Одговор на ово болно и посве људско питање покушава да понуди нови филм Карија Баркера „Obsession“.

За кратко време, постао је један од најкоментарисанијих независних филмова, не само због буџета од свега 750.000 долара и вишеструко веће зараде, већ пре свега због узнемирујуће атмосфере и теме која се бави опсесијом, контролом и токсичним односима, који су карактеристични за савремене везе.

Филм има линеарну причу, али осећања не буди на линеаран начин, већ их преплиће. На моменте је тужан, затим готово комичан, а потом изузетно непријатан.

Доминантно је сниман у мраку, тако да осветљење наглашава силуете и сенке, појачавајући осећај нелагоде и тензије сваким звуком.

Неке жеље треба да остану само жеље

У центру радње је Беар (Мајкл Џонстон), повучени радник у продавници музике који годинама потајно воли своју пријатељицу и колегиницу Ники (Инди Наварет), али га коче несигурност и недостатак самопоуздања.

Живи у стану своје преминуле баке, окружен успоменама из прошлости које га додатно затварају у сопствени свет.

Након што је изгубио мачку, која му је била једина емотивна подршка, његова усамљеност је достигла врхунац.

Када пожели да га Ники заволи (више него било кога на свету) уз помоћ мистичног предмета који испуњава једну жељу, све се претвара у ноћну мору.

Уместо романсе, филм гледаоца уводи у све мрачнију причу о губитку слободне воље и опасности које са собом носи покушај контроле туђих осећања.

Када се жеља испуни, Ники постаје готово идеална девојка – не само у Беаровим очима, већ и као пројекција једног дела мушке фантазије: лепа, сексепилна, емотивно доступна, зависна и потпуно окренута ка њему. Међутим, како се наратив развија, та слика почиње да се распада.

Она губи стабилност и више нема контролу над сопственим животом и осећањима.

Филм кроз саркастичну и намерно пренаглашену слику показује колико је опасно покушавати да другу особу претворимо у сопствену фантазију.

Хамлетовска трагичност и емоционална зрелост

Беар у својој трагичности носи нешто од хамлетовске природе – пре свега у сталном преиспитивању, емотивној парализи и немогућности да донесе одлуку.

Као и Хамлет, он није класично дефинисан као добар или лош. Његове одлуке произлазе из унутрашње слабости, а односи са другима обележени су несигурношћу и одлагањем суочавања са стварношћу.

Беар Ники не посматра као стварну особу, већ као идеју савршености – нешто што би он желео да она буде.

Пре него што њено преображење у опсесивну девојку почне, она је независна и самостална особа, која постоји ван његове представе о њој.

Не доживљава га као емотивног партнера и јасно разликује пријатељски од романтичног или љубавног односа, што је граница коју Беар није у стању да разуме.

Инди Наварет – велики потенцијал и један од стубова филма

Млада Американка показала је изузетан таленат и управо је њена интерпретација један од разлога зашто је филм стекао велику популарност. 

„Било је јако интересантно што је то била међугенерацијска размена искустава, и видели смо да то млади јако требају. Ми сви мислимо да они те информације нађу на интернету, али не нађу их. Данас је вријеме кад људи више не траже једну телевизију, један контент, једну линеарну платформу, него само траже инетересантне садржаје", изјавила је Наталија Горшчак, председница Управе РТВ СЛО.

И РТС иде у корак с временом. Понудом уживо или одложеног гледања радио и ТВ програма као и серија и филмова, платформа РТС Планета успела је да привуче више од две хиљаде корисника широм света. Публика на њој проведе око 20 милиона сати годишње.

„Млади више не гледају телевизију. Они су се преселили на неке друге медије, највише на платформе, а најмање на платформе неких телевизија, већ на платформе које су специјализоване за филмове, серије и контент који њима прија. Наш највећи изазов је да постанемо поново релевантни младим генерацијама, да нађемо начин како ћемо да комуницирамо са њима, и да им кажемо да ми имамо нешто што је код нас добро", рекла је Мања Грчић, генерална директорка РТС-а.

У времену лажних вести и дезинформација и када свако може да креира садржај, разлику праве Јавни медијски сервиси који остају на задатку да очувају објективност, истинитост и тачност извештавања.

„У свијету у којем живимо важност јавност медијског сервиса је можда и већа него што је била у протеклих сто година. Улога јавног медијског сервиса није да максимизира профит за власника или да алгоритамски задржава пажњу на интернету, него да ради за добробит јавности, да буде платформа за демократски дијалог, и да на тај начин гради своју релевантност у дигиталном свијету у којем живимо", рекао је генерални директор ХРТ-а Роберт Швеб.

„Сам концепт телевизије јавних сервиса се променио. Рецимо у Финској је дефинисан као пружалац дигиталних услуга законом, у Данској је он заштитиних демократских институција, тако да није више јавни медијски сервис што је некада био прије пет или десет година, да не говорим прије 20 година. Јавни сервиси имају сада позицију заштитника демократских вредности, они морају бити мјесто где се добија квалитетна проверена и прецизна информација", изјавио је Борис Раонић, генерални директор РТСЦГ.

