„Код карцинома грлића, а и код карцинома доњих репродуктивних органа, као и код мушкараца, један од одлучујућих, или главних, фактора је управо појава овог ХПВ вируса", наводи др Милошевић.

Додаје да је инфекција у почетку асимптоматска, што отежава препознавање, али истиче да је ово борба у којој се тачно зна узрочник и где постоје ефикасне могућности превенције.

Како долази до инфекције и развоја болести

Вирус се врло лако преноси, а довољан је само један незаштићени сексуални однос. Ипак, не носе сви типови исти ризик.

„Постоји једна група високо онкогених вируса који могу својим дуготрајним присуством у организму и жене, али и мушкарца, да изазову те преканцерозне промене", објашњава гинеколог и додаје да се у Србији годишње изгуби око 4.000 жена услед карцинома грлића материце.

Осим сексуалним путем, пренос је могућ и контактом кожа-слузокожа или кожа-кожа. Код слабијих типова вируса најчешћа клиничка слика су вирусне брадавице или кондиломи, док опаснији оногени типови – посебно типови 16 и 18 – захтевају прецизну дијагностику јер њихово дуготрајно присуство може довести до карцинома.

Лекар напомиње да неће свака жена са ХПВ инфекцијом оболети од рака, али статистика показује да је скоро свака жена која је имала ову болест у једном тренутку била инфицирана вирусом. На имуни систем се ослања одбрана организма, док фактори попут пушења, гојазности и неконтролисане употребе хормонских препарата могу да представљају окидач.

Улога редовних прегледа и ХПВ типизације

Будући да је инфекција често без симптома, кључно је редовно одлазити код гинеколога. Рутински прегледи би, према речима стручњака, требало обавезно да обухватају колпоскопски преглед.

„Врло сензитивним тестовима, као што је ХПВ типизација, за коју се ја залажем да иде уз обавезан колпоскопски преглед, ми можемо да детектујемо, то јест да откријемо да ли жена има вирус, да ли је била у контакту са вирусом, са којом врстом вируса, и оно што је најважније, како то спречити или како лечити касније", истиче др Милошевић.

Струка препоручује одлазак на колпоскопски преглед два пута годишње како би се евентуалне промене откриле у нултој или предклиничкој фази, пре него што прерасту у преканцерозне лезије.

Значај вакцинације и заблуде

Вакцинација представља ефикасан начин превенције, али је у пракси често праћена предрасудама.

„Ова вакцина која нам је на известан начин врло лако доступна, па још успут и бесплатна, има своје, своје могућности и најбоље је ефикасна и највише ефикасна управо када особа није ступила у сексуалне односе, управо из тог једног разлога да она спречи појаву инфекције", објашњава др Милошевић и наглашава да вакцина не лечи већ спречава инфекцију, у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је.

Иако је идеално да се прими пре ступања у сексуалне односе, струка препоручује вакцинацију и особама које су већ ступиле у односе, па чак и женама старости од 27 до 40 година, с обзиром на велики број различитих типова вируса.

„Данас, по неким статистикама, дванаестогодишњак или дванаестогодишњакиња виши су и тежи од свог вршњака пре 100 година за 12 килограма и 12 центиметара“, навео је др Обреновић.

Међутим, како је истакао, разлика у висини код двадесетогодишњака у односу на њихове вршњаке од пре једног века знатно је мања.

„Двадесетогодишњак је виши свега два до два и по центиметра него његов вршњак пре 100 година. У томе, у ствари, лежи проблем и кључ како да се боримо против тога“, рекао је ортопед.

Деца раније завршавају раст

Узроци убрзања раста и развоја нису до краја познати, а др Обреновић наводи да на то могу утицати различити фактори, попут квалитета живота, исхране и средине.

Током 25 година праћења своје праксе, како је рекао, приметио је да велики број девојчица већ са 13 година у потпуности заврши раст.

„Оне долазе и касније због неког бављења спортом – ниједан милиметар. Значи, то је крај. Оне су прошле пубертет, прошле све, са 13 година“, рекао је др Обреновић.

Управо зато, сматра он, неопходно је променити приступ праћењу раста и развоја деце.

„Када кажете: идемо на прегледе, основна школа, систематски, треба да вежбате – шта ћете сада да вежбате, све је завршено. Када престане раст, значи да смо закаснили, изгубили смо време, ни не знајући“, навео је др Обреновић.

Према његовом мишљењу, децу би требало озбиљније пратити и са тим почети раније.

„Померила се, минимум, годину, годину и по дана. Девојчице почињу са осам година већ пубертет. Неки родитељи су мало уплашени, збуњени, воде децу код ендокринолога, код педијатра, да виде да ли постоји неки поремећај, али то уопште није никакав поремећај, то тако сада почиње“, објаснио је др Обреновић.

Убрзан раст и прекомерна тежина

Поред ранијег сазревања, проблем представља и прекомерна телесна тежина деце, сматра ортопед.

„Имате, са једне стране, убрзан раст и прираст тежине, а с друге стране имате прекомерну тежину. И када то саставите, то вам је већ сасвим довољно за развој одређених проблема“, рекао је др Обреновић.

Према његовим речима, данас има много више гојазне деце него што је то раније био случај, али се та промена често не примећује управо зато што је постала уобичајена.

„Ми то не примећујемо, родитељи можда не примећују зато што су сви такви. Вама пада у очи, уочавате нешто што одскаче, што је другачије. Али пошто су сви такви, ми то сматрамо као: то је нормално. Међутим, то апсолутно није нормално, јер су они сви превелики, претешки“, нагласио је доктор.

Као пример је навео телесну тежину деце узраста од четири и пет година.

„Ви сада имате децу од четири-пет година која имају 25-26 килограма. Ја знам да сам имао 26 килограма када сам пошао у школу“, рекао је др Обреновић.

Говорећи о исхрани, посебно је издвојио угљене хидрате.

„Угљени хидрати су кључ. Не само прости шећери и угљени хидрати, значи слаткиши, него иначе – храна је претрпана угљеним хидратима“, рекао је ортопед.

Како је објаснио, кости које расту имају своје зоне раста, на које се врши све већи притисак. Међутим, важну улогу има и развијеност мишићне структуре.

„Кључ је у недовољном мишићном саставу, односно структури мишића. Јер они су ти који треба да подрже постуру. Они су ти који треба да подрже тај прекомерни раст“, навео је др Обреновић.

Вежбање треба започети пре убрзаног раста

Физичка активност, према његовим речима, не би требало да почне тек када се проблеми већ појаве.

„Вежбање мора да почне пре него што дође до убрзања раста. Јер када дође до убрзања тог раста, тада ви не можете да стигнете да надокнадите то“, упозорио је др Обреновић.

Како је додао, припрема би требало да почне две до три године раније.

„Морате да се припремите за то две-три године раније, да бисте успели да испратите тај раст и да тада спречите појаву деформитета, а не накнадно, када се они појаве, и онда предузимате одређене мере“, рекао је ортопед.

Килограми се са годинама добијају постепено

Проблем прекомерне телесне тежине не односи се само на децу. Како је навео др Обреновић, код многих људи килограми се постепено повећавају са годинама, док се физичка активност смањује.

„Како пролазе године, сви добијају килограме, смањује се физичка активност, циљеви су постали другачији и нема времена за такве ствари. И не размишља се о томе, јер не осећате неке нагле промене — то долази постепено и ви се прилагођавате“, рекао је он.

Управо постепени развој промена представља један од проблема.

„То је један од основних проблема код великог броја обољења – што она долазе постепено и не можете ни да приметите“, навео је др Обреновић.

Са годинама се, како је објаснио, мења и састав тела.

„Ми постепено губимо мишићну и коштану масу због смањења хормона које имамо, и мушкарци и жене, а њу полако замењује масно ткиво“, рекао је ортопед.

Према његовим речима, чак и када телесна тежина остане приближно иста, састав тела може бити значајно другачији.

„Ви кажете: ‘Па ја сам одличан, ево, са 50 година имам скоро исту тежину као када сам имао 30.’ Да, али станите на анализатор телесног састава који ми радимо, па ћете видети да то није та тежина, да сте изгубили мишићну масу, да сте изгубили коштану масу, а да њу замењује масно ткиво“, навео је др Обреновић.

„Организам је као магационер“

На питање шта је потребно учинити како би се одржала телесна тежина, др Обреновић је истакао значај односа уноса и потрошње.

„Не постоји чаробни штапић. Имате смањени унос и повећану потрошњу“, рекао је доктор.

Својим пацијентима, како каже, то објашњава једноставним поређењем.

„Организам је као магационер. Он само броји шта је ушло, шта је изашло и колико је остало“, рекао је др Обреновић.

Он је указао и на промене у начину живота, наводећи да људи често једу у журби.

„То више није ни задовољство, то је гутање хране. Тако се, на брзака, све то ради“, рекао је доктор Обреновић.

Као другачији приступ исхрани поменуо је заједничке оброке и време проведено са породицом.

„Када погледате неке, у ствари, плаве зоне, тамо где има највише стогодишњака, између осталог, можда на последњем месту кажу: они једу у друштву, у кругу породице, то су ритуали. То није сада да се наједе на брзака, него је то сасвим један други приступ“, навео је др Обреновић.

Говорећи о исхрани, додао је да се, према његовом мишљењу, једе превише меса.

„Ми једемо превише, превише меса. Превише црвеног меса, превише говедине, превише свињетине. Ја не знам да ли постоји дан или чак и оброк који није са месом. То је тако постала једна навика о којој нико не размишља. Понашамо се по инерцији“, рекао је ортопед.

Мање кретања, више времена пред екранима

На крају разговора, др Обреновић је указао и на утицај савременог начина живота и технологије на физичку активност.

„Погледајте мобилне телефоне. Сетите се пре 10 година шта је то било. А како је то сада распрострањено и како је то код деце. И то још више смањује кретање, дружење“, закључио је др Милош Обреновић.

Само у Великој Британији, процењује се да од ХОБП-а болује 1,7 милиона људи, укључујући око 600.000 оних код којих болест још није дијагностикована.

У клиничком испитивању учествовала су 63 пацијента са дијагностикованим ХОБП-ом, који су се лечили у Градској болници Анкара Билкент у Турској.

Истраживачи су трећину учесника укључили у сеансе терапије смехом, док су преостали пацијенти радили вежбе дисања кроз стиснуте усне или нису имали никакве посебне вежбе.

Након што им је показано како да изводе технике, од пацијената је затражено да током осам недеља вежбају по 30 минута, три пута недељно.

Функција дисајних органа процењивана је пре, током и након спровођења програма.

Резултати су показали да су и терапија смехом и дисање кроз стиснуте усне довели до мерљивих побољшања у поређењу са групом која није имала никакву интервенцију.

„Људи са ХОБП-ом често осећају недостатак ваздуха, чак и током једноставних свакодневних активности. То умањује квалитет њиховог живота и чини их све зависнијим од помоћи других“, објашњава др Гонџагул Алдан, предавач на Факултету за медицинске сестре Универзитета Хаџетепе у Анкари.

