Објашњавајући зашто себе и даље сматра Југословеном, а не југоносталгичаром, Ристић је истакао да је реч о личном опредељењу и уверењу да људи различитих националности, језика, историја и вероисповести могу да живе заједно.

„Југословени су људи који живе у једном простору, једном свету, који су одани једном начину живота и, коначно, могућности да се живи заједно“, навео је Ристић.

Према његовим речима, управо је то била идеја којом се бавио кроз позориште и деловање Културно-просветне групе театар (КПГТ), окупљајући уметнике из различитих делова некадашње Југославије.

Ристић сматра да су на распад земље утицале и међународне околности после пада Берлинског зида и уједињења Немачке, али и политички сукоби унутар Југославије. Као главне унутрашње факторе издвојио је Савез комуниста Југославије и Југословенску народну армију, тврдећи да су републичка партијска руководства постепено напуштала заједничку политику и окретала се сопственим интересима.

Политика као судбина

Говорећи о својој генерацији, Ристић је подсетио на студентске демонстрације 1968. године, у којима је и сам учествовао. Одбацио је тумачење да су се студенти борили против социјализма, истичући да су се, напротив, супротстављали одступању партије од њених прокламованих идеала.

„Ми смо били фундаменталисти левичари“, рекао је Ристић, објашњавајући да су се студенти залагали за равноправније друштво и против привилегија политичке елите и онога што су називали „црвеном буржоазијом“.

Ристић је рекао да његова генерација није политику посматрала само као борбу за власт, већ као нешто што непосредно одређује живот људи.

„Ми нисмо били политичари, али политику смо схватили као судбину, као нешто што се догађа свима“, навео је он.

„Буба у уху“ и позориште као простор слободе

Говорећи о својој каријери, Ристић се присетио почетака, студентских дана и представе Буба у уху Жоржа Фејдоа, која је обележила његов редитељски пут и постала једна од најдуговечнијих представа у историји Југословенског драмског позоришта.

Како је објаснио, представу је изабрао на предлог Маријана Ловрића, који му је помогао да заврши студије режије. Иако је у почетку био изненађен избором комедије, убрзо је схватио њен потенцијал.

Ристић је говорио и о проблемима са којима се суочавао у Београду после представе „Буба у уху“, као и о забранама других његових пројеката. Навео је да му је било онемогућено да ради у престоници, због чега је наставио каријеру у Љубљани, Суботици, Сплиту и Загребу.

Посебно место у његовом сећању заузима поставка Хамлета у Сплиту, настала у време када је Јосип Броз Тито био тешко болестан, а политичка будућност Југославије све неизвеснија.

Ристић је објаснио да је Шекспирову драму поставио тако да прича о данској краљевској породици постане и прича о земљи чији је владар умро, док се на њеним границама налазе стране силе.

У представи је централна, Титова ложа остала празна, а у тренутку када Хамлет разговара са духом оца, осветљена је зеленим светлом. На тај начин, како је описао, позоришна сцена добила је снажну политичку симболику.

У Атеље 212 не долази да дисциплинује глумце

Ристић се осврнуо и на свој ангажман у Атељеу 212, истичући да је за то позориште везан дугогодишњим радом и односима са људима који су га стварали, међу којима су Мира Траиловић и Бојан Ступица.

Поводом коментара о његовом повратку у позориште, нагласио је да није дошао да дисциплинује глумце, већ да помогне запосленима и заштити институцију.

„Ја не долазим да дисциплинујем глумце, ја долазим да дисциплинујем власт“, рекао је Ристић.

Упозорио је да би, уколико се настави притисак на факултете, позоришта и школе, држава могла да покуша да укида постојеће установе и оснива нове.

„Мој задатак је да то некако спречим, да то зауставим, да се то не деси“, поручио је, додајући да настоји да се запосленима у Атељеу 212 обезбеде бољи услови за рад.

Од позоришта до политике

Током разговора, Ристић је говорио и о свом политичком ангажману, укључујући улогу у Југословенској левици (ЈУЛ), као и о околностима у којима су се уметници и интелектуалци окупљали око идеје заједничког југословенског културног простора.

Објаснио је да су његови политички контакти и ангажмани били повезани са уверењем да се заједнички живот мора бранити и да култура може да повеже људе које политика раздваја.

Говорећи о Петеру Хандкеу, са којим је близак, Ристић је навео да су се последњи пут видели током претходног лета. Оценио је да се према појединим уметницима у Београду односи са уважавањем у јавности, али да њихова дела нису довољно присутна у културном животу.

Ристић је током разговора више пута нагласио да позориште за њега никада није било одвојено од друштва и политике. Његов уметнички рад, од Бубе у уху до Хамлета и пројеката КПГТ-а, обележило је настојање да сцену претвори у простор у коме се преиспитују односи моћи, слобода и могућност заједничког живота.

Занимљиво је да је Европски фестивал поезије и књижевности ове године био на један другачији начин организован и у Народној скупштини Републике Србије, у клубу РТС-а, у кући Ђуре Јакшића. Било је неко специфично дружење, и Ви сте баш ту добили плакету за животно дело.

– Јесте, било је то изненађење за мене, у сваком случају. Врло је било необично да се писци нађу у парламенту, да говоре своју поезију, да се нађу и музичари, али се испоставило да је то добро место да се одатле пошаљу дивне поруке мира, љубави, хармоније, и да свет ипак буде свестан да су песници, уметници, добар део српског народа и сваког другог народа, и да треба да им се да простор такве врсте.

Наравно, врло сам захвална колегиницама које су организовале: Марија Живановић, Викторија Живановић и Светлана Митић, а пре свега, разумевање је показао и секретар за дијаспору, господин Станојевић.

Дакле, кад се људи мало потруде, ствари се промене, поезија одједном добије на значају, и одатле ће се вероватно изродити нова пријатељства, нови стихови, нови сусрети.

Занимљиво је да сте у истој недељи добили две награде за свеукупно стваралаштво. И сада, када већ говоримо о наградама, мене занима: има ли смисла књижевника питати шта значе награде и да ли утичу на стваралаштво?

– Знате како, награда свакако прија. То је најдиректнија потврда да оно што ви радите неко примећује, да неко вреднује, и нада све да се то некоме допада.

Али, суштински, за аутора је највећа награда само остварење, сам чин стварања. Док ви стварате, ви пролазите кроз преиспитивања, кроз неко сагледавање и сопствених могућности, и на крају крајева, кад добијете један резултат и кад сте задовољни, то вам је највећа награда. А ове формалне награде су више информација за друге.

Написали сте и издали 36 књига. Пишете поезију, пишете прозу, пишете књижевну критику. Мене занима где је у свему томе највише Милице Лилић.

– Најдиректнији одговор би био у поезији, јер се у њој одражава мој сензибилитет, моја осећајност, моја мисаоност и тако даље. Али свуда сам, наравно, присутна на један другачији начин, тако да ме то све комплетира.

У прози углавном се показујем као посматрач појава, људи, неких феномена у животу. У критици такође долази до изражаја моја аналитичност, моја потреба да уђем дубоко у суштину уметничког дела, да испитам себе, на крају крајева, колико сам ја способна да проценим стваралаштво других.

И, наравно, ту се негде, кроз све то, профилише се тај један мој лик и ствара се једна синтеза која, на крају крајева, мене чини онаквом каква јесам. А иначе, морам да кажем, тих 36 књига нису све оригинална дела; ту су избори поезије, ту су преводи на многе језике, и наравно, има доста и оригиналних књига.

Занимљиво је да су Ваша дела преведена на десетине језика. Мене занима како поезија стигне до подручја где се говори на арапском, на шведском, турском, бугарском, пољском. Какав је то пут?

– Поезија је као река. Она нађе пут, пробије се и стигне. За мене саму је, рецимо, изненађење да се све тако стекло, да постоји интересовање у свим тим срединама.

А ево конкретно, рецимо да кренемо од Италије. Мој сан је био да једну песму само имам преведену, бар једну песму на италијански. Наравно, друштвене мреже су мени много помогле, отвориле су ми пут.

И појавио се један конкурс на који сам се ја, и то са песмом о Косову, појавила и добила прву награду, медаљу са ликом Нерона, и то је био мој први одлазак у Италију. После тога су дошле многе друге. Тамо сад имам објављених неколико књига и много пријатељстава.

Дакле, и фестивали имају велику улогу. Ја сам се на тим фестивалима упознавала са другим колегама из других средина, и тако је онда поезија ишла.

Морам да кажем да се доста мојих песама са енглеског, преводи, конкретно на арапски, рецимо. Мада је био један човек, није више међу живима, који је први превео једну моју песму на арапски. Али, ето, напросто се отворе путеви и то стигне.

Радили сте, били сте човек ове куће, оставили сте богату архиву иза Вас. Оно што је важно, бавили сте се великим, значајним именима из света књижевности. Шта је Вама у тим разговорима било најважније?

– Пре свега, сусрет у најдиректнијем смислу са тако великим личностима које имају такав ауторитет. И ја сам, наравно, увек се добро припремала за такве разговоре, уочавала шта је код њих битно, настојала да сазнам и оно што није у књигама, што се може у непосредном разговору сазнати.

И некако, доста ми је значило њихово охрабрење. Кад би похвалили моја питања, па би рекли: 'Па, види се да сте песникиња', знате, као Миодраг Павловић, на пример, или Данојлић, покојни. То је било велико охрабрење и показивало је да ја идем у правом смеру, да сам на добром путу.

Желим да поменем као посебно сусрет са Владетом Јеротићем, с којим сам радила у његовом стану, овде са колегама сам била једну емисију. Потом је дошло време да он тражи да ја пишем поговор за једну од његових књига. За мене је то била тако велика част.

А да ли мислите да сте дали све књижевности или од Вас још можемо да очекујемо?

– Наравно, нисам. Ја имам у рукопису бар још једно 3-4 збирке поезије. Продубљује се мој мисаони процес.

Оно што сам ја запазила, да у животу постоји једна структура која је дата с рођењем свакој личности. Сад, од наше способности зависи колико ми можемо да препознамо то, да следимо и да истражимо шта је унутар тога што ми можемо још да дамо. Ето, ја се надам да то сведочење тог једног искуства нешто значи и да ће се и даље наставити.

„Ако је нешто занимљиво, деца ће задржати фокус онолико дуго колико је потребно", истиче Петровић.

Сматра да проблем не лежи у деци, већ у чињеници да процес одрастања, па и сам школски систем, често потискују детињу машту и радозналост.

Према његовим речима, децу не треба потцењивати поједностављивањем садржаја. Напротив, дечје интелектуалне способности су знатно веће него што им се обично приписује, а радознало дете увек ће стићи даље од оног које је само паметно.

Технологија не мора нужно бити сметња, додаје писац, већ се може искористити као алат за повезивање деце и подстицање интелектуалног развоја.

Загонетке као пут до разумевања

Аутор више од 30 књига, које су продате у пола милиона примерака, Урош Петровић је развио јединствен приступ писању који од читаоца прави саучесника. Његове књиге обилују загонеткама и менталним изазовима, што се показало као изузетно ефикасан начин за одржавање пажње.

Говорећи о свом стваралачком процесу, Петровић је открио да пише онда када осети унутрашњу потребу, без претерано стратешког планирања, и често уноси нестандардне елементе у своја дела.

Писац је донео и своју књигу Бајке, користећи је као пример важности овог жанра.

Петровић посебно наглашава важност улоге родитеља у раном развоју читалачких навика код најмлађих. Он саветује мајкама и очевима да редовно читају својој деци, чак и када малишани не разумеју у потпуности сваку реч или комплексност радње.

Како је објаснио само слушање језика и заједничко време проведено уз бајке постављају темеље за развој емоционалне интелигенције, логичког размишљања и неопходне емпатије.

Чак и тешке теме могу заокупити дечју пажњу уколико им се приступи на занимљив и пажљиво осмишљен начин. Борба за повратак књиге у дечје руке очигледно захтева заједнички труд аутора и родитеља, а очување маште биће кључно за правилан развој и одрастање нових генерација, наглашава Урош Петровић.