Зато, кажу, јавни сервиси и постоје. Њихово место у етру још не могу да замене нове платформе, колико год да одговарају младима и савременом стилу живота.

Када се слави осам година постојања РТС Планете, организован је регионални стручни скуп "РТС Планета 8. 0: Медији у ери стриминга".

Популација младих не гледа телевизијске садржаје, шта је решење?

„Ми смо на првом месту ту да разменимо искуства, знања, можда неке добре идеје, можда и попричамо о некаквој сарадњи. Оно што је драгоцено од оваквих скупова је што гледамо унапред, размишљамо о развоју, размишљамо о томе шта предстоји, дискутујемо о тим великим изазовима који су пред свима нама, а наслови наших панела и указују на то који су највећи изазови. Један од њих је велики талас вештачке интелигенције пред којим смо сви, и други је заправо како привући млађу популацију и младе, не можда да гледају телевизију на телевизору, али телевизију тамо где желе, и ми смо ту да им то приуштимо", истакла је Татјана Ћитић, извршна директорка Сектора за развој и нове послове РТС-а.

Како да се телевизија прилагоди тим новим условима и где видите ту улогу платформи попут РТС Планете?

„Почели смо да се прилагођавамо пре осам година, али и пре тога, када смо почели дигитализацију програмског архива, размишљали смо унапред како да отворимо широм врата програмског архива, да га учинимо доступним свима преко интернета широм света. Један од тих начина је наша дигитална адреса ОТТ платформе РТС Планета, за коју сматрам да представља дигиталну инфраструктуру јавних медијских сервиса будућности", истакла је Татјана Ћитић.

Који су изазови у привлачењу млађе публике?

„Покушали смо нешто у чему мислим да успевамо, то је први корак. Мислим да су друштвене мреже драгоцен ресурс и канал комуникације са младом публиком, можемо се и похвалити да је налог РТС Планете пре 2 дана добио 100. 000-тог пратиоца. То није мало с обзиром да су све објаве органске, што значи да наш тим, који чине млади сарадници, добро селектује садржаје како би привукао и млађу публику. Идеја јесте да њих на тај начин заправо упознамо са свим тим садржајима и да их полако доведемо тамо где треба да буде њихово место", рекла је Татјана Ћитић.

Шта све омогућава данас РТС Планета слушаоцима и гледаоцима и какви су и који су захтеви публике?

„Омогућава праћење уживо одложено 12 телевизијских канала и једног канала РТС уживо где емитујемо директне преносе догађаја, и 9 радијских канала. Поред тога, имамо 42. 000 наслова и имамо више од 50 домаћих серија на једном месту. Имамо садржаје за све генерације, за све афинитете, садржаје уз које, према подацима, гледаоци проведу више од 20 милиона сати годишње, што је импозантно", истакла је Татјана Ћитић, извршна директорка Сектора за развој и нове послове РТС-а.

Јубилеј доноси нову унапређену верзију платформе РТС Планета, која омогућава уживо праћење свих телевизијских и радио програма, услугу „Захтев на видео".

Један је ангажован и бави се случајевима из наше стварности. Други се односи на истраживање порекла главне јунакиње, адвокатице Наде. А трећи план има сентименталну ноту и тиче се њене потраге за љубављу.

„Али је увек у суштини мени као сценаристи било битно да причу понудим супротно од очекивања гледалаца, супротно очекивањима публике. Да некако изненадим и везано за судбине тих ликова и за судбине њихових клијената. И то јесте драж овакве приче која има једну снажну мистерију у својој основи. Прича се води тако да на крају сваке епизоде ви преиспитујете да ли је оно што сте видели, колико се уклапа у оно што ће следити и у оно што смо до тада гледали“, објашњава сценариста, Ђорђе Милосављевић.

Нада Савић је млада амбициозна адвокатица која се бори за право и правду. Кроз серију Адвокатице она је симбол истине.

„Врло је емпатична, топла и нежна, али има једну дозу дрскости и некако мало преке нарави, у смислу да доста брзо доноси одлуке, доста брзо реагује. Труди се да пре свега буде човек чиме год да се бави и који год случај да решава и да је некако правична у томе“, наводи глумица Нина Нешковић.

„Рекао бих да је поштен, и покушава на најбољи начин да реши ствари и задатке који се пред њега нађу. Паралелно он ту има нешто што не може да изговори и носи у себи. Мислим да ће људима бити занимљиво јер има ту много заврзлама које треба решити“, истиче глумац Вучић Перовић, који глуми адвоката Славка.

Ритам режије ће се ослањати на тензију, тишину и контролисан темпо.

„Овде ће бити камера у покрету, више мизан кадрова из руке и тако, биће више филмски. Баш нам је онако 'загорчао живот', сценаристички. Са најавом тих пуно детаља, субјективаца. Мислим да ће то серији дати један нови печат“, каже редитељ Милан Караџић.

Београд у серији није само сценографија, већ активан учесник који крије пуно тајни, злоупотреба моћи, породичних траума, љубави и истине.

