И поред четири века која их раздвајају присутан је дијалог двојице мајстора западног вајарства.

Њихови радови које симболишу снага тела и дубина душе су сада први пут представљени једни поред других.

„Роден је открио Микеланђела најпре на Школи лепих уметности преко модела од гипса, а затим је 1876. године путовао у Фиренцу где је доживео неку врсту откровења. Рекао је себи да је Микеланђело као велики чаробњак њему открио неке своје тајне из вајарства“, каже кустос Марк Борман.

Поставка је подељена у пет делова: Двојица легендарних уметника, Природа и античка уметност, Поновно откривање модела, Нин финито, Тела и душе и Енергија и живот.

Фокус је на питањима форме и концепта који су изазивали исту амбицију код Микеланђела и Родена – јасно представити унутрашњу енергију људског тела.

На тај начин је тело представљено као мембрана која открила душу, жива ствар која издржава тест времена и покрета. Истражује се и коришћење покрета у скулптури кроз историју.

„Пет делова изложбе показују не само Микеланђелов утицај на Родена већ и то како су двојица уметника имали заједничке концепте, идеје и приступе скулптури, што се овде може паралелно посматрати, то је оно што нас је занимало“, додао је Борман.

Могу се видети и Роденов Адам, Доба бронзе, Мислилац, Медитација, поред Микеланђелових радова Роб који умире и Христ на крсту.

„За обојицу уметника у фокусу је било представљање тела која живе – мушког и женског, често су приказана нага или одевена. Тело их занима, не само као једна шкољка од меса већ због тога што у њему постоји унутрашњи живот који се одражава“, испричала је кустоскиња Клои Арио.

Поставка скреце пажњу на везе, позајмљивања и поновна тумацења који се могу наћи у делима двојице уметника и анализира митова који окружују Микаланђела и Родена, нуди нови поглед на скулптуру не као прављење једне форме већ лабораторију за откривање нових уметничких простора.

Изложба у Лувру се може видети до краја јула.

„Ми као школа изузетно смо задовољни наравно и наши ученици да имамо свој простор да просто услишавамо њихове жеље, а наравно увек имајући у виду само позитивне примере у овој нашој садашњости. Школа има 556 ђака и бележимо један позитиван тренд да сваке године нам се повећава број ученика", наводи Љиљана Ђонић, директорка ОШ „Живадин Апостоловић“.

Да хришћанску веру и осећај припадност приближи неким новим генерацијама пуно креативности уложе вероучитељ Давид Јанић.

„Наше светиње и наши манастири који вековима сведоче то наше успињање ка царству небеском и управо та жеља је преточена кроз наш директан разговор са вајаром, који је то полако осмишљавао“, каже вероучитељ ђакон Давид Јанић.

На мапи је скоро девет месеци предано радио Александар Шеровић из Врњачке Бање који је желео да као вајар остави нешто опипљиво, да се под прстима осети висина Проклетија, чврстина зидова Грачанице и Дечана. Избор светиња није био лак.

„Aко желите да прикажете Сопоћане и да што верније прикажете душу тог манастира ви морате да знате шта се налази на западном зиду – Успење Богородице. Морате да знате информацију да је био 240 година без крова у 17 веку, да је то круна Византијског српског сликарства“, истиче академски вајар Александар Шеровић.

Жеља уметника и ђакона из чијих идеја је проистекло уметничко дело је да пет идентичних рељефа поклоне школама на Косову и Метохији и краси једну од најстаријих образовних установа, Призренску богословију.

Људски став је артикулисанији, свеједно да ли формиран кроз индустрију, пољопривреду, кулинарику или дубоко медјусобно пријатељство. „Анималиа" означава свет животиња, али у себи крије и етимологију душе, аниме.

„Ова изложба се бави комплексним односом између људи и животиња. С једне стране постоји однос близине и зависности, с друге дистанца и доминација. Такав асиметричан однос ствара простор недореченог, амбивалентног и алегоријског, у коме животиње добијају улогу пројекционе површине за људске жеље и очекивања. Оне су некад наши најбољи пријатељи, некад обична роба. Симболизам таквог односа најбоље се види у уметностима“, наглашава кустоскиња Вероника Абпург.

Ту су Пикасова Голубица и Шагалова Летећа менажерија, али праве посластице су савремене. На пример, кустоска инсталација склопљена од радова Јен Пеј-Минга и Рафеле Фогел, која показује тигра у снази и тигра у смрти. Муве на Мона Лизи Курта Стенверта; бизарна Лабораторија групе „Гелатине". Онда заједничка Прамајка Лене Хенке, или дубоко умирујући Мачји зид Ане Јермолајеве.

