До промене у глумачкој постави дошло је након што је Рајан Херст, познат по улози у серији Синови анархије, доживео озбиљну повреду на снимању. Према извештајима страних медија, Херст је покидао бицепс током извођења каскадерске сцене, због чега је морао на операцију и дужи опоравак.

Како би се избегло одлагање продукције до 2027. године, „Amazon“ и „Sony“ одлучили су да улогу повере Баутисти, који је и раније важио за једног од фаворита публике за лик Кратоса.

Од грчке митологије до нордијских сага

Серија ће се емитовати на стриминг сервису „Prime Video“, а радња ће бити заснована на награђиваној игри God of War из 2018. године. Игра је серијал, првобитно инспирисан грчком митологијом, усмерила ка нордијским легендама.

Прича прати Кратоса и његовог сина Атреја, који крећу на опасно путовање како би испунили последњу жељу његове преминуле супруге – да њен пепео проспу са највишег врха девет краљевстава.

У средишту приче је однос оца и сина. Кратос покушава да научи Атреја како да буде бољи бог, док Атреј покушава да научи свог оца како да буде бољи човек. Управо су теме туге, искупљења и породичних односа, уз препознатљиву акцију, биле међу кључним елементима успеха игре.

God of War један је од најуспешнијих Сонијевих серијала. Прва игра објављена је 2005. године за „PlayStation 2“, а Кратос је током година постао један од најпрепознатљивијих ликова у свету видео-игара.

Снимање почиње изнова

Према информацијама Би-Би-Сија, снимање серије биће у потпуности поновљено са Баутистом и требало би да почне касније ове године. Сцене које су већ снимљене са Херстом биће одбачене како би се обезбедио континуитет.

Amazon је већ наручио две сезоне, које ће се снимати истовремено, што показује велика очекивања од пројекта.

Поред Баутисте, у серији ће играти и Калум Винсон као Атреј, док ће Менди Патинкин тумачити врховног нордијског бога Одина. Ед Скрејн играће Балдара, једног од главних антагониста.

Избор Баутисте за улогу Кратоса није велико изненађење. Најпознатији је по улози Дракса у Марвеловом филмском универзуму.

Баутиста је познат и као велики љубитељ видео-игара, а годинама је говорио о жељи да игра Маркуса Феникса у адаптацији серијала Gears of War.

Адаптација God of War стиже у тренутку када Холивуд све више улаже у екранизације успешних видео-игара. После успеха серије The Last of Us, у изради су и Legend of Zelda, али и Tomb Raider.

Са Дејвом Баутистом у улози Кратоса, God of War сада спада међу најишчекиваније телевизијске адаптације видео-игара.

„Дали смо неке рокове да то буде до краја следеће недеље, јер желимо што пре да их представимо публици. Заиста има предивних талентованих младих људи који с нестрпљењем чекају да постану део нашег тима, а и ми то некако с нестрпљењем чекамо", рекла је Душка Вучинић.

Када је реч о ТВ шеми, Вучинићева најављује још квалитетног садржаја: „Што се тиче Првог програма, лагано крећемо у септембру. Враћамо неке емисије које су нам биле на паузи: нова сезона серије Бранилац, трилер Окамова оштрица, нови серијал Дедовине..."

Најавила је и праву ексклузиву: „Већ почетком септембра креће нови серијал Суперпотере, имамо новог петог трагача или тај пети елемент – Алекса Стефановић, који је победио иначе у Суперпотери, мислим да је био јануар месец, тако да показује се као изузетан и такмичар и трагач".

Вучинићева је најпре најавила преносе бројних спортских дешавања на каналима РТС-а, и нагласила да су гледаоци на богат спортски програм већ навикли.

Од 20 сати на Првом програму – кошаркашки пријатељски меч Србије и Француске, на Другом – фудбал: Црвена Звезда и Викторија Плзен. На Трећем програму је такође почетак преноса фудбалске утакмице Хетафе - Партизан од 20.55, који се касније „сели" на Други програм.

„Упркос свему кроз шта сте прошли, показали сте ми изузетну љубазност и хумор тада, и то и даље осећам од вас сада. То ми значи више него што могу да кажем“, рекао је Харелсон.

Говорећи о филму „Добродошли у Сарајево“, који је снимио са редитељем Мајклом Винтерботомом, Харелсон је посебно поменуо колегу Горана Вишњића, као и Амиру Нушевић, која је била девојчица када је филм сниман.

Харелсон је рекао да ће награду ставити на врх камина у својој дневној соби како би га увек подсећала на „дивне људе Сарајева“, додајући да су га њихова храброст, отпорност и страст према уметности и филму „истински дотакли“.

Награду му је уручио директор фестивала Јован Марјановић, који је истакао да је Харелсон за пројекцију поводом свог доласка у Сарајево желео управо „Добродошли у Сарајево“, филм који је на фестивалу приказан још 1997. године.

„Постојао је само један филм који је желео да прикажемо, а то је овај“, рекао је Марјановић.

Он је оценио да је Винтерботомов филм помогао међународној публици да види и разуме опсаду Сарајева кроз приче о људима, новинарима, деци и породицама, а не само кроз статистику и политичка објашњења.

Марјановић је истакао и Харелсонову вишедеценијску каријеру, наводећи да је реч о глумцу који се „природно креће између различитих светова“, од независног филма до великих филмских и телевизијских продукција, и да је за свој рад добио три номинације за награду Америчке академије.

Након уручења награде уследила је пројекција филма „Добродошли у Сарајево“, који је премијерно приказан у Кану, а исте године и на трећем Сарајево филм фестивалу.

„У Филмски фестивал је уткана традиција, један континуитет уопште филмске и глумачке уметности. И ове године организујемо самостално 60. филмски фестивал у Нишу“, рекао је Бенчина.

Фестивал је, додаје, тесно повезан и са грађанима Ниша, који га сваке године посећују у великом броју.

После прошлогодишњег отказивања фестивала због друштвених околности, овогодишњи селектор Стефан Иванчић одабрао је 21 филм.

Два филма биће приказана ван конкуренције, а публика ће видети и четири премијере – „Међу боговима“ Вука Ршумовића, „Оче наш“ Горана Станковића, „Пукотина у леду“ Маје Милош и „Индекс“ Милоша Живановића.

