Слађана Панајотовић из Фармацеутске коморе Србије каже за Београдску хронику да нема ничег лошег у томе да код куће имамо залихе лекова, али истиче да је важно да кућна апотека буде прилагођена потребама чланова домаћинства.

„У реду је имати залихе, у реду је имати кућну апотеку. Врло често она постане добар део путне апотеке“, наводи Панајотовићева.

Подсећа да пацијенти са хроничним болестима морају да имају лекове за редовну терапију, док би остали требало да обезбеде препарате за уобичајене здравствене тегобе.

„Оно што буквално сваког од нас може да мучи јесте температура. Сада се налазимо у сезони прехлада, понекад имамо главобољу, понекад бол у зглобу због неке спортске повреде или претеране физичке активности“, објашњава Панајотовићева.

У кућној апотеци, у зависности од потреба, могу се наћи и пастиле за грло, сирупи против кашља, препарати за алергијске реакције, као и одређени суплементи. Не треба заборавити ни средства за дезинфекцију, завоје и газе.

Зашто лекове не треба чувати у купатилу

Једна од најчешћих грешака јесте чување лекова у купатилу, иако влага и промене температуре могу негативно да утичу на њихов квалитет.

Панајотовићева наглашава да је неопходно поштовати упутства произвођача, посебно када је реч о температури и условима чувања.

„Када вам у апотеци кажемо да суплемент или лек треба да чувате на сувом и хладном месту, до 25 степени, треба пронаћи ормарић који није много близу купатила, који није много близу кухиње и који није на извору директне сунчеве светлости“, истиче гошћа Београдске хронике.

Као погодна места наводи део собе или ходника, далеко од грејних тела и директне сунчеве светлости.

„То није фрижидер, дефинитивно. То није ормарић у купатилу“, наглашава представница Фармацеутске коморе, говорећи о препаратима за које је прописано чување на собној температури.

Упозорава и на распрострањено уверење да се лекови, уколико су правилно чувани, могу користити и након истека рока трајања.

„Постоји мит да тај лек, уколико се исправно чува, чак може да се користи и дуже него што је то произвођач навео. А то није тачно“, каже Панајотовићева.

Додаје да неправилно чување може додатно да скрати период у којем лек задржава потребан квалитет и ефикасност.

„Он може да се напуни влагом и да изгуби своју ефикасност, а да ми будемо у заблуди да добијамо добар ефекат од тог лека и немамо добру контролу болести“, објашњава Панајотовићева.

Посебно упозорава на механичка оштећења појединих лекова и медицинских средстава, наводећи пример инсулинског пенa који након пада може престати правилно да функционише.

Капи за очи и нос – рок трајања се мења након отварања

Посебну пажњу, према речима Панајотовићеве, треба посветити препаратима који се користе након отварања бочице, попут капи за очи и нос.

Објашњава да рок трајања назначен на паковању не мора да буде исти као период у којем је препарат безбедан за употребу након првог отварања.

„Сваки произвођач је децидирано навео на паковању колико дуго сме да се користи“, истиче Панајотовићева.

У зависности од препарата, тај период може бити седам, 14 или 28 дана, али и 12 недеља.

„У апотеци помажемо пацијентима дајући им савете да можда ставе налепницу на којој ћемо исписати рок трајања или дан започињања терапије“, каже Панајотовићева.

Упозорава и да додиривањем врха пипете или делова бочице може доћи до контаминације, што додатно угрожава исправност препарата.

Да ли таблете смеју да се ломе и дробе

Још једна честа недоумица односи се на велике таблете које пацијенти тешко гутају, због чега их понекад ломе или дробе.

Панајотовићева објашњава да то није увек дозвољено и да зависи од начина на који је лек произведен.

„Понекад не, понекад да. Зависи како је формулисана. Уколико је постепено ослобађајућа форма капсуле, односно таблете, онда никако не смемо да је пресечемо на пола или прекинемо“, упозорава Панајотовићева.

Саветује пацијентима да се пре таквог поступка консултују са фармацеутом, који може да предложи одговарајући начин примене лека.

Као један од начина за лакше гутање наводи узимање таблете након неколико залогаја хране, али искључиво уколико је за тај лек дозвољено узимање уз оброк.

Лековима којима је истекао рок није место у комуналном отпаду

На крају, Панајотовићева подсећа да лекове којима је истекао рок трајања не треба бацати у обичну канту за смеће.

„Када наши пацијенти, гледаоци и корисници лекова прегледају своју кућну апотеку, не би требало у комунални отпад да одложе све те лекове“, наглашава Панајотовићева.

Уместо тога, потребно је однети их у апотеку која је означена као место за преузимање фармацеутског отпада.

„Много је важно да бринемо о својој животној средини и да чувамо ресурсе“, поручује Слађана Панајотовић из Фармацеутске коморе Србије.

О значају превенције, симптомима на које треба обратити пажњу, наследним факторима и могућностима лечења говорио је проф. др Зоран Џамић, истакавши да  се однос мушкараца према здрављу мења последњих петнаестак година, али је неопходно да превентивни прегледи постану редовна навика.

„Јачи пол, који мање иде код лекара, мање се бави превентивним прегледима, мислимо да смо неки супериорни део ове наше заједнице. Међутим, то је потпуно погрешно“, рекао је проф. др Зоран Џамић, директор Универзитетске уролошке клинике у Клиничком центру Србије. 

Према његовим речима, један од разлога због којих мушкарци избегавају уролога јесте и предрасуда да одлазак на такав преглед на неки начин доводи у питање њихову мушкост.

„Ми смо мање мушко ако одемо на преглед код уролога. Имате више мушко“, рекао је Џамић, указујући на то да се такав однос према здрављу мењао током последњих година.

У Србији се годишње открије око 2.800 нових случајева

Говорећи о распрострањености карцинома простате, Џамић је навео да се у Србији сваке године открије око 2.800 нових пацијената са том дијагнозом, док приближно 1.100 мушкараца годишње изгуби битку са болешћу.

О тој теми недавно је одржан и велики стручни скуп на Сребрном језеру, на којем је учествовало око 200 лекара из Србије који се баве онкологијом и уроонколошким обољењима, укључујући и карцином простате.

Џамић је истакао да је реч о озбиљној болести која може успешно да се лечи када се открије у почетној фази.

„Карцином простате је таква болест да може да се излечи само онда када се открије у почетној фази“, нагласио је уролог.

Због тога је важно да мушкарци не чекају појаву тегоба, већ да на време почну са превентивним контролама.

После 40. године редовно проверавати ПСА

Према речима Џамића, мушкарци би требало да почну да размишљају о превентивним уролошким прегледима после 40. године, односно у петој деценији живота, и да их обављају једном годишње.

Једна од основних анализа је одређивање вредности ПСА, простата-специфичног антигена, протеина који се лучи у ћелијама простате. За анализу је потребно узети свега два милилитра крви, а може се обавити и у државним и у приватним здравственим установама.

„То је јефтина анализа. Тај маркер може врло често да спаси главу неком“, рекао је Џамић.

Он је указао на то да мушкарци често редовније воде рачуна о одржавању аутомобила него о сопственом здрављу, иако је за превентивну проверу простате довољно одвојити мало времена.

„Једанпут годишње је сасвим довољно“, навео је уролог.

Ипак, када је реч о наследном фактору, препоручени почетак контрола помера се на ранији период живота.

„Генетика код карцинома простате има значајно место и учесталост код чланова породице где су старији чланови имали карцином простате је и до 100 пута већа“, упозорио је Џамић.

Због тога, како је објаснио, код мушкараца са породичном предиспозицијом не треба чекати пету деценију, већ се са редовним проверама ПСА може почети већ средином четврте деценије живота.

Као додатну методу превентивне контроле навео је ултразвучни преглед доњег уринарног тракта, односно мокраћне бешике и простате, који у комбинацији са анализом ПСА лекарима даје важне смернице.

Увећана простата, упала и карцином нису исто

Простата може бити захваћена различитим патолошким стањима, а Џамић је објаснио да се међу њима издвајају упала простате, њено доброћудно увећање, односно бенигна хиперплазија, и карцином простате.

Према његовим речима, од бенигне хиперплазије простате болује око 70 одсто мушке популације, како у свету тако и у Србији.

Проблем је што вредности ПСА могу бити поремећене код различитих патолошких стања, па се на основу једне анализе не може самостално поставити дијагноза нити утврдити о којем је обољењу реч.

Зато је важно да резултате прегледа процени лекар, а да пацијент, уколико постоји потреба, буде упућен урологу.

Џамић је навео да у Србији има око 380 уролога, док на Универзитетској уролошкој клиници у Клиничком центру Србије ради 50 његових колега.

„Не можемо то сами да разликујемо. Али зато постојимо ми. Лекар опште медицине усмери пацијента на уролога и ви дођете код уролога“, објаснио је.

Промене у мокрењу не треба приписивати само старењу

Један од важних показатеља да постоји проблем са простатом или доњим уринарним трактом јесу промене у мокрењу. Џамић је навео неколико симптома на које мушкарци треба да обрате пажњу.

Међу њима су учестало мокрење током дана, ноћно мокрење, појава крви у урину, промена јачине и квалитета млаза, као и чекање да мокрење почне након одласка у тоалет.

Упозоравајући знаци су и немогућност задржавања мокраће и отежано заустављање мокрења.

„Свако од нас зна како је мокрио раније, кад је био млађи. Али свако од нас зна да препозна када је то дошло до неке границе, када нарушава квалитет живота“, рекао је Џамић.

Како је објаснио, начин мокрења природно се мења са годинама, па мушкарац од 65 година не мокри исто као младић од 25. Међутим, то не значи да сваку промену треба прихватити као нормалан део старења.

Важно је препознати тренутак када тегобе почињу да нарушавају свакодневни живот, укључујући сексуални и породични живот.

Хроничне упале простате и сексуално преносиве инфекције

Говорећи о утицају болести простате на плодност, Џамић је навео да проблеми са увећаном простатом у старијој животној доби нису директно повезани са плодношћу. Међутим, другачија је ситуација код хроничних упала простате, које се могу јавити и код млађих мушкараца.

Посебно је указао на значај сексуално преносивих инфекција, које могу довести до хроничног простатитиса.

„Не постоји ниједан мушкарац код кога можете да излечите хроничну упалу простате. Ви можете да је залечите, да продужите периоде када нема симптома и да се тај човек добро осећа, али да га излечите не можете“, рекао је Џамић.