„Анималиа, тај је назив користио Карл Лине, биолог из 18. века. Преузео га је из философије, са намером да пронађе неку раван где се људи и животиње појављују у равноправном својству. То је племенита мисао, која одступа од реалности, али наставља да живи у уметности“, напомиње Верена Каспар-Ајзерт, директорка Музеја Хортен.

„Наша изложба не руши хијерархије, не излази из поретка антропоцентризма. Само цитирамо један утопијски систем, у ком се поставља питање – а шта би било да смо једнаки? Теоријски оквир смо преузели од британског аутора Џона Бергера, чији је есеј из 1980. године имао глобални утицај и уздрмао људску савест, барем као пробни етички концепт“, наводи кустоскиња Анкатрин Вебер.

Пре три године је овдашњи Музеј модерне уметности имао изложбу о животињском у људима. Музеј Хортен сада окреће причу и прави изложбу о људском у животињама. Она ранија је била антиколонијално критична, ова сада пнеуматски милосрдна, јер препознаје душу и код људи и код животиња.

„Ове године имамо око 1.800 догађаја и инсталација у граду, не рачунајући сајам. Бележимо раст од око шест одсто у односу на прошлу годину, уз економски утицај од око 255 милиона евра. Очекујемо око 320.000 посетилаца, од којих је више од 60 одсто странаца. Милано је данас глобална тачка интересовања и град који се доживљава као искуство“, каже Фјоренца Липарини из организације Yes Milano.

И док се дизајнерске компаније окупљају на изложбеним просторима Сајма намештаја, који је отворен и за младе до 35 година у оквиру Салона Satelite, град живи својим ритмом.

Реч је о такозваном Fuoresalone-у, делу програма који излази ван оквира традиционалног сајма и укључује чак 19 градских квартова, претварајући Милано у велику креативну лабораторију између дизајна, моде и иновација.

Ова седмица прилика је и за откривање историјских здања, од палате Лита (Palazzo Litta) до виле Неки Кампиљо (Necchi Campiglio), где дизајн улази у дијалог са уметношћу и архитектуром. Веза између моде и дизајна све је јача – модне куће међу којима су „Луј Витон“ и „Ермес“ учествују заједно са брендовима као што су „Прада“ и „Исеј Мијаки“, чиме Fuoresalone постаје свеобухватан културни феномен.

„Милано је поносни дом дизајна. Ово је тренутак када град постаје центар света, отворен за дизајнере, студенте и посетиоце. Улице се трансформишу, а град постаје велика жива изложба“, објашњава Фјоренца Липарини.

Културни феномен који прекрије Милано креативношћу 

Fuoresalone представља много више од обичне манифестације посвећене дизајну и намештају. То је културни феномен који већ више од двадесет година оживљава главни град Ломбардије, колективни догађај настао спонтано и постао један од најишчекиванијих тренутака у години.

Између имерзивних инсталација и сусрета различитих дисциплина, Милано још једном потврђује своју улогу светске престонице дизајна. Сајам намештаја званично почиње данас, а од јуче су улице града преплављене инсталацијама које током једне недеље, омогућавају сваком углу града да исприча причу о креативности и будућности.

„Ово је Рубенсов рад из младости, био је тада пун енергије, ентузијазма у вези са свиме што је желео да уради током боравка у Италији. Не само да смо срећни јер смо овде изложили његов рад, што је веома ретко последњих година у Француској, већ и због тога што је на њему приказан призор из битке а не религијска сцена“, истакао је Давид Нордман, представник аукцијске куће Адер, први, 9295

То је динамични и драматични призор који описује митску битку Амазонки. Пун је покрета, снаге и емоција. Насликан је у барокном стилу. Слика приказује сложену композицију жена – бораца у акцији. Окружене су симболизмом и грчком митологијом.

„На десном делу слике је приказана Амазонка, јаше коња без узди, коњ се пропиње, приказује сву силину и снагу али се она веома добро држи на њему. На себи има шлем и оклоп, али не прекрива цело њено тело. Види се црвена и златна сомотска тканина на њој. Показује на главу обезглављеног, брадатог мушкарца у својој десној руци. Он личи на Голијата, тиранина“, објашњава Филипина де Нарбон, експерт за слике.

Рубенсова слика је раније била изложена у Старој пинакотеци у Минхену. На њој је приказана битка Амазонки која се одиграва на једном мосту, а цела композиција је надахнута сликом Леонарда да Винчија Битка код Ангијарија.