– По мени, већина ствари у филмском стваралаштву не може заиста да се научи у учионици, али оно што може да се научи јесте дисциплина учења и могуће је упознати људе из света уметности. Ишао сам у филмску школу и мислим да сам се у њој упознао са делима отпадничких, контракултуралних филмских стваралаца који су променили начин на који сам гледао на свет.

Када сам видео филмове Џона Касаветеса, осећао сам се као да сам видео нешто потпуно ново. Постоји нешто веома лепо у академском простору, а то је да вам омогућава да истражујете различите идеје, да учите различите ствари, да дискутујете о стварима, али не мислим да можете све да научите у школи, а затим то и урадите.

Зашто је важно направити разлику између музичког уредника, композитора, супервизора и дизајнера звука?

– Зато што су то потпуно различити послови са различитим филозофијама.

Музички уредник је практичан решавач проблема. Он довољно разуме музику да зна како да је компресује или може да узме петоминутну песму и учини да делује природно након минут и по, или да помери рез мало раније.

Мој посао је да размишљам као музички уредник, тако да, када представим музику музичком уреднику, већ знам где мислим да би требало да буду резови или како би требало да функционише. Али ме увек одушевљавају њихови креативни приступи, а понекад имају и боље идеје од мене. Супервизор заправо размишља у смислу приповедања.

Музички уредници се не баве лиценцирањем. Они могу имати много различитих идеја које су потпуно непрактичне и никада не би могле да функционишу, финансијски или на други начин. Важно је да буду решавачи задатих проблема, а супервизори треба да замисле и осете шта би евентуално могло да се примени.

Композитор ствара оригиналну музику, тако да је то потпуно другачији посао.

Постоје продукције у којима музички уредник ради и као композитор, али мислим да је то у многим аспектима контрапродуктивно, јер, ако, на пример, уређујем музику онога на чему радим, лишавам се изненађујуће занимљиве идеје на коју нисам помислио.

Ако сам композитор и музички супервизор, онда стварам музику и бирам музику, и сада се прилагођавам својим музичким потребама, а не потребама приче. Зато мислим да је корисно разложити ове ствари колико год је то могуће или ангажовати некога ко је дивно шизофреничан и заправо може бити друга особа сваки пут.

Како одлучујете када ће музика ући у причу, а када ће изаћи?

– Ох, то је једна од најтежих ствари за подучавање. Мислим да многи композитори још увек не знају како то да ураде како треба. Многи са којима радим немају прави инстинкт за то. Знате, потребно је много вежбе, искрено, да се то препозна.

Основно питање је: шта музика треба да ради овде? И често људи стављају музику, а да заправо не знају зашто је ту. Знате, стављају је само зато што су се ликови у филму посвађали и сада је она узнемирена, па хајде да свирамо музику.

Препознавање правог тренутка за музику је, мислим, једна од најтежих вештина, јер је веома тешко артикулисати је, па чак и правилно научити. Требало ми је, искрено, 30 година да будем добар у томе.

Како одлучујете да ли ћете користити певану или инструменталну нумеру?

– Мислим, зависи од околности и много се мења. То је глас редитеља, то је глас филма. То је званично одобрен начин да се каже: „Рећи ћемо вам како да се осећате или рећи ћемо вам да је ово важно“, или ћемо вам указати да је ово нешто чему је потребна фокусна тачка, а музика је ту да укаже на то.

Са певаном нумером је мало другачије – можете је користити као иронични контрапункт, као у оној секвенци у којој смо имали Нета Кинг Кола. Тај музички комад нема смисла у сцени убиства и хаоса, али има смисла у причи Волтера Вајта.

Дакле, ствара мало дистанце и донекле омогућава публици да види да постоји промена, мења тон. Лично верујем да, када имате превише музике, она умањује њену вредност и све мање значи публици. Ако сте веома штедљиви по питању ње, када се појави, има већу моћ и ставља вас дубље у причу. Дакле, мислим да је промишљена употреба музике права уметност и, ако се уради заиста добро, можете бити веома, веома моћни у току приповедања, јер не дозвољавате публици да се ослони на старе трикове.

У већини продукција ради се о истим старим триковима које су људи гледали милион пута и публика их игнорише. Публика је увек паметнија него што мислимо. Мислим да, када заиста поштујете публику, можете јој омогућити да дубље осети и разуме то сложено искуство. Чим почнете да је покровитељски третирате, она почиње да се искључује.

Како користите тишину?

– О, тишина. То је једно од најмоћнијих оруђа за приповедање.

Ако имате музику, па она нестане, публика ће се питати: „Ох, шта се овде дешава?“

Шта желите да кажете тишином? Тишином можете рећи било шта. Можете натерати људе да обрате пажњу на кораке. Можете их натерати да обрате пажњу на одсуство корака. „Ох, где је та особа? Али нема ни звука?“

Предност тишине је у томе што смо толико навикли да приче стално испуњавамо звуком – људима који говоре, звучним ефектима, песмама, партитурама – и онда тишина може бити невероватно вредна.

Како се односите према шпицама?

– Предност уводне шпице је у томе што омогућава публици да се повеже са материјалом који ће гледати. Дакле, ништа није случајно. То брендира филм. Музика из уводне шпице је моћна јер вас увлачи у основну причу. Припрема вас за оно што следи. Добра шпица ће вам створити увид у свет фикције у који ћете ући.

Тако, на пример, редитељ Дејвид Финчер у филму „Девојка са тетоважом змаја“ користи веома агресивну обраду песме Лед Цепелина у целој тој секвенци. То вам говори да ово није обична прича. То је необичан филм. Визуелно је веома флуидно и веома подсећа на музички спот. Мења начин на који гледате на причу. То је прилика да се направи неочекивани искорак. Или да се наговести идеја. Или да се утврди шта је заиста важно.

То је важно приповедање ако се уради како треба.

Које дестинације Вас очекују пре и после тог наступа.

– Изгледа јако динамично, интересантно, понекад и напорно. Јако је важно да имате довољно времена за себе, да спавате довољно, неке основне ствари да би све остало функционисало. Бескрајно сам срећна што се дешавају све оне ствари о којима сам маштала.

Имали смо концерт у Бодруму, то је мој трећи концерт у последњих годину дана у Турској. То је трећи наступ ове године тамо, такође вратићу се у Истанбул у априлу 2027. и много сам срећна што видим да ме публика тамо јако лепо прихватила.

Турска публика је јако емотивна и то се осећа, самим тим вам даје јако лепу енергију на сцени. Врло је инспиративно, Бодрум је био попуњен, преко 3.500 људи у античком театру.

Следећи наступ је у Мексику, то је ново што је заказано, шта тамо могу да очекују од вас?

– Много се радујем том концерту, зато што сам већ неколико година покушавала да имам први деби у Меxику, с обзиром да имам велики број људи који слушају моје видее и снимке на друштвени мрежама и изводим велики број композицији Мексичких композитора, тако да смо све то прилагодили концерт. Да први део буде у духу оперских хитова, а у другом делу ће публика слушати само латину музику.

Увек се трудим да прилагодим репертоар одређеној земљи, рецимо сада за Сава Центар 28. децембра бирам репертоар који београдској публици може да буде занимљив.

Морам да кажем да ћемо имати једног невероватно занимљивог госта на концерту, знам да не постоји ко не зна за тог уметника, али све у свему се трудим да прилагодим репертоар публици и мислим да је то један део креативан сегмент овог посла који је посебно занимљив.

Тамара, шта нам припремате за децембар и какав репертоар публиика може да очекује?

– Мислим да смо се стварно потрудили да направимо интересантан програм. Потрудили смо се да изведем композиције које нисам до сада изводила.

У другом делу смо изабрали много интересантне композиције из филмског репертоара и латино и мјузикли. Све смо променили, у првом делу хитови класичне музике и мислим да ће заиста бити интересантан програм.

Можда и најзначајнији наступ ове године у Карнеги холу у Њујорку, шта припремате публици у Америци?

– Ове године, 27. новембра, враћам се у Карнеги хол. То ће бити мој трећи наступ у Карнеги холу ,али ове године у највећој њиховој дворани 'Стерн аудиторијуму', и такође ћу да наступим са Муратом Караханом и оркестром „Сент Лукс“, они су иначе њихов главни оркестар Карнеги Хола.

Шта је остала жеља, поред свих ових позорница и публике која се отвара, постоји ли нешто што је жеља да вам се деси а није до сада?

– Постоји и полако радим на тој жељи, у питању је албум. Мислим да је крање време да се посветим томе. Ова каријера је врло захтевна и самим тим такав један креативни процес захтева много времена. Превише радим и желим неко време да посветим том албуму.

И да позовемо публику да дође у Сава Центар.

– Надам се да ће доћи, и много сам захвална београдској публици на огромној подршци која ми много значи.

„Оно што је важно рећи, то је да писменост више није формална писменост: да знате слова, да умете да се потпишете, да понешто прочитате. Она је данас много садржајнија."

Најочигледнија промена, додаје професор, видљива је у области информационе писмености. Без способности коришћења савремених информационих средстава и апликација, човек данас у бројним ситуацијама тешко може да функционише.

Ипак, Јерков сматра да би требало говорити и о друштвеној писмености – способности да се разумеју прилике у којима човек живи, могућности које му друштво пружа и начини на које у њему може да учествује.

Указује да проблем није само функционална неписменост, већ и оно што назива „менталном и историјском полуписменошћу".

„Постоји нека врста менталне и историјске полуписмености са којом се мора суочити и са којом треба систематски радити, а систем образовања, систем јавне комуникације и неопходност да се вредности афирмишу у том простору су одлучујући", наглашава Јерков.

Полуобавештеност може бити гора од необавештености

Доступност огромног броја информација, сматра проф. Јерков, сама по себи није донела већу писменост. Као пример наводи књиге штампане шездесетих година прошлог века, када је процес штампања био далеко сложенији, али се, како каже, много више водило рачуна о томе да свако слово буде на свом месту.

Данас је технички неупоредиво лакше припремити текст, али се, примећује, ипак провлачи више грешака.

Још већи проблем види у начину на који се информације примају преко друштвених мрежа и других савремених канала комуникације.

„Људи мисле да су нешто сазнали зато што на мрежама или од других добијају полуинформације, а које нису проверене, које ни на чему не почивају, иза којих не стоје никакве референце и у којима не знате ништа одакле је извор свега тога. То је проширило један облик полуобавештености који је много гори од необавештености", упозорава гост Дневника.

Додатни проблем је, каже, што људи губе вољу да темељно преиспитују оно што им је понуђено.

Такво окружење, према његовој оцени, може водити у два правца – ка системима у којима се информације контролишу и замењују идеолошком сликом света или ка потпуном информационом хаосу.

„Може бити и да завршавају у некој врсти меласе, некој врсти хаоса, некој врсти какофоније, папазјаније, како каже једна стара наша реч, у којој је све живо натрпано и ти више не знаш шта је", наводи Јерков.

„Будућност се не гради на томе шта ћете ископати из земље"

Говорећи о подацима о неписмености, образовној структури становништва, компјутерској писмености и резултатима ученика на тестовима читалачке писмености, Јерков оцењује да је стање поражавајуће.

„Ако ви помислите да ми у 21. веку живимо у друштву где има више неписмених него стварно писмених, а у савременом свету, ако нисте завршили неки облик факултета или неки облик више школе, ви нисте заправо припремљени за тај савремени свет, то је поражавајуће и то је страшно", каже Јерков.

Сматра да би друштвена енергија зато морала много више да буде усмерена ка образовању.

„Будућност се не гради на томе шта ћете ископати из земље, него шта ћете да урадите са тим што сте ископали. Не почива на томе шта ће њива да роди, него почива на томе да унапређујете све људске могућности у складу са технологијом", истиче професор.

Посебан изазов представља развој вештачке интелигенције, јер ће, како оцењује, способност човека да разликује вредне информације од „плеве и наплавина" постајати све важнија.

Професори нису чаробњаци

Јерков сматра и да се одговорност за стање у образовању не може једноставно пребацити на наставнике и професоре.

„Много је жалосних удара на професоре. Они нису ни анђели ни чудаци, нису ни чаробњаци ни свемоћни. Међу њима има исто толико погрешних људи као и у свим другим професијама. Али удари на професоре су само један начин да се прикрије нешто друго", сматра професор.

