

„Па, ми као породица смо прилично задовољни и срећни. Павла Угринова није било у јавности, у медијима сигурно последњих десетак година. Скоро су објављена три тома његових дневника, ‘Нулта егзистенција’. То је једно капитално дело које покрива 60 година стваралаштва, и то је био велики повод за ово вече, плус 100. годишњица рођења. Било је пуно публицитета око тих дневника, тако да смо прилично задовољни што се вратио у јавни живот“, реако је Павле Поповић.

Павлле Угринов каријеру је започео као позоришни редитељ, а широј јавности постао је познат по поставци представе „Чекајући Годоа” 1956. године у Атељеу 212, која је имала велики утицај на развој модерног позоришта код нас.

Од 1959. радио је у Радио Београду, где је режирао значајне радио-драме, а потом је прешао на Телевизију Београд. Као уредник драмског и серијског програма, био је један од кључних стваралаца златног доба телевизијске драме у Југославији, доприносећи њеном уметничком и продукционом успону.

Паралелно са тим, градио је и успешну књижевну каријеру под псеудонимом Павле Угринов.

Објавио је више од двадесет књига и добио значајне награде, међу којима су НИН-ова награда за роман „Задат живот” и Октобарска награда за „Царство земаљско”. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ).

Расељена и трауматизована заједница, раштркана по Турској, успела је да сачува свој језик све до 1992. године, када је умро његов последњи течни говорник, Тевфик Есенч. Убик је био један од најмање 244 језика који су изумрли од 1950. године.

Глобална криза невидљивих размера

Иако се о језичкој угрожености говори далеко ређе него о другим губицима планетарне разноликости, размере проблема су алармантне. Док се међународна заједница мобилише да спасе прашуме или обнови археолошка налазишта, напори оних који документују и чувају мањинске језике ретко добијају заслужено признање.

Базе података, попут Етнолога, сведоче о незамисливом културном богатству садржаном у више од 7.000 познатих живих језика. Ипак, запањујућих 44 одсто језика је угрожено, а многи од њих имају мање од хиљаду говорника, наводи колумнисткиња Гардијана.

Све се ово дешава у позадини глобалне хомогенизације, где велики језици попут енглеског, мандаринског и шпанског доминирају – према Етнологу, 88 одсто светске популације говори један од само 20 језика као матерњи.

Наративи о једној нацији и једном језику наводе нас да претпоставимо да се у Француској говори француски, а у Кини мандарински, занемарујући десетине, па и стотине регионалних језика чији су говорници доживљавали све – од активног прогона и забрана у школама до осећаја стигматизације.

Неке заједнице, попут Велшана или Маора, имају политичку аутономију да заштите своје језике, али многе нису те среће. Одржавање језика пред налетом доминантнијег захтева огромну одлучност и ресурсе које многе заједнице једноставно немају.

Више од речи – губитак знања и идентитета

Губитак језика није само губитак речи, већ брисање јединствених културних перспектива и знања. Студије угрожених језика често откривају да су аутохтони народи идентификовали и класификовали флору и фауну, од гомоља до врста делфина, много пре него што их је западна наука открила.

Језичка права често иду руку под руку са људским правима. Истраживање у Канади показало је да је у заједницама где више од половине чланова може да разговара на матерњем језику, стопа самоубистава међу младима била ниска или непостојећа, док је била шест пута виша у групама где то није био случај.

Слично томе, владина истрага у Аустралији је 2012. утврдила да аутохтони језици играју толико важну улогу у здрављу заједница да је препоручено њихово признавање у уставу. Четрнаест година касније, устав и даље признаје само енглески.

Нада у активизму и технологији

Упркос суморној слици, постоје напори који уливају наду. Лингвисти су често на првој линији фронта, попут Жоржа Димезила, који је деценијама трагао за говорницима убика. Његово партнерство са Тевфиком Есенчом открило је да убик има више од 80 сугласника и само три самогласника, што га смешта на сам руб језичке еволуције.

На глобалном нивоу, Уједињене нације прогласиле су Међународну декаду аутохтоних језика (2022-2032) како би мобилисале ресурсе за њихово очување.

У Европи, инструменти попут Повеље о регионалним или мањинским језицима обећавају бољу заштиту, иако је многе земље нису ратификовале, укључујући Француску и Италију.

Технологија се такође појављује као моћан савезник. Апликације за паметне телефоне и веб-сајтови, попут иницијативе "FirstVoices“ за документовање аутохтоних језика у Канади, помажу новим генерацијама да уче језике својих предака.