„Лечење ХОБП-а захтева више од самих лекова. Пацијентима је потребан холистички приступ који ће им помоћи да се изборе са симптомима, физичким теретом болести, као и њеним емоционалним и психолошким последицама.“

„Овим истраживањем желели смо да испитамо да ли би додатне, једноставне и јефтине технике могле да допуне постојеће лечење.“

„Терапија смехом већ је показала обећавајуће резултате код низа других хроничних обољења. Њена приступачност и чињеница да је пријатна указују на то да би могла да користи и пацијентима са ХОБП-ом, не само у суочавању са свакодневним стресом живота са хроничном болешћу, већ и као директна подршка здрављу њихових дисајних органа.“

Др Алдан је навела да су позитивни ефекти обе методе били присутни и месец дана након завршетка програма.

„Ови налази пружају наду да једноставне и јефтине технике, које пацијенти могу да примењују код куће – без икакве опреме или стручне помоћи – могу да смање осећај недостатка ваздуха и побољшају свакодневно функционисање“, истиче др Алдан.

„Обе методе показале су и обећавајуће резултате у побољшању општег здравственог стања, што указује на то да би терапија смехом могла да буде вредна даљег истраживања, уз дисање кроз стиснуте усне, у лечењу ХОБП-а.“

„Код ХОБП-а дисајни путеви имају тенденцију да се сужавају током издисаја, због чега искоришћени ваздух остаје заробљен у плућима.“

„Дисање кроз стиснуте усне ствара благи повратни притисак који омогућава да тај заробљени ваздух изађе, успорава ритам дисања и помаже пацијентима да стекну већи осећај контроле над дисањем.“

„Смех може да активира мишиће који учествују у дисању, подстакне дубљи издисај и изазове ослобађање ендорфина, пружајући и физичко и емоционално олакшање.“

Ипак, потребна су додатна истраживања како би се утврдило због чега смех утиче на симптоме ХОБП-а.

„Циљ терапије смехом је да у телу изазове ефекте правог, искреног смеха. Међутим, механизми деловања терапије смехом код ХОБП-а и даље нису довољно разјашњени и потребна су свеобухватнија истраживања“, додаје др Алдан.

Резултати клиничког испитивања биће представљени на конгресу Европског респираторног друштва (ЕРС) у Барселони.
Ема Рубах, руководилац за здравствено саветовање у организацији Asthma + Lung UK, рекла је: „Ова узбудљива студија показује да је терапија смехом ефикасан начин за контролисање недостатка ваздуха код особа са ХОБП-ом.“

„Ово истраживање придружује се све већем броју доказа који показују да иновативне, нетрадиционалне терапије могу да побољшају способност људи да контролишу болести плућа као што је ХОБП.“

„Иако су и даље потребна додатна истраживања са већим бројем пацијената, чини се да је терапија смехом забавна, приступачна и ефикасна техника самопомоћи која особама са ХОБП-ом може да помогне да контролишу своје симптоме.“

„Иако за ХОБП и даље не постоји лек, а ова болест људе често оставља у борби за сваки удах, иновације попут терапије смехом имају стварни потенцијал да донесу значајно олакшање и побољшају квалитет живота људима који живе са овим обољењем.“

„Ових 35 година за мене лично није само јубилеј, то је део мог живота. Мој први сусрет са удружењем 'Увек са децом' није се десио тек када сам се запослила у њему. Био је то неки други период мог живота - била сам родитељ чије се дете лечило. То је било пре 30 година“, наводи Личина.

Она се присећа колико значи када у најтежим тренуцима поред себе имате некога ко вас истински разуме.

„И у то време сам разумела, и било ми је јасно, колико значи када имате некога коме можете да се обратите, некога ко вас разуме, и некога коме не морате да објашњавате како се осећате и са каквим проблемима се сусрећете. Некога ко вам каже: 'Tу смо. И удружење 'Увек са децом' је било ту, за мене и за моју породицу, и ја сам им на томе неизмерно захвална“, наглашава директорка удружења.

Подршка која траје током целе године

Борба против малигних болести не познаје календарске месеце, због чега је солидарност и помоћ заједнице потребна 365 дана у години.

„Важно је да говоримо током целе године, јер болест не препознаје датуме. Деца не болују само у септембру. Када прође септембар, њихово лечење није завршило. Они и даље су на лечењу, лечење траје, питања трају, страх траје, и подршка мора да траје“, објашњава Милева Личина.

Она додаје да се борба малих пацијената не завршава са изласком из болнице, већ се наставља кроз живот, због чега је очување детињства, игре и школовања током лечења од немерљивог значаја.

Вртић у болници и повратак осећаја безбрижности

На Институту за онкологију и радиологију у Београду функционише посебан кутак – „вртић“, где деца могу да забораве на тешке медицинске термине попут терапија, магнета и скенера.

„А онда у тај вртић неко донесе бојице, неко донесе играчку, неко седне и само поразговара са њима, и он се опет осећа као дете и разуме да је дете. Зато је наш циљ да сачувамо њихово детињство“, истиче Личина.

Акција „Да моја коса буде твоја коса“

Једна од запаженијих иницијатива Удружења јесте прикупљање косе за израду перика, пројекат који малишанима враћа самопоуздање и осмех на лице.

„Ми између многих пројеката имамо и пројекат 'Да моја коса буде твоја коса'. И можда се то чини да је то мали гест. Међутим, за децу то уопште није мали гест, то је велики гест. Јер када дете изгуби косу, оно промени свој изглед“, наводи она и додаје да перика тинејџерима помаже да се поново осећају лепо и безбрижно прошетају или оду у школу.

Личина је упутила и захвалност свима који донирају косу упркос томе што никада неће упознати дете до којег перика стиже, јер удружење штити лични интерес и приватност малих пацијената.

Статистика и наде за будућност

Када је реч о успеху лечења, светска статистика показује проценат излечења од 80 одсто, док је званична домаћа статистика на нивоу од 65 одсто.

„У том смислу ми свакако још увек морамо много тога да радимо да би постигли и достигли тај резултат. Оно што могу да кажем јесте да сам 30 година у овој причи, да је медицина напредовала и код нас, потребе су се мењале, све смо ми то пратили“, поручује Милева Личина, у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“, уз уверење да ће уз даљи напредак и труд и Србија достигнути „чаробни број“ од 80 одсто излечене деце.

Дишенова мишићна дистрофија (ДМД) једно је од најтежих наследних неуромишићних обољења које се јавља у детињству. Генетска болест доводи до постепеног слабљења мишића и губитка њихове функције, а у Србији са њом живи више од 200 особа.

Како болест напредује, дечаци постепено губе снагу и покретљивост, док касније могу бити погођени и мишићи руку, срце и респираторни систем. Посебан проблем представља то што се једном изгубљене функције не могу једноставно вратити, због чега је, како истичу лекари и породице оболелих, важно што раније започети терапију.

Удружење тражи јасан план за сву децу која чекају

Председник Удружења ДМД Србија Горан Васовић каже да су од Републичког фонда за здравствено осигурање затражили одговоре када ће терапију добити наредне групе дечака и када би, према постојећем плану, последње дете са листе чекања могло да започне лечење.

„За породице је важно да знају шта могу да очекују и да имају јасан и предвидив план. Разумемо да постоје процедуре и ограничења, али не можемо да прихватимо да не постоји одговор на питање када ће деца која испуњавају медицинске критеријуме добити терапију", истакао је Васовић.

Наводи да чињеница да је седморо деце већ започело лечење показује да је могуће направити корак напред, али да је сада потребно направити план и за остале.

„Не тражимо привилегију нити прескакање процедура. Тражимо да се време које имамо на располагању за ову децу искористи на најбољи могући начин", поручио је Васовић, наглашавајући да Удружење жели сарадњу са институцијама.

Проф. др Тасић: За следећу годину план за пацијенте

Помоћник министра здравља проф. др Небојша Тасић рекао је да су ретке болести већ готово 14 година један од приоритета здравственог система и да је обавеза државе да учини све како би онима којима је потребна била омогућена адекватна здравствена заштита.

„Свесни смо колико је родитељима важно да њихова деца добију терапију и учинићемо све да се адекватно збрину сви дечаци којима је она потребна", рекао је Тасић.

Када је реч о гивиностату, који је до сада примило седморо дечака, Тасић је навео да увођење терапије има свој ток и да се она не може у најкраћем року увести за све пацијенте.

„Министарство здравља и друге надлежне институције наставиће да раде на томе, а за следећу годину направићемо план који ће задовољити потребе и захтеве пацијената", најавио је Тасић.

Др Косаћ: Циљ је што дуже очувати функцију мишића

Неуролог др Ана Косаћ са Клинике за неурологију и психијатрију за децу и омладину истиче да терапију Дишенове дистрофије треба посматрати као дугорочну борбу за очување функционалности.

„Сваки месец и свака година током којих дете може да хода, да буде активно и да учествује у животу са својим вршњацима имају велики значај", објаснила је Косаћева.

Навела је да се савремени приступ лечењу ДМД не заснива само на једној терапији и да су нови лекови омогућили да се на ток болести утиче различитим механизмима.

Један од њих је гивиностат, који је, према њеним речима, 2025. године одобрен за примену код оболелих узраста од шест година и старијих од стране европске и америчке агенције за лекове.

Циљ терапије није отклањање генетског узрока болести, већ успоравање процеса оштећења мишића и што дуже очување њихове функције.

„Важно је да јавност разуме да се код ретких болести напредак не мери само бројем нових лекова. Он се мери тиме колико рано поставимо дијагнозу, колико брзо укључимо одговарајућу терапију, колико добро пратимо функцију срца и плућа и колико квалитетно спроводимо физикалну терапију", истакла је Косаћева.

Василије и Немања међу дечацима који чекају

Међу дечацима који чекају терапију је и једанаестогодишњи Василије Станковић. Први знаци болести појавили су се када је почео често да пада и отежано се пење уз степенице, а након анализа и вишемесечног чекања породица је добила потврду дијагнозе.

Његова маћеха Андријана Станковић каже да је након дијагнозе почела да истражује болест, повезала се са другим родитељима и да су започели терапије, физикалне третмане и бањско лечење.

„Годинама ме је одржавала нада да ће доћи дан када ћемо имати терапију. Тај дан је дошао и не желим да сада изгубимо наду. Код Дишенове дистрофије време је пресудно и желим да дечаци оно што могу данас могу и сутра", рекла је Андријана Станковић.

Терапију чека и Немања Лукић, коме су први знаци болести примећени када је имао осам и по година, док је дијагноза постављена 2019. године. Данас иде у другу годину средње школе и још хода, али му је за поједине свакодневне активности потребна помоћ.

Његова мајка Весна Лукић каже да се породица бори за сваки Немањин корак и нада терапији која би могла да успори напредовање болести.

„Не тражимо ништа више од прилике да се боримо за наше дете и да му омогућимо да што дуже остане на ногама", поручила је Весна Лукић.

„Добили смо позив шпанских колега да ову технику коју смо усавршили и издигли на један завидан ниво, презентујемо колегама у највећој шпанској болници, Грегорио Марањон у Мадриду", наводи Грујић.

Пре интервенције, српски кардиохирург одржао је предавање за тридесетак интервентних кардиолога и кардиохирурга у Мадриду, којима је представио резултате рада свог тима и саму технику.

Шпански лекари ускоро у Београду

Операција је, истиче др Грујић, успешно изведена, а асистирао му је шеф кардиохирургије мадридске болнице, чији тим планира да примени ову методу.

„Операција је протекла сјајно, асистирао ми је шеф њихове кардиохирургије, др Грегорио Куијарпо, који са својим тимом планира да ову методу имплементира у њихов здравствени систем."