Кључни су, према његовим речима, школски систем, воља за учењем, могућност напредовања и осећај младог човека да ће му образовање заиста нешто донети у животу.

Мотивација, наглашава, не долази сама од себе, већ мора да постоји реална перспектива да образован човек може да добије квалитетан посао, добро живи и организује породични живот.

„То је одлучујућа тема 21. века и ми, ако не будемо радили на томе, нас напросто неће бити", упозорава Јерков.

„Србијо, пробуди се и разабери се"

Говорећи о значају образовања за будућност земље, Јерков истиче да не жели да његове оцене звуче песимистично.

„Ја сам пламени Србин, посветио сам свој живот српској култури и ево 50 година у томе, и не бих желео да звучим тужно, песимистично, или друго. Ја сам борбен човек и никад у животу нећу одустати од вредности, јер књижевност не може да одустане", каже Јерков.

Поводом Међународног дана писмености имао је и кратку поруку: „Србијо, пробуди се и разабери се."

Правопис нас учи изврсности

И у времену дигиталне комуникације, правилно писање и изражавање остају изузетно важни, сматра професор Јерков.

Присећа се свог боравка у Сједињеним Америчким Државама, где га је изненадило то што студент у време писаћих машина није могао професору да преда рад са словним грешкама.

„Куцај колико год пута треба док не буде ниједне словне грешке, онда можеш да предаш рад. Пазите, то вас учи изврсности", објашњава гост Дневника.

Начин на који човек говори и пише, сматра, открива не само његово формално образовање већ и личност коју је изградио.

Зато је важно имати богат речник и способност да се сложене мисли јасно изразе.

„Како ће било ко други да зна било шта о вама ако ви то не можете да саопштите?", пита Јерков, додајући да би једна од дефиниција човека могла бити „капацитет људског бића да подели себе са другима".

У томе посебно место припада књижевности, јер она човеку пружа највише могућности језика и омогућава му да искуство пренесе другима.

Деца мање читају, али је већи проблем што „читају којешта"

Јерков указује да деца данас читају мање онога што је неопходно за њихово образовање, али да узрок није у томе што су нове генерације суштински другачије.

„Можда су само способнија од нас, него је окружење такво да их недовољно подстиче и недовољно им предочава које су све предности кад имате широк вокабулар, кад имате разуђену машту и кад умете да уживате у томе", каже Јерков.

Парадокс савременог доба описује речима да деца, заправо, „никад више нису читала, али читају којешта". 

„А оно што треба да читају да би се образовали и развијали, то је на ниским гранама", додаје професор.

Као један од највећих проблема младих издваја неусредсређену пажњу. Сматра да је за одрастање неопходно развити способност да се човек најмање пола сата посвети једној ствари и буде истрајан.

„На то ми морамо да се вежбамо, морамо да обновимо образовни систем и морамо да оздравимо цео однос према томе шта је образовање", наглашава Јерков.

Образовање, поручује, није улагивање ни деци ни родитељима, већ основни механизам којим једна заједница може да унапреди саму себе.

„Ако не будемо образовали себе, највероватније нас неће бити"

Јерков указује да најразвијенија друштва нису одустала од захтевног образовања, што се, како каже, види и у начину на који се школују елите и како функционишу најбољи светски универзитети.

Посебно указује на пример малих европских држава попут Финске, Норвешке, Шведске и Данске, које велику пажњу посвећују образовању становништва. 

За мале нације, истиче, образовани грађани и способност критичког мишљења имају још већи значај.

„Гледају да њихови грађани буду образовани грађани, да буду критички субјекти, јер њихов критички однос онда ограничава штетне процесе у друштву", наглашава професор.

Зато поново упозорава да питање образовања није споредна тема, већ питање будућности заједнице.

„Ми, ако не будемо образовали себе, понављам по трећи пут да искористимо ову прилику, нас највероватније уопште неће бити", закључује Јерков.

Ипак, верује да ствари могу да се промене и да у свакој школи постоје људи способни да младима говоре о вредности знања, читања и образовања.

„И ми старци још вам стојимо на располагању колико можемо и колико нам се пружи прилика, да макар подсетимо на то да се нешто забркало преко сваке мере и да то треба исправити", поручује професор Александар Јерков на крају гостовања поводом Међународног Дана писмености у Дневнику.

У истој секунди коегзистирају апсолутна ријалити присутност и потрага за „морем унутрашње тишине“. Та два света се не искључују. Напротив, један поред другог сведоче о ономе што Табашевић назива „трпљењем свих противречности света“.

Савремени човек тако непрестано кормилари између опште буке и потребе за тихим, чистим језиком. И зато Писмо младом писцу није покушај да се тој стварности пресуди, већ да се у њој пронађе место са којег књижевност још може да говори.

„Веруј свом језику, али не и себи!“– поручује Табашевић у есеју који је савет, полемика, обрачун и покушај да се изнова промисли сам појам ауторства. Насловом и формом призива Кишове Савете младом писцу, али свет у којем нови писци траже властити глас више није исти.

Уместо некадашњих принчева и идеолошких комесара, пред савременим писцем стоје тржиште књига, издавачи, књижевне награде, жирији, алгоритми, политичка коректност. Рекло би се, читав систем очекивања којем је тешко побећи. Табашевић зато као једини излаз нуди радикалну сумњу: не само у књижевни систем, већ, пре свега, у сопствену представу о себи као писцу.

Његов стварни противник није одређена институција. Већа опасност је могућност да туђи гласови толико настане човека да више не уме да разликује сопствену мисао од њеног одјека.

У том непрестаном судару различитих светова, овај разговор отвара питања која стоје у средишту Табашевићевог есеја: од растакања ега и дијалога са Кишовим наслеђем, преко геополитичких уцена „малих језика“, па све до оне ујевићевске нити која нас, кроз потпуну самоћу, ипак спаја са другима.

„Помност је ретка реч која тако очигледно милује дух“

Зашто сте написали „Писмо младом писцу“? 

– Писмо сам упутио и млађем себи, јер дубоко верујем да је прошлост жива и да се може изменити. Понеки идеали из младости напуштају ме па желим да ме изнова обузме снага вере у књижевност. Питао ме је друг да ли бих саветовао некоме младом овај животни пут; одговорити на позив, бити писац, када речи не значе ништа? Писмо је покушај да се нађе релевантан одговор на питање: чему још књижевност?

Као код Енрикеа Виља-Матаса, срећне сабласти на све стране, људи који су толико волели књижевност да су одустали од свега, реч нису записали нити прочитали годинама. Постоји и тај пут. Постоји и ово писмо које стиже неком млађаном Табашевићу и чујем га како гунђа, не обазире се и жели да свет „заглуши снагом свог гласа“. 

У писму младом писцу готово све почиње сумњом. Прво у сопствени глас, у слику себе као писца. Кажете: „Веруј свом језику, али не и себи!“ Где се онда налази оно „ја“ које пише? Како писац препознаје тренутак када говори својим гласом, а када је његов глас само ехо туђих очекивања, идеологија и књижевних узора?

– Ја, то је највећа тема књижевности, филозофије и психологије. Рембоово: ја је неко други или Честертоново: ја, удаљеније је од сваке звезде, указују на чињеницу да је човек себи непрестана загонетка; кроз дугу и бурну историју његовог самосазнавања ја је остало највећа радосна тајна.

Писци су најрадикалнији у том преиспитивању себе. Довести себе у питање основна је занимација сваког аутора. Одатле и популарне аутофикције; као фракталне игре самосвести. Једним унутрашњим монологом, једним: говорио је себи, тихо, писац демонстрира своју моћ да зна шта је у свести па и у срцу његовог јунака. Дрзовита је то свезналица која од читаоца ствара воајера и саучесника. Да би му срце јунака било прозирно, он најпре своје мора непрестано дуго и болно да испитује.

Деспотов кад генијално ускликне: Космос? Заштосмос?, он заједно са Његошем слави микро-космике човековог Ја: срце сплетено са далеком звездом. Бог одговара Мојсију: Ја сам Онај који јесам. Падом у ововремењени живот човек је радознало загледан у тај бездан властитог Ја које му је тим падом постало загонетка, а писац, та двоструко пала природа, обожава своју одважност док стоји и ослушкује тишину која је у њему космичког порекла.

Одатле речи. То Ја које пише, док пише, у ствари стоји понад унутрашњег пространства које не нуди никад спокој, већ нешто много интензивније. Тек кад у озбиљности која је својствена заиграној деци, човек, помно, појми какву тајну у себи скрива, он проналази и оно ја које одговара на позив, ја које истински пише.

Ваше писмо очигледно призива Кишове Савете младом писцу. Киш је, између осталог, саветовао аскетизам и сумњу према идеологијама и принчевима. Ви данас имате нови списак „принчева“, а то су: издавачи, жирији, алгоритми, политичка коректност... Да ли је уопште могуће доћи до „мора унутрашње тишине“ у времену у којем писац готово непрекидно мора да буде присутан у јавности и да сам производи сопствену слику? 

– Настањени смо другима: гласовима, сликама, жељама. Мисао има структуру дијалога; непрестано се одвија некаква унутрашња полемика, а Ја бира страну. Када саопштимо своју мисао, илузија сукцесивности мисаоног живота настаје због неминовне сукцесивности у писаној или саопштеној речи. Живот мисли, оно пространство унутрашње, оно нешто највластитије, наше а настањено другима, када се оспољи постаје само слаби отисак  бурног, интимног, гласовног збивања које се зове мисао.

Августинова Distentio animi – растегнутост душе – показује да у нама заувек пребива обиље свих прошлих искустава. Хотимична и нехотична сећања створе свест о том пространству свега минулог којим је заузета наша душа. Нешто ме сећа на неког и будем као ношен тим сећањем. Писци лукаво желе да запоседну будућа сећања других и зато „производе сопствену слику“. Понекад је писац толико заокупљен том мисијом запоседања будућих туђих сећања да постане неспособан да ослушкује најважније пространство које му је дато – оно лично.

У писму наводите да се од аутора са ових простора унапред очекује да потврде слику Балкана као мрачног места вечитих кољача. Али, ако писац своју позицију гради искључиво кроз отпор према том очекивању, зарад самог сукоба, не ризикује ли да и даље остане у зависном односу према истом том центру моћи који га уцењује? Како писати, а да рад не буде само реакција на оно што други траже, већ аутономни почетак нечег новог у језику? 

– Немогуће је почети а да унапред не будеш уплетен у сијасет значења о којима ниси имао могућност да мислиш пре почетка и свог литерарног обзнањивања. Два су обиља, дакле. Обиље унутрашњег, оног личног, најинтимијег, које је и само настањено другима, и спољашње обиље, мноштво других међу којима се надаш да постоји бар један дух који свему одолева изразитом помношћу; том замишљеном духу се обраћаш.

Измислити сопствене теме тежак је и захтеван посао. Медији, институти, факултети намећу теме кривице, политике сећања, мирења. Деценије агресивног мирења након ужасних грађанских ратова од нас су створиле вечите непријатеље. Како обезбедити вечити потенцијални конфликт на овим просторима? Просто, довољно је само да непрестано мириш људе. Како човек да освести сопствено унутрашње, дивно море тишине, када на сваком кораку око себе слуша агресивне помиритеље којима је неопходан некакав примитивни кољач, фашиста, да би они своју илузију посебности хранили спрам њега?

Оштро се обрачунавате са институцијама, политички коректним колегама, па и са сопственом ранијом фасцинацијом ауторима (Лакан, Дерида, Алтисер). Чини се да је заједнички именитељ свих тих сукоба отпор према потреби човека да буде „Неко“, односно да се препозна у некој готовој слици. Да ли је Ваш стварни противник заправо људска лакомост за идентитетом?

– Знаменита је она Хегелова сентенца да је реч убица ствари. Препродавац дезодоранса воли о себи да размишља као да је дилер некаквих добара, махер сиве економије. Није проблем то да човек хоће да је Неко, проблем је што је тај Неко, данас, претежно препредењак, лукави који се снашао.