Међу бактеријама које могу бити повезане са овим инфекцијама навео је хламидију, микоплазму и уреаплазму.

Према његовим речима, бактеријске инфекције имају значајно место и у настанку мушког стерилитета, због чега је важно да млађи мушкарци воде рачуна о превенцији.

Истакао је да су млађе генерације данас информисаније о сексуално преносивим инфекцијама него што је то био случај пре 20 или 30 година, али да је неопходно наставити са едукацијом.

Џамић је подсетио и на то да се животни век продужио, па сексуални живот и сексуално здравље нису теме које се односе искључиво на млађе људе.

Како је навео, на клиници имају велики број пацијената старих 72 или 73 године који и даље имају сексуалну жељу, желе да одржавају сексуалне односе и долазе на прегледе са партнеркама.

У Србији се примењују све савремене методе лечења

Када је реч о лечењу обољења простате, Џамић је истакао да се у Србији примењују све методе које постоје у свету.

Медикаментозна терапија, како је навео, идентична је оној која се примењује у другим земљама, док Универзитетска уролошка клиника обавља све методе хируршког лечења.

Џамић је додао да се ускоро очекује и долазак робота за операције простате.

Посебно је похвалио младе хирурге који раде на клиници, истичући да је реч о перспективном тиму чији су чланови већ и наставници на факултету и доценти.

„Они држе тај посао, они раде то највише и ми дневно имамо бар две софистициране операције простате као и други центри у свету“, рекао је.

Додао је да клиника примењује препоруке и смернице Европске асоцијације уролога, чији је члан, и да су резултати лечења упоредиви са онима у другим земљама.

Говорећи о раду установе којом руководи готово 15 година, Џамић је истакао да ниједног пацијента нису морали да пошаљу на лечење у иностранство.

„Ми нисмо никад ниједног пацијента послали у иностранство. Значи да ипак нешто знамо“, рекао је Џамић, додајући да су резултати лечења добри и да је већина пацијената задовољна након медикаментозне или хируршке терапије.

Новембар је посвећен мушком здрављу

Новембар се у свету обележава као Мовембар, месец посвећен подизању свести о мушком здрављу. Џамић је ту прилику искористио да подсети на значај редовних контрола и праћења промена које могу указивати на уролошке проблеме.

Како је навео, сваки мушкарац треба да обрати пажњу на квалитет мокрења и стање тестиса, али и да једном годишње обави ултразвучни преглед абдомена.

Тим прегледом обухватају се бубрези, мокраћна бешика, простата, тестиси и семене кесице.

„То је за почетак сасвим довољно за ширу нашу популацију“, истакао је проф. др Зоран Џамић, директор Универзитетске уролошке клинике у Клиничком центру Србије. 

Уколико се током анализа и прегледа уоче одређена одступања, лекари опште медицине у домовима здравља могу да упуте пацијенте специјалистима урологије.

Џамић је поновио да је најважније да мушкарци не одлажу одлазак лекару и да превентивне контроле постану део њихове редовне бриге о здрављу.

„Само да се то испоштује, биће резултат онакав какав је свуда у свету“, закључио је уролог.

Ово откриће могло би да утиче на будуће смернице о исхрани старијих особа које су изложене ризику од Алцхајмерове болести, пружајући додатну подршку очувању когнитивних функција.

Улога инсулина у здрављу мозга

Редовно конзумирање кикирикија може да промени начин на који део мозга задужен за формирање сећања реагује на инсулин, показује нова, мања студија која би могла да допринесе изради будућих препорука о исхрани за особе изложене ризику од Алцхајмерове болести.

Инсулин, најпознатији по улози у регулисању нивоа шећера у крви, има важну функцију и у мозгу, где помаже нервним ћелијама да расту, опстану и међусобно комуницирају.

Овај процес у мозгу од кључног је значаја за формирање сећања и друге когнитивне способности.

Ранија истраживања показала су и да правилно функционисање инсулинске сигнализације у мозгу може да помогне у заштити од процеса повезаних са Алцхајмеровом болешћу.

„Хормон инсулин има важну улогу у мозгу, где подржава памћење и друге когнитивне процесе. Како људи старе, мозак може да постане мање осетљив на инсулин, што се доводи у везу са когнитивним опадањем повезаним са старењем“, објаснио је Питер Јорис, један од аутора нове студије објављене у часопису „Food & Function“.

Свакодневна конзумација кикирикија и резултати истраживања

Научници су утврдили да је свакодневна конзумација несланог, суво печеног кикирикија са љуском имала повољан утицај на реакцију на инсулин у деловима мозга повезаним са памћењем код старијих особа.

У истраживању је учествовао 31 здрав испитаник, старости од 60 до 75 година, који су током 16 недеља свакодневно јели по 60 грама кикирикија, што одговара приближно двема порцијама.

Кикирики је учесницима обезбеђиван у унапред одмереним паковањима, у суво печеном облику, са очуваном љуском.

Испитаници су могли да га једу ујутру или поподне, као и да сами одлуче како ће га укључити у свакодневну исхрану – одједном или у мањим количинама распоређеним током дана.

У контролној фази истраживања учесници су у потпуности избегавали кикирики.

Истраживачи су затим магнетном резонанцом мерили показатеље здравља мозга и упоређивали резултате током оба режима исхране.

Утврђено је да је конзумација кикирикија током 16 недеља повећала укупан проток крви у мозгу за око четири одсто, као и инсулински одговор у областима повезаним са памћењем, укључујући хипокампус.

„Ови резултати указују на то да побољшана осетљивост појединих делова мозга на инсулин може да допринесе когнитивним користима од конзумирања несланог, суво печеног кикирикија са љуском“, рекао је др Јорис.

Који састојци кикирикија могу да допринесу здрављу мозга

Научници сматрају да уоченом дејству доприноси више састојака кикирикија, а не само један нутријент.

„Више хранљивих материја присутних у кикирикију, укључујући незасићене масти, дијетална влакна, витамине, минерале и биолошки активне фитохемикалије, могло би да допринесе уоченим користима за здравље мозга“, навео је др Јорис.

Ова грицкалица богата је нутритивним састојцима.

„Кикирики је такође добар извор биљних протеина, а посебно је богат Л-аргинином. Л-аргинин је важан прекурсор азот-моноксида (NO), за који је утврђено да може да олакшава учење и побољшава памћење“, додао је он.

Истраживање, на крају, указује на то да би свакодневна конзумација око 60 грама несланог, суво печеног кикирикија са љуском током 16 недеља могла да има повољан утицај на инсулинску осетљивост мозга код старијих особа.

Ипак, реч је о мањој студији, па су потребна додатна истраживања како би се утврдило колико кикирики заиста доприноси смањењу ризика од Алцхајмерове болести.

Досадашња истраживања давала су различите резултате. Док су поједина указивала да седећи положај омогућава потпуније пражњење бешике, нарочито код мушкараца са увећаном простатом, друга нису пронашла значајне разлике између мокрења у седећем и стојећем положају.

Најновије истраживање, објављено у октобру 2026. године у научном часопису Neurourology and Urodynamics, покушало је да разреши ову дилему применом прецизније методологије.

Шта је показало најновије истраживање

Истраживање су спровели научници из истраживачке групе за урологију у Колумбији, а у њему су учествовала 52 здрава мушкарца старости од 18 до 39 година.

Научници су пратили њихово мокрење у седећем и стојећем положају, мерећи максималну брзину протока урина, укупну количину излученог урина и време потребно да се достигне највећа брзина протока.

Учесници су насумично подељени у две групе. Једна група је најпре мокрила седећи, а затим стојећи, док је друга испитивање обављала обрнутим редоследом.

Између два испитивања постојала је пауза од најмање 24 сата како би се смањила могућност да претходно мерење утиче на наредно.

Резултати су показали да положај тела није значајно утицао на максималну брзину протока урина нити на његову укупну количину.

Једина статистички значајна разлика односила се на време потребно за достизање максималне брзине протока. Мушкарцима је у стојећем положају за то у просеку било потребно нешто више од три секунде дуже него у седећем.

Међутим, научници су оценили да је мало вероватно да та разлика има клинички значај, посебно зато што је делимично зависила од резултата једног учесника који је знатно одступао од осталих.

Истраживачи наглашавају да овим резултатима није доказана потпуна еквивалентност два положаја, већ да у испитиваном узорку нису пронађене значајне разлике у главним показатељима протока урина.

Због тога закључују да код здравих мушкараца положај приликом мокрења има мали практични утицај и да они могу да изаберу начин који им највише одговара.

Зашто би мокрење седећи могло да буде корисније

Једно од објашњења због којих би мокрење у седећем положају могло да има одређене предности односи се на функционисање мишића карличног дна.

Уролог Рена Малик објашњава да су ови мишићи, уопштено говорећи, опуштенији када особа седи, док се у стојећем положају део њих активира како би помогао у одржавању равнотеже и правилног положаја тела.

Приликом мокрења мишићи карличног дна морају да се опусте како би урин могао несметано да пролази кроз мокраћну цев.

Код појединих мушкараца, међутим, ови мишићи остају претерано напети, што може довести до потешкоћа са мокрењем, чак и када не постоји неки други очигледан уролошки проблем.

Маликова указује да се такво стање, познато као хипертонус мишића карличног дна, често недовољно препознаје код мушкараца.

Напетост мишића може бити повезана и са стресом и анксиозношћу, а симптоми могу укључивати болове у пределу карлице, непријатност приликом седења, бол током ерекције или ејакулације, као и учестало мокрење или изненадну потребу за одласком у тоалет.

Због тога се претпоставља да би седећи положај, који може омогућити лакше опуштање карличног дна, могао да олакша мокрење особама са оваквим тегобама.

Ипак, стручњаци наглашавају да сама претпоставка о опуштању мишића није довољна да се седећи положај прогласи здравијим за све мушкарце.

Увећана простата мења ситуацију

За разлику од здравих младих мушкараца, код оних који имају увећану простату положај приликом мокрења могао би да игра значајнију улогу.

Бенигна хиперплазија простате, односно доброћудно увећање простате, један је од честих здравствених проблема код мушкараца старијих од 50 година.

Према објашњењу уролога Рене Малик, приближно половина мушкараца после 50. године има увећану простату, док се са старењем тај проценат додатно повећава.

Увећање простате може да доведе до сужавања мокраћне цеви, чиме се отежава пролазак урина из бешике.