Сарадња ће бити настављена у Београду, где се очекује долазак шпанских лекара.

„Договорили смо се да ту сарадњу свакако наставимо, и најавили су њихову скору посету нашем центру, нашој клиници, где ћемо им поред тог дела, уводног дела који је неопходан за увођење ове методе, показати и саму организацију у самој операционој сали: како та техника изгледа, каква је сарадња, који је тим потребан да би се метода увела, а поготову издигла на овако један висок ниво", истиче Грујић.

Бајпас без пресецања грудне кости

Реч је о минимално инвазивној методи бајпаса, код које се, за разлику од стандардне процедуре, не пресеца грудна кост.

„Овом методом ми не отварамо грудну кост, правимо мали рез од неколико центиметара између ребара, на тај начин приступамо срчаном мишићу и комплетну реваскуларизацију срца изводимо минимално инвазивним приступом, комплетно са артеријама и све на куцајућем срцу, без манипулације са успоном аортом", објашњава Грујић.

Како истиче, техника је током година развијана и усавршавана у Београду, а интересовање за њу показали су бројни европски центри.

„То је техника коју смо ми донели, развијали, издигли на један завидан ниво, такав да су нас колеге из многих европских центара позивали да им ову технику имплементирамо и уведемо у њихов систем", додаје Грујић.

Програм већ заживео у немачкој клиници

Један од примера међународне сарадње је Универзитетска болница у Аугсбургу. Немачки хирург је пре непуних годину дана боравио у Београду, а др Грујић је потом посетио колеге у Немачкој.

„Могу да вам кажем да је пре неких месец дана тај програм у њиховој клиници заживео у пуном обиму, тако да је то једна велика лична сатисфакција, велики успех српске медицине, да једна метода која је уведена и развијена на нашој клиници заживи у једном немачком центру", наглашава др Грујић.

Тим Клинике за кардиохирургију УКЦ Србије до сада је извео близу 500 таквих интервенција.

„Оваквих процедура, са комплетном реваскуларизацијом миокарда, са артеријама, урадили смо близу 500, и то је један од највећих бројки сигурно у светској хирургији", закључује др Данко Грујић.

Ситне избочине, црвенило и интензиван свраб могу да се јаве неколико сати, па чак и неколико дана након боравка на сунцу. Због тога оболели често у први мах не повезују промене на кожи са излагањем сунчевој светлости.

Иако се понекад описује као „алергија на сунце“, PMLE не значи да особа мора потпуно и трајно да избегава сунце. Дерматолози указују да одговарајућа заштита, постепено привикавање коже и терапија у случају појаве симптома могу значајно да смање тегобе.

Шта је полиморфна светлосна ерупција

Полиморфна светлосна ерупција је одложена реакција коже на УВ зрачење и сматра се најчешћим стањем повезаним са преосетљивошћу на светлост, објашњава дерматолог др Хана Ахмед.

Назив „полиморфна“ потиче од чињенице да промене на кожи могу да изгледају веома различито од особе до особе. Код једног пацијента, међутим, реакција углавном има исти или сличан изглед приликом сваког новог јављања.

Дерматолог др Џенифер Тран наводи да се PMLE може испољити као мноштво ситних издигнутих промена, али и као веће промене налик копривњачи, пликови, екцем или плакови.

Црвенило и свраб су међу најчешћим симптомима.

Промене се најчешће јављају на деловима тела који су изложени сунцу – спољашњој страни надлактица, подлактицама и грудима. Могу да се појаве и на ногама и горњем делу леђа, док су на лицу ређе.

Једна од карактеристика PMLE јесте то што реакција не мора да наступи непосредно након излагања сунцу. Осип може да се појави тек после неколико сати или дана, због чега је понекад тешко препознати његов узрок.

Може да се јави и у одраслом добу

Полиморфна светлосна ерупција може да се појави код особе која претходно годинама није имала никакве тегобе приликом боравка на сунцу.

Породична историја представља један од значајних фактора ризика, али PMLE може да се јави код било кога и у било ком животном добу.

Према речима стручњака, већи ризик имају жене између 20 и 40 година, као и особе које су и раније примећивале повећану осетљивост коже на сунчеву светлост.

Постоје и значајне географске разлике. Истраживања показују да се PMLE јавља код око 10 до 20 одсто становништва северне Европе, док је ређа међу људима који живе ближе екватору.

Зашто кожа реагује на сунце

Тачан механизам настанка полиморфне светлосне ерупције још није у потпуности разјашњен.

Према једној од водећих теорија, реч је о одложеној реакцији имуног система на промене које у кожи настају услед УВ зрачења.

Излагање ултраљубичастим зрацима изазива оштећење ћелија, али истовремено има и локални имуносупресивни ефекат. Тај механизам требало би да спречи имуни систем да претерано реагује на промене настале услед излагања сунцу.

Код особа са PMLE тај процес, како објашњава Ахмедова, не функционише правилно.

Имуни систем молекуле који настају у кожи након излагања УВ зрачењу погрешно препознаје као претњу и покреће одбрамбену реакцију. Последица је запаљење коже праћено осипом и сврабом.

Механизам је сличан ономе који се јавља код контактне алергије на неки састојак козметичког препарата или приликом контакта са отровним бршљаном. Дерматолози овакву реакцију називају преосетљивошћу типа IV, односно одложеном преосетљивошћу.

Реакција је најчешћа почетком пролећа

Чини се да UVA зрачење има већу улогу у настанку PMLE него UVB зрачење. Због тога код појединих људи реакција може да се јави чак и након излагања сунцу кроз прозоре аутомобила, јер стакло не блокира поуздано све UVA зраке.

PMLE се најчешће јавља почетком пролећа, приликом првог дужег и интензивнијег излагања сунцу после зимских месеци.

Занимљиво је да код многих особа реакције током пролећа и лета постепено постају блаже.

Кожа временом постаје мање осетљива на сунчеву светлост, а дерматолози овај процес називају „фотоочвршћавањем“.

Због тога се не препоручује трајно и потпуно избегавање сунца, већ контролисано излагање уз одговарајућу заштиту.

Како спречити појаву осипа

Особе које имају PMLE требало би посебну пажњу да посвете заштити од сунчевог зрачења.

Стручњаци препоручују креме широког спектра које штите и од UVA и од UVB зрака, са заштитним фактором од најмање SPF 30.

Међутим, ни креме са високим заштитним фактором не могу увек у потпуности да спрече појаву полиморфне светлосне ерупције. Због тога се препоручује комбиновање више начина заштите – боравак у хладу, ношење шешира и одеће која прекрива кожу, као и употреба одеће са UPF заштитом.

UPF означава степен заштите коју тканина пружа од ултраљубичастог зрачења. Предност такве одеће је што заштита не зависи од правилног и редовног наношења препарата на кожу и може да буде корисна и приликом боравка у води. 

Да ли суплементи могу да помогну

Као једна од могућности за додатну заштиту помиње се и екстракт Polypodium leucotomos, врсте тропске папрати која се користи у појединим додацима исхрани.

Сматра се снажним антиоксидансом и постоје истраживања која указују на могуће фотопротективно дејство.

Италијанска студија из 2011. године, спроведена на 57 особа са реакцијама коже изазваним сунцем, показала је да је готово 74 одсто испитаника имало мање реакција и симптома након излагања сунцу током узимања овог суплемента.

Систематски преглед 18 студија из 2018. године такође је указао на могуће фотопротективне ефекте без озбиљних нежељених дејстава. Ипак, стручњаци наглашавају да су досадашња истраживања малог обима и да је потребно више података како би се поуздано проценила ефикасност различитих препарата.

Шта урадити када се осип појави

Уколико се реакција ипак јави, локални кортикостероиди, попут хидрокортизонске креме која се издаје без рецепта или јачих препарата које прописује дерматолог, могу да помогну у смањењу упале и тегоба.

За ублажавање свраба могу да се користе и антихистаминици друге генерације, као што су цетиризин или фексофенадин. Они делују дуже и обично имају мање нежељених ефеката од антихистаминика старије генерације. У тежим случајевима лекар може да препише и оралне кортикостероиде.

Током акутне реакције препоручује се избегавање сунца све док се промене на кожи не повуку, што обично траје око недељу дана.

Након смиривања осипа, постепено и контролисано излагање сунцу може да помогне кожи да развије већу толеранцију и смањи вероватноћу поновног јављања реакције.

Појава полиморфне светлосне ерупције, дакле, не значи да је неопходно трајно избегавати сунце. Кључ је у препознавању симптома, доследној заштити коже и постепеном, контролисаном излагању, а код изражених или учесталих реакција потребно је обратити се дерматологу.

Кевин Хил са Харварда и његове колеге, у раду објављеном у American Journal of Psychiatry, као и Мајкл Хсу са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу (UCLA) и његов тим, у истраживању објављеном у часопису JAMA, указали су на повећану подложност младих који користе канабис неповољним психијатријским последицама и поремећајима употребе психоактивних супстанци.

Хил и његове колеге наглашавају да је употреба канабиса, нарочито ако почиње рано, ако је честа или подразумева производе са високим садржајем ТХЦ-а, повезана са погоршањем анксиозности, депресије, биполарног поремећаја и психотичних обољења.

Истраживање Хсуа и сарадника показало је и да докази из рандомизованих испитивања не подржавају рутинску употребу канабиса за лечење акутног и хроничног бола или несанице. Аутори су употребу производа високе јачине повезали са каснијом појавом психотичних симптома. Навели су и да је 29 одсто испитаника који су канабис користили у медицинске сврхе испуњавало критеријуме за поремећај употребе канабиса.

Пола милиона адолесцената под лупом истраживача

На ризике посебно указује нова студија објављена у часопису JAMA Pediatrics, којом је обухваћено готово пола милиона адолесцената из здравственог система „Кајзер Перманенте Северна Калифорнија“.

Испитаници су током редовних здравствених прегледа давали податке о употреби психоактивних супстанци, а истраживачи су их потом пратили до раног одраслог доба.

Употреба канабиса током претходне године била је повезана са повећаним ризиком од каснијег постављања психијатријских дијагноза, међу којима су психотични и биполарни поремећаји, депресија и анксиозност. Најснажнија повезаност уочена је код психотичних и биполарних поремећаја.

Подаци указују и на могући однос између учесталости употребе и ризика – код адолесцената који су канабис користили чешће забележен је већи ризик него код оних који су га користили ређе. Употреба канабиса била је документована у просеку око 1,7 до 2,3 године пре прве забележене психијатријске дијагнозе.

Међутим, сама повезаност не доказује нужно да је канабис непосредно изазвао психијатријски поремећај код сваког појединца. Аутори указују и на могућност да неке особе канабис користе како би покушале да ублаже већ присутне психичке тегобе.

Од депресије до суицидалног понашања

На потенцијалне последице указала је и анализа више од 280.000 младих одраслих особа у Сједињеним Државама, старости од 18 до 34 године, коју су Нора Волков и сарадници објавили у JAMA Network Open.

Употреба канабиса била је повезана са већом учесталошћу суицидалних мисли, планирања самоубиства и покушаја самоубиства. Повезаност је уочена код различитих образаца употребе – од повремене и свакодневне употребе до поремећаја употребе канабиса – а била је присутна и код особа са великим депресивним епизодама и код оних без њих. Посебно снажна повезаност забележена је код жена.