Једини културни код који нам је преостао у функцији јесте тај да се међусобно препознајемо као Неко, односно као они који су спремни да учествују у малверзацијама. Такав идентитет јесте убица обиља једне личности а он је наметнут, направљен, конструисан и промовисан.

Идентитет је, дакле, та лична прича, себи о себи, према којој човек саображава сваки свој стварни аспект живота. Коме данас поштен радник може бити идеал којем се стреми, узор за личну причу према којој ћемо подесити своју судбину? Мислим и да лакомост има ново име: сналажљивост. 

Дефинишете два доживљаја света: интроспективни и ратоборни. Да ли је могуће бити ратоборан, а не изгубити нежност? Да ли нежност ризикује да постане само облик повлачења и капитулације пред светом? 

– Најнежнији људи света јесу понеки ратници. Борци који су сигурни и верују у своју решеност имају најтоплије загрљаје.

Признајете да сте у овим теоријским просторима некада искрено лутали и да сте морали да будете „хотимично глупи против властите прошлости“. Шта данас у том младом Табашевићу препознајете као продуктивну заблуду коју не бисте волели да сте изгубили?

– То место у тексту када постајем хотимично глуп, има фунцкију перформативне гесте: показујем, у начину писања, оно што бих да кажем. Хоћу да демонстрирам и покажем шта значи кад човек буде под налетом посебне емоције: једи због година које је „изгубио“ на разне наметнуте му теоретичаре. Лакомост младалачког духа који наивно верује да му ништа не може наштетити. Ипак, најпродуктивнија заблуда које се никада не бих одрекао јесте она о прозирности сопственог срца.

Ваша утеха младом писцу када остане сам: „Ако нико неће туда – сам себи буди та дружина. Ту смо већ – сви“, звучи као директан ехо Ујевићевог „Побратимства лица у свемиру“. Ипак, код њега је то космичко заједништво, а код Вас исход борбе. Да ли је Ваша „ратоборна“ одбрана тишине заправо покушај да се у алгоритмаском добу спаси та ујевићевска нит која нас, кроз самоћу, повезује са другима? Да ли је побратимство данас могуће само као радикално прочишћење од савремене буке? 

– Побратими, сабраћа, Ненад Обрадовић, на пример, писац тишине, један од најлепше тихих људи које знам, има своје обиље у којем је дивно сам, никад изгубљен у тој самоћи, увек присутан, сабрат дрвећу и водама, чудесан тип. Па мој Захарије, монах манастира Височка Ржана, редак ревносник, човек који у сваком кораку тишини одаје почаст. А тишина на Старој Планини говори хиљаду српских језика. Помност је ретка реч која тако очигледно милује дух. Мни, човек, над свим што га изнутра надилази.

Тин никада није престао да буде наш брат, сабрат свих микро-космичара језика. Амин.

На сваку од ових врста музике плеше се другачије. Интересантан је појам милонга. Ова реч означава догађај и место на којем се плеше аргентински танго, као и танго композицију веселог карактера, насталу из ритмова афричких робова у сиромашним лучким четвртима Буенос Ајреса и Монтевидеа.

Горан Китановић је више од двадесет година у тангу, посвећен је подучавању људи као и промоцији танго културе. Један је од оних заљубљеника у овај плес, који је несебично градио танго заједницу у Београду и Панчеву.

Како Вама изгледа танго стварност у Београду?

– Постоји неколико школа које већ дуго раде, велики број људи је учио да игра танго, све је више нових полазника, редовно се организују плесне вечери – милонге, готово свакодневно… све то креира слику града који плеше, иза које стоји велики труд људи посвећних тангу. Више плесача, више школа, више семинара и фестивала – све то значи и више простора за раст.

Да ли тој слици нешто недостаје, да ли Вам нешто смета?

– Можда то како се танго представља у медијима и како о њему говоре они који о њему знају врло мало или готово ништа. Често се описује као љубавни, плес страсти, уз обавезну ружу и црвено-црну одећу. Танго је носталгичан, сетан. Велики број танго композиција има такав карактер. Постоје наравно и композиције које су веселе али је већина сетна. И текстови песама су углавном такви.

Постоји танго који се игра у оквиру стандардних, такмичарских плесова, поред валцера, slowfox-a и quickstep-a. Ми га зовемо европски танго и он има неколико корака преузетих из аргентинског танга. Код њега је изражен ритам, игра се уз оштре покрете тела и главе.

У поређењу са аргентиским тангом делује као потпуно различит плес. Када ми кажемо танго, мислимо на танго који је потекао из Аргентине и још увек се игра на сличан начин као пре много година. Никада га не описујемо као „аргентински“ већ само кажемо „танго“.

Како бисте описали милонгу?

– Милонга је плесно вече на којем се пушта танго музика, или оркестар свира уживо. Обично се организује у већим салама или ресторанима. Свако може да дође и ужива на милонги, али би требало да плешу само играчи који имају довољно искуства у тангу. Танго се игра у готово свим земљама света и није случајно то што је популаран. У њему мушкарац мора увек да се опходи према дами као џентлмен, она је у центру пажње.

На милонги се пуштају различите композиције, танго салон, милонга, валс и некада нуево танго. Салон је сетан, меланхоличан, некада и драматичан. Милонга је весела, валс је полетан.

Правило је да се на милонгу долази културно одевен, тиме се показује поштовање према партнеру са којим играмо као и према догађају. Музика се пушта у блоковима од по три или четири композиције, један блок зовемо „танда“. На почетку танде играчи прво ослушкују музику, и ако им се допада, одлучују се да играју.

Постоји много различитих стилова и периода када су писане танго композиције и ди џеј тако бира музику, да су у једној танди сличне композиције, од истог композитора и настале у истом периоду. Композиције настале око 1930. или на пример 1950. године се разликују, плесачи их препознају и могу да одлуче да ли ће играти, ако им се предстојећи блок композиција допада.

Партнер се позива на плес на специфичан начин, погледом, и то зовемо „кабесео“. Ако желите да играте са неким, погледате га и очекујете да ће вам се погледи срести. Ако вас погледа и дискретно потврдно климне главом, приђете и магија почиње.

Постоји више правила којих би играчи требало да се придржавају: партнер доводи партнерку до подијума, сви парови играју и истом смеру, игра се у загрљају који је јединствен за танго, игра се са истим партнером до краја једног блока – танде. У току плеса партнери не причају, већ су концентрисани на музику, својим покретима дочаравају наизменично мелодију и ритам композиције.

Након што се музичка нумера заврши, следи кратка пауза између две композиције. Тада се партнери упознају, ако се први пут срећу и кратко разговарају. На крају плеса се обавезно захвалимо партнеру.

Ако негде путујете, потражите где се у том граду одржавају милонге и имате вечерњи излазак, при томе стварате и нова познанства.

Милонга је место за уживање и опуштање, дружење и наравно играње!

Како је на милонгама у Буенос Ајресу?

– То је град танга и самим тим има највише милонги. У току једне ноћи има их на много локација, па можете бирати. Постоје места на којима се организују традиционалне милонге са строгим поштовањем свих правила а такође и милонге где је све опуштеније.

Велики број људи игра, долазе играчи из разних крајева света. Често се на милонгама организују концерти танго оркестара као и наступи плесних парова. Нигде на свету нема толико добрих играча на једном месту, као у Буенос Ајресу.

После периода заборава и популарности у прошлом веку, Београд је почетком двехиљадитих поново открио танго. У то време почиње и Ваша танго прича…

– Од детињства се бавим спортским активностима, прво карате, затим много година аикидо и стандардни плесови. Почетком двехиљадитих почео је да се игра танго у Београду и заинтересовао сам се... Први доживљај танга одредио је наредне деценије мог живота. Од почетних плесних корака до оснивања Танго судија 'Кадена' (šp. Cadena – ланац, у аргентинском тангу означава ланчану, кружну серију корака) танго је за мене увек био више од плеса – начин размишљања, кретања и разумевања живота.

Неколико пута су ме позивали да са стандардних плесова пређем на танго, отприлике 2003, 2004. године. Погледао сам, али није ме заинтересовао, јер сам очекивао енергију која је у стандардним плесовима. Међутим, један посебан сусрет са тангом био је пресудан – уживо сам гледао танго плесача Анхела Корију и то ми се јако допало.

Потом сам отишао у школу Адама Вучетића 2006. године. То је било нешто ново и веома изазовно за мене, танго ме је освојио. Адам је играо стилом који ми се допао и несебично је преносио знање. Оформила се лепа група, много смо вежбали и почели да одлазимо на милонге.

Након Адамовог одласка из Београда, прелазимо у школу Драгана Микића. У то време београдска сцена се ширила: појављују се нове школе, све је више плесача, а у град долазе и учитељи из Аргентине. Танго постаје део урбане свакодневице.

А онда се догодио преломни тренутак 2011. године, када сте осетили потребу да направите искорак…

– Било ми је потребно нешто ново, тражио сам више и боље. Тражио сам више квалитетног вежбања. Сасвим случајно, како су кренуле те идеје добијам позив да покренем школу и тако је створена Кадена. Волео сам сценски танго, али сам разумео важност стила tango salon у коме сам пронашао више елеганције, квалитета покрета и више унутрашње енергије.

Имали сте среће да у правом тренутку сарађујете са изузетним танго плесачима и учитељима.

– Сарадња са Рафаелом Рамирезом из Буенос Ајреса, која је почела 2013. године, додатно је обликовала мој плес. Рамирез, представник tango salon стила и ученик Антонија Тодара, донео је искуство традиције која се преноси директно са плесног подијума.

Проводили смо по десетак дана неколико пута годишње вежбајући. Добијао сам непроцењиве савете у вези са играњем , музиком, сазнао сам много о историји танга. Сарађивали смо до 2020. године, када наше планове прекида пандемија.

Танго салон је оно по чему је Ваша школа препознатљива.

– Танго салон стил, који се развио у Златно доба танга четрдесетих и педесетих година у Буенос Ајресу, је основа модернијег танга - елегантан, смирен, заснован на блискости и тишини између корака. Насупрот њему, постоје модерније форме и nuevo приступ који доноси експеримент, али не и трајност, како истичу моји аргентински учитељи.

Шта то има танго што немају други плесови?

– Загрљај. Танго се може плесати крајње сведено мада он у основи има много дефинисаних фигура, више него остали плесови. Танго загрљај је прилично присан, горњи делови тела и главе плесача се додирују.Та присност може да буде непријатна људима који почињу да уче јер не очекују толику телесну блискост са другом особом. Временом се навикну и схвате да је у тангу сврха загрљаја да кроз нежан покрет телима комуницирају ради играња.

Даме често затворе очи док плешу и препусте се покрету, да осете, прихвате и претворе сигнал партнера у нови покрет. Пред мушкарцима је више изазова, осим што морају да воде и осмишљавају плес, морају да гледају куда воде даму јер постоје правила кретања, не сме да долази до сударања парова у такозвaној ронди, то је круг којим се плесачи крећу док играју. Ако су оба партнера искусни плесачи, уклопе се и то је велико уживање. Наравно, деси се и да се не уклопе, али ће и поред тога одиграти цео блок песама и срдачно се захвалити једно другом.

У току плеса се одвија непрекидна комуникација између партнера. Мушкарац покретом тела предлаже неки корак, дама прихвата и допуњује предлог, мушкарац се уклапа и тако комуницирају кроз игру.

Оно што је заједничко тангу и другим плесовима је велики број интересантних људи, рађају се познанства, дружења. Част ми је што је у 'Кадени' танго учило а и данас учи много квалитетних особа. Посебно бих поменуо партнерке које су учествовале у развоју 'Кадене', пре свега несебично залагање Лере Балашове, која је од полазника студија стасала у изврсног инструктора.

Након осам година због повреде је морала да престане са играњем, али је обележила један период развоја наше школе. Поред Лере, Сандра Гњатовић и Бојана Јовановић су учествовале на бројним наступима и својим богатим искуством допринеле нашем развојном путу. Оволико година непрекидног рада не би било могуће остварити да није било безусловне подршке моје супруге Наде, јер су свакодневни часови одрицање за обе стране.

То је уједно савет за партнере који су у тангу, потребнa је несебична подршка и разумевање. Ако то пренесемо у живот, исто је, зар не?