„Мислим да је велики одзив. Биће готово сви људи који имају филм, око 100 глумаца ће бити крајем августа у Нишу“, додао је гост Београдске хронике.

Ове године награда за животно дело „Павле Вуисић“ биће уручена Тањи Бошковић.

„Свечано уручење награде Тањи Бошковић ће бити прве вечери. Прошлогодишњи лауреат је Аница Добра и њој би требало да се уручи награда на фестивалу“, напомиње Бенчина.

У жирију за награду за животно дело били су Светозар Цветковић, Мирјана Карановић и Аница Добра. Састав жирија који ће одлучивати о наградама за филмове Бенчина није желео да открије.

Оцењивање колега, са којима глумци сарађују и деле професионални круг, није једноставан задатак.

„Некако је то увек згодно зато што постоје три или пет чланова и избистри се ко највише заслужује те године. Сигурно да се некад људи огреше и сигурно да није лако жирију да донесе одлуку“, закључио је.

Очекује да 60. Филмски фестивал у Нишу буде посебно значајан, не само због јубилеја већ и због чињенице да га ове године самостално организује Удружење филмских глумаца Србије.

Фестивал ће биће одржан од 29. августа до 3. септембра. У такмичарском програму биће приказан 21 филм, уз четири премијере, а у Нишу се очекује долазак око 100 глумаца.

Од предачке лозе савремених мачака и тигрова одвојио се пре око 20 милиона година, а могао је да тежи и до 270 килограма. Био је предатор из заседе, препознатљив по огромним, закривљеним очњацима налик сабљама. Његово име потиче из грчког и латинског и отприлике значи „смртоносни сабљасти зуб“, што се односи на карактеристичне очњаке.

Ипак, истраживање објављено у часопису Frontiers in Veterinary Science показало је да је овај моћни предатор пред крај постојања можда имао озбиљне здравствене проблеме. Научници су пронашли доказе који указују на могуће укрштање блиских сродника и бројне поремећаје на кичми, који су могли да буду последица генетских промена.

Истраживачи су користили оптичке методе и компјутеризовану томографију како би испитали више од 3.700 пршљенова који су припадали најмање 849 јединки врсте Smilodon fatalis. На костима су тражили трагове повреда, болести и наследних поремећаја.

Остаци ових животиња сачувани су у катранским јамама Ла Бреа у Лос Анђелесу, једном од најбогатијих налазишта фосила из леденог доба на свету. Катранске јаме познате су и по томе што су приказане у бројним филмовима, серијама и другим делима популарне културе.

Знаци генетских поремећаја у костима

Катранске јаме биле су смртоносна замка за животиње. Када би се велики биљојед заглавио у густом катранском блату, привукао би предаторе и животиње које су се храниле лешинама. Многе од њих би потом и саме остале заробљене.

Управо је та околност омогућила да се на великом броју фосила проуче здравствено стање и болести животиња које су живеле током леденог доба.

Анализа пршљенова смилодона открила је различите, понекад веома озбиљне промене, укључујући бројне знаке хроничних запаљенских обољења.

Научници су открили више од 200 урођених деформитета пршљенова и готово 50 случајева спајања пршљенова. Уочени су и знаци неправилног раста костију и пропадања коштаног ткива.

Детаљнија испитивања открила су и друге поремећаје у развоју, попут непотпуно развијених лукова пршљенова, као и такозваних прелазних пршљенова, који имају особине карактеристичне за други део кичменог стуба. Све то указује на могуће генетске проблеме унутар популације.

Истраживачи су код три различите јединке пронашли и лумбалне пршљенове са знацима тумора кичмених нерава. Овакви тумори могу бити повезани са генетским мутацијама.

Три случаја можда не делују као велики број, али у односу на укупан број анализираних узорака научници процењују да је учесталост ових тумора могла да буде око 353 случаја на 100.000 јединки. Код људи је процењена учесталост знатно мања и износи око 0,38 случајева на 100.000 особа.

Последице оваквих урођених поремећаја могле су бити веома озбиљне за популацију која је већ била у опадању.

Код људи тумори кичмених нерава често изазивају бол. Код паса могу довести и до губитка мишићне масе и отежаног кретања. За предатора попут смилодона, такви проблеми могли су озбиљно да умање способност лова.

Ослабљена животиња теже би савладала крупан плен, а самим тим би била изложенија глади, повредама и другим опасностима.

Шта кости откривају о изумирању

Могуће је да управо здравствени проблеми објашњавају зашто су остаци смилодона толико бројни у катранским јамама.

Животиња чије су кретање и ловачке способности биле нарушене можда је била принуђена да преузима већи ризик у потрази за храном. Заглављени велики биљојед представљао је лак плен, али је истовремено био и мамац који је предатора могао да доведе у смртоносну замку.

Иако је претпоставка о укрштању блиских сродника поткрепљена бројним физичким доказима, она се не може поуздано доказати без анализе ДНК. Меко ткиво није сачувано у катранским јамама Ла Бреа, па истраживачи немају генетски материјал који би омогућио коначан одговор.

Ипак, научници наводе да постоје докази о повећаном укрштању блиских сродника код више врста сисара на крају плеистоцена, у време када је бројност њихових популација нагло опадала. Последице су биле различите, али су код појединих врста довеле до озбиљних здравствених проблема.

Сличан пример пронађен је и код мамута. Анализе ДНК мамута чији су остаци сачувани у вечитом леду показале су висок степен укрштања блиских сродника пре њиховог изумирања.

Истраживање смилодона зато не говори само о једном давно изумрлом предатору. Оно показује како смањење бројности популације може да доведе до смањења генетске разноврсности, већег укрштања сродника и појаве наследних здравствених проблема.

Ово сазнање важно је и данас, јер су бројне животињске врсте изложене климатским променама, уништавању природних станишта и другим притисцима.

Судбина смилодона показује да чак и моћна и бројна врста може постати рањива када њена популација почне да се смањује и изгуби генетску разноврсност.

Велики број пријава, али и ентузијазам са којим су деца и њихови родитељи дочекали прилику да постану део Мале слагалице, посебно су обрадовали екипу окупљену око реализације пројекта.

Због великог броја пријављених кандидата, тестирање је организовано током два дана, у више група, а ученици су решавали различите комбинације тестова. Питања и задаци били су прилагођени њиховом узрасту и осмишљени тако да провере знање, логичко размишљање, сналажљивост и општу информисаност.