Слични резултати добијени су у великој данској националној кохортној студији, која је обухватила 6,6 милиона људи. Истраживање објављено у JAMA Psychiatry показало је повезаност поремећаја употребе канабиса са повећаним ризиком од депресије и биполарног поремећаја.

Поремећај употребе канабиса био је повезан са готово двоструко већим ризиком од депресије и два до три пута већим ризиком од развоја биполарног поремећаја код мушкараца и жена.

Психоза и производи са високим садржајем ТХЦ-а

Посебну пажњу истраживача привлачи повезаност канабиса и психотичних поремећаја. Прва епизода психозе повезана са употребом канабиса најчешће се јавља у периоду између 15. и 30. године. Код мушкараца се обично јавља раније, током касне адолесценције и раних двадесетих година, док се код жена врхунац бележи нешто касније.

Искуства налик психотичним симптомима нису неуобичајена током адолесценције. Према проценама, јављају се код пет до десет одсто младих и код већине не прерастају у клинички поремећај. Ипак, трајност и тежина таквих симптома могу бити показатељ већег ризика од каснијег психотичног обољења.

Преглед литературе објављен у JAMA Internal Medicine наводи да је редовна употреба производа са високим садржајем ТХЦ-а код адолесцената и младих одраслих повезана са два до 11 пута већим ризиком од психозе.

Истраживачи су код особа са поремећајима расположења уочили и већи ризик од развоја поремећаја употребе канабиса и самоповређивања.

Нема доказа да канабис лечи анксиозност и депресију

Додатне податке доносе систематски преглед и метаанализа Џека Вилсона и његових колега из Аустралије, објављени у The Lancet Psychiatry. Истраживачи су анализирали рандомизована испитивања употребе канабиноида код менталних поремећаја и поремећаја употребе психоактивних супстанци.

У том прегледу нису пронађени докази да канабис ефикасно лечи анксиозност, депресију или посттрауматски стресни поремећај. Аутори су због тога закључили да је медицинска употреба канабиноида код тих стања ретко оправдана.

Деван Кансагара и његове колеге у JAMA Internal Medicine такође наводе да канабис у којем преовлађује ТХЦ не побољшава симптоме ПТСП-а, док нема довољно доказа о његовим повољним ефектима код анксиозности, депресије и поремећаја пажње са хиперактивношћу.

Истовремено, указују на могуће значајне нежељене ефекте, међу којима су погоршање маније и функционисања код особа са биполарним поремећајем и појачавање психотичних симптома код особа са поремећајима из психотичног спектра.

Канабис данас знатно јачи него пре три деценије

Један од фактора који мења процену ризика јесте повећање концентрације ТХЦ-а. Док је током деведесетих година прошлог века типична концентрација износила око три до пет одсто, данас поједини производи садрже 15 до 20 одсто ТХЦ-а или више.

Концентрати, попут уља и такозваних „дабова“, могу да садрже између 60 и 90 одсто ТХЦ-а.

Већа изложеност ТХЦ-у повезана је са појачаном анксиозношћу, дисфоријом, тешкоћама у емоционалној регулацији и већим ризиком од развоја поремећаја употребе канабиса.

Млади притом чешће посежу за производима велике јачине, укључујући концентрате и производе за вејпинг, који омогућавају уношење већих количина ТХЦ-а и понављање дозе у кратким временским интервалима.

То је посебно значајно током адолесценције, периода у којем се мозак и даље развија и сазрева. Због тога истраживачи упозоравају да изложеност великим количинама ТХЦ-а у том животном добу може представљати посебан ризик.

Доступни резултати не значе да ће свака млада особа која користи канабис развити психијатријски поремећај, нити сама повезаност доказује узрочно-последични однос у сваком појединачном случају. Ипак, више великих студија указује да ризик расте са ранијим почетком, чешћом употребом и већом концентрацијом ТХЦ-а, због чега истраживачи посебно упозоравају на употребу канабиса међу адолесцентима и младим одраслим особама.

У претходним истраживањима директна мерења обављана су помоћу ректалних цевчица, којима се могу прикупљати гасови из црева, али су оне неудобне и непрактичне за дуготрајна истраживања.

Континуирано, неинвазивно праћење до сада није било могуће, јер сензори нису били довољно мали, енергетски ефикасни и удобни да би могли да се носе током целог дана.

Нови паметни доњи веш сада омогућава праћење испуштања гасова мерењем водоника који производи цревни микробиом.

Његови творци наводе да би уређај могао да има практичну примену, на пример у праћењу фактора који изазивају озбиљне проблеме са варењем, попут синдрома иритабилног црева и интолеранције на храну.

Најновије истраживање показало је да су учесници могли без већих тешкоћа да носе паметни доњи веш више од 11 сати дневно, уз висок степен придржавања протокола истраживања.

Истраживачи су развили сићушан носиви уређај који се дискретно причвршћује за доњи веш и помоћу сензора непрекидно прати производњу цревних гасова.

Шта су показали први резултати истраживања

У истраживању, чији су резултати објављени у научном часопису Biosensors and Bioelectronics, учествовало је скоро 60 здравих особа.

Њих 19 носило је паметни доњи веш током свакодневних активности седам дана, како би се испитали удобност и могућност континуираног откривања гасова.

Још 38 учесника било је укључено у контролисани експеримент са исхраном, како би се утврдило да ли паметни доњи веш може да региструје промене у производњи гасова изазване различитом исхраном.

Научници су у целини утврдили да здраве одрасле особе у просеку испуштају гасове 32 пута дневно, што је знатно више од 14 пута дневно, колико се често наводи у медицинској литератури.

Међутим, постојале су велике индивидуалне разлике – од свега четири до чак 59 испуштања гасова дневно.

„Објективно мерење пружа нам прилику да повећамо научну поузданост у области коју је до сада било тешко проучавати“, рекао је Брантли Хол, један од аутора студије са Универзитета Мериленд.

Зашто је важан водоник

Паметни доњи веш прати количину водоника коју корисници ослобађају приликом испуштања гасова.

Цревни гасови углавном садрже водоник, угљен-диоксид и азот, док се код неких особа ослобађа и метан.

Пошто водоник производе искључиво микроорганизми у цревима, његово непрекидно праћење омогућава директан увид у то када и колико интензивно они ферментишу храну.

„Замислите то као уређај за континуирано праћење глукозе, само што овај прати цревне гасове“, објаснио је др Хол.

Иако постоје утврђени нормални распони за ниво глукозе у крви, холестерол и бројне друге физиолошке показатеље, за испуштање гасова таква референтна вредност не постоји, истичу научници.

Тек следе додатна истраживања

„Ми заправо не знамо како изгледа нормална производња цревних гасова. Без такве полазне вредности тешко је утврдити када је код неке особе производња гасова заиста прекомерна“, рекао је др Хол.

Како би попунили ту празнину, истраживачи планирају експеримент у којем ће помоћу паметног доњег веша пратити обрасце испуштања гасова, и дању и ноћу, код стотина учесника, а затим те податке упоређивати са њиховом исхраном и саставом цревног микробиома.

„Сазнали смо изузетно много о томе који микроорганизми живе у цревима, али знатно мање о томе шта они заправо раде у одређеном тренутку“, рекао је др Хол.

„Атлас људских цревних гасова успоставиће објективне референтне вредности за микробну ферментацију у цревима, што представља неопходну основу за процену начина на који промене у исхрани, као и употреба пробиотика или пребиотика, утичу на активност микробиома“, објаснио је проф. Хол.

„Интересантно је зато што у суштини људи, као што сте ви рекли, можда ту негде и претерују, а с друге стране, једна посебна популација је и у опасности, а то су спортисти, зато што они у ствари, користећи то, желе да побољшају све оно што можда не могу да постигну на тренингу“, истиче Дикић у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“.

Митови о магнезијуму и маркетиншке заблуде

Када је реч о куповини минерала попут магнезијума, на тржишту постоји велика разлика у ценама које диктира маркетинг, а не стварна терапијска ефикасност. Поједини производи коштају и до 50 евра, док се приступачније алтернативе могу наћи по знатно нижој цени.

Професор Дикић указује да, иако постоје разлике у апсорпцији и биорасположивости, количина елементарног магнезијума на крају даје исти ефекат.

„Разлика јесте у апсорпцији, и разлика онда јесте у биорасположивости, али разлика је и у количини магнезијума који се налази у одређеном препарату. Тако да људи не треба да буду

заведени рекламом, треба да узимају магнезијум, зато што га ми немамо довољно, нема га довољно ни у земљи, а ми узимамо тај магнезијум преко биљака и хране коју уносимо, и не треба да плаћају тај скупи магнезијум“, објашњава он.

Магнезијум је, за разлику од већине других суплемената, специфичан по томе што се његов ефекат осети одмах – било кроз смањење анксиозности, смиривање високог притиска и лупања срца, ублажавање главобоље или решавање проблема са сном.

Недостатак витамина Д и правна регулатива

Увођење суплемената у свакодневну рутину, како наглашава Дикић, никада не би смело да буде насумично, већ искључиво на основу лекарског прегледа и биохемијских анализа крви. Као пример наводи витамин Д, чији мањак погађа чак 90 одсто домаће популације, а који је кључан за регулисање имунитета, функције мишића, костију и бројне друге биохемијске процесе.

Са друге стране, регулатива у области суплемената знатно је блажа у односу на лекове, јер додаци исхрани не пролазе ригорозне фазе клиничких испитивања.

„Лекови, да би дошли на тржиште, морају да прођу 4 фазе испитивања и да онда заиста, када дођу на тржиште, показују свој ефекат, истовремено је доказано да нису штетни по здравље. Код

суплемената то уопште не постоји“, упозорава Дикић у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“.

Одговорност у спорту и строга правила

Посебан изазов представљају спортисти и антидопинг правила. Постоји законски донета листа забрањених супстанци која се обнавља сваког јануара, а спортисти сносе апсолутну одговорност уколико се на њиховом тесту нађе ниедозвољена супстанца, без обзира на савете окружења, тренера или стручног особља.

Често се на тржишту траже и модерни препарати попут пептида који немају доказан спортски ефекат, али носе озбиљне ризике по здравље, због чега је едукација целог спортског тима од пресудног значаја.

Др Радмила Шеховић истиче да је осећај умора индивидуалан и да практично нема особе која га повремено не осећа. Проблем, међутим, настаје када се инфузија посматра као једноставан начин да се организму брзо врати енергија.

„Некако се створила заблуда да инфузиони раствори, који су, што кажу људи, 'мало слане воде' уз неки витамин и минерал, могу да поправе енергетску снагу, потенцијал и подигну виталност. То је велика заблуда, верујте“, наглашава др Шеховић.

Постоје стања праћена дуготрајним умором код којих се може разматрати инфузиона терапија, али тек након прегледа и постављања дијагнозе. Посебно треба обратити пажњу ако се клонулост, малаксалост и исцрпљеност задржавају дуже време.

„Давање инфузије није нимало безазлено. То је заправо пласирање и течности и лекова директно у циркулацију, венским путем“, објашњава докторка.

Када је инфузија заиста потребна

Инфузиона терапија има важну улогу у ургентној медицини и код бројних тешких стања, јер омогућава да течност или лекови директно доспеју у крвоток и одмах буду расположиви организму.