Током четвородневног празничног викенда поводом Дана сећања у Сједињеним Америчким Државама, филм је на домаћем тржишту (Северна Америка и Канада) зарадио 102 милиона долара.

То је допринело укупној глобалној заради од 165 милиона долара током премијере, што су бројке које, иако велике, бледе у поређењу са претходним насловима франшизе.

Упркос томе што служи као филмски наставак изузетно популарне Дизнијеве серије „The Mandalorian“, филм није успео да надмаши чак ни најслабији Дизнијев филм из овог универзума – „Соло: Прича Ратова звезда“ из 2018. године.

Занимљиво је да је и „Соло“ премијерно приказан током истог празничног викенда пре неколико година, када је остварио разочаравајућу зараду од 103 милиона долара на домаћем тржишту. Када се урачуна инфлација, та цифра би данас износила 136,6 милиона долара, што додатно наглашава слабији старт новог филма.

Поређење са првим неуспехом

Глобално гледано, „Соло“ је током свог првог викенда зарадио 171 милион долара, што је, чак и без прилагођавања инфлацији, више од 165 милиона које је инкасирао „Мандалорац и Грогу“.

Филм о младом Хану Солу је на крају зарадио 392,9 милиона долара широм света, али је због свог огромног буџета од 275 милиона долара сматран првим комерцијалним неуспехом у историји франшизе.

Са друге стране, „Мандалорац и Грогу“ би, са својим знатно скромнијим буџетом од 165 милиона долара, и даље могао да буде финансијски успешан. Међутим, његово отварање остаје најслабије у ери Дизнијевог власништва.

„Зарада филма ‘Мандалоријанац и Грогу’ није на нивоу главних филмова из саге ‘Ратови звезда’“, рекао је индустријски аналитичар Дејвид Грос за Агенцију Франс прес.

„Али ово су и даље велике бројке и овако се понашају спин-оф филмови. Овај филм је део приче и зарађује део послa", рекао је Грос.

Замор материјала или другачија стратегија

Овакaв резултат могао би бити још један знак замора франшизом. „Мандалорац и Грогу“ је први филм из света „Ратова звезда“ који је стигао у биоскопе још од „Успона Скајвокера“ 2019. године.

Тада су руководиоци Дизнија одлучили да направе паузу са филмским премијерама, закључивши да су пребрзо објавили превише садржаја.

У међувремену, фокус је пребачен на серије за стриминг платформу Disney+, где су „The Mandalorian“ и „Andor“ стекли и похвале критике уз велику гледаност. Ипак, друге серије као што су „The Book of Boba Fett“, „Obi-Wan Kenobi“ и „The Acolyte“ нису успеле да остваре значајнији утицај.

Упркос слабијем старту, холивудски медији преносе да Дизни верује да ће се филм добро држати на благајнама у наредним недељама, пре свега због изузетно позитивних оцена публике. Филм је добио оцену „А-“ на CinemaScore, што указује на снажну препоруку „од уста до уста“.

Са друге стране, реакције критичара биле су знатно умереније. Холивуд репортер наводи да се Дизни нада да ће филм подстаћи гледаоце да конзумирају и друге производе, попут играчака, посета тематским парковима и претплате на Disney+. Као потврда овоме стоји податак да је од дебија серије 2019. године продато више од 13 милиона играчака са ликом Грогуа.

Франшиза „Ратови звезда“, коју је створио Џорџ Лукас, дебитовала је 1977. године и једна је од најпрофитабилнијих у историји филма, са више од десет милијарди долара од продаје карата широм света.

Дизни је франшизу купио 2012. године, а како ће се резултати најновијег филма одразити на будуће планове, остаје да се види.

Следећи најављени филм, „Star Wars: Starfighter“, у којем би главну улогу требало да тумачи Рајан Гослинг, планиран је за биоскопе у мају 2027. године.

„Добро је с времена на време преиспитати сопствене вредности и разумети да не постоји само једно решење за проблеме са којима се свет суочава. Ако сте толерантни, можете да схватите да се на велика питања човечанства могу дати веома различити одговори“, каже награђени румунски редитељ.

Велика награда жирија припала је руском редитељу Андреју Звјагинцеву за криминалистички трилер проткан антиратном драмом Минотаур, коју је снимио у егзилу.

Током пандемије провели сте четрдесет дана у коми и дуго сте се опорављали после свега што сте доживели. Шта вам је емотивно значио повратак на филмски сет?

„Филм је мој дах, мој живот. Без тога себе не могу да замислим. Кад сам се пробудио из коме и почео да схватам шта се догодило, помислио сам: 'Шта даље?' То је ужасно стање очајног песимизма. Када је освануо први дан снимања, нисам могао да верујем да нам се то заиста догађа. Вратио сам се сопственом животу“, рекао је за РТС Звјагинцев.

Награда за режију отишла је шпанском тандему Хавијеру Калви и Хавијеру Амбросију за Црну лопту, као и пољском редитељу Павелу Павликовском за Отаџбину. И глумачке категорије се деле. Најбољим глумцима проглашени су млади Валентин Кампањ и Емануел Макија за улоге у белгијској ратној драми Кукавица, Лукаса Онта. Признање за најбољу женску улогу равноправно су поделиле Тао Окамото и Виржини Ефира за драму Изненада, јапанца Рјусукеа Хамагучија.