Међутим, дуг је пут до милонге. Да ли су групни часови у танго школи довољни?

– То је један од начина учења, могу се похађати и индивидуални часови, а пожељно је и вежбање на додатним часовима које зовемо практике. Потребно је неко време да се савладају основни кораци и фигуре. То је довољно да се игра, међутим, да би се достигао виши плесни ниво потребне су године учења и вежбања.

Поред фигура и комбинација, ради се на техници плеса, музикалности, на механици покрета. У тангу се подразумева да свако плесу даје сопствени печат јер не постоји обавезни редослед покрета и музичког изражавања. Уче се одређене комбинације ради овладавања балансом, ради постизања флуидности покрета, брзине, осећаја за партнера и складност, али када се игра на милонги, у моменту се нижу различити покрети, у складу са музиком и партнером. Важно је да се оба партнера осећају пријатно за време плеса, да се усклађују.

Часови у школи су битни и одговорност инструктора је да на квалитетан начин обучавају играче. Потребно је много искуства да би неко био инструктор зато што је танго врло комплексан.

Ви сте и танго ди-џеј, Ваш избор музике утиче на доживљај милонге.

– Наравно. Танго музика је веома квалитетна, изводе је сјајни оркестри, људи препознају композиције које воле и у њима уживају.

Да би атмосфера на милонги била добра, потребан је добар избор музике у правом моменту. Постоје одређена правила у вези са избором музике. Уобичајено је да се пуштају по два блока (танде) салон танга, затим танго валс, поново два блока салон танга, па милонга, и тако редом. То је само груба подела и редослед.

Постоји око двадесет веoма познатих композитора такозваног Златног доба танга (период 1935-1955). Затим ту су и и оркестри пре тог доба, као и модерни оркестри. Композиције се разликују према ритмичности, динамици, мелодичности...

Танго ди-џеј такође води рачуна о карактеру композиција и пушта их редоследом да направи добру атмосферу. Сваки танго оркестар има своје специфичности. Примера ради, издвојио бих два композитора Хуан Дариенца (Juan D’Arienzo) и Освалдо Пуглиесеа (Osvaldo Pugliese). Код Дариенца је већи број композиција сличног карактера и ритам је доминантан, док су код Пуглиесеа композиције изразито драматичне и међусобно различите.

Доминантан инструмент у танго музици је бандонеон. Пореклом је из Немачке и направљен је за потребе извођења црквене музике. Мањих је димензија од хармонике и има препознатљив звук. У лучке градове Монтевидео и Буенос Ајрес су их донели Немачки емигранти, око 1870. године. Поред бандонеона, у танго композицијама су незаобилазни звуци виолине и клавира.

Шта људе мотивише да уче и упорно вежбају пре него што почну да одлазе на милонге?

– Свако осети на ком је плесном нивоу и како се уклапа са партнером. Већина је самокритична и свесна да је за милонгу потребно искуство. Ту је жеља да се ужива у плесу. Ту је страст и љубав према тангу. И захваљујући тој страсти и мотивацији да се у једном тренутку доживи сва та лепота и усклађаност покрета људи посвећено уче и вежбају.

Како доживљавате ово интензивно танго доба, долазе аргентиnски учитељи, организују се танго фестивали, танго викенди и маратони, радионице, много је прилика за учење и за плес

Привилеговани смо због свега што нам се тренутно дешава.У Буенос Ајресу је огроман број изванредних плесача и учитеља, све је већи број људи из целог света који желе да баш у главном граду Аргентине уче танго, а у исто време аргентински учитељи много путују по свету. Постоји такође велики број добрих плесача који нису из Аргентине. То је добро за нас јер се у Србији организују доласци угледних плесача и семинари са њима, што је веома значајно јер нису сви у могућности да отпутују у Буенос Ајрес.

У Београду је изражена посвећеност одређеног броја људи и школа које организују танго догађаје и на тај начин све већи број људи игра танго.

Како сада, после више од двадесет година плеса, доживљавате танго?

– Иако је веома захтеван, танго је простор дисциплине. Кроз 'Кадену' је прошло на стотине људи – осим посвећности тангу, семинара са угледним плесачима и учитељима из Аргентине, биле су то године лепог дружења и забаве.

Танго нема званична правила стицања знања. Не постоје сертификати који могу да потврде нечије познавање плеса, зато је сваки учитељ само водич, а не ауторитет у апсолутном смислу.

Последње време се усавршавате кроз сарадњу са Маријом Инес Богадо, светском првакињом у салон тангу 2010. године

Да, верујем да учење у тангу никада не престаје, свако мора имати учитеља. Напредак долази тек када постанемо свесни својих грешака и спремни смо да се посветимо дубљем разумевању сопственог тела и покрета. Када вам неко са толико знања и плесног искуства као што је Инес, помаже, отварају се нови хоризонти.

Која је Ваша мисао о тангу у овој години јубилеја Ваше школе?

Ове године 'Кадена' обележава петнаест година постојања – петнаест година загрљаја, музике, тишине између корака и људи који су у том ритму пронашли свој свет.

Танго за мене никада није био само плес. Он је непрестано трагање а можда је управо у том трагању његова највећа лепота.

„Један део мене каже: ’Ти то ниси написао‘“, присећа се док говори о стварању свог дебитантског албума у интервјуу за Еј-Би-Си њуз. „Живот је сан“. „Како се то зове? Синдром варалице.“

Срећом, то га није спречило да заврши збирку од 12 композиција које је стварао током шест деценија.

Албумом је снимљен у априлу у лондонској Александра палати. Оркестром Филхармоније диригује Густаво Дудамел, венецуелански виолиниста и диригент, а издавачка кућа „Дека рекордс“ објавиће га 21. августа.

„Моја прва љубав, или заправо животни позив, јесте музика“, каже 88-годишњи глумац. „То звучи веома званично, али одрастао сам уз много музике из послератних година и она је утицала на мене. Почео сам да свирам клавир када сам био веома млад.“

Инструмент је узео у руке са четири године, а неколико година касније почео је да компонује. Своје прво дело, валцер, написао је 1960. године, када је имао 22 године.

„У музици проналазим већу слободу“, истиче, упоређујући је са глумом, коју описује као „дисциплину у којој морате да знате свој посао. Али музика је за мене слободна уметничка форма“.

Имао је, каже, прилично искуства. Пре објављивања албума Живот је сан, Хопкинс је компоновао музику за више филмова.

„Уводна музика за филм Земље сенки мој је први покушај компоновања“, мислећи на филм из 1993. године у којем је играо аутора Хроника Нарније, К. С. Луиса. Потом је постао главни композитор за још неколико филмова у којима је истовремено и глумио, а и режирао, укључујући Август из 1996, Slipstream из 2007. и Elyse из 2020. године.

„Реч је о мом детињству“, каже Хопкинс о албуму, који носи исти назив као драма Педра Калдерона де ла Барке. „То су, у суштини, сећања на моје детињство и одрастање у Велсу, мој развој кроз живот, тинејџерске године“ и тако даље.

Ипак, каже да се у свему томе „крије велика туга јер – немојте ме погрешно схватити, имао сам диван живот – али испод свега тога постоји сазнање да је живот један дуги опроштај. Од тренутка када се родимо, почињемо да умиремо“, каже, а затим почиње да се смеје. „Звучи баш весело!“

Та напетост – или, боље речено, мудрост – прожима цео албум. Као пример наводи први сингл. Дело 1947: Свита за соло клавир и оркестар: II. Бракен Роуд (1947: Suite for Solo Piano and Orchestra: ll. Bracken Road) средњи је део троделне свите о једном посебном лету у Јужном Велсу. Хопкинс каже да композиција носи „меланхолију и тугу“, осећај који се посебно јавља кроз звук виолончела.

„То је добродошао звук носталгије, чудног, маштовитог бола живота“, каже описујући композицију. „Сва музика је заправо заснована на болу. Звучи прилично апсурдно, али јесте тако. Реч је о чежњи.“

Слично је и са композицијом Стела арија (Stella Aria), названој по његовој супрузи, редитељки и глумици Стели Хопкинс. Она говори о „усамљености која постоји у свима нама“, наводи Хопкинс, али је истовремено део пута ка „чистој срећи“.

Сер Ентони Хопкинс већ неко време размишља о свом животу – како у мемоарима Били смо добри, дете (We Did OK, Kid), објављеним прошле јесени, тако и на овом албуму.

„Сада гледам свој живот, а посебно ову годину; крајем године напунићу 89 година. И гледам уназад и мислим: ’Боже, ништа од овога нисам могао да испланирам.‘ Од тренутка када сам одлучио да постанем глумац, пре 70 година, мислио сам... ’Зашто сам то урадио?‘ Нисам знао, јер сам био прилично лош у школи. Нисам знао шта друго да радим. Зато сам конкурисао за стипендију и постао глумац уместо музичара. А онда ми је, одједном, нека сила природе пружила огроман тањир успеха.“

„Не плашим се смрти“, додаје. „Само сам бескрајно захвалан што сам поживео оволико.“

У неочекиваном стицају околности, глумац Бредли Купер „препоручио ме је Дудамелу“, открива глумац, након што је неколико година раније чуо његову композицију коју је изводио Симфонијски оркестар из Бирмингема под диригентском палицом Мајкла Сила. Дудамел је прихватио сарадњу.

Али када је раније ове године дошло време за снимање у Александра палати, „седим тамо и мислим: ’Како сам, дођавола, написао ово?‘ Немам појма“, признаје сер Хопкинс. „А Дудамел је рекао: ’Ово је предивно.‘... Он је једна од најневероватнијих особа које сам упознао. Пун је живота, енергије и љубави и то је заиста нешто изузетно.“

Наклоност је обострана.

„Иста дубина маште, хуманости и емотивне истинитости која је обележила његов изузетан рад на сцени и филму присутна је и у његовој музици“, рекао је Дудамел у саопштењу. „Ентони музици приступа срцем приповедача и инстинктом песника, стварајући звучне светове који су истовремено дубоко лични и универзално блиски.“

После дебитантског албума, следећи корак могли би да буду наступи уживо. На врху Хопкинсове листе жеља је Карнеги хол.

„Тамо желим да одем. То је оно што желим“, открива глумац.

Филм Карнеги хол из 1947. године био је важан за њега, а посебно памти речи своје мајке: „Једног дана ћеш свирати у Карнеги холу.“

То је још један сан у животу испуњеном сновима.

„Марко Краљевић је тај епски лик који је од Трста на западу можемо рећи до, све до Свете горе, односно до Егејске обале на југу и до Сант Андреје на северу, генерације наших предака одржавао у вери да ће доћи тренутак када ће се изборити за правду и слободу“, рекао је министар Селаковић.

Након записивања онога што је била усмена народна књижевност, свака генерација се трудила да да свој печат о Краљевићу Марку. Плејада наших сликара током деветнаестог века сликала је његов лик, од Ђуре Јакшића, Паје Јовановића до Мине Вукомановић Караџић.

„Изложба јесте један од покушаја да заинтересујемо младе данас када су они опседнути Марвеловим ликовима, када су опседнути цртаним филмовима и видео игрицама које немају баш везе са нашим националним наслеђем. То ћемо покушати да урадимо преко ове изложбе“, додао је министар.

Изложба је интерактивног типа и захтева учешће посетилаца.

Након Београда изложба ће бити организована и у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу и у Чачку, Ваљеву, Ужицу, Зајечару, и градовима Републике Српске.

„Имали смо генерације предака који су стасавали на усменој књижевности. За њих су овакви ликови били присутни у сваком дану када се увече уз ватру, уз огњиште, уз неко прело или неки посао, говорило управо о српској епици, о нашем културном наслеђу које је тада било углавном преношено на усмени начин, а сада је то код нас само у уџбеницима. Ми желимо да изађемо из онога што је у најужем смислу речи уџбеник и школа. Зато је ова изложба. Зато сам уверен да ћемо у неком наредном периоду имати и први цртани филм намењен деци управо са темом Краљевића Марка као најпознатијег јунака наше народне епске поезије“, истиче Селаковић.