Посебно радује то што квизови и такмичења засновани на знању и даље изазивају велико интересовање међу децом.

„Мала слагалица“ осмишљена је по узору на вишедеценијски квиз Слагалица, са добро познатим играма прилагођеним узрасту такмичара. Управо је веза са квизом који генерације породица годинама гледају заједно била један од најлепших утисака током пријављивања кандидата.

То можда најбоље описују речи једног од пријављених ученика:

„Много волим да гледам Слагалицу са мојом баком и једва сам чекао да порастем да се такмичим у том квизу. Када сам видео позив за Малу слагалицу, баш сам се изненадио и одмах пријавио.“

Да ли ће бака свог унука гледати у добро познатим играма Слагалице и раније него што је очекивао, тек ћемо сазнати.

После прегледа тестова биће одабрани кандидати који ће наставити пут ка снимању првих циклуса квиза.

А једно је већ извесно – Редакција школског и дечијег програма РТС-а још једном је око знања, игре и радозналости окупила децу и њихове породице из целе Србије.

Са истим узбуђењем са којим су кандидати дошли на тестирање, сада и ми чекамо да Мала слагалица стигне пред мале екране.

„Сваке године се трудимо да буде различит репертоар. Прошле године нам је био фокус на домаћим филмовима, сада су то више филмови Холивуда, неке А класе. Трудимо се да имамо пројекције сваког четвртка, од пола девет, каже Марко Филиповић из „Божидарца".

„Ту се могу наћи наслови од холивудских блокбастера, домаћих филмова, европских, азијских остварења, како и цртаних и аниме филмова, тако да је разнолик репертоар", објашњава Катарина Радојевић из биоскопа „Звезда".

Посебни летњи програми и у затвореним биоскопским салама. Југословенска кинотека за публику је припремила репертоар Кад је лету педаљ до зенита, инспирисан стихом песме Ивана В. Лалића Никад самљи него крајем јула.

„Филмови ови некако описују све различите манифестације или видове летње атмосфере на филму. Али оно што им је негде заједничко осећање јесте то једно, да кажемо, исклизнуће из оне свакодневне рутине коју ми имамо током године”, изјавио је Јован Марковић из Југословенске кинотеке.

У зависности од биоскопа улаз на пројекције је бесплатан, док се на појединим местима организују добровољне донације или се наплаћује симболична улазница.

Како је број места ограничен, а репертоари се редовно мењају, не би било лоше доћи барем пола сата пре почетка жељене пројекције како би се обезбедило место.

Говорећи о глуми, Вотсон је подсетила на речи своје пријатељице и колегинице Џеси Бакли, која је глуму описала као одлазак на посао са срцем у руци. Вотсон је додала да Сарајево, због свог искуства, „зна више него било ко други о моћи и животу борбе''.

Награду је уручио оснивач Сарајево Филм Фестивала Мирсад Пуриватра, који је подсетио на њену улогу у филму Ломећи таласе Ларса фон Трира, истакавши да је реч о њеној првој филмској улози и једној од изведби која је најавила долазак велике глумице.

Пуриватра је подсетио да је Вотсон (59) први пут дошла у Сарајево 2005. године као кустос Фондације „Катрин Картлиџ'', наводећи да су је током година више пута позивали да се врати и прими признање.

„Посебно сам срећан што коначно можемо да прославимо, не само њену изузетну каријеру, већ и њено дугогодишње пријатељство са Сарајевом'', рекао је Пуриватра.

Видео-поруком глумици се обратио шведски глумац Стелан Скарсгард, њен партнер из филма Ломећи таласе, који је истакао њен допринос остварењу главне улоге.

Скарсгард је подсетио да су током кастинга за филм тражили глумицу за улогу Бес, оценивши да је Вотсон својим наступом „носила филм''.

„Ви нисте само разумели филм и шта му је било потребно, већ сте физички, својим телом, разумели Бес'', рекао је Скарсгард.

Он је истакао њену способност да истовремено прикаже снагу и рањивост лика, додајући да „ништа није скривено'' у њеним реакцијама на филму.

Скарсгард је рекао и да Ломећи таласе памти као једно од својих најсрећнијих снимања, упркос тежини приче, као и да му је драго што је Вотсон „коначно'' добила Почасно Срце Сарајева.

Након доделе признања уприличена је гала пројекција филма Ломећи таласе.

Осим што је овогодишња добитница „Почасног Срца Сарајева'', Вотсон на 32. Сарајево Филм Фестивалу председава жиријем Такмичарског програма – Дугометражни играни филм, док ће 19. августа одржати Мастерклас.

Улога у филму Ломећи таласе глумици је донела бројна признања, укључујући Европску филмску награду и награду Њујоршког удружења филмских критичара за најбољу глумицу, као и номинације за Оскара, Златни глобус и БАФТА награду.

Међу њеним запаженим филмским остварењима су Те ситнице, за које је у Берлину добила Сребрног медведа, Божја створења, Теорија свега, Госфорд Парк, Крадљивица књиге, Еверест, Црвени змај, Ана Карењина и Краљ Лир.

На телевизији се истакла у хваљеним серијама Чернобил, Геније, Мале жене и Преблизу.

Уз богату позоришну каријеру, током које је сарађивала са Royal Shakespeare Company и Donmar Warehouse-ом, Вотсон је добитница и низа признања за животно дело и изузетан допринос филму, међу којима су награда Ричард Харис на БИФА-и и почасно признање у Сан Себастијану, као и БАФТА награда за телевизијску улогу у филму Посредница.

Била је једна од најпознатијих словеначких глумица, а својим глумачким изразом била је препозната и широм некадашње Југославије.

За свој рад добила је најзначајнија словеначка признања из области културе, позоришта и филма. У пензију је отишла 2011. године, али се до последњих дана није одрекла глумачког позива.

Милена Зупанчич рођена је 18. децембра 1946. године, а детињство и младост провела је у Бохињској Бели, за коју је остала везана током целог живота.

Дипломирала је 1969. године, када је ангажована у Градском позоришту Љубљана. Од 1979. била је чланица Љубљанске драме, а од 1985. до 1987. године радила је у Словеначком омладинском позоришту. Након тога деловала је као слободна уметница.