„То је типичан рад за раног Рубенса, настао у периоду од 1600. до 1608. године током боравка у Италији. На слици, која није велика, приказано је много малих фигура, свака у другачијој пози. Као да је сликар желео да изучавамо положај фигура, њихову анатомију. Одабрао је веома посебне боје. На слици су сенке у плавој боји а затим и оне у жутој, розе и црвеној“, прецизирала је Филипина де Нарбон.

Слика ће бити понуђена на аукцији средином јуна у једном париском хотелу.

„Дубровник, Лепенски вир, Тито, братство и јединство, Бијело дугме, а најзначајнији по сећању у књижевности је свакако био Иво Андрић. Шта се онда десило са Андрићем у деведесетим годинама показује сву трагичност распада Југославије“, истиче др Роберт Ходел, професор славистике на Универзитету у Хамбургу.

Иако су подједнако вредна и епска и лирска, за разумевање сложених политичких и културних односа ових простора, у европском контексту посебно су важна Андрићева епска остварења, попут Травничке хронике – романа о сусрету нашег и туђег, оријенталног и европског.

„Цитирао се, на пример из Травничке хронике француски дипломата Дефосе који се пита како је могуће да се ова земља смири и среди, када је народ у њој подвојен као нигде у Европи. Интересантан случај је и госпођа Давил која у високој мери заступа Андрићева убеђења. Она ради свој посао. Третира слуге као чланове породице, дружи се са глувонемим баштованом, саветује се са месним женама свих вера поводом зимнице. Разлог њеног успеха лежи у томе што се позива на оно што људе повезује, а не на оно што их дели“, додаје професор Ходел.

Потреба за тумачењем сопствене стварности, давала је Андрићевим делима нова читања. Рад Роберта Ходела, професора Универзитета у Хамбургу, члана Српске академије наука и уметности и Матице српске, већ деценијама доприноси проучавању српске књижевности у ширем компаративном контексту.

Кроз више од 300 радова – скица, цртежа, књига и гвашова прати се рад уметника у том периоду, а посетилац одлази на путовање једног слободног уметника који је у сталном кретању.

„У том периоду је Матис био плоднији него икада, радио је у различитим уметничким медијима, не само на сликама већ и витражима, књигама и цртежима са четкицом. Тада се окренуо боји, која је најекспресивнија могућа, јача на интензитету, као да је нека врста апотеозе“, објашњава кустоскиња Клодин Грамон.

Иако готово 80-годишњак, Матис је себе поново открио као уметника кроз форму исеченог гваша. Гваш је непрозирна водена боја која се састоји од пигмената, гумиарабике и беле креде, ствара се баршунаст и мат изглед, густ је и омогућава уметнику сликање од тамних ка светлим тоновима, често се користи за илустрације, дизајн и скице.

Ту технику је Матис подигао на ниво посебног визуелног језика, слободног и способног да постигне универзалност кроз једноставност. Применио је како на репродукцијама тако и на монументалним радовима по поруџбини.

„Постоји осећај трансценденталности у том његовом касном животном периоду па су му исечене форме омогућиле да ради лако. У свом студију је био окружен таквим радовима. Говорио је о башти која га окружује и даје му ту форму, омогућава да машта, покреће свој ум“, наводи Клодин Грамон.

На поставци је демонстрирано како слика остаје у центру његовог приступа. Нова форма то није заменила, управо супротно – радови сада одишу још већом просторношћу, интензитетом и бојом. Међу изложеним радовима је и серијал Теме и варијације, слика Луксуз Два, албум Џез, цртежи рађени четкицом и мастилом, монументални панели и исечене фигуре.

„Овај плави рад иза мене је настао у једном тренутку – Матис је само узео маказе, које су једноставно летеле. На слици говори о лету птице као на листу папира. Исекао га је да би створио овакву форму“, објашњава кустоскиња Клодин Грамон.

Поставка у Гран палеу се може видети до краја јула.

„Креативно стакло је концепт који се појавио 90-тих година и он подразумева да стакло није ни занатство, а није  само ни уметност већ један интердисциплинарни приступ у коме се експеримент, истраживање и комбинација различитих научних дисциплина комбинује“, каже Христина Микић, директорка Иницијативе Креативно стакло Србије.

Публикација отвара питање како стакло прелази пут од функционалног материјала до савременог уметничког израза, али и како индустријско наслеђе стакларства може постати покретач развоја креативне економије. Аутори текстова наводе неколико препорука.

„Једна је да држава има већу свест ка том индустријском наслеђу, а други аспект јесте приватни сектор који би требало много више пажње да полаже да то индустријско наслеђе чак има и у смислу грађевинских објеката већу вредност и атрактивност него неки нови објекти“, истиче Христина Микић.