Од убика до пјаћентина – варијанте емилијанског језика, потомка вулгарног латинског – документација језика пружа барем наду за оживљавање. За друге, попут језика валангама у Аустралији, оно мало што је преживело можда никада неће бити довољно.

Ко може рећи шта смо све изгубили у њиховим несталим ризницама речи за биљке, животиње или у њиховим мудрим изрекама? Док ово читамо, активисти широм света захтевају правно и културно признање за хиљаде угрожених језика, пре него што буде прекасно, јер са сваким тихим нестанком једног језика, неповратно губимо део колективне мудрости човечанства.

Догађај се поклапа са 80. рођенданом уметнице и успоставља нови дијалог између њене пионирске перформанс уметности и ремек-дела ренесансе која су обликовала културни идентитет Венеције.

Поставка без преседана у Галеријама Академије

Kустос изложбе је Шаи Баител, уметнички директор Музеја модерне уметности (МАМ) из Шангаја, који је у блиској сарадњи са уметницом. Изложба се одвија како у просторијама сталне поставке, тако и у просторима за привремене изложбе.

То је први пут у историји институције да се савремени уметнички пројекат овако директно интегрише у сталну музејску колекцију.

Циљ је успостављање директног дијалога између прошлости и садашњости, претварајући музеј у простор искуства и учешћа.

Тело као инструмент енергије и трансформације

У средишту пројекта Transforming Energy налази се однос тела, духа и материје. Посетиоци ће моћи да буду у контакту са Transitory Objects, скулптуралним инсталацијама од камена са уграђеним кристалима тако што ће лежати, седети или стајати на њима.

Према речима Марине Абрамовић, ове структуре активирају „пренос енергије" који претвара присуство публике у део уметничког дела.

Поред ових интерактивних радова биће приказана и кључна дела као што су Imponderabilia (1977), Rhythm 0 (1974), Light/Dark (1977), Balkan Baroque (1997) и Carrying the Skeleton (2008), заједно са пројекцијама историјских перформанса и новим радовима насталим за ову прилику.

Дијалог са Тицијаном и венецијанском ренесансом

Један од централних тренутака изложбе биће сусрет дела Pietà (with Ulay) из 1983. са Пиета Тицијана (око 1575–1576), његовим последњим делом довршеним од стране Палме Млађег.

Ово историјско повезивање, поводом 450 година од настанка Тицијанове Пиета, реинтерпретира ренесансне теме бола, трансценденције и искупљења кроз савремени поглед, наглашавајући тело као универзално место патње и духовног уздизања.

Венеција као простор трансформације

Венеција, град који је вековима био раскршће култура и трговине, постаје кључни елемент изложбе.

Употреба материјала попут кварца, аметиста и других природних елемената код Абрамовић повезује се са венецијанском традицијом мозаика и ренесансном тежњом ка трансформацији материје и духа.

Публика је позвана на активно искуство посматрања, присуство, учешће и унутрашњу промену.

Уметница се присетила свог првог сусрета са Бијеналом у 14. години.

„Имала сам 14 година када ме је мајка први пут одвела на Венецијански бијенале. Путовали смо возом из Београда, и када сам изашла из станице и угледала Венецију, почела сам да плачем. Била је невероватно лепа. Од тада је повратак у Венецију постао традиција, а након што сам добила Златног лава 1997. године, овај град је заузео посебно место у мом животу.

Сада, док се спремам да прославим 80. рођендан, враћам се са још дубљим разлогом, да постанем прва жена уметница која излаже у Галеријама Академије, рекла је Абрамовићева.

Спој традиције и савремености

Директор Галерија Академије, Ђулио Манијери Елија, истакао је да институција наставља традицију отварања савременој уметности кроз дијалог са историјским наслеђем.

Министар културе Алесандро Ђули нагласио је значај изложбе као међународног догађаја који се реализује у Венецији и Риму, док је кустос Шаи Баител оценио пројекат као „тренутак трансформације улога музеја у савременом свету".

Изложба се реализује се у сарадњи са Марина Абрамовић Институтом и Музејом модерне уметности у Шангају, потврђујући њен глобални карактер и везу између различитих културних простора.

Од бога Јарила до хришћанског светитеља

Наука специфичност Ђурђевдана код Срба објашњава кроз преузимање особина старог бога плодности и сунца – Јарила. Марјановић објашњава да су многи прехришћански ритуали ушли у народно православље, иако је црква првобитно била против одређених радњи.