Мушкарци због тога могу приметити слабији млаз урина, потешкоће при започињању мокрења, потребу за напрезањем, испрекидан млаз или осећај да бешика није потпуно испражњена.

Код неких се јавља и капање урина након завршетка мокрења, док другима треба знатно више времена да испразне бешику.

Осим потенцијалних здравствених користи, мокрење седећи у таквим околностима може бити практичније и из хигијенских разлога, јер слаб или испрекидан млаз отежава његово усмеравање.

Шта су показале раније научне студије

Метаанализа објављена 2014. године у научном часопису PLOS ONE обухватила је 11 истраживања која су упоређивала мокрење у стојећем и седећем положају.

Научници су анализирали брзину протока урина, трајање мокрења и количину урина која остаје у бешици након завршетка.

Резултати су показали да је код мушкараца са симптомима поремећаја доњих мокраћних путева мокрење у седећем положају било повезано са потпунијим пражњењем бешике.

У просеку је после мокрења седећи у бешици остајало око 25 милилитара урина мање него приликом мокрења стојећи.

Уочени су и нешто бржи проток урина и краће трајање мокрења, али те разлике нису биле статистички значајне.

Код здравих мушкараца нису пронађене значајне разлике између два положаја.

Аутори су зато закључили да би седећи положај могао бити користан мушкарцима који имају проблеме са мокрењем, док код здравих мушкараца није утврђено да је један положај медицински бољи од другог.

Ипак, истраживања обухваћена овом анализом имала су одређена ограничења, укључујући релативно мали број учесника у појединим студијама.

Управо због тога најновије истраживање из 2026. године настојало је да прецизније испита утицај положаја тела и провери да ли су уочене разлике заиста клинички значајне.

Зашто неки мушкарци више воле да мокре седећи

Осим здравственог стања, на избор положаја приликом мокрења утичу навике, удобност, године живота и културолошке разлике.

Истраживање спроведено 2020. године међу 195 мушкараца у Сједињеним Америчким Државама показало је да је 18 одсто испитаника радије мокрило седећи.

Међу њима су били заступљенији мушкарци који су пријављивали проблеме са мокрењем, попут слабог млаза, учесталог мокрења или осећаја непотпуно испражњене бешике.

Такође, они су чешће наводили да им уролошки симптоми сметају у свакодневном животу.

Међутим, истраживачи наглашавају да то не значи да мокрење седећи изазива те проблеме. Напротив, могуће је да мушкарци бирају тај положај управо зато што већ имају одређене потешкоће.

Неки испитаници наводили су да мокре седећи због физичких ограничења, болова у леђима, артритиса или опоравка након хируршких интервенција.

Други су као разлоге издвајали већу удобност, избегавање прскања урина или навику да током ноћи користе тоалет у седећем положају.

Поједини мушкарци су навели и да им седећи положај омогућава да читају или користе мобилни телефон.

Ипак, уролог Рена Малик не препоручује дуготрајно седење на ве-це шољи ради читања или коришћења телефона, јер таква навика може довести до непотребно дугог боравка у тоалету и потенцијално допринети проблемима попут хемороида.

У Немачкој 40 одсто мушкараца увек мокри седећи

Колико се навике разликују од земље до земље показало је међународно истраживање компаније YouGov из 2023. године.

У анкети су учествовала 7.024 мушкарца из 13 земаља, а резултати су открили велике разлике у начину на који мушкарци користе тоалет.

У Сједињеним Америчким Државама само 10 одсто мушкараца изјавило је да увек мокри седећи, док је 31 одсто навело да то никада не чини.

Сасвим другачија ситуација забележена је у Немачкој, где чак 40 одсто мушкараца увек мокри седећи, а додатних 22 одсто то чини у већини случајева.

Старији Немци још чешће бирају седећи положај. Међу мушкарцима старијим од 55 година чак 49 одсто навело је да увек мокри седећи, у поређењу са 28 одсто мушкараца старости од 18 до 34 године.

Немачка је тако заузела прво место међу испитиваним земљама по учесталости ове навике.

Занимљиво је да у немачком језику постоји и израз "Sitzpinkler", који дословно означава мушкарца који мокри седећи, али се понекад користи и у погрдном значењу.

Ипак, у многим немачким домаћинствима мокрење седећи сматра се прихватљивијим из хигијенских разлога.

Истраживање је показало да је ова навика распрострањена и у другим земљама, попут Аустралије и Шведске, мада у мањој мери него у Немачкој.

Када би требало потражити савет уролога

Стручњаци истичу да избор положаја приликом мокрења сам по себи није показатељ здравственог стања.

Међутим, симптоми попут ослабљеног млаза урина, напрезања приликом мокрења, честе потребе за одласком у тоалет или осећаја да бешика није потпуно испражњена могу указивати на проблеме које би требало испитати.

Посебно је важно да мушкарци који примете промене у мокрењу, нарочито у старијем животном добу, потраже савет уролога како би се утврдио узрок тегоба.

Иако мокрење у седећем положају неким мушкарцима може олакшати пражњење бешике, оно не представља замену за преглед или лечење када постоји уролошки проблем.

За сада, резултати научних истраживања указују да код здравих мушкараца не постоји убедљив доказ да је мокрење седећи или стојећи значајно боље за здравље.

С друге стране, код мушкараца са увећаном простатом или другим потешкоћама са мокрењем, седећи положај могао би да има одређене предности.

Закључак најновијег истраживања зато је прилично једноставан: здрави мушкарци могу да мокре у положају који им највише одговара, док они који имају уролошке тегобе треба да обрате пажњу на симптоме и потраже стручни савет.

Моћ љубичасте коре и заштита мозга

Поред тога, насунин помаже у уклањању штетних материја из ћелија и олакшава унос хранљивих материја кроз неуронску комуникацију. Због ових својстава, редовно конзумирање може смањити ризик од когнитивног пропадања и побољшати памћење.

Истраживања показују да насунин није једини адут овог плода, већ је ту и хлорогенска киселина која пружа додатну заштиту. Богатство влакнима је још једна предност, па тако 100 грама сировог патлиџана садржи око три грама влакана и само 20 калорија. Висок ниво антиоксиданаса штити организам од разних болести, па и оних најтежих. Поред тога, садржи значајне количине витамина Ц, који стимулише производњу и активност белих крвних зрнаца, као и манган који помаже у формирању костију.

Утицај на метаболизам и срце

Влакнаста структура патлиџана игра кључну улогу у одржавању стабилног нивоа шећера у крви. Када једемо оброк богат скробом, нетакнута пулпа патлиџана успорава његову разградњу, чиме се спречавају нагли скокови глукозе.

Научници су током једне студије приметили да додавање 300 грама куваног патлиџана оброку са пиринчем значајно смањује укупан пораст шећера у крви у поређењу са другим поврћем. Екстракти патлиџана такође инхибирају ензиме алфа-амилазу и алфа-глукозидазу, који су кључни за варење угљених хидрата.

Осим што помаже код дијабетеса, овај плод из породице помоћница доприноси здрављу кардиоваскуларног система. Делфинидин, још један важан антоцијанин присутан у патлиџану, подстиче ширење крвних судова и помаже у снижавању крвног притиска.

Влакна додатно помажу у елиминацији лошег холестерола, чиме се смањује ризик од атеросклерозе и срчаних удара. Ипак, стручњаци упозоравају да особе са аутоимуним болестима треба да буду опрезне, јер природна једињења попут гликоалкалоида могу код неких изазвати упалне процесе у цревима.

Начин на који припремамо патлиџан драстично мења његов нутритивни профил, пре свега због сунђерасте структуре која лако упија масноћу. Ако се пржи у дубоком уљу, удео масти може скочити са 0,1 одсто на скоро 38 одсто. Због тога се препоручује печење, гриловање или кување на пари уз само благи премаз маслиновог уља. Занимљиво је да термичка обрада, попут печења, заправо ослобађа већи део антиоксидативних једињења, чинећи их доступнијим за апсорпцију у нашем телу

Плави патлиџан је део медитеранске исхране, али многи не знају да се највреднији део овог плода крије управо у његовој тамној опни. Према подацима о исхрани, сјајна љубичаста кора богата је насунином, специфичним антиоксидансом из групе антоцијанина.

Истрага је показала да производни процес једне малезијске компаније изазива одступања у дебљини и квалитету материјала. Ови недостаци значајно повећавају ризик од пуцања и оштећења током употребе, наводи британски Телеграф.

Због утврђених неправилности, увоз и продаја свих брендова произведених спорним поступком обустављени су на годину дана. На листи производа нашли су се брендови „My Lubie“, „Amor“, „You Me“, „Adloran“, „Einhorn“, and „Primeros“. Поред обуставе увоза, са француског тржишта повлаче се и сви производи овог произвођача који су већ били у продаји.

Од првих повлачења током лета, надлежне агенције забележиле су осам пријава корисника о пуцању кондома из серија које су оцењене као небезбедне. Због тога су здравствене власти позвале све који су користили ове производе да се тестирају на полно преносиве инфекције и провере могућност нежељене трудноће.

Поновљени пропусти и недостатак сертификата

Најновија забрана надовезује се на масовно повлачење из августа 2026. године, када су француске агенције повукле око 260.000 кондома 30 различитих брендова.

Током заједничке контроле, надлежне службе откриле су да бројне линије производа на интернет платформама немају обавезну ознаку усаглашености са прописима Европске уније, због чега потенцијално представљају ризик по здравље и безбедност корисника, наводи се у заједничком саопштењу агенција.

Извршни директор компаније „Мај Луби“, Пјер Лагаж, објаснио је да се летње повлачење односило на само једну серију која није прошла тестирање. Како је навео, компанија је самостално одлучила да повуче производ као меру предострожности, јер је реч о медицинском средству код којег се и на најмању сумњу производ уклања са тржишта, иако анализе самог произвођача нису показале неправилности.

Шири здравствени контекст

Проблеми са квалитетом заштитних средстава појављују се у тренутку када се Европа, укључујући Француску, суочава са растом стопе инфекција. Ови случајеви указују на значај строгих прописа који регулишу медицинска средства у Европи, где кондоми морају да испуне захтевне стандарде како би се осигурала њихова ефикасност.

Поуздана заштита је посебно важна имајући у виду политику Француске, која младима до 25 година омогућава бесплатне кондоме у апотекама, без рецепта. Циљ ове иницијативе је спречавање ширења полно преносивих болести и смањење броја нежељених трудноћа.