Резултати пројекта „Градови у фокусу“

У градовима Србије, постоји одређени бриј великих важних објеката културе које треба одржавати и у оквиру пројекта „Градови у фокусу“. Недавно је у Бечеју потписан уговор о финансирању обнове.

„Бечеј је општина која има сјајан музеј, сјајан по својим збиркама, по ономе што чува у својим фундусима. Међутим, зграда музеја у Бечеју саграђена је у деветнаестом веку. Кров те зграде од када је саграђена, није мењан. Убедљива већина тога простора уопште није за употребу зато што већ дуже од деценије тај кров је проблематичан. Ми смо потписали уговор са доктором Вуком Радовићем, председником Општине Бечеј, обезбедили двадесет милиона динара. Уверен сам да ће ових дана и општина и покрајина обезбедити остатак новца. Мислим да је четрнаест запета шест милиона динара и креће се у велику обнову музеја у Бечеју“, најављује министар културе.

„Ми смо посебно поносни на програм ‘Градови у фокусу‘ јер је реч о програму који је основан 2016. године. Од тада до данас кроз овај програм Министарство културе, које није пребогато министарство, инвестирало је, то јест суинвестирало је заједно са нашим градовима и општинама широм читаве Србије, више од две милијарде триста осамдесет милиона динара“, каже гост Јутарњег програма.

Селаковић додаје да је од 2016. године Србија почела у свакој години да бележи стопу привредног раста и да је на предлог тадашњег председника Владе, данашњег председника Републике, уведена посебна форма суфинансирања пројеката у области културне инфраструктуре.

„Ја сам се потрудио да у претходних тридесет и два дана обиђем укупно тридесет осам општина и градова. Убедљива већина њих, дакле осам, двадесет осам је везана за програм ‘Градови у фокусу‘. У низу општина попут Кучева, Босилеграда, Александровца, Беле Цркве, у овом тренутку завршили смо Деспотовац… Дакле, Министарство културе је помогло да се центри за културу или домови културе у потпуности обнове и заиста смо поносни на то“, истиче Селаковић.

Многи музеји, библиотеке, архиви и галерије обновљени су управо захваљујући овом конкурсу. Планова има још ,међу којима је и музеј стакларства у Параћину.

„Нови пројекти су везани за нешто што је и саставни део програма ‘Скок у будућност Србија 2027; у припреми за Експо и нису везани за Београд. Нисмо имали музеј стакларства, али следеће године у Параћину славимо сто двадесет година традиције стакларства“, каже Селаковић.

Програм се зове „Градови у фокусу“ јер култура не сме да буде резервисана само за велике градове, а право учешћа немају Београд и Нови Сад.

Министар је рекао да је остало да посети још две Врњачку Бању и Књажевац: „Нажалост, општину Зубин Поток нисам у прилици да посетим јер ми је забрањен улазак на Косово и Метохију, сада већ добрих осам година, али уверен сам да ће Зубин Поток добити свој нови дигитални биоскопски пројектор и да ће поново радити биоскоп у Зубином Потоку и да ће наша браћа и сестре у Ибарском Колашину моћи да уживају и у филмским пројекцијама које ће моћи да се организују од сада свакога дана“.

„Дани Врања" и посебна изложба у најави

Једна од важних манифестација на које је министар скренуо пажњу су Дани Врања: „Дани Врања су за нас значајни из више разлога. Прво, ово је година у којој славимо стопедесету годишњицу рођења најпознатијег Врањанца, нашег Боре Станковића. С тим у вези покренули смо један национални пројекат. То је обнова Харемлука у Врању као новог објекта, то јест новог дела сталне поставке Народног музеја у Врању и на томе се увелико ради. Међутим, ми ћемо у Врању, ја сам уверен негде тридесетог, тридесет и првог, дакле крајем месеца, отворити једну изложбу која сада гостује по читавом свету. Реч је о изложби, такође модуларна интерактивна изложба, Српски средњовековни споменици у опасности. Она је отворена крајем новембра 2022. у Паризу“.

Изложба представља наша четири најзначајнија споменика културе на Косову и Метохији који су уписани у Унесков регистар.

„Реч је о манастирима Пећка патријаршија, Грачаница, Високи Дечани и Саборна црква у Призрену, средњовековна Саборна црква у Призрену Богородица Љевишка. Већином је та изложба гостовала у земљама које заступају и наше интересе у заштити суверенитета на Косову и Метохији. Углавном и у тим државама народ не зна зашто је нама Косово и Метохија важно, а са овом изложбом која иде по свету и коју смо почели да организујемо после Бањалуке и по Србији, ми уствари подижемо свест о значају, прво, нашег културног наслеђа на Косову и Метохији, а друга ствар је свест о томе колико је оно изложено опасности, реалној опасности, јер подсетићемо се није толико давно био ни 17. март. Није се толико давно ни догодило да сто педесет и пет наших цркава и манастира широм Косова и Метохије буде запаљено, уништено, оштећено. И ми ову причу морамо да понављамо како себи, тако и другима, али наравно и да градимо свест о значају наше културне баштине“, наглашава Селаковић.

„Када је реч и о Краљевићу Марку, када је реч и о великим људима из нашег рода који нису познати само зато што су били владари или војници, о Тесли, о Пупину, о Миланковићу, о Надежди Петровић, о Милеви Марић Ајнштајн… Народ који не негује културу памћења о својим великанима неће ни имати великане у будућности. Ми уствари негујући ову културу памћења градимо своју будућност и врло добро знамо куда идемо“, закључио је министар културе Никола Селаковић.

После пет деценија рада у филму, када погледате свој разнолики опус, шта мислите, чије је оно гледало: ваше или друштва у коме сте стварали?

– Па, ја мислим и једно и друго. Зато што, било на који начин, било да је то комедија, ова пучка комедија, којих сам највише направио, и она је одраз друштва. Али и мој однос према свему томе.

Сценарије за потпуно два различита филма, Хајде да се волимо и Случај Хармс, написали сте у истој години. Како објашњавате ту вашу стваралачку ширину?

– Ја сам имао неколико озбиљних тема, али нисам имао среће са тим филмовима, јер су били или у невреме или скупи. Но, од тих двадесетак филмова, било је и ратних филмова, било је и дечијих филмова, било је десетак комедија, али и десетак, петнаест, озбиљних разних тема и прича.

Недавно је публика гледала повратак Жикине династије, за које је сценарије написала ваша ћерка Милена Марковић. Из ког угла сте гледали наставак те ваше приче, из угла оца, гледаоца или колеге?

– Па, из угла колеге, може да се каже. Прво, а после и остало може ту да се дода. Али најмање из угла оца. Никад нисам утицао на њу шта ће да ради, шта ће да пише. Од њене прве поезије, које је прве песме писала давно, није ми никад хтела да дâ рукопис, да ја увек нешто приметим и то, него ми да кад изађе књига.

Постоји анегдота да су Сулуде године настале за једну ноћ због опкладе. Колико има истине у тој причи?

– То је 100% истина. Нисам хтео да радим, наљутио сам се био, дефинитивно. Али онда одемо код бате у Кораћицу, седели, мало више попили, и ту се опкладимо у по два јагњета, Гидра и ја. Гидра је иначе мој кум, он је крстио моју ћерку Милену. Опкладимо се да ћу да напишем за ноћ.

Они брже, боље, Бата у комшилуку наручи јагње, мете их на ражањ, а пошаљу кола за Миру Лукић, једна дивна жена која дође на Космај, и ми узмемо собу. И ујутру, ја донесем 140 страница, и Гидра плати та два јагњета. То је и Бата помиње у својим сећањима тај детаљ, помиње и Гидра, то је детаљ који сви знају.

Ваша каријера није била једноставна. Било је периода када због политичких околности нисте смели ни да потписујете своје сценарије. Осамдесетих година основали сте једну од првих приватних филмских продукција у бившој Југославији. Шта је, по вашем мишљењу, најважнија лекција коју сте научили током ових пет деценија рада, а која би, по вашем мишљењу, можда помогла младима који тек улазе у свет филма?

– Код мене често долазе са текстовима млади људи. Прво што им кажем, што сам ја схватио: Ви имате ликове, може да буде комичан, може да буде овакав или онакав, али морају да буду логичне ствари које се догађају.

Надамо се да ће ваше искуство и савети користити и помоћи некоме. Хвала вам много на одвојеном времену.

– Уметност је вазда била тешка борба, права уметност, тешка борба и тешко је освајање и то се некако пренело у дигитални свет на платформе. Интересантна ствар је што... Просто, ја сам имао можда и среће, али мој рад датира још, не знам, ево када је у питању илустровани филмски плакат, па и бележница, вратићемо се у 2016/17. годину када је то све почело, па сам се ја некако преселио са Фејсбука на Инстаграм, на инсистирање људи који су читали, пратили.

Некако само сам суштински радио то што волим, што ме некако одмарало, па је након одређеног броја година та видљивост била прилично изражена и наравно, не само по питању бележнице.

Бележница је неко стециште људи који желе са мном сваки дан да пролазе кроз тај портал, у неко лепше време где заиста могу да евоцирају сећања на блиску прошлост. А опет „Стеван Алексић арт“ и мој ангажман по питању илустровања филмских плаката и омота је нека друга стори, а и ту јесте можда тежа борба. Али ето, имао сам среће да некако светске звезде то препознају, тако да су врата била отворена и врло је то успешно почело.

Када сте поменули светске звезде, јунаци вашег детињства попут Жан-Клода ван Дама данас су део публике која је одушевљена вашим радом. Сарађивали сте са Дизнијем, радили плакате и илустрације за култне холивудске филмове и остварења. Како сте дошли до тако великих сарадњи?

– Када сам ја почео да дајем ново рухо великим југословенским насловима, домаћим филмовима и тако даље и тако даље… Заиста, преко стотину илустрација сам урадио за домаћа култна остварења и имао сам дивне сусрете са великанима домаће кинематографије. Онда у једном тренутку сам лагано почео да илуструјем плакате за култна холивудска остварења.

Наравно, опет то је све, ја кажем, генерацијски и осврнуо сам се мало на тај жанр, борилачки филм, на јунаке уз које је моја генерација одрастала. И наравно, ето, имао сам ту срећу, када сам поставио на друштвене мреже да је Ван Дам то регистровао одмах и тада почиње комуникација са њим и сарадња са њим. Он је то и делио неколико пута да би ме некако регистровала немачка компанија „Ретро Голд 63“.

И онда су ме, ја кажем, они украли. И од тада, ево већ четири године ја за њих илуструјем омоте ексклузивних блу-реј издања за колекционаре.

Када говоримо о филмским плакатима, они су најчешће и први сусрет публике са неким остварењем. Колико та илустрација може да нам пренесе неку емоцију, суштину?

– Врхунски уметници су се трудили да некако том композицијом, узбудљивим сценама, портретима, текстурама, бојама, реалистичношћу дочарају филм који ће публици бити доступан у биоскопу, да они похрле одмах да купе карту и да ту почне та филмска магија.

И даље је он можда један репер када ће људи одлучити да ли да одгледају неки филм.

– Јесте, поготово сада на стриминг сервисима када бирамо шта ћемо гледати, увек гледамо атрактиван имиџ, али се враћа илустровани филмски, тако да можемо видети да и на Нетфликсу и на Прајму и свуда суштински занимљиве призоре, па ћемо се можда одлучити, поготово млађа публика.

Нама можда искуснијима који знамо суштински што још вучемо из видео-клубова ту неку свест шта би могли, шта нас интересује, али млађа публика гледа. Дефинитивно је важна слика.

Живимо у времену када је уметност доступнија него икада на дигиталним платформама, друштвеним мрежама. Сигурно да има и позитивне и негативне стране то што се дешава, али колико су он промениле начин на који ми доживљавамо уметност када нам је тако близу и када свако може да јој приступи, да је коментарише и све друго на неки начин.

– С обзиром да смо преплављени информацијама, лајкови су ту, али ту је и брз заборав. Суштински, зато негде мудро треба поступити, негде филтрирати садржај. И дивно је што има ту јако занимљивог материјала, поготово опет кажем, за млађе генерације, али опет питање је да ли је уметност или је тренд, тако да то исто треба некако да препознају шта је суштински важно, шта ће их зауставити…

И наравно, валидност информација, поготово сада у доба вештачке интелигенције. Заправо, шта су тачне информације, текстуални садржај, шта је слика, да ли она вара и тако даље и тако даље. Врло је узбудљиво и изазовно.