„Златно перо Гордана Михића" за изузетан допринос домаћем сценарију припало је Предрагу Перишићу. Престижно признање придодао је победи на првом Фестивалу 1977. године, када је сценарио за филм Љубавни живот БудимираТрајковића који је написао са колегом Миланом Јелићем, проглашен за најбољи.

„У то време није било популарно занимање. У то време су редитељи имали доминантну улогу у реализацији филма. И управо Фестивал у Врњачкој Бањи је на известан начин исправио ту неправду да се сматра да је само аутор филма – редитељ. Јер све креће од сценарија, ви кад пишете сценарио, ви пишете, не само што пишете речи, ви пишете слике, ви пишете осећања“, истиче Предраг Перишић.

„Ни највећи оптимисти од оснивача, од 1977. године до данашњег дана, нису се надали да ће Фестовал трајати оволико дуго. И ја могу да кажем да сам најпоноснији управо на то да фестивал траје и да ће и даље трајати поготову у овом тематском усмерењу, а то је сценарио“, наводи Саша Миленковић, директор Културног центра Врњачка Бања.

На јубиларни фестивал пријавило се тринаест остварења, све ће оцењивати жири.

„Мислим да је увек добро да се што више људи пријави и да имамо што више кандидата. Јер имамо довољно публике, а такође имамо довољно даровитих људи. Сценариста, сценаристкиња. Значи све генерације су подједнако узбудљиве и добре и они сви треба да се сусретну овде“, наглашава Ивана Вујић, селекторка Фестивала филмског сценарија.

У пратећем програму фестивала су Летња школа драматургије, симпозијум, промоција монографије Милана Никодијевића о пола века фествала, као и издања РТС-а и Филмског центра Србије.

Како истиче Маја Милош, филм истражује вредности које нам бајке усађују и намећу још од детињства – доброту, снагу љубави и прихватање себе – али их истовремено преиспитује кроз призму савременог света опседнутог сексом и површним представама о женској сексуалности.

У свом новом остварењу сценаристкиња и редитељка користи наративне мотиве чувене бајке Пепељуга.

„Сама срж ове приче, старе више од две хиљаде година, девојчице учи да жена постаје принцеза када пригрли своју сексуалност. Кроз историју су интерпретације Пепељуге постајале све сексистичкије. Принц је тумачен као мушкарац који решава све Пепељугине проблеме, док, заправо, у изворној причи његова љубав даје Пепељуги снагу да
прихвати своју сексуалност и сама пронађе унутрашњи спокој. Мој нови филм истражује моћ љубави и њену неопходност како бисмо открили и прихватили сами себе“, наглашава редитељка.

Маја Милош међународну афирмацију стекла је дебитантским дугометражним филмом Клип, који је 2012. године освојио
престижну награду „Тигар“ на Међународном филмском фестивалу у Ротердаму – једно од најзначајнијих светских признања за ауторе-дебитанте.

Након тога, филм је приказан на водећим светским фестивалима, међу којима су Торонто, Сан Себастијан, Минхен, Карлове Вари, Буенос Ајрес, АФИ Фест у Лос Анђелесу и БФИ Лондон, и током тог похода филм је нанизао бројна међународна признања и учврстио статус Маје Милош као једне од најинтригантнијих европских ауторки своје генерације.

Четрнаест година након награђиваног Клипа, Маја Милош доноси снажну и интимну драму о одрастању, женском интегритету и потрази за сопственим идентитетом у савременом друштву.

Главна јунакиња филма је Марија, млада клизачица коју тумачи Јована Стојиљковић. Марија живи на периферији Београда са оцем Драганом (Љубомир Бандовић). Скрхана губитком мајке (Барбара Нола) и суочена са сиромаштвом и другим проблемима, пролази кроз тешко и болно путовање ка прихватању сопствене сексуалности и проналажењу унутрашње снаге.

Њен живот се из корена мења када отац у кућу доводи нову жену, Сузану (Наташа Нинковић) и њене две ћерке, Софију (Милица Томашевић) и Елизабету (Николина Спасић). Нашавши се у финансијским проблемима, Марија је приморана да заједно са најбољом пријатељицом Невеном (Анђела Јовановић) уђе у свет у којем су жене сексуално експлоатисане.

Међутим, сусрет са младим бизнисменом Луком Ћуком (Марко Грабеж) заувек ће променити њен живот.

О улози Марије, својеврсне савремене Пепељуге, Јована Стојиљковић каже: „Први пут на филму тумачим лик који је присутан у готово сваком кадру, па сам током читавог снимања била на сету. Реч је о веома комплексном и важном сценарију, а улога Марије је изузетно захтевна и узбудљива. Посебно ми значи што је овога пута женски лик у потпуном фокусу и што је Маја Милош успела да мотиве једне од најпознатијих бајки споји са савременим окружењем и актуелним друштвеним тренутком.“

Филм је настао у продукцији куће „Баш Челик“, у копродукцији са партнерима из Италије, Холандије, Хрватске, Словеније и Црне Горе.

Прве фестивалске пројекције у Сарајеву и Херцег Новом означиће почетак међународног фестивалског пута филма Пукотина у леду, једног од најишчекиванијих регионалних остварења године.

Светска премијера заказана је за 18. август 2026. у оквиру програма „Поноћне пријекције“ Сарајево Филм Фестивала, док ће потом, 24. августа, филм бити престављен публици и у оквиру Главног такмичарског програма Монтенегро Филм Фестивала у Херцег Новом.

Од Канала 5 до стриминг платформи, такозване „дизи“ освојиле су милионе гледалаца захваљујући комбинацији снажних емоција, породичних вредности, харизматичних глумаца, атрактивних локација и прича које лако стварају везу са публиком.

Успех није само телевизијски. Турске серије постале су друштвени феномен – стварају велике заједнице обожавалаца, дискусије на интернету и интересовање за турску културу.

Зашто се називају „дизи“?

Израз „дизи“ долази из турског језика и значи телевизијска серија. Реч потиче од глагола „дизмек“ што значи низати, слагати, јер се радња развија кроз низ епизода.

Данас се термин широм света користи за специфичан тип турских серија: емотивне породичне драме са дугим епизодама, снажним ликовима и причама које комбинују традицију, љубав и друштвене конфликте.