Кроз примере из Европе и света, зборник указује на трансформацију некадашњих индустријских простора у центре креативности, али и на нове приступе музеологији, као и растуће интересовање младих за занатство и очување културног идентитета.

„Са поносом истичемо чињеницу да је у протеклом периоду преко стотину аутора указало поверење нашем часопису. До сада је публиковано 135 радова и уз ову 10. свеску негде 15-так, значи укупно 150 чланака разног карактера, метода истраживања“, наводи др Саша Станојевић професор Филизофског факултета у Косовској Митровици.

У часопису су најпре биле заступљене дисциплине из друштвено-хуманистичких наука које у фокусу имају теме везане за топлички крај, иако је од самог почетка био отворен и за теме из осталих области. Временом, у Зборнику су се усталили прилози не само локалног и регионалног, већ и они ширег значаја.

„Значај је у томе што је он био први часопис, тада 2016. године, и остао једини часопис који се бави научним радовима. Имали смо радове из иностранства. Имали смо из Уједињених Арапских Емирата један, један из Хонгконга, из Републике Српске, Црне Горе, наравно из Србије и Енглеске“, прецизирао је Дарко Жарић, музејски саветник Народног музеја Топлице.

Приређивачи и издавачи Зборника посебно су поносни на чињеницу да су, осим афирмисаних аутора, овде публиковани радови младих истраживача, пред којима су, како верују, успешне академске каријере.

Сада је за улогу Госпа Ноле у истоименој представи по тексту Исидоре Секулић, проглашена најбољом глумицом прве вечери и ушла у конкуренцију за велику награду 30. Глумачких свечаности.

„Она заиста јесте врло отресита храбра и снажна, али је са друдге стране врло рањива и туђа како говори за себе”, рекла је Милановићева.

Поводом јубилеја у репертоар су укључена и позоришта из региона. Вечерас наступа Звездара театар са представом Уна, Народно позориште Сомбор извешће Глембајеве, копродукција Народних позоришта Републике Српске и Београда доноси Госпођу Олгу, а Македонски Народен театар наступа са Нушићевим Народним послаником.

„Овогодишњи фестивал је баш у славу глумачког пута Миливоја Живановића. Јер он је сам рекао моје глумачко-уметничко детињство је Нови Сад, моја младост је Скопље, а моје зрело доба је Београд”, каже Молина Фотез Удовички.

Током три деценије, Глумачке свечаности чувају сећање на Миливоја Живановића који је оставио неизбрисив траг као уметник, а новим генерацијама отварају врата да стварају и развијају се.

„Позоришна уметност има незамењиву улогу у сваком друштву. Она нас учи емпатији, развија нашу способност да разумемо друге, подстиче критичко мишљење и чува слободу израза”, изјавила је директорка Центра за културу Пожаревац Галина Перић.

Фестивал прати изложба фотографија Небојше Глоговца из Позоришног албума, Музеја позоришне уметности Србије, ауторке Мирјане Одавић.

Обе слике су с почетка 1630-их, и обе приказују старијег човека у скоро природној величини са златним ланцем и шеширом са перјем.

Први пут после скоро четири века, два портрета су поново на истом месту – у Уметничком институту у Чикагу, који поседује верзију насликану на чврстој подлози за коју се поуздано зна да је Рембрантово дело.

Други портрет, нешто мањих димензија и насликан на платну, позајмљен је од сер Франсиса Њумана, предузетника са седиштем у Кембриџу. Слика важи за „копију“ коју је насликао непознати сликар у Рембрантовој школи.

Међутим, стручњак за Рембрантова дела, Гари Шварц, закључио је да су обе слике рад чувеног уметника. Поред изузетних потеза четкицом, тврдио Шварц, доказ је и чињеница да су многи холандски уметници тог периода стварали реплике својих слика.

Један француски савременик Рембранта приметио је 1699. године да готово нема сликара (у Холандији) који није поновио једно од својих дела зато што му се свиђало или зато што га је неко замолио да направи потпуно исто.

„Само је питање да ли ћемо прихватити да је Рембрант то урадио. Сматрам то веома узбудљивим. Отвара све врсте могућности за поновно посматрање многих слика“, рекао је Шварц за британски Гардијан.

„Ако је Рембрант имао купца за реплику свог атрактивног Старца, који би био најефектнији и најефикаснији начин да се она направи? Додељивање задатка ученику, чији би рад морао да буде поправљан, а Њуманова слика нема назнаке исправки, или поновно извођење корака које је управо предузео, када су још били свежи у сећању и руци? Сигурно ово друго има више смисла. Ова претпоставка објашњава изузетан квалитет платна“, објашњава Шварц.