Званични подаци указују на значајан пораст броја дијагностикованих случајева ХИВ-а међу младима узраста од 15 до 24 године током протекле деценије. Због таквих епидемиолошких кретања, надзор над безбедношћу производа и брзо реаговање надлежних служби остају важни за заштиту јавног здравља.

„Узбуђени смо што можемо да покажемо да умерено ниске температуре подстичу значајну производњу одређеног метаболита, БХ2, који се синтетише, складишти и потом ослобађа из мишићног ткива. БХ2 затим доспева у друге делове тела, где помаже у одржавању равнотеже протеина и доприноси здрављу ткива током старења“, каже молекуларни биолог Дејвид Вилчез са Универзитета у Келну у Немачкој.

Иако научници већ више од једног века знају да ниске температуре продужавају животни век животиња, укључујући црве, муве, рибе и глодаре, истраживачима до сада није било сасвим јасно на који начин хладноћа остварује тај ефекат.

Научници су првобитно претпостављали да је реч о пасивним термодинамичким ефектима. Међутим, новија истраживања указују на то да је продужење животног века под утицајем хладноће активно регулисан процес у организму, који покреће одређене биолошке механизме и помаже организмима да преживе.

Пре неколико година, Вилчез и његове колеге открили су да ниске температуре доводе до уклањања штетних накупина протеина код нематоде Caenorhabditis elegans. Хладноћа притом активира ћелијске структуре познате као протеазоми, које разграђују протеински отпад.

У новом истраживању научници су испитивали сигнале који се преносе кроз организам и покрећу такве реакције. Претпоставили су да би у томе могли да учествују метаболити – мали молекули који настају током метаболичких процеса.

У експериментима са нематодом истраживачи су утврдили да излагање умерено ниским температурама од 15 степени Целзијуса, које продужавају животни век ових црва, повећава производњу ензима ЦАТ-4. Тај процес се највећим делом одвија у мишићима црва и подстиче стварање метаболита БХ2.

Након што се произведе, БХ2 се преноси у друга ткива, где се претвара у биоактивни молекул који се назива тетрахидробиоптерин (БХ4). Он омогућава производњу аминокиселине тирозин.

Истраживачи су утврдили да нарушавање овог метаболичког пута умањује позитивне ефекте хладноће на животни век црва. То указује на то да продужење животног века при нижим температурама није само пасивна последица успореног метаболизма, већ је делимично резултат активно регулисаног биолошког процеса који почиње у мишићним ћелијама.

У одвојеним експериментима научници су открили да овај метаболички пут доприноси и одржавању равнотеже протеина, односно протеостазе, спречавајући груписање штетних протеина у моделу нематоде који се користи за проучавање Хантингтонове болести.

„Ови резултати указују на то да би циљано деловање на само једно ткиво, попут мишића, могло да обезбеди заштиту читавог организма. То отвара нове могућности за развој терапијских приступа“, наводи Вилчез.

Можда је најзанимљивије откриће то што су истраживачи пронашли доказе да ниске температуре уопште нису неопходне за активирање овог метаболичког пута.

Генетским повећањем нивоа ЦАТ-4 у мишићима нематода, научници су успели да продуже њихов животни век чак и при уобичајеним или вишим температурама. То указује на могућност да се поједини корисни ефекти хладноће постигну и без снижавања телесне температуре.

„Заиста нас је изненадило што је додатак ове супстанце значајно продужио животни век чак и при стандардним и вишим температурама. Даљи експерименти на људским ћелијама охрабрују нас да потражимо терапије које би могле да опонашају корисне ефекте хладноће, без потребе за променом телесне температуре“, каже Вилчез.

У одвојеним експериментима са људским ћелијама, које су генетски модификоване тако да развијају протеине повезане са Хантингтоновом болешћу и амиотрофичном латералном склерозом (АЛС), истраживачи су утврдили да додавање БХ2 смањује нагомилавање абнормалних протеина.

Поред тога, један други експеримент показао је да додавање БХ2 и тирозина смањује показатеље програмиране ћелијске смрти у људским моторним неуронима који носе мутацију повезану са АЛС-ом. То указује на могућност да би овај метаболички пут могао да помогне и у заштити од неуродегенеративних болести.

Важно је нагласити да су ови резултати за сада добијени само у експериментима са нематодама и људским ћелијама. Биће потребно још много истраживања пре него што се буде могло разматрати како би ови ефекти могли безбедно да се примене код људи.

Ипак, резултати показују да су научници све ближе разумевању начина на који хладноћа доприноси дуговечности. Могуће је да ће једног дана успети да искористе тај механизам и развију терапије које опонашају њене корисне ефекте.

Према њиховим тврдњама, ниска вредност феритина, протеина који складишти гвожђе у организму, оставља јасне трагове на лицу и коси, а одговарајућа терапија наводно делује боље од најскупљих козметичких производа.

Симптоми који се најчешће наводе у овим видеима укључују беживотну, бледожуту кожу, тамне кругове око очију, суве усне и појачано опадање косе.

Неки корисници истичу да их је управо уочавање ових промена навело да затраже лекарску помоћ, што је довело до дијагнозе анемије, стања у којем организам нема довољно здравих црвених крвних зрнаца за адекватан пренос кисеоника.

Иако ниска вредност феритина значи смањене залихе гвожђа – елемента кључног за стварање хемоглобина – недостатак се обично манифестује и низом других симптома, као што су стални умор, слабост, вртоглавица, кратак дах и убрзан рад срца.

Стручњаци позивају на опрез

Медицински радници и нутриционисти слажу се да „феритинско лице“ није призната медицинска дијагноза. Иако неки од поменутих знакова заиста могу бити повезани са смањеним залихама гвожђа, стручњаци наглашавају да је немогуће поставити тачну дијагнозу само на основу нечијег одраза у огледалу.

Клои Кејси, нутриционисткиња са Универзитета Борнмут у Великој Британији, наводи у ауторском тексту да бледило и уморан изглед могу бити последица многих других фактора.

Хормонске промене, недостатак сна, стрес, дехидратација или мањак других кључних нутријената такође могу оставити сличне трагове на лицу. „Огледало вам не може рећи да ли вам је гвожђе ниско – то може само тест крви", објаснила је Кејси.

Самоиницијативно узимање суплемената гвожђа без претходне потврде лекара може носити озбиљне здравствене ризике. Превелика количина гвожђа у организму повезана је са повећаним ризиком од инфекција, а дугорочно може допринети развоју артритиса, болести јетре, дијабетеса и срчаних проблема.

Због тога се увек препоручује анализа крви, укључујући комплетну крвну слику и ниво гвожђа, пре било какве терапије.

За оне који сумњају на смањене залихе гвожђа због недостатка енергије, препоручује се прво кориговање исхране. Укључивање намирница богатих гвожђем, као што су црвено месо, пилетина, риба, тофу, сочиво, леблебије, лиснато зелено поврће и обогаћене житарице, може бити безбеднији први корак од посезања за суплементима, осим уколико лекар не одреди другачије.

Међу могућим компликацијама су фиброза, односно стварање ожиљног ткива у јетри, цироза, тежи облик ожиљавања који на крају може довести до отказивања јетре, као и кардиоваскуларне болести и поремећаји функције бубрега.

У истраживању објављеном у часопису Nature Communications, научници предвођени тимом са америчке клинике „Мејо“ (Mayo Clinic) представили су доказе да MASLD не треба посматрати искључиво као једну болест, већ као стање које обухвата пет различитих подтипова.

Таква подела могла би да омогући прецизнију процену будућих здравствених ризика и избор одговарајућих терапијских приступа.

„Оно што се овде појављује јесте начин да се систематски идентификују значајне подгрупе унутар сложене болести“, рекао је Ерик Кле, биоинформатичар са клинике „Мејо“.

„То нам помаже да сложену болест мапирамо са таквом прецизношћу да можемо да почнемо да предвиђамо њен ток и интервенишемо пре него што дође до најтежих оштећења“, објаснио је Кле.

Анализа хиљада пацијената открила пет подтипова болести

Да би утврдили подтипове MASLD-а, истраживачи су анализирали медицинске податке 1.532 пацијента, а затим проверили добијене групе на додатном узорку од 3.070 пацијената.

Користили су рачунарско моделирање како би открили заједничке биолошке карактеристике на основу којих се пацијенти могу сврстати у различите групе.

Анализа је обухватила пол, индекс телесне масе (БМИ), биомаркере у крви повезане са оштећењем јетре, као и придружена здравствена стања, међу којима су повишен крвни притисак, гојазност и висок ниво холестерола.

Истраживачи су настојали да утврде обрасце који би могли да остану непримећени уколико би се сви пацијенти посматрали као јединствена група.

„Када се клинички и геномски подаци анализирају заједно, у овако великом обиму, почињу да се уочавају обрасци напредовања болести који би иначе остали скривени“, рекла је Шулан Тјен, биоинформатичарка са клинике „Мејо“.

Она је истакла да раздвајање пацијената на подтипове отвара могућност да се терапија усмери на биолошке механизме који заправо покрећу болест.

„Када раздвојите ове подтипове, можете да почнете да усклађујете лечење са биологијом која заиста покреће болест“, навела је Тјен.

На основу анализе издвојено је пет подтипова, означених као C1, C2, C3, C4 и C5. Истраживачи су потом пратили пацијенте у периоду до десет година како би испитали повезаност тих група са каснијим здравственим проблемима.

Различити подтипови носе различите здравствене ризике

Утврђено је да се пет група разликује по својим карактеристикама, али и по ризицима од одређених компликација.

Група C1 обухватала је око 30 одсто учесника истраживања. Чинили су је старији пацијенти који нису имали гојазност, а у тој групи забележене су релативно високе стопе рака јетре и трансплантације јетре.

Група C5 чинила је око девет одсто укупног броја учесника. У њој је генетика имала значајну улогу како у ризику од развоја MASLD-а тако и у ризику од компликација повезаних са болешћу.

И код осталих група уочене су разлике у ризицима од срчаних обољења, отказивања јетре, рака и потребе за трансплантацијом јетре.

Према истраживачима, ови налази указују на то да би разврставање пацијената према подтиповима могло да помогне у прецизнијем прилагођавању лечења њиховим потребама.

„Наша студија пружа важне увиде у разноликост MASLD-а и указује на могућности за примену персонализованих терапија“, наводи се у научном раду.