„Јарило је важан словенски и прехришћански бог, јер од сунца зависи егзистенција. Све оне радње у зимском периоду које су вршене да се обезбеди плодност и успешност домаћинства и аграра, то је сад требало да се развије. У некој религијској активности зимској, сада долази религијска активност мировања, али зато појачана привредна активност усмерена на обезбеђење егзистенције“, наводи др Марјановић.

Трансформација обичаја у модерном добу

Иако су култура и природа некада биле нераскидиво повезане, савремени начин живота мења смисао старих веровања. Док се некада веровало да рано устајање на Ђурђевдан доноси успех током целе године, данас се такви обичаји посматрају као „лепе причице из прошлости“.

Посебан феномен представља трансформација симбола, попут ђурђевданских венчића који су се некада плели искључиво у сеоским срединама са јасном функцијом заштите дома и стоке.

„Данас видите да долази до неке трансформације, па чак и измишљања. Све пијаце су пуне ђурђевданских венчића. Тај венац јесте тај циклус године, и животни и привредни, и он је имао смисла кад су се китиле животиње и дом. Али код нас сад уносе ђурђевданске венце и у градским срединама, каче их по вратима. Једноставно се трансформисало – 'лепо је, празник је, сад ћу да узмем венац', а живи се у граду“, објашњава етнолог.

Жена као стожер традиције

Упркос томе што у хришћанском календару доминирају мушки светитељи, др Марјановић истиче да је у практичном очувању обичаја улога жене пресудна.

„Без жене обичајна пракса код нас не знам докле би доспела. Жена је та која је стожер, која је држала све. Имате пренос са мајке на ћерку или на снају унутар куће; жена преноси који су ритуали битни за одређену породицу. Ако је жена незаинтересована, у тој породици се и не обележава“, наглашава Марјановић.

Слава као огледало порекла

Ђурђевдан је једна од најраспрострањенијих крсних слава у Србији, одмах иза Светог Николе. Кроз историју, слављење овог празника пратило је миграције становништва. Др Марјановић истиче да су становници који су долазили са југа доносили сточарске моделе прославе, који су се потом прилагођавали ратарским срединама.

Док се у сточарским крајевима обављала прва мужа оваца, у ратарским срединама, попут Војводине, акценат је био на води, прскању и умивању. Данас се, међутим, празновање најчешће своди на породично окупљање и богату трпезу, где се неретко инсистира на материјалном и доказивању домаћина.

Свети Ђорђе, који се у православљу поштује од 6. века, остаје симбол победе добра над злим. У емисију Првог програма Радио Београда „Јутро је“ етнолог Весна Марјановић, закљкучује да - иако се обичаји мењају, у свима нама постоји „једна ладица позади у глави“ која чува научене матрице традиционалне културе, често и без наше свесне намере.

И поред четири века која их раздвајају присутан је дијалог двојице мајстора западног вајарства.

Њихови радови које симболишу снага тела и дубина душе су сада први пут представљени једни поред других.

„Роден је открио Микеланђела најпре на Школи лепих уметности преко модела од гипса, а затим је 1876. године путовао у Фиренцу где је доживео неку врсту откровења. Рекао је себи да је Микеланђело као велики чаробњак њему открио неке своје тајне из вајарства“, каже кустос Марк Борман.

Поставка је подељена у пет делова: Двојица легендарних уметника, Природа и античка уметност, Поновно откривање модела, Нин финито, Тела и душе и Енергија и живот.

Фокус је на питањима форме и концепта који су изазивали исту амбицију код Микеланђела и Родена – јасно представити унутрашњу енергију људског тела.

На тај начин је тело представљено као мембрана која открила душу, жива ствар која издржава тест времена и покрета. Истражује се и коришћење покрета у скулптури кроз историју.

„Пет делова изложбе показују не само Микеланђелов утицај на Родена већ и то како су двојица уметника имали заједничке концепте, идеје и приступе скулптури, што се овде може паралелно посматрати, то је оно што нас је занимало“, додао је Борман.

Могу се видети и Роденов Адам, Доба бронзе, Мислилац, Медитација, поред Микеланђелових радова Роб који умире и Христ на крсту.

„За обојицу уметника у фокусу је било представљање тела која живе – мушког и женског, често су приказана нага или одевена. Тело их занима, не само као једна шкољка од меса већ због тога што у њему постоји унутрашњи живот који се одражава“, испричала је кустоскиња Клои Арио.

