„У онкологији је постигнута револуција и развој онко генетике иде јако брзо. Уводе се нове, циљане терапије, молекуларне имуно и тешко је бити у корак са светом. Сада то јесмо и ти лекови циљано делују на наш имуно систем“,истакао је доктор Стјепановић.

Истиче да иновативни лекови значајно продужавају период живота и подижу квалитет у односу на хемотерапије.

Ко су кандидати за нову терапију?

„Карцином плућа је најагресивнији карцином, стопа смртности је висока, најчешћи је код мушкараца. До сада смо имали за неке облике само хемотерапију, или зрачну терапију. За све стадијуме микроцелуларног стадијума плућа ми сада имамо имунотерапију , то је велики успех у лечењу овог карцинома. Терапија делује на болест и у раној фази“, истаклао је доктор.

Стижу нове терапије и за остале врсте карцинома

„Код карцинома дојке циљано се испоручује цитостатик у ћелије тумора и на тај начин се чува здраво ткиво колико је то могуће, Студије ове терапије у свету показале су незапамћено преживљавање“, рекао је др Михаило Стјепановић, директор Клинике за пулмологију УКЦС. 

Суочен са случајем који се сматрао готово неоперабилним, тим Универзитетске опште хирургије 1 болнице Молинете, на челу са професором Маријом Морином, применио је иновативни "аwаке" протокол, прилагођен стању пацијента.

Захват је изведен ослањајући се на три кључна елемента: анестетичке блокове трбушног зида, свесну седацију и клиничку хипнозу. Управо је хипноза, према оценама лекара, одиграла пресудну улогу.

Током операције, која је трајала око сат времена, докторка Валентина Палацо водила је пацијента кроз хипнотички процес са циљем да се смање анксиозност, бол и физиолошки стрес.

Пацијент је ментално „измештен" из операционе сале и усмерен ка пејзажима родне Пуље, што је омогућило очување спонтаног дисања, неуровегетативне стабилности и минималну употребу седатива.

И постоперативни ток протекао је изнад очекивања. Пацијент није имао потребу за интензивном негом, већ је у првих 24 часа поново почео да хода и узима храну, док је неколико дана касније безбедно отпуштен и вратио се у Пуљу.

Стручњаци оцењују да би овај успех могао да отвори нову фазу у онколошкој хирургији, посебно када је реч о крхким пацијентима код којих је општа анестезија контраиндикована.

„Овај захват показује да врхунска хирургија може да помери границе онколошког лечења", изјавио је Ливио Транкида, генерални директор здравственог центра „Град здравља" у Торину.

Повезивање савремених хируршких техника и хуманизованих медицинских приступа, попут клиничке хипнозе, могло би убудуће да пружи нову шансу пацијентима који су се до сада сматрали неоперабилним.

„Медицина заснована на доказима је променила и јавно здравље. Три најзначајнија фактора била би достигнућа у области хигијене, као што је санитација, обезбеђење канализације и чисте здраве воде за пиће. Затим, имунизација и заштита од заразних болести, на трећем месту су антибиотици“, истакла је др Верица Јовановић, директорка Института "Батут".

Обавезна и препоручена имунизација

„Имунизација се заснива на примени заштите од 11 болести, а временом се тај имунизације мења. ММР вакцина је врло значајна јер која штити од три болести. Даје се деци у другој години живота и пре поласка у школу“, рекла је докторка.

ХПВ вакцина и скрининг

„То је вакцина која спречава настанак карцином грлића материце. Вакцинишу се деца од 9 до 14 и од 15 до 19 година, а могу да се вакцинишу и старији. Такође је важно напоменути да се повећава број прегледаних грађана скрининг програмима", истакла је др Верица Јовановић, директорка Института "Батут".

„Без обзира на то што је болан, тај симптом је наш пријатељ, он нас упозорава да се нешто лоше дешава у организму, јер није нормално да нас нешто боли. И управо тај симптом постоји да нам укаже на нешто на шта би требало да обратимо пажњу“, истакао је професор Лађевић.

Како и зашто настаје бол у нашем организму?

„Бол је један заштитни механизам у организму који нам указује да се негде одвијају одређени процеси на које морамо да обратимо пажњу“, истакао је професор.

Наводи да је доступност лечења бола све већа. Најзаступљенији су немалигни болови, болови локомоторног, односно коштано-зглобног система, као и бол у доњем делу леђа. Постоје и малигни болови, као и акутни и хронични болови.

„Модеран начин живота и савремене навике доприносе порасту болова немалигне етиологије – дуготрајно седење за рачунаром, мањак физичке активности, али и напорни физички послови“, нагласио је професор.

Који бол не сме да чека?

„Ниједан бол не би требало да чека, бол је последица и треба пронаћи узрок“, рекао је професор Небојша Лађевић.

Универзитетски клинички центар Србије има Центар за терапију бола, који је недавно проширен новим капацитетима и унапређеном дијагностиком.

„На преглед у Центар може да се дође уз упут из дома здравља. Све се заказује електронски, а преглед се обавља у амбуланти за терапију бола. Уколико је потребно, пацијент се упућује даље у дневну болницу“, рекао је професор Небојша Лађевић, начелник Центра за анестезиологију и реаниматологију УКЦС.

Истраживања психолога показују да одећа у којој спавамо много говори о нама. Није свеједно да ли идемо на спавање у пижами, старој мајици, беби-долу или спаваћици. Она открива податке о нашем карактеру, типу личности, навикама и квалитету сна.

Према недавно спроведеним истраживањима, избор одеће за спавање, било да је то стара мајица, свилена пижама или спавање без одеће, није само ствар укуса, већ одражава дубоке психолошке потребе и стање нашег нервног система. Истраживања такође показују да већина људи спава у обичним мајицама кратких рукава, док мањи део популације користи пижаме.

Ноћни аутфит је нека врста сигнала нашем мозгу да је време за опуштање

Како објашњава Кристина Крик, клинички психолог из САД, спавање у старој мајици указује на сигурну веру у себе. Са друге стране, ако спавате у одећи коју сте носили током дана, то може значити да сте уморни и исцрпљени.

Психолошки утицај одеће за спавање

Одећа за спавање је више од пуке функционалне гардеробе: она представља психолошки алат. Пресвлачење у пижаму сигнализира мозгу да је време за опуштање. Овај једноставан чин може значајно утицати на то колико брзо прелазите из напорног дана у опуштено вече.

Шта пижама говори о вези

Брачни терапеут Џулија Дејвис наводи да разлика у избору пижама често одражава динамику у вези. Ако једна особа настоји да носи усклађену и елегантну одећу за спавање, а друга се задовољава старим комадима, то може бити сигнал нивоа „улагања у везу“.

Мит о спавању без одеће

Иако се често претпоставља да су људи који спавају наги самопоузданији и сексуално слободнији, стварност је обично много практичнија. Код жена, спавање без одеће повезано је са хормонским статусом, периодом менопаузе и знојењем.

Истраживачи истичу да избор одеће за спавање утиче на нервни систем, посебно током великих животних одлука или промена. Уска или ограничавајућа одећа може повећати нелагодност током спавања, док широке, прозрачне тканине омогућавају телу природно кретање. Неки материјали могу изазвати осећај врућине, пецкања, свраба или друге непријатности.

Због тога је избор материјала веома важан, јер директно утиче на температуру тела и квалитет сна. Тканине које дишу, попут памука, рејона или вискозе, одводе влагу и спречавају прегревање, стварајући идеалну микроклиму за дубок и миран сан.

Студије показују да ношење пижаме у којој се осећате удобно може побољшати самопоштовање и подстаћи осећај благостања, чак и ако је носите само за себе.