Истраживачи додају да разврставање пацијената у уједначеније подгрупе представља могући пут ка персонализованој здравственој нези.

Повезаност са депресијом и поремећајима сна захтева додатна истраживања

Анализа података открила је и повезаност појединих подтипова MASLD-а са стањима као што су депресија и апнеја у сну, поремећај који се одликује прекидима дисања током спавања.

Истраживачи наводе да би ове везе могле да буду предмет будућих студија. Ипак, пет утврђених подтипова тек треба детаљније испитати на већим и разноврснијим групама пацијената. Аутори наглашавају да су почетни резултати охрабрујући, али да је неопходна додатна провера налаза.

Један од наредних корака могло би да буде испитивање начина на који различите терапије утичу на здравствене исходе код пацијената из различитих подтипова болести.

Константинос Лазаридис, гастроентеролог са клинике „Мејо“, оценио је да истраживање показује значај повезивања генетских података са детаљним клиничким информацијама.

„Када повежете генетске податке са детаљним клиничким информацијама из великих популација, можете да почнете да редефинишете болести на начин који непосредно утиче на бригу о пацијентима“, рекао је Лазаридис.

У комбинацији са уређајем за континуирано праћење глукозе, који у реалном времену мери ниво шећера у крви, овај минијатурни уређај осмишљен је тако да регулише ниво шећера у складу са потребама пацијента. То постиже помоћу хемијске реакције коју покреће електрична енергија. У експериментима на мишевима спречио је нагле скокове нивоа инсулина и подстакао губитак масног ткива.

Имплантат, описан у научном часопису Science, могао би да понуди потпуно нов начин лечења дијабетеса и гојазности, изјавио је за Лајв сајенс путем електронске поште један од аутора студије, Мартин Фусенегер, професор биотехнологије и биоинжењеринга на Швајцарском федералном институту за технологију у Цириху.

Његов тим сада ради на припремама за испитивање уређаја на другим лабораторијским животињама, а на крају и на људима.

Гојазност и дијабетес типа 2 глобални проблем

У свету приближно 790 милиона људи има дијабетес типа 2, док више од милијарду људи пати од гојазности.

Особе са гојазношћу често имају инсулинску резистенцију, стање у којем ћелије не реагују адекватно на инсулин и не могу да преузму из крви шећер који им је потребан.

У почетку организам производи више инсулина како би надокнадио тај недостатак, али временом више не може да одржава такав темпо, чиме се стварају услови за развој предијабетеса и дијабетеса типа 2. Око 90 одсто људи са дијабетесом типа 2 истовремено има гојазност или прекомерну телесну тежину.

Истовремено, хемијске реакције у јетри претварају вишак глукозе из крви у масне резерве, што доприноси даљем повећању телесне тежине.

Постојећи начини лечења ових стања усмерени су или на промене животних навика, попут исхране и физичке активности, или на дуготрајну примену лекова, као што су метформин, који снижава ниво шећера у крви, и лекови из групе ГЛП-1, који смањују апетит и тако подстичу губитак телесне тежине.

Имплантат претвара глукозу у глуконат

Међутим, Фусенегер и његове колеге запитали су се да ли би могли директно да делују на глукозу.

Осмислили су реактор дугачак око 2,5 центиметара, који претвара глукозу у безопасан нуспроизвод, назван глуконат, помоћу контролисане хемијске реакције коју покрећу веома мале количине електричне енергије.

Ова трансформација одвија се на електроди обложеној наночестицама злата и платине, уграђеним у графитни филц.

Кључно је то што се реакција одвија само када уређај добије довољно електричне енергије, па се процес уклањања глукозе може укључивати и искључивати контролисањем количине енергије која се доводи до имплантата.

Уређај ради бежично, а напаја се и контролише помоћу обичног паметног телефона. Телефон емитује радио-фреквенцијску енергију ниског интензитета, коју електронске компоненте имплантата затим претварају у стабилну једносмерну електричну струју како би активирале реакцију.

У комбинацији са монитором глукозе, уређај открива повишен ниво шећера у крви, а затим шаље повратну информацију паметном телефону, који прилагођава количину енергије која се преноси имплантату.

„У принципу, то омогућава уређају да уклања више глукозе када је ниво шећера у крви повишен, а да смањи своју активност када се глукоза врати у жељени опсег“, рекао је Фусенегер.

„Циљ је стварање аутономног система који се непрекидно прилагођава метаболичким потребама пацијента“, објаснио је он.

Циљ постизање довољног обима хемијске реакције

Истраживачки тим тестирао је овај саморегулишући медицински уређај на мишевима који су имали и дијабетес и гојазност.

Током шест недеља, мишеви којима је уграђен имплантат имали су знатно стабилнији ниво шећера у крви у поређењу са мишевима који нису били подвргнути лечењу. Такође су у просеку изгубили 10 одсто телесне тежине.

Пошто се ниво глукозе код мишева непрекидно одржавао у границама нормале, метаболички процеси у организму преусмерили су се ка сагоревању масти, док је регулација укључивања и искључивања реакције уклањања глукозе спречавала да ниво шећера падне испод безбедних граница.

Фусенегер сматра да је реч о узбудљивој потврди да овај концепт може да функционише.

Међутим, „један од важних изазова јесте доказати да уређај може да претвори довољне количине глукозе у људском организму, уз истовремено очување дугорочне безбедности и каталитичке ефикасности“, рекао је он.

Другим речима, истраживачи тек треба да покажу да хемијска реакција функционише и у знатно већем обиму, неопходном за лечење људи.

Неопходно истраживање на људима

У одвојеном експерименту, тим је поставио уређај у велику лабораторијску посуду напуњену раствором шећера, како би проверио да ли може да обрађује веће количине глукозе.

Количина раствора, око пет литара, била је приближна укупној запремини крви у људском организму.

Уређај је и у овом већем систему успешно контролисао ниво шећера.

Ипак, Фусенегер је нагласио да овај експеримент не може да замени истраживања на већим животињама и људима. Управо су такве студије следећи приоритет истраживачког тима.

Посебно је важно, како је истакао, да „наш уређај није намењен да замени здраву исхрану, физичку активност или превентивну медицину“ у лечењу дијабетеса и гојазности.

„Гојазност и дијабетес типа 2 сложена су стања која подразумевају много више од повишеног нивоа глукозе“, додао је он.

„Посматрамо га као потенцијално моћан додатак постојећим терапијским могућностима, који би једног дана могао да се комбинује са већ утврђеним начинима лечења и променама животних навика“, закључио је Фусенегер.

Студија је обухватила 485.934 учесника из кинеске базе података Кадоори (China Kadoorie Biobank). Током девет година праћења, научници су забележили 14.863 случаја кардиоваскуларних болести. Анализа је показала да је редовна конзумација чаја умерене јачине повезана са нижим ризиком од ових обољења, док врели напици доносе виши ризик. Црни чај је притом показао доследнију повезаност са позитивним исходима у поређењу са зеленим чајем.

Иако резултати сугеришу да је редовно пијење чаја повезано са 11 процената нижим ризиком од срчаних болести, стручњаци позивају на опрез због опсервационе природе студије.

Дел Станфорд, виши дијететичар Британске фондације за срце, истакао је да налази указују на ширу улогу здравих животних навика, с обзиром на то да су учесници такође били физички активни и нису пушили. Станфорд је објаснио да унос чаја не треба посматрати изоловано, а количину од шест до осам шоља дневно не треба третирати као званичну медицинску препоруку јер величина порције није била стандардизована.

Опасности врелих напитака

Температура напитка, независно од тога да ли је у питању чај или кафа, представља посебан фактор ризика који захтева пажњу медицинске заједнице. Међународна агенција за истраживање рака (IARC), која делује при Светској здравственој организацији (СЗО), класификовала је конзумацију врелих напитака изнад 65 степени Целзијуса као „вероватно канцерогену за људе".

Стручњаци сматрају да понављано термичко оштећење слузокоже једњака може довести до хроничне упале и убрзане измене ћелија, што временом знатно повећава шансе за развој малигних болести.

Рак једњака је тренутно осми најчешћи узрок рака у свету, а највише стопе бележе се у деловима Азије и Јужне Америке где је традиционално присутна конзумација веома топлих течности.

Недавна велика студија, објављена у септембру у стручном часопису International Journal of Cancer, додатно је расветлила овај проблем анализирајући податке готово милион одраслих особа.

Истраживачи су открили да особе које пију веома топле напитке имају отприлике три пута већи ризик од развоја карцинома сквамозних ћелија једњака у поређењу са онима који конзумирају умерено топле течности.

Поред температуре, важна је и учесталост конзумације, јер су особе које су пиле шест или више врелих напитака дневно имале 71 проценат виши ризик од ове врсте рака.

Додавање хладног млека у чај, што је уобичајено у многим културама, није смањило ризик уколико је основа напитка остала врела.

Упркос овим упозорењима, нема разлога да се одустане од омиљених јутарњих ритуала, јер чај и даље важи за један од најздравијих напитака на планети.

Због обиља биоактивних једињења попут полифенола и флавоноида, он помаже у превенцији кардиоваскуларних проблема и когнитивног пропадања. Лекари и нутриционисти препоручују једноставну промену навика која може сачувати здравље организма на дуже стазе.

Довољно је само оставити напитак да се охлади неколико минута пре првог гутљаја како би се постигла пријатна температура, чиме се задржавају сви бенефити чаја без излагања пробавног тракта непотребном ризику.

Организам тада улази у режим преживљавања и преусмерава проток крви ка виталним органима, попут срца и плућа. Будући да су стопала најудаљенија од срца, сасвим је очекивано да ће се она прва охладити. Овај процес смањује количину кисеоника у ткивима, што понекад може изазвати благу промену боје коже.

Природни одговор организма и стрес

Поред спољашње температуре, значајан фактор представља и висок ниво стреса или анксиозности. Једна од природних реакција тела на стресне ситуације јесте ослобађање адреналина у крвоток. Док циркулише, адреналин изазива сужавање периферних крвних судова, што додатно сманјује доток крви у најудаљеније делове тела.

Овај механизам чува енергију и припрема организам за потенцијалну опасност, али у модерном времену може резултирати хронично хладним рукама и ногама. Смањење напетости може помоћи у ублажавању ових симптома у ситуацијама када нисмо директно угрожени.