Рендгенско и инфрацрвено снимање слике која је у Чикагу открило је цртеж испод боје који је, на пример, показивао дорађивање одеће мушкарца. Такве исправке током сликања нису биле присутне на „копији“. „Да је то радио ученик, направио би грешке које би мајстор желео да исправи. Ова је тако прецизна“, истиче Шварц.

Њуманов прадеда је купио слику као Рембрантову 1898. године од лондонске Галерије „Агњуз“ за повелику суму. „Дакле, у то време је заиста схваћена веома озбиљно“, нагласио је Шварц. Али када се друга слика појавила 1912. године, ову је познати немачки историчар уметности Вилхелм Боде оценио као „вешту репродукцију“.

Шварц, који ће у понедељак одржати предавање о холандском сликарству у Националној галерији у Лондону, написао је бројне књиге о Рембранту и холандском сликарству и управо је објавио нови том у серији Свет уметности (World of Art) издавачке куће "Thames & Hudson".

Један од Шварцових аргумената да Боде није био у праву је да немачки историчар уметности „није понудио озбиљно образложење за своју тврдњу“.

Њуманова верзија је изложена само једном раније, 1952. године, као део изложбе у Краљевској академији у Лондону.

„У каталогу су је назвали Рембрантовим оригиналом. Али стручњаци који су посетили изложбу су то исправили и, у часопису Берлингтон, објављен је чланак водећег холандског историчара уметности који је навео да је ово копија из Рембрантовог студија“, каже Шварц.

Разлика ипак има између „копије“ и оригиналног портрета

Иако многи детаљи изгледају исто на оба дела, пажљивим испитивањем откривене су разлике, показало је истраживање из Чикага. Док су трепавице на слици у Великој Британији настале ситним потезима четкице којом је нанета светла боја, оне на слици у Чикагу су направљене гребањем кроз тамну боју док је још била влажна, откривајући светлу боју испод.

Међутим, студија Института Хамилтон Кер, при Универзитету у Кембриџу, открила је да платно и пигменти боја британске верзије одговарају онима које су користили Рембрант и његов студио. Такође је утврђено да има исту двоструку уљану подлогу као и осам Рембрантових слика из 1632. и 1633. године.

Уметнички институт у Чикагу је саопштио да су, након прегледа снимака насталих инфрацрвеним скенирањем, затим рендгенских снимака и анализе пигмената, разлике између два дела указивале на то да је британска верзија била радионичка репродукција. Али су признали да се „разговор о сврси и ауторству ових слика наставља развијати“.

Њуман, упитан да ли је одувек веровао да је реч о Рембранту, истиче да је његов став да је то увек била мистерија: „Уживао сам у мистерији јер је то значило да могу да уживам у њој на зиду... а да не сносим одговорност за њен потенцијални значај“.

Ако његова слика јесте Рембрантов рад, отићи ће у музеј, поручио је Њуман.

За фолклораше из ове земље то је увод у кључни културни догађај за Србе у дијаспори – Европску смотру српског фолклора која се ове године одржава 23. и 24. маја у МТС дворани у Београду.

„На француској Смотри учествовало је шест друштава, претежно из париског региона, и једно друштво из Белфорда. Свако друштво је имало по две тачке, а оцењивао је жири из Србије", каже нова председница UACTSF Катарина Вукосављевић.

Циљ нове управе је проширење Савеза.

Вукосављевић најављује да ће им се већ од септембра прикључити КУД „Орлови" из Ансија, као и КУД „Опанак" са југа Француске, из Драгињана.

„Српска заједница у Француској је велика, па нам је циљ да привучемо још више младих, посебно из друге и треће генерације наших сународника. То је најбољи начин да се очувају традиција, обичаји, али и језик", наглашава Катарина Вукосављевић.

Објашњава да се рад културно-уметничких друштава у Француској, зависно од узраста одвија у седам секција, а да најмлађа окупља малишане од три до десет година.

На смотри је  једногласно одлучено да стари председник Савеза Бојан Стефановић добије звање почасног председника, а поводом десетогодишњег успешног рада на челу ове организације уручена му је пригодна плакета.

У фокусу нису ликови које тумаче на сцени или филму, већ аутентичне емоције и мисли затечене ван рефлектора, у простору личне тишине.

„Једина идеја која је била у тренутку када смо почели да радимо фотографије јесте да сам ја њима рекао да замисле неку емоцију коју су у том тренутку осетили када су стали пред објектив, то јест, нека замисле нешто што је њих водило у свом животу и да то замисле у садашњем тренутку“, објашњава фотограф Урош Гајић.