На питање да ли је улога у филму променила њено разумевање емпатије, Ефира каже за РТС да јесте, али не на интелектуалан начин.

„Надам се да пре тога нисам био лишена емпатије. Ипак постоји порив да указујете пажњу према другима, и имам осећај да се боље сналазимо ако не гледамо само себе“, истакла је глумица.

Овогодишњи Кан протекао је без доминације Холивуда, отворивши простор европским и независним ауторима да буду у центру пажње. Ратови кроз историјиу, политичке поделе, друштвене трауме и питања идентитета теме су које су обележиле фестивал, потврђујући да Кан остаје место на којем филм говори о најважнијим дилемама света.

Успех филмова као што су француска судска драма Анатомија пада, која је након Златне палме освојила и Оскара за најбољи оригинални сценарио, или Зона интереса, награђена и у Кану и у Лос Анђелесу, потврђује да је Кроазета кључна лансирна рампа.

Сличан пут су имали и филмови Емилија Перез и Анора, који су након канске премијере остварили запажен успеху сезони награда. Сада, када се завеса спустила на још једно издање фестивала, филмски критичар Би-Би-Сија наводи девет филмова који имају највеће шансе да постану озбиљни кандидати за Оскара.

Добитник Златне палме и друштвене контроверзе

Главну награду фестивала, Златну палму, освојио је филм Фјорд румунског редитеља Кристијана Мунђијуа, упркос подељеним реакцијама критике. Иако није био миљеник рецензената, ова драма се бави изузетно актуелном темом.

Себастијан Стен и Ренате Рејнсве глуме евангелистички пар који се из Румуније сели у Норвешку, где бивају оптужени за злостављање деце јер их дисциплинују шамарањем. Филм прераста у дебату између хришћанства и секуларизма, конзервативне традиције и прогресивног либерализма, што ће сигурно подстаћи чланове Академије на разговор, а вероватно и на гласање.

У сличном тону, али са другачијим фокусом, истиче се Notre Salut (Наш спас), оштроумна драма Емануела Мара. Филм је биографска прича о редитељевом прадеди, Анрију Мару (Сван Арло), амбициозном бирократи који током немачке окупације Француске у Другом светском рату прихвата посао у Вишијевском режиму.

Себе доживљава као патриоту који модерним теоријама менаџмента обнавља Француску, док игнорише чињеницу да сарађује са нацистима. Натуралистичка глума и интимна камера наглашавају како најстрашније диктатуре опстају уз помоћ најобичнијих људи.

Амерички инди дух и европске саге

Иако је америчких филмова било мало, један се посебно издвојио. Club Kid, који је написао, режирао и у којем главну улогу тумачи Џордан Фирстман (I Love LA), доноси причу о љубитељу журки чији се живот окреће наглавачке када се појави његов десетогодишњи син (Реџи Абсолом) за којег није ни знао да постоји.

Филм је већ назван овогодишњим наследником хита Анора, и то с разлогом. Не само да деле истог продуцента, Алекса Кокоа, већ је у питању енергична инди комедија смештена у Њујорк, пуна провокативног хумора и оштрог духа, али и великог срца. Можда неће освојити Оскара за најбољи филм, али номинација је врло могућа.

Са друге стране Атлантика стиже La Bola Negra (Црна кугла), шпанска историјска сага која испуњава бројне критеријуме за Оскара: грандиозност, раскошне костиме, снажне емоције и литерарну памет.

Редитељски двојац Хавијер Калви и Хавијер Амброси, познати као Лос Јавис, преплићу три наратива, два из тридесетих година прошлог века и један из 2017, истражујући како су хомосексуалне везе брисане из шпанске историје. Упечатљиве епизодне улоге Пенелопе Круз и Глен Клоуз сигурно ће привући пажњу Холивуда.

Интимне драме и портрети уметника

Рјусуке Хамагучи, чији је филм Повези ме (2021) освојио Оскара за најбољи међународни филм, враћа се са дубоко хуманом и нежном драмом All of a Sudden (Одједном). Радња је већим делом смештена у Париз, где Виржини Ефира, посвећена директорка старачког дома, упознаје јапанску драматуршкињу Тао Окамото, која болује од терминалног карцинома.

Са трајањем од три и по сата, филм представља изазов за публику, али они који остану до краја биће дубоко дирнути.

Рами Малек се враћа у великом стилу улогом у филму The Man I Love. Попут Боемске рапсодије, за коју је добио Оскара, Малек поново тумачи харизматичног геј певача оболелог од сиде. Међутим, његов лик, Џими Џорџ, далеко је од стадионске звезде.

У овој дирљивој инди драми Ајре Сакса, Џими је део групе пријатеља која поставља представу на Бродвеју касних осамдесетих. Његова рањивост, док га подржавају партнер (Том Стариџ) и сестра (Ребека Хол), публици ће сломити срце.