„Она стања која јесу ургентна и по живот опасна решава на тај начин што све оно што је потребно тог часа организму директно убацује венским системом и бива стопостотно расположиво“, наводи др Шеховић.

Инфузијом се не дају само витамини и минерали. Венским путем могу се примењивати антибиотици, лекови против мучнине и повраћања, аналгетици, али и цитостатици код онколошких пацијената.

Један од најважнијих разлога за примену инфузије јесте немогућност пацијента да гута или да на уобичајен начин унесе потребну течност и лекове. То се, између осталог, дешава код тешких повреда и траума, али и код тешко оболелих пацијената.

Инфузија може бити неопходна и код тровања храном, алкохолом или наркотицима, као и код вирусних инфекција црева праћених учесталим столицама и великим губитком течности.

„Витаминске инфузије практично не значе ништа“

Др Шеховић упозорава да је посебно проблематична примена инфузије код здравих људи који желе да се на тај начин „освеже“ или брзо поврате енергију.

„Витаминске инфузије практично не значе ништа, јер мало је људи који имају хиповитаминозу. Али онај ко прима такву инфузију прима и ризик да се нешто деси“, истиче докторка.

Најчешће се, како објашњава, даје 0,9-процентни раствор натријум-хлорида, а може се користити и Рингеров раствор. Уношење веће количине течности директно у циркулацију, међутим, није без последица и може да оптерети срце и читав крвоток.

Посебан проблем је то што особа која се одлучује за инфузију понекад ни сама не зна да има одређено обољење.

„Ако није добро прегледан и проверено његово здравствено стање, може доживети скок крвног притиска. Тај скок крвног притиска може да уведе особу у хипертензивну кризу која је по живот опасна“, упозорава др Шеховић.

Наводи и могућност да се услед промена у циркулацији покрене већ постојећи тромб.

„Инфузиони раствори могу да направе већу штету онде где се користи без потребе, него стварну корист“, наглашава докторка.

Стални умор је разлог за преглед, не за инфузију на своју руку

Уколико умор не пролази недељама или месецима, први корак не би требало да буде инфузија, већ лекарски преглед и утврђивање разлога због којег се особа осећа исцрпљено.

„Нећу да препоручим одмах инфузију. Као одговоран лекар, прво ћу особу у таквом стању да упутим на класичне анализе“, каже др Шеховић.

Потребно је, пре свега, урадити крвну слику и лабораторијске анализе, а уколико су резултати уредни, наставити испитивања.

Узрок дуготрајног умора може бити метаболичко обољење, дијабетес или поремећај рада штитне жлезде, попут хипотиреозе. На стање организма могу да утичу и дуготрајан стрес, страх и депресија.

„Тело и мозак су у директном контакту, јер и мозак је део организма и другачије реагује и на страх и на депресију и на континуирани стрес. И верујте да се много тога дешава у организму под таквим условима“, објашњава докторка.

Због тога је, наглашава, важно тражити прави узрок исцрпљености, а инфузиона терапија може да буде подршка само онда када лекар процени да за њу постоји оправдање.

Једна или две инфузије не решавају узрок проблема

Начин живота такође може значајно да допринесе осећају умора. Неадекватна исхрана, недовољан унос витамина и минерала, као и прекомерна употреба кафе, алкохола и енергетских напитака могу додатно да исцрпе организам.

„Једна инфузија или две неће решити проблем који и даље постоји“, истиче др Шеховић.

Зато је, осим медицинских анализа, важно сагледати свакодневне навике и открити шта доводи до дуготрајне исцрпљености.

Инфузија код куће само уз медицински надзор

Инфузиона терапија може да се примењује и у кућним условима, али не на своју руку. Према речима др Шеховић, за то мора да постоји медицински разлог и пацијент мора да буде под надзором лекара или другог здравственог радника.

Један од примера су пацијенти који због болести нису у стању да дођу до амбуланте, попут особа са тешком вирусном инфекцијом црева и великим губитком течности.

Кућна примена оправдана је и код појединих онколошких пацијената којима је инфузиона терапија део медицински одређене подршке.

Због тога, закључује др Шеховић, инфузију не треба посматрати као средство за брзо „подизање“ организма. Уколико умор траје, потребно је утврдити његов узрок, док одлуку о томе да ли је инфузиона терапија потребна треба препустити лекару.

Студију је предводио тим са Универзитета Калифорније у Ирвајну, а објављена је у часопису Science Advances. Она открива изненађујућу везу између фруктозе и апсорпције масти, продубљујући наше разумевање гојазности као метаболичког ланца догађаја.

Фруктоза се природно налази у организму, а може се наћи и у шећеру, воћу и појединим врстама поврћа.

Кукурузни сируп са високим садржајем фруктозе, који је био у фокусу ове нове студије и представља један од главних извора додатог шећера у савременој исхрани, заслађивач је који се налази у већини прерађених намирница.

Фруктоза се и раније повезивала са гојазношћу, између осталог и у студији из 2023. године, која је указала на то да би овај једноставни шећер могао бити заједнички фактор који повезује различите претпоставке о узроцима гојазности.

Али до сада заправо нисмо знали на који начин фруктоза делује на организам тако да доводи до повећања телесне масе и, на крају, гојазности.

Ова нова студија указује на то да није реч само о калоријама које фруктоза садржи – већ да се догађа још нешто, што укључује танко црево и његову наборану површину прекривену ресицама, које помажу апсорпцији хранљивих материја.

„Конзумирање кукурузног сирупа са високим садржајем фруктозе представља фактор ризика за гојазност и дијабетес, али основни механизми, нарочито на нивоу појединачних органа, још нису у потпуности разјашњени“, наводе истраживачи у објављеном раду.

„Открили смо неочекивану улогу разградње фруктозе у танком цреву у регулисању цревног микробиома, раста лимфних капилара специфичних за илеум, апсорпције масти из хране и, коначно, метаболичке способности целог организма након конзумирања великих количина кукурузног сирупа.“

Истраживачи су генетски изменили мишеве тако да немају KHK-C, главни ензим који помаже у метаболизму фруктозе, у танком цреву. Затим су их током 12 недеља хранили великим количинама кукурузног сирупа.

Оно што се потом догодило било је изненађујуће.

У поређењу са контролном групом мишева, они којима је недостајао KHK-C, односно способност организма да обрађује фруктозу, добили су мање на тежини и имали мање масног ткива, уз значајне промене у цревном микробиому.

„Показујемо да инхибиција разградње фруктозе специфично у танком цреву мишева неочекивано ублажава гојазност изазвану фруктозом и инсулинску резистенцију“, наводе истраживачи.

Даља анализа открила је специфичан ланац хемијских реакција

Без прераде фруктозе у цревима, било је мање имунских ћелија познатих као макрофаги у илеуму, завршном делу танког црева.

То је, заузврат, довело до скраћивања лимфних капилара званих лактели, који преносе масти из хране, чиме је смањена апсорпција масти у организам.

Процес је потврђен анализом измета генетски измењених мишева – он је садржао више масти јер је мања количина масти била апсорбована.

Штавише, када су узорци измета ових мишева, са измењеним микробиомом, пресађени другим мишевима, примећени су слични ефекти на апсорпцију масти.

„Експерименти са трансплантацијом фекалног материјала показали су да микробиом, измењен смањеном разградњом фруктозе у цревима домаћина, смањује број макрофага у илеуму који су неопходни за раст лактела“, наводе истраживачи.

„Стога, измењена структура цревних лактела вероватно доприноси синергијским ефектима велике количине масти и шећера на метаболичке поремећаје.“

Наравно, сва ова открића тек треба анализирати и потврдити код људи, али студија указује на раније неоткривену везу између масти и шећера: варење фруктозе припрема танко црево да ефикасније апсорбује масти.

Биохемија суза: Шта се дешава у телу када плачемо

Научни консензус је јасан: плакање је природан и користан процес. Важно је разликовати три врсте суза. Базалне сузе непрестано влаже наше очи, док рефлексне сузе служе за испирање иританата попут прашине или дима.

Трећа врста, емоционалне сузе, које лију као одговор на осећања, имају јединствен хемијски састав. Оне садрже хормоне стреса и друге токсине које тело на овај начин избацује, што указује да је плакање ефикасан механизам физичког прочишћења након емотивног оптерећења.

Осим што избацују штетне супстанце, сузе покрећу и сложену неуролошку реакцију. Плакање активира парасимпатички нервни систем, део нашег аутономног нервног система задужен за „одмор и варење". Ова активација помаже у успоравању откуцаја срца, смиривању дисања и подстицању осећаја опуштања након емотивног пражњења.

Процес је такође повезан са ослобађањем окситоцина и ендорфина, природних хемикалија које ублажавају бол и побољшавају расположење, због чега се често осећамо смиреније и лакше након што се исплачемо.

Када сузе лече, а када не

Иако плакање доноси физиолошко олакшање, његов утицај на расположење није увек тренутан и зависи од контекста.

Студија објављена у марту 2026. године у часопису Collabra: Psychology открила је да је емоционална корист од плакања уско повезана са разлогом због којег плачемо.

Истраживање је показало да плакање изазвано личним невољама, попут усамљености, не доводи до тренутног побољшања расположења. Насупрот томе, плакање као реакција на филм, музику или дирљиве тренутке заједништва доводи до приметног пада негативних емоција непосредно након тога.

Статистички подаци такође откривају занимљиве обрасце. Истраживање из 2026. године показало је да жене у просеку плачу 5,8 пута месечно, у епизодама које трају око 7,7 минута, док мушкарци плачу око 2,6 пута месечно, са просечним трајањем од 3,9 минута.

Најчешћи окидач за плакање код оба пола била је конзумација медијског садржаја. Међутим, жене су чешће плакале због осећаја усамљености, а мушкарци због осећаја беспомоћности, што указује на то како друштвене норме и даље обликују наше емоционално изражавање.

Друштвени помак: Сузе као знак бриге о себи

Све већи број истраживања о плакању поклапа се са ширим друштвеним трендом који приоритет даје менталном здрављу.

Стигма која је некада пратила емоционалну рањивост полако се руши, а кампање и иницијативе подстичу отворене разговоре о унутрашњим борбама. Стручњаци данас наглашавају да потискивање емоција и суза може бити штетно.

Такозвано репресивно суочавање са емоцијама повезано је са слабијим имунолошким системом, кардиоваскуларним болестима и стањима попут анксиозности и депресије. Психолози и неуролози сада виде плакање као витални „сигурносни вентил".

Ова промена у перцепцији видљива је и у популарној култури и велнес трендовима. У Великој Британији је покренута кампања „Плакање на софи", са циљем да дестигматизује разговоре о менталном здрављу.

Истовремено, расте популарност пракси усмерених на „регулацију нервног система", попут дубоког дисања и медитације, које активирају вагусни нерв на сличан начин као и плакање.

Прихватање суза као природног и здравог одговора део је ширег покрета ка друштву које цени емоционалну искреност, не као слабост, већ као неопходан део људског искуства и бриге о себи.

„Сличности са путем онколошких пацијената су очигледне", каже Винћенцо Валентини, директор Одељења за онкологију и снимање у болници Исола Тиберина у Риму. „Пацијент пролази кроз припрему, кроз битку, а онда покушава да пронађе нову слободу након лечења. Атмосфера која се ту ствара често је дубоко емотивна и ослобађајућа. Не само за пацијенте, него и за здравствене раднике."