Зашто Италијани воле турске серије?

Одговор је једноставан – зато што говоре језиком емоција. Многе турске серије заснивају се на великим љубавима, породичним сукобима, тајнама, жртвовању и моралним дилемама. То су приче у којима породица и међуљудски односи имају централно место.

Иако долазе из другачијег културног окружења, њихове теме су блиске италијанској публици. Љубав која наилази на препреке, сукоб између традиције и модерног живота, однос родитеља и деце без икаквог помињања “wоке” културе која се често види у европксим серијама, све су то мотиви који прелазе границе.

За разлику од брзог ритма многих савремених садржаја, турске серије нуде спорије приповедање. Поглед, тишина и ишчекивање постају део приче. Гледаоци не прате само радњу, већ се емотивно везују за ликове.

Турска – телевизијска сила која извози своје приче у свет

Успех турских серија није случајан. Турска је последњих деценија изградила снажну телевизијску индустрију која своје производе извози широм света. Њене серије емитују се у десетинама земаља и преведене су на велики број језика.

Посебно су популарне на Балкану, Блиском истоку и у Латинској Америци, а последњих година све више освајају и западноевропску публику.

Тајна је у равнотежи – серије су дубоко повезане са турским друштвом, али причају универзалне приче. Оне приказују земљу између традиције и модерности, између источног наслеђа и европског утицаја.

Истанбул као главни јунак

Велику улогу у популарности има и естетика. Истанбул није само место радње, овај град често постаје један од главних ликова. Босфор, историјске четврти, луксузне виле и модерна архитектура стварају слику града који повезује два света.

За европску публику Турска представља истовремено нешто познато и нешто егзотично. Подсећање на историју додатно појачава тај осећај.

Константинопољ је вековима био престоница Византије и једно од најважнијих места сусрета Европе и Истока. Та близина, али и разлика у обичајима и свакодневном животу, управо је оно што привлачи многе гледаоце.

Како је Медиасет претворио турске серије у италијански телевизијски хит

У Италији је велики део успеха повезан са стратегијом Медиасета. Канал 5 је последњих година изградио препознатљиве термине посвећене турским продукцијама, са серијама као што су La forza di una donna (Снага једне жене), Tradimento (Превара), Io sono Farah (Ја сам Фара), Endless Love (Бесконачна љубав) и Forbidden Fruit (Забрањено воће).

За комерцијалну телевизију избор је логичан – турске серије већ имају доказану публику и мањи ризик од потпуно нових пројеката. Оне су такође веома практичне за програмирање.

Оригиналне епизоде често трају између 90 и 120 минута, али се у Италији деле на више краћих наставака, чиме један купљени садржај може да покрије велики број телевизијских сати. Другим речима: нижи трошкови, већ проверени успех и верна публика.

Џан Јаман и нова генерација турских телевизијских звезда

Феномен турских серија у Италији тешко је замислити без Џана Јамана. Глумац је серијама Bitter Sweet (Горко слатко) и DayDreamer (Сањар) постао симбол нове генерације турских телевизијских звезда.

Његова популарност превазишла је телевизију – постао је заштитно лице реклама, насловних страна магазина и касније протагониста италијанске серије Viola come il mare (Љубичаста као море).

Поред њега, велику популарност стекли су и глумци попут Демет Оздемир, Киванча Татлитуга, Ибрахима Челикола и Бирче Акалај. Њихов успех показује колико су се променила правила телевизијске славе – данас глумци нису само лица са екрана, већ и велике дигиталне личности са милионима пратилаца који су често гости тв емисија Канала 5.

Нетфликс и Медиасет – два различита погледа на Турску

Док Медиасет углавном бира велике емотивне породичне драме намењене широкој публици, Нетфлиx покушава да покаже другачију Турску. Стриминг платформе нуде краће и модерније продукције, са елементима криминалистичког жанра, трилера и друштвених тема.

Серије попут Мезарлик или Kübra приказују сложеније лице турског друштва – питања насиља, вере, технологије и промена које захватају савремени свет. Ипак, оба модела успевају из истог разлога, публика жели добре приче о људима, односима и емоцијама.

Турска мека моћ

Успех турских серија није само пословни резултат. Оне су постале и важан инструмент културног утицаја. Турска је последњих година снажно улагала у своју аудиовизуелну индустрију, претварајући телевизију у начин представљања земље свету.

Кроз серије публика упознаје турске градове, пејзаже, обичаје и начин живота. Наравно, постоји и дебата о томе како се приказују друштвене теме, положај жена и политичка питања. Али међународни успех „дизи“ је неспоран.

Шта овај феномен значи за италијанску телевизију?

Успех турских серија отвара и једно важно питање за Италију. Куповина готових, већ проверених производа економски је разумљива. Она смањује ризик и доноси сигурну публику.

Али дугорочно се поставља питање: Колико простора остаје за стварање нових италијанских прича?

Италија има богату телевизијску традицију, али оригинална продукција захтева време, улагања и спремност на ризик. Прави изазов није бирати између домаћих и страних серија, већ пронаћи равнотежу.

Турске серије нису пролазни тренд, оне су промениле телевизијско тржиште

Турске „дизи“ више нису само телевизијски увоз. Оне су постале глобални феномен који спаја индустрију, културу и забаву.

Показале су да локална прича може постати међународни успех ако говори универзалним језиком емоција. Можда је управо то њихова највећа снага: причају о Турској, али говоре о осећањима која припадају свима.

„Потпуно је нормално да у оваквим околностима, иако смо у пријатном простору РТС галерије, кандидати буду помало нервозни. Пред њима су практични задаци и трудимо се да кроз њих проверимо да ли заиста имају потенцијала да постану нова ТВ лица“, навела је Косјерина.

Истиче да се на конкурс одазвао велики број младих и талентованих људи, али и професионалаца који већ имају искуство у медијима.

„Драго нам је што се јавио велики број младих, талентованих људи, али и наших колега из струке и са других медија који су пожелели да постану део наше куће“, рекла је Косјерина.

Други круг тестирања трајаће неколико дана, како би сви кандидати добили довољно времена да покажу своје способности. Током тестирања проверавају се дикција, концентрација, начин презентовања вести, однос са камером, али и сналажење у непредвиђеним ситуацијама.