Шта вам је даље у плану? Шта можете да нам откријете у некој блиској будућности, шта вас очекује?

– Па ево свако слободно време користим да, ја кажем, гланцам „Стеванову бележницу", сређујем лагано приче и надам се да, да ће ускоро „Стеванова бележница" бити у корицама, у мојим рукама и доступна свима који прате страницу.

И наравно, илуструјем и даље омоте и плакате и можда евентуално једна изложба, тако да заокружим досадашњи рад.

Прослава дана и века Универзитетске библиотеке почиње 24. маја и траје три дана. Како сте осмислили програме?

– Библиотека је била центар од културно-историјског значаја посебне врсте и окупљала је људе истакнуте на сваки начин. Тако да ћемо првога дана комуницирати са институцијама, другога данаћемо комуницирати са својим пријатељима библиотекарима, и трећег дана са страним партнерима.

Надам се да ћемо у датим приликама у којима смо лепо то све провести, и не само свечарски, него заправо обележити нешто што је смисао постојања те библиотеке, до чега је нама посебно стало.

Универзитетска библиотека је простор књижевности, друштвено чвориште и сусрет са системом знања. У ком су односу библиотека, књижевност и образовање?

– Нећемо имати довољно времена да вам један досадни стари професор каже све што би рекао о томе. Али у две речи.

Када настане античка демократија, онда архонтима треба извор сазнања како да владају, и тако формирају архиве. Библиотека је посебна врста архива. Архив данас зовемо оно где су документа и трагови, а библиотека је архив, дакле, сложених докумената, књига или знања.

Дакле, не можете успешно, паметно и добро владати ако сте необразовани, полуписмени, избезумљени, дивљи. Ако не верујете у знање, морате се окренути, дакле, овим хоризонтима знања, и ми њега припремамо. И то је тако већ две и по хиљаде година.

Библиотека је место књижевности, али и место академске усредсређености на то да са свом пажњом се борите за најбоље сазнање до кога можете да дођете. То је велики идеал, у великом нескладу са тренутком у коме се налазимо у свету пост-истина и изгубљених душа. Али то је једна мисија која не може проћи и пропасти све док је човек овакав каквог га кроз историју знамо.

У фонду библиотеке је око два милиона књига и публикација. Чувате капитална издања, легате, као и старе ретке књиге. Која издања фонд чине изузетним?

– Кад бих хтео да будем, као што професори никад нису, духовит, рекао бих, апсолутно сва. Сваки папирић, сваки детаљ, свака такозвана сива грађа је драгоцен и непоновљив. Има ту и специфичних материјала, мапа, карти, докумената свих врста. Наравно, наш трезор у коме се налазе старе и ретке књиге, у коме су рукописне књиге и рукописна оставштина, не само наша, него чак и оријентална. Има арапских и персијских рукописа старих више од хиљаду година.

Али оно што библиотеку чини баш сасвим посебном, то је заправо тај однос између њене функције да обједињује све делове универзитета, све истраживачке центре, све људе у потрази за академским знањем са целином нашег културно-историјског наслеђа.

А то ће онда рећи људи као што су Пупин, Димитрије Митриновић, Исидора Секулић, и те старе колекције као што су Ћоровићева збирка или збирка Јоце Вујића и слично. То су изванредна блага којима ми располажемо, и истовремено онда они тој функцији дају једну дубину, једну трајност, и кажу: 'То је трећа најзначајнија колекција на Балкану за нас'. Па, мало ли је?

Како се библиотека спрема за други век постојања?

– Не бих нипошто желео да приуштим себи ту врсту лажне охолости да узмем више него што ми припада, али онда бих ипак рекао, посебно за овог мог мандата, инсистирало се на томе да иде у корак са најразвијенијим светским библиотекама и покушавало да изгледа као библиотека 21. века по функцијама, а библиотека 19. века по амбијенту, атмосфери и односу према корисницима.

Реакције корисника углавном нам стављају до знања да смо барем у једној мери у томе успели. Ја сам на ту библиотеку, на све своје запослене, на све кориснике и на све своје колеге истраживаче и професоре поносан што је та библиотека могла да буде један такав центар.

И како се хоризонт мога академског рада и бивања полако засвођује, тако гледам на то са миром оних старих, не могу рећи мудраца, али рецимо старих професора који хоће да кажу: „Хајде да за почетак сачувамо све добро што смо имали, а онда да освојимо 21. век“. 

И да у 21. веку, између, дакле, дигиталних формата, вештачких интелигенција и потпуно другачијег хоризонта људске пажње, нађемо начина да се зна један детаљ који је одлучујући. Није важно да ли је књига у дигиталном или штампаном формату. Битно је да је она непроменљива и да оно што у њој пише нико не може да прилагоди сопственим интересима.

Отуда, у библиотеци увек можете да пронађете поуздан и веран извор података који не подлеже хировима тренутка и вољама идеологија, политика или медијских страсти.

Универзитетску библиотеку заправо чине две библиотеке. Једна која прославља, ево, век постојања и друга стара десетак година. А како функционише ова млађа претраживачка библиотека?

–То је мало чудо и треба одати признање неколицини колега који су то развијали. Ја сам човек више 19. века, иако сам се бавио књижевношћу краја 20. века, 21. века и постструктурализма. Али тих неколико колега којима треба одати признања направили су можда, најуспешнију, не најобимнију, али најуспешнију дигиталну библиотеку у нас и у окружењу.

У њој не морате да листате странице, него можете само да укуцате појам који вам треба и добићете, дакле, све тачке, сва места у нашој, бази података на којима се реферира на њих. Та библиотека је модел како је требало да смо имали више среће и памети за ових претходних 10 година да објединимо све дигиталне формате у Србији.

– „Књиге, браћо моја! Књиге, а не звона и прапорци", на тај начин Доситеј је један од првих, рекао бих, бораца за дечја права, и у нашој књижевности и у нашој педагогији.

Шта је Вама донела дечја поезија и зашто сте јој остали верни?

– Па, ја сам почео да се бавим писањем, заправо, у детињству. Није то било писање, него је усмено, оно, натпевавање: 'Кажи поњава. Поњава. Мама ти је дроњава'. Тако да смо задиркивали једни друге, а у ствари за мене је то значило јер сам научио да римујем. Дакле, научио сам такође да у том мом стихоклепању у то време, мора постојати прича, што је врло важно и тога се држим малтене и дан-данас.

Вашу поезију одликује јасна порука са одређеном дозом хумора. Шта је одредило Ваш стил писања?

– Кад сам дошао у Београд, ја сам већ писао и такозване љубавне песме. Једном, Душко Радовић је видео моју свеску са тим песмама и питао ме: „Да ли би ти, младићу, дозволио да ја ово емитујем на радију?" Душко је тада радио у овој кући, у радију. Ја кажем: „А у којој емисији?" Каже он: „У једној емисији за децу. " Ја кажем: „Ја нисам писац за децу“, јер ја нисам имао свест о томе да то што ја пишем може да важи за најмлађе.

Наравно, Душко ми је онда помогао и причом о Николи Тесли, који се фасцинирао игром, у ствари играјући се са својом мачком, фасцинирао се електрицитетом из мачјих леђа. Тако да сам онда и у песме за одрасле, а нарочито што ми је драго, јер је то игралиште за најмлађе много шире од овог игралишта, за мудре и одрасле.

Можемо ли се ускоро надати Вашој новој књизи?

– Биће то једна књига. Зваће се Кључ од цркве. То ће бити ове песме које сам се ја зарекао да ћу до краја живота свакога јутра нешто записати у блок или у свеску. И ја се држим тога. И та књига ће бити црква, а моји кључићи ће откључавати путем стихова, путем рима и тако даље.

Од толико стихова које сте до сада написали, можете ли тренутно да издвојите неки који Вам је посебно драг?

– Да се не бих замерио осталима, поменућу само Домовина се брани лепотом. У то време био сам председник Културно-просветне заједнице Србије и борио сам се, наравно, за еколошки начин живота и понашања и тако даље. И сећам се идеје да се сваког, рецимо, 1. маја да се све куће овде у Војводини окрече. Да се путеви, нарочито Ибарска магистрала која води из Београда директно на Златибор, да се покупи смеће, и тако даље.

Значи, Домовина се брани лепотом, а наравно и педагози су препознали, у ствари, поруку те песме. Тако да и дан-данас она важи на неки начин као химна дечја.

"Схватила сам да је та средина много сличнија Србији на разне начине и да ја могу отприлике негде у свету да нађем још неки дом", објашњава Драшкић Бранкацио своје почетке у Сент Луису, где је захваљујући стипендији и подршци једне америчке породице завршила архитектуру.

Након завршеног факултета, Марија је почела да ради у струци, али је убрзо осетила да је архитектура професија која не оставља простора за друге љубави.

"Постоји изрека да је архитектура као љубоморна жена – не да ти да имаш никакве љубавнице. А ја сам неко ко има много љубави. Волела сам да сликам, да певам, а архитектура ми није давала довољно простора. Схватила сам да немам времена ни за свог супруга", искрена је уметница.

Иако јој недостаје рад у колективу и тимска енергија коју носе велики архитектонски пројекти, Марија истиче да је највећа добит овог преласка сазнање да је промена смера легитиман животни избор.

"Дуго сам веровала да је гурање једне исте приче до краја прави начин живота. Моја велика лекција је да је, ако нешто не иде или постоји отпор, у реду узети корак назад и предомислити се. Схватила сам да је одустајање сасвим једна победничка могућност", објашњава саговорница.

Данас је њена главна професија сликарство, а процес стварања уско је повезан са дневником снова који води. Њена слика "Сусрет у шуми" директан је пренос визије из сна на платно, али тај процес није тренутан. Њен уметнички израз специфичан је по употреби флуоресцентних боја и техници која омогућава постојање "две слике у једној".

"Постоји једна слика која се види на дневној светлости, а онда потпуно друга или скривена слика када се укључи посебно осветљење. Тим методом могу да прикажем магију живота, јер је за мене то главна тема. Све што видимо је само један начин гледања на свет, а он носи толико скривених порука и митских слика", објашњава уметница.

Поред ликовне уметности, Марија је дубоко посвећена музици. Са супругом Николасом, кога је упознала на свирци, основала је бенд "Сапатник". Њихова музика је необичан спој балканског фолклора, ритма и блуза, фанка и џеза.

"Наш пут је почео тако што сам ја донела српску музику својим пријатељима Американцима. Они су то интерпретирали на свој начин, доносећи призвук фанка и џеза. Научила сам да свирам гитару и синтесајзер, и почела да пишем своје песме на српском језику", каже Драшкић Бранкацио.

Њена академска радозналост одвела ју је на Харвард, где је уписала мастер студије из проучавања религије. Упркос успесима у Америци, Драшкић Бранкацио наглашава да је сва магија коју ствара потекла са породичне дедовине у Шумадији.

На питање ко је Марија, каже: "Ја сам и тај архитекта који је напустио архитектуру, и сликар који је то касно открио, и музичар, и дете Србије, из села и града – све то заједно. Надам се да сам неко ко доприноси већој љубави у овом свету", закључује Марија Драшкић Бранкацио у разговору за Магазин на Првом.

Од првог стрипа 1986. године па све до данас стварали сте приче у сликама за часописе и стрипове и самостално објављивали издања. Шта сте из тог богатог опуса издвојили за ову изложбу којом обележавате 40 година рада?

– Ова изложба је заправо један потпуно, могао бих чак да кажем, случајан избор, с обзиром да је толико материјала било. То су хиљаде и хиљаде страница стрипа, тако да је једино преостало да се некако извуче као из шешира неки од примера онога што је током година се појавило. С тим што постоје неке тематске групације, али у основи то је један непрекинути ланац.

Дакле, ја радим на стрипу сваког дана и пре него што сам дошао овде сам такође радио на сценарију. Дакле, или радим сценарија или прикупљам материјал или цртам, тако да је то један непрекидан посао.

Ко су ваши јунаци? Често стварате аутобиографске теме.