Лоша иркулације и потенцијална обољења

Један од најчешћих разлога за редовно смрзавање екстремитета лежи у лошој циркулацији. Недостатак физичке активности, дуготрајно седење за радним столом или ношење преуске обуће значајно отежавају путовање крви до доњих делова тела.

Поред тога, лоше животне навике попут пушења имају вазоконстрикторни ефекат, што значи да додатно отежавају проток крви кроз организам. Због тога се пушачи много чешће жале на нелагодност изазвану хладним стопалима у поређењу са особама које не конзумирају дуван.

Хладна стопала понекад представљају рани симптом основних медицинских стања која ометају правилан проток крви. Дијабетес, може довести до периферне неуропатије, односно оштећења живаца које ствара осећај хладноће, чак и када су стопала на додир топла.

Анемија је још једно често стање које се јавља када тело нема довољно црвених крвних зрнаца за ефикасан пренос кисеоника. Такође, смањена функција штитне жлезде отежава нормалан метаболизам, што директно утиче на способност тела да регулише температуру.

Неки људи пате од специфичних поремећаја који изазивају бурне реакције на промене температуре или стресне догађаје. Рејноов феномен је стање услед којег крвни судови постају преосетљиви, па се прсти на ногама могу обојити у белу или плаву боју и постати утрнули.

Ретка појава је и Биргерова болест, обољење уско повезано са употребом дуванских производа, које изазива отицање крвних судова и формирање опасних угрушака. Уколико се појаве ране које не зарастају или снажни болови током ходања, неопходно је што пре затражити стручну медицинску помоћ.

Једноставна решења и препоруке

Иако озбиљна обољења захтевају медицински третман, у већини случајева проблем се може ублажити променом свакодневних навика. Стручњаци који проучавају хладна стопала саветују ношење топлих чарапа, при чему је вуна најбољи материјал за термичку изолацију јер задржава ваздух и одлично одводи влагу.

Занимљиво је да превише дебеле чарапе или ношење више пари истовремено може погоршати ситуацију, јер врше притисак на стопало и тако прекидају ионако слабу циркулацију. Физичка активност, чак и у виду кратких вежби истезања или лагане шетње, представља најбржи начин да се подстакне проток топле крви кроз цело тело.

Топла купка у трајању од 10 до 15 минута такође може пружити тренутно олакшање и пријатно опустити мишиће на крају напорног дана. Међутим, уколико су вам стопала стално хладна и бледа, чак и у веома топлим просторијама, то може бити знак за узбуну.

Појава трнаца, дуготрајни губитак осећаја или видљиве промене на кожи су јасни симптоми због којих би требало заказати лекарски преглед. Правовремена дијагноза омогућава примену адекватне терапије која циља основни узрок, уместо да се бори само са његовим упорним последицама.

У тим лапароскопским операцијама хирурзи су користили слику, звук и осећај додира које су им преносиле машине, као и њихове металне руке, како би обавили све потребне захвате на свињама. Такве операције изведене су, на пример, током лета ове године у америчком граду Сан Дијегу, на тамошњем универзитету.

Такође, последњих неколико година операције које захтевају велику прецизност уз коришћење система „Да Винчи“ постале су уобичајена пракса.

Тај систем, који је развила америчка компанија „Intuitive Surgical“, састоји се од конзоле за управљање, роботских руку и рачунарског софтвера који омогућава тродимензионални приказ унутрашњости људских органа.

Паметни хуманоидни роботи раде са људима

Коришћење робота у операционим салама само по себи није новина. Међутим, у Јужној Кореји, која се суочава са хроничним недостатком високо специјализованог медицинског особља, намеравају да оду корак даље и уведу аутономне роботе, и то више њих истовремено.

У операционој сали постављеној у згради компаније „Самсунг животно осигурање“ у Сеулу, 16. септембра су уз хирурга радили покретни роботи опремљени вештачком интелигенцијом и обучени у хируршке комбинезоне.

Њихов задатак био је да асистирају лекару, постављају, додају и придржавају инструменте, као и да их користе пратећи његова упутства.

Једна од специфичности развоја медицинских робота компаније „Самсунг“ јесте могућност истовремене координације више робота у операционој сали.

Кибернетички асистенти

Источноазијски и други медији ове недеље објавили су детаље демонстрације коју је организовао Медицински центар „Самсунг“. Она је део истраживања које компанија спроводи ради усавршавања аутономних хуманоидних хируршких робота, са циљем да они 2029. године почну редовно да раде у јужнокорејским болницама.

Током симулације операције на желуцу, којој су присуствовали и новинари, учествовала су два хуманоидна робота компаније „Самсунг електроникс“. Један је хирургу додавао и одлагао скалпел и друге инструменте, док је други придржавао ендоскоп и, на захтев хирурга, усисавао ткиво.

Роботи су програмирани тако да разумеју команде на корејском и енглеском језику и затраже појашњење уколико им упутство хирурга није јасно.

Према саопштењу произвођача, роботи реагују на команде у року од две секунде и исправно разумеју упутства у око 95 одсто случајева.

У мало вероватном случају да откажу или престану да извршавају команде током операције, опремљени су дугметом за тренутно искључивање. Када их лекар искључи, роботи се најпре удаљавају од операционог стола на безбедну дистанцу, пре него што се потпуно зауставе.

Развој роботских хируршких асистената започели су 2025. године Национални центар за борбу против рака, компанија „Самсунг електроникс“, односно њена подружница „Рејнбоу роботикс“, и Самсунгов институт за медицинске науке и технологију. У пројекту сада учествују и Национални универзитет у Сеулу и болница Универзитета Џонбук.

Роботи ће временом учити како поједини хирурзи изводе захвате и прилагођавати се њиховом начину рада како би им олакшали посао.

Њихов главни задатак биће да преузму релативно једноставне поступке који се често понављају, нарочито у унутрашњости земље, где нема довољно медицинског особља, или током ноћи, када је број дежурних здравствених радника мањи.

Пут до комерцијалне употребе, међутим, још је дуг. Роботи морају да прођу низ тестова квалитета и поузданости, укључујући испитивања током стварних операција на животињама и људима.

„Самсунг“ развија и сопствени систем сличан систему „Да Винчи“. Он ће се састојати од конзоле преко које ће хирург управљати дворуким хуманоидним роботима, уместо класичним роботским рукама или крацима, и тако изводити прецизне захвате попут сечења и ушивања.

Према његовим речима, могућности лечења најтежих очних обољења значајно су побољшане током последњих 20 до 30 година.

„Међутим, последњих 20 до 30 година поправиле су се могућности у свету и код нас лечења ових болести, и доста то изгледа оптимистичније када се појавите са том дијагнозом него у времену пре тога“, рекао је Стојковић.

Говорећи о утицају савремене технологије на вид, објаснио је да дуготрајан рад за рачунаром може да изазове или погорша сувоћу очију.

„То је у ствари само мање-више наглашено суво око током пажње, напрегнуте када ретко трепћемо, или погоршање постојећег сувог ока. Ето, то као једна ствар која није баш много ни трагична“, навео је Стојковић.

Додао је да би повећани стрес могао да буде повезан са појединим, релативно ретким очним обољењима, али да је тешко проценити да ли је стрес данас израженији него раније.

Прва трансплантација рожњаче 1933. године

Прва трансплантација рожњаче у клиници изведена је 1933. године. Операцију је обавио доктор Здравко Нижетић, што је, према речима Стојковића, био значајан догађај за развој офталмологије у региону.

„Доктор Здравко Нижетић је на једној од две клинике које су формирале нашу клинику извео ту интервенцију, прву кадаверичну трансплантацију рожњаче источно од Есе, тако да кажем, јер је један руски офталмолог, професор Филатов, то извео први на свету, и затим неколико руских, односно совјетских тадашњих офталмолога такође“, рекао је Стојковић.

Подсетио је и на трансплантацију рожњаче код бебе старе девет дана, којој је захват урађен на оба ока.

„Јесте, то је један леп догађај. Да, то је сад дечак који види одлично, и на оба ока урађена трансплантација. Пресрећни смо што смо тада имали материјала да то урадимо. То је можда био најважнији фактор да се то деси“, истакао је Стојковић.

Међународни конгрес поводом јубилеја

Поводом 105 година постојања клинике, у Београду се одржава међународни офталмолошки конгрес, који се поклапа са обележавањем јубилеја. Стојковић је навео да се трансплантације рожњаче у клиници обављају континуирано и да је материјал за нове захвате већ обезбеђен.

Свечана академија биће прилика за окупљање колега из Србије и региона, као и гостију из иностранства који учествују на 25. конгресу офталмолога Србије.

Стојковић је указао и на специфичност историје клинике.

„Изгледа да смо ми једина земља на свету где је очна клиника настала пре свих других специјалистичких клиника. То, наравно, не говори о томе да смо ми бољи од других, али ето, та симпатична бизарност може да се запамти“, закључио је Стојковић.

Код пацијената који се лече од малигних обољења крви, конзумирање слатке хране током терапије антибиотицима доведено је у везу са већим смањењем разноврсности цревних бактерија него узимање самих антибиотика.

Комбинација антибиотика и шећера такође је повезана са размножавањем цревних бактерија које могу да изазову инфекције које се тешко лече, наводе истраживачи у раду објављеном у часопису Nature.

Пацијенти оболели од рака имају веома различите навике у исхрани и узимају лекове који могу да оштете њихов микробиом. Због тога они пружају јединствену прилику за проучавање изражених промена у цревима, за које верујемо да су значајне и код здравих људи, наводи Јонас Шлутер, микробиолог у здравственом систему NYU Langone Health.

Ранија истраживања засебно су указала на то да антибиотици и шећери могу да поремете цревни микробиом. Међутим, њихово заједничко дејство, нарочито код људи који су изложени већем ризику од инфекција, није било довољно разјашњено.

Болнички оброци открили везу између шећера и цревних бактерија

Истраживачи су детаљно пратили више од 9.000 оброка које је конзумирало 173 пацијента хоспитализована у центру за лечење, где су подвргнути трансплантацији крвотворних матичних ћелија.

„Евиденција о исхрани једна је од највећих непознаница у многим истраживањима која се баве исхраном и микробиомом“, јер се подаци о оброцима често заснивају на ономе што сами испитаници пријаве, напомиње Тифани Вир, микробиолог са Државног универзитета Колорадо, која није учествовала у истраживању.