„Довешћемо их и у неке специфичне ситуације где треба да покажу колико брзо и добро могу да размишљају, да артикулишу мисао, поставе адекватно питање и дају адекватан одговор. То су свакодневне ситуације, али када вас неко стави пред камеру, онда није свеједно. Појави се и нервоза, па морамо да видимо колико су брзо спремни да се прилагоде и покажу најбоље од себе“, објаснила је Косјерина.

А шта кандидати могу да очекују уколико прођу селекцију?

„Добиће простор, ако покажу да га заслужују, да се презентују широком аудиторијуму и, надам се, освеже и оплемене наш програм“, поручила је Драгана Косјерина.

Један од највећих биоскопских ланаца на свету, Еј-Ем-Си, саопштио је да је забележио највећи приход током једног викенда у својој више од сто година дугој историји.

Главна и одговорна уредница Забавног програма РТС-а и ауторка емисије „Велика илузија“,гостовала је у Јутарњем програму, док се из Њујорка укључио глумац Дејан Јелача.

Биоскоп као филмски догађај

Сандра Перовић каже да су управо велики филмски спектакли попут „Спајдермена“ и „Одисеје“ показали зашто биоскоп и даље има снагу.

„Мислим да су управо овакви филмови, попут ‘Спајдермена’ и ‘Одисеје’, показали зашто биоскоп никада неће изгубити своју публику када добијете спектакл који је направљен да се доживи на великом платну“, рекла је главна и одговорна уредница Забавног програма РТС-а.

После периода у којем су стриминг платформе доминирале, публика је показала да и даље постоје филмови који су намењени великом платну.

Биоскоп, како наводи Перовићева, нуди оно што стриминг не може – спектакл, заједничку емоцију и искуство гледања са другим људима.

„Спајдермен“ оборио рекорде

Иако се очекивао велики успех, резултат „Спајдермена“ превазишао је најоптимистичније прогнозе.

Филм је у Северној Америци током првог викенда имао више од седам милиона гледалаца и оборио рекорд отварања, нашавши се испред филма „Осветници: Крај игре“.

„Више не говоримо само о популарности једног јунака, већ о феномену савремене поп културе“, истакла је Сандра Перовић.

Према њеним речима, „Спајдермен“ је један од ретких ликова који повезује различите генерације.

„Публика не жели само хероја који побеђује, већ јунака који греши и сазрева“, навела је она.

У Србији је овај филм током првог викенда погледало више од 50.000 гледалаца.

Глумац Дејан Јелача каже да повратак публике у биоскопе није последица само успеха једног филма.

„Дакле, готово од почетка године имали смо филм „Мајкл“, на пример, о Мајклу Џексону, који има укупну зараду већу од милијарду долара, имамо филм „Позив“, „Опсесија“, други део филма „Ђаво носи Праду“, „Дан разоткривања“ такође, који је забележио велики успех у биоскопима“, рекао је Јелача.

„Одисеја“ је, како каже, постала прави биоскопски догађај, док је „Спајдермен“ за само седам дана зарадио више од милијарду долара на светским благајнама.

То, према његовим речима, показује да је филмска индустрија успела да врати публику у сале после тешког периода обележеног пандемијом и штрајковима у Холивуду.

Ноланова „Одисеја“ привукла публику

Говорећи о филму „Одисеја“ Кристофера Нолана, Сандра Перовић истиче да је редитељево име само по себи гаранција великог филмског догађаја.

Хомеров еп стар готово 3.000 година у Нолановој верзији добија савремени контекст.

„Ноланова ‘Одисеја’ није прича само о античком јунаку, већ о човеку који покушава да пронађе пут кући. И зато она и данас може да кореспондира са савременом публиком“, напоменула је Сандра Перовић.

Повратак публике у биоскопе не значи крај стриминг платформи, али показује да велико платно има посебну вредност.

За кућни комфор ту су серије и филмови на платформама, али за прави филмски догађај публика и даље бира биоскоп.

Сандра Перовић издваја и филмове који би могли да обележе крај године – „Digger“ Алехандра Гонзалеса Ињаритуа са Томом Крузом, „Дину: Месију“ Денија Вилнева и „Осветнике: Судњи дан“.

Судећи по овогодишњим резултатима, биоскопске сале поново постају места великих филмских догађаја.

Учесници пројекта Трка око света на путовање крећу са ограниченим финансијским средствима, уздајући се у сопствену сналажљивост.

Сами ће обезбеђивати превоз, смештај, храну, чак и проналазити краткорочне послове како би увећали буџет.

„Постоје путовања која вас заувек промене и управо такво искуство РТС доноси нашим гледаоцима кроз један од најпознатијих и најуспешнијих светских телевизијских формата Трка око света. То није само трка од једне тачке до друге. То је прича о партнерству, поверењу, о сналажљивости и храбрости. О људима који ће ослоњени искључиво једни на друге кренути на пут дуг хиљадама километара“, објашњава главна и одговорна уредница Забавног програма РТС-а, Сандра Перовић.

Забавни програм Трка око света окупиће парове које везује породица, пријатељство или емотивни однос. На рути Африка - Арктик тимове ће пратити продукцијска и медицинска екипа.

„То је једноставно искуство које тестира карактер, однос међу људима, као и способност да они заједно доносе одлуке када је то најважније. И управо због те аутентичности овај формат постао је један од најгледанијих забавних програма на свету“, истиче Перовићева.

Трка око света показаће колико су обични људи спремни за несвакидашње подвиге. Заинтересовани могу да се пријаве до првог септембра. Све информације могу се наћи на сајту РТС-а.

„После, ја не знам, година, да не кажем деценија, отворили смо врата неким новим ТВ лицима да се пријаве, а да их ми већ не познајемо из других медија“, рекла је Вучинићева.

Према њеним речима, било је и неисправних пријава, јер су поједини кандидати покушали да заобиђу обавезу слања видео-снимка у трајању од 30 секунди.

„Од 1.382 кандидата прву селекцију је прошло 192 и њих следеће недеље очекује аудио-визуелно тестирање“, навела је она.

У другом кругу: камера, саговорници, тестирање природности...

Вучинићева је објаснила да кандидате очекује захтеван рад, јер није исто представити се кроз видео-пријаву и наступити пред телевизијским камерама.