Сарадња фотографа Београдског драмског позоришта и глумаца на сцени и ван ње уобличена је у изложбу отворену на Светски дан позоришта као својеврсни мини-пројекат истраживања границе јавног и приватног идентитета уметника.

„Управо је та нека огољеност и неко скидање маски иако су јаке фацијалне експресије у питању, али су неки моменти и неки ликови који дочаравају оно што је заправо у нама и излази на површину“, наводи глумац Стефан Радоњић.

На фотографијама су, између осталих, Светлана Цеца Бојковић, Светозар Цветковић, Раде Шербеџија, Андрија Кузмановић, Тамара Шустић, Адријана Ђорђевић, Стефан Радоњић, Мики Крстовић и Милан Колак. Посетиоци ће изложбу моћи да погледају у наредне две недеље, након чега ће поставка гостовати широм земље.

Нико није могао ни да претпостави да је тада започео највећи серијал у историји српског и југословенског стрипа. Био је толико популаран да издавач није могао да нађе довољно цртача како би задовољио захтеве публике, јер је достигао тираж од око 200.000 примерака. Током две деценије објављено је 600 епизода.

„Популарност Мирко и Славко пре свега дугују једном амбијенту тога доба. Он је био намењен пионирима, Титовим пионирима који су носили оне црвене мараме и који су одрастали уз партизанске филмове. Популарност дугују времену у коме су настали, али свакако једном сензибилитету људи који су то препознали. А то су пре свега Срећко Јовановић, главни уредник Дечјих новина, и Десимир Жижовић Бујин, самоуки уметник, занатлија из села Горњи Бранетићи испод Равне Горе, који је осмислио то у визуалном смислу“, наглашава историчар Борисав Челиковић.

О Мирку и Славку издаване су књиге, снимљен је филм, на школским торбама, свескама, перницама, штампани су њихови ликови. Био је то најкомерцијалнији серијал српског и југословенског стрипа икада. Његова популарност почела је да опада средином седамдесетих година прошлог века. Ново издање је одраз носталгије.

„На томе је доста инсистирао и неко ко је покренуо то још пре 10 година, мој пријатељ Јован Оташевић, иначе човек који је радио заједно са Бујином, и који је заиста имао читаву колекцију стрипова Мирко и Славко. И онда је та носталгија некако порадила у свима нама. А оне вредности које су пропагирали Мирко и Славко, иако то можда звучало једноставно, можда црно-бело, су у ствари другарство, искреност, храброст, а то су ванвременске вредности. Тако да не само, чак и много млађе генерације, су ме питале да ли ћемо икад урадити један стрип Мирко и Славко“, наглашава издавач Томислав Караџић.

Стрип може да послужи и као извор за проучавање културе и друштва тог доба.

„Чињеница да су се ликови Мирка и Славка појавили и данас, на насловној страни часописа годишњака за друштвену историју, који издаје Филозофски факултет, говори да се они данас посматрају као део једне културе“, напомиње Борисав Челиковић.

У новом издању легендарног југословенског стрипа „Никад робом: Мирко и Славко“ је седам првих епизода Десимира Жижовића Бујина и његова необична биографија.

„Идеја за ову изложбу била је да поново представимо Русоову амбицију као сликара јер је он често говорио да је само наивни уметник на маргинама париске уметничке сцене свог времена. Сада смо желели да покажемо да он није био наивни уметник већ сликар који је био признат, сагледавао своје окружење, био свестан тржишта уметнина и истински желео да се интегрише у такву мрежу“, објашњава Жулијет Дежене, кустоскиња у Музеју Оранжерија.

Изложба анализира његову уметничку каријеру, приступ сликању и професионалне амбиције кроз везе са тржиштем слика.

Користио је различите жанрове и технике како би се пробио на париској уметничкој сцени – правио је слике за салоне, од владе добијао поруџбине да украси градске скупштине, правио портрете за пријатеље и чланове породице, пејзаже намењене продаји и интимне аутопортрете.

„Други сликари су га сматрали важним уметником. Слике Уснули Циганин и Кротитељ змија су анализирали уметници из надреалистичког покрета па је било важно за модерне уметнике да виде његове радове. Пикасо је био први који је купио Русоова платна, његове слике су завршиле у збиркама Деланија или Пикаса. Били су то први спонзори његове уметности“, истакла је директорка музеја Клер Бернарди.

Сликао је у слојевима, започео би са небом у позадини, а завршио са животињама или људима у предњем плану. Користио је иновативни начин сликања са танким светлосивим потезима боје дуж платна са лаком или глазуром, као на платну Киша на слици.