Захваљујући стандардизованим болничким оброцима, истраживачи су могли да измере унос хране током више дана, до последњег грама, а затим да упореде количине различитих хранљивих материја које су пацијенти уносили са подацима о разноврсности бактерија добијеним анализом узорака столице.

За сваких додатних 100 грама шећера које су пацијенти на антибиотској терапији уносили током два дана пре узимања узорка – што одговара количини шећера у две и по лименке кока-коле – истраживачки тим утврдио је смањење разноврсности бактерија за 24 одсто.

Шећер подстиче размножавање бактерија отпорних на антибиотике

Конзумирање слаткиша и заслађених напитака током терапије антибиотицима такође је било повезано са наглим повећањем броја бактерија из рода Enterococcus. Ове бактерије могу бити отпорне на лекове и повезане су са инфекцијама које се тешко лече, а које могу довести до дужег боравка у болници и веће смртности.

„Неке бактерије понекад преживе терапију антибиотицима или су, што може бити још опасније, отпорне на њих“, каже Шлутер.

„Када тим бактеријама обезбедимо универзални ресурс неопходан за живот – једноставне шећере – додатно подстичемо њихову доминацију. То је готово као да спалите прашуму великим пожаром, а затим покушате да угасите пламен тако што доливате бензин“, објашњава микробиолог.

Истраживачи су такође спровели експеримент на мишевима који су се хранили уобичајеном храном или храном богатом сахарозом. Свим мишевима дали су једну дозу антибиотика. Утврђено је да је шећер додатно повећао заступљеност бактерија из рода Enterococcus након излагања антибиотицима.

Смањење уноса шећера могло би да помогне очувању микробиома

„Смањење уноса шећера могло би да буде још један начин на који пацијенти могу да подрже свој цревни микробиом током терапије антибиотицима“, каже Сара Бери, научница која се бави исхраном на Краљевском колеџу у Лондону, која није учествовала у истраживању.

Ипак, потребна су додатна истраживања како би се утврдило да ли се ови налази односе на све људе који узимају антибиотике.

Шлутер се нада да ће даља истраживања и клиничка испитивања помоћи да се боље разуме тачна повезаност између шећера, антибиотика и цревног микробиома.

„Антибиотике морате да узимате да бисте се борили против инфекција, али треба да будете свесни и тога да они имају нежељена дејства на микробиом“, истиче Шлутер. „Сада морамо да пронађемо начине да ублажимо ту штету.“

Захваљујући ХПВ вакцини, Аустралија је на путу да постане једна од првих земаља у свету која ће елиминисати рак грлића материце. Сада су истраживачи из Аустралије направили још један значајан корак – овог пута у лечењу рака коже.

Прва персонализована мРНК вакцина против рака успешно је прошла клиничко испитивање фазе 3, показавши да је ризик од повратка меланома или смрти за 42 одсто мањи у поређењу са стандардном имунотерапијом која се примењује сама.

Резултати су чак бољи него што су научници очекивали

Глобална главна истраживачица, медицинска онколошкиња Џорџина Лонг из Меланома института Аустралије (MIA), представила је резултате на Конгресу Европског друштва за медицинску онкологију (ESMO) 2026. Очекује се да резултати буду објављени у часопису New England Journal of Medicine.

„Ови резултати представљају темељни помак у нашем приступу раку: коришћење имуног система на персонализованији начин како би се смањио ризик од поновне појаве меланома или смрти“, каже Лонг и додаје: „Ово до сада није постигнуто у историји развоја лекова против рака".

Онколог Роберт Вондерхајд, будући председник Америчког удружења за истраживање рака, који није учествовао у испитивању, рекао је за The New York Times да су резултати испитивања на нивоу „наших највећих открића“.

МРНК вакцину развили су Модерна и Мерк, а намењена је спречавању повратка меланома након хируршког уклањања тумора.

Најпре се секвенцира тумор сваког пацијента, а затим истраживачи утврђују шта представља јединствени „отисак“ тог тумора у односу на здраве ћелије у организму.

На основу тих информација прави се персонализована вакцина која имуном систему пацијента практично представља „потерницу“ за рак.

„Ово се испоручује у облику мРНК, тако да сопствене ћелије организма приказују ту потерницу имуном систему, показујући му тачно шта треба да тражи и нападне“, каже Лонг. Лек делује у комбинацији са постојећом имунотерапијом Кејтруда (пембролизумаб).

„Рак може да превари имуни систем лажним пријатељским руковањем, па имуни систем мисли да је ћелија рака нормална. Пембролизумаб блокира то руковање, омогућавајући имуним ћелијама да препознају рак и нападну га, али је то исти лек за све", објашњава Лонг.

Персонализовање терапије која се примењује уз пембролизумаб изгледа да додатно побољшава резултате. Клиничко испитивање фазе 3 обухватило је више од 1.100 пацијената са 157 локација широм света, а резултати су потврдили импресивне налазе ранијег испитивања фазе 2, објављеног 2024. године.

Код пацијената који су остали без знакова рака шест месеци након почетка лечења, ризик од повратка меланома или смрти био је за 58 одсто мањи у поређењу са пацијентима који су примали само пембролизумаб.

МРНК вакцина још није доступна пацијентима у Аустралији или Сједињеним Америчким Државама, али су резултати ушли у процес регулаторне процене. Тај процес би, у зависности од земље, могао да траје неколико година.

У Аустралији, која има једну од највиших стопа меланома у свету, једна особа умре од овог рака сваких шест сати. Вакцина која би могла да спречи повратак рака могла би да спасе бројне животе.

Потенцијал мРНК технологије није ограничен само на рак коже

„Након успеха у меланому, овај доказ концепта могао би да означи почетак темељног помака у начину на који лечимо рак, помажући пацијентима да дуже остану без болести“, каже Лонг. Са њом се слаже и Алекс Мензис, медицински онколог из Меланома института Аустралије.

„Нада за блиску будућност јесте да би ово могло не само да побољша исходе код пацијената са узнапредовалим меланомом, већ и код оболелих од других врста рака код којих су тренутне имунотерапије слабо ефикасне“, објашњава Мензис.

То је охрабрујућа могућност, али још много тога треба да се уради.Недавно је неколико рандомизованих испитивања мРНК вакцина за рак дебелог црева и ректума, као и за рак главе и врата, показало да ове вакцине нису смањиле ризик од поновне појаве болести.

Због тога су најновији резултати још значајнији. „Испитивање INTerpath-001 показује да лечење засновано на јединственом потпису тумора сваког пацијента, у комбинацији са имунотерапијом која блокира контролне тачке, може да усмери имуни систем да пронађе и уништи преостале ћелије рака. Баш као што је имејл променио начин на који комуницирамо, индивидуализована терапија неоантигенима има потенцијал да промени начин на који лечимо рак", закључује Лонг.

Тестостерон помаже у одржавању сексуалне жеље, мишића и костију. Неки мушкарци са недостатком овог хормона примају терапију замене тестостерона. Али да ли ниво овог хормона може да утиче и на то колико правилно срце куца?

Преглед објављен у часопису Journal of the Endocrine Society, који је предводио кардиоваскуларни истраживач Ананд Реди Малигиреди са Медицинског центра Универзитета Канзас, бави се управо тим питањем. Тим истраживача анализирао је постојеће студије на људима, као и лабораторијска истраживања.

Њихов закључак је да су и ниски и високи нивои тестостерона повезани са већим ризиком од поремећаја срчаног ритма, иако још није јасно да ли је сам хормон директно одговоран за тај ризик. Истраживачи наводе да би ризик могао бити најмањи када се ниво тестостерона налази приближно на средини нормалног распона.

За мушкарце којима је потребна терапија тестостероном, ово би могло да помогне у одређивању нивоа хормона који лекари треба да циљају, као и начина на који би пацијенте требало пратити током лечења.

Поремећај о коме је реч настаје када горње коморе срца изгубе координисани ритам. Назива се атријална фибрилација и може изазвати осећај лепршања или неправилног рада срца, умор и вртоглавицу, мада неки људи немају никакве симптоме. Она такође повећава ризик од можданог удара, а неким пацијентима је потребно дуготрајно лечење лековима за разређивање крви.

„И премало и превише тестостерона изгледа да повећавају ризик од атријалне фибрилације, кроз одвојене биолошке механизме“, каже коаутор студије и кардиолог Раџат Баруа из Медицинског центра за ветеране у Канзас Ситију.

Раније студије на популацији већ су повезивале низак ниво тестостерона са већим ризиком од овог поремећаја срчаног ритма. Међу њима је и Фрамингамска студија срца, која је показала да су нижи нивои хормона били повезани са већим ризиком од развоја атријалне фибрилације у одређеним старосним групама.

Докази који се односе на више нивое тестостерона укључују анализу 4.570 старијих мушкараца који претходно нису имали кардиоваскуларне болести.

Током медијане праћења од 4,4 године, мушкарци из две групе са највишим нивоима тестостерона имали су приближно двоструко већи ризик од атријалне фибрилације у односу на мушкарце из средње групе. Укупно је 286 мушкараца током студије развило овај поремећај. Иста студија није утврдила статистички значајно повећање ризика код мушкараца са најнижим нивоима тестостерона.

Шта је показало испитивање TRAVERSE?

Студија TRAVERSE из 2023. године испитивала је терапију тестостероном. У њој је насумично распоређено 5.246 мушкараца са ниским нивоом тестостерона и постојећом кардиоваскуларном болешћу или повећаним кардиоваскуларним ризиком да примају или гел са тестостероном или гел који није садржао тестостерон.

Атријална фибрилација јавила се код 3,5 одсто мушкараца који су примали тестостерон и код 2,4 одсто оних у контролној групи.

Међутим, студија није показала повећање ризика у свом главном комбинованом показатељу, који је обухватао смрт од кардиоваскуларних узрока, несмртоносни срчани удар или несмртоносни мождани удар.

Лабораторијска истраживања указују на то да би низак и висок ниво тестостерона могли да утичу на срце различитим путевима. Ниски нивои могу да поремете регулацију калцијума унутар срчаних ћелија, док виши нивои могу да промене струјање калијума. Ови процеси помажу у контроли електричних сигнала који координишу рад срца.

Истраживачи препоручују да се пре почетка терапије процене здравље срца и други фактори ризика код пацијента. Требало би узети у обзир и гојазност, висок крвни притисак, конзумирање алкохола и апнеју у сну, стање код којег се дисање током спавања изнова зауставља и поново покреће. Вишак масног ткива сам по себи повезан је са нижим нивоом тестостерона.