Поставка скреце пажњу на везе, позајмљивања и поновна тумацења који се могу наћи у делима двојице уметника и анализира митова који окружују Микаланђела и Родена, нуди нови поглед на скулптуру не као прављење једне форме већ лабораторију за откривање нових уметничких простора.

Изложба у Лувру се може видети до краја јула.

„Ми као школа изузетно смо задовољни наравно и наши ученици да имамо свој простор да просто услишавамо њихове жеље, а наравно увек имајући у виду само позитивне примере у овој нашој садашњости. Школа има 556 ђака и бележимо један позитиван тренд да сваке године нам се повећава број ученика", наводи Љиљана Ђонић, директорка ОШ „Живадин Апостоловић“.

Да хришћанску веру и осећај припадност приближи неким новим генерацијама пуно креативности уложе вероучитељ Давид Јанић.

„Наше светиње и наши манастири који вековима сведоче то наше успињање ка царству небеском и управо та жеља је преточена кроз наш директан разговор са вајаром, који је то полако осмишљавао“, каже вероучитељ ђакон Давид Јанић.

На мапи је скоро девет месеци предано радио Александар Шеровић из Врњачке Бање који је желео да као вајар остави нешто опипљиво, да се под прстима осети висина Проклетија, чврстина зидова Грачанице и Дечана. Избор светиња није био лак.

„Aко желите да прикажете Сопоћане и да што верније прикажете душу тог манастира ви морате да знате шта се налази на западном зиду – Успење Богородице. Морате да знате информацију да је био 240 година без крова у 17 веку, да је то круна Византијског српског сликарства“, истиче академски вајар Александар Шеровић.

Жеља уметника и ђакона из чијих идеја је проистекло уметничко дело је да пет идентичних рељефа поклоне школама на Косову и Метохији и краси једну од најстаријих образовних установа, Призренску богословију.

Људски став је артикулисанији, свеједно да ли формиран кроз индустрију, пољопривреду, кулинарику или дубоко медјусобно пријатељство. „Анималиа" означава свет животиња, али у себи крије и етимологију душе, аниме.

„Ова изложба се бави комплексним односом између људи и животиња. С једне стране постоји однос близине и зависности, с друге дистанца и доминација. Такав асиметричан однос ствара простор недореченог, амбивалентног и алегоријског, у коме животиње добијају улогу пројекционе површине за људске жеље и очекивања. Оне су некад наши најбољи пријатељи, некад обична роба. Симболизам таквог односа најбоље се види у уметностима“, наглашава кустоскиња Вероника Абпург.

Ту су Пикасова Голубица и Шагалова Летећа менажерија, али праве посластице су савремене. На пример, кустоска инсталација склопљена од радова Јен Пеј-Минга и Рафеле Фогел, која показује тигра у снази и тигра у смрти. Муве на Мона Лизи Курта Стенверта; бизарна Лабораторија групе „Гелатине". Онда заједничка Прамајка Лене Хенке, или дубоко умирујући Мачји зид Ане Јермолајеве.

„Анималиа, тај је назив користио Карл Лине, биолог из 18. века. Преузео га је из философије, са намером да пронађе неку раван где се људи и животиње појављују у равноправном својству. То је племенита мисао, која одступа од реалности, али наставља да живи у уметности“, напомиње Верена Каспар-Ајзерт, директорка Музеја Хортен.

„Наша изложба не руши хијерархије, не излази из поретка антропоцентризма. Само цитирамо један утопијски систем, у ком се поставља питање – а шта би било да смо једнаки? Теоријски оквир смо преузели од британског аутора Џона Бергера, чији је есеј из 1980. године имао глобални утицај и уздрмао људску савест, барем као пробни етички концепт“, наводи кустоскиња Анкатрин Вебер.

Пре три године је овдашњи Музеј модерне уметности имао изложбу о животињском у људима. Музеј Хортен сада окреће причу и прави изложбу о људском у животињама. Она ранија је била антиколонијално критична, ова сада пнеуматски милосрдна, јер препознаје душу и код људи и код животиња.

„Ове године имамо око 1.800 догађаја и инсталација у граду, не рачунајући сајам. Бележимо раст од око шест одсто у односу на прошлу годину, уз економски утицај од око 255 милиона евра. Очекујемо око 320.000 посетилаца, од којих је више од 60 одсто странаца. Милано је данас глобална тачка интересовања и град који се доживљава као искуство“, каже Фјоренца Липарини из организације Yes Milano.

И док се дизајнерске компаније окупљају на изложбеним просторима Сајма намештаја, који је отворен и за младе до 35 година у оквиру Салона Satelite, град живи својим ритмом.