Овај римски пројекат део је ширег покрета који полако мења начин на који медицина гледа на лечење. Уметност више није само украс простора. Она постаје могући савезник терапије.

Када болест погоди и тело и душу

Дијагноза рака често стиже као земљотрес. Мења живот, оставља трагове на телу, али готово увек и оне невидљиве, на души. Током лечења многи пацијенти се, поред физичког бола и последица терапија, суочавају и са анксиозношћу, несаницом, страхом, осећајем изолације. Терет болести притом не носе само они сами, већ и њихове породице. И управо ту, у том простору, уметност улази у свет медицине.

Више није реч само о томе да се болнички зидови улепшају сликама. Данас се уметност све чешће уводи директно у процес лечења. На многим онколошким одељењима, посебно оним дечјим, зидови су пуни боја, цртежа и инсталација које боравак у болници чине мање хладним, мање стресним.

Али све више расте и број одељења за одрасле пацијенте која уводе уметничка дела, музику, креативне активности. Све како би људима било лакше да прођу кроз тај тежак период. У болничким ходницима данас више није необично чути звуке клавира или виолине, тик поред соба у којима се води најтежа животна битка.

Простор у којем се лечимо утиче на организам

„Ово није само питање естетике", напомиње Виторио Донато, специјалиста радиотерапије и бивши председник Италијског удружења за онколошку радиотерапију (АИРО), па додаје: „Међународна истраживања показују да визуелно стимулативно окружење смањује ниво кортизола, хормона стреса, ублажава доживљај бола, побољшава расположење и помаже пацијентима да боље сарађују током терапије."

Другим речима, простор у ком се човек лечи никако није неутралан. Окружење има мерљиве ефекте, и на мозак, и на тело. Један од пионира ове области у Италији јесте баш поменути Винћенцо Валентини, творац такозваног „чудометра" (meravigliometro), скале којом покушава да измери осећај чуђења и лепоте који уметност изазива код људи.

„Циљ је да једног дана уметност можемо да препишемо као терапију, готово као лек. Али да бисмо то урадили, прво морамо научно да докажемо њену ефикасност", објашњава Валентини.

Његова истраживања покушавају да покажу шта се тачно дешава у организму када човек дође у контакт са уметничким делом: како се мења ниво стреса, физиолошки параметри, квалитет живота, а можда, ко зна, и неки показатељи повезани са самим током болести.

Колосеум као пут ка новој снази

У Риму је формирана мрежа која повезује 14 музеја и омогућава онколошким пацијентима да учествују у посебним обиласцима, намењеним баш њима. Један од најдирљивијих примера је посета Колосеуму у време заласка сунца. Уз водиче посебно обучене за рад са пацијентима, учесници пролазе кроз подземне ходнике којима су некада пролазили гладијатори.

Пут их води од припреме и тренинга, преко борбе, до изласка пред публику, оног тренутка када су победници поново добијали слободу. За пацијенте то постаје нека врста симболичног приказа сопствене борбе са болешћу.

„Искуство често постаје ослобађајуће, не само за болеснике него и за здравствене раднике", каже Валентини.

Уметност, музика и виртуелна стварност као подршка лечењу

Све је више истраживања о такозваним рекреативним терапијама, уметности, плесу, музици, јоги, ароматерапији, али и виртуелној стварности. Виртуелни свет се данас све чешће уграђује у савремене медицинске уређаје, попут магнетне резонанце, скенера или апарата за радиотерапију. Пацијент током прегледа или терапије може сам да изабере окружење у које жели да буде „пребачен": шуму, плажу, корални гребен, град, или неки познат споменик.

„Досадашња истраживања показују да овакве терапије могу ублажити нежељене ефекте онколошког лечења, попут мучнине, умора и поремећаја сна", каже Донато, и додаје да могу да повећају отпорност пацијената, побољшају квалитет живота и помогну им да истрају у терапији.

Култура као превенција болести

Уметност, међутим, не помаже само онима који су већ болесни. Студија објављена у часопису Nature Medicine, која је анализирала готово сто истраживања из 27 земаља, показала је да креативне и културне активности могу да допринесу превенцији неких озбиљних здравствених проблема.

Позоришна представа о здравој исхрани, плесна група која подстиче физичку активност, или заједнички пројекат баштованства. Све то може здравствене поруке учинити привлачнијим, и дуготрајнијим. „Када превенција постане пријатно и заједничко искуство, већа је вероватноћа да ће људи наставити да учествују", наводе аутори истраживања.

Може ли лепота да успори старење

Лепота би, изгледа, могла да утиче и на сам процес старења. Истраживање Универзитетског колеџа у Лондону, спроведено на више од 3.500 одраслих особа, показало је да посете музејима и учешће у културним активностима могу да успоре неке биолошке показатеље старења.

Код људи који редовно долазе у контакт са уметношћу, биолошки сат старења иде спорије, чак до четири одсто, док би и свега неколико изложби годишње могло имати позитиван ефекат. Уметност, према овим истраживањима, делује слично као физичка активност: смањује стрес, подстиче психичко благостање, стимулише мозак.

Зато Светска здравствена организација од 2019. године подржава истраживања о коришћењу уметности као терапеутског средства.

Мозак поседује „сензор за лепо"

Неуролози већ неко време покушавају да открију шта се тачно дешава у мозгу када видимо нешто лепо. Истраживања Семира Закија, неуробиолога са Универзитетског колеџа у Лондону и једног од оснивача неуроестетике, показала су да се, док посматрамо уметничко дело, активира одређени део мозга, медијални орбитофронтални кортекс, повезан са задовољством и наградом.

Лепота подстиче ослобађање допамина, молекула повезаног са пријатним осећајем и мотивацијом. Другим речима, људски мозак као да има свој сопствени „сензор за лепо".

Нека истраживања показују да само посматрање уметничких дела може да смањи стрес и покрене механизме сличне онима који се активирају током боравка у природи. Чуђење које осетимо пред неким пејзажом, или пред Сикстинском капелом, може имати чак и противупални ефекат, делујући на имуни систем.

Када стварање уметности постане терапија

Ако већ посматрање уметности помаже, њено стварање може имати и још снажнији ефекат.

Сликање, вајање, певање, глума или плес могу допринети смањењу анксиозности и депресије, побољшању когнитивних функција, па чак и помоћи особама са неуролошким болестима, попут Паркинсонове или Алцхајмерове болести.

Али уметничка терапија није само неки обични курс цртања. Да би заиста била терапија, мора да је води стручна особа која креативни процес повезује са конкретним здравственим проблемом.

Италија уводи „културни рецепт"

И у Италији концепт културне терапије полако постаје део здравственог система. Пројекат "Museo Benessere" у Торину омогућава лекарима опште праксе да пацијентима препоруче посету музеју, рецимо, дворцу Риволи или краљевској палати Венарија.

Програм је намењен посебно старијим особама које живе саме, хроничним болесницима и особама са благим инвалидитетом. Сличан програм спроведен је и у Верони, у палати Мафеи. Након посета, психијатри Универзитета у Верони забележили су значајно побољшање психолошког благостања учесника.

Културна терапија већ постоји у Канади, Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији, где лекари могу да препоруче културне активности као начин борбе против усамљености и психолошке нелагодности.

И уметност, као и човек, захтева негу

Веза између медицине и уметности постоји, испоставља се, и у другом правцу, у очувању самих уметничких дела.

Барбара Јата, директорка Ватиканских музеја, подсећа да се заштита уметничких дела заснива на принципима сличним медицини: превенцији, раној дијагностици, правовременом лечењу.

Сваке године ремек-дела Ватиканских музеја пролазе контролу, баш као што човек иде на редовни здравствени преглед. Тако је, на пример, откривено да је Микеланђелов Страшни суд у Сикстинској капели захтевао посебну интервенцију, због танке беличасте наслаге на површини. „Било је као да смо уклонили благу катаракту", објашњава Јата.

Можда баш зато одговор на питање може ли лепота заиста да буде део лечења, у неку руку, већ даје и сама наука. Уметност не може да замени медицину, али може да постане њен драгоцени савезник. Јер лечење, на крају крајева, није само брига о телу. Понекад су слика, музика, или неко место које нас испуни чуђењем, део пута ка оздрављењу.

Нова систематска анализа 96 рецензираних научних студија показала је да је смањивање дубоких лимфних чворова на врату доследно повезано са старењем.

Шта та промена значи за мозак још није у потпуности јасно. Међутим, све више доказа указује да би лимфни систем на врату могао да буде важан део ширег система за одвођење материја из мозга.

Једно од питања које научници сада постављају јесте да ли успоравање лимфне дренаже са старењем може да доведе до нагомилавања отпадних материја, течности или других супстанци у и око мозга.

Резултати анализе објављени су у часопису Neurobiology of Aging.

Лимфни чворови на врату могли би да буду важна карика

Дубоки вратни лимфни чворови су имунолошки органи у пределу главе и врата који примају и пречишћавају лимфну течност, при чему задржавају патогене и старе или абнормалне ћелије.

У целом људском телу постоји око 800 лимфних чворова, а приближно 300 налази се у пределу врата.

Њихова бројност указује на значај овог подручја, али научници су дуго сматрали да се вратни лимфни чворови углавном баве лимфном течношћу која долази из периферних делова тела.

Слика се значајно променила 2015. године, када су научници код мишева открили лимфни систем у можданим овојницама — мембранама које окружују мозак.

Две године касније појавили су се и први докази да слична лимфна мрежа постоји у можданим овојницама људи. Од тада је истраживање овог система значајно проширено.

Неуронаучник Ондер Албајрам, који проучава старење мозга на Медицинском универзитету Јужне Каролине, каже да је управо тај развој променио начин на који научници посматрају вратне лимфне чворове.

„Оно што ме је највише изненадило јесте колико доследно су докази упућивали изван самог мозга“, рекао је Албајрам за ScienceAlert.

„То је променило начин на који размишљам о старењу мозга. Све више на оштећено уклањање отпадних материја не гледам само као на локални проблем унутар мозга, већ потенцијално као на постепени губитак комуникације између мозга и његове периферне инфраструктуре за дренажу.“

Од мозга до лимфних чворова на врату

Нова сазнања указују на постојање повезаног пута којим се одређене материје из мозга могу одводити ка лимфном систему.

У мозгу постоји такозвани глимфатички систем, који учествује у кретању течности и размени отпадних материја и имунолошких сигнала између простора око нервних ћелија.

Дуго се сматрало да је овај систем углавном одвојен од класичног лимфног система. Међутим, истраживања у последњој деценији показала су да део цереброспиналне течности, односно ликвора, може да уђе у лимфне судове можданих овојница.

Ти лимфни судови затим могу да усмеравају садржај ка лимфним чворовима на врату.

„Годинама су се истраживачи усредсређивали на то како се отпадне материје крећу кроз мозак, али мање пажње посвећивано је ономе што се дешава након што тај материјал стигне до граница мозга“, објаснио је Албајрам.

„Ипак, дренажа мора да има своју крајњу тачку. Вратни лимфни чворови нису само пасивна места за прикупљање; они су и имунолошки органи који примају молекуле и имунолошке сигнале који потичу из централног нервног система.“

Због тога Албајрам сматра да би глимфатички транспорт, лимфни судови можданих овојница и вратни лимфни чворови могли да се посматрају као делови једног повезаног система за уклањање материја из мозга.