Ипак, важно је напоменути да се не слажу све студије са овим налазима. Анализа из 2024. године, која је обухватила 106 рандомизованих студија, није утврдила статистички значајно повећање ризика од атријалне фибрилације када су заједно анализирана испитивања осим студије TRAVERSE.

Такође, опсервационе студије не могу да докажу да су нивои хормона изазвали поремећај. Оне само показују повезаност између података.

Још није доказано да циљање нивоа тестостерона на средину нормалног распона заиста смањује ризик од атријалне фибрилације. Ипак, ови налази могли би да помогну у усмеравању ка индивидуализованијем приступу лечењу тестостероном и праћењу пацијената.

За сада су потребна додатна клиничка испитивања како би се утврдило да ли такав приступ заиста доводи до мањег броја поремећаја срчаног ритма.

Истраживање је објављено у часопису Journal of the Endocrine Society.

„Заиста се радујем и једва чекам сарадњу између Србије и Аустрије у области борбе против срчане слабости, када је неопходна механичка потпора или трансплантација срца. Посебно ће ова сарадња бити важна за педијатријске пацијенте. Договорили смо да ваши здравствени радници дођу на усавршавање у наше здравствене установе”, каже професор др Андреас Цукерман, директор Програма за трансплантацију срца са Медицинског факултета у Бечу.

„Ми верујемо да наука и здравствена помоћ и сарадња не познају границе. И зато је ово био један веома важан састанак. Добили смо мандат за сарадњу која ће повезати Аустрију, Америку и Србију. А та сарадња допринеће здрављу ваших грађана”, изјавио је професор Мандип Мера са Харвард универзитета и директор Центра за узнапредовале болести срца у Бостону.

У нашем тиму, за ову важну сарадњу задужени су професор Светозар Путник, директор Клинике за кардиохирургију Универзитетског клиничког центра Србије, и дете те установе, Милица Вукићевић, кардиолог, специјализована за срчану слабост, тренутно је сарадник на Харвард универзитету, а усавршавала се у Бечу и Лондону.

„Оно што јесте и глобално проблем, јесте благовремено упућивање пацијената на било који вид узнапредовале срчане слабости, зато што су ти пацијенти углавном касно препознати. Ова сарадња пре свега отвара врата едукацији наших лекара и целог кадра”, рекла је др Милица Вукићевић, кардиолог, специјалиста за срчану слабост, са Харвард универзитета.

Јер, статистика показује и да свако од нас у неком тренутку може да дође у ситуацију да му је неопходно лечење срчане слабости. Циљ ове сарадње јесте да се болест спречи, на време открије, најбоље лечи, али и да убудуће ми помажемо другима.

„Зато што ми имамо велики потенцијал, имамо велико знање, имамо одличне лекаре. Посебно ми је драго што је од стране Министарства и министра здравља препознат овај рад, труд и потенцијал, и убрзо почињемо реализацију читавог Програма, додаје Вукићевићева.

А симптоме попут замарања, хроничног умора, отежаног дисања, отицања ногу, убрзаног рада срца, сувог или ноћног кашља не треба занемаривати. Срце слаби – висок крвни притисак, прележани срчани удар, коронарна болест, шећерна болест и друго.

Према речима др Драгана Хрнчића, неурофизиолога и стручњака за сан, ми заправо само добијамо прилику да спавамо дуже, али ће нас организам у почетку будити по старом, устаљеном режиму.

Како објашњава Хрнчић, одређеном броју људи је обично потребно између два и пет дана да успоставе нови ритам. Због ове привремене неусклађености биолошког и друштвеног сата наступа стање које се у медицини назива социјални џет-лег.

Медицинска струка све јасније упозорава на негативне последице оваквих промена. Стручна удружења су постигла консензус да померање часовника није добро за организам и дугорочно здравље. Економске добити и уштеде енергије из средине прошлог века одавно су се изгубиле, док пракса померања времена данас доноси много веће директне и индиректне трошкове у здравственом систему.

Сан као темељ општег здравља

Недавни Европски конгрес о спавању у Мастрихту, који је окупио више од 3.500 делегата, потврдио је растућу свест о важности спавања у свим гранама медицине. Лекари данас истичу да постоје три основна стуба здравља, а то су квалитетна исхрана, редовна физичка активност и квалитетно спавање.

Овој чињеници се посвећује све више пажње како у научним истраживањима, тако и у свакодневној клиничкој пракси.

Савремене технологије и апликације за паметне уређаје омогућавају нам да детаљније пратимо своје навике током ноћи. Иако ове иновације могу бити корисне, стручњаци упозоравају да не треба бити оптерећен самим бројевима нити их тумачити једнозначно.

Уместо тога, саветује се праћење општих трендова квалитета сна, док се у случају озбиљнијих индикација или дуготрајних поремећаја треба обратити лекару.

Припрема организма и вечерња рутина

Да бисмо телу олакшали прелазак на зимско рачунање времена, дан пре померања сата би требало искористити за активности на отвореном. Боравак на сунцу и физичка активност помажу да се организам природно умори и повећа потребу за сном.

На овај начин стварамо услове да увече будемо поспанији, што нам омогућава да заиста искористимо тај додатни сат за квалитетан одмор.

Значајну улогу у регулацији биолошког сата игра и светлост, па се препоручује излагање великој количини светла непосредно по устајању. То је примарни начин да се разбудимо, што може бити изазовно током зимских месеци када јутра често свићу у мраку.

Осим дневне светлости, пресудна је и доследност, односно успостављање рутине у којој одлазак у кревет и буђење прате јасан и устаљен распоред сваког дана.

Још један битан фактор који усклађује наш унутрашњи сат јесте време узимања оброка. Хрнчић је истакао да јаки оброци никако не би требало да се конзумирају најмање два до три сата пре спавања.

Узимање хране непосредно пре одласка у кревет шаље сигнал телу да треба да буде активно и да вари храну, чиме се директно ремети и отежава процес успављивања.

Ту на сцену ступа тест опоравка срчане фреквенције (РФЦ), који мери разлику између вашег пулса на врхунцу напора и пулса минут након престанка активности.

Нијека Голдерберг, кардиолог са Медицинског факултета Гросман Универзитета у Њујорку, објашњава да је РФЦ добар показатељ кардиоваскуларног здравља. Он помаже у предвиђању повишеног крвног притиска и срчаних удара.

Ипак, значај овог теста иде много даље. Лош резултат може послужити као рани знак упозорења, помажући да се открију скривени проблеми у остатку организма, укључујући и ваш укупан ризик од смртности.

Још 1999. године, научници са Кливлендске клинике у Охају објавили су запањујуће резултате. Измерили су опоравак срчане фреквенције код 2.400 одраслих особа, а затим их пратили шест година.

Тим је утврдио да су особе са слабим опоравком имале отприлике четири пута већи ризик од смрти током периода истраживања. Друге студије широм света су од тада потврдиле сличне налазе.

Како наводи Би-Би-Си, РФЦ изненађујуће поуздано предвиђа ризик од смрти из било ког узрока, без обзира на то да ли особа има очигледне срчане проблеме. Код млађих и средовечних особа, РФЦ је чак тешње повезан са ризиком од смрти него повишен крвни притисак.

Како да сами измерите свој резултат

Постоји једноставан и брз начин да израчунате свој РФЦ користећи опрему коју вероватно већ имате код куће. Важно је напоменути да се пре почетка било каквог новог програма вежбања треба посаветовати са лекаром.

Ако осетите вртоглавицу, бол или стезање у грудима, или недостатак даха који није сразмеран напору, одмах прекините вежбу. Овај тест није прикладан за особе са постојећим срчаним обољењима без медицинског надзора.

Прво, припремите штоперицу (већина телефона је има) и начин да забележите податке. Ако имате паметни сат или други уређај за праћење активности, биће вам од користи.

Затим, израчунајте своју максималну срчану фреквенцију. Уређај вам може дати овај податак, а ако га немате, општа формула је 220 минус ваше године.

Следећи корак је вежбање. Требало би да буде довољно интензивно да вам пулс достигне између 70 и 85 одсто максимума. То може бити трчање, вожња бицикла или веслање, у зависности од ваше кондиције.

Да бисте израчунали РФЦ, измерите пулс одмах након заустављања, док је још увек на највишем нивоу. То најлакше можете урадити паметним сатом. Алтернативно, ставите прст на врат и бројте откуцаје 10 секунди, па помножите тај број са шест.

Затим се одмарајте тачно један минут, седећи или лежећи, и поново измерите пулс. Одузмите други број од првог и добићете свој РФЦ резултат.

Шта ваши резултати значе

Кључно је да се ваша срчана фреквенција брзо врати у нормалу након напора. Што брже опада, то боље. Добар темпо опоравка подразумева пад од најмање 18 откуцаја током првог минута, мада овај број може варирати у зависности од фактора као што је старост.

С друге стране, опоравак срчане фреквенције мањи од 12 откуцаја могао би да вас изложи ризику од дугорочних здравствених проблема.

Верује се да веза између РФЦ-а и ризика од смрти лежи у вагусном нерву. Овај важан нерв представља кључну везу између мозга и остатка тела, преносећи сигнале до срца, јетре, црева и других органа.

Он одређује да ли се налазите у стресном режиму „бори се или бежи“ или у опуштеном стању „одмори се и свари“. "Имамо два система која делују на срце: имамо кочницу и имамо гас", објашњава Линдзи Ботомс, професорка науке о вежбању и здрављу на Универзитету у Хартфордширу у Великој Британији.

Током вежбања, активира се „гас“, познат као симпатички нервни систем, стављајући тело у режим "бори се или бежи". Срце куца брже, а крвни судови се шире како би кисеоник стигао до мишића.

Када престанете, тело мора да елиминише метаболички отпад, попут млечне киселине, што захтева кисеоник и одржава пулс повишеним. Након тога, тело притиска "кочницу" и прелази у парасимпатички режим.

Како побољшавате кондицију, ваше тело постаје ефикасније у пребацивању између ова два система. Овај феномен, познат као „висок вагални тонус“, повезан је са бољим менталним здрављем, јачим имуним системом и смањеном упалом, што све заједно доприноси мањем ризику од смртности.

Уколико вас ваш РФЦ резултат забрињава, Голдерберг препоручује да закажете преглед код лекара који може да изврши потпуну процену ваших срчаних ризика.