Академија традиционално цени филмове о снимању филмова, а El ser querido (Вољена особа) је један од најбољих примера. Хавијер Бардем је у животној форми као престижни редитељ који ангажује сопствену ћерку (Викторија Луенго) за главну улогу у свом историјском епу.

Иако је она захвална на прилици, током снимања открива да је он једнако преке нарави према њој као и према остатку екипе. Бардемова страствена и бескомпромисна улога јединствена је креација вредна Оскара.

Жанровски заокрети и историјски трилери

Мађарски редитељ Ласло Немеш, познат по филму Шаулов син, доноси још једну напету хронику Другог светског рата. Његов нови филм Мулен заснован је на истинитој причи о Жану Мулену (Жил Лелуш), вођи француског покрета отпора којег у Лиону хапси и испитује озлоглашени командант Гестапоа Клаус Барби (Ларс Ајдингер). Уз две изванредне централне улоге, Мулен је мрачни шпијунски трилер и снажан омаж изузетном херојству.

За крај, ту је и руски редитељ Андреј Звјагинцев са филмом Минотаур. У питању је римејк филма Неверна жена (1969) Клода Шаброла, напети хичкоковски трилер о бизнисмену (Дмитриј Мазуров) који открива да га супруга (Ирис Лебедева) вара.

Звјагинцев додаје оштар политички коментар премештајући радњу у савремени руски град. Супруг у његовом филму је олигарх који ужива у луксузу, док се његови запослени шаљу у рат у Украјини. Овај спој жанра и политике чини Минотаура једним од најинтригантнијих остварења сезоне. 

Деветнаест година након тријумфа са филмом 4 месеца, 3 недеље и 2 дана, Мунђију је постао десети редитељ у историји који се придружио престижном клубу двоструких освајача Златне палме. Овом победом настављен је и импресиван низ дистрибутерске куће „Неон“, којој је ово седма узастопна Златна палма.

Победници са снажном политичком поруком

Жири, којим је председавао јужнокорејски редитељ Парк Чан-вук, своју одлуку је донео у години обележеној филмовима са снажним политичким и друштвеним ангажманом.

Мунђијуов Фјорд кроз причу о румунској евангелистичкој породици у Норвешкој, којима социјална служба одузима децу, истражује теме политичке поларизације и, како је сам аутор описао, „левичарског фундаментализма".

Филм је похваљен због своје нијансиране и провокативне анализе судара различитих културних и идеолошких светова.

Церемонију је обележио и емотивни говор руског редитеља Андреја Звјагинцева, који је, примајући Велику награду (Grand Prix) за филм Минотаур, послао директну поруку – „Зауставите крвопролиће", рекао је Звјагинцев, алудирајући на рат у Украјини.

Његов филм, снимљен у егзилу у Летонији, бави се моралном корупцијом унутар руске елите и представља оштру критику савременог руског друштва.

Награде за глуму и сценарио

Награду за најбољу режију поделила су два редитељска пара: Хавијер Калва и Хавијер Амброси за шпанску драму La Bola Negra и пољски синеаста Павел Павликовски за филм Отаџбина.

Награда за најбољу глумицу такође је подељена, а припала је Виржини Ефири и Тао Окамото за улоге у филму All of a Sudden јапанског редитеља Рјусукеа Хамагучија. Филм прати комплексан однос између директорке старачког дома и неизлечиво болесне јапанске позоришне уметнице.

Најбољим глумцима проглашени су млади Валентин Кампањ и Емануел Макија за потресне улоге у филму Coward белгијског редитеља Лукаса Донта. Ова ратна драма прати двојицу белгијских војника током Првог светског рата, истражујући теме мушкости и трауме у екстремним околностима.

Емануел Мар добио је признање за најбољи сценарио за филм A Man of His Time, причу о нацистичком колаборационисти у Вишијевској Француској. Мар је у свом говору открио да је сценарио одбацио и цео филм снимио контролисаном импровизацијом, заснивајући причу на искуствима свог прадеде.

Фестивал у знаку ауторског филма

Овогодишње издање фестивала протекло је уз приметно одсуство великих холивудских продукција, што је отворило простор за доминацију европских и независних ауторских филмова. Критичари су оценили да је конкуренција била нешто „пригушенија" у односу на претходне године, али и да су се истакли филмови са снажним друштвеним коментаром.

Теме рата, фашизма и последица репресивних режима биле су присутне у више награђених остварења, потврђујући да су се аутори окренули горућим проблемима данашњице.

Жири је још на почетку фестивала нагласио важност политичког ангажмана у уметности, одбацивши идеју да би ове две сфере требало да буду одвојене.

Значајно је било и присуство квир кинематографије, која је кроз филмове попут Coward и шпанског La Bola Negra истраживала историјске и савремене аспекте идентитета.

Међу осталим важним наградама, Златна камера за најбољи дебитантски филм припала је филму Ben'Imana редитељке Мари Клементине Дусабежамбо.

Награду „Известан поглед“ освојио је филм Everytime Сандре Волнер, док су почасне Златне палме за животно дело додељене редитељу Питеру Џексону, као и глумачким иконама Барбри Страјсенд и Џону Траволти.