„Другачије је кад ти се упали она лампица, па имаш још две камере са стране. Онда ставимо неког саговорника, па треба да се снађеш у ситуацији. Нико се није родио свезнајући, поготово не у нашем послу“, рекла је она.

Посебно је истакла да ју је током прегледа пријава изненадила искреност кандидата и њихова жеља да постану део јавног медијског сервиса.

„Заиста ме је изненадила жеља да они буду део РТС-а. Толико лепих речи о нашој кући. Ја бих већину њих узела за пи-арове“, казала је Вучинићева.

Она је додала да су се, осим кандидата за ТВ лица, јављали и људи других професија – спортски коментатори, пи-арови, економисти и правници.

„Ово је јавни позив за ТВ лица и сада се бавимо ТВ лицима. Али свакако смо све те пријаве спаковали у један фолдер и готово сам сигурна да ће се у овој нашој кући наћи место и за те друге људе“, истакла је.

Како је навела, на конкурс су се пријавили и кандидати старији од 60 година, јер старосна граница није била постављена, као и бројне колеге из других медија.

„Из готово свих телевизија су се пријавили и они ће доћи следеће недеље“, рекла је Вучинићева.

Говорећи о томе шта очекује од будућих ТВ лица, нагласила је да су, поред професионалности, важни и људски квалитети.

„Пре свега, невезано за посао, да се понесе неко кућно васпитање, јер од куће све почиње. Ово ти је друга кућа. Правила из своје куће примењујеш, али се повинујеш и правилима ове куће“, поручила је.

Кандидатима је упутила и савет пред излазак пред камере.

„Дисање је јако важно. Радићемо са њима минималне вежбе, посветићемо им се и само лагано, са осмехом, природно – на томе инсистирамо. Било је доста кандидата који су били прешминкани, стављали се кроз филтере. Сада ћемо да видимо како то изгледа уживо, са минималном шминком, природним изгледом и адекватном гардеробом“, рекла је Вучинићева.

На крају је поручила да ће позиви кандидатима бити упућивани сукцесивно, како би сви били распоређени по групама.

„Желимо да им буде удобно и комфорно и да се већ првим кораком у ову кућу осете као код куће. Ту смо да вас загрлимо и да вам кажемо – добро дошли".

Старчевић је имао свега осам месеци када је са породицом избегао у Београд током „Олује“, а сценариста је рекао да је његова судбина истовремено лична и универзална.

Истакао је да су његова породица и многе друге биле препуштене саме себи, али да су у Србији пронашли нови дом и подршку, због чега осећа велику захвалност према држави и људима који су их прихватили.

На питање која сцена му је била најтежа за писање, Старчевић је издвојио секвенце које приказују саму „Олују“, страдање главних јунака и напад на Петровачку цесту. Признао је да је управо током писања тих сцена најинтензивније проживљавао бол и емоције које су касније пренете на екран.

Глумац Јова Максић, оценио је да Тврђава заслужује репризно емитовање због свог квалитета. јер серија представља својеврстан споменик сећања и културно наслеђе за будуће генерације, нагласивши да је њена највећа вредност то што није постала политички памфлет, већ искрена прича о људским судбинама. Посебно је похвалио Старчевићев сценарио и рад редитеља, истакавши да су успели да на поштен начин прикажу страдање људи.

Старчевић је објаснио да Тврђава представља породицу као најчвршћи ослонац и бедем који човека одржава и у најтежим тренуцима.

Додао је да је завршница серије намерно оставила трачак наде, јер је желео да публика, упркос трагедији, добије поруку да се живот наставља. Открио је и да је радни наслов серије био „Копре Недри“, што на икавици значи „преко Дрине“, али да је на крају прихваћен назив Тврђава, који најбоље одражава суштину приче.

Новинарка Радмила Станковић сматра да је њен највећи значај у томе што је била „прва урбана серија“ која је аутентично приказала свакодневицу обичних људи. Уместо великих историјских тема, Срђан Карановић окренуо се једној београдској породици, њеним радостима, дилемама и одрастању.

За многе гледаоце Грлом у јагоде није била само телевизијски програм који се емитовао једном недељно. Била је огледало сопственог живота. Они који су шездесетих година били млади у Банету Бумбару препознавали су себе, своје пријатеље, прве љубави, несигурности и покушаје да пронађу своје место у свету. Млађе генерације су, с друге стране, кроз серију упознавале период о коме су до тада слушале само из прича родитеља и бака и дека.

Средња класа какве више нема

Према речима Радмиле Станковић, успех серије почивао је на томе што је била дубоко укорењена у средњу класу – друштвени слој који је тада представљао темељ друштва, а каква данас готово да више не постоји. Гледаоци су се лако поистовећивали са породицом Живковић, њиховим пословима, бригама и малим животним победама. То није била прича само о Београду, већ универзална прича о одрастању у окружењу у којем су породица, пријатељство и осећај сигурности били природан оквир живота.

Серија је осликавала и град као жив организам који је растао и мењао се заједно са својим становницима. Београдске улице, трамваји, биоскопи, игранке, кафане, паркови и свакодневни ритуали остали су забележени као драгоцено сведочанство једне епохе.

И сам Карановић је у монографији издатој поводом 40. годишњице серије признао да му је изузетно важно да код гледалаца изазове осећај носталгије.

„На филму страшно волим да осетим носталгију. Да осетим време и место у коме се радња дешава. Кад осетим те две ствари, одмах се рађа и носталгија. волим да осетим атмосферу неког времена и простора, а то се осећа из серије“, истакао је Карановић.

Управо зато серија данас има и документарну вредност. Она чува атмосферу Југославије шездесетих година можда боље него многе историјске књиге.

Истовремено, како истиче Станковићева, она приказује Београд који више не постоји. Социјална структура града се темељно променила, а некадашња стабилна средња класа уступила је место далеко већим економским разликама.

„То више није тај Београд. Потпуно је социјално промењен“, наглашава Станковићева, објашњавајући да би управо због тих промена снимање овакве серије данас било немогуће.

Ванвременска универзалност

Један од разлога због којих Грлом у јагоде и данас осваја нове генерације јесте њена универзалност. Прва заљубљивања, разочарања, сукоби са родитељима, потрага за идентитетом, пријатељства и страх од одрастања нису теме везане само за једну епоху.