– Најчешће заправо моји стрипови су одраз неких мојих размишљања, чак и уколико нису у најдиректнијем смислу аутобиографски, они одржавају једно виђење, једно становиште и врло су лични по изразу.

Врло често они задиру чак и у неке доживљаје које сам, рецимо, имао на својим путовањима и кружењима по овом свету. Дакле, сви ти детаљи који су ми интересантни из овог или оног разлога на крају се заврше у причи.

Има ли нешто што вас највише инспирише?

– Могло би да се каже да једна од сталних инспирација је сан. Редовно бележим своје снове и визије из полусна и на основу тога касније радим прецизне цртеже и покушавам да то оживим кроз, кроз свој рад.

Стрип је за вас посао који се никада не прекида. Ипак, који су кључни моменти ове ваше дугогодишње каријере?

– Ја сам заправо био активан, рекао бих, на више нивоа. Један је издавачки. Не знам, никад нисам бројао, али било је више десетина, највероватније преко педесет издања у доста земаља, пошто је било пуно превода и некако настојим да будем активан на више страна, у више средина, чак, понекад и на више континената.

А друго, што постоји та излагачка делатност која је била можда на неком врхунцу почетком двехиљадитих кад сам имао најпре изложбу у Cartoon Art Museum-у у Сан Франциску. То је била негде 2002. година, па одмах следеће године је била у Мондо Бизару у Риму. Па 2004. у Ај-Си-Еј (ICA) у Лондону. Тако да је тада био можда најубрзанији мој излагачки рад и није се завршавао до дана данашњег.

Поред тога често волим да и сам пишем о стрипу, о другим стрип цртачима и готово паралелно да радим на свом стрипу и на томе размишљајући и промишљајући радове других људи, пошто мислим да је то врло битно да бисте заправо схватили шта је тај медиј којим се бавите.

На чему тренутно радите и какви су даљи планови?

– Тренутно радим на припремању ретроспективне изложбе у Музеју примењене уметности у Београду, 21. маја ће бити отварање. Иначе сам већ имао ретроспективну изложбу у простору Мочвара у Загребу 2018, тако да је и то некаод делатности која се понавља. Слично као ова панчевачка изложба, дакле, биће пресек кроз бављење које траје већ толико деценија.

Тако да ћу заправо настојати да сада на један другачији начин, с обзиром да је у питању Музеј примењене уметности, да изложим и нешто од радова који иначе нису били део редовних изложби до сада. Тако да ће то бити једна забавна, ја се надам, изложба.

– Да то је био велики изазов, за мене као некога ко није из прве руке везан за ту врсту поетике, и за мене је била једна врста проучавања његовог рада и инспиративног сазнања везаног за његов рад.

Са друге стране, такође ми је значило и познанство са колекционаром Ненадом Радовићем, који је заиста истински колекционар, у оном најбољем смислу те речи. Дакле, не у смислу тржишном, већ је неко ко је заљубљен у Тошковићев рад.

И с једне стране када смо размишљали о томе каква изложба треба да буде у Галерији РТС-а, а везана је за Тошковића, било нам је важно да прикажемо, једну колекцију, једно виђење Уроша Тошковића, али опет по избору колекционара, који има специјалан афинитет за његов рад и који је потпуно предан истраживању о његовом раду, што је реткост, када гледамо данашње колекционаре, који брину само о тржишту, профиту и тако даље. Већ је овде прича заиста о искреној љубави.

Тако с једне стране афирмишемо право колекционарство, с друге стране још једна изложба о Тошковићу која је специфична и из једног другог угла сагледана. Тако да мислим да ће то бити врло занимљиво за овај наше посетиоце.

И Ви као млад уметник бавили сте се човеком. Човек је негде централна тема Уроша Тошковића. Колико вам је близак по том неком егзистенцијалистичком темату?

– По егзистенцијалистичком смислу врло је близак. По самом ликовном изразу не, али по питању онога што представља његов његов цртеж, његов осврт на свет, његово размишљање о постојању у свету, о истини човека у свету, то је једна врста аутентичног израза, за коју ја сматрам, како га све више и више проучавам, заиста сматрам да је он један, рекао бих чак и филозоф, који се кроз естетику изражава у односу на савременост, савремену стварност.

Какав је његов цртеж? На чему настаје, каква је његова линија?

– Прво, имамо ту експресију у односу на свет, имамо експресију у односу на на рано његово детињство на Пелевом бријегу код Подгорице које је обликовало његову поетику у смислу тог првог доживљаја, прве експресије. Затим све оно што му се дешавало кроз живот, та уметничка фасцинација и његова емоционална структура која је реаговала на све, и добре и лоше стране живота, које које је проводио. Врло често су ту биле и неке породичне трагедије и све оно што је обликовало њега као његов емотивни однос, и у односу на све то његова реакција у односу на свет.

И онда имамо врло занимљиве неке његове виралне изјаве које би на први поглед биле баналне, али када их мало боље сагледате шта је хтео да каже, као и кроз његов цртеж, он у ствари осликава трагедију нашег времена, осликава сав тај грабеж, сву ту похлепу, све то што чини ову цивилизацију овом цивилизацијом, као једна врста одбијања да учествује у таквом злочину цивилизације којој припада.

Као такав бунтовник он и одлази са овог света. Дакле, он не дозвољава да има компромис када је у питању и стваралаштво, али и његов живот. Његов живот се поклапа са његовим стваралаштвом. Као ретко који уметник је у томе истрајан и управо зато и после његове смрти његова уметност живи истим интензитетом, ако не и јачим него док је он био са нама.

Ово није само сцена из филма Жетва који се приказује у биоскопима широм земље, већ истинити догађај, након којег је, како је рекао за Радио Београд, писац Веселин Џелетовић добио инспирацију да напише поему Српско срце Јоханово, из које је касније произишао истоимени роман.

Човек је дошао на Косово и Метохију и рекао да носи срце нашег Јована

Немац, којег је писац у роману назвао Јохан, долазио је на Косово и Метохију у више наврата, вођен потребом коју ни сам није умео да објасни – да помогне породици човека чије срце носи.

„Човек је дошао и рекао да носи срце нашег Јована“, сећа се Џелетовић и додаје да је након тог догађаја почео разговор са, тада, непознатим човеком, који је трајао три године. Један сусрет променио га је заувек.

„Јохан је стигао до куће опасане бодљикавом жицом, под стражом. Наслонио је дланове на жицу, не примећујући да му се бодље усецају у кожу. Из дворишта му је пришао дечак. Када му се приближио на метар и погледао га у очи, Јохан је осетио снажан бол у грудима. То срце је хтело да искочи напоље. Да ли је препознало сина свога или је то била аутосугестија – то никада нећемо сазнати“, говори Џелетовић.

Тај призор је, каже Џелетовић, из њега „излетео“ у стихове. У том тренутку није био свестан да пише о трговини органима. Писао је о човеку, о болу и о необјашњивој вези.

Тек касније, када су се у јавности појавили међународни извештаји о трговини органима на Косову и Метохији, схватио је, како каже, размере приче о којој је заправо писао и која је данас преточена у филм.

Редитељ Пол Камф је послао своје људе на Косово и Метохију да провере истинитост романа

Годинама су стизале понуде да се по роману сними филм. Аутор их је одбијао, плашећи се да се прича не претвори у пропаганду. Преломни тренутак догодио се када је продуцент Драган Ивановић предложио да пројекат раде страни аутори.

Редитељ Паул Кампф прочитао је књигу током лета авионом и одмах пожелео да је екранизује. Ипак, пре него што је потписао уговор, послао је своје сараднике на Косово и Метохију са задатком да провере да ли су наводи из романа истинити.

„Тек када се уверио да је све тачно, пристао је да потпише уговор“, каже Џелетовић.

Током рада на филму Жетва, према речима аутора, редитељ је примио више од хиљаду претећих порука. Поједини глумци су напустили снимање упркос уговорним обавезама.

„Рекли су – овде није у питању наша каријера, већ наш живот,“ говори Џелетовић.

Прича као помен страдалима

Роман и филм, истиче Џелетовић, нису настали да би оптуживали, већ да би сачували сећање на страдале „у доба мира, пред очима света“.

„Истина је као вода. Нађе свој пут и шириће се полако“, сматра Џелетовић.

Прича о Јохану, дечаку и једном срцу које куца далеко од свог завичаја, за аутора је начин да се кроз личну судбину говори о онима чија имена, како каже, не смеју да буду заборављена.

Срби на Косову и Метохији не живе, они тамо трају од једне невоље до друге

Говорећи о свакодневици Срба који су остали, писац наводи примере који, како каже, најбоље осликавају њихову упорност.

У селу Бело Поље код Пећи, упознао је човека који четврти пут зида кућу, јер су му је три пута рушили. Упознао је и старицу која сама живи у непријатељском окружењу. „Нисам сама, са мном је Бог“, рекла му је.

„Срби на Косову и Метохији не живе, они тамо трају од једне невоље до друге. Али трају и трајаће. Тамо је све српско и тај народ тамо зна зашто неће да напусти те просторе. Не можете против таквих људи и о њима желим да пишем”, поручује Џелетовић.

Најболније је, каже, то што породице несталих и даље чекају. „Они још верују да су њихови најмилији живи и да ће се вратити.“

– Да, додала бих још да су и очекивања наше публике са којом смо расли свих ових година такође веома висока и у том смислу Фестивал, верујем да се увек померао у напред. Вечерас представа Акрама Кана и штутгардске трупе „Готије денса“. Већ у недељу компанија Јасмин Вардимон из Лондона и кореографкиња коју смо, сад могу да кажем, поносно открили пре 16 година и поставили тада њену представу на сцену Центра Сава.

Овог пута компанија ће наступити на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду и доносе нам заиста један комад који обећава и који је већ обишао веома важне позорнице и фестивале.

Бројке којима располажемо су 15 трупа, компанија, 11 земаља, 20 представа, али у неком крешенду покрет нам представљате од акробатике до савременог плеса, до перформанса. Шта се све дешава са савременим плесом данас? Какве он све облике поприма?

– Некако је невероватна та савремена игра и уопште уметничка игра данас. Можда је најбољи доказ њене популарности у данашњем савременом свету то што су у великим метрополама заправо многа позоришта, многи драмски театри променили своју намену и постали позоришта искључиво за тај невербални театар, односно за савремену игру.

Тако да мислим да је ту и негде популарност нашег фестивала и та нека отвореност према различитим формама. Значи, заиста од нечега, могло би се рећи балетска естетика и игра у шпиц патикама, па све до тих најновијих форми, и уличне игре, и хип-хопа, и савременог циркуса, али ове године и игре на висини од 15 метара, коју нам доноси француска трупа „Грат сиел“ на отворене базене Ташмајдан.

Ко нам се све осим Јасмин враћа, ако га гледамо премијерно?

– Да, мислим да је и то једна од специфичности Београдског фестивала игре, што смо увек имали слуха за нове гласове који тек долазе и некако смо покушавали да их ставимо у тај рам са веома познатим, цењеним и важним кореографима који су се већ и те како афирмисали.

Тако да и ове године мислим да је та негде подела равноправна између Јасмин Вардимон, Акрама Кана, шпанског кореографа Маркоса Мораоа, а са друге стране сасвим неких нових аутора као што су Кјара Бартл из Аустрије или Саша Рива и Симон Репел који су одушевили планету са креацијом својом за церемонију отварања Олимпијских игара у Кортини.

О чему све проговарају представе које ћемо видети?

– Мислим да је савремена игра јако брза и да управо на те све друштвене прилике и феномене и ситуације одговори веома брзо. Тако да ми на Фестивалу видимо један широк дијапазон тема и све на неки начин су теме које нас и те како дотичу, које су и те како актуелне – од ратова, од страдања, од миграција, од фемицида, па све до неких тема које се баве екологијом, које третирају права жена, деце, мањина итд.

Тако да мислим да заиста јесу теме актуелне, неке су једноставније, неке су теже, али језиком игре заправо никога не обавезујемо да схвати баш оно што је можда кореограф хтео да каже, него да има једну апсолутну слободу у разумевању покрета и у разумевању једног уметничког дела.