„Овде имамо радове из две највеће збирке Анрија Русоа. Први пут можемо да их заједно прикажемо“, нагласила је Ненси Ајресон, кустоскиња кустоскиња у Барнс фондацији.

Немам другог учитеља осим саме природе, али сам ипак неке савете добијао од академских сликара Феликса Огиста Клемана и Жана Леона Жерома, говорио је Русо.

Како Јелена Милашиновић из Београдске филхармоније истиче, деца данас више не долазе у концертну салу као потпуни странци. „Клинци се више не изненађују, они долазе у Београдску филхармонију, прво у кућу која је њима позната. Ми смо толико генерација дочекивали на разнoразним програмима, од бебићих, предшколских, школских“, објашњава Милашиновићева.

У актуелном циклусу програма, најмлађи имају прилику да кроз причу упознају лик и дело Волфганга Амадеуса Моцарта. Реч је о споју едукације и забаве, који се, према њеним речима, показује као најефикаснији начин да се деци приближи класична музика.

„Оно што јесте изненађење је начин на који наши филхармоничари увек дођу до неког новог модела како кроз едукативну забаву да деци приближе класичну музику“, додаје менаџерка за односе са јавношћу Београдске филхармоније.

Да су концерти више од слушања музике, потврђују и реакције малишана. „Тако сам уживао у музици. Како је било некако опуштајућа музика и прелепо је“, каже један дечак, док његови вршњаци додају да им је у Филхармонији било „супер“ и „прелепо“.

Ипак, уз музику, стичу се и нова знања – понекад и на духовит начин. На питање о Моцартовој супрузи, један одговор остао је упамћен: „Константна“, уместо Констанца.

Програми су осмишљени тако да деци приближе и сложеније музичке појмове. „Озбиљне речи попут партитуре добију један сасвим нови изглед и ново значење када наши музичари то приближе деци на њима занимљив начин“, наводи Милашиновићева. У томе важну улогу имају и музичари који се повремено налазе у улози наратора, као и диригент Вук Волков Поповић, који, како каже, понекад добије и „критике“ најмлађих.

Пажљив одабир програма за најмлађе

Посебно интересовање влада за концерте намењене бебама, који се редовно распродају. „Водимо рачуна да је то музика која је адекватна за тај један врло нежан, сензитивнији узраст од 0 до 2, односно 3 године. Познато је да су трочетвртински ритмови јако добри за развој деце, за развој моторике“, објашњава она. Додаје да се програм креира не само на основу постојећих знања, већ и савремених истраживања.

Циљ оваквих програма није само тренутни доживљај, већ и дугорочно стварање публике. „Важно је да млади уђу у институцију, да уђу у кућу где живи музика, где то није само име на папиру. Него они могу да доживе изблиза оркестар и друге запослене у Филхармонији“, истиче Милашиновићева.

Управо зато, Београдска филхармонија негује сарадњу са школама, али и отвара врата породицама. Интересовање је велико, а жеља организатора јасна – да деца која данас долазе на концерте, сутра постану њихова стална публика.

Нови изложбени простор Археолошког парка Помпеја, Велико вежбалиште, у свом левом крилу нуди видео ерупције и органске експонате. Октобарска апокалипса 79. године после Христа трајала је 32 часа.

Помпеја је мртва и прекривена са преко шест метара пепела. Била је избрисана из колективне меморије све до 19. века.

Археолог Ђузепе Фјорели 1863. специјалном техником успева да шупљине настале декомпоновањем тела учаурених у вулканском пепелу испуни течним гипсом. Тако настају први отисци бола и агоније. Од 100 гипсаних одливака, 22 су део нове сталне поставке у десном крилу Великог вежбалишта.

„Ово место је постало неисцрпно благо за науку, археологију, историографију. Није било лако уклопити тај аспект, као и причу о огромној трагедији, посебно када говоримо о посмртним остацима. Циљ нам је био да нађемо средину између меморијала и научног архива. Тим пре, јер посетиоци показују посебно интересовање према одливцима, што је разумљиво пошто је смрт још увек табу. Посредством жртава Помпеје сагледавамо нашу крхост, рањивост, слабости. Истовремено, нашим односом према жртвама од пре 2.000 година нашу хуманост“, објашњава директор Археолошког парка Помпеја Габријел Цухтригел.

Гипсани одливци помпејског бола и смрти неописиво су сугестивни и дирљиви. За похвалу је стручно-истраживачки тим Помпеје који је успео у најтежем изазову – да жртве уз максимално уважавање представи на достојанствен, деликатан и примерен начин. 

Гипсани одливци, потресно су сведочанство о животу и катаклизми, нестанку једног града чији су становници умрли мученичком смрћу у једном дану.