Са старењем се лимфни чворови смањују

Управо је ту нова анализа 96 студија посебно занимљива.

Подаци указују да се дубоки лимфни чворови на врату са старењем смањују, док се истовремено уочава задебљање лимфних канала.

МРИ истраживања су показала да људи старији од 50 година, у поређењу са млађим особама, имају релативно мање вратне лимфне чворове.

Истовремено, чини се да са старењем успорава и глимфатичка дренажа мозга.

Научници још не знају да ли су ове две појаве директно повезане. За сада постоји корелација и биолошки смислена хипотеза, али не и доказ да смањивање лимфних чворова на врату узрокује успоравање одвођења отпадних материја из мозга.

Да ли лимфни чворови заиста делују као „канте за мозак“?
Један од занимљивих праваца истраживања јесте питање да ли се у вратним лимфним чворовима могу пронаћи материје које потичу из мозга.

Постоје докази да се протеини повезани са централним нервним системом, укључујући амилоид-бета и фосфорилисани тау, могу детектовати у вратним лимфним чворовима, а у неким случајевима тамо могу бити и знатно заступљенији.

У једној студији из 2025. године истраживачи су анализирали узорке вратних лимфних чворова код 25 учесника са аутоимуним неуролошким болестима.

„Пронашли смо високе нивое протеина који обично дефинишу Алцхајмерову болест у узорцима лимфних чворова код млађих људи“, објаснио је водећи аутор студије, клиничар и научник Адам Ал-Дивани са Универзитета у Оксфорду.

„То је подржало хипотезу да лимфни чворови делују као дренажни базен за мозак. Затим смо видели да се то смањује код старијих људи, што указује на то да је овај процес са годинама мање ефикасан… На ово гледамо као на доказ да вратни лимфни чворови делују као ’канте за мозак’.“

Овај налаз је занимљив, али сам по себи не доказује да накупљање ових протеина у лимфним чворовима изазива неуролошке болести или да њихово смањење директно доводи до болести мозга.

Могућа веза са Алцхајмеровом и Паркинсоновом болешћу

Све више истраживања указује да дренажа из можданих овојница има важну улогу у неуролошким обољењима, укључујући Алцхајмерову и Паркинсонову болест.

У предклиничким истраживањима на мишевима научници су открили да успоравање лимфних судова у можданим овојницама може довести до већег таложења токсичних производа повезаних са болешћу у мозгу.

Насупрот томе, неки експерименти на глодарима указују да побољшавање функције лимфног система који дренира мозак може да помогне опоравку после можданог удара, а можда и да побољша памћење код старијих животиња.

На основу оваквих резултата, истраживачки тимови већ развијају неинвазивне уређаје који би могли да помогну ефикаснијем протоку лимфе кроз судове на врату.

Међутим, овде је неопходан опрез: резултати добијени код мишева нису аутоматски применљиви на људе.

Још није време да вратни лимфни чворови постану медицински маркер. Иако идеја да би вратни лимфни чворови могли да открију стање система за „чишћење“ мозга звучи обећавајуће, научници наглашавају да смо још далеко од клиничке примене.

„Мислим да је ово једна од најузбудљивијих могућности за примену у медицини, иако још нисмо дошли до тачке у којој мерење вратних лимфних чворова можемо сматрати клиничким биомаркером“, рекао је Албајрам.

Потребна су дугорочна истраживања на људима како би се утврдило шта се дешава са овим системом током старења.

Без таквих студија тешко је разликовати три могућности: да промене у лимфним чворовима доприносе развоју болести, да су последица болести или да су једноставно део нормалног процеса старења.

Додатни проблем представљају и саме методе снимања. Иако су савремене технологије омогућиле много бољи увид у лимфни систем мозга, поједини научници упозоравају да се неки сигнали на МРИ снимцима могу погрешно протумачити као лимфно ткиво.

Кључно питање тек треба да добије одговор

Албајрам сматра да би следећи корак требало да буде праћење целог система код живих људи, уместо посматрања појединачних лимфних структура.

„Волео бих да се истраживања помере од описивања појединачних лимфних структура ка мерењу целог система за уклањање материја из мозга ка врату код живих људи“, рекао је он.

На крају, остаје једно од најважнијих питања: да ли је успоравање лимфне функције само последица старења мозга или је и један од процеса који одређују брзину којом мозак стари?

Ако се покаже да лимфни систем заиста има активну улогу у темпу старења мозга, део овог процеса можда би било могуће пратити, а једног дана и лечити, преко структура које су доступније за снимање и интервенције него сам мозак.

За сада, међутим, научни докази говоре о занимљивој и обећавајућој вези, а не о доказаном узроку. Истраживање лимфног система мозга релативно је младо поље, па ће тек будуће студије показати да ли су вратни лимфни чворови заиста један од кључева за разумевање начина на који наш мозак стари.

Утврдили су да током великих врућина више од десет ширих категорија повреда и болести постаје учесталије, укључујући и неке које већина људи не повезује са високим температурама, наводи се у студији објављеној у среду у часопису Science Advances.

Иако је студија обухватила само Чикаго, независни стручњаци наводе да она указује на потцењене здравствене проблеме и растуће трошкове који погађају велики део света који се загрева.

„Звук града је звук амбулантних кола“, рекао је један од водећих аутора студије, доктор Абел Ко, професор интерне медицине на Универзитету Нортвестерн. „Када су дани врели, једноставно знате да ће бити више посла у хитној служби.“

„Када је вруће, много је већа вероватноћа да ће људи задобити спољашње повреде, као и да ће доћи до компликација одређених стања, посебно оних повезаних са поремећајима рада бубрега или, на пример, појачаним дејством дрога, попут канабиноида“, наводи др Ко, некадашњи лекар хитне помоћи.

Учесталост неких проблема била је двоструко или троструко већа, док је број случајних рањавања ватреним оружјем порастао више од 30 пута у поређењу са данима када је температура била нижа од 33 степена, наводи се у студији. Подаци су показали још већи раст броја неодређених повреда насталих услед напада.

Ова студија „помаже да се потврди да смо потцењивали здравствене ризике од изложености високим температурама“, истиче доктор Џонатан Пац, шеф Катедре за здравље и животну средину Универзитета Висконсин, који није учествовао у истраживању.

„Ово је такође подсетник да су цена климатских промена повећан број оболелих, веће оптерећење нашег здравственог система и већи трошкови здравствене заштите“, напомиње докторка Кортни Хауард, канадска лекарка хитне помоћи, председница Глобалне алијансе за климу и здравље и будућа председница Канадског лекарског удружења. Она није учествовала у студији.

Истраживачи са Нортвестерна прегледали су све податке како би утврдили који су здравствени проблеми постали учесталији, уместо да се усредсреде искључиво на већ познате болести повезане са врућином.

„Број болести повезаних са врућином потцењује се када се у студијама траже само експлицитне дијагностичке шифре повезане са врућином, попут топлотног удара“, истиче доктор Николас Коци, будући председник Удружења лекара хитне медицине Илиноиса, који такође није учествовао у студији.

Истраживачи су утврдили повезаност између високих температура и појединачних здравствених проблема, али то није исто што и доказивање узрочно-последичне везе, нагласио је др Ко.

„Знамо да топлотни таласи постају све чешћи, интензивнији и да трају дуже“, наводикоаутор студије Данијел Хортон, климатолог са Универзитета Нортвестерн. „Оваква студија показује да ти топлотни таласи имају стварне последице по људе, не само када је реч о вероватноћи смртног исхода, већ и оболевања.“

Доктор Коци је навео да студија шаље важну поруку јавности: „Немојте чекати да се појаве симптоми топлотног удара да бисте врућину схватили озбиљно. Ако имате хронично обољење – болест бубрега, мултиплу склерозу или проблеме са венама – дане екстремних врућина посматрајте као разлог за додатни опрез, а не само као проблем који се односи на активности на отвореном.“

Многе болести чија је учесталост расла током врућина биле су повезане са бубрезима и уринарним системом. Проблеми са кожом добро су познати лекарима, али се о њима не говори често у литератури која није намењена медицинским стручњацима.

Када је реч о проблемима са менталним здрављем повезаним са марихуаном, др Ко истиче да лекари одавно знају да, када је организам „под физиолошким стресом, неки лекови и супстанце могу имати јаче дејство“.

Зато, како је навео, када је вруће „људи можда морају да буду мало опрезнији ако намеравају да користе одређене супстанце“.

Ипак, кардиоваскуларни проблеми, који се у другим студијама често повезују са врућином, у овом истраживању нису показали нагли раст током изузетно топлих дана. То је вероватно зато што људи који имају кардиоваскуларне тегобе често истовремено имају и друге проблеме, попут поремећаја рада бубрега или проблема са равнотежом течности у организму, који одређују на који начин ће њихова дијагноза бити евидентирана, напомиње др Ко.

Дехидрација или „промене у равнотежи течности у организму могу затим да допринесу кардиоваскуларним обољењима, јер срце мора снажније да ради како би гушћу крв пумпало ка кожи и тако омогућило хлађење тела знојењем“, подсећа докторка Хауард.

Проф. др Даница Тиодоровић, председница Удружења, каже за РТС да је реч о до сада најобимнијој акцији.

„Укупно је до сада прегледано 3.319 грађана и постављена је сумња на 33 меланома. Меланом је, као што знамо, најмалигнији тумор коже који врло рано даје како лимфогене, тако и хематогене метастазе, и зато је његова рана дијагностика јако важна“, наглашава Тиодоровићева.

Откривене и друге сумњиве промене

Поред сумње на 33 меланома, током прегледа дијагностикована су 43 планоцелуларна и 162 базоцелуларна карцинома, као и 162 диспластична невуса, односно младежа.

„Диспластичне невусе превентивно скидамо јер постоји озбиљан проценат могућности да они пређу у меланом“, објашњава професорка.

Истиче да се кампања не завршава самим прегледом, већ се пацијенти код којих су уочене сумњиве промене усмеравају у одговарајуће здравствене установе ради даље дијагностике и лечења.

„Оно што је јако битно, не само да поставимо дијагнозу, да прегледамо људе, него тачно знамо у који здравствени центар, односно у који клинички центар иду, и шта се даље ради“, напомиње др Тиодоровић.

Каже да већ постоје потврде појединих дијагноза код грађана прегледаних у Бору, Блацу, Брусу и на Косову и Метохији.

„Имамо пацијента са шест потврђених меланома, где смо заједно са нашим пластичним хирурзима целу процедуру завршили. Имамо и потврђену дијагнозу ин ситу меланома код младог човека, што говори колико је значајна правилна и правовремена превенција и колико она спасава живот“, истиче Тиодоровићева.

У септембру прегледи у осам места у Војводини

Осим дермоскопских, обављани су и општи дерматолошки прегледи, а пацијенти су, према потреби, упућивани у терцијарне здравствене установе у Београду, Новом Саду и Нишу, као и на Војномедицинску академију.

Кампања се завршава у септембру, када ће прегледи бити организовани у Војводини.

„Од 18. до 20. септембра бићемо у Инђији, Жабљу, Чуругу, Бечеју, Ади, Бачкој Тополи, Кањижи и Алибунару“, најављује професорка и подсећа да грађани могу да дођу без упута, здравствене књижице и заказивања.

Самопреглед коже једном месечно

Докторка наглашава да о кожи треба водити рачуна током целе године, а не само у летњим месецима.