Реч је о такозваном Fuoresalone-у, делу програма који излази ван оквира традиционалног сајма и укључује чак 19 градских квартова, претварајући Милано у велику креативну лабораторију између дизајна, моде и иновација.

Ова седмица прилика је и за откривање историјских здања, од палате Лита (Palazzo Litta) до виле Неки Кампиљо (Necchi Campiglio), где дизајн улази у дијалог са уметношћу и архитектуром. Веза између моде и дизајна све је јача – модне куће међу којима су „Луј Витон“ и „Ермес“ учествују заједно са брендовима као што су „Прада“ и „Исеј Мијаки“, чиме Fuoresalone постаје свеобухватан културни феномен.

„Милано је поносни дом дизајна. Ово је тренутак када град постаје центар света, отворен за дизајнере, студенте и посетиоце. Улице се трансформишу, а град постаје велика жива изложба“, објашњава Фјоренца Липарини.

Културни феномен који прекрије Милано креативношћу 

Fuoresalone представља много више од обичне манифестације посвећене дизајну и намештају. То је културни феномен који већ више од двадесет година оживљава главни град Ломбардије, колективни догађај настао спонтано и постао један од најишчекиванијих тренутака у години.

Између имерзивних инсталација и сусрета различитих дисциплина, Милано још једном потврђује своју улогу светске престонице дизајна. Сајам намештаја званично почиње данас, а од јуче су улице града преплављене инсталацијама које током једне недеље, омогућавају сваком углу града да исприча причу о креативности и будућности.

„Ово је Рубенсов рад из младости, био је тада пун енергије, ентузијазма у вези са свиме што је желео да уради током боравка у Италији. Не само да смо срећни јер смо овде изложили његов рад, што је веома ретко последњих година у Француској, већ и због тога што је на њему приказан призор из битке а не религијска сцена“, истакао је Давид Нордман, представник аукцијске куће Адер, први, 9295

То је динамични и драматични призор који описује митску битку Амазонки. Пун је покрета, снаге и емоција. Насликан је у барокном стилу. Слика приказује сложену композицију жена – бораца у акцији. Окружене су симболизмом и грчком митологијом.

„На десном делу слике је приказана Амазонка, јаше коња без узди, коњ се пропиње, приказује сву силину и снагу али се она веома добро држи на њему. На себи има шлем и оклоп, али не прекрива цело њено тело. Види се црвена и златна сомотска тканина на њој. Показује на главу обезглављеног, брадатог мушкарца у својој десној руци. Он личи на Голијата, тиранина“, објашњава Филипина де Нарбон, експерт за слике.

Рубенсова слика је раније била изложена у Старој пинакотеци у Минхену. На њој је приказана битка Амазонки која се одиграва на једном мосту, а цела композиција је надахнута сликом Леонарда да Винчија Битка код Ангијарија.

„То је типичан рад за раног Рубенса, настао у периоду од 1600. до 1608. године током боравка у Италији. На слици, која није велика, приказано је много малих фигура, свака у другачијој пози. Као да је сликар желео да изучавамо положај фигура, њихову анатомију. Одабрао је веома посебне боје. На слици су сенке у плавој боји а затим и оне у жутој, розе и црвеној“, прецизирала је Филипина де Нарбон.

Слика ће бити понуђена на аукцији средином јуна у једном париском хотелу.

„Дубровник, Лепенски вир, Тито, братство и јединство, Бијело дугме, а најзначајнији по сећању у књижевности је свакако био Иво Андрић. Шта се онда десило са Андрићем у деведесетим годинама показује сву трагичност распада Југославије“, истиче др Роберт Ходел, професор славистике на Универзитету у Хамбургу.

Иако су подједнако вредна и епска и лирска, за разумевање сложених политичких и културних односа ових простора, у европском контексту посебно су важна Андрићева епска остварења, попут Травничке хронике – романа о сусрету нашег и туђег, оријенталног и европског.

„Цитирао се, на пример из Травничке хронике француски дипломата Дефосе који се пита како је могуће да се ова земља смири и среди, када је народ у њој подвојен као нигде у Европи. Интересантан случај је и госпођа Давил која у високој мери заступа Андрићева убеђења. Она ради свој посао. Третира слуге као чланове породице, дружи се са глувонемим баштованом, саветује се са месним женама свих вера поводом зимнице. Разлог њеног успеха лежи у томе што се позива на оно што људе повезује, а не на оно што их дели“, додаје професор Ходел.