Психологија боја: како нијансе утичу на ваше расположење

Боје имају велики утицај на наше емоције, а то важи и за одећу за спавање. Умирујуће нијансе, попут нежних плавих, зелених и пастелних, подстичу опуштање и смањују стрес. Насупрот томе, јарке боје могу стимулисати ум, тако да не можемо да заспимо. 

Антибактеријско дејство праисторијског „лепка“

Савремени научници су у лабораторијским условима тестирали ову супстанцу и утврдили да показује значајно дејство против бактерије staphylococcus aureus, честог узрочника кожних инфекција. 

Истраживање је показало да већина узорака брезиног катрана има способност да уништава ову бактерију, док није уочен ефекат на друге врсте, попут escherichia coli. 

Научници претпостављају да су за антибактеријска својства заслужна једињења из групе фенола, попут катехола и гвајакола, која се природно јављају у катрану. 

Могућа примена у праисторијској медицини

Иако је брезин катран првенствено коришћен у изради алата, истраживачи сматрају да није искључено да су неандерталци уочили и његове лековите ефекте.

Додатни аргумент за ту тезу долази из етнографских података – поједине домородачке заједнице у Северној Америци користиле су сличне супстанце за третирање рана.

Ипак, научници упозоравају да за коначне закључке недостаје директан археолошки доказ да је катран заиста коришћен као лек, а не само као технички материјал.

Доказ напредног размишљања неандерталаца

Производња брезиног катрана сама по себи представља сложен технолошки процес. Истраживања показују да је за његово добијање било неопходно контролисано загревање коре брезе у условима са мало кисеоника, што указује на планирање и разумевање процеса.

Таква техника, стара и до 200.000 година, сматра се једним од најранијих примера синтетичке производње материјала у људској историји.

Преиспитивање слике о неандерталцима

Ово откриће доприноси све већем броју доказа да неандерталци нису били примитивни како се некада мислило. Напротив, њихове способности – од израде сложених алата до потенцијалне употребе природних супстанци у медицинске сврхе – указују на висок ниво когнитивног и културног развоја.

Иако остаје отворено питање да ли су свесно користили катран као лек, научници сматрају да је „само корак“ од уочавања његових својстава до његове практичне примене у лечењу.

Нова студија отвара могућност да су неандерталци познавали основне принципе природне медицине много раније него што се претпостављало. Иако су потребна даља истраживања, брезин катран се све више показује као један од кључних доказа њихове технолошке и интелектуалне софистицираности.

„Тада реагују пацијенти који имају сензибилизацију на респираторне алергене (полен траве, дрвећа и корова) и имају израженије тегобе. Постоји и група пацијената који имају алергије током целе године. То је осетљивост на гриње, прашину и животињску длаку…“, рекла је докторка.

Алергије на полен препоручљиво је пратити путем бројних апликација, где се добијају вредности концентрације полена на дневном нивоу.

Загађење је битно за алергије

„Постоје и апликације које нам дају податке о количини загађења ваздуха. Кретање је важно, али је важно пронаћи баланс између проблема пацијената и здравог боравка напољу“, истакла је докторка.

Како је истакла, према неким подацима, око 70 одсто пацијената не зна да користи инхалере. Други проблем је то што половина пацијената нередовно користи терапију.

„Од астме болује око 320 милиона људи широм света, што представља значајан проценат. Годишње се бележи око 450.000 смртних случајева због астме, нарочито у земљама са средњим и ниским приходима. Наша клиника има специјални тим, а ја издвајам своје време да пацијентима покажем како се користи инхалер“, навела је др Сања Димић Јањић, пулмолог.

Посебан проблем је што неке бактерије формирају споре које преживљавају и термичку обраду, па чак ни поновно загревање не гарантује безбедност хране.

„Зона опасности“ и брзо размножавање бактерија

Кључни фактор ризика је време и температура. Бактерије се најбрже развијају у температурном опсегу од 4 до 60 степени Целзијуса – такозваној „зони опасности“.

Ако се кувана храна не стави у фрижидер у року од два сата (или једног сата током периода високих температура), број бактерија може нагло порасти и довести до тровања.

„Тровање храном настаје конзумирањем хране контаминиране патогеним бактеријама, гљивицама или вирусима“, наводи микробиолог Примроуз Фристон.

Зашто ни фрижидер није потпуна заштита

Иако хлађење успорава раст микроорганизама, оно их не уништава у потпуности. Ако је храна већ била неправилно чувана пре стављања у фрижидер, ризик остаје висок.

Поред тога, неке намирнице могу бити контаминиране већ током производње — на пример зачини на пици или састојци који су били изложени бактеријама током обраде.

Како смањити ризик

Стручњаци наглашавају неколико основних правила: храну треба охладити и ставити у фрижидер што пре, остатке треба чувати у плитким посудама ради бржег хлађења, кувану пилетину појести у року од три дана, а пицу и сличну храну конзумирати у року од два дана.

Такође, важно је избегавати остављање хране на собној температури, јер управо ту настају услови за најбрже ширење бактерија.

„Неправилно складиштени остаци хране представљају значајан и често потцењен узрок тровања“, навела је Фристонова.

Иако делују безопасно, остаци хране могу постати озбиљан здравствени ризик. Кључ безбедности није само у кувању, већ у правилном складиштењу, времену и температури – факторима који одлучују да ли ће оброк бити безбедан или потенцијално опасан.

Ово би једног дана могло довести до третмана, којих уопште нема када је у питању дуги ковид или бар не постоје одобрене терапије.

„Морамо да уклонимо антитела код пацијената и видимо да ли ће симптоми нестати“, каже Нилс Ајкелкамп са Универзитета у Утрехту у Холандији.

Док се већина људи заражених SARS-CoV-2 опорави у року од неколико дана, неки развијају симптоме који могу трајати месецима или чак годинама. Симптоми се умногоме разликују, али најчешћи укључују умор, бол, маглу у мозгу и малаксалост након напора, код које чак и блага активност доводи до исцрпљености.

Истраживачи су идентификовали мноштво механизама који могу допринети дуготрајном ковиду, укључујући перзистирање SARS-CoV-2 у телу и дисфункцију цревног микробиома. Код било које особе са дуготрајним ковидом, један или више ових механизама могу бити на делу, што може објаснити и распон симптома и тешкоћу проналажења широко применљивих третмана.

Један од много дискутованих могућих механизама је аутоимунитет, у коме имуни систем – наиме, антитела – нападају тело. Антитела би требало да се везују за молекуле на патогенима, који затим могу бити усмерени на уништење, али понекад имуни систем направи грешку и створи „аутоантитела“ која се везују за ћелије тела.

Рани наговештај да аутоантитела доприносе дуготрајном ковиду појавио се 2023. године, када су истраживачи филтрирали крв људи са дуготрајним ковидом користећи технику која се зове афереза. Ово је било повезано са нижим нивоима аутоантитела и побољшаним симптомима, али је толико супстанци филтрирано да није било могуће утврдити које су одговорне.

Експерименти на животињама потврдили сумње

Сада су Ајкелкамп и његове колеге изнели доказе да аутоантитела заиста могу изазвати неке дуготрајне симптоме ковида. Почев од 2022. године, проучавали су 34 особе са овим стањем, плус 15 контролних испитаника који су били заражени SARS-CoV-2, али нису развили дуготрајни ковид. Тим се фокусирао на веома распрострањен скуп антитела названих имуноглобулин Ге (IgG) у крви учесника, које су убризгавали мишевима.

Када су ова антитела дошла од људи са дугим ковидом, мишеви су постали осетљивији на додир и на бол. Такође су брже одвлачили шапу са вруће површине него контролна група. Повећана осетљивост на бол подудара се са оним што видимо код неких људи са дугим ковидом, објашњава Ајкелкамп.