„Потребно је да обављамо редовне самопрегледе и да дођемо на превентивне дермоскопске прегледе који заиста спасавају живот, јер брига о кожи почиње превенцијом.“

Препорука је да се самопреглед коже обавља једном месечно. Уколико се примети промена на постојећем младежу или нека нова промена која се разликује од осталих, потребно је јавити се на дермоскопски преглед.

Према досадашњим резултатима кампање, највећи број пацијената са меланомом откривен је у Бору и на Косову и Метохији, док је највише планоцелуларних карцинома дијагностиковано у Новој Вароши и Пријепољу.

Пушење је на летовима „Ер Франса“ било дозвољено до 2000. године.

Одлука значи да Лено, чији је рак сада у ремисији, може да оде у превремену пензију, док ће јој француски здравствени систем у потпуности надокнадити трошкове сваког даљег лечења.

Тиме што је рак дојке препознат као званично признат ризик за летачко особље, суд је, како наводе адвокати, отворио пут и за бројне друге сличне захтеве.

„Моја највећа жеља је да ова одлука охрабри друге жене које до сада нису имале храбрости да направе овај корак“, истакла је Лено.

Као стјуардеса, а касније и шефица кабинског особља на летовима „Ер Франса“, Лено је између 1989. и 2019. године провела 12.600 сати у ваздуху. Више од половине тих летова било је ноћу. Бројни дуголинијски летови на великим висинама из Париза водили су је у близину Северног пола, где је изложеност зрачењу из свемира најинтензивнија.

Смртоносно космичко зрачење

Студија Медицинског факултета Универзитета Харвард, објављена овог месеца, показала је да стјуардесе и пилоти имају највећи удео смртних случајева од карцинома повезаних са зрачењем међу више од 500 различитих занимања.

Студија, објављена у понедељак у часопису JAMA Internal Medicine, користила је националне податке из више од 12 милиона извода из матичне књиге умрлих који су садржали и информације о занимању преминулих.

Аутори су анализирали стопе смртности од карцинома повезаних са излагањем зрачењу, укључујући леукемију, лимфом, мултипли мијелом, као и рак коже, дојке, штитасте жлезде, простате и централног нервног система.

Међу више од 500 занимања, стјуардесе су имале највећи проценат смртних случајева од карцинома повезаних са зрачењем, док су пилоти били на другом месту, утврдили су истраживачи. Код припадника те две професије вероватноћа смртног исхода била је неуобичајено висока за сваку врсту карцинома повезаног са зрачењем.

Ниједна од ове две групе није имала већу стопу смртности од карцинома који нису повезани са излагањем зрачењу. Та чињеница, како су навели научници, „подржава претпоставку да је професионална изложеност зрачењу, а не животне навике или социоекономски фактори, у основи уоченог повећаног ризика“.

Стјуардесе су имале око 50 одсто већу вероватноћу да умру од карцинома повезаног са зрачењем у поређењу са општом радно способном популацијом, док је код пилота та вероватноћа била већа за око 36 одсто.

Када је реч о апсолутном ризику, око 6,9 одсто смртних случајева међу стјуардесама било је последица ових врста карцинома – отприлике један од 14. Међу пилотима тај удео износио је 6,7 одсто, док је у општој радно способној популацији био пет одсто, рекао је први аутор студије, др Вишал Пател са Медицинског факултета Универзитета Харвард.

Према анализи, око 6,9 одсто смртних случајева међу стјуардесама и 6,7 одсто међу пилотима било је последица карцинома повезаних са зрачењем.

Ти удели били су већи него код других занимања, укључујући нуклеарне технологе, који су редовно изложени зрачењу из извора који нису космички, али су се нашли тек на 12. месту листе, навели су аутори студије.

Магнетно поље као штит

Одавно је познато да путовање авионом на великим висинама излаже људе космичком зрачењу, али се доза коју прими већина путника сматра статистички безначајном. Изложеност је интензивнија у близини полова јер Земљино магнетно поље на другим местима делује као својеврсни штит.

Џим Смит, професор науке о животној средини на Универзитету у Портсмуту, рекао је да је немогуће утврдити да ли је појединачни случај рака изазван зрачењем.

„Садашње смернице за заштиту од зрачења полазе од претпоставке да свака, чак и мала доза потенцијално може да изазове рак, али што је доза мања, мањи је и ризик. На основу познатих доза космичког зрачења којима је изложено летачко особље и те претпоставке, могли бисмо очекивати да посаде које редовно лете на великим висинама имају незнатно повећан ризик од рака“, рекао је професор Смит.

„У Француској је веза између рака дојке и одређених опасности на радном месту већ утврђена код бројних занимања, попут медицинских сестара, али је ово први пут да је то учињено у случају једне стјуардесе“, рекла је адвокатица Софи Лено, Елизабет Леру.

Компанија Ер Франс саопштила је да није учествовала у правном поступку који је покренула Лено и да није имала увид у образложење судске одлуке.

Епидемиолог др Драгана Плавша истиче да раст броја регистрованих случајева није неуобичајен за овај период године.

„Иако видимо да се из недеље у недељу повећава број регистрованих случајева, како код нас, тако и у европским земљама, апсолутно нема разлога за забринутост, с обзиром на то да је ово једна уобичајена ситуација сезоне грознице Западног Нила“, наглашава др Плавша.

Наводи да Србија, у поређењу са ранијим сезонама, бележи уобичајен број случајева на недељном нивоу.

„Током претходних сезона ми смо регистровали по више од 15 случајева током недеље, тако да пет више у односу на претходну недељу заиста није неки драматичан број.“

Од 11 оболелих, десет са неуроинвазивним обликом

Говорећи о клиничкој слици, др Плавша објашњава да се кроз систем надзора најчешће региструју неуроинвазивни облици болести, јер се пацијенти са таквим симптомима јављају лекару.

„У односу на ових 11, 10 је регистровано са неуроинвазивним обољењима, а једна особа је имала класичну грозницу Западног Нила, тачније није развила неуроинвазивни облик, то јест нема неуролошке симптоме.“ 

Истиче да инфекција најчешће пролази без симптома, док само мањи број заражених развије грозницу Западног Нила.

„Мали број случајева развије управо ову грозницу Западног Нила, која је праћена температуром, малаксалошћу, инфективним синдромом, карактеристичним и за друге вирусне инфекције, док један одсто оболелих развије, нажалост, неуроинвазивни облик болести“, објаснила је Плавша.

Упозорава да грозница Западног Нила „и те како може бити опасна“.

Заштита од убода комараца најважнија

Плавша наглашава да се вирус Западног Нила преноси убодом зараженог комарца, због чега је основна мера превенције управо заштита од убода.

„Када боравимо у природи, носимо одећу дугих рукава и ногавица како бисмо покрили што већи део тела. На отворене делове тела наносимо репеленте, с обзиром на то да они одбијају комарце“, напомиње др Плавша.

Особама које живе у кућама саветује да у двориштима уклањају и исушују места са стајаћом водом, док би они који живе у становима требало да користе мреже на прозорима.

Немамо имунолошку одбрану која би нас заштитила од испарљивих хемикалија, али имамо неколико слојева заштите од ситних честица.

Неке од тих честица остају заробљене у слузи која облаже нос, уста и плућа. Избацују се како се слуз помера нагоре и излази из плућа, а затим је прогутамо. (Избројте колико пута прогутате док читате овај текст – вероватно то радите толико аутоматски да нисте ни свесни колико често на тај начин помажете да се нечистоће избаце из плућа.)

Макрофаги и пошаст туберкулозе

Честице које слуз не успе да уклони углавном прогутају имуне ћелије које се називају макрофаги. Макрофаги су прождрљиви „гутачи“ (њихово име дословно значи „велики гутач“) свега што је приближно величине, облика и електростатичког набоја бактерија.

Нажалост, једна еволутивна необичност довела је до тога да су макрофаги код људи мање ефикасни у уклањању честица из загађеног ваздуха и дима шумских пожара него макрофаги код других животиња.

Величина честице која нам ствара највише проблема приближно је иста као код бактерије – око 2,5 микрона. Једна посебна врста бактерије, Mycobacterium tuberculosis, представља нарочит проблем за наше макрофаге. M. tuberculosis изазива туберкулозу и представља пошаст за човечанство још од времена пре него што смо постали људи.

Већина бактерија чини све што може да избегне макрофаге, јер након што их они прогутају, бактерије бивају уништене. Међутим, M. tuberculosis не може да преживи ако није унутар макрофага.

Када доспе у макрофаг, долази до својеврсног брзог обрачуна између макрофага и узрочника болести. Ако макрофаг не победи и не уништи бактерију одмах, M. tuberculosis ће наставити да изазива инфекцију.

Туберкулоза може да се лечи, али и даље сваке године усмрти више од милион људи. Понекад ће изазвати болест и смрт домаћина за кратко време, понекад ће се водити дуга и исцрпљујућа борба између имунолошког система и туберкулозе, све док домаћин не буде потпуно исцрпљен, а понекад ће бактерија остати у латентном стању и чекати тренутак када домаћин остари или му имунолошки систем буде заокупљен борбом против других претњи и спусти гард.

Без обзира на то којим путем крене, туберкулоза је лоша вест за људе.

Мутације и антимикробна одбрана

Да бисмо се заштитили, развили смо мутације које су успориле процес којим макрофаги „гутају“ M. tuberculosis, дајући им више времена да активирају своју антибактеријску одбрану и, надамо се, победе у том брзом обрачуну.

Ова мутација била је толико корисна и значајна да је постала широко распрострањена код савремених људи. Примати је немају, а немају је ни наши блиски рођаци, неандерталци и денисовци.

Нажалост, ова мутација значи и да су наши макрофаги мање ефикасни у уношењу ситних комадића прашине величине бактерија. Када макрофаги не могу да обаве свој посао, те честице изазивају опасну упалу плућа.

Ова еволутивна необичност објашњава зашто су људи јединствено осетљиви на честице које загађују ваздух. Шумски пожари, међутим, нису једини извор тих ситних честица. Оне се налазе и у индустријском загађењу ваздуха, у густо насељеним урбаним срединама и на прашњавим градилиштима.

Наша еволутивна осетљивост на прашину значи да је важно носити маску када се налазимо у непроветреном простору у којем се ствара много прашине, на пример током радова на изградњи или реновирању куће, или када излазимо напоље у условима лошег квалитета ваздуха.

Она такође објашњава зашто током сезоне шумских пожара и у веома загађеним подручјима долази до знатно већег броја хоспитализација због срчаних удара и обољења плућа.

Загађење ваздуха и здравље

Наша осетљивост на загађење ваздуха нема само краткорочне последице по здравље које нестају када се ваздух прочисти. Постоје и бројни веома озбиљни дугорочни ефекти на здравље.

Људи који су изложени честицама загађеног ваздуха имају повећан ризик од бројних здравствених проблема чији је заједнички узрок упала, попут деменције.

Загађење ваздуха честицама такође је повезано са неповољним исходима трудноће, а деца која су у материци била изложена великим количинама загађења имају слабије резултате на тестовима интелигенције и школског успеха.

Постоји много разлога да бринемо због климатских промена. Пораст броја шумских пожара и ова необичност у нашој еволуцији, која утиче и на краткорочно и на дугорочно здравље, свакако су један од њих.