Део овог неуспеха може се пратити до упорних митова о раку плућа.

Мит: Рак плућа је само болест пушача

У ствари, чак четвртина свих случајева рака плућа јавља се код „непушача“, који су дефинисана као они који су попушили мање од 100 цигарета у животу.

Рак плућа код непушача је чешћи код жена него код мушкараца, а посебно је чест код жена источноазијског или јужноазијског порекла. Једна студија је открила да је 83% жена оболелих од рака плућа у јужној Азији било непушачи.

Мит: Само тешки пушачи треба да брину

Једно истраживање је показало да се више од половине свих случајева рака плућа јавља код људи који не испуњавају услове за скрининг. Њихов рак се открива тек након појаве симптома или случајно ако неко ради ЦТ из неповезаног разлога, попут повреде ребара или кардиолошког теста.

Ризик од рака плућа je обликован факторима из животне средине попут загађења ваздуха и радона, генетским факторима и, наравно, пушењем. Међутим, стандард од „20 година интензивног пушачког стажа“ потребан за скрининг, изоставља много рањивих категорија.

Заправо је битно колико година је неко пушио, а не интезитет.

Мит: Све смернице за скрининг засноване су на најновијим истраживањима

Стандардни скрининг рака плућа користи компјутеризовану томографију ниских доза, познату као ЦТ ниских доза или LDCT. То је врста рендгенског снимања која користи малу количину зрачења за стварање 3Д слике плућа.

Дешава се да понекад овај тест доведе до непотребних медицинских процедура, зато велике медицинске организације не препоручују рутински скрининг за све, већ само за оне са највећим ризиком.

Проблем је међутим у томе што су класификације застареле, а критеријуми преуски.

До 2022. године, три главне организације које издају смернице о скринингу рака плућа користиле су исте критеријуме. Рекле су да су ЦТ скенирања оправдана само за људе старости од 50 до 80 година који имају „20-годишњу историју пушења“ и који и даље пуше или су престали пре мање од 15 година.

Америчка Национална свеобухватна мрежа за рак променила је 2022. године своје критеријуме како би обухватила више садашњих и бивших пушача. Та група сада препоручује скрининг за свакога ко је пушио било коју количину дуже од 20 година. Америчко друштво за рак је такође проширило своје смернице и више не класификује аутоматски некога ко је престао да пуши пре више од 15 година као нискоризичног.

Мит: Скрининг не спасава животе

Када су ЦТ скенирања са ниским дозама зрачења први пут тестирана 1990-их и почетком 2000-их, студије су показале да су откривала далеко више карцинома у раној фази него традиционална ЦТ скенирања или рендгенски снимци, али нису значајно смањила стопу смртности.

На основу тога, многи лекари су сматрали да користи не надмашују ризике, укључујући потенцијалну штету од операције.

Међутим, Национално испитивање скрининга плућа 2011. године, које је пратило више од 50.000 пацијената током неколико година, открило је да скрининг са ниском дозом ЦТ скенирања доводи до смањења стопе смртности за 20 одсто. То откриће довело је до првих националних препорука за промоцију ЛДЦТ скенирања, заједно са широко распрострањеним осигурањем и све већом употребом скенирања.

Хирурзи данас обично избегавају агресивно лечење. Када се пронађе сумњиви чвор, уобичајено праћење није операција, већ поновљено скенирање неколико месеци касније. Само у око један одсто случајева, када чвор расте или се мења, врши се биопсија. У Националном испитивању скрининга плућа, ниједан пацијент који је имао биопсију, али не и даље лечење, није имао већу компликацију.

Мит: Само старији људи оболевају од рака плућа

Бар један од 10 новодијагностикованих пацијената са раком плућа је млађи од 55 година. Иако је рак плућа генерално знатно чешћи код мушкараца, то није случај са млађим пацијентима. Међу онима млађим од 40 година, жене чине 52 одсто нових случајева – и још већи удео случајева код „непушача“.

Код млађих пацијената у целини, болест се најчешће открива у узнапредовалом стадијуму, тек када имају симптоме.

Према Друштву торакалних хирурга, 20-годишња стопа преживљавања је 80 одсто када се рак плућа открије у раној фази, у поређењу са петогодишњом стопом преживљавања од само осам одсто код дијагнозе у касној фази.

Мит: Симптоми почињу кашљем

Тачно је да је кашаљ који не престаје чест симптом рака плућа, као и отежано дисање, бол у грудима, необјашњив губитак тежине, стални умор или искашљавање крви.

Али тешка упала или неуролошки симптоми такође могу бити рани знаци, посебно код млађих одраслих.

Мит: Немогуће је предвидети ризик од рака плућа

Предвиђања су тешка, али најсавременији компјутерски модели могу боље да утврде ко ће вероватно развити рак од званичних смерница. Експериментални програм вештачке интелигенције под називом „Сибил“, који су развили компјутерски научници МИТ-а може да „погледа“ један ЦТ снимак и генерише „скор ризика“ који одговара вероватноћи да особа развије рак током било ког периода до шест година.

Године 2023, његови програмери су известили да је „Сибил“ била између 86 и 94 одсто тачна у идентификовању пацијената који су били у већем ризику, а који у мањем ризику од развоја рака плућа у року од годину дана.

Овај приступ се разликује од модела вештачке интелигенције које је одобрила ФДА, а који анализирају ЦТ скенове како би помогли радиолозима у откривању канцерогених чворића и одређивању тока лечења.

„Сибил“ се такође разликује по томе што је софтвер отвореног кода: Ниједна компанија не поседује нити промовише ову технологију, и може слободно да се дели путем академских канала.

Ново истраживање указује на значајну улогу једног кључног неуротрансмитера у настанку овог поремећаја, што би у будућности могло довести до прецизнијих и ефикаснијих начина лечења.

Иако се тинитус често доводи у везу са оштећењем слуха или изложеношћу гласној буци, научници све више сумњају да се његови корени налазе дубље – у начину на који мозак обрађује звучне сигнале.

Неуротрансмитер серотонин, најпознатији по својој улози у регулисању расположења, такође може утицати на тежину тинитуса, открило је ново истраживање.

Према студији научника у САД и Кини на мишевима, повећање сигнализације серотонина у одређеном можданом кругу повећало је понашања повезана са неуролошким поремећајем.

Пошто је серотонин често усмерен на ублажавање симптома депресије и анксиозности, ово откриће би могло помоћи у развоју третмана који ублажавају ова стања без погоршања тинитуса.

„Сумњали смо да серотонин има везе са тинитусом, али нисмо заиста разумели како. Сада смо, користећи понашање мишеве, пронашли одређено мождано коло које укључује серотонин и које иде директно у слушни систем – и открили смо да може изазвати ефекте сличне тинитусу“, каже неуронаучник Женг-Ћуан Танг са Универзитета Анхуи у Кини.

Многи пацијенти који пате од тинитуса, пријављују и ансиозност и депресивна стања

Тинитус се обично дефинише као „фантомски“ звук који чује само пацијент, често високофреквентно звоњење, шиштање, зујање или пулсирање. Неки од основних механизама су познати, као што су губитак слуха или накупљање церумена, али у многим случајевима изгледа да је у питању неуролошки проблем, генерисан не у ушима већ у систему функционисања мозга.

Тешко је описати неумољиву патњу слушног система који једноставно неће да се ућути, али многи пацијенти такође пријављују депресију, анксиозност и суицидалне идеје. Лечење ових поремећаја расположења често укључује класу лекова који се називају селективни инхибитори поновног преузимања серотонина (ССРИ), који блокирају реапсорпцију серотонина у неуронима, повећавајући сигнализацију серотонина.

Неколико студија у последњих неколико деценија указало је на везу серотонина и тинитуса, али су недостајали директни докази о вези и механизму. Да би истражили овај механизам, истраживачи су осмислили експеримент на мишевима.

Прво су мапирали пут од региона који производи серотонин у можданом стаблу, до слушног региона. Тај пут помаже у регулисању начина на који се звучни сигнали обрађују у мозгу. Затим су генетски изменили мишеве тако да могу да користе или светлост или лекове за активирање неурона који ослобађају серотонин.

Мишеви са укљученим серотонинским колима и контролна група мишева су затим тестирани коришћењем неколико модела како би се видело да ли се понашају на начин који сугерише да доживљавају субјективни звук.

„Када стимулишете ове серотонергијске неуроне, можемо видети да то стимулише активност у слушном региону мозга. Такође смо видели да се животиње тада понашају као да пате од тинитуса. Другим речима, то производи симптоме које бисмо очекивали да се доживе као тинитус код људи", каже неуролог Лоренс Трасел са Универзитета за здравље и науку Орегона.

Када су користили инхибиторне алате да би потпуно искључили ово серотонергичко-слушно коло, понашање слично тинитусу код мишева се смањило. И коначно, када су користили гласну буку да би изазвали тинитус, мишеви су се понашали на исти начин као када је активност серотонина била појачана.

Резултати указују на то да је веза између серотонина и тинитуса стварна и да ово мождано коло може играти директну улогу у стварању фантомских звукова које доживљавају пацијенти, што захтева даља истраживања на људима.

Такође указује на то да лечење депресије или анксиозности која се јавља са тинитусом захтева опрезност у процесу лечења.

„Наша студија указује на деликатну равнотежу. Можда је могуће развити лекове специфичне за ћелије или регионе мозга који усмеравају повишење серотонина у неким регионима мозга, али не и у другима. На тај начин, можда је могуће одвојити корисне и важне ефекте антидепресива од потенцијално штетних ефеката на слух", додаје др Трасел.

Налази су објављени у Proceedings of the National Academy of Sciences.

Потоња метрика варијабилности срчаног ритма требало би да буде главна мера колико смо под стресом. Све већи број истраживања недавно је истражио везу ХРВ-а са менталним здрављем – у намери да установе да ли може да предвиди вероватноћу да ће неко имати симптоме болести или чак помоћи у дијагностиковању самог менталног здравственог стања.

Шта је варијабилност срчаног ритма

ХРВ је мера ситних варијација у времену између сваког откуцаја срца. Мада звучи нелогично, али веће варијације су добра ствар.

Када су нам откуцаји срца редовни, то је знак да смо закључани у режиму „бори се или бежи“, што значи да је симпатичка грана аутономног нервног система активна. Ово стање приправности тежи да нам срце куца брже и правилније. Када се наша парасимпатичка грана, или функција „одмора и варења“, активира да смири све, срчани ритам нам постаје мање регулисан.

Особа која је веома отпорна на стрес имала би виши ХРВ јер се лакше опоравља од стресора – нешто што се зна да је добра ствар јер је хронични стрес повезан са упалама и свим врстама физичких и когнитивних стања.

Ипак, треба имати у виду да се срчани ритам разликује од особе до особе и постоји велика варијација у ономе што се сматра „нормалним“ ХРВ-ом, од око 18 до 70 милисекунди. Оно што је меродавно су индивидуалне флуктуације током дана, недеља или месеци.

На пример, када имамо пуно тешког посла, ХРВ знатно пада, а на одмору, када нам је највећа брига да ли да пливамо пре или после ручка, он се повећава на 50 милисекунди или више.

Веза између срца и ума

Постоји дуго успостављена веза између срца и мозга, и многе студије сада истичу ову везу. На пример, код људи са кардиоваскуларним болестима постоји већа вероватноћа да ће доживетименталне здравствене проблеме, док људи са депресијом имају повећан ризик од срчаних обољења. ХРВ може бити сигнал који повезује то двоје.

Разлог је делимично тај што је ХРВ повезан са неколико когнитивних и менталних здравствених стања. На пример, у фебруару су истраживачи из Немачке прегледали студије које су истраживале везу између ХРВ и депресије, укључујући оне које су упоређивале људе са и без болести, као и лонгитудиналне студије које су пратиле промене ХРВ и депресије код појединаца током времена. То су робусне методе и у обе врсте студија појавио се исти образац: нижи ХРВ је био повезан са већом вероватноћом депресије.

Претходне студије потврђују ово. Анализа података из студије Вајтхол II пратила је више од 2.200 учесника током око деценије и показала је да је виши ХРВ повезан са смањеном вероватноћом развоја депресивних симптома, барем код мушкараца (у студији је био само мали број жена, па је било тешко извући чврсте закључке из њих). Друге студије, укључујући и ону која је пратила 146 мушких близанаца током седам година, показале су сличну везу.

Зашто је добар висок ХРВ

Наравно, главна идеја која стоји иза свега овога је да што је ХРВ виши, то је одговор на стрес здравији. То одражава чињеницу да смо у стању да се брзо и ефикасно прилагодимо захтевима околине. Низак ХРВ може одражавати проблем прилагођавања стресорима – а смањена способност регулисања емоција је познати допринос депресији.

Међутим, докази су недоследни и велики део њих је нејасан. Многе студије су мале или компликоване тиме што не узимају у обзир вишеструке збуњујуће факторе као што је то како се ХРВ генерално смањује са годинама или утицај пола или лекова.

Постоје и друга упозорења: студија из прошле године показала је да резултати стреса који користе ХРВ нису у стању лако да разликују узбуђење и позитиван стрес – врсту која може бити мотивациона и за коју се сматра да повећава отпорност – од негативног.

Потребна додатна истраживања

Ипак, занимљиве корелације се и даље појављују у различитим областима здравља мозга. Преглед из 2025. године пронашао је везе између смањеног ХРВ-а и деменције, симптома посттрауматског стреса и шизофреније.

Нижи ХРВ је такође био повезан са соматским поремећајима, код којих постоји несразмерна и континуирана забринутост због физичких симптома, и функционалним соматским синдромима који укључују промене у мозгу које узрокују бол, слабост или епилепсију.

Оно што је било посебно интригантно у вези са овим прегледом јесте то што ниједан поремећај није показао идентично измењене ХРВ обрасце, што аутори сугеришу да ХРВ чини потенцијалним биомаркером за разликовање поремећаја.

За сада, ови аутори закључују да сам ХРВ није довољан за дијагнозу менталног стања, нити низак ХРВ аутоматски значи да ћемо се суочити са лошим менталним здрављем.

За поједине клиничаре ХРВ је једна од многих потенцијалних метрика које би нам могле помоћи да сазнамо које праксе и промене начина живота заправо функционишу или нам дају начин да видимо колико брзо можемо да се прилагодимо.

Добар ноћни сан може помоћи у побољшању ХРВ-а, као и редовно вежбање – аеробне вежбе посебно имају најчвршће доказе који подржавају њихову корист за ХРВ.

Почетком 20. века, научници су из ждраљевине изоловали једињења која снижавају шећер у крви. Након година усавршавања и тестирања, метформин се појавио као релативно безбедан и ефикасан лек и уведен је у употребу у Великој Британији крајем педесетих година прошлог века.

Велика клиничка испитивања и пажљиво осмишљене студије на људима како би се тестирало колико добро третмани делују, потврдила су оно што су многи лекари већ претпостављали.

„Метформин није ефикасан само у снижавању глукозе, главног облика шећера у телу, већ и у смањењу компликација повезаних са дијабетесом. Постао је главни третман за дијабетес типа 2 у већем делу света. Спада у класау лекова који снижавају шећер у крви, а делује тако што помаже телу да ефикасније користи инсулин – хормон који помаже у премештању глукозе из крвотока у ћелије ради енергије", објашњава Дипа Камдар, виши предавач фармацеутске праксе са Универзитета Кингстон.

Метформин смањује количину глукозе коју ослобађа јетра, побољшава начин на који је мишићи апсорбују из крви и смањује количину глукозе која се апсорбује из хране у цревима. Такође активира ензим (протеин који помаже у разним хемијским реакцијама у телу) назван АМПК, често описан као енергетски сензор ћелије.

Када је АМПК укључен, смањује производњу нове глукозе у јетри, процес који се назива глуконеогенеза, и подстиче ткива попут мишића да апсорбују и користе више глукозе.

„За разлику од неких других лекова за дијабетес, метформин обично не изазива повећање телесне тежине, а сам по себи ретко изазива низак ниво шећера у крви", додаје Дипа Камдар.

Обећање и ограничења

Снажна репутација метформина је такође навела истраживаче да истраже могуће примене изван утицаја на дијабетес, иако су докази помешани. Једна од уобичајених примена ван одобрених поља, што значи да се лек прописује за стање за које није званично одобрен за лечење, јесте синдром полицистичних јајника (СПКЈ).

„Многе особе са СПКЈ имају инсулинску резистенцију, што значи да њихова тела не реагују правилно на инсулин и треба да производе више инсулина да би одржала стабилну глукозу у крви. Висок ниво инсулина може стимулисати јајнике да производе више андрогена, групе хормона која укључује тестостерон. Повишени нивои андрогена могу пореметити овулацију и допринети нередовним или одсуству менструација. Побољшањем осетљивости на инсулин, метформин може помоћи у смањењу ових ефеката и може помоћи у регулисању менструалног циклуса", објашњава даље саговорник са универзитета Кингстон.

Утицај на старење

Метформин је такође проучаван због својих могућих ефеката на старење и дуговечност. Иако су рани налази интригантни, још нема коначних доказа да успорава старење код људи и није одобрен за ту сврху.

Нека истраживања сугеришу да метформин може имати неуропротективне ефекте, што значи да би могао помоћи у заштити мозга и нервног система, посебно уз дуготрајну употребу.

Међутим, докази су недоследни и потребна су обимна, дугорочна клиничка испитивања како би се утврдило да ли метформин заиста може да заштити од деменције и других неуродегенеративних болести. Те могуће употребе истичу свестраност метформина, али такође подвлаче важност медицинског надзора. Метформин се генерално добро подноси, али као и сви лекови, може изазвати нежељене ефекте.

Најчешћи су мучнина, нелагодност у стомаку, дијареја, промене укуса и губитак апетита. Ти симптоми се често побољшавају током времена или када људи пређу на формулације са спорим ослобађањем, које постепеније ослобађају лек. Узимање метформина са храном такође може помоћи.

Још један препознат проблем је недостатак витамина Б12, који је више пута примећен код људи са дијабетесом типа 2 који узимају метформин. То се може десити зато што лек смањује колико добро се витамин Б12 апсорбује у цревима.

„Временом, низак ниво витамина Б12 може довести до анемије или периферне неуропатије. Анемија значи да тело нема довољно здравих црвених крвних зрнаца да правилно преносе кисеоник, док се периферна неуропатија односи на оштећење нерава, обично у рукама или стопалима, што може изазвати пецкање, утрнулост, бол или слабост. Ретка, али озбиљна нуспојава је лактатна ацидоза, опасно накупљање млечне киселине у крви. Ако се превише накупи, може учинити крв опасно киселом и, ако се не лечи, може довести до отказивања органа", каже Камдар.

Нежељени ефекти су вероватнији код људи са тешким проблемима са бубрезима или јетром, због чега је редовно праћење важно. Здравствени радници такође могу саветовати привремени прекид узимања метформина пре одређених медицинских процедура.

Нове смернице

Национални институт за здравље и изврсност у нези (NICE) у Великој Британији, ове године је ажурирао смернице за дијабетес типа 2, сигнализирајући помак ка ранијем и интензивнијем лечењу. Нове смернице препоручују да се већини људи од самог почетка понуди инхибитор SGLT-2, као што је дапаглифлозин, уз метформин.

Инхибитори SGLT-2 су лекови који помажу бубрезима да уклоне вишак глукозе из тела урином. Овај приступ има за циљ не само контролу шећера у крви, већ и заштиту срца и бубрега раније у току болести, што одражава шири помак ка персонализованијем лечењу.

„То не значи да је метформин потиснут. Остаје камен темељац лечења дијабетеса и још увек се широко прописује. Али околности се мењају и савремене методе лечења постају све прилагођеније појединцу. Метформин је можда стар лек, али се наставља прилагођавати савременој медицини. Како лечење дијабетеса постаје персонализованије и појављују се нове опције лечења, метформин остаје поуздан, приступачан и ефикасан темељ", каже Дипа Камдар, виши предавач фармацеутске праксе са Универзитета Кингстон и закључује: „Његова прича је далеко од краја. Понекад најтрансформативнији лекови нису најновији или најблиставији, већ они који издржавају тест времена".

Хирург и начелник Одељења Центра за урологију Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, др Владимир Радловић, каже да је пацијент добро и да је захват протекао без компликација.

„Урадили смо прошле недеље трансплантацију. То нам је пета по реду у овој години од преминулих донора и радили смо једну од живог сродног донора. Богу хвала, све је добро прошло“, навео је Радловић додајући да резултати уливају оптимизам и да се у Тиршовој надају да ће се наставити тако успешан рад и сарадња са другим установама у Србији.

Дечја клиника у Тиршовој је једина установа у земљи у којој се раде трансплантације бубрега код деце, али и место где се малишани лече дијализом, често годинама, чекајући на одговарајући орган.

„Највише нас инспирише да омогућимо тој деци да свој најпродуктивнији период живота, који би требало да буде и најбезбрижнији, проведу без великих разлика у односу на своје вршњаке“, наглашава Радловић.

Према његовим речима, дијализа је само привремено решење.

„Бубрежна слабост захтева замену бубрежне функције где су дијализа, видови дијализе само су премошћавање до трансплантације. Трансплантација се сматра јединим ултимативним решењем“, објашњава доктор.

Трансплантација – сложен тимски рад

Сам процес трансплантације је сложен и захтева координацију великог броја стручњака.

„Учествују три хирурга, два анестезиолога, средњи медицински кадар, значи њих двоје или троје и болничар. То је неких десетак људи који су увек укључени у процес трансплантације“, прецизирао је др Радловић.

Интервенција може да траје од три до шест сати, док припреме трају дуго због неопходних анализа и избора најбољег примаоца. .

„Ми смо у суштини увек спремни за такав један позив. До сада нисмо одбили ниједан орган од почетка године, тако да све су добро прошле и оправдали смо поверење родбине донора“, истиче Радловић.

Ипак, кључни корак остаје одлука породица у најтежем тренутку. Од почетка године 15 породица пристало је на донирање органа, чиме је спасено или продужено 65 живота. Урађено је 29 трансплантација бубрега, пресађено је девет срца, четири јетре. Први пут у Србији недавно је урађена и трансплантација плућа и трансплантиране су и 22 рожњаче. Истовремено, 13 породица рекло је „не“.

„Вакцине су те које спречавају да дете оболи, али и да ублаже клиничку слику уколико до инфекције ипак дође, што је посебно важно код деце и осетљивих група. Да не дође до тешких компликација, па и смртних исхода уколико нема заштите“, истиче директорка Института „Батут".

Колективни имунитет као кључ заштите

Поред индивидуалне заштите, значај вакцинације огледа се и у стварању колективног имунитета. Да би се он постигао, неопходно је да обухват вакцинацијом буде најмање 95 одсто у циљној популацији.

Управо тај праг, како објашњава гошћа Дневника, омогућава да се спречи ширење заразних болести и појава епидемија, али и да деца безбедно бораве у колективима – у вртићима и школама.

„Редовном вакцинацијом постижемо безбедну средину у којој деца могу да иду у предшколске установе и школе, а да заједница буде заштићена од епидемија“, наглашава Јовановићева.

Она указује да је управо захваљујући дугогодишњој имунизацији у Србији дошло до искорењивања великих богиња и дечје парализе, као и елиминације дифтерије и тетануса код новорођенчади.

Да ли је некада било једноставније

Иако многи памте време када су се вакцине примале у школама, др Јовановић сматра да ни данашњи систем није компликован, већ да је прилагођен савременим здравственим стандардима.

Имунизација се данас спроводи у домовима здравља, где изабрани педијатри прате здравствено стање детета и одређују тренутак за вакцинацију у складу са календаром. Родитељи доводе дете када је здраво, а вакцинација се обавља у контролисаним условима.

Истовремено, додаје да је свака иницијатива која би приближила вакцинацију деци – укључујући и могућност да се она организује на местима где деца бораве – вредна разматрања, уз поштовање закона и медицинских стандарда.

Највећи изазов – одлагање вакцинације

Иако су вакцине доступне и бесплатне, највећи проблем представља одлагање, посебно када је реч о првој дози ММР вакцине, која штити од малих богиња, заушки и рубеоле.

Та доза треба да се прими чим дете наврши годину дана, али се у пракси често помера, што може довести до ризика од оболевања.

„Родитељи често одлажу вакцинацију у другој години живота, али потпуно неоправдано“, упозорава проф. Јовановић.

Подаци показују да је обухват вакцинацијом пред полазак у школу око 91 одсто, што је испод жељеног нивоа. Због тога се ради на томе да се тај проценат повећа и достигне праг неопходан за колективну заштиту.

Наглашава да у Србији нема несташице вакцина, да су све доступне у домовима здравља и да је њихов квалитет под строгом контролом надлежних институција.

Када је реч о малим богињама, у текућој години у Србији није забележен ниједан случај, осим једног увезеног. Међутим, ситуација из претходних година и искуства из Европе показују колико је важно одржати висок обухват вакцинацијом.

Током 2023. године у Србији је регистровано 210 случајева малих богиња, док је у Европској унији, према подацима Светске здравствене организације, било више од 34.000 случајева.

То, како указује професорка, показује да се болести могу брзо вратити уколико се вакцинација занемари, посебно у условима повећане мобилности становништва.

ХПВ вакцина – заштита од рака

Поред обавезних, значајно место имају и препоручене вакцине, међу којима је и вакцина против хуманог папилома вируса (ХПВ).

Она је бесплатна за дечаке и девојчице узраста од девет до 19 година, а недавно је омогућена и за старије узрасте – до 45. године.

„То је вакцина која спречава настанак малигних болести и представља један од најзначајнијих алата савремене медицине у борби против рака. Дакле, одрасли од 27. до 45. године, и мушкарци и жене, могу се о трошку државе вакцинисати у домовима здравља, али претходно треба да постоји извештај специјалисте гинеколога или лекара опште праксе, уролога, или дерматолога, који ће прописати индикацију и тада се вакцинација обавља у три дозе – у размаку од нула, два и шест месеци", објашњава проф. др Верица Јовановић. – а до сада је у Србији утрошено око 156.000 доза.

До сада је утрошено негде око 156.000 доза ХПВ вакцине, а разматра се могућност да ова вакцина у будућности постане део обавезног програма имунизације, што би додатно допринело превенцији малигних обољења.

Континуитет као предуслов здравља

На крају, др Јовановић наглашава да је најважније одржати континуитет у имунизацији и придржавати се календара вакцинације.

Редовна и благовремена вакцинација, уз висок обухват, остаје најсигурнији начин да се спрече заразне болести и обезбеди здраво одрастање нових генерација.

„Само треба отићи код педијатра када је дете здраво и обавити вакцинацију“, поручује проф. др Верица Јовановић, указујући да су услови обезбеђени, а одлука на родитељима.

Када нацрт буде добио и краљевску сагласност, министри ће такође имати нова овлашћења за регулисање производа од дувана, за вејповање и са никотином, укључујући укусе и паковање таквих производа.

То је само део низа мера усмерених на решавање здравствених ефеката пушења, једног од водећих узрока смрти, инвалидитета и лошег здравља у Великој Британији који се могу спречити.

Вејповање ће бити забрањено у аутомобилима који превозе децу, на игралиштима и испред школа, као и у болницама, када буде проширен сет закона којима се регулише забрана пушења.

Нова правила дозвољаваће вејповање испред болница јер се на тај начин пружа подршка онима који покушавају да оставе цигарете.

Угоститељски објекти на отвореном, попут башта пабова и ширих отворених простора као што су плаже и приватни отворени простори, нису укључени у планове о забранама. Људи ће такође моћи да наставе да пуше и користе електронске цигарете у својим домовима.

„Овог поподнева стижемо до краја путовања овог закона кроз Парламент. То је закон који ће стврорити прекретницу – генерацију без дуванског дима. То је, у ствари, највећа интервенција јавног здравља у једној генерацији и уверавам све племените лордове да ће спасити животе“, поручила је министарка здравља Велике Британије Џилијан Мерон обраћајући се у Горњем дому.

Иако је нацрт новог закона прихваћен у оба дома Парламента, има оних који се противе предвиђеним мерама јер такав закон „узнемирава велики број људи у тој индустрији, укључујући и трговце на мало“.

Неуропсихијатар др Владимир Дилигенски објашњава да се ова одлука пре свега односи на одређене форме и серије, а не на целокупну терапијску примену лека, која је и даље веома широка.

„Лек је веома раширен и у употреби је већ једно тридесет година. Врло је добро проучен. Мислим да се ова одлука више односи на депо форму, односно варијанту са продуженим ослобађањем“, наводи гост Јутарњег програма и напомиње да је кључни проблем код овог лека што има краткотрајно дејство.

„Па се јавља такозвани ‘clock watching’ синдром – пацијент гледа на сат када ће узети следећу дозу. Када лек нестане из крви, осећате се напето, раздражљиво и нерасположено и тражите нову дозу. Тако се развија навика“, истиче др Дилигенски.

Зависност као кључни ризик

Бензодиазепини, група лекова којој припада и Ксанакс, могу довести до зависности, нарочито ако се користе без контроле.

„Навика је веома честа на бензодиазепине, али треба имати у виду да за њих немамо праву замену. Градоначелник Њујорка, Ђулијани, својевремено је забранио слободну продају тих бензодиазепина и добио је као бумеранг, да је порасла потрошња алкохола за педесет посто“, напомиње доктор. 

Ксанакс је пре свега лек за анксиозност, иако се користи и за несаницу, али то није његова основна намена. У психијатрији ова врста лекова најчешће се преписује уз антидепресиве и тада је њихово дејство најбоље. 

Ситуација у Србији и препоруке пацијентима

Одлука ФДА тренутно важи за америчко тржиште, а у Србији се тек очекују евентуалне реакције надлежних институција.

„Не бих правио панику. То још није стигло код нас. Треба сачекати званичне препоруке“, истиче др Дилигенски.

Такође, напомиње да постоје значајне разлике између оригиналних и генеричких лекова где постоји дозвољена варијација од 70 до 130 одсто у деловању, и пацијенти често осете разлику у зависности од произвођача, иако је у питању исти лек. 

„Ту је разлика између тих генерика и оригинатора, који су директно из фабрике која га је произвела. Но, друго јако важно, кад се појави нови лек, фабрика има право десет година ексклузивно сама да продаје и нема право нико да добије лиценцу. После десет година истиче лиценца и они су дужни да дају формулу да могу и друге фабрике да праве“, објашњава неуропсихијатар.

Алтернативе у терапији и приступ лечењу

Поред Ксанакса, користе се и други лекови из исте групе. „Имамо лоразепам, који има одређене предности, као и клоназепам који је веома ефикасан код паничних напада“, наводи Дилигенски.

Ипак, наглашава да је савремени приступ лечењу усмерен на другачију комбинацију терапије.

„Уметност лечења је да се бензодиазепини дају кратко време, а затим повуку и настави терапија антидепресивима.  Антидепресиви се могу дуго користити и не стварају зависност. Они лече и анксиозност и депресивност“, додаје.

Економија лекова и интерес фармацеутске индустрије

Дилигенски указује и на шири контекст који се често занемарује – економску страну производње лекова.

„Велике компаније које производе такве лекове, који су јефтини, често их и повуку јер немају велики комерцијални интерес. Онда долазе неки нови, скупљи лекови, што је такође део тржишне логике“, објашњава др Дилигенски.

Подсећа да су бензодиазепини међу најстаријим и најјефтинијим лековима у овој области.

„После дуге употребе цена им пада и онда више нису комерцијално занимљиви. И то понекад утиче на одлуке да ли ће се производити или не“, истиче гост Јутарњег програма.

Зашто нема нових лекова

Још један проблем је што деценијама није развијен нови лек сличног типа.

„За последњих тридесет, четрдесет година није пронађен ниједан нови анксиолитик као што су бензодиазепини. Дошло се у ћорсокак“, истиче неуропсихијатар. Ипак, ови лекови и даље имају значајну улогу.

„То су стари лекови, али и даље ефикасни. Као и аспирин – и даље је у употреби јер ништа боље није пронађено.“ 

Иако одлука FDA изазива забринутост, стручњаци поручују да је важно разумети контекст.

„Много је било случајева да се лекови повуку па врате. Не треба се узнемиравати, већ сачекати званичне ставове“, закључује др Дилигенски.

Порука је да лекови попут ксанакса остају важан део терапије, али уз опрез, контролу и јасно вођен план лечења.

Према речима Талар Моктаријан, асистенткиње на катедри за ментално здравље на Универзитету Ворвик, наш сан није подједнаког квалитета током ноћи. „Људи често мисле да треба да спавају непрекидно, али у стварности се сан одвија у циклусима који се мењају“, рекла је Моктаријан.

Током прве половине ноћи доминира дубок сан, док се у каснијим сатима све више јављају лакше фазе сна. Управо у тим фазама организам је подложнији буђењу, па није необично што се многи људи буде управо у раним јутарњим сатима.

Поред тога, значајну улогу имају и хормони. Ниво мелатонина, који подстиче сан, током ноћи достиже врхунац и затим почиње да опада.

Истовремено, кортизол – хормон који припрема тело за буђење, почиње да расте. Овај хормонски „прелаз“ додатно повећава вероватноћу да се особа пробуди.

Стрес и ноћне мисли

Још један важан фактор јесте начин на који мозак функционише у тим сатима. У току ноћи, када нема спољашњих дистракција, мисли постају интензивније и често негативније.

„У раним јутарњим сатима људи су склонији да се фокусирају на бриге и проблеме, јер нема других стимулуса који би им одвукли пажњу“, каже саговорница портала Science Alert.

То значи да кратко, природно буђење може лако да се претвори у дуже лежање у будном стању, праћено размишљањем о стресним ситуацијама, послу или личним односима. Управо та комбинација биолошких и психолошких фактора често доводи до осећаја да је буђење у 3 ујутру „проблем“, иако је само по себи нормално.

Поред хормонских промена, у том периоду ноћи долази и до благог пораста телесне температуре, као и смањења такозваног „притиска (потребе) за спавањем“, јер је део сна већ остварен. Све то доприноси лакшем буђењу.

Ипак, стручњаци наглашавају да само буђење није разлог за забринутост. Већина људи се више пута пробуди током ноћи, али се тога не сећа јер брзо поново заспи.

Проблем настаје тек ако се буђења понављају често и ако особа не може да се врати у сан, што може довести до умора и пада концентрације током дана.

Закључак научника је да је буђење у раним јутарњим сатима резултат природне комбинације циклуса сна, хормонских промена и менталних процеса – а не нужно знак поремећаја.

Друштвене мреже, продавнице и онлајн огласи брује од различитих режима, производа, суплемената и стратегија које обећавају дужи живот и вечну лепоту. Лако је занети се стварима за које се на крају испостави да су само „магла“.

„На мрежи има толико дезинформација о свему. Постоје сви ти, у суштини, преваранти који људима нуде здравствена решења представљајући их уз погрешне информације и хвалећи пречице које заправо не функционишу“, упозорава новинарка Кара Свишер.

Није тако страшно ако су производи или предлози који не решавају проблем безопасни, као што је то ужасан рецепт за хлеб од карфиола, наводи Свишерова. „Много тога су праве медицинске процедуре или уређаји који нису добри за вас или су скупи и то сматрам заиста увредљивим“, истакла је новинарка.

У епизоди Си-Ен-Еновог серијала Кара Свишер жели да живи вечно, која истражује трендове дуговечности и науку, ауторка анализира преваре и стварне путеве до дуговечности.

Неке од ствари које се рекламирају људима који траже дужи и здравији живот су штетне, друге су једноставно скупе, али нису ефикасне, наводи Свишерова. Такође, постоје и оне које, чак и ако су им неопходна додатна истраживања, заиста имају шта да понуде.

Терапија црвеним светлом

Један од најновијих трендова у лепоти и дуговечности је терапија црвеним светлом, али њени ефекти нису само реклама, истиче др Закија Рахман, професорка дерматологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд и предавач у Станфордовом Центру за дуговечност. Црвено светло и нешто мање популарно инфрацрвено светло су специфичне таласне дужине светлости, које могу слати различите сигнале телу.

Идеја је да се црвено светло претвара у енергију у митохондријама, које су, ако се присетимо часова биологије, покретачка снага ћелије. Иако се то не зна са сигурношћу, истраживачи верују да излагање ћелија таласним дужинама црвеног светла помаже у побољшању перформанси и отпорности ћелија и смањује упалу, каже др Правин Арани, ванредни професор оралне биологије на Стоматолошком факултету Универзитета у Бафалу у Њујорку.

Научни докази све више подржавају тврдњу да терапија црвеним светлом може помоћи текстури коже и расту длака, што је изазвало бум у понуди уређаја за кућну употребу у козметичке сврхе, додала је професорка Рахман.

Спроводе се студије како би се испитао низ других потенцијалних користи као што су лечење хроничног бола, Паркинсонове болести и Алцхајмерове болести, прецизирао је професор Арани.

Међутим, за лечење дубљих делова тела и даље је потребно више података. Протоколи попут начина примене светлости, тачно које таласне дужине користити и колико дуго још увек нису утврђени, указао је професор Арани.

Постоје два начина примене терапије црвеним светлом: ласери, који се обично налазе у лекарским ординацијама, и ЛЕД панели, које многи људи купују за коришћење код куће. ЛЕД опција има мањи потенцијал за оштећења ако се неправилно користи, али потенцијални проблем је слабија контрола квалитета на тржишту, рекао је Арани.

Ако желите да испробате терапију црвеним светлом и да сте сигурни у уређај који купујете, професорка дерматологије Закија Рахман препоручује да потрагу започнете тражећи уређаје који имају одобрење Америчке агенције за храну и лекове.

Али запамтите, поручује професорка, терапија црвеним светлом није магични еликсир и нећете једном употребити уређај и пробудити се следећег дана са лицем које је 10 година млађе или са густом косом. Уређаји попут ових захтевају доследну употребу током периода од неколико месеци да би се видели резултати, објаснила је др Рахман.

Знојење у сауни

Знојење у сауни је још једна велнес стратегија која није продаја „магле“, каже Кара Свишер.

„Ако не претерујете, добићете доста воде. Одлично је. То је заправо једна од бољих ствари које можете учинити за себе“, наводи новинарка. Поред свих потенцијалних физиолошких користи, 20 минута у сауни омогућава и опуштање без телефона.

Употреба сауне је популарна у културама широм света, а постоје и нека истраживања која поткрепљују њихову употребу. Студије су довеле у везу редовну употребу сауне са побољшаним кардиоваскуларним здрављем, користима по когнитивно здравље и одржавање мишићне масе, наводи се у прегледу истраживања из 2021. године.

Механизми ефикасности сауне нису у потпуности утврђени, али др Дејвид Берк препоручује да његови пацијенти који желе да испробају сауну циљају на 20 минута четири до пет дана у недељи.

„То је тако једноставно, али је запањујуће колико је добро и колико користи доноси за тако кратак временски период“, рекао је Бурк, који је и почасни председник Одељења за рехабилитациону медицину на Медицинском факултету Универзитета Емори у Атланти.

Сауне су многима лако доступне, има их у велнес центрима па чак и понекој теретани. Такође, постоје опције за куповину мањих сауна за ваш дом или викендицу.

Шта стварно има ефекта

Колико год нова технологија била узбудљива и колико год се уклапала у идеју луксуза, куповина чудотворног производа који ће вам побољшати живот, чак ни истражени алати попут сауна и терапије црвеним светлом нису фактори који ће имати највише ефекта.

Ако се не храните добро, не спавате довољно, не вежбате и немате здрав друштвени живот, терапија црвеним светлом и сауне не могу учинити много.

Људи који имају највише користи од уређаја са црвеним светлом које користе у кућним условима су „често људи који већ раде друге ствари и желе да додају уређај свом режиму“, нагласила је др Рахман.

Исхрана богата воћем и поврћем, односно плодовима и биљкама, довољно сна и вежбање требало би да нам буде приоритет, поручује Венкатраман Рамакришнан, научник у MRC лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу, у Енглеској, и аутор књиге Why We Die: The New Science of Aging and the Quest for Immortality (Зашто умиремо: Нова наука о старењу и потрага за бесмртношћу).

„Људи кажу да су ове три ствари бесплатне, али су бесплатне само ако имате слободног времена и могућност да их радите. Тешко је, али с друге стране, потпуно изводљиво“, закључио је Рамакришнан.

Истраживање које је спровео тим са Универзитета у Осаки, показало је да проблем није нужно у количини хране, већ у начину на који организам реагује на угљене хидрате.

Метаболизам под кочницом

Кључно откриће студије јесте да исхрана богата хлебом и брашном може да успори потрошњу енергије у организму. Другим речима, тело почиње да сагорева мање калорија, што доводи до постепеног накупљања масти.

У експерименту на мишевима, животиње које су имале приступ хлебу и другим угљеним хидратима показале су већу телесну масу и више масног ткива – иако нису уносиле више калорија од контролне групе.

„Повећање телесне тежине није последица преједања, већ смањене потрошње енергије“, наводи се у резултатима студије.

Истраживачи су утврдили да храна богата угљеним хидратима, попут пшеничног хлеба, активира метаболичке процесе који фаворизују складиштење масти. Истовремено, долази до промена у јетри и повећане активности гена одговорних за синтезу масних киселина.

Још један занимљив налаз је да су животиње показале јасну „склоност“ ка оваквој храни, често одбацујући уобичајену исхрану у корист хлеба и сличних намирница.

Није све „црно или бело"

Ипак, научници упозоравају да резултате треба тумачити опрезно. Истраживање је рађено на животињама, па још није у потпуности јасно у којој мери се исти механизми односе и на људе.

Такође, стручњаци истичу да хлеб сам по себи није нужно „непријатељ линије“. Уравнотежена исхрана, врста хлеба и укупне навике у исхрани и даље играју кључну улогу у контроли телесне тежине.

Ово истраживање додатно доводи у питање једноставно правило „калорије у односу на калорије“. Начин на који организам троши енергију може бити подједнако важан као и количина унетих калорија.

Како истичу аутори, будућа истраживања ће се фокусирати на људе и на то како различите врсте хлеба, интегралне житарице и комбинације са другим нутријентима утичу на метаболизам.

Али поставља се питање да ли су заиста боље од модернијих житарица, које су обликоване и прерађиване пољопривредним праксама још од каменог доба?

Житарице наспрам интегралних житарица

Житарице – попут пиринча, пшенице, овса и кукуруза – чине значајан део наше укупне исхране. Много влакана и угљених хидрата добијамо из житарица, као и нешто протеина.

Препоручује се да најмање половина житарица које конзумирамо буду интегралне. То су житарице које нису млевене и рафинисане у млину, тако да и даље садрже све три своје сирове компоненте: мекиње, ендосперм и клице, које су богате витаминима и полифенолима, укључујући протеине, витамин Б, гвожђе и влакна.

Интегрална тестенина, на пример, има препознатљив, земљанији укус – као и више влакана, антиоксиданата и витамина у поређењу са рафинисаном тестенином.

Рафинисане житарице, с друге стране, су прерађене (често млевена) и изгубиле су своју оригиналну структуру. Успут су изгубиле и нека влакна и хранљиве материје.

„Житарице се рафинишу због укуса и својстава у вези са печењем“, објашњава Рила Тами, истраживач нутриционе епидемиологије у Институту за здравље и добробит у Финској. „Рафинисање је такође повезано са дужим роком трајања.“

То је зато што мекиње и клице, које се обично уклањају током рафинисања, садрже масне киселине које скраћују рок трајања.

Међутим, исхрана богата интегралним житарицама повезана је са мањим ризиком од бројних болести, укључујући дијабетес типа 2. Истраживања такође показују везу између редовног конзумирања интегралних житарица и нижег крвног притиска. У једном прегледу 17 студија из 2020. године, истраживачи су открили да је исхрана богата интегралним житарицама повезана са мањим ризиком од колоректалног рака, рака дебелог црева, желуца, панкреаса и једњака.

Ипак, ове налазе треба узети са резервом. Подаци о популацији обухваћеној истраживањем су често збуњујући, јер они који једу интегралне житарице у већини имају много других здравих навика, упозорава др Џули Милер Џонс, професорка дијетологије на Универзитету Свете Катарине у Минесоти, САД.

Једно истраживање спроведено у Финској, на пример, анализирало је прехрамбене навике и здравље више од 5.000 одраслих. Научници су открили да они који су јели више интегралних житарица имају здравију исхрану у целини, која се састоји од више воћа, поврћа, млека са ниским садржајем масти и рибе, а мање црвеног и прерађеног меса.

Упознајте древне житарице

Све већи број истраживања о исхрани сада указује да постоји разлика између „модерних“ житарица које чине већину наше исхране и далеко ређих „древних житарица“. Многе и од једних и од других могу да се конзумирају као интегралне или рафинисане житарице, али модерне житарице су оне које се временом узгајају кроз пољопривредне праксе како би се одабрало потомство са пожељним особинама као што су повећан принос или супериорнији укус.

Пшеница и кукуруз које данас једемо укрштани су током миленијума. Кукуруз потиче од дивље траве зване теосинте, пореклом из Мексика, са малим семеном уместо великих клипова. А модерна пшеница је резултат селективног узгоја древних врста пшенице, укључујући двосмеђу и спелту.

Према истраживачима, емер (или спелта, полуспелта, лат: Triticum dicoccum) је биo једна од првих житарица које су припитомљене, и гајен је од око 9700. године пре нове ере у Леванту пре него што се проширио на остатак света развојем неолитске пољопривреде.

Древне житарице, с друге стране, су оне које људи нису прилагођавали и које су задржале више својих предачких особина. Истраживања указују да је спелта, на пример, гајена у неолитском периоду, који је почео пре око 12.000 година, и да од тада није намерно мењана.

Јечам се помиње у неким од најранијих записа – пре око 4.000 година – из Месопотамије. Отприлике у исто време, чиа семе, које потиче из Мексика, гајили су Астеци.

Савремени људи су почели поново да откривају древне житарице крајем 19. и почетком 20. века, према речима др Ејми Богард, професорке европске археологије на Оксфордској школи за археологију у Великој Британији.

У многим случајевима, археолози су код пољопривредних заједнице које су истраживали наилазили на комадиће житарица које припадају врстама које се тренутно не узгајају. Те житарице су биле угљенисане, што значи да су их наши преци кували, напомиње проф. Богард.

Али древне житарице и даље нису најпопуларније житарице за пољопривреднике, који углавном више воле да раде са модерним јер оне дају веће приносе, напомиње др Крис Сил, професор емеритус за храну и људску исхрану на Универзитету у Њукаслу.

„Разлог зашто више не узгајамо већину древних сорти пшенице је тај што, у модерним пољопривредним условима, оне не успевају тако добро.“

Многе старије сорте пшенице имају дугачко класје, док модерна пшеница је релативно ниска, наводи др Сил. Виша пшеница је склонија савијању и ломљењу по ветровитом времену, што смањује принос.
То је делимично и зато што древне житарице нису толико корисне када је у питању прављење хлеба, додаје др Милер Џонс. „Прва ствар због које се прави селекција је принос, друга је колико се од ње добро прави хлеб.“

Да ли су древне житарице заиста здравије од модерних житарица

Једна од главних предности древних житарица је то што многе од њих садрже мало или нимало глутена. Просо припада другој породици трава од пшенице, док је киноа заправо семе које припада истој породици као спанаћ и блитва. То значи да их људи са алергијом или нетолеранцијом на глутен могу јести, објашњава проф. Сил.

Нека истраживања су повезала конзумирање киное са побољшањем раних знакова дијабетеса типа 2.

У једној студији, на пример, 37 мушкараца је јело хлеб направљен од брашна од киное сваки дан током четири недеље, у поређењу са групом која је уместо тога јела рафинисани бели хлеб. Истраживачи су открили да је група која је јела киноу имала нижи ниво шећера у крви након јела у поређењу са својим колегама који су јели бели хлеб.

Међутим, 2020. године истраживачи су пронашли мало доказа да је интензивна исхрана угрозила нутритивне профиле модернијих сорти житарица. Иако су у њима неки минерали, укључујући гвожђе, цинк и магнезијум, према неким студијама, значајно смањени од 1960-их.

„Постоји много помпе око древних житарица“, каже проф. Милер Џонс. „Узбуђење је оправдано када су у питању људи који не могу да једу глутен... али осим тога, то да ли су древни или не, је бесмислено расправљати“, када су у питању здравствене користи.

Ипак, напомиње проф. Сил, број студија о древним житарицама и здрављу је релативно мали у поређењу са студијама о другим, новијим врстама житарица. Постоје изазови у прикупљању поузданих података јер на житарице утиче њихова околина, па резултате треба упоређивати у сличним условима.

Али један од разлога зашто древне житарице могу бити боље за нас је мање због онога што садрже – а више због начина на који их обрађујемо и једемо. То нас враћа на тачку од које смо кренули – већа је вероватноћа да ћемо их јести целе, истиче проф. Сил.

„У поређењу са рафинисаном пшеницом, ово значи већи садржај влакана и више минерала и витамина.“

Поновни оживљавање древних житарица

Климатске промене су несумњиво један од највећих фактора који тренутно утичу на производњу житарица и то је још један разлог за поновни пораст древних житарица, сматра проф. Сил. Неке древне житарице су често отпорније на суровије услове и захтевају мање пестицида. Стога би могле бити важне за обезбеђивање поузданих залиха хране у будућности.

„Пољопривредници су испитали различите сорте како би видели које су отпорније на сушу.“

У једном турском региону погођеном деградацијом земљишта изазваном климатским променама услед суше, мали пољопривредници оживљавају древне сорте пшенице са циљем побољшања земљишта. А у Западној Африци, истраживачи испитују како најбоље оживети древну житарицу фонио, која је отпорна на сушу.

Када је у питању исхрана, древне житарице саме по себи можда не заслужују у потпуности толику популарност. Уместо тога, једење мешавине свих врста житарица, пожељно интегралних, као у давна времена, тврде стручњаци, кључно је.

„Постоји велики број усева које сада потпуно занемарујемо“, истиче Богардова. „У древној пољопривреди, житарице су увек биле уравнотежене са другим врстама, нису биле издвојене као што су сада.“

Професорка Милер Џонс се слаже и предлаже да једемо различите житарице, укључујући и древне житарице, како бисмо имали користи од свих њихових микронутријената. „Ако једете све различите врсте житарица, добијате читав низ витамина. Разноврсност је најбоља стратегија.“

„Срцу се приступа путем стерно- или торако-томије. Перикардијум (овојница која окружује срце) се отвара у облику слова Т, а перикардијални слојеви се осигуравају држачима. Срце, перикардијум и велики крвни судови се прегледају на улазне ране, канал ране и путању страног тела. Ако су удлаге површински лоциране, прецизна локализација се обезбеђује неодимијумским магнетом смештеним у силиконску цев од 1/4 инча ради лакше употребе и стерилизације. Ако страно тело продре дубље у миокардијум, његова локација се може утврдити интраоперативном флуороскопијом“, стоји у саопштењу.  

Затим се подручје срца које садржи фрагмент стабилизује помоћу вакуумског стабилизатора миокарда. Да би се спречило прекомерно крварење током вађења, у подручје фрагмента се поставља привремени шав у облику слова U са тефлонским јастучићима или шавом типа „кисеоник“.

„Скалпелом се прави рез на миокарду изнад фрагмента, а величина реза се бира према величини фрагмента. Фрагмент се уклања кроз рез помоћу неодимијумског магнета. Лежиште фрагмента се третира раствором бетадина. Ивице реза се спајају помоћу претходно постављеног шава, чиме се обезбеђује хемостаза. Рана се затим зашива слој по слој“, наводе аутори патента.

Већ су изведене две сличне операције, уз редован постоперативни ток.

„Предложена хируршка техника аутора за прострелне ране срца има за циљ минимизирање употребе вештачке циркулације како би се скратило трајање операције, смањио губитак крви и смањио бол, чиме би се избегли непотребни финансијски трошкови“, наглашавју кардиолози Војно-медицинске академије.

Анализа клиничких испитивања код особа са благим когнитивним оштећењем или благом деменцијом показала је да су ефекти антиамилоидних лекова на когницију и тежину деменције током 18 месеци били „занемарљиви“, док су побољшања функционалних способности „у најбољем случају мала“.

Овакав закључак представља ударац за нову генерацију лекова осмишљених да успоре Алцхајмерову болест уклањањем наслага амилоидних протеина који се акумулирају у мозгу. Амилоидни плакови су обележје Алцхајмерове болести, заједно са другим протеином – тау – који формира токсичне запетљаје у неуронима.

Преглед који је спровела организација „Кокрејн“ користио је златни стандард методологије за процену података из објављених клиничких испитивања, али су га неки истраживачи и организације критиковали јер је објединио резултате старијих, неуспешних лекова са онима новијих, ефикаснијих терапија.

„Није изненађујуће да, ако се обједине резултати ефикасних и неефикасних третмана, добијете мали или непостојећи просечан ефекат лечења“, изјавио је Чарлс Маршал, професор клиничке неурологије на Универзитету Квин Мери у Лондону.

Антиамилоидни лекови су представљени као прекретница када су клиничка испитивања показала мала, али статистички значајна побољшања код пацијената. Регулаторна тела широм света одобрила су лекове „леканемаб“ компаније “Eisai” и „донанемаб“ компаније „Eli Lilly”, али многе земље их нису уврстиле у јавне здравствене системе.

Нова обимна анализа обухватила је 17 клиничких испитивања која су у просеку трајала 18 месеци. У њима је учествовало више од 20.000 људи, а процењивано је седам антиамилоидних лекова код особа са благим когнитивним оштећењем или деменцијом.

Едо Рихард, коаутор прегледа и професор неурологије у Медицинском центру Универзитета Радбауд у Холандији, изјавио је да анализа није пронашла „клинички значајан ефекат на когнитивно опадање или тежину деменције“, као и да су лекови изазивали више отока и крварења у мозгу него плацебо.

„Ови ефекти су сувише мали да би их пацијенти и неговатељи уочили“, рекао је Рихард, додајући да су лекови и оптерећујући, јер пацијенти морају да долазе у клинику на сваке два до четири недеље ради интравенских инфузија, као и на редовне магнетне резонанце ради праћења могућих отока или крварења у мозгу.

Такође, бранио је одлуку да се обједине резултати различитих лекова, јер сви имају за циљ уклањање амилоида из мозга и на сличан начин процењују утицај на пацијенте. Преглед закључује да би истраживачи требало да истраже нове начине лечења ове болести.

Роберт Хауард, професор психијатрије старости на Универзитетском колеџу у Лондону, рекао је да нови подаци из испитивања антиамилоидних лекова доводе у питање да ли они заиста мењају ток Алцхајмерове болести.

„Веома је тешко бити онај који то говори, али мислим да није поштено према пацијентима подизати очекивања. Тужна истина је да чак ни најбољи лекови не постижу клинички значајан ефекат“, истакао је Хауард.

Антиамилоидни третмани неће бити једино решење за излечење Алцхајмерове болести и истраживања се већ усмеравају ка ширем спектру биолошких мета.

Са Џарнагином се слаже професор Дејан Раденковић, начелник одељења за хирургију панкреаса Прве хируршке клинике КЦС. Симптоми који се појављују код осталих типова карцинома, код ових тумора су потпуно невидљиви.

Баш због тога, императивно је да се пажња усмери на превентивне прегледе, односно да општа популација једном годишње обави биохемијске анализе и ултразвук стомака.

Посебну пажњу треба да обрате људи без породичних фактора ризика који после 50. године добију дијабетес. То може да буде један од првих знакова и такве пацијенте би требало чешће контролисати.

„Наравно, ту је и прва линија сродства. У Америци је то сада већ пракса, да ако су родитељи имали карцином панкреаса, онда њихова деца морају једном годишње да се контролишу или да ураде генетске анализе како би се утврдило да ли имају мутацију и предиспонирани су да добију карцином панкреаса“, објашњава Раденковић.

Џарнагин наводи да сада постоји више лекова који су доступни и они су делотворнији него некада.

„Остварен је велики напредак када је реч о пацијентима са узнапредовалим стадијумима када је реч и имуно терапији. Ту се имуни систем преусмерава да напада карцином. Уз стандардну хемотерапију, најефикаснији третман и даље је операција. Ипак, чак и код најбоље изведене операције може да се деси да се тумор врати, тако да су потребне делотворнији лекови како би се то спречило“, истиче Џарнагин.

Према његовим речима, карцином панкреаса је често отпоран на хемотерапију и онда се користе вакцина и имунотерапија.

Српски лекари одлични, имају опрему какву и ми у Њујорку

Џарнагин наводи да је био импресиониран Првом хируршком клиником, њеном опремљеношћу и савременим операционим салама.

„Алати и опрема који су овде доступни слични су, ако не и исти онима који су доступни мени у Њујорку. Доктори у Србији су добро припремљени да даље напредују и да пацијентима дају најбољу могућу негу која је доступна“, каже шеф хепатобилијарне хирургије у Меморијалном центру за рак „Слоун Кетеринг“.

Сарадња са стручњацима у Њујорку

Током посете Џарнагина Београду са министром здравља Златибором Лончаром договорена је сарадња са стручњацима у Њујорку.

„Један од првих корака јесте да ћемо једном месечно имати онлајн консултације са колегама у Њујорку са којима ћемо се саветовати око пацијената и посебних случајева, који би био најбољи начин лечења. Тако ћемо заједнички анализирати стања пацијената и заједнички уз њихову помоћ и искуство доћи до закључака како лечити пацијенте на најбољи начин“, наводи Раденковић.

Кључ лечења – превенција

Превенција је ултимативни вид лечења. Увек је најбоље избећи га ако је икако могуће. Нажалост, постоје групе високог ризика, али то је мали део популације.

Здрав начин живота, исхрана, физичка активност су веома важни за опште здравље. Могуће је да ни то неће спречити оређене појединце да развију карцином, али ће им помоћи да боље и лакше поднесу операције, хемотерапију и остале видове лечења.

„Знамо да пацијенти који су доброг општег здравља, а који добију карцином панкреаса, много боље подносе третмане и имају повољнији крајњи исход“, истиче Џарнагин.

Иза ових бројки крије се много сложенија прича. Тумори не „препознају“ брачни статус пре него што се прошире, али су многи фактори ризика, укључујући пушење, стрес и то да ли је особа рађала, повезани и са тим да ли је неко у браку или није.

Истраживачи такође указују да здравије особе можда имају већу вероватноћу да уопште уђу у брак. За потребе студије, парови који живе заједно у романтичној вези без склапања брака класификовани су као невенчани.

„То значи да, ако нисте у браку, треба да обратите додатну пажњу на факторе ризика за рак, обавите потребне скрининге и редовно водите рачуна о здравственој заштити. За превентивне мере, наши налази указују на значај усмеравања пажње на свест о ризику од рака и стратегије превенције узимајући у обзир брачни статус“, рекао је клинички психолог Френк Пенедо.

Статистика потиче из анализе више од четири милиона случајева рака у 12 америчких савезних држава, забележених између 2015. и 2022. године код особа старијих од 30 година. Реч је о „тренутном пресеку“ – ефекти брака на стопе рака нису праћени током времена.

Неке од највећих разлика уочене су код рака дебелог црева код мушкараца (око пет пута већа стопа код мушкараца који никада нису били у браку у поређењу са онима који јесу или су били), као и код рака грлића материце код жена (готово три пута већа стопа код жена које никада нису биле у браку).

Ове две болести тесно су повезане са полно преносивим хуманим папилома вирусом (ХПВ), где партнер који подстиче на редовне прегледе може направити разлику. Код врста рака за које постоје добро организовани скрининги (попут рака дојке или простате), разлике нису биле тако велике.

Студија није била нарочито прецизна у категоризацији – на пример, особе које су биле срећно у браку 30 година сврстане су у исту групу као и оне које су биле у несрећном браку две године и потом разведене 28 година, али веза између брака и здравља представља занимљиво и недовољно истражено поље.

„То је јасан и снажан сигнал да су неке особе изложене већем ризику“, рекао је Пенедо.

Друга истраживања су показала да самачки живот има и своје предности, укључујући више блиских односа и веће могућности за лични развој, па је ове резултате потребно посматрати у ширем контексту.

Постоје и докази да брак има своје недостатке. Повезан је са већим ризиком од деменције. Дакле, није једноставно рећи да је један брачни статус здравији од другог.

„Ови налази указују на то да друштвени фактори, попут брачног статуса, могу бити важни показатељи ризика од рака на нивоу популације“, рекао је епидемиолог Пауло Пињеиро.

Здраве грицкалице које могу да помогну у процесу мршављења најчешће се заснивају на храни која обезбеђује добру комбинацију протеина, влакана и здравих масти. Овај спој хранљивих материја доприноси дужем осећају ситости и стабилнијем нивоу шећера у крви, што може смањити потребу за честим грицкањем и неконтролисаним уносом калорија.

Такви оброци између главних јела помажу да се избегну нагли падови енергије и да се лакше одржи контрола над апетитом током дана, што је важно за све који покушавају да смање телесну тежину.

Здраве грицалице не морају бити компликоване за припрему

У пракси, здраве грицкалице могу изгледати веома разноврсно и не морају бити компликоване за припрему. На пример, грчки јогурт у комбинацији са свежим воћем може представљати брзу и хранљиву ужину која обезбеђује протеине и природне шећере.

Слично томе, кувана јаја су једноставан извор протеина који дуго држи ситост.

Воће као што су јабуке или бобичасто воће често се комбинује са малом количином путера од кикирикија или бадема, што додаје здраве масти и побољшава ситост.

Поврће попут шаргарепе, краставца или паприке у комбинацији са хумусом такође је чест избор јер обезбеђује влакна и биљне протеине.

Орашасти плодови као што су бадеми, ораси или лешници могу бити корисни, али је важно да се конзумирају у умереним количинама због калоријске густине.

У ужине се могу укључити и односно сојине махуне, као и различити извори рибе попут сардина или скуше, који поред протеина садрже и корисне омега-3 масне киселине.

Неке лакше опције укључују и чиа пудинг, као и кокице припремљене без уља или са минималном количином масти, што их чини нискокалоричном алтернативом класичним грицкалицама, преноси draxe.com.

Навике које утичу на калорије

Начин на који се грицкалице конзумирају подједнако је важан као и њихов избор. Препоручује се да се избегне стално „грицкање“ током целог дана, јер то може довести до несвесног уноса већег броја калорија. Уместо тога, боље је унапред планирати ужине и водити рачуна о величини порције.

Такође је важно бирати минимално прерађене намирнице и избегавати производе са високим садржајем додатог шећера. Комбинација протеина, влакана и здравих масти у једној ужини доприноси бољој контроли глади и стабилнијем нивоу енергије током дана.

Шта је пожељно ограничити

Постоје намирнице које је боље ограничити или избегавати ако је циљ мршављење. То су најчешће високо прерађени производи који садрже велике количине шећера, соли и нездравих масти, а при томе имају малу нутритивну вредност.

Такве намирнице лако доводе до преједања јер не обезбеђују дуготрајан осећај ситости и често изазивају брзе осцилације шећера у крви.

Здраве грицкалице могу бити користан део исхране у процесу мршављења ако се правилно бирају и конзумирају у умереним количинама. Оне не само да помажу у контроли глади, већ могу допринети стабилнијем уносу енергије током дана и бољем придржавању плана исхране.

Кључ успеха лежи у избору природних, нутритивно богатих намирница и избегавању високо прерађених производа, наводе стручњаци из области исхране.

Један од главних разлога за опрез је чињеница да је витамин Д растворљив у мастима, што значи да се не излучује лако из организма, већ се акумулира у ткивима. То значи да се прекомерне количине могу временом нагомилати и довести до токсичних нивоа у крви.

У пракси, лекари све чешће бележе пацијенте са веома високим вредностима витамина Д, преноси Science Alert.

Како се наводи, код особа са повишеним нивоима витамина Д или код оних који узимају велике дозе суплемената (изнад препоручених), уочен је „неочекиван пораст ризика од падова и прелома“. Ово доводи у питање уобичајено уверење да веће количине овог витамина аутоматски значе јаче кости.

Високе дозе нису безбедне како се раније мислило

Иако се витамин Д често промовише као безопасан суплемент, истраживања показују да то није у потпуности тачно.

Све више људи узима високе дозе – често између 4.000 и 20.000 интернационалних јединица (IU) дневно – што значајно превазилази уобичајене препоруке.

Истовремено, додатни извори витамина Д (као што су обогаћена храна или други комбиновани  суплементи) могу повећати укупан унос, што може довести до токсичности и озбиљних последица.

Прекомерни унос витамина Д може довести до стања познатог као хипервитаминоза које је, када је витамин Д упитању, повезано са повишеним нивоом калцијума у крви (хиперкалцемија).

Ово стање може изазвати мучнину, повраћање, слабост, учестало мокрење, бол у костима
и проблеме са бубрезима, укључујући камен у бубрегу

У тежим случајевима, вишак калцијума може довести до оштећења меких ткива, артерија и бубрега.

Научници наглашавају да витамин Д има важну улогу у организму, али да његово узимање мора бити контролисано и прилагођено индивидуалним потребама.

„Витамин Д је далеко од безопасног суплемента и не треба га тек тако узимати“, наводе стручњаци који су испитивали штетност његовог прекомерног уношења.

Уместо произвољног узимања високих доза, препоручује се консултација са лекаром и праћење нивоа витамина Д у крви, како би се избегли потенцијални ризици, закључују нутрициолози.

Жуманце чини јаје посебним. У њему се налази већина витамина, међу њима и Б12, који постоји само у намирницама животињског порекла. Жуманце је пуно и минерала, попут гвожђа и цинка.

И највећи део протеина налази се управо у жуманцету – око 60 одсто више него у беланцету. Протеини из јаја су нарочито високог квалитета, што значи да организам може да их искористи готово у потпуности.

Једно јаје садржи и масноће – између 180 и 220 милиграма холестерина. Наш организам сам производи чак четири пута више.

Холестерин је у основи животно важна масноћа у крви и важан градивни елемент ћелија и витамина.

Постоје две врсте холестерина. ХДЛ – преноси вишак холестерина из крвних судова у јетру, и често се назива добар холестерин.

ЛДЛ – може да се таложи у артеријама и повећа ризик од болести срца и крвних судова.

„Знамо да је ЛДЛ холестерол у крви фактор ризика за одређене облике кардиоваскуларних болести, на пример за такозвану атеросклерозу, односно закречење крвних судова“, каже професор Стефан Лорковски са Универзитета Фридрих Шилер у Јени.

„Препоруке кажу да се дневно не би требало унети више од 300 милиграма холестерина“, каже нутриционисткиња Жанин Хенкел-Оберлендер, професорка биохемије исхране на Универзитету у Бајројту.

Да ли холестерин из јаја представља проблем?

То одговара отприлике једном и по јајету дневно, ако се холестерол уноси само из јаја. Међутим, холестерол се налази и у другим намирницама животињског порекла, попут путера, меса или млечних производа.

Исхрана утиче, пре свега, на количину холестерина која се може таложити у организму. Но, тај утицај се данас процењује нешто мањим него раније, каже нутриционисткиња Хенкел-Оберлендер.

„Раније се сматрало да је исхрана пресудан фактор који одређује ниво ЛДЛ холестерина. Данас знамо да то није баш тако.“

Према садашњим сазнањима, исхрана утиче са око 25 одсто, док се раније процењивало да тај утицај износи око 50 процената.

„Генетска компонента је знатно већа од компоненте исхране“, каже Хенкел-Оберлендер. Код сваке четврте до седме особе постоје одступања у метаболизму холестерина, која су вероватно генетски условљена. Ко има повишен ниво холестерина, требало би да води рачуна о уносу јаја – иако је тај ниво у великој мери генетски условљен.

Да ли јаја помажу у изградњи мишића?

Велико кокошје јаје садржи око седам до осам грама протеина. Оно обезбеђује и аминокиселину леуцин, која је важна за изградњу мишића.

Међутим, тих хранљивих материја има и у махунаркама, орашастим плодовима и житарицама, на пример у овсеним пахуљицама. „Због тога не морате да једете јаја“, каже стручњак за исхрану Лорковски.

Протеини и аминокиселине најбоље доприносе изградњи мишића када се мишићи додатно оптерећују тренингом. Ипак, често се уноси превише протеина, упозорава Лорковски.

„Не морате сваког дана да попијете шејк са десет сирових јаја.“

Посебно код производа са високим садржајем протеина, попут протеинских чоколадица или напитака, уносе се велике количине које организам не може у потпуности да искористи.

Нутриционисткиња Хенкел-Оберлендер објашњава: „Тај протеин једноставно наставља пут кроз црева. У дебелом цреву ферментише, што може да изазове бол у стомаку, надимање и пролив.“

Може ли превише протеина да оптерети бубреге?

Код здравих људи конзумирање јаја по правилу не изазива проблеме са бубрезима. Међутим, код особа код којих већ постоји почетно оштећење бубрега велика количина протеина – нарочито из прерађених производа са високим садржајем протеина – може додатно да оптерети бубреге. Организам мора да се ослободи вишка протеина и нарочито азота који се у њима налази.

„У бубрезима се тада ствара много урее“, објашњава Хенкел-Оберлендер. „То добро функционише код здравих одраслих особа које пију довољно течности. Али код пацијената са бубрежном инсуфицијенцијом или оштећењем бубрега, за које можда још ни не знају, то заиста може да допринесе даљем слабљењу функције бубрега.“

Код здравих људи, међутим, нема доказа да исхрана богата протеинима оштећује бубреге.

Све зависи од индивидуалног здравственог ризика

Конзумирање јаја се у научним студијама увек изнова доводи у везу са болестима срца и крвних судова, као и са можданим ударом. Међутим, често је реч само о назнакама.

„Више великих анализа до сада није показало јасне доказе да постоји стварна повезаност са болестима срца и крвних судова или са повећаним ризиком од смртности“, каже Хенкел-Оберлендер.

Велике студије, попут оних које спроводи Харвардова школа јавног здравља „Чан“, често испитују конзумирање једног јајета дневно и притом не налазе снажну директну повезаност са болестима срца и крвних судова.

С друге стране, особе са дијабетесом типа 2 или са проблемима са бубрезима и јетром требало би да обрате пажњу на конзумирање јаја.

„Већ годинама имамо податке који показују да је код особа са дијабетесом типа 2 конзумирање јаја чешће повезано са повећаним кардиоваскуларним ризиком“, каже Лорковски. У том случају је, дакле, већи ризик од болести срца и крвних судова.

„Све зависи од индивидуалног кардиоваскуларног ризичног профила“, додаје Лорковски.

Због сарадње са колегама у Бечу, читав протокол – припрема, процена, хируршки рад, постоперативни ток – изграђен је по узору на трансплантациони програм у Бечу.

Сарадња са аустријским хирурзима даје прилику нашим пацијентима, како наводи, да буду оперисани по водећим светским протоколима.

Др Славиша Башчаревић, који је боравио шест месеци на усавршавању у Бечу, описује подухват као велики искорак српског здравства.

„Читав тим је радио као целина. Ово је веома компликована, вишечасовна операција. Свако је знао своју улогу, на челу са врхунским стручњацима грудне хирургије, анестезиологије, пулмологије и остатком медицинског особља. Кључ свега је координација, посвећеност и прецизност“, истакао је Башчаревић.

Операција је почела око 18 часова, а завршена је у раним јутарњим часовима, али др Башчаревић каже да нико није осећао умор.

Др Марко Поповић, који је узимао плућа од донора, навео је да иако сама операција траје више сати, њој претходи вишедневна припрема – од момента када се сазна да постоји донор до самог момента вађења плућа.

„Позитивна трема је била огромна када смо прихватили орган и када смо схватили да ћемо спасити један живот“, рекао је Поповић.

Координација експлантационих тимова је изузетно сложена, јер мора да се ускладе тимови који ваде срце, плућа, бубреге, да се након тога координише долазак остатка екипе и наставак процедуре.

Читав подухват трајао је два до три дана.