Одмах по објављивању романа Убиство Роџера Акројда, тада већ славна списатељица избачена је из Клуба аутора детективске књижевности.

Подигла се читава бура, јер је нарушила елементарне законе жанра, часну игру која мора да постоји између аутора и читаоца: да читалац у сваком тренутку мора да има трагове о злочину, које ће детектив спојити и, наравно, да он има свог пратиоца који је увек на нивоу просечног читаоца.

„Агата Кристи је овим романом све то одбацила и довела упитање. Наиме, приповедач је ту заправо и пратилац Херкула Поароа, али и убица што је било незамисливо. То значи да приповедач казује једно, а заправо приказује сасвим друго“, објашњава професор доктор Дејан Милутиновић, аутор књиге Поетика детективке.

Начин приповедања из темеља промењен

Кроз кобне догађаје ове приче није водич Поаро већ му помаже локални лекар Шепард, кроз чију перспективу и манипулише Агата Кристи. Шепард је тај непоуздани приповедач. Не лаже већ селективно изоставља податке. Заправо, Агата Кристи користи управо личности, попут угледног доктора да покаже како друштвени идентитет може бити савршено покриће за криминално понашање.

„Оно што је Агата Кристи покренула овим романом је јако значајно. Поклањање пажње приповедању биће значајно и у hard-boiled школи јер су они променили дискурс или начин на који се приповеда усаглашавајући га са корумпираним светом о коме су причали. Дакле, злочин више није био битан нити мистерија, нити загонетка око њега већ је био само начин, средство да се прикаже корупција друштва тридесетих година у Америци и касније“, нагласио је професор Милутиновић.

Убисто Роџера Акројда је прва прича Агате Кристи адаптирана у драму, премијерно изведена на Вест Енду још 1928. године. Све остало је историја, а тачна је само тврдња једне пријатељице Агате Кристи: „Посао читаоца је да сумња у сваког“.

„Уметнички институт у Детроиту имао је визију, набавио је ова ремек-дела пре негo што је остатак света схватио њихов значај и почео да их цени као што их ми данас ценимо. То је у складу са историјом града Детроита. Својом аутомобилском индустријом поставио је цео свет на четири точка, да би исто тако Институт, пре било ког другог музеја у Америци – дакле први, створио колекцију невероватних ремек-дела: Матиса, Реноара, Ван Гога, Сезана“, објашњава директор музеја у Детроиту Салвадор Салор Понс.

Постимпресионистичке слике Ван Гога тумаче стварност кроз ритмичке, живописне потезе четкицом, снажно комуницирајући уметниково емоционално стање. Шест Пикасових дела преносе сложеност његовог уметничког путовања са акцентом на кубизам.

„Један од есенцијалних нуклеуса изложбе су слике настале током Првог светског рата, којима се најављује нови стил. Издвојио бих три Матисова дела, од којих су два из 1917, док је треће ремек-дело Прозор настало 1905. Затим следе слике, које припадају периоду после Великог рата, па се мења и тематика, дела потписују Хекман и Кокошка“, истиче кустос Клаудио Замбјанки.

Поставку затварају дела немачке авангарде, попут Кандинског који експресивно и апстрактно приказује драму Немачке кроз дубока друштвена и духовна превирања првих деценија 20. века.

Импресионизам је стил снажног индивидуализма са отиском душе у песку. Управо зато је инспиративно предворје свих уметничких праваца 20. века.

Можда захваљујући томе што говори о универзалним друштвеним и политичким аномалијама са дозом хумора.

„Клејбезабле се од 1976. године, значи пре тачно 50 година, нису пуно промениле. Можда имамо малих корекција, али и тих 70-их, 80-их година текст је остао исти, мизансцен исти, костими такође исти. Вукотић је заиста био човек, пре 50 година, који је био визионар“, истакао је глумац Ненад Јовић.

Генерације данас афирмисаних глумаца нека прва искуства стицали су управо у овој представи, попут Мирјане Карановић, Ане Софреновић, Немање Јаничића.

Растибуђилизоване клејбезабле гостовале су широм Европе и игране су на више језика. Извођене су на улици, у авиону, кафанама, фабрикама и на граничним прелазима.

„Увек је другачија представа и увек је нешто ново тако да није тих 50 година уопште било досадно играти ту представу“, каже глумац Милан Пјевић Чупа.

„Клејбезабле су клејбезабле само ако су растибуђилизоване“, поздрав је којим обично почиње ова представа. Тако ће почети и 1.585. извођење и прослава јубилеја заказана за 13. март у 20 и 30 часова.