Свака генерација у Банету Бумбару проналази део себе. Можда су се променили музика, технологија и начин комуникације, али осећај несигурности пред улазак у свет одраслих остао је исти.

Иако се често описује као носталгична, серија никада није идеализовала прошлост. Напротив, приказивала је друштво које се модернизује, сукоб традиционалних и нових вредности, као и разлике између очекивања родитеља и снова њихове деце. Управо је та искреност омогућила да остане аутентична и после пола века.

Без осуде и моралисања

Станковићева посебно издваја чињеницу да је Карановић своје ликове приказивао без осуђивања. У серији нема апсолутно добрих или лоших јунака, већ само људи са врлинама, манама и свакодневним дилемама.

Управо зато публика никада није имала осећај да јој серија држи лекције – препознавала је себе, своје породице и пријатеље, без потребе за моралисањем.

Посебан део шарма серије лежи и у њеном приказу једног друштва које је, упркос бројним изазовима, имало осећај извесности. Просечна породица могла је да планира будућност, летовање или куповину намештаја, док су највеће бриге младих често биле љубавни проблеми, школа или избор факултета.

Данас, када многи живе између борбе за егзистенцију и тежње ка материјалном успеху, такав свет, истиче Станковићева, делује готово незамисливо. Управо због тога серија није само прича о једној генерацији, већ и сведочанство о времену у којем су обичан живот, људскост и међуљудски односи били у средишту пажње.

Многе реплике из серије ушле су у свакодневни говор, док је лик Банета Бумбара постао симбол безбрижне младости. Музика, костими и визуелни идентитет оставили су трајан траг у популарној култури, а бројни домаћи аутори касније су покушавали да пронађу исти спој хумора, емоције и друштвеног коментара.

Једноставност као врхунска вредност

Ликови попут Микија Рубирозе, Ушкета, Чомбеа, Талета Суровог, Банета постали су део колективног сећања, док су глумци који су их тумачили захваљујући снази својих каријера успели да превазиђу и тако упечатљиве улоге.

Многи филмски и телевизијски критичари сматрају да је управо Грлом у јагоде поставила стандард како треба причати приче о одрастању на домаћој телевизији. Њена највећа вредност није у спектаклу, већ у једноставности.

Како закључује Радмила Станковић, то је серија која нуди „нормалан поглед на живот, без великих траума“. Управо зато, пола века касније, она не припада само онима који су одрастали уз Банета Бумбара, већ и свима који у добро испричаној причи препознају нешто лично, истинито и трајно.

Шездесетчетворогодишњи кувар се током година више пута појављивао у MasterChefu, био је главни судија и водитељ у аустралијској верзији MasterChef: The Professionals, а гостовао је и у издањима у Јужној Африци и на Новом Зеланду.

У 2024. години појавио се као гостујући судија у великом финалу Би-Би-Сијевог MasterChefa, али његови најновији коментари говоре да се вероватно неће ускоро враћати у студио.

Описујући MasterChef као „ријалити шоу", открио је да: „Када дође до дегустације, храна је стара три, четири сата. То је хладна храна. То је телевизијски шоу, не схватајте га озбиљно. Није стваран. То је фантазија. Ако вас наводи да пожелите да кувате, онда је то једино важно. То је порнографија хране."

Вајт је своју каријеру започео у Херогиту пре него што се преселио у Лондон раних осамдесетих, где је почео класичну обуку под менторством Албера и Мишела Руа. До 1995. постао је најмлађи кувар који је добио три Мишленове звезде, које је вратио када је напустио свакодневни рад у кухињи 1999. године.

Хладна храна и режирана драма

Вајтова тврдња о хладној храни једна је од најпознатијих „тајни" са снимања, коју су потврдили и бројни бивши такмичари.

Након што кувари заврше јело, често је потребно и до два сата да се сниме сви кадрови пре него што тањири стигну до судија. Како би ипак осетили прави укус, судије често обилазе такмичаре током самог процеса кувања и пробају компоненте јела док су још топле, што се ретко приказује у финалној монтажи.

Бивши учесници су такође открили да продуценти понекад траже да се одређене радње, попут паничног завршавања у последњим секундама, понове како би камере забележиле драматичне кадрове из више углова.

Осим тога, постоје и тврдње о унапред припремљеним сценаријима. Бен Стар, бивши такмичар америчког MasterChefa, изјавио је да је шоу „прецизно изрежирана фикција" и да продуценти користе истргнуте изјаве како би створили драму, чак захтевајући од такмичара да данима носе исту одећу ради лакше монтаже.

Иако је касније ублажио своју изјаву, препоручио је гледаоцима да ријалити програме посматрају искључиво као забаву. Још директније признање стигло је од Џоа Бастијанича, судије америчке и италијанске верзије, који је признао да је један контроверзни сегмент у Милану био „унапред припремљен и део сценарија".

Године скандала

Последњих неколико година MasterChef је прошао кроз турбулентан период обележен озбиљним оптужбама и сменама водитеља. У новембру 2024. године објављено је да ће се дугогодишњи водитељ Грег Волас привремено повући из емисије због оптужби за неприкладно понашање и сексуално узнемиравање.

У јулу 2025. године, независна истрага коју је наручила продукцијска кућа потврдила је 43 од 85 оптужби, након чега је објављен Воласов трајни одлазак. Већина потврђених тврдњи односила се на неприкладан сексуални језик, као и на културолошки неосетљиве или расистичке примедбе.

У саопштењу, Волас је тада навео да „ниједна од озбиљних оптужби против мене није потврђена". Додао је: „Оспорио сам преосталу тачку о нежељеном додиривању, али сам морао да прихватим разлику у перцепцији и дубоко ми је жао због било какве нелагоде коју сам изазвао. То никада није била намера."

Истог месеца, објављено је да је његов колега водитељ, Џон Тород, отпуштен због „историјских расистичких примедби". Тород је изјавио да се „апсолутно не сећа ничега од тога и не верује да се то догодило".

Упркос свим контроверзама, MasterChef наставља да се емитује. Шоу је такође доказао да може бити одскочна даска за куваре аматере, попут Томасине Мајерс, победнице из 2005. која је основала популарни ланац ресторана "Wahaca", и Дина Едвардса, финалисте из наредне године, који је сада стални кувар на телевизији ITV.

Признање је добила за остварење „Стара Планина – шетња по облацима" серијала Траг.