Награда међународног удружења критичара ФИПРЕСЦИ такодје је припала победничком филму Фјорд.

Одсуство холивудског сјаја одражава шире трендове у филмској индустрији, где велики студији чувају своје најскупље пројекте за стриминг платформе. Управо то је учврстило позицију Кана као кључне светске позорнице за независни и уметнички филм, потврђујући његову улогу платформе за храбре ауторске визије које се не плаше да се ухвате у коштац са најважнијим питањима нашег времена.

Радња филма Фјорд, који је сниман у Норвешкој, прати румунски евангелистички пар, које тумаче Себастијан Стен и Ренате Реинсве. Њихови се животи драматично мењају када им норвешка социјална служба одузме децу због физичког кажњавања. Мунђију је изјавио да се филм бави оним што је назвао "левичарским фундаментализмом", истражујући сукоб култура и вредности. Овим тријумфом се придружио елитној групи од само десет редитеља који су два пута освојили Златну палму.

Друга најважнија награда, Гран при, припала је руском редитељу Андреју Звјагинцеву за филм Минотаур, мрачну драму о злочину и казни у савременој Русији.

Награду за најбољу режију поделила су два редитељска тима: Хавијер Калво и Хавијер Амброси за шпанску драму "Црна кугла" и пољски аутор Павел Павликовски за црно-бело остварење "Отаџбина", које се бави уметношћу и политиком у послератном периоду.
 
Награда жирија додељена је немачкој редитељки Валески Гризебах за филм Уснула авантура.

Признање за најбољу глумицу поделиле су Виржини Ефира и Тао Окамото за улоге у јапанском филму Одједном.

Награду за најбољег глумца равноправно су понели Емануел Макија и Валентин Кампањ за белгијску драму "Кукавица". Ове одлуке, како наводи агенција АП, одразиле су разноликост програма.

Најбоља глумица:  Виржини Ефира и Тао Окамото, „Све одједном“.

Најбољи глумац: Валентин Кампањ и Емануел Макија, „Кукавица“

Најбољи сценарио:  Емануел Маре, „Човек свог времена“.

У напетој завршници Никола је успео да савлада Трагаче са свега три секунде предности и освоји 400.000 динара. После победе се нашалио да Жарка можда још није успео да победи, али да је зато Милана савладао по други пут.

Епизоду је обележио и леп породични тренутак, јер је Никола на крају јавно охрабрио маму Љубицу да се и сама пријави у квиз, баш као што је она годинама била његова подршка у гледању квизова.

Осим Николе, своје знање у овој епизоди Суперпотере тестирали су Бојан Аранђеловић, Марија Глишић и Филип Стевановић. Иако овога пута нису успели да савладају Трагаче, сви су допринели узбудљивој епизоди, а Филип је додатно подигао тензију одлуком да заигра за чак 2.000.000 динара.

Његов задатак, као и задатак осталих чланова жирија, нимало није лак, с обзиром на разноликост и уметнички квалитет филмова који су ове године приказани на Кроазети.

Поред такмичарског програма, фестивал је одао почаст и великанима светског филма, доделивши почасне Златне палме редитељима Питеру Џексону и Барбри Стрејсенд, као и глумцу Џону Траволти, чиме је још једном потврдио свој статус места где се сусрећу прошлост, садашњост и будућност кинематографије.

Истовремено, иза сцене гламура, одвијао се и Филмски маркет, највећи светски сајам филмске индустрије, где се склапају послови вредни стотине милиона евра, потврђујући двојаку природу Кана као храма уметности и кључног пословног центра.
 
Званични постер фестивала ове године красила је култна фотографија Џине Дејвис и Сузан Сарандон из филма "Телма и Луиз", симболизујући слободу и незаустављиву снагу филма.

Публика има своје фаворите

Док цео свет са нестрпљењем ишчекује званичну одлуку, публика на друштвеним мрежама већ је прогласила своје победнике. Коментари испод објаве на Инстаграму претворили су се у праву малу дебату филмофила, испуњену страственим навијањем и детаљним анализама.

У опису објаве, организатори поручују: "Једна последња шетња црвеним тепихом, једна последња овација... и Палмарес који ће заувек уписати 79. издање у историју фестивала".

Позивају публику широм света да им се придружи у директном преносу доделе награда на каналима Франце 2 и Брут. И док се светла полако гасе над Кроазетом, остаје само једно питање које одјекује филмским светом: ко ће понети кући Златну палму на фестивалу Кан 2026 и придружити се пантеону филмских бесмртника?

Породична драма прераста у слојевиту студију насиља међу децом, али и односа родитеља, деце и заједнице.

Оно што почиње као „безазлена дечија игра“, отвара простор за суочавање са питањем колико смо заиста спремни да видимо истину – када долази из нашег најближег окружења.

Наизглед, филм прати добро познату традицију књижевне готике, свет строгих правила, потиснутих емоција и друштвених ограничења. Међутим, врло брзо постаје јасно да редитељ Закари Вигон нема намеру да остане у оквирима класичне косимиране драме.

Филм настао према роману Вирџиније Фејто претвара викторијанску атмосферу у мрачну и узнемирујућу игру између психолошког трилера, црне комедије и хорора.