Када је тим поновио експеримент 2024. године, користећи IgG од 19 учесника који су и даље имали дуг ковид, видели су исте ефекте. „Постоји перзистенција ових аутоантитела у телима пацијената“, напомиње Шарл Никез са Универзитета у Намиру у Белгији, који је био укључен у још једну од четири студије.

Четири студије, исти правац

Ово одражава резултате три друга рада, од којих ниједан још није рецензиран.

Први, који је водила Акико Ивасаки са Универзитета Јејл и објављен је у јулу 2024. године, слично је открио да људи са дугим ковидом имају висок ниво аутоантитела у крви, а да они са неуролошким симптомима имају аутоантитела која циљају протеине у нервном систему. Преношење ових у мишеве слично их је учинило осетљивијим на додир и бол, и почели су да се боре са равнотежом и координацијом, слично као што људи са дугим ковидом понекад осећају вртоглавицу.

Преостале две студије објављене су у новембру 2025. Прва је открила да убризгавање IgG од људи са дуготрајним болом, умором или обоје повезаним са ковидом 19 у мишеве смањује густину нервних влакана у кожи, што указује на оштећење нерава. Антитела повезана са болом такође су узроковала да мишеви постану преосетљиви на додир и хладноћу.

Коначно, Никејз и његове колеге су слично открили да су мишеви којима су убризгани IgG од људи са дугим ковид вирусом постали осетљивији на додир. Када су сецирали мишеве, видели су да су се IgG акумулирали у ганглијима дорзалног корена, кластерима неурона близу кичмене мождине који помажу у преносу сензорних информација до мозга. IgG су били локализовани око неурона који су реаговали на бол и проприоцепцију, способност тела да осети сопствено кретање и положај, што би могло довести до вртоглавице и вертига.

Потрага за циљаном терапијом

Да би се ови резултати претворили у третман, мора се предузети неколико корака. Први је да се утврди који од милиона типова IgG изазивају симптоме. Експерименти Ивасакијевог тима идентификовали су два, која циљају протеине зване MED20 и USP5.

Такође је кључно открити да ли уклањање аутоантитела или блокирање њихове активности ублажава симптоме. Брент Апелман са Универзитетског медицинског центра у Амстердаму у Холандији – који је био део Ејкелкамповог тима – проучава шта се дешава када се ова аутоантитела, али не и друге супстанце, филтрирају из крви. Ајкелкамп наглашава да афереза није трајно решење, јер је потребно да се ради сваких неколико месеци у болници. „Ово је савршен доказ концепта“, каже Ајкелкамп, али додаје да би циљ требало да буде лек.

Смернице препоручују раније скрининге, посебно код особа са породичном историјом срчаних болести или повишеног холестерола, као и персонализовану процену ризика за сваког пацијента.

Кардиолог Сет Мартин истиче да овај приступ може имати дугорочне користи: „Померање парадигме ка проактивним стратегијама превенције раније у животу може значајно променити путању кардиоваскуларних болести и довести до бољих здравствених исхода за људе деценијама касније".

Шта је холестерол и зашто је важан

Холестерол је масна супстанца неопходна за функционисање организма, али његов дисбаланс представља озбиљан ризик.

Постоје две главне врсте: „лош“ ЛДЛ холестерол, који може довести до зачепљења артерија и „добар“ ХДЛ холестерол, који помаже у уклањању вишка ЛДЛ из крвотока.

Превише ЛДЛ или премало ХДЛ холестерола повећава ризик од кардиоваскуларних болести.

Нови алати и прецизнија процена ризика

Ажуриране смернице доносе и нове методе за процену ризика. Лекарима се препоручује коришћење PREVENT резултата за израчунавање вероватноће развоја кардиоваскуларних болести, а од августа 2025. овај алат се користи и код особа са високим крвним притиском.

Такође су уведени нови прагови вредности холестерола, који помажу у доношењу одлука о лечењу и праћењу пацијената.

Основе здравог начина живота остају кључне. Иако доносе новине у процени ризика, смернице задржавају добро познате препоруке за контролу холестерола а то су: здрава исхрана,редовна физичка активност,одржавање нормалне телесне тежине, довољно сна, избегавање пушења.

Ове мере могу бити довољне за контролу холестерола, али код неких пацијената неопходна је и терапија лековима.

„Нижи нивои ЛДЛ холестерола су пожељнији када је у питању смањење ризика од срчаних удара, можданих удара и конгестивне срчане инсуфицијенције.Снижавање повишених липида и крвног притиска код младих одраслих подржава оптимално здравље срца и крвних судова током целог живота", рекао је кардиолог Роџер Блументал и додаје да рано деловање има трајне ефекте.

Велики здравствени изазов – али и могућност превенције

Према проценама, свака четврта одрасла особа у САД има повишен ЛДЛ холестерол, што значајно доприноси развоју атеросклеротске кардиоваскуларне болести – водећег узрока смрти у свету.

Ипак, око 80 одсто кардиоваскуларних болести може се спречити, што даје посебан значај новим смерницама.

Зато је потребан, наглашавају стручњаци,  шири приступ факторима ризика. Поред смерница, објављен је и рад АБЦ превенције кардиоваскуларних болести, који анализира факторе ризика као што су дијабетес, унос алкохола и ниво телесне масти.

Стручњаци указују да ће будућа истраживања додатно осветлити утицај вејпинга, канабиса и прецизнијих дефиниција гојазности на здравље срца, као и да се наставља развој нових лекова за снижавање холестерола.

Примена смерница као кључ успеха

Аутори смерница истичу да ће њихова ефикасност зависити од примене у пракси.

„Спровођење ове важне нове смернице од стране клиничара биће кључно за смањење терета кардиоваскуларних болести у будућности", изјавила је кардиолог Памела Морис и посебно истакла значај раног деловања: „Предузимање мера рано у животу је кључно јер висок холестерол почиње да утиче на ризик од срчаних обољења чак и у адолесценцији.“

Нове смернице објављене су у  Journal of the American College of Cardiology и представљају важан корак ка ефикаснијој превенцији и лечењу кардиоваскуларних болести.

Истраживачи са Харбинског спортског универзитета у Кини анализирали су бројке, и открили да је јога високог интензитета, мање од 30 минута, два пута недељно, најбољи лек за лош сан.

Ходање је био следећи најбољи облик физичке активности, а затим вежбе отпора. Позитивни резултати су примећени за само осам до десет недеља.

Резултати истраживања, донекле су нескладни са мета-анализом из 2023. године, која је открила да су аеробне вежбе или вежбе средњег интензитета три пута недељно најефикаснији начин за побољшање квалитета сна код особа са поремећајима спавања.

Међутим, једна од студија укључених у тај преглед указала је да јога има значајнији утицај на исходе спавања него друге врсте вежби.

Иначе јогу је тешко категорисати као аеробну или анаеробну, а њен интензитет може варирати у зависности од коришћене технике. Можда ове разлике у пракси могу објаснити зашто се исходи разликују од случаја до случаја.

Најновија мета-анализа не може да објасни зашто јога може бити посебно корисна за сан, али постоји неколико претпоставки, међу којима је она да јога регулише досање.

Истраживања показују да контрола дисања може активирати парасимпатички нервни систем, који је укључен у „одмор и варење". Неке студије чак сугеришу да јога регулише обрасце активности можданих таласа, што би могло да подстакне дубљи сан.

Али док чврсти докази указују на то да је вежбање генерално корисно за сан, недостају студије које упоређују специфичне вежбе и њихове дугорочне ефекте.

„Треба бити опрезан при тумачењу налаза из студија о поремећајима спавања, с обзиром на ограничен број укључених студија и јединствене карактеристике популације са поремећајима спавања“, објашњавају истраживачи са Универзитета Харбин Спорт. „Даље, потребна су висококвалитетна истраживања како би се потврдили ови налази", додају истраживачи.

Да ли има универзалног лека против несанице

Наша тела и мозгови су различити и не постоји загарантовано универзално решење за несаницу или друге поремећаје спавања.

Знојење на простирци за јогу може бити само једна од доступних опција вежбања, али према овим обећавајућим налазима, може пружити импресивне резултате.

„Ово истраживање обухватило је анализу укупно 30 студија које су систематски процењивале утицај различитих режима вежбања на побољшање квалитета сна код особа које доживљавају поремећаје спавања користећи технике мрежне мета-анализе“, закључили су истраживачи.

„Налази указују на то да је прописано вежбање јоге, два пута недељно током 8 до 10 недеља, у трајању од око 30 минута по сесији и високог интензитета, најефикаснији приступ за побољшање квалитета сна код особа са поремећајима спавања", један је од налаза студије.

Када је реч о томе да ли би тај режим најбоље функционисао за сваког понаособ, постоји само један начин да се то сазна. – да се проба.

Још једна студија објављена 2025. године открила је да је таи чи ефикасан за побољшање сна, упоредиво са когнитивно-бихејвиоралном терапијом за несаницу (КБТ-И).

Гарупа учесника која је ишла на КБТ-И пријавила је веће смањење симптома несанице него они у групи која је упражњавала таи чи, а промене су процењене коришћењем уобичајеног алата за скрининг са седам питања да би се мерио Индекс тежине несанице.

Али када су истраживачи поново проценили учеснике 15 месеци касније, група таи чија је „сустигла“, групу која је била на терапији уживајући у побољшањима у квалитету и трајању сна, квалитету живота, менталном здрављу и нивоу физичке активности. Ово сугерише да приступачност таи чија и лакоћа интеграције у начин живота људи могу користити његовој дугорочној ефикасности.

Баш као и код јоге, истраживања сугеришу да би пријављивање на часове таи чија могло бити корисно за бољи ноћни сан, посебно на дужи рок, као додатак постојећим терапијама.

Студија о учинку јоге на квалитет сна објављена је у часопису Спавање и биолошки ритмови.

„Ово је значајан корак напред“, наводи Шиџу Гу са Универзитета Харвард, који није био укључен у истраживање. „Могло би да користи људима са неуродегенеративним болестима, али чак и здравим људима, можда би се могло користити за максимизирање функције мозга.“

Како мозак природно „чисти“ отпад

Наш мозак уклања метаболички отпад путем глимпатичког система, мреже канала који окружују крвне судове и пумпају отпадну течност у лимфни систем, одакле се она преноси у крв ради одлагања.

Глимпатички систем је најактивнији током дубљих фаза сна, када спори мождани таласи помажу у померању отпадне течности након што је ослобођена из можданих ћелија. Али његово функционисање постаје оштећено са годинама, а посебно током Алцхајмерове болести.

Седатив који појачава мождане таласе

Истраживачи су раније открили да дексмедетомидин, лек који се често користи као седатив током медицинских процедура, појачава ове мождане таласе код мишева. Такође је побољшао способност мозга да очисти отпадну течност и успорио когнитивни пад код модела Алцхајмерове болести код мишева.

Како је спроведено истраживање на људима

Да би истражили ефекте дексмедетомидина на људе, Пол Дагум из фармацеутске компаније Applied Cognition у Редвуд Ситију, Калифорнија, и његове колеге регрутовали су 19 одраслих особа – просечне старости 60 година – провели су бесану ноћ у лабораторији.

Следећег јутра, учесници – који нису имали хроничних медицинских стања или проблема специфичних за мозак – дали су узорке крви као почетне вредности.

Затим су током четири сата док су примали инфузију дексмедетомидина. Такође су узимали лек под називом мидодрин, који лечи низак крвни притисак, честу нуспојаву дексмедетомидина. Када су се пробудили, учесници су дали још један узорак крви.

Неколико недеља касније, истраживачи су поновили експеримент, али овог пута, учесници су примили плацебо пилулу и инфузије физиолошког раствора. Истраживачи су затим упоредили два узорка крви након дремке, узимајући у обзир варијације у два почетна узорка.

Мање амилоида и тау протеина

Експеримент је открио да узимање дексмедетомидина и мидодрина, које компанија заједнички назива ACX-02, ефикасније уклања два амилоидна и тау протеина који су посебно склони погрешном савијању и формирању грудвица него интервенција плацебо/физиолошки раствор.

Тим процењује да би, ако би ефекат ACX-02 био одржан током неколико година, могао да одложи појаву или погоршање Алцхајмерове болести за око седам година, на основу нивоа погрешно савијеног амилоида који се обично виђају код људи који касније развију ово стање, објашњава Дагум. „То би био значајан, значајан ефекат за оне који су у ризику“, додаје члан тима Џеф Илиф са Универзитета у Вашингтону у Сијетлу.

Даља анализа је показала да ACX-02 изгледа делује тако што повећава број спорих можданих таласа током фазе сна у којој мозак прелази из лакше у дубљу фазу. Такође, изгледа да повећава проток течности кроз мозак, тако да се отпад може брже очистити. Коначно, изгледа да узрокује снажније ширење и сужавање крвних судова, што снажније потискује течност дуж глимпатичких канала, каже Илиф.

Ограничења постојећих терапија

Терапије антителима које уклањају амилоидне плакове, попут леканемаба и донанемаба, одобрене су у САД и Великој Британији, али немају велики утицај на симптоме и могу изазвати крварење у мозгу и оток. „Постоји огромна потреба за новим третманима – знамо да антитела која се тренутно користе за Алцхајмерову болест не делују заиста и могу изазвати озбиљне нежељене ефекте“, каже Натали Бешорнер из Немачког центра за неуродегенеративне болести у Бону.

У Илифовом испитивању нису примећени озбиљни нежељени ефекти. Јачање глимфатичног система не активира имуне ћелије мозга на начин на који то раде терапије антителима, што брзо повећава ризик од нежељених ефеката, напомиње Дагум.

Шира примена – и изван Алцхајмера

ACX-02 такође уклања и амилоид-бета и тау. То може значити да су његове когнитивне користи веће, додаје Дагум, а његов тим планира да ово провери у студијама које укључују људе са Алцхајмеровом болешћу у раној фази.

Професор Гу прихвата да су претходни напори да се уклоне погрешно савијени амилоид-бета и тау из мозга људи са Алцхајмеровом болешћу имали ограничене користи. Ипак, сматра да ако је нови приступ безбедан и ефикасан, могао би имати широку примену. „Могао би користити људима са другим можданим обољењима узрокованим накупљањем погрешно савијених протеина, као што је Паркинсонова болест.“

Можда би чак било могуће развити дексмедетомидин у облику пилуле за лечење губитака пажње након недостатка сна, додаје Илиф.

Према свеобухватном, кровном прегледу студија из 2024. године, људи са крвном групом Б – било позитивном или негативном – имали су нешто већи ризик од развоја дијабетеса типа 2 него људи са крвном групом која није Б.

Ризик је већи око 28 одсто, у просеку. То није велика разлика, али може бити довољно значајна да превагне ако су укључени други фактори ризика.

„Објављена су бројна детаљна истраживања са мета-анализама, која су испитивала корелације између АБО система крвних група са различитим здравственим исходима. Међутим, до данас, веза између ових крвних група и исхода по људско здравље остаје контроверзна“, наводи тим који предводи епидемиолог Фанг-Хуа Лиу из болнице Шенгђинг Кинеског медицинског универзитета.

У тренутном свеобухватном прегледу налази се 51 истраживање са мета-анализама са 270 корелација.

„Поново смо прегледали сваку повезаност и пронашли само један пример убедљивог доказа за везу између крвне групе Б и ризика од дијабетеса мелитуса типа 2 у поређењу са крвном групом која није Б“, прецизирао је епидемиолог Фанг-Хуа Лиу.

Претходне студије сугерисале су да суптилне разлике у нашим ћелијама крви могу бити повезане са повећаном осетљивошћу на одређене болести.

Епидемиолог Фанг-Хуа Лиу и његове колеге покренули су студију како би систематски проценили везе између крвне групе и болести кроз каталог од око 270 различитих здравствених исхода.

Систематска анализа је студија која прегледа објављене радове на дату тему и анализира њихове резултате заједно. Свеобухватни, кровни преглед потом групише систематске анализе у неку врсту џиновске синтезе која пружа шири преглед.

Трагање за везом између крвне групе и хроничних болести

Замислите појединачне студије као дрвеће; систематска анализа је као стајање испред шумарка, док је кровни преглед као летење дроном изнад велике групе шумарака.

„Систематски смо претраживали PubMed, Web of Science, Embase, Scopus, Cochrane Library и неколико регионалних база података од почетка до 16. фебруара 2024. године, како бисмо идентификовали систематске анализе са мета-анализама опсервационих студија које процењују повезаност између АБО система крвних група и Rh фактора и различитих здравствених исхода“, објаснили су истраживачи.

Да би сортирали 270 пријављених веза између крвне групе и болести, истраживачи су сваку од њих подвргли низу статистичких стрес тестова осмишљених да елиминишу слабе или непоуздане налазе.

Испитали су снагу доказа, проверили да ли су резултати били доследни у различитим студијама и да ли су скупови података довољно велики да би били поуздани. Такође су тражили знаке пристрасности, као што су мале студије које преувеличавају ефекте или необично велики број позитивних резултата.

Кључно је било то што су питали да ли би свака повезаност опстала ако би се поново тестирала у будућим истраживањима. Већина корелација није прошла ове провере.

На крају, само једна веза, између крвне групе Б и дијабетеса типа 2, успела је да прође тестове највишег стандарда. То сугерише да је веза стварна, иако релативно мала: само 28 одсто већа од тренутне основне вредности,  што је много мање од ризика који носе исхрана, тежина или начин живота.

Само 50 грама прерађеног меса дневно, на пример, повећава ризик од дијабетеса типа 2 за 37 одсто. Седентарни начин живота (савремени начин живота обележен свакодневним дугим седењем) може повећати ризик за 112 одсто, док је прекомерна тежина један од најјачих познатих фактора ризика.

Отворена врата ка детаљнијим студијама

Истраживачи такође нису испитали шта би могао да буде покретач овог повећаног ризика код особа са крвном групом Б. Студија из 2025. године сугерише да би цревни микробиом могао бити укључен; међутим, потребна су детаљнија истраживања.

Резултати показују да постоји стварна, опипљива веза између крвне групе и дијабетеса типа 2 – она коју људи могу узети у обзир када размишљају о сопственом ризику.

У ширем смислу, студија истиче слабости у постојећим истраживањима којима се боље осмишљене анализе могу позабавити и показује да је и даље потребан далеко студиознији рад како би се разумео начин на који је нека крвна група повезана са болестима.

Истраживање је објављено у стручном часопису BMC Medicine.

„Иако се пушењу некада давало оправдање и дуго времена је било потребно да се несумњиво стави на ‚црну листу‘, исто се сада не би смело примењивати на вејповање, имајући у виду снагу релевантних података о канцерогености“, пишу коаутори студије Фреди Ситас и Бернард Стјуарт са Универзитета Новог Јужног Велса у Аустралији.

Вејповање се појавило почетком 2000-их година и промовисано је као безбеднији и мање непријатан начин уноса зависничке хемикалије никотина у односу на методе које подразумевају удисање дима сагорелог дувана. Уместо тога, уређај загрева и испарава течност која садржи никотин, коју корисник затим удише.

Популарност вејповања брзо је расла, уз мало информација о могућим дугорочним штетним последицама.

Ипак, неки стручњаци за јавно здравље упозоравали су на потенцијалне штетне ефекте на основу онога што је већ било познато о хемикалијама које вејп садржи.

С обзиром на то да је било потребно око 100 година, од средине 19. века до 1964. године, да научници докажу узрочну везу између пушења и рака плућа, и још 50 година да се ти ефекти квантификују, истраживачи су остали опрезни и пажљиво пратили нове доказе како су се појављивали.

Међутим, студије су често упоређивале вејповање са пушењем или су једноставно претпостављале ризик од рака на основу склоности корисника вејпова да такође пуше цигарете.

Ситас, Стјуарт и њихове колеге желели су да процене „канцерогени утицај електронских цигарета сам по себи“.

Тим се фокусирао на студије које су се конкретно бавиле електронским цигаретама или су упоређивале особе које вејпују са онима које то не чине, искључујући истраживања која су обухватала двоструке кориснике (који и вејпају и пуше) или су директно поређивала електронске цигарете са пушењем. Преглед је такође обухватио радове објављене након 2017. како би се избегло превелико ослањање на ранија, мање поуздана истраживања.

Студије су подељене у три главне групе: истраживања на људима која показују биомаркере оштећења ДНК, оксидативног стреса и упале, експериментална истраживања на мишевима која показују развој тумора плућа као директну последицу изложености аеросолу вејпова и лабораторијске анализе које откривају потенцијалне механизме путем којих једињења из течности за вејп – укључујући познате канцерогене – оштећују ћелије.

Истраживачи су такође разматрали извештаје о случајевима који описују интензивне кориснике вејпова са агресивним карциномима усне дупље, где су традиционални фактори ризика попут пушења или вирусних инфекција били одсутни или минимални, укључујући необично тешке облике болести код релативно младих пацијената.

„Колико нам је познато, овај преглед представља најдефинитивнији закључак да су особе које вејпају изложене већем ризику од рака у поређењу са онима које то не чине. Узимајући у обзир све налазе, електронске цигарете вероватно узрокују рак плућа и рак усне дупље“, истиче Стјуарт.

Посебан разлог за забринутост представља начин на који људи користе вејпове у стварном животу. Вејповање се дуго промовисало као помоћ при престанку пушења и, иако неки докази сугеришу да може помоћи на кратак рок чак и више него друге стратегије попут никотинских фластера, многи људи не прелазе у потпуности са цигарета на вејповање.

Млади који никада нису пушили, али почну да вејпају, такође имају три пута већу вероватноћу да постану редовни пушачи цигарета, према метаанализи из 2021. године која обухвата 25 студија.

Ова двострука употреба, према неким доказима, може бити знатно опаснија од самог пушења. Студија из 2024. показала је четвороструко већи ризик од рака плућа код особа које истовремено вејпају и пуше у поређењу са онима који само пуше.

Иако су потребна додатна истраживања како би се прецизно утврдили здравствени ризици вејповања, прикупљање дугорочних података ће потрајати, нарочито зато што многи карциноми могу да се развијају деценијама након почетне изложености.

У међувремену, стручњаци морају да се ослањају на ране биолошке и експерименталне показатеље како би проценили потенцијалну штету.

Иако неки пушачи могу имати користи од вејпова као начина да смање унос цигарета, многи млади људи испробавају вејповање, а да никада нису пушили – чиме се нова популација излаже никотину и хемијским смешама које се удишу, а које би иначе можда избегли.

Необјашњив губитак телесне тежине је забрињавајући ако изгубите више од пет процената телесне тежине или 4,5 килограма током шест до дванаест месеци, посебно ако имате више од 65 година.

Већина људи добија и губи мало тежине из дана у дан, али ове промене обично остају у распону од око пет килограма. Међутим, ако сте изгубили више од тога без покушаја, можда се дешава нешто друго.

Необјашњив губитак тежине је црвена заставица јер је чест симптом многих озбиљних болести. Ове болести се често погоршавају (напредују) у фазама. Неке болести попут дијабетеса или Адисонове болести могу брзо напредовати. Друге, као што је рак могу спорије напредовати.

Потражите медицинску помоћ чим приметите да сте необјашњиво изгубили 10 килограма или више од пет одсто телесне тежине.Ово ће вам дати најбоље шансе за опоравак.

Могући узроци неочекиваног губитка тежине

Неколико здравствених стања може довести до необјашњивог губитка тежине. Нека стања смањују апетит, док друга спречавају ваше тело да апсорбује калорије или повећавају брзину којом сагоревате калорије.

У узроке спада Адисонова болест која може изазвати ненамерни губитак тежине јер низак ниво кортизола и алдостерона утиче на метаболизам. Остали симптоми укључују хроничну дијареју, губитак апетита и мучнину и повраћање.

АИДС у касној фази често доводи до брзог губитка тежине због промена у метаболизму и дијареје, а и код рака, промене у метаболизму или апетиту могу довести до необјашњивог губитка тежине.

Неки људи са целијакијом губе тежину јер црева не могу да апсорбују све хранљиве материје из хране. Симптоми целијакије такође укључују дијареју и повраћање.

И Кронова болест, као упала црева или дебелог црева, може довести до губитка апетита и хроничне дијареје.

Људи са узнапредовалом деменцијом могу имати проблема који такође доводе до губитка тежине, попут проблема са зубима, проблема са гутањем (дисфагија), заборављања редовних навика у исхрани и губитка апетита.

Ако имате проблема са жвакањем, можете јести мање него што је вашем телу потребно. Каријес, болести десни, поремећаји темпоромандибуларног зглоба и зубобоља могу довести до необјашњивог губитка тежине.

Када ваше ћелије немају довољно глукозе, ваше тело почиње да сагорева мишићне и масне ћелије за енергију. Ово се може десити ако имате недијагностикован дијабетес или ако ваши лекови не управљају добро вашим симптомима.

Необјашњив губитак тежине може бити и рани симптом недијагностикованих поремећаја у исхрани попут анорексије нервозе или булимије нервозе.

Срчана инсуфицијенција исто може изазвати губитак тежине, посебно у каснијим фазама, као и хипертиреоза која као стање убрзава метаболизам и може довести до губитка килограма.

Међу узроцима неочекиваног мршављења су и нека ментална здравствена стања: Можете имати промене апетита са депресијом и анксиозношћу, као што је мала или никаква жеља за јелом.

Понекад и лекови могу изазвати проблеме као што су измењен укус или мирис, смањена жеља за јелом, сува уста, проблеми са гутањем или мучнина и повраћање, што може допринети губитку тежине током времена.

На списку су и дијареја и повраћање услед паразитских инфекција који могу довести до мање телесне масе.

Ако имате панкреатитис који не нестаје и погоршава се током времена (хронични), можете изгубити апетит. Паркинсонова болест, која укључује губитак мириса (аносмија), депресију, проблеме са гутањем, губитак апетита, мучнину и проблеме са храњењем због недостатка контроле мишића, такође је на листи болести на које може указивати мањак килограма.

Употреба супстанци попут дрога и алкохола може променити апетит, довести до мучнине и повраћања и на крају изазвати оштећење јетре уз губитак килограма.

Нега и лечење

Ваш лекар може наручити специфичне медицинске тестове на основу симптома, породичне историје и других фактора. На пример, ако имате дијабетес или пептични улкус, ваш лекар може препоручити горњу ендоскопију.

Други тестови могу укључивати тестове крви. Крв може показати знаке одређених здравствених стања попут дијабетеса, целијакије и инфекција. Такође може дати вашем лекару информације о томе како функционишу ваш метаболизам, штитна жлезда и надбубрежне жлезде.

Скрининг тестови за рак: Ако ваш лекар жели да искључи рак, можда ће вам бити потребни скрининг или тестови снимања. На пример, колоноскопија може открити колоректални карцином.

Тестови попут МРИ (магнетне резонанце) или ЦТ скенирања (компјутеризоване томографије) могу пружити детаљне слике ваших органа, попут мозга, срца, плућа и абдоминалних органа. Можда ће вам бити потребан један од ових тестова ако ваш лекар жели да искључи туморе или болести које могу бити видљиве на овим скеновима.

Тест урина: Анализа урина може пружити информације о вашим бубрезима и бешици, укључујући одређена здравствена стања и инфекције.

Третман у случају необјашњивог губитка тежине зависи од тога шта га узрокује. На пример, ако имате зубобољу, можда ћете морати да посетите стоматолога. Ако је узрок пептични чир, ваш лекар га може лечити антибиотицима. Особе са целијакијом морају избегавати сав глутен.

Ако губите тежину и не знате зашто, не покушавајте да се лечите код куће. Обратите се лекару да бисте сазнали узрок како бисте могли да примите лечење које вам је потребно.

Многа стања која доводе до необјашњивог губитка тежине не могу се спречити. Али постоје неки кораци које можете предузети да бисте спречили нека од њих што почиње одласком код изабраног лекара.

Увек се обратите лекару ако смршате без покушаја. Необјашњив губитак тежине је често знак здравственог стања које захтева лечење.

Неочекивани губитак тежине може изгледати као добра ствар, па бисте могли бити у искушењу да га игноришете. Али не дозволите да овај симптом тек тако прође. Можда ће вам бити потребна важна медицинска нега, и у већини случајева, узрок се може решити лечењем.

Лечење основног стања које узрокује губитак тежине може вам помоћи да повратите тежину и почнете да се осећате боље.

„Канцеларија ће спроводити, планирати разне едукативне и васпитне активности, не само када су у питању деца, млади и њихови родитељи, већ и едукативне програме и активности које се тичу оспособљавања и боље припреме запослених у различитим државним јавним службама, организацијама, институцијама које се баве радом са децом“, објаснила је Филиповићева.

Посебан значај, додаје, има чињеница да Канцеларија неће бити усмерена само на реакцију када се проблем већ појави, већ на развијање свести о значају очувања менталног здравља и на јачање отпорности код деце и младих.

Међусекторска сарадња као основ

Филиповићева наглашава да је суштина оснивања Канцеларије управо у повезивању више ресора и институција. Поред Министарства здравља, на које се Канцеларија највише ослања, важну улогу имаће и ресори просвете, унутрашњих послова, социјалне заштите, спорта и бриге о породици.

„То је суштина оснивања канцеларије, да се повежу различити сектори“, наглашава Филиповићева, указујући да се само „заједничким напорима“ могу остварити дугорочни циљеви у области превенције и заштите менталног здравља.

Та сарадња не би требало да остане само на нивоу републичких институција. Планирано је и ширење активности на локалне заједнице, како би подршка била доступнија деци и младима у целој земљи.

„Отвараће се центри за младе у градовима на територији целокупне Србије и управо ова међусекторска сарадња подразумева да ће то бити примењивано на локалном нивоу“, најавила је Филиповићева.

Важно је препознати када дете није добро

Говорећи о стању менталног здравља деце и младих, Филиповићева истиче да постоје истраживања која показују да одређен број деце има различите сметње, али да је у адолесценцији понекад тешко повући јасну границу између уобичајених развојних промена и сигнала да је потребна помоћ.

Адолесценција је, како каже, буран период у којем се млади суочавају и са биолошким променама и са питањима идентитета, односа према себи и другима. Зато је важно обратити пажњу на све што дете чини мање функционалним или указује на тешкоће које раније нису постојале.

„Све оно што младе људе чини мање функционалним и све оно где млади људи показују неке тешкоће које раније нису имали, захтева некакву реакцију и захтева позорност не само родитеља него и шире заједнице“, указала је Филиповићева.

Наглашава да родитељи најбоље познају своје дете и да би управо они најпре требало да уоче када нешто није уобичајено, али да одговорност не сме да буде само на породици.

Улога родитеља, школе и заједнице

Према њеним речима, цео систем треба да учествује у препознавању проблема и пружању подршке. Уз родитеље, важну улогу имају и школски психолози, педагози, разредне старешине, као и сви који свакодневно раде са децом.

„Оно што је важно то је да може неко из окружења, најбоље би било кад родитељи примете, јер они најбоље знају своје дете. Али свакако би требало да примете и запослени у школи, пре свега школски психолози, педагози, разредне старешине“, рекла је Филиповићева.

Зато ће један од важних послова Канцеларије бити и обуке за запослене у систему. Циљ је да они стекну конкретне алате за препознавање проблема, правилно реаговање и упућивање деце тамо где је потребна додатна стручна помоћ.

„Канцеларија ће се бавити едукацијама, различитим специјализованим обукама које ће омогућити запосленима који раде са децом да могу да препознају, да имају алате, како да реагују“, навела је Филиповићева.

На које промене треба обратити пажњу

Када је реч о сигналима који могу указивати да дете или млада особа пролази кроз тешкоће, Филиповићева каже да пажњу треба усмерити на све оно што није уобичајено за то дете. То могу бити повлачење из друштва, нагле промене у понашању или претерано време проведено на друштвеним мрежама.

„Треба обратити пажњу на све оно што није карактеристично за то дете, што није уобичајено.“

Осврћући се на последице пандемије коронавируса, Филиповићева подсећа да је период изолације утицао на промену породичне динамике и додатно оптеретио многе породице. Уз то, савремени начин комуникације и све већи утицај друштвених мрежа допринели су осећају усамљености код младих.

„Корона је много утицала генерално на промену динамике породичних односа“, рекла је Филиповићева, додајући да су млади данас, упркос већем броју канала комуникације, често и усамљенији.

Људи са којима живимо имају огроман утицај на то које микробе имамо у нашем микробиому. Заправо, сматра се да партнери деле око 30% својих резидентних микроба само у цревима. Али нису само микроби у нашим цревима слични онима код нашег партнера. Микроби у многим другим деловима тела такође могу бити исти као и код особе са којом делимо животни простор – а то би потенцијално могло утицати на ваше здравље.

Цревни микробиом

Сматра се да исхрана и начин живота имају највећи утицај на састав цревног микробиома. Али студије на паровима су откриле да живот са партнером такође може утицати на тај микробиом. Парови који живе заједно могу делити 13% до 30% цревних бактерија. Ово је тачно чак и када се изузме исхрана (коју многи парови такође редовно деле).
Истраживања такође показују да парови који живе заједно имају већу микробну разноликост у поређењу са људима који живе сами.

Ово су добре вести за парове који живе заједно, јер је разноврснији цревни микробиом повезан са мањим ризиком од синдрома иритабилног црева, кардиоваскуларних болести и потенцијално високог шећера у крви.

„Истраживања показују да неке врсте бактерија које парови деле могу имати различите ефекте на здравље. Узмимо за пример бактерије из породице ruminococcus . Док су неке врсте ruminoccocus-а корисне за здравље, друге су повезане са негативним здравственим исходима, укључујући дијабетес и синдром иритабилног црева", кажу проф. микробне биоинформатике Конор Михан и Жанел Мверинде докторанткиња на катедри за микробиологију коже, обоје са Универзитета Нотингем Трент.

Дакле, ове бактерије не морају увек да користе свим демографским групама, што истиче сложеност цревних бактерија које живе у њима и њихов утицај на здравље.

Орални микробиом

Дељење оралног микробиома са нашим партнерима може деловати очигледно с обзиром на то да редовно размењујемо пљувачку када се љубимо. Само пољубац од десет секунди може разменити до 80 милиона бактерија. Што више пољубаца пар подели, то ће више заједничких пљувачних бактерија имати.

Иако ће већина ових бактерија брзо проћи кроз наша уста и у црева када прогутамо пљувачку, истраживања показују да парови заправо деле многе исте дугорочне микробе на језику који чине основу оралног микробиома. Истраживања чак сугеришу да парови који живе заједно деле 38% оралног микробиома – у поређењу са само 3% код парова који не живе заједно.

Дељење овог дела оралног микробиома може имати многе потенцијалне здравствене последице. Здрав орални микробиом је важан за заштиту од каријеса и има антиинфламаторна својства. Неки истраживачи такође сугеришу да се здравствени ефекти оралног микробиома могу проширити чак до црева и нервног система. Али неке од бактерија које парови имају тенденцију да деле такође могу имати потенцијално штетне последице по здравље.

„Парови имају већу вероватноћу да имају сличан број бактерија neisseria у цревима у поређењу са самцима. Neisseria може да остане у устима дуже време без изазивања болести. Неке бактерије из породице neisseria могу бити штетне и могу изазвати менингитис. Па ипак, неке бактерије истог рода се заправо боре против ових врста које изазивају менингитис, спречавајући их да се прекомерно размноже и изазову штету", упозорили су стручњаци са Универзитета Нотингем Трент. 

Дакле, иако можда желите да избегавате љубљење некога када је болестан из очигледних разлога, испоставља се да пољубац чак и када сте здрави, може пренети све врсте бактерија. Потребна су додатна истраживања како би се заиста разумео какав је укупни ефекат дељења ових бактерија са партнером на здравље.

Микробиом коже

Микробиом коже је најјединственији и најперсонализованији микробиом, прилагођен свакој особи. Понекад се чак назива и нашим микробним отиском прста. Као најизложенији микробиом, микробиом коже се развио тако да се може прилагодити спољним факторима као што су клима и козметички производи. Без обзира на све, ове бактерије напорно раде да би одржале равнотежу.

Блиски контакт са нашим партнерима – па чак и са кућним љубимцима – има огроман утицај на то које бактерије живе на нашој кожи. Након упоређивања цревног и усне микробиоме, истраживачи су открили да је микробиом коже најсличнији код парова.

Нису само бактерије на рукама или шакама заједничке. Истраживања показују да парови деле 35% бактерија које живе на стопалима и око 17,5% бактерија на капцима.

„Можда вам чак није потребно ни да додирнете партнера да бисте имали исте бактерије на кожи као и он. Сматра се да фактори попут спавања у истом кревету и ходања по истим површинама објашњавају зашто је тако велики део нашег кожног микробиома сличан. То је зато што људи природно избацују бактерије на сличан начин као што пси избацују крзно. Остављамо трагове наших бактерија на свему чега се дотакнемо – а такође лако покупимо бактерије из нашег окружења", објаснили су Конор Михан и Жанел Мверинде.

Заједнички ефекат живота у пару на микробиом коже је толико велики да су истраживачи користећи компјутерске моделе могли прецизно да предвиде чак 86% парова који живе заједно само на основу њихових индивидуалних бактеријских узорака.

Али, иако је јасно да парови деле велики део истог микробиома коже, здравствени ефекат који то има тренутно није познат. „Иако дељење бактерија са партнером може звучати алармантно, често нема разлога за забринутост. Бактерије уче наша тела како да се боре против инфекција, помажу нам да сваримо храну, па чак и да производимо кључне хранљиве материје. Бактерије које делимо са партнерима су често безопасне и понекад користе нашем здрављу", закључили су аутори чланка о заједичким микробиомима код партнера који је објављен у часопису The Conversation.

Прво су учеснике испитали 1997. године, а затим су их поново пратили 19 година касније како би проценили ризик и стање деменције.

Седентарно понашање, дуга седења, лежања или полулежећи положај, повезани су са „главним факторима ризика за деменцију", попут високог крвног притиска, болести срца, дијабетеса и гојазности, рекао је Матс Халгрен, главни истраживач на Институту Каролинска и аутор студије.

Међутим, активност мозга је кључни елемент у заштити од тих оштећења. „Мозак функционише попут мишића", рекао је он. Неактивно коришћење мозга током дужих периода може на крају да утиче негативно на делове повезане са меморијом и учењем.

У анкети, ментално активно седење укључивало је канцеларијски рад, седење на састанку, као и плетење и шивење. Активности попут решавања слагалица на рачунару сматране су интелектуално стимулативним.

Гледање ТВ-а или слушање музике док седите рачунало се као ментално пасивно понашање. У студији, која је објављена у American Journal of Preventive Medicine, учесници који су више времена проводили у ментално пасивном седењу имали су „значајно већи ризик од развоја неке врсте деменције у будућности", рекао је Халгрен.

Користећи статистички модел, истраживачи су предвидели како промене у менталној активности утичу на ризик од деменције: додавање једног сата ментално активног понашања док се седи смањује ризик од деменције за четири одсто, замена једног сата ментално пасивног понашања са активним смањује ризик за седам процената, комбиновањем физичке активности, попут ходања, са ментално активним понашањем, смањује ризик за 11 одсто.

Студија има ограничења поссто је поццетна анкета спроведена пре готово три деценије, када паметни телефони, друштвене мреже и бескрајно листање нису постојали.

Ранија анализа је показала да старији људи могу да имају когнитивне користи од коришћења телефона, али се мање зна о њиховом утицају на децу и младе.

Пошто се студија заснива на самопријављивању, истраживање не може да закључи да ли ментално пасивне активности повећавају ризик од деменције или да ли људи са већим ризиком од деменције више практикују пасивне активности.

Према Халгреновим речима, чак и ако се технологија променила, „путање које утичу на деменцију су фундаментално исте данас као и пре 30 година".

Његов савет за смањење ризика од деменције је једноставан – смањите седење и више се крећите.

Кардиолог, професор Петар Оташевић са Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, истиче да се у пракси јасно уочава повећан број пацијената током наглих временских промена.

„Чим имамо овакве промене времена, значи посебно нагле промене времена, ми заиста виђамо више болесника. То се пре свега односи на болеснике који долазе у наше амбуланте, који се жале на нерегулисан крвни притисак, неправилан срчани рад“, каже Оташевић.

Ипак, додаје да упркос повећаном броју тегоба, није увек забележен и већи број најтежих исхода. „Међутим, оно што је добро, рецимо, ми смо у петак били приправни за болеснике који добију акутни инфаркт миокарда за територију Београда и околине и хвала Богу није било више инфаркта него што је то уобичајено“, наводи професор Оташевић.

Најугроженији су, како истиче, старији пацијенти и хронични болесници. „Када имамо промене времена, значи најугроженији су старији – болесници преко 60 година као и болесници који већ имају неку претходну кардиоваскуларну болест и дијабетес.“ Ипак, гост Дневника упозорава да инфаркти не заобилазе ни млађе: „Не прође дежурство када не примимо неког младог, између 30 и 40 година живота, ко је доживео акутни инфаркт миокарда“.

Проблем представља комбинација више фактора – пада температуре, промене атмосферског притиска, ветра и загађења. „Студије показују да када дође до, рецимо, нагле промене температуре за пет степени у току једног дана, ми имамо повећање броја инфаркта и шлогова за приближно четири одсто“, објашњава Оташевић.

Једна од најчешћих грешака пацијената је игнорисање првих симптома. „То су углавном скокови крвног притиска када идемо из топлије температуре у хладнију. Онда имамо тегобе у смислу вртоглавице, зујања у ушима, благих болова у грудима. Уколико не препознамо на време те тегобе то може довести до веома озбиљних стања па и смрти“, упозорава професор.

Због тога је, како наглашава, кључно благовремено реаговати. „Уколико игноришемо симптоме када су почетни, када су благи, не реагујемо, може доћи до инфаркта, шлога или не дај Боже до горих ситуација.“ Саветује и да се грађани унапред консултују са лекарима и придржавају прописане терапије.

Када је реч о превенцији, порука је једноставна – ослушкивати сопствени организам. „Уколико данас не желите да изађете из куће, па немојте изаћи. Мислим да је најбољи савет слушати свој организам, он на време шаље сигнале“, закључује Оташевић.

Стручњаци подсећају да су овакве временске осцилације све чешће, те да је информисаност и благовремена реакција кључна за очување здравља.

Иако је разноликост у исхрани несумњиво важна за људско здравље, ови нови резултати указују на то да конзумирање истих оброка више пута може донети користи онима који желе да смршају.

Све док су оброци и грицкалице добро балансирани, могу помоћи у губитку тежине више него флексибилна, разноврсна исхрана. „Одржавање праксе здраве исхране у данашњем окружењу хране захтева стални труд и самоконтролу. Стварање рутине оброка може смањити тај терет“, каже водећа ауторка и здравствени психолог Шарлот Хагерман са Универзитета Дрексел.

Рутина у дијети доноси предност

За ову студију, Хагерманова и њене колеге су анализирали дневнике исхране 112 одраслих особа са прекомерном тежином или гојазношћу које су биле укључене у структурирани програм за мршављење.

У првих 12 недеља програма, учесници који су јели исте оброке и грицкалице, као и они са свакодневном конзистентношћу калорија, имали су тенденцију да изгубе више телесне тежине од оних који су бирали различите намирнице или чији је унос калорија више варирао.

Конкретно, они који су се држали рутинске дијете за мршављење изгубили су у просеку 5,9 процената своје телесне тежине, док су они са разноврснијом исхраном изгубили 4,3 процента. То је мала укупна разлика, али она која би могла бити значајна, посебно на дужи рок ако се такав темпо губитка тежине одржи.

Аутори студије израчунали су да је за сваку разлику од стотину калорија у свакодневној исхрани учесника, губитак тежине смањен за 0,6 процената током периода од 12 недеља студије.

Истраживање је мало и недовољно да би се оповргнули докази који указују на то да разнолика исхрана има здравствене користи за већину људи. И, наравно, важно је разговарати са лекаром пре него што направите било какве веће промене у исхрани.

Међутим, то је једна од првих студија која користи податке о праћењу хране у реалном времену како би истражила како рутинска исхрана помаже у губитку тежине током више месеци.

Резултати истраживања указују на то да стална разноликост хране којом смо окружени, из дана у дан, може ометати неке режиме мршављења.

„Кад бисмо живели у здравијем окружењу када је у питању храна, могли бисмо подстаћи људе да имају што је могуће више разноврсније начине исхране. Међутим, наше савремено прехрамбено окружење је превише проблематично. Уместо тога, људи би могли најбоље да прођу са понављајућом исхраном која им помаже да доследно доносе здравије изборе, чак и ако би морали да жртвују неку нутритивну разноликост“, објашњава Хагерманова.

Квалитет хране студија није узела у обзир

Тренутна студија није узимала у обзир нутритивни квалитет исхране коју су учесници јели. То значи да су могли губити тежину једући нездраву исхрану.

Међутим, учесници су били укључени у програм третмана понашања за мршављење, у којем су сарађивали са тренерима како би одредили свој дневни унос калорија и недељне циљеве мршављења.

Постојала су два начина на која су учесници могли да приступе својим циљевима: могли су или да одржавају конзистентан дневни унос калорија или да дају приоритет недељном просеку, „чувајући“ неке калорије за посебне прилике.

Они који су бележили своје изборе хране највише дана, што је у великој мери предиктивно за губитак тежине, ипак су изгубили више килограма ако су имали рутину у исхрани.

Истраживачи не могу са сигурношћу рећи да ли је тај губитак тежине заиста узрокован рутином у исхрани, али их та повезаност наводи да желе да сазнају више.

Студија је објављена у часопису Health Psychology.