Потреба за тумачењем сопствене стварности, давала је Андрићевим делима нова читања. Рад Роберта Ходела, професора Универзитета у Хамбургу, члана Српске академије наука и уметности и Матице српске, већ деценијама доприноси проучавању српске књижевности у ширем компаративном контексту.

Кроз више од 300 радова – скица, цртежа, књига и гвашова прати се рад уметника у том периоду, а посетилац одлази на путовање једног слободног уметника који је у сталном кретању.

„У том периоду је Матис био плоднији него икада, радио је у различитим уметничким медијима, не само на сликама већ и витражима, књигама и цртежима са четкицом. Тада се окренуо боји, која је најекспресивнија могућа, јача на интензитету, као да је нека врста апотеозе“, објашњава кустоскиња Клодин Грамон.

Иако готово 80-годишњак, Матис је себе поново открио као уметника кроз форму исеченог гваша. Гваш је непрозирна водена боја која се састоји од пигмената, гумиарабике и беле креде, ствара се баршунаст и мат изглед, густ је и омогућава уметнику сликање од тамних ка светлим тоновима, често се користи за илустрације, дизајн и скице.

Ту технику је Матис подигао на ниво посебног визуелног језика, слободног и способног да постигне универзалност кроз једноставност. Применио је како на репродукцијама тако и на монументалним радовима по поруџбини.

„Постоји осећај трансценденталности у том његовом касном животном периоду па су му исечене форме омогућиле да ради лако. У свом студију је био окружен таквим радовима. Говорио је о башти која га окружује и даје му ту форму, омогућава да машта, покреће свој ум“, наводи Клодин Грамон.

На поставци је демонстрирано како слика остаје у центру његовог приступа. Нова форма то није заменила, управо супротно – радови сада одишу још већом просторношћу, интензитетом и бојом. Међу изложеним радовима је и серијал Теме и варијације, слика Луксуз Два, албум Џез, цртежи рађени четкицом и мастилом, монументални панели и исечене фигуре.

„Овај плави рад иза мене је настао у једном тренутку – Матис је само узео маказе, које су једноставно летеле. На слици говори о лету птице као на листу папира. Исекао га је да би створио овакву форму“, објашњава кустоскиња Клодин Грамон.

Поставка у Гран палеу се може видети до краја јула.

„Креативно стакло је концепт који се појавио 90-тих година и он подразумева да стакло није ни занатство, а није  само ни уметност већ један интердисциплинарни приступ у коме се експеримент, истраживање и комбинација различитих научних дисциплина комбинује“, каже Христина Микић, директорка Иницијативе Креативно стакло Србије.

Публикација отвара питање како стакло прелази пут од функционалног материјала до савременог уметничког израза, али и како индустријско наслеђе стакларства може постати покретач развоја креативне економије. Аутори текстова наводе неколико препорука.

„Једна је да држава има већу свест ка том индустријском наслеђу, а други аспект јесте приватни сектор који би требало много више пажње да полаже да то индустријско наслеђе чак има и у смислу грађевинских објеката већу вредност и атрактивност него неки нови објекти“, истиче Христина Микић.

Кроз примере из Европе и света, зборник указује на трансформацију некадашњих индустријских простора у центре креативности, али и на нове приступе музеологији, као и растуће интересовање младих за занатство и очување културног идентитета.

„Са поносом истичемо чињеницу да је у протеклом периоду преко стотину аутора указало поверење нашем часопису. До сада је публиковано 135 радова и уз ову 10. свеску негде 15-так, значи укупно 150 чланака разног карактера, метода истраживања“, наводи др Саша Станојевић професор Филизофског факултета у Косовској Митровици.

У часопису су најпре биле заступљене дисциплине из друштвено-хуманистичких наука које у фокусу имају теме везане за топлички крај, иако је од самог почетка био отворен и за теме из осталих области. Временом, у Зборнику су се усталили прилози не само локалног и регионалног, већ и они ширег значаја.

„Значај је у томе што је он био први часопис, тада 2016. године, и остао једини часопис који се бави научним радовима. Имали смо радове из иностранства. Имали смо из Уједињених Арапских Емирата један, један из Хонгконга, из Републике Српске, Црне Горе, наравно из Србије и Енглеске“, прецизирао је Дарко Жарић, музејски саветник Народног музеја Топлице.

Приређивачи и издавачи Зборника посебно су поносни на чињеницу да су, осим афирмисаних аутора, овде публиковани радови младих истраживача, пред којима су, како верују, успешне академске каријере.