„Овај пројекат ми је деловао доста другачије, отклон од свега што сам до сада радила. Припрема за ову улогу била је другачија него било која пре“, каже омиљена „краљица вриска“, глумица Мајка Монро.

Са њом се слаже и прослављена британска глумица Рут Вилсон, наводећи да у сценарију има много хумора и да се брзо чита. „Помислила сам: Ово је баш забавно, али наравно и веома насилно и стравично. Али психологија је у сржи филма.“

Додаје и да је снимање, упркос томе што се ради о хорору и тешкој драми, веома разиграно, у доброј атмосфери.

На питање како су градиле напетост, Вилсонова објашњава да је било веома лако.

„Та жена ме занима, а истовремено желим да је се ослободим. Напетост управо произилази из тог сукоба. Када смо то пронашле једна у другој, заиста је постало право задовољство радити заједно. Тада свака сцена постаје нешто посебно и необично“, истакла је глумица.

Док се границе између стварности, опсесије и насиља бришу, Викторијански психо постаје много више од жанровске игре – прича о друштвеним правилима, положају жена и унутражњим демонима који чекају прави тренутак да изађу на површину.

Од слојева викторијанске елеганције, раскошних костима и готичке атмосфере, филм отвара питања класних разлика, друштвених очекивања и положаја жене у свету чија правила често не остављају много простора за слободу.

Пре свега, Викторијански психо је узнемирујућ, духовит и провокативан филм који се не плаши да буде другачији.

Жири је чинило 14 чланова из 14 земаља и седам експерата који су учествовали на даљину. Први пут, у процесу оцењивања укључена је и група младих корисника друштвених мрежа, који су пружили увид у начин на који дигитална публика види и доживљава савремене медијске садржаје.

Жири је о Гучи рекао: „Овај документарац приказује дуговечни фестивал трубе, истражујући његово садашње стање у поређењу са прошлошћу, као и изазове са којима се данас суочава. Веома успешно приказује снажну повезаност између овог догађаја и локалне заједнице, истичући његов културни значај кроз различите гласове, укључујући музичаре и мештане. Продукцијски квалитет је висок, са снажном режијом и ефектним спојем архивских и савремених снимака".

Сваке године,“Prix CIRCOM Regional" Европске асоцијације регионалних телевизија награђује најбоље регионалне продукције. То су најважније међународне награде за телевизијску продукцију а додељују се од 1990. године.

Награде се уручују на регионалној годишњој конференцији CIRCOM-а, коју сваке године организује национална мрежа одређеног центра, а ове године био је то Тампере. Награда емисији 44/20 Гуча истиче и значај продукције Јавног сервиса Србије на међународној сцени.

„Кроз филм и телевизију, и користећи културу као мост, циљ нам је да повежемо срца људи наше две земље. Данас, заједничко покретање пројекције кинеских документарних филмова од стране Кине и Србије је једна прагматична мера за спровођење важног консензуса који су постигла два шефа држава, отварајући још једно сјајно поглавље у промоцији повезаности међу људима кроз културну размену“, истакао је Цао Ђи, директор Европског бироа Кинеске медијске групе.

„Верујем да је веома значајно да грађани Србије кроз документарни квалитетан програм имају прилику да се ближе упознају са Кином, са њеном историјом, са њеном традицијом, културом, али и са технолошким и економским напретком који та земља чини већ деценијама. Од самог почетка филма, а посебно документарног филма, публика је управо кроз овакве садржаје упознавала далеке земље, различите културе и упознавала се са великим друштвеним променама“, навела је Мања Грчић, генерална директорка РТС-а.

Филм Таре Гајовић, Преко прага је њен дипломски рад који се нашао међу 19 одабраних и представља значајан међународни успех наших младих аутора.

Кроз интимну причу о тинејџерима који су ступили у брак заробљени у вртлогу свадбених обичаја, ритуала и очекивања која их надилазе, редитељка приповеда о одрастању, сукобу личних избора и наметнутих норми.

,,Желим да захвалим храбрим тинејџерима који су ме научили, када су били веома млади, једној важној лекцији, а то је да понекада у животу мораш да пустиш ствари да се десе и да не размишљаш увек превише о последицама“, истиче редитељка Тара Гајовић.

Филм Преко прага кроз једноставну, али снажну премису отвара питања односа појединца према традицији, цене одрастања и потребе да се пронађе лични идентитет изван друштвено задатих оквира.

Хладна снолика ноћ у којој протагонисти одласком са свог свадбеног славља доносе импулсивну, али ослобађајућу одлуку, постаје симбол неизвесности, али и могућности да се истински удахне пуним плућима.

До краја 79. Канског фестивала очекује се премијера још једног српског филма у такмичарској селекцији кратког и играног филма. Реч је о остварењу Тамаре Тодоровић Нико ништа није рекао који српски филм враћа у тај програм након 39 година.

Филм повлачи паралелу са данашњим временом кроз лик Малика, младића из Чикага, огрезлог у криминал, који у причи о овом светитељу проналази излаз из сопственог лавиринта насиља.

„Оно што ме је заинтригирало био је начин на који је он завршио живот, једном јуначком смрћу, без страха. То је мене инспирисало, пошто сам видела да човек који је био један од највећих криминалаца у 4. веку у Египту, не само да се покајао и променио начин живота, него је после постао озбиљан духовни отац који се слави данас и у нашој цркви, и помиње се у свим књигама Светих Отаца“, наводи редитеља филма Јелена Поповић.

Филм о Мојсију Црном је рађен у америчкој продукцији, у главним улогама су Омар Епс и Виз Калифа, а филм је продуцирао популарни репер 50 Cent .

„Агент 50 Cent-а заступа и Омара Епса и тако је 50 Cent сазнао за филм и пожелео да буде његов део, јер је могао лако да се повеже са причом и сматрао је да је важна да је људи виде и чују. Овакви филмови мењају људе, помажу им и због тога су важни и вредни сваког труда и изазова. А изазовно је снимити овакав филм било где у свету“, наглашава продуцент Александрос Потер.

Филм Свети Мојсије Црни је дошао након успеха који је Јелена Поповић остварила са претходним остварењем Божији човек, о светом Нектарију и дирљивих реакција публике.

Филмска прича о Мојсију Црном је прича о покајању, вери, трансформацији, искупљењу, са важном поруком посебно онима који се боре са искушењима – да је промена могућа.

Креативни дистрикт се не бави само биографијама успешних уметника, већ и простором између порекла и савременог европског искуства.

Уметници које серијал представља припадају различитим областима — позоришту, филму, стрипу, плесу, музици, визуелним уметностима — али их повезује чињеница да су своје каријере изградили ван земље, остајући истовремено снажно повезани са културним наслеђем из ког потичу. 

Камера их прати у њиховим атељеима, позориштима, градовима и свакодневним просторима стварања. Париз, Амстердам, Атина, Минхен, Лисабон, Барселона, Рим или Беч овде нису само кулисе, већ активни делови уметничких поетика протагониста.

Емисија тако постаје својеврсна мапа савремене европске културне сцене испричана из угла аутора пореклом са Балкана.

Међу протагонистима серијала налазе се Енки Билал, један од најзначајнијих европских стрип уметника, угледна књижевница Весна Голдсворти, сликарка Ана Капор кореографкиња Дуња Јоцић, редитељ Милош Лолић...

Свака епизода гради посебан свет и отвара питање како уметник обликује идентитет између домовине, миграције и савремене Европе. 

Све набројано деценијама смо чували кроз разне документарне емисије и серијале у оквиру Редакције за културу и уметност. Од 2023. године богату традицију српског и осталих народа који живе на простору данашње Србије и ширег Балкана, као оставштину за будућност, чувамо у Временској капсули.

За серијал Временска капсула говоре најеминетнији стручњаци из области историје, историје уметности, архитектуре, археологије, антропологије, етнологије, док  нам реконструкције разних епоха кроз документарно-играну форму или компјутерску анимацију откривају живот човека  у прошлости.

Серијал Временска капсула је на програму сваког првог уторка у месецу. Аутор и уредник серијала Временска капсула је Светлана Илић.

Ипак, после гледања филма су сазнали и за Пребиловце и да су ту убијане и жене и деца и старци, као и да је био толико страшан злочин да је оставио ожиљке и на будућим генерацијама.

„Хтели су да слушају и да схвате поенту овога филма. То показује важност оваквих пројекција на таквом месту међу младим људима“, наводи новинарка РТС-а и ауторка документарца, чије је остварење приказано у Француској на иницијативу проф. др Ливије Екмечић, која и сама има личне и породичне везе са Пребиловцима, као један од потомака страдалих у том злочину.

Много порука је добила након догађаја, од студената и професора који нису могли да присуствују, о томе да ли ће се филм негде приказивати, што показује интересовање и жељу за разумевањем. Због тога ће документарац и бити у наредном периоду постављен и на Јутјуб са преводима на бројне језике.

„Искрено, ја сам се плашила да ће многи изаћи на половини пројекције, због тежине филма и злочина и тога што они немају никакве личне везе са тиме. Једна девојка и јесте изашла, плачући и говорила: ‚Како је могуће да ово може да се деси?‘. Она се ипак вратила и одгледала до краја, а када је пројекција била готова, у просторији је био тајац“, истакла је Сања Драгићевић Бабић.

„Како је могуће да се о овоме ћутало 50 година“, „Како је могуће да су кости уништене 90-их година“, само су нека од питања која су уследила.

„У филму је приказана свака суровост свега тога што се десило 1941. године. Али на крају самог филма побеђује живот. У том селу, у Пребиловцима, данас и даље живе људи“, каже ауторка документарца.

Једна од студенткиња, пореклом Алжирка, прокоментарисала је да је филм омаж српским жртвама, али не само њима.

„Осетили смо трауме које се преносе генерацијски, са колена на колено. Нисам српског порекла, али мислим да је на прави начин одата пошта жртвама и било је веома дирљиво то видети, јер се на крају слави љубав, али и човечност“, истакла